Јуриј Кубаш Ворклечан

На мој рођендан

Што се мене тиче може да буде и сваког месеца. Ипак је то дивна ствар.

Два дана пре тога ипак имам извесних тешкоћа. Морам да спремим стан! Кад будем готов, дође моја женица да проконтролише да ли сам све добро урадио. Најчешће ипак нађе нешто што греба још боље да спремим. Али кад је други пут замолим да прегледа, најчешће је сасвим задовољна а ја се радујем што ми је све пошло за руком.

Следећег дана, управо пред рођендан, очекују ме друге радости. Жена ми да новац да идем у набавку. За свакога ко треба да дође по једну земичку, педесет грама саламе. Те земичке су за ужину. За то треба да донесем још пакетић јечмене кафе. Кад идем по то, купим кришом себи кесицу бомбона. Тих неколико грошева за њих напишем на цедуљу за јечмену кафу. Бомбоне сисам путем до месара. Тамо купим сто грама паштете с белим луком и сто грама јетрене. Све заједно је 200 грама, тако да на свакога дође педесет грама Моја ће жена на тај дан позвати ипак три другарице! Па да, онда ће бити четири особе за столом. - А ти мислиш где ћу ја? - Па ја ћу прекосутра, на рођендан, ваљда "у кухињи радити"!

Те женине другарице дођу већ око два поподне. Онда им моја жена каже да ми је рођендан. Оне жале што нису знале и нису донеле никакав дар за мене. Али ми зато веома пријатељски пожеле много среће. После тога претурају по својим ташнама и кажу да виде немају ли можда случајно некакву ситницу коју би ми могли дати.

На крају добијем од њих једну јабуку, неке пралине, једну банану а од једне само мандарину.

Све те лепе и добре ствари ставим на сточић поред зубне пасте коју ми је моја жена још јутрос, чим је устала из постеље, поклонила. Она ме је уз то и пољубила и пожелела ми много среће говорећи да је изнад свега радосна што има мене. Разуме се да се захвалим њеним пријатељицама веома љубазно на жељама и на даровима. Али после тога морам да идем да скувам кафу.

Док жене једу земичке с мармеладом и пију моју кафу, ја у кухињи једем хлеб с машћу. Онда одем у собу по судове а гости ме хвале како сам скувао добру кафу.

Док ја перем шоље, оне играју реми.

Кад оперем, седнем.

Седети тако на миру у кухињи, тако исто је лепо. С времена на време погледам своје руке. Од прања су сасвим чисте.

Увече ипак дође и мој пријатељ Емил да ми честита. Звоно чује и моја женица и одмах дође да види ко је.

Узима пријатељев букет. Поразговарамо мало у антреу, а онда моја жена каже: "Извините што се морамо опростити. Имамо госте." Пружи му руку и чека док улазна врата затворим за својим пријатељем.

Онда је време да се спреми вечера. Сечем саламу и стављам је на дугуљасти тањир. Разуме се да те кругове саламе сечем врло танко да би их било што више. А тако се и не примети да сам неки комад стрпао у уста! Кад сам ушао у собу да кажем да је вечера готова, моја жена је дошла у кухињу и мени намазала добар сендвич са сиром. Само остатке ми метне на парче сендвича. Њега могу да поједем кад сам у собу однео салату од кромпира и чинију са саламом. Жене имају и пиво. Једна боца је довољна за све четири.

А ја могу у кухињи да се сит напијем јер је од ужине остало пола шоље оне добре јечмене кафе. Моја мила ми ипак нареди - као да ја сам не знам шта је ред - да за време вечере треба да уђем још једном у собу и запитам да ли неко још нешто жели. Ја то и учиним, али гости имају свега доста. Ја радо идем да питам јер ме тад моја жена позове да приђем и гура ми своју чашу, па каже: "Ево ти, попи гутљај пива!"

Једном сам то учинио, а онда је она викнула: "Де, де, не тако пуно!"

Онда ме је, кад су гости отишли, посаветовала да на њену понуду треба да кажем: "Хвала! Доста сам у кухињи попио".

Међутим, док грејем воду за судове, жене заврше вечеру и ја онда могу све да однесем и оперем. Жене се убрзо спреме да оду кућама. Ја одем да им кажем збогом и још једном захвалим на посети и поклонима.

Једном сам био заборавио да скинем кецељу. Али моја драга Ханка ми је подишла: "Те старе вештице не морају да знају да ти переш судове." - Ето, таквим лепим именом их је назвала. - Али ни оне нису шкрте у таквим нежностима кад говоре о некоме ко није присутан. Од када се то с кецељом догодило, ја, разуме се, знам шта је ред. И пре него почнем да перем судове, разуме се опет је привежем, а тада прво олижем лонце.

Кад моја жена испрати пријатељице, дође код мене у кухињу и грди: "Глупаче једне. Оне добро знају да ти је рођендан. На такав дан би могле нешто веће и боље да поклоне. Лажу кад кажу да нису знале."

Па да, она у томе, истина, стоји на мојој страни.

Ах, тако је лепо имати рођендан. Сем тога моја женица је ипак на мојој страни, све види и увек грди. Ипак због гостију на рођендан са мном пријатељски говори.

Треба ипак да сам јој на сваки начин захвалан што ме је научила да крпим чарапе, да идем у куповину, перем судове и моје кошуље, пресвучем кревете и шта све још.

Када смо после тога увече сами, Ханка донесе поклоне у кухињу. Само пралине, банану и мандарину узме она. Зубну пасту, коју ми је ујутру честитајући поклонила, не могу да поједем. Ту ћемо ипак женица и ја заједно употребити.

Кад смо све тако правично поделили, моја драга ми каже:

"Тако сам уморна!"

И оде да легне.

Ја после тога треба још да поспремим собу и улаз а кухињу да избришем. Затим и ја идем да спавам. Моја Ханка тада већ мирно спава.

Ја баш тако лако, као моја жена, не могу да заспим. Мислим на сутрашњи дан. Сутра ће већ опет дувати други ветар.

А после и ја заспим и сањам како је опет било лепо на мој рођендан.

Једном сам имао и непријатности због рођендана. Било је то овако: Седели смо у кругу пензионера у нашој кафаници. И мој пријатељ Јан поче пред свима да ми говори:

"Знаш, кад сам био да ти честитам, мислио сам да ћу бар" - да "бар" тако је рекао - "чашицу ракије добити и да ћу бар мало поседети."

На то су се остали смејали.

Мило ми је било што се смеју Јану. Али су они при томе гледали у мене. А један ме је чак и увредио. Рекао је:

"Ти си прави папучар код твоје жене."

А ја баш не дозвољавам Ханки да ми заповеда. Тако смо се договорили.