Јуриј Кравжа

Острво "Моја брига"

Усред мора усталасане ражи на Сухоти диже се плотом ограђен квадрат, засађен воћем и поврћем. У средини зеленог квадрата, под младим липама, седи као препелица у гнезду дрвена кућица светло прелакована, данас бисмо могли рећи викендица, пред њом клупа и барица с локвањима и рибицама. Плот и кров су јасно црвени, још из далека падају у очи да се свему томе зачудиш.

"Моја брига" Јакуба Војнара, усред житних поља чију величину не можеш сагледати, једином уском, преко поља угаженом стазицом повезана је са светом. А они што нису одавде, питају се: Зар се то не може поравнати? Жетелице би добиле слободан пролаз. То се питају и они што дођу из окружног места, из среза и даље. А људи из села кажу: То не може, то је "Моја брига" Јакуба Војнара!

Људи у селу нису на то обраћали пажњу. Навикли су на. писано право старца и узимају као део свакодневног живота да ова "Моја брига" усред широких поља задаје трактористима много пасла, али шта све у животу није ћошкасто!

Људи знају да је Јакуб Војнар живот провео на њиви, на својој и задружној, да је на њој као и они производио хлеб и месо и да по томе апсолутно спада међу њих и ако га сматрају за чудака. Још су и понеку чашу пива попили с њим у кафани, а Јакуб није брбљивац, пре је добар слушалац а такви су ретки! Брбљати уме свако, слушати је скоро вештина. Али при томе људи слабо знају шта га на то нагони.

Данас је он један од последњих Срба у селу и људи причају да је исти његов отац, да му није било лако са женом.

Стари се још сећају његовог оца који је у своје време био верни члан удружења кад је овде још било пунио Срба. Он је говорио на оним бурним скуповима са оним српским млинаром и послаником^[1], пре него што је овај отишао у Париз да тамо заступа своје саплеменике. Још много пре, као младић, слушао је говоре онога болешљивог свештеника^[2] који је уређивао новине и писао песме о томе како треба чувати свак комад земље да не падне у туђе руке, јер је то острво које се одроњава и треба да се бори против прождрљивих морских таласа.

Ово је Јакуб Војнар наследио од свог оца као заповест. Било је јасно, блиско сељаку, то острво с нашим језиком, вером и обичајима, с нама какви смо. А Јакубово село било је обала. Сва земља у његовим рукама припадала је овом острву и имала да одбија нападе морских таласа. Земља ће одржавати породицу, а породица националност, рекао је отац.

Ипак, кад дође љубав! Девојка коју је Јакуб довео кући није била за земљу. Отац је то видео и забранио сину да је узме. - Моја брига, рече Јакуб, посвађа се с оцем и узе је за жену.

Људи су после свадбе причали да Јакуб има змију у кући. Од змије бежиш али без ње не можеш.

Тада је Јакуб почео да иде на пиво, "на српску беседу"^[3] рекао је жени, - јер морам једанпут и... а ти не знаш. Жена, иначе сасвим добра, први пут се против тога мало наљутила, отказала му српске новине и спалила неке књиге које је од оца имао, јер и тако на полици заузимају место тањирима. Јакуб је гунђао као да разговара с оним песником - "Бесни вали о хрид бију .." - а жена се још једном наљутила.

Кад је био средњих година, међу војницима и избеглицама, удовицама, спаљеним имањима и гладан, Јакуб је схватио да се земља не може поредити са златом и поново је помислио на очеву заповест. Кад се из рата вратио, син му је имао три године, Јакуб је с њим почео да говори језиком свог оца. Жена се само једном посвађала. Онда је Јакуб ударио песницом о сто да су чаше зазвечале и рекао "Моја брига".

Људи знају да је он био вредан. На сетви и жетви био је заједно са својим слугама кад је требало, са слугом и краварком, на пољу догод се видео прст пред оком. Раније су му слуге бежале, али он није попуштао у вредноћи. А није му недостајала ни она сељачка препреденост која уме нешто да сазна тамо горе о предавању вишкова и о другим обавезама. Тако је Јакуб Војнар био задовољан својим положајем и самим собом. Он је био тврда стена свога острва.

Мада више није ишао на ове нове састанке где су заједно седели и његов слуга и краварка, где нису говорили како треба чувати земљу као у стара времена, већ како је стрпати у велики лонац и измешати и за слугу и краварку. Јакуб је сад имао код куће телевизор и могао да види цео свет лежећи на канабету са флашом пива на столу. Једино што је жена и даље имала своје зле дане, али он се на то већ био навикао.

А људи су говорили да ће Јакуб тек сад бити тврдоглав, то је код њега знак старости.

Јакуб је постао старији. Последњи слуга му је побегао, одрасли син је већ гунђао како га не занима то забачено парче земље код куће и како ће нешто друго да потражи. Стога се Јакуб даље сам мучио, кривио зла времена али је био решен да ово преживи, стена против бесних таласа.

Док није дошла бригада из града да приволи све у селу на колективизацију. Јакуб Војнар је био међу онима који су се томе најдуже супротстављали.

- Потребан нам је потпис, зашто не потпишеш?

- Моја брига.

Јакуб је ишао забринут по селу и гледао где су успели, где нису. Куцао је код суседа да би му казали шта су одговорили, шта обећали. А кад су код њега били трећи пут, испричао им је о острву и стени но они су се смејали, и тад је чак жена на њих викнула, да нарочита осећања једнога човека нису за исмевање.

Кад је Јакуб остао последњи у селу, знао је да се неће моћи одржати. Ко би могао сам у старим годинама одржавати имање? Није више било ни српских беседа у кафани, сад је могао само да се повуче. А кад је при том помислио на очеву заповест, заболело га је први пут. Он сам, стена на обали острва... И реши се да остане.

- Задржаћу њиву на Сухоти, рече жени, изгледа да је тамо некакво врело.

Жена није могла да га разуме. Он је мислио ма ону вечно мокру мрљу на њиви о којој му је отац говорио како тамо мора да се нешто затрпано помаља и да то не треба затрпавати. У згодан час, ако једном све доврши, тада нека то потражи.

И он јави председнику општине да ће потписати ако... Људи су причали како је Сухоту ценкањем добио.

Чекао их је иза затворених врата кад су се по пети пут приближавали вратима.

- Ипак сте се, мучитељи моји, предомислили? Хоћете ли ми оставити моју њивицу на Сухоти? довикнуо им је кроз кључаоницу.

- Не, то не може. Даћемо ти један ћошак на другом крају.

- Идите бестрага! Окренуо се и ушао у собу у којој је отворио радио тако гласно, да је бубњање на кућна врата изгледало као бубњање у свирки.

Сутрадан су опет дошли. Он је баш музао краве.

- Хоћете ли ми оставити моје на Сухоти?

- Не може! Овде потпиши, хоћемо да завршимо! Држали су му папир пред носом на коме је стајало да потписани ступа у задругу са свим својим њивама.

Војнар није био човек кога груба реч може да заплаши. Па они су од њега тражили а не од њих! Помузе краву, дуго и пажљиво је музао и оставио их да чекају. Морали су мирно чекати јер су хтели да што пре буду готови. Затим помузе другу, па трећу. Ћутећи. Остави их да стоје у ђубрету и кажу шта желе. На крају понесе млеко у ведрици, опра и обриса руке, па узе кажипрстом и палцем десне, руке онај папир који је онај високи, што је био главни, још држао у руци. - Ми хоћемо да идемо кући, мрмљао је.

Војнар махну левом руком, што је могло да значи-одмах или - ћути!

Затим се одгега у собу, а они су већ мислили да су победили - још једно цело село у задрузи. И чекали... чекали.

Али се Војнар више није појавио. Кад су пошли за њим, видели су да се поново закључао. Није помагало никакво лупање ни преговарање кроз кључаоницу. Проклињали су ову тврду сељачку главу која их задржава да најзад могу отићи кући. Унутра је радио трештао и чуло се како он гласно каже жени: Они су још тамо.

У кафани, где су вечерали, сретоше Војнаровог сина. - Што се мене тиче, потписаћу уместо њега, ако вам то може помоћи. Дајте то овамо. - То ипак не може, то не би важило.

