Крешћан Кравц

Ластино гнездо

Њих више нема ту - црноплавих стрела, госпођица у фраку. Из куће су отишле заједно са оцем. Нико више не говори о ластином гнезду крај лампе. То сеже у давне године, кад је отац живео у овој кући са својим цвркуталима.

Миколаш одлази из дневне собе у кухињу, гледа једно време у огледало. Размишља шта би ваљало урадити: На тавану се мора подесити антена. Његови укућани, жена глатке коже и једва видљивих борица и деца, хоће јасну слику.

Изађе у ходник, начми пет корака, просторија је толика и застане гледајући у плафон. Једна ласта залепрша, скоро нечујно. Залутала је и не зна како ће напоље.

Миколаш, млади домаћин, прати ластин кружни лет. Пола корака устукне и стане под лампом. Сећања навиру, ређају се у низове, плету гнездо, а онда јасно угледа оседелог оца и кадифасте птице.

Ласта додирује зид и облеће око његове главе.

Умири се и заустави дисање. То је сигурно женка. Све би оне могле бити женке. Облеће око лампе, тражи, оглашава се једва чујно - па ипак је то у њему одјекнуло као немиран крик. Седа на ивицу лампе, изнурена, врхови крила дрхте.Жаруља гори, жица зуји, као да се под тананим стаклом нешто таре борећи се против оштрих малих сабљи. Ласта нагиње главу а и млади човек прислушкује. У кући је опет прасак, свакодневно гребање и повлачење ведара, а након тога звук прања.

Мораће да истера ласту, јер ће за њом доћи и друге. Овде се не смеју населити, то је сигурно. Некад давно његов отац је био упоран у томе да ни једно ластино гнездо не буде избачено из куће. Тада је у ходнику стајао џак са мекињама и дрвена каца. Сваког дана је мајка одливала воду од кромпира и истресала је онако врелу у кацу, на којој је стрчала дршка.

Кромпири су се полако хладили, а читава кућа се пунила мирисом, кога се отац никада није хтео одрећи. У кући је морало мирисати на куване кромпире.

После рата се оскудевало у кромпиру. Кад је мајка први пут наком дуге паузе донела жуто беле лоптице са поља, још увек са осетљивом меком љуском, отац се смејао. За њега је беда била преброђена. Стари угао са кромпиром сада краси мозаик, бели сточић са танким ногама и две столице од кованог гвожђа. Мирише на латекс.

У почетку је отац био задовољан што је син нашао девојку. Мајка беше умрла и млада жена је добро дошла у кућу, а и унуци ће га подсећати на протекла времена. Млади људи су га називали дедом а он се тиме поносио." А сад покажи какав си привредник, Миколаш", говорио је сину. Увек је био разборит човек и читаво село га је познавало као таквог. Миколаш на дан свадбе баш и није могао замислити како то изгледа, о чему су други причали, да се отац и син посвађају. Ништа није могло разљутити ни оца ни сина. Младића је притискало много шта, мислио је на цемент, циглу и песак. Хтео је много тога да поруши, измени и улепша у кући.

У то време се говоркало у селу да Миколаш хоће да уведе централно грејање. Он сам још о томе није озбиљно размишљао, али деда је већ чуо како људи траже такве уређаје и уграђују нешто отмено. Зашто то не би урадио његов Миколаш? "Ми ћемо бити први у селу који нећемо имати пећ у соби а биће топло у читавој кући", довикнуо је суседу преко ограде. Овај само промрмља "Хм, ако ти тако мислиш." Ниједан од њих није знао шта је то - без пећи а топло у читавој кући. У селу, тамо доле, говорили су деди:" Немаш толико новца да платиш све што Миколаш хоће да има." - "О, мој Миколаш... а тек његова жена, баш је вредна."

Миколаш је покушао да набави казан, цеви, радијаторе, арматуре, вентиле.

Деда о'де у град са својом штедном књижицом. Оставио је на њој само једну једину марку а увече рече сину у ходнику:" Ако ти треба, у фиоци је од кухињског стола. То је за вас. За мене нема више вредности."

Део новца је деда планирао за споменик. То му је након мајчине смрти било је најважније. Кад га је Миколаш подсетио на то, одвратио је: "За то још има времена. Дрвени крст се још држи. Ти гледај да у кућу уђе централно грејање". Следећих недеља је јурио по кући као нестрпљиво дете. Одлазио је у село и причао људима, ствар је скупа, али не бојте се, Миколаш је мора имати. А тек млада жена, радна и штедљива, ни мрава не би згазила. Са мном говори лужички. Није потребно да два пута питам. Знам на чему сам. Миколаш пређе руком по челу. Ласта се уплаши и шмугне за лампу, прхну дуж плафона тражећи излаз. Пође неколико корака у страну, у угао и причека. - Чим се умири, отворићу врата.

У углу са мозаиком су циглице покривене светло плавим линолеумом. Старе цигле са окрњеним угловима осећају се под вештачком подлогом. - Требало је да их ископамо.

Деда је желео да се млада жена прилагоди животу у другој кући. Што се на њу више љутио у кући утолико ју је више хвалио у селу. Добра је и подношљива. Тиме је сам себе покушао уверити да је она збиља таква.

Са централним грејањем се полако напредовало. Миколаш није добио радијаторе, та гвоздена ребра, чије је место под прозорима. Узео је годишњи одмор и са друговима из погона градио гаражу. Још пре свадбе су отац и син имали намеру да преправе шталу у којој су држали краву и две свиње. Сви су тако радили у селу.

Јутром, док су сви још спавали, клопарао је деда по кући, у својим избледелим црним сомот панталонама, у поткошуљи и дрвењацима. Процењивао је какво је време и напредовање у радовима. Кад је Миколаш долазио са посла, стајао је већ отац на вратима и чекао. Миц по миц приближавао се ствари и рекао шта треба да се уради и шта већ недељама стоји. Централно грејање и два дрвета крушке. Оне ће ако се убрзо не изваде опет процветати. То је још зимус требало урадити а сада је већ касно. "Ту су могле бити засађене две јабуке. А где су врата за гаражу? Једно слеме се исклобучило, то већ знаш, јама за осочину је пуна, ето толико имам да кажем".

За гаражу је Миколаш имао довољно материјала, а жена треба да извади крушке. Без кафе и паузе лаћао се посла. Миколаш је у штали великим чекићем разбијао стари бетон и превозио га у колицима у дворште. Деда је рушио зидове. Кад је изашао у двориште са првим извађеним даскама, видео је дрво у цвату, стару крушку медењачу - то је била она већа - да лежи на бусењу. Гране су јој се још њихале, мора да је управо пала.

"Ко још вади воћке сада у пролеће?" рекао је мирним тоном. Млада жена му додуше није одговорила, иако се деда њој обраћао. Миколаш је радио даље, ударао је чекићем по бетонској плочи тако да није чуо шта ови напољу говоре. А могао је и помислити да они тамо треба нешто да се договоре, да би на крају то потврдили главом или одмахнули руком. Склонити све то и ево један посао је готов. Када се деда вратио у шталу не прозбори ништа. Само му је поглед био леден а руке му дрхтале.

Миколаш је изашао из прашине у двориште, да удахне чистог ваздуха. Видео је положено дрво и довикнуо је жени: "Доста си радила. Дођи!" Хтео је, што схвати тек касније, да одложи вађење друге крушке за касније. Његова супруга, румених образа, танка, лака корака а ипак снажна, имала је обичај да сваки посао докрајчи, а обузела ју је и жеља да рукује будаком и секиром.

"Оно што сам започела то ћу и докрајчити".

То се понављало неколико пута. Разумела је његове речи да је доста радила. Оно што јој је он благим гласом рекао није била истина. Малочас је знао да она жели даље да ради, можда баш зато што је деда очекивао да друга крушка остане. Само се Смешила а он виде рупицу на јабучицама.

"Припада ли кућа нама или њему?" питала је и покушала да сакрије узнемиреност. Миколаш се окренуо, пошао два корака према штали па јој се обрати." То није ни његово ни твоје, то је наше. Тако је било до сада тако ће остати".

"Онда нека тако и остане." Бацила је секиру на травњак, а ова клизну преко траве и удари о отворена врата од стале. Деда промоли главу из стале. Миколаш зину, али не прозбори ни речи. Млада жена ногом откотрља дрво на страну, а цветови јој запрашише руке. Она заглади своју црну косу и довикну "Покажи Миколаш, какав си привредник!"

Она се додуше уплашила када је секира незадрживо клизнула до стајских врата и крену да је подигне. Миколаш се одједном нађе крај своје жене и оте јој дршку из руку. Оштрица прође тик уз његову главу. Њен смех зазвуча као прасак разбијене чиније.

"Мислила сам да ће се овде напредовати" размаха се и утрча у кућу. Након једног часа појави се и донесе тацну са лончетом за кафу и хлебом. Миколаш се правио као да се ништа није десило. Говорио је, шалио се и молио је да помогне деди. У штали је само видела старчева леђа, а он је чекићем избијао даске са дрвених стубова. Сигурно је морао да пази да не промаши, али јој се ипак морао окренути, бар за часак и да јој да знак шта да ради. Кафу је оставио да чека, а од хлеба није узео ни мрвицу. Она је вукла напоље испод дасака тешки глинени валов. Тада деда дрхтећи изговори преко рамена:

"Немој ми сломити валов".

