Марија Млинкова

Прошли дани

(Будишин 1967)

Неко време кућу му је водила сестра. Али то није вредело. Деца су била немирна и непослушна. Сестра га је све упорније молила да је пусти да се врати. У том је учитељ добио писмо из wehrkreis-kommande Liegnitz. Тамо у канцеларији wehrmachta учитељ је изнео своју породичну трагедију, упорно се бранио од улоге тумача у Србији али није наишао на разумевање.

- Деца су ми сирочићи.

- Имамо доста сирочади, одговорили су му. Исплатили су му новац. Пуно новца. Седам стотина за официрску униформу.

- Молим вас, проучите књиге о Југославији, рекоше му, припремајте се за своје ново место.

Учитељ се вратио у своје шлеско село, брзо се с њим опростио, неке кофере послао напред у Лужицу, а онда отпратио децу и сестру кући, кућу закључао. Закључао свој дом. Закључао заувек.

Мајка се много уплашила.

- Миклавшо, рече. Како то изгледаш?

- Они су ме овако удесили.

- Боже помози, мрмљала је стара мајка. А Куда ћеш такав?

- У Југославију.

- У рат?

Он дубоко уздахну.

- Вероватно.

Мајка сва поцрвене.

- Ти, ваљда, нећеш заборавити шта он?

- Не, мајко.

Било му је остало још доста времена. Ишао је по селу, разговарао с људима. Испитивали су га али је он ћутао. Пролеће је долазило са својим мирисима и песмама. Он се играо с децом, понекад причао о мајци, а једном им је испричао и бајку о три птице које су испале из гнезда. "Зато што су се држале једна за другу", рече им озбиљним, благим гласом.

- Мораш опет у рат? шапнула су деца.

- Да.

- Не смеш у рат, рекоше и оборише главе. Можда су схватила да је бајка само бајка. Једном се с њима насликао на ливади пуној сунца.

Покушао је да поново успостави везе са Луцом Качмарек. Написао јој је карту с првим тактовима забрањене пољске песме "Још Пољска није пропала" и послао јој. Дуго је чекао, чекао је докон, седео у кафани и слушао разговоре сељака и то чекање му се чинило дуго. Мучила га - мрачна будућност, тужна прошлост. Људи су радили на пољима, земља се пушила од пролећњег орања, шеве су певале, изгледало је као да је мир али свуда је био рат. Луца му најзад одговори. А он јој посла пакет са храном и у њему фотографију своју и своје деце.

Приближавало се време кад је требало да га позову. Последње дане проводио је у крчми међу сељацима, седећи у свом официрском мундиру. Тако му једном рече дубок проповеднички бас: "Миклавшо, зар се не стидиш да идеш против наше словенске браће?"

Учитељ се трже, погледаше га сви, ти сеоски српски људи. Одједном постаде свестан свега, опет поново свестан свег ужаса. Диже се и тешким кораком пође у своју момачку собу где је висила Јурјева слика, слика несталог брата, тамо се затвори и остаде дуго. Мајка му посла горе писмо, карту из Пољске, од Пољакиње Луције Качмарек и он прочита само неколико речи: "Фуј, како сте ниско пали".

Дуго је то доводио у везу загњуривши уморно лице у дланове. Нешто га је стезало у грудима, стално га мучило. Присети се најзад фотографије из пакета, Луца га је познала као официра. На крају се опростио и отишао, он издајица, слабић - шта ли?

Целе године учитељ се вукао по официрским касарнама. А онда је почело.

Велики низ аутобуса. Штаб дивизије. "Auf der Heide bluht ein kleines Blumelein". Мађарска равница, Балатон, села, засеоци, блато, степе, почетак пролећа, и свуда затворене куће. Неугледан аутобус. Седели су у њему. Тумачи. Енглески тумач који је путовао с Немцима свуда по Европи, и српски тумач. Како ће то све изгледати, мислио је тумач. Кад су се једном зауставили, требало је, додуше, да су већ стигли, он искочи из аутобуса. Да проба. Мала кафаница а људи у крзненим капама, смеђа, црна лица, брада малих и великих, немирних, неповерљивих очију, седели су сасвим спокојно на камењу тамо испред кафанице, опруживши своје опанке на сунцу, своје пастирске торбе и корпе поред себе, пуше цигаре или гризу лук а бркови им се светлуцају. Стара жена изађе на врата, у бијелој кошуљи, опуштених груди испод старог ватираног прслука у дугој белој сукњи, кецељи и опанцима.