Ово село је било скоро последње у околини, срамота за агитаторе, они су већ свега били сити а чекао их је и посао код куће. - Не можемо дозволити да револуција ослаби, рекоше и те ноћи су још расправљали са председником општине и дуго телефонирали у округ.

Рано ујутру, кад су мислили да ће Војнар опет бити у стаји, били су на ногама да га што пре приволе. У штали је све било урађено а Војнар је опет седео иза закључаних врата.

- Војнару, задржи оно твоје на Сухоти, али потпиши!

Врата су се откључала. - Зашто нисте одмах тако казали. Уђите унутра! Зато треба једину попити.

Прославише ову победу. Жена је мазала бутер на хлеб, јер су сви били гладни, Јакуб није жалио ракију, јер су му дошли у посету а они нису пустили да их нуди јер је требало још пре три дана да се врате кућама.

А кад га је један од њих запитао зашто на сваки начин жели да задржи оно парче земље, њему се опет после дуго времена мало засја лице, привуче питаоца као да жели да му на ухо повери неку тајну - "Моја брига." И сети се да су га пре неколико дана исмевали.

Њима је било свеједно. Село је било освојено, задатак извршен, па се опет вратише у град на свој посао.

Војнар рече својој жени: Ми смо стари. Оставимо оно што се више не да задржати, а себи рече: На Сухоти остаће моје, само моје. А после мене, имаће то мој син, па његов син.

Он подиже чврст и висок плот око своје њивице на Сухоти, сазида тамо онај дрвени кућерак а поље претвори у зелени врт. Посади много воћака, воћњак је увек користан, а највише је волео вишње. Ископа доста леја за поврће, оно је здравио, посади цвеће за украс а пред кућом две липе у знак сећања на оца, то је ишло једно уз друго. При томе је заобишао врло пажљиво ону мокру мрљу у њиви, да се даље не би затрпавала.

А једнога дана крену на њу лопатом. Копао је и што је дубље копао, изворчић се све више одроњавао. Он га огради малим зидом, Ископа му јарак и ухвати воду у мали гат за рибице и локвање. Са спокојношћу гледао је сад на ово своје последње дело. Сад су тек људи могли да погоде зашто је Јакуб баш овде хтео да има свој врт.

Ова недовршена револуција задавала је бриге трактористима, руководству задруге, председнику општине, црна мрља на колективном радном оделу овога краја. Председник општине призна да је био уверен да ће им Војнар сам кроз годину-две доћи. Али једном завршена ствар, није се више дала изменити.

Јакуб Војнар је отишао у пензију и сад је живео једино за свој врт. Лето проводи на Сухоти и мајсторише с великом усрдношћу. За шта се на петнаестак поља није налазило времена, на једном је било. Сваку грудву би издробио, сваку дивљаку искидао, сваки кутић засејао, сваку стабљичицу пожњео.

Ујутру кад сунце изиђе, умије се чистом водом са извора, онда седне на клупу испод липа и доручкује. У подне, кад је сунце високо на небу и његови зраци се у води играју с рибицама и локвањима и час-по час о.светле извор, Јакуб погледа у дубину и види пуно засутих слојева. Изгледа му да је његова плодина земља само танак слој на површини. Онда проводи време међ књигама које је овамо на.доносио. Опет му долазе и новине и Календар, а Јакуба интересује све. А људи виђају Јакуба како иде по амбарима, тамо где је поломљена грнчарија и по пешчаним јамама, а понекад и нешто кријући носи у џаку. Увече кад сунце осветљава широку равницу у долини, он гледа према селу и даље према оним другим селима гледа велике табле њива где миле машине и људи око њих гамижу као мрави. Покушава да одгонетне шта у том моменту тамо далеко раде, око чега се труде и на шта се љуте. Гледа док аутомобили јуре а деца иду из школе.

Живи на потпуно приватној земљи, плугови са дванаест раоника и комбајни иду у круг око њега. Чује псовке тракториста чак унутра, али ништа зато - живот је ћошкаст, ви млади! Кад комбајнери с оне стране плота терају своје машине са широким ножем, Војнар на своме жање косом своју раж за кокоши.

Комбајнери застану да се мало с њим задиркују.

- Јакубе, зашто се толико знојиш?

