Јуриј Кох
Између њих само река
Воз је кренуо. Црвени точкови секли су ваздух пун паре. Сунце је кроз прашњав прозор изгледало као жута црта.
Затим се отворише врата. Уђе старији, елегантан човек, сувишно запита има ли слободно место, стави свој кофер између клупа и уморан седе поред прозора.
- Дозволите да прво мало седнем!
- Ваш кофер ћу метнути...
- Само пажљиво, молим вас! Купио сам немачку кристалну боцу, лепу.
Затим извади пилулу, забаци главу уназад као да је желео да одједном успе сав бели прашак у желудац.
- Хвала вам, млади господине. Ја сам Тадеуш Клицка. Доцент неорганске хемије иа Познањском техникуму.
Пружи му руку преко сточића. Била је снажна рука, али се дало приметити да јој је снага усахла. Рука је дрхтала.
- А ја сам Франц Матка, агроном у једном гнездашцу овде близу.
- Но, онда смо колеге у извесном смислу.
- Да то није мало претерано, господине професоре?
- Зависи како ћете схватити. Али кад већ говорите о разликама које наша занимања деле, у праву сте. Све док међу њима постоји нешто што их спаја, ја сам у праву. И у том случају ја сам сасвим у праву, у извесном смислу.
Разуме се да си у праву, мислио је Матка, шта би друго. То ипак знам. И код нас је доцент у праву. Своју способност комбиновања учио си десет година док није постала самостална. А у одређеним професорским годинама та способност чини од човека шта хоће. Све се између себе спаја везама каузалним и некаузалним, или како се то каже. А јадни студенти! Не знају да разликују те силне везе.
- Нећу с вама да се препирем, господине професоре, у овом случају, у извесном смислу.
Обојица се насмејаше, а професор озбиљног лица извади малу пљоску из капута и пружи је преко пута.
- Пијте, то је ваша ракија!
- Морам да вам противуречим с тим у вези, господине професоре. То није ракија, већ ликер од метвице. Њега, чини ми се, код нас само странци купују. Зато су киосци овде поред границе пуни оваквих бочица.
Опет се насмејаше а професор је морао одврнути металну капицу боце да је напуни тим зеленим лепљивим соком. Воз је био достигао ону брзину која му је била потребна за вожњу преко граничних области да би оставио известан утисак. Као да му је ова вожња, од камена до камена, ипак била лака.
- Где сте студирали? запита професор.
- У Лајпцигу.
~ А сада сте као некакав агент науке у некаквој задрузи?
- Тако нешто, може се рећи.
- Колико је велика?
- Пет хиљада хектара.
- То већ заслужује дивљење.
- Да, знам да то оставља утисак. И с правом кад све добро иде.
- Зато сте тамо да се о томе бринете.
- Нисам само ја.
- Хоћете ли још по једну?
Професор не сачека одговор, напуни затварач боце и пружи га преко пута.
- Опростите ми моју радозналост, говорио је као да се и он захуктао с возом који је лако јурио од камена до камена. - Био сам код вас на конференцији у Дрездену. То је био веома занимљив скуп. Ваша земља је лепа. Путујете ли и ви к нама на такву конференцију?
- Не.
Матки није сметала професорова радозналост. Рачунао је с тим. То је ишло уз његов позив. Али ово "не" нерадо је изговорио јер је за собом повлачило друго, треће, четврто питање и онда ће морати све да каже.
- Онда бар на одмор? Идите свакако у Краков! То је моје родно место...
- Ни на одмор.
- Опростите ми радозналост.
- Испричаћу вам целу причу, рече Матка, ували се дубоко у угао тапацирале клупе, пређе руком преко лица и рече; Боцу сте купили?
- Само једну, не више.
- Онда смо у колима имали пуно боца. Мора да је било пуно боца, јер, кад су кола пала - почело је са задњим точком - било нам је као да седимо на самом стаклу, Дед двапут опсова, истера нас из кола и оде у село да потражи нов точак. Точкова нигде. Кад данас мислим на то, чини ми се да је тада све живо било на точковима. Котрљали су се на све стране. Они из Немачке поломили су се у Украјини. Сав рат је био на точковима. Котрљали су се овамо кући и код рајхстага се скљокали. Тада су се точкови још котрљали по нашем крају. Имали смо четири точка, у ствари три јер се један поломио и деда није дуго добио нов. Зато смо морали остати у селу неколико дана, у шупи. Ми смо се томе радовали јер се и бака радовала. Сад ћемо моћи још остати код куће, говорила је дрхтавим и плачним гласом. Само је мајка знала да је то био плач остарелог детета које више не разуме свет. Није разумела. Рат, било је много поломљених точкова, деда је то давно предвиђао, док је још код куће био. Сећам се тога. Децо, рекао је, а при том је мислио и на мајку, скупо ћемо то платити. Тако су за мајку сломљена кола у јарку била само делић истине коју је деда предвидео, поломљено стакло, уплакана бака, коњи што хржу, деда са својим псовањем који ни следећег дана није нашао точак. Зато је решио да га сам направи. У селу је била коларска радионица, дрво и туткало, а баба је плакала све јаче, весела што се све више одуговлачило.