Она се усправи, погледа на равни сјајни камени валов, па онда на стари: "Чему та старудија. Само ће нам сметати." Узе валов и одвуче га у двориште. Пажљиво га примаче кућном зиду.

Следећег дана, Миколаш се врати са посла и затече жону где превози колицима последње разбијене цигле и комаде бетона из дворишта у оближњу шљунчару. То је био тешки мушки посао. Радовао се што је двориште спремљено и очишћено. Пре но што је пошао у кревет отац рече: "За валов сам онда дао два комада путера и пола хлеба уз то. Знаш ли ти уопште шта је некада значило пола хлеба?" Није сачекао одговор него оде у своју собу. Млада жена слеже раменима. Стајали су једно крај другог и Миколаш упита жену: "Зашто си га разбила?" Гласови су им били мирни, нико није желео свађу пред починак.

"Спремала сам двориште, дизала тешке комаде. Глинени валов се преврнуо. Парчад сам бацила у јаму пре но што је стари стигао у двориште. Мислила сам да неће ни приметити."

Миколаш седе у угао ходника, са рукама на столу. Чека на ластин сигнал. Слика се искриви. Ласта је хтела да побегне из уског ходника. Тешко јој је да лети испод плафона. Сада остаје, за Миколаша скоро невидљива седећи на шипкама за завесе. Чује како гребе покушавајући да се смести на дрвету. У огледалу се види како седи за столом и закључи да овде седи по први пут. Сам је изнео дрвене бачве за кромпир и котрљао их у јаму. а онда је зацементирао каменчиће мозаика па ипак у три године није ни једном нашао времена да седне у тај угао.

Деда није учествовао у обнављању дома. Миколаш га је више пута звао у шталу да нешто изнесе. Отац би то урадио и опет одлазио. У селу се почео жалити на старачке тегобе. О својим мукама није рекао ни речи. Говорио је о болестима и лекару који више није долазио као пре. Младу жену и централно грејање није помињао.

Пре Божића је гаража била готова. Миколаш је довезао нов ауто. Деда је дотицао лакирану површину, као да тапше краву, која је управо купљена. Изгледао је задовољан. Између Божића и Нове године нико није излазио из куће и свако се одмарао, те је изгледало да је несугласица била само мала игра. Гласови у кући су се јаче чули, викало се: "Дођи, ручак". Деда није пропустио ни једну вожњу у новим колима. Поштапајући се прелазио је кућни праг и чекао. Увек је био спреман за пут. Седео је назад на десној страни и махао старим људима у селу. Код куће се опет почео интересовати за преправке. "У пролеће..." говорио је и набрајао потом шта би све требало урадити.

Пролеће је донело са собом много посла. Родило се друго дете, дечак. Миколаш је добио радијаторе, монтери су кидали по кући. Деда им је узгред причао да је и он имао удела у централној пећи. "Младо и старо мора остати заједно, онда се иде напред." Радници су више времена посвећивали старцу, него ли Миколашу и његовој жени; ови су трчали тамо амо, морали су набављати креч, вукли га преко прагова, гипсани путеви су водили од угла до угла и ниједна соба није остала поштеђена. Свако вече, скоро до поноћи чистили су кућу и то двапут, једном грубо а онда детаљно. Жена је чистила са кревета комадиће цигала. Гребала је лопатицом цемент и боју, водила децу из собе у собу. За монтере је растворила пољске кревете пред телевизором, они су се интересовали за кошарку, а хтели су да виде и Карпатски турнир. Пре истека радног времена обележавали су кредом она места где је Миколаш требао да пробије зидове и плафон. Овај је ударао чекићем и стругао, песак му се расипао по лицу. Кад завлада ноћни мир, жена је по други пут чистила, јављао се мали. Она му је давала флашицу и успављивала га.