"Имате ли млека" запита официр. Не каже то баш сасвим правилно, звучи то друкчије, али се разуме. Жена мало напући безуба уста, мушкарци у оним крзненим капама гледају шта ће она да уради, а она га погледа у лице, понекад се може десити да стари људи читају с људског лица, какво је то лице испод немачке официрске капе? Мало пуније, ухрањено као сва официрска лица, усне су одавале помало сладокусца, уосталом, добро је живео целу годину у Немачкој по официрским касинама. Али његове очи, какве су то његове очи? Некако бојажљиве су, то је сигурно, и некако пријатељске, некако добре и онакве какве не пристају официрском лицу, мижда мекше и ружније можда и искрено сажаљиве, које заволе - некаквом сентименталном страсти каквој су их учили, њих Србе у "Српским новинама" н на састанцима друштва "Лилија" и под лужичкосрпском заставом Сокола. И то је ваљда било довољно да се ова жена у оним опанцима врати у мрачну кућу под сеоским сламеним кровом по бокал млека. Она попи мало из бокала, да можда, млеко није отровно - тако је ратно правило. Он узе бокал учтиво се захвали на српском и пожури натраг у аутобус. Седе уз прозор да би могао да посматра пут и кафаницу с малим нахереним прозорима и оне људе како згрчено седе и немирно дижу и опет стављају на главу своје огромне шубаре и посматрају колону аутобуса и оног немачког генерала који у свом великом, сивом аутомобилу седи и проучава мапу а око њега пуно других. Изненада колона штаба крену, тумач држи бокал, држи га беспомоћно а не може да га врати, аутобус одлази а баба у оним белим сукњама диже руке и виче, трчи за аутобусом а тумач у њему седи, гледа је и одлази а бокал је украден. Псовке из њених уста лете за њим, не може ништа да учини, псовке лете. Песницом прети и ломи руке.

Дођоше у градић где је већ јужно пролеће било у цвету. Саксије у прозорима, стари камени зидови и орнаменти, округласти кровови и крстови, витки бели стубови и камени бунари, стари као Рим. Зауставише се пред малим хотелом. Градић спава на преподневном сунцу.

"Quartier machen!"

У хотелу су знали одлично немачки, тумач није имао никаквих тешкоћа, за двадесет минута штаб дивизије је смештен и писаће машине почеше да куцају.

Тумача су одредили у службу дежурном официру.

"Овде имамо нешто за вас!"

Велика кутија дрвена, масивна, у њој печати. Дежурни официр нареди да се печати преведу. Кутија је његов први службени задатак. Донели су му је у собу и он остаде сам с њом. Узе беле папире, узе печат, духне јако, и скептично на њега притисне и ништа. Не може ништа да прочита. Ћирилица. Лужички Србин није научио ћирилицу. Мало га је додуше страх. Тумач стави неколико печата у торбу, дохвати оружје и оде у град. Преко трга јаши један човек. Изборано лице испод српске шајкаче, коњска грива се сија. Сељак гледа у страну. Официр уђе у кафану. Тамо седи само један човек с наочарама и пије: кафу из мале шољице. Уплашено погледа у официра.

"Ходи овамо!" позва га прстом официр к себи. Мршаво човеково лице побледе, доња вилица му дршће. Стар је. "Знаш ли немачки?"

Човек стоји и гледа, његове старачке металне наочари глупо, одсутно сијају. Не миче се. Официр не зна шта да ради. Мери старца погледом. Трговац, лукави трговац. Официр куцка по свом оружју. Не уме то баш добро, не уме он да звецка по оружју како треба али је у веома непријатној ситуацији због оних печата. Изгледа да то ипак делује на старца. И каже немачки: "Шта хоћете, господине?"

"Аха", рече официр "гут, гут!" Клима главом да седне к њему, баци печат на папир. "Читај!"

Старац дуго и испитивачки гледа официра. Није то добар поглед. Можда је у том погледу живот, живот једног Словена у аустроугарској војној граници. Можда нема добра сећања, можда су у нечем слична ономе што се одиграва у души онога што пред њим седи, али он то не зна. Уморно и с досадом због те непријатне ситуације каже старац: "То је само школски печат. Народна школа Митровица".

"Добро, добро", журно одобрава официр и ставља староме печате на папир и подстиче га.

"А ово, а ово, а ово?"

А уморан, апатичан глас одговара послушно, официр се смеје, тапше га по рамену, задовољан је, захваљује, можда му је захвалио само на немачком. Немац. Официр. Тумач је написао дежурном официру читав низ свих могућих преведених печата и констатовао да су то, без изузетка, за војне циљеве незанимљиви печати, па гурну кутију под кревет где ће остати и чекати најзгоднији тренутак за своју ликвидацију. За неколико дана је Ускрс.

Српске црквице - мале, погрбљене с витким торњевима, белих зидова, белим свецима замишљених очију, кудравих брада, златних кићанки и мачева у мозаику, црвени плашт витеза Ђорђа.

Господин генерал је био у неприлици, иако по правилу генерал не треба никад да је у неприлици. Генерал има телефон, има моторизоване курире, има целу жандармерију, има целу државу да би добио рат. А овај је ипак био у неприлици. Без електрике седео је у оном свом хотелу, народ је био непријатељски и уплашен, први одреди су били далеко а између њих и генерала земља - ничија земља. Налазио се у крају који је, додуше, био освојен али незапоседнут.

"Тумачи нека испитују народ!"

Господин генерал је назначио њега, који је нижег ранга и рекао: "Постоје два пута. По једном иду наши... Али тај ме не занима. Занима ме онај други. Преко Дрине је непријатељ покорен. Идите тамо...!"

"Проклета земља", мислио је климнувши главом.

На Велики петак увече седоше у ауто шофер и тумач. Млечан месец светлео је у ноћи. Била је то ноћ страве. Предео поред пута постајао је таласаст. Ни живе душе. Све је било тихо, све је било у цвету, била је то бескрајно дуга ноћ у аутомобилу. Немачки официр је држао раширену мапу на крилу, срце му је ударало у ребра, месец је обасјавао бескрајна поља и брежуљке и шуме; у такву ноћ умро је Христос, код куће су српски сељаци чистили своје крсташко оружје и спремали се за ускршњу поворку на коњима.* Све је изгледало као у сну. Само једна једина ствар је била стварна: страх. Возили су се целу ноћ а нигде трага никакве борбе, нигде ниједног војника. нити каквог аутомобила. Лепа као драгана простирала се пред њим ускршња Југославија. Он се растужи. Како је страшно бојати се у таквој ноћи! Таман, неописано сладак мирис ширио се по ноћи, отварали се пупољци вишњевих цветова, све је било без звука, без гласа. Мртва тишина. С времена на време би наредио да се стане, па је излазио, окретао се на све стране, спреман на скок. На крају пусти да га савлада: та лепота, милина и удаљеност. И та ноћ постаде ноћ алтернативе и одлуке. Негде спази како коњ диже главу из јарка. Тихо зарза. Није знао да ли да застане и изађе. На крају виде расплаканог дечака, српског дечака, који је храмао ливадом. Уплаши се кад виде како из аута изађе немачки официр.

"Где је Дрина?" упита га тај официр.

Дечак пружи напред руку, обучену у грубо сукно, и официр крену даље. Негде му се учини као сенка на друму. Онда се сенка изгуби. Можда је то био српски војник кога је ујутру обузела туга и који је - тако му се тада чинило - окренуо рату леђа. Најзад чу како хучи: Дрина. Бела магла дизала се из ње као велови, зора још није свитала али се већ могла назрети. Зид преко реке, можда од стена, од шуме, земље, очигледно се приближава ауто прође преко понтонског моста, затутњаше даске. Војници у чамцима као да су од камена. Стигоше на другу обалу.

"Чекај!" рече официр.

Шофер застаде, официр прође поред кола и извади кутију. Шта да ради да шофер не примети? Изгледало је да шофер спава.

"Вози мало даље. Хоћу да разгледам".