Тих дана је у шупи, једног јутра било једно дете више: ја, моја деветогодишња сестра и туђа девојчица од пет година. Њена коса је била крута као слама. Стајала је на отвореним вратима. По образима биле су пруге, од очију до кутова усана које су начиниле сузе и осушиле се. Девојчица је ћутала. Запитали смо је и немачки и пољски, али је она ћутала као да није умела да говори. Мајка скиде с ње запрљано одело, метну је у дрвени чабар и опра је у мојој сапуњавој води. Девојчица је спавала поред мене, чуо сам њено кратко дисање и покривао је кад је ноћу било хладно. Сутрадан ујутру опет је стајала на вратима, на једној нози, другу је наслонила на њу. Ножице су јој биле танке и девојчица је изгледала као рода. Сунце јој је сијало у лице.
- Знаш ли где је моја мама? - рече девојчица тихо. Завртех главом и би ми је жао.
Пре него је деда направио точак, наиђоше пољски војници на колима и коњима. Враћали су се кућама. Међу њима се налазила жена у цивилном оделу, рат је био завршен. Она је кувала за целу шупу, ништа нарочито добро али зачудо довољно и ми се сити наједосмо. Највише је јела туђа девојчица а ја сам се љутио на њу јер ни мајчина каша није била рђава. Увече кад се почело смркавати, девојчица леже поред војникове жене у сламу а мени није ништа друго остало већ да заспим са осећањем детиње љубоморе. Сутрадан ујутру кад сам се пробудио, дед је стајао са дрвеним точком пред вратима у светлости сунца и рекао: "Спремајте се!" Погледах уплашено у угао пољских војника. Све је било празно. Напољу на ливади стајала су њихова кола а на једнима је седела девојчица поред војникове жене. Попео сам се на точак и упитао је: Како се зовеш? Она одговори: Ева! - затим ме подигоше снажне руке и скидоше с кола. Одоше.
Професор је слушао са осмехом на лицу. Схватио је одмах смисао испричаног догађаја. Руком је полако гладио разбарушену косу.
- И ви је отад нисте више видели?
-Не.
- Али сте о њој чули!
-Да.
- Тако сам и мислио - одговори и узе флашицу ликера из угла и попи остатак зелене течности. Затим са журбом погледа на часовник.
- Причајте даље!
- Нема још много да се прича,
- Како сте чули за њу?
- У једним нашим новинама у мају ове године писало је о доживљајима из тога времена. Овај догађај сам послао редакцији. Штампали су га.
- И читан је код нас у Пољској.
- Мислим да је тако било.
- И једнога дана сте добили писмо од Еве.
- Не. Телефонирала ми је. - И сад путујем њој после толико година.
Сунце је својим танким пругама растерало пару, оне сиво-млечне јастуке испод црвених точкова воза. На мутном прозорском стаклу одвијао се филм. Показивао је ливаде и поља квадратних облика, лењиром повучених ивица. Нацртала их је дечја рука, тамне коцке веселих боја. Или је то била апликација, ручни рад од шарених закрпа, дивовски тепих земље на коме су људи приказивали плодове свога рада. Воз је терао поветарац у ковитлац, остављајући га за собом као звиждаву чигру која је стајала врхом у песку а својим густим власима терала облаке свилене прашине у ливаде и шуме. Али два човека то нису видела. За њих је предео био равница која пролази поред њих, која им је најављивала да се приближава станица до које су били купили карту.
Под стакленом настрешницом перона стајали су путници.
- Збогом, рече професор, и поздравите од мене Еву.
- Ако је нађем, хвала.
Колутови паре дизали су се кроз пукотине између стакла а сунце је опет сијало на бетонску стазу поред колосека. Са црног прозорског квадрата путници нестадоше између оних што су чекали и пожурише степеницама и подземним ходницима у град. Перон је био празан. Матку обузе горка сумња, осећао је да се љути и све исприча железничару који је чекићем на дугој дршци куцкао по точковима вагона.
- Јесте ли ви господин Франц Матка? Окрете се уплашено. Крај њега је стајала висока жена са цвећем у руци.
- Ја сам - рече Матка, не знајући управо да ли је то Ева или само њена замена. Ева на жалост у тренутку... Али потом виде њено лице, озбиљност њених очију, једва приметно осмехнута уста - стајала је у светлости сунца на отвореним вратима шупе, сувишно дете на дугом путовању. Затим пружи цвеће и рече: Ја сам Ева.
