Д. Кобела

Музика

Из зборника "Лужички Серби", ред. В. Моторни, D. Scholtze, Л'вiв-Будишин, 1997. Са украјинског превела Милена Ивановић.

1. Народна музика

Социјално и национално угњетавање којем је Лужица била изложена током своје многовековне историје, у великој мери је утицало на њену духовну сферу. Оно је посебно оставило трага у народној песми и у инструменталној народној музици све до формирања самобитне лужичке музичке културе. Развој музичког фолклора био је у лужичким селима строго хијерархијски ограничен. Интерпретатори и носиоци музичке традиције свирали су по имањима у најразноврснијим приликама. У 17. веку појавиле су се самосталне музичке групе Лужичана-виолиниста, који су били принуђени да преживљавају у условима конкуренције са "немачким градским звиждачима". При том су музичари састављали репертоар од световних песама и духовних дела, и приређивали њихово оригинално музичко извођење. Таква пракса била је својствена и другим музичким групацијама. Без обзира на шаренило средњеевропског музичког фолклора, који је без сумње утицао на традицију лужичке песме, могуће је одредити неке њене особености. Она се пре свега базира на специфичним цртама које су својствене усменом народном стваралаштву, садржи оригинална средства изражавања из давних времена, која се успешно спајају са новим тенденцијама.

Самосвојна и инструментална народна музика, за коју је још 1872. год. Јан Горчански рекао да "целокупна лужичка инструментална музика звучