Марија Млинкова

Мајска буба

Јунске ливаде су цветале. Море жутих, дугоногих маслачака њихало се на ивици букове шуме. Са бреза су падале мајске бубе. Недељни излетници изгазили су не осврћући се њихова смеђа леђа. Овог лета је било много мајских буба.

Младић и девојка корачаху пустом зеленом путањом кроз букову шуму. Она је била танка, шеснаестогодишња ученица с високом, разбарушеном косом, а он широких рамена, спор. И он је био ђак. Нису се држали за руке јер он није хтео а и девојка је уплашених очију гледала у земљу.

"Данас си тако ћутљив", јадала се девојка и дрхтала на сунцу. Младић ништа не одговори, премести капу из леве у десну руку. "Ова уопште нема крви", мислио је он. Девојка је ишла корак пред њим и даље гледала само у земљу и није чула летњи жамор и није осећала сомот сунчаних зрака на себи. "Обукла се у тако глупу хаљину", мислио је младић и пљунуо. "Жуту! Њој уопште не пристаје!... Шта њој, уопште, добро стоји?!"

"Јеси ли научио математику?" питала је она да би бар нешто рекла. "Н-не!"

"Ох, Боже", мислио је он, "данас ћу са свим тим прекинути".

Он се саже, ухвати мајску бубу и држаше је на длану.

"Шта ти је то?" запита девојка.

Он се пакосно насмеја. "Ти... чекај, чекај... ставићу ти мајску бубу за врат". Девојка није осетила љутину у његовом гласу.

"Ах, не, немој то да радиш", викну она обрадована и потрча. А младић успори корак, баци бубу на земљу и згази је. Смрт је била само суво пуцкање. "Хајде, чик, нећеш ме тако лако ухватити!" викала је девојка. Младићево лице се гадно згрчи, поново пљуну и поче да је вија. Девојка виде како појури, потрча даље сва чудно узбуђена од велике радости. Сад, сад ће ме узети за руке, пољубити, сад ћемо сести негде у хлад, у маховину и јагоде и љубити се, и биће као пре. Она скочи са стазе и сакри се иза дрвета.

"Хеј, драги", викала је; он скочи за њом а она потрча кроз шуму. Није се освртала, смејала се а њена жута хаљина у зеленој сенци изгледала је као сунце што жури. И не примети да трчи сама и да се сама смеје.

Он се био сакрио иза дрвета. "Трице" промрмља. Затим се осврну и пошто је није видео, врати се назад и побеже од ње.

Девојка се заустави. Није га ни чула ни видела. Несигуран осмех био је као мртва маска. ".Шта је то?" питала се у себи а негде унутра је почело пећи. Страх? Ватра јој се ширила по целом телу. С рукама на лицу корачала је девојка по шуми и није могла ништа да мисли. Драги мој. Зашто то? Несигурно застаде, оклевајући пође даље али не за њим, била је доста горда. Ишла је кроз шуму ка малој узвишици. Негде напољу сијало је сунце. Овде је био мрак, овде је био крај! Најзад се одлучи, потрча назад, сукња јој се у брзом трчању повијала час на једну час на другу страну. Изиђе на пут. Позва га. Трчала је и дахтала. Није познавала крај, први пут је овуда ишла. "Хеј, драги!" Тихо додаде: "Зашто то чиниш?" Истрча на шумску ливаду. Ту је лежало сунце на бујној трави. Свилени цветови чаробно су обојили земљу тамнољубичастим латицама. "Ох", рече девојка и умало не заплака. Она је обилазила ливаду идући између светлих стабала. Тада га спази. Лежао је на трави и спавао. Или се само претварао? Девојка се приближи на прстима, нагну се над њега. Гледала му је у лице. Било је мало заклоњено испруженом руком. Сад ће се дићи и насмејати на њу!... Не, спавао је тврдо. Девојка потрча назад у шуму. Табани су је пекли. По шумској стази у сусрет јој је ишао празнично обучен сељак на точку. Капут му је висио на возилу, плава коцкаста кошуља била је нашкробљена. Подиже црни шешир и гледаше на њено зајапурено лице и поцрвенеле очи. Девојка седе на земљу и загњури лице у дланове. "Шта да радим?" Негде је кукала кукавица: "Куку! Куку!" Истовремено весела и тужна песма. "То ће бити крај", поверова девојка. Зачудо, не помисли на његова нежна уста и његове топле руке већ само на мирис његовог капута, мало као на дрво и тако присан мирис јевтиног, смеђег штофа. Све је изгубљено! Девојка се диже и пође даље, даље из шуме. Угледала је поља, блиска зелена брда и далеке плаве планине, црвене кровове и репна поља, у вртовима тамноцрвене цветове божура.

Увече. је нешто гонило ка кући где је он становао. Пође преко дворишта пуног кола и дрвених точкова. На клупи пред сивом, испуцаном кућом седала је млада жена и мазила своје дете. "Мишић рупу тражи... кукурику..." Дете се смејало а жена је погледа. "Горе је", климну јој. Девојку обли руменило од стида. Попе се дрвеним степеницама изрибаним и шкрипавим. Бојажљиво закуца на његова врата. Ништа се не покрену. Понов закуца. Ништа. Девојка се саже и погледа кроз кључаоницу. "Драги", уздахну. Онда чу како на њу из собе викну грубим, љутитим гласом: "Шта за мном трчиш? Иди кући, говорим ти".

"Шта је?" питала је девојка не дишући.

"Што ниси онда дошла... крај је". Девојку обли пламен. Дрхтала је, рукама је чврсто држала за врата. "Не, нећеш то учинити..." говорила је. Она чу како се његови кораци приближише вратима, а глас јој нареди: "Одмах престани, чујеш, одмах! Ништа ти сад не помаже". Девојка се окрете, сиђе степеницама, чу лупу из његове собе. "Неко је срушио столицу", помисли "на којој сам раније седела сасвим близу њега". Прође поред младе жене која је за њом гледала. Путем кући спопаде је смех, хистеричан смех, али метак је и даље ударао у врат, није било нигде заштите. "И није ме ни у собу пустио", помисли девојка.