Шофер се разбуди и упали мотор. Мост се у даљини црнео, била је то широка река - славна Дрина - њена велика вода полако је текла даље испод моста не хајући ии за шта, почивајући у својој дубини као мајка, самоуверена, изазивајући поштовање. Ситна светла скакутала су по њеној тамној дубини. Ногом гурну кутију с обале доле. Мали препад на овај велики рат. Можда то није био прави препад. Било је у томе и мало егоизма, самоодбране. Ко зна кад ће печати постати важни за генерала? Уклони их!

То је био почетак. То ће га одвести све даље. Једном ће официр стати пред војни суд. Осудиће га за "Feindbegunsigung, unerlaubten Umganges mit Kriegsgefangenen, Hochverrates",** Скинуће му официрске знаке, откинуће му једном металне ознаке, бациће га у затвор, али с обзиром на његово звање у војсци, послаће га радије на фронт у Горњу Шлезију.

Али сад још није тако далеко, сад наш јунак мора да проживи унутрашњу борбу о којој се неће више говорити, али која ће се одигравати јер сад још није ослобођен те униформе, тога рата, тог ужаса и бола. Ускоро биће тога час мање, час више, али постојаће пут кад постоји почетак. А почетак је изгледао овако.

Стигли су у неку варошицу. Свуд је био мрак, одбојно, туђина.

"Шта се овде дешава?" питао се тумач.

Све док не дођоше аутом право на трг. Пред једном кућом стајала је светиљка.

"Вози тамо!"

Ауто пође и умало не удари у сто немачких официра који су седели у благој ноћи, пили црвено југословенско вино, пили и играли карте а светиљке су пламтеле на столу.

Мој јунак се извуче из аутомобила.

"Шта се овде догађа...? Долазим из штаба дивизије".

"Хвала богу!" рекоше. "Ми не знамо шта је. Идите онамо, тамо су касарне. Тамо су заробљеници".

Тумач се дотаче своје официрске капе. Седе у ауто и ауто оде. Ка касарнама.

Свуда је било мрачно. Високи црни зидови на крају града. Светлост фарова шетала се по зиду, по огради, најзад уђе у двориште, огромно двориште касарне.

Мравињак. На великом дворишту су стајали, седели, лежали српски војници, вирили из прозора, иза високих зидова стотине их је хркало.

Тумач погледа свог шофера.

"Овде нема Немаца, шта ли?"

Он осветли двориште аутомобилским фаровима. Тумач изађе. Изађе немачки шофер. По дворишту настаде јурњава, нека нервозна журба и узбуна, дозивање, неразумљиво дозивање. Само се могло разумети: "Дошли су Немци".

Тумач је несигурно ишао по дворишту, очи су му напрегнуто гледале. Шта овде треба урадити? Махну руком. "Хеј, овамо сви официри!"

Он се бојао и стајао. Чудна, необична туга га је обузимала. Питао се шта се десило са свим овим људима овде, одакле су дошли. Чекали су. А шта су чекали? Да их Немци заробе, пошљу у Немачку, обесе на вешалима?

"Шта се десило с вама?" питао је туђе официре који су долазили.

"Не верујте Немцима!" викали су са прозора. Стотине их је гунђало, викало.

"Заробљени смо", рекоше официри.

"Нико вас не чува?"

"Нико".

Тумач их је гледао. Девет - десет их је стајало пред њим, витки, млади, стасити. Одједном срце му стеже необично, силно саосјећање.

"Браћо", прошапта, "идите кући. Браћо!"

А он се окрете и седе у ауто, фарови се окренуше а међу зидовима касарне ломиле су се сенке и говорило се: "Браћо, хајдемо кући".

Није било никакве вике јер се то противи ратним законима а блага ускршња ноћ пробуди их све и чудан шапат се зачу: "Христос васкрсе".

И све се то догодило пред великим крвопролићем, пре него су SS и усташе убијале, у време кад генерал још није командовао ратом, у тој полутами између дана и ноћи.

Напомене

* Ускршњи обичај у лужичком крају насељеном католицима, назван "крсташи". То је поворка од 50 до 100 парова коњаника обучених у старинску ношњу и с оружјем који јашу од једног до другог села изводећи при том читав програм о Христовом васкрсењу.

** "Због помагања непријатеља, недопуштеног односа са ратним заробљеницима, због велеиздаје."