- Познајем те.
- Такав исти си ми остао у сећању кад си ме први пут видео.
- Још то памтиш?
- Желим да ти код нас буде пријатно.
Тог поподнева одвезоше се из града. За њега је то била вожња са чудним осећањима, бити сасвим слободан и не зависити ни од кога. Био је срећан и осећао при томе некакву телесну пријатност. Удисао је свеж ваздух који је улазио у отворена кола. Точкови аутомобила су нежно фијукали по асфалтном путу, па му је и то било пријатно. Град може касније разгледати, рекла је Ева и ставила своју трбушасту ташну на задње седиште аута. Само га је још запитала да ли са собом има личне ствари да би могао неколико дана провести ван куће. Али није било много времена за размишљање. Ева је седела за воланом као да је хтела рећи, ваљда ниси педантан нежења. Док је посматрао, сети се војника, натовареног аутомобила, девојчице крај жене, себе самога како стоји на дрвеноме точку. Ева је била отишла без речи, седела у колима, без одговора. Сад се поново возила, добровољио, не у супротном правцу од њега, већ са њим. Осећао је даје и она весела, полуотворених уста. У угловима уста стајала је жеља, несташлук и потреба да буде друкчија него обично. Матка је желео да тако буде. Кад се Ева потом гласно насмеја, знао је да се није преварио. То није био баш смех из пристојности који захтева мало труда кад хоћеш из поштовања да одвратиш на глупе шале свога партнера. Био је то весео, прави смех. Причао јој је како је онда видео ону родицу без домовине, како је своје танке ножице прала у његовој сапуњавој води и једнако ћутала. Она му доврши причу чији крај није знао јер су га скинули са кола. Ева се с војницима враћала кући, и било јој је свеједно у коме правцу. Није знала где јој је била кућа. А тако је било свугде где су јој људи који су јој давали храну, говорили пољски или немачки, њој је то било свеједно. Живела је уз војнике иако то више нису били и нису желели да буду, дали су је у школу, у интернат с много стотина сличних судбина.
Морала је да учи, сви су то радили и тако је једнога дана постала учитељица на селу.
- Тамо, иза брдашца - рече она и пружи руку кроз прозор аутомобила. Скренуше са главног друма зато што је хтела да му покаже школу, њен први дом који је личио па коцку с прозорима као тачке по странама. Прашан путић био је узан и џомбаст и требало је доста времена док брдашце остаде за њима. Онда изиђоше пред коцку са шест прозора.
- Овде испод кестена је тада била клупа, рече Ева - на њој сам провела две године свога живота с гомилом свезака са десне стране и бочицом црвеног мастила са леве.
Школа је била пуста. Дрвене клупе мирисале су на свежу боју. На црној табли писало је крупним словима: "Ура, распуст!". Разумео је дечјом руком написане речи, знао је слова и смисао њихових редова зато што су биле сличне језику његове лужичке отаџбине, језику његових некадашњих лужичкосрпских школских другова, суседа и познатих. Научио га је с њима и од њих, и говорио као и они.
- Хајде - рече Ева пољски и повуче га за рукав по шкрипавим степеницама горе, готово под кров. Заустави се испред белог зида, обложеног даском, окрете кључ који је стрчао насред зида и полако отвори врата која се одвојише као изрезана у даскама. Соба је била мала са неколико натрпаних комада намештаја и цвећем на столу. Као учитељица становала је онда овде. Скоро све је остало исто. Неке слике са насмејаним људима накнадно су додате а са унутрашње стране врата висио је некакав дијаграм. То је соба за састанке ђака, за седнице или...
- За посету школе - рече иза ње човек дубоким гласом. Цело лице му се смејало. Ева загрли старца и пољуби га у необријано лице.
- Јано, још си жив!
Он је. најљубазнији послужитељ кога зна а зна неколико, рече загрливши човека који се наслањао на штап.
- Имаш лепог мужа, Ева. Могу то да оценим, рече и седе према Матки на столицу. Је ли добар?
- Да, рече она и за тренутак нестаде несташне радости с њенога лица као да је гризла савест због прећутане истине. Али остави све као што је било. Суд о човеку који је овде у њеној некадашњој собици седео, свиђао јој се.
- Остани овде, распуст је! рече послужитељ. Ева приђе прозору, помери завесу у страну и отвори га. Свеж ваздух појури у собу.
- А ти ћеш доћи у посету? упита са прозора.