- Моја брига. Јакуб испије гутљај пива. Две флаше пружи преко плота комбајнерима - отворите сами, према вашој лимунади ово ће вам бити као на црквеној слави. Он и не примети да је у међувремену дошла његова жена.

- Јакубе, немој толико да пијеш, упропашћујеш срце.

- Моја брига, мрмља Јакуб и опет наставља да коси.

Једном су га људи видели у граду у суду. Тужио је задругу зато што му је неки тракториста при орању срушио комад плота. На то се задруга жалила да јој Јакуб Војнар утабава преко поља путању. А Јакуб се опет тужио да је пре неколико година задруга у ноћној смени путању, која је водила на Сухоту, дала преорати а да се с њим није договорила. Јакубу је признато да је у праву да утаба стазу, а друштво да му опет подигне плот. Председник задруге љутит одјури председнику општине да овај, најзад, исели тога уврнутог старца. Председник општине оде у округ и врати се с одговором да то не може, ако се на миран начин с њим не договоре. Људи су их затим виђали понекад да седе у кафани и пију ракију док су председник општине и председник задруге покушавали да наговоре Јакуба на продају земље. Међутим он је остајао при своме - "моја брига!" Најзад се осмелише да га посете. Јакуб је већ из далека угледао како су се приближавали пешице по утабаном путићу ка "његовој бризи". Отвори им вратнице и дочека их као старосват свадбаре. Први пут је добио тако високу посету. Пошто је напољу ромињала киша, уведе их у кућицу. А ту, како су касније причали, одиста су се зачудили. Док су се успут идући њему шалили на његов рачун и док је испред њих ишао ка кући, тихо су се смешкали, сад нису могли довољно да се начуде.

Јакуб је био богатији него што им се чинило. Колекционар, чак уметник, зналац своје домовине, све што је од оца наследио и од жене првих година сачувао док се није на њега навикла, и оно што је у међувремену сакупио, сместио је ту. Сви ти сандуци пуни ситница и земљаних посуда, слика, старих, фотографија на зидовима, на први поглед старудије, оживеле су кад је Јакуб Војнар о њима говорио, а у сваком се скривала прича о људима који су овде живели. А посетиоци сазнадоше оно што ни на једном курсу нису чули. Јакуб им је одржао курс, рекли су, који би мирне душе могли записати у своја кадровска документа. А он је извадио стару књигу и превео им шта тамо пише о оном острву усред мора. Они су били онда млади, а ко би то данас још могао разумети? Јакуб им је показао своје нове књиге, пуну једну полицу, и испричао им о чему тамо пише, даљи курс који би исто тако могао да се запише.

Отишли су и више нису ни речи прозборили о неком пресељавању. Тако су се на крају сви смирили. И као што се каже - ово је црква тако се сада говори - ово је Војнарова "Моја брига". Изузев овог или оног тамо трактористе који мора псујући пред Јакубовим плотом да окреће плуг са дванаест раоника. И на одстојању, с респектом!

Ипак се Јакуб једном наљутио. На онај као парадајз црвени авион који је одозго бацао задружно гнојиво на озиму раж и на Јакубове леје. На које је он страшно осетљив. Шта ће краставцима ђубре за раж! Најпре је оном летећем парадајзу припретио песницом. И пошто се овај није освртао на краставце нити на песницу, отишао је тамо где се авион овда-онда спушта на земљу да би узео нову количину гнојива. Тамо се окомио Јаков на запрепашћеног пилота и сва је срећа што је пилотов комбинезон од јаког материјала, јер би му га за час исцепао.

- На своје краставце је сам мећем ђубре, колега! - дерао се.

- Ја одзго ту твоју беду уопште не видим, пре него је и спазим, ја је већ прелетим.

- То се мене не тиче! - викао је Војнар и отишао кући. После неколико бесаних ноћи купио је цинобер боју и обојио њоме плот и кров, да би летеће ђубретаре за свагда упозорио. Није ни слутио шта ће се тиме изменити.

Увече кад је цела породица на окупу, између њих троје води се отприлике овакав разговор:

- Дечко, шта сте данас радили? - пита Јакуб јер је жељан да чује шта данас раде људи.

- У комбинату смо као луди возили силажу, тата. Хиљаду крава доста поједе.

- Хиљаду крава, то је доста млека, клима Јакуб озбиљно главом и мисли. Раније смо сви ручно музли, додаје, затим тихо као да га је сад због тога, срамота. Покажи му твоје руке, Елза!

Она, мајка и жена, седи поред њега и крпи чарапе.

- Las doch die alten Zeiten, tata, heute leben wir fiel besser. Ich bringe dir gleich zu essen, Junge.^[4]

- Hat Elmira schon geschreiben, Mutterr.^[5]

- Der Brief liegt auf dem Kuchenschrank. Was grosse Liebe ist, die halt zusammen, nicht, tata?^[6]

Јакуб би скоро сину рекао да је време да се жени, али се угризе за језик. Да, кад љубав наиђе!

Касније каже син:

- Поздравио те ујак, тата, срео сам га код кантара. И Мадлена из штале. Она пита хоћеш ли с њом опет на игранку. А Вотечани поручују да у недељу дођеш. Остали су они стари.

Јакуб се насмеши, радује се што га се још сећају. Ово сећање на младост помало боли, као што боли све што је прошло.

- Was sagt er, tata?^[7]

- Ich soll Sontag mal iiach Wotitz kommen.^[8]

У недељу ће отићи на српску беседу.

Тако живи Јакуб Војнар. Више не може да обори стабло него коров на својој њиви, нема краставаца, љути се на чворке. Радује се српским беседама, слуша приче о Вотечанима и њиховом комбинату, чита, а пре свега размишља. Он на Сухоти има времена да размишља и добар видик да посматра.

Недавно су опет председник општине и председник задруге свратили код њега у посету јер је председник општине хтео да откупи његове старе збирке за школску изложбу. Данас је у моди да се све старе ствари чувају.

Јакуб се осврнуо по соби, ћутећи је посматрао сав свој крш и лом који им је некад показао, и слику свога оца с косом преко рамена и једну књигу онога песника и рекао: Човек жели да запамти одакле је потекао! Затим се жалио како ће син напустити овај његов врт, да је нашао девојку негде из околине Мајсена и да ће за њом отићи. Јакуб Војнар је престао говорити као да размишља, прећутао је о свом унутрашњем болу кога се с времена на време сети. И поново је показао на своје сандуке и полице - Ово нећу продати. Све ћу њему дати да понесе у Мајсен, тихо рече. Њему ће то кад-тад бити потребно.

Председник општине и председник задруге морали су одвојити доста времена за разговор са Јакубом.

Ако пођеш к њему у посету, мораш имати довољно времена.

Јакуб те очекује, хоће да зна шта си му ново донео, а хоће и своје мисли да ти каже. Дај себи времена. Заустави се крај плота и хвали његове лепе вишње. Одмах ће ти се пожалити на чворке који све лепе вишње позобљу, не осврћу се ни на страшило на оном највећем дрвету. Данас чворци не знају шта је страшило, прогунђа. Погледај црвени кров, пожалиће ти се на оне летеће ногаре које подижу такву буку, које се гурају чак у земљорадњу и на друге такве савремене галамџије. Похвали његове локвање и рибице, а он ће те упозорити на извор и казати да погледаш унутра у бистру воду, да се наднесеш и видиш. И спазићеш оно што су оба председника видела и још и више.

А онда од Сухоте погледај на таласасти предео.

Напомене

1. Арношт Барт (1870-1956) водећа личност лужичкосрпског националног покрета, политички вођа за права Лужичких Срба, председник Домовине, посланик у парламенту Саксоније, 1918. на Париском миру бранио права Лужичких Срба али је по повратку у земљу био затворен. После тога се повукао из политичког живота.

2. Један од највећих лужичко српских песника у доба националног буђења, Михал Хорњик (1833-1894).

3. Састанци Лужичких Срба, више као приредбе са националним садржајем.

4. Остави стара времена, ми данас боље живимо. Одмах ћу ти, младићу, донети да једеш.

5. Да ли је писала Елмира, мајко?

6. Писмо лежи на кухињском ормару. Кад је велика љубав, веза је чврста, зар не?

7. Шта каже?

8. Мораћу у недељу у Вотечане.