Јутром би деда стајао у вратима од кухиње или на степеницама и причао како је било кад је дошао из пустаре у село као кочијаш воловских запрега на имању. "Спавало се у штали, прало под пумпом, пећи нисмо имали. Деветстопете, тада ми је било петнаест година, први пут су ме претекла кола без коња, возила су брже него ли ја са једним волам." Док је Миколаш буши.о рупу у патосу за цев централног грејања, сећао се отац шта су стављали под патос да буде топло и да не дођу мишеви. Слузи није било лако да сагради кућу. Али данас је све другачије "После рата смо реформом добили читав хектар. Нисмо имали ни амбара, ни праве штале а јама за осочину беше премала." Он је градио. Одједном махну и оде, као да има да уради нешто важније. У ствари одлазио је јер га нико више није слушао. Сви су били у журби а деда је морао уза зид. При том се смејао и чврсто се држао. Често је имао главобоље и мрмљао је каткад "шта ли сам оно хтео? Опет сам као излапео." Заменио би дрвене кломпе, затурио свежањ кључева. Из дворишта се враћао у своју собу да би се сетио шта је тамо доле хтео да уради. Грејање је било готово. Тек тада примети Миколаш да његов отац по читав дан улази и излази из куће. По клопарању је чуо да његова жена сортира у ходнику дрвењаче и видео је како их носи деди у двориште. Овај је стајао у собним папучама и није хтео веровати да су то што је назуо папуче." Па то није могуће", чудио се. Сваки пут кад је жена пошла за њим, деда би се плашио. У дане кад никог није било код куће, остајао би у собним папучама. Свако би видео сивкасти траг од дворишта до куће, ,"Уопште нисам био напољу", викао би он љутито и што је више оспоравао утолико је она била сигурнија да он то ради пркосећи јој.

Посао се није смањивао. Два детета, њен посао продавачице у селу и свакодневно трчкарање по кући изискивало је од жене снаге и времена. Много се трудила око деде. Кувала му је ручак. Устајала је ујутро пре пет, љуштила кромпир, сецкала полумасно месо које је он тако волео. Било је потребно да он само стави лонце на ватру и да изгњечи кромпир. Након свадбе ју је деда хвалио говорећи да она кува боље од његове покојне жене. Од смрти старе газдарице прала му је и веш. У његовој соби било је чисто и свеже. Завесе са зеленим карираним шарама деда до тада никад није имао на прозорима. Колутови су се тамнели око жениних очју. Боре су бивале све дубље. Било је превише за њу. Миколаш ју је тешио, помагао јој у раду. Након посла чистио је дедину собу. Она је теглила ведра уз степенице. Деда је седео у соби у свом кревету и није се усуђивао да оде у тоалет.

.Све је било ту: ауто, гаража, потпуно реновирана кућа са новим кровом, новим прозорима.

Миколаш се пење, у соби је помакнута фотеља. Жена ће га ускоро позвати. Отвара широм кућна врата, хоће да пусти ласту напоље. "Долазим одмах" довикује Миколаш а приближава се ласти која се не миче.

Деда се тамо у соби сећао посечене крушке, мислио је на разбијен валов. У својој огорчености замењивао је већ раним јутром собне папуче дрвеним кломпама. Млада жена му је то рекла.

Кад је Миколаш хтео да почне са стављањем мозаика у ходнику већ у зору је почистио ластино гнездо. Деда то одмах примети.

"А што ти сметају ласте?"

Умешани малтер је морао бити и употребљен а комадићи мозаика постављени. Миколаш му је објашњавао "Оче, оне би прљале плочице. Зар ти то није јасно?" Деда није хтео да слуша. Журно је тапкао горе. Тог дана је Миколаш оставио започети посао. Дигао је руке. Жена је седела у кухињи. Деда је био горе у соби, Миколаш је стајао у углу, где је поставио делиће мозаика.

Данима је расположење у кући било неподношљиво. Деда се није усуђивао да изађе из собе. Миколаш и његова жена међусобно нису говорили. Чекао је надао се да ће се све изгладити. Својој жени је саветовао да буде разумна. Она је причала како је деда по селу осуђује:" Као шпијун трчи за мном". Неподношљива је. Никада јој није доста јер само ново мора улазити у кућу иначе нема мира!

Миколаш махну руком али ласта само увуче главу. Неће ван ових зидова. Из собе довикну дечак "Не тако, слика је искривљена."

Ласта полете, прхну дуж плафона и вину се нечујно кроз отворена кућна врата. Жена дође из собе. "Зашто су врата широм отворена?"

"Опет су биле ласте"

Обоје знају да ласте сваке године покушавају ући. Жена затвори прозоре. Викну "Брзо затварај врата".

Све до своје смрти деда није говорио са младим људима. У зиму је заврнуо радијатор и ложио угаљ у пећ, а пепео је сам износио.

Миколаш окрену антену. Шта може учинити једно ластино гнездо, а и једна крпа за рибање више или мање. Жена ужурбано брише ходник и степениште. Као да је нешто нашла што мора да се обрише. Већ дуго ту нема ни трунке прашине. Нико не сме у ципелама у кућу. Сви се изувају напољу пред вратима. У ходнику стоји орман са папучама, великим и малим, за зиму топле за лето лагане, уредно поређане у преграде.

"Слика је искривљена. Не препознају се лица." Дечак се љути. Миколаш пође још једном на таван. Антена не стоји добро.