Увече кад је месец био на врху кестена одоше ка селу и кренуше преко мокрих ливада и до колена високе траве која им покваси чарапе и панталоне. Ева га је вукла за руку као да некуд жури. Трава је бивала влажнија и виша а онда зачуше сасвим слаб жубор воде у јарку. Вода се није видела, текла је испод тешке, чупаве траве, вртела се около зовиног џбуна и нестајала опет у зеленом крзну предела. Ева седе на камен поред јарка који је на месечевој светлости личио иа округли сељачки хлеб. Нису говорили јер нису знали шта. Држали су се за руке јерје камени хлеб био гладак, село далеко иза њих. Седе поред ње на остатак каменог хлеба и пољуби је. Вода у јарку се вртела и даље око зовиног џбуна и онда кад гурнуше обе ноге у воду. Те вечери није било хладно и кад устадоше, њени ђонови су били пуни поде и тешки као од гвожђа. Пожурише кући, желели су мањи кров над главом, више места за себе и суве ноге без сандала. Лежећи једно поред другог били су срећни од међусобне нежности, жеље коју је изазвала близина њихових тела, која им је омогућавала да забораве да су у школи и да су послужитеља замолили да их посети. Он није дошао. А нису то пи приметили.
Последњега дана који им је још остао, одвезоше се до мора, горе на север земље и зауставише се у Гдињи. Слан ветар долазио је на копно са таласима, увлачио се у градске улице и чистио их од издувних гасова возила. У пристаништу је трзао конопце океанског брода "Батори" који се ту заслужено одмарао. Две хиљаде деце склоњено од фашиста у Енглеску долази сваке године да га посети, сада као инжењери, учитељи, ливци, сељаци. Љуљао се спокојно у колевки плитког пристаништа. Данашњи гости су се чврсто држали степеница од алуминијума кад су ушли у њега, у морнарске кабине од којих су начињене хотелске собе. Ева је желела да добије једну од њих, с оним нагнутим постељама али чвршће монтираним инвентаром. Све је имало некакав спој са зидом, некакав светао хромирани штапић, некакав гајтан, ланчић. Ту су живели као пријатељски трпљени туристи, као љубавни пар, коме завиде и који ујутру напушта брод а увече се враћа са истом веселошћу, са очигледном радошћу што су заједно. Разликовали су се од других становника "Баторија" који су остављали утисак као да због слободног времена из дана у дан све више гунђају. Тако су ту живели све до дана кад се на доњем крају алуминијумских степеница појавила стара жена која је седела на столици нудећи цвеће. Последњег дана ујутру прођоше поред ње. Он се одједном заустави. Ева га није схватила. Прво је мислила да хоће да јој купи цвеће али онда виде његово озбиљно лице широм отворених очију, његову намеру да се свакога тренутка од ње одвоји.
- Тренутак, то је ипак...
Онда је стао испред старе жене која му је пружала цвеће. Узе га несвесно тражећи новац у свом џепу.
- Ја вас познајем... рече понављајући.
- Откуд бисте ме могли познавати, млади господине? Жена се смејала а из њених безубих уста чуло се тешко дисање.
- Зар нисте ви за време рата били код војске?
- Не, господине, варате се. Њено лице је постало озбиљније јер више није био потребан осмех продавачице.
- Али сте били у рату.
- Сви смо ми били у рагу.
- Ја мислим на фронту.
- Фронт је био и у логору.
- Јесте ли до краја рата били у логору?
- Да, господине.
- Молим вас, извините, рече он и окрену се тужан. Ева му узе букет из руке и повуче га одатле.
- Шта је то било? упита га.
- Чинило ми се, био сам скоро уверен... Зар ниси и ти то приметила?
- Не знам, о чему говориш?
- О жени која је онда била са војницима кад смо ноћили у штали. Ти си са њом отишла.
Ева застаде гледајући га. Стајали су једно према другоме на тротоару на раскрсници. Пролазници су ударали о њих, тискали се између њих и сударали се с њима.
- У новинама ми је пало у очи да се сећаш војникове жене.
- Знаш, оне што је за све нас...
- Тамо није била никаква жена, веруј ми, одавио сам ти то хтела рећи.
- Знам то сигурно.
Морали су да се склоне корак уназад јер је неко с дечијим колицима хтео да прође између њих.
- Онда се бојим, Ева, да ми нисмо...
- Да нисмо они за које смо се сматрали...
- Да, рече Матка за себе, чинило му се као да се фасцинирајућа лепота догађаја сручила, никакво мишљење већ стваран доживљај. А сад?
- А сада? - рече Ева и приђе му. Знала сам то настави. То сам мислила, знала сам.
Узе га за руку. На улици је било све више људи. Нестајали су иза дивовске прилике "Баторија".
Сутрадан су стајали на железничкој станици у Познању, било им је тешко да нађу речи које би биле лакше него њихова осећања.
- Но, штета, али морамо кући, рече Ева, пољуби га и затим је гледала за њим све док се воз давно више није ни видео. Отпутоваше кући, на ову и ону тамо страну реке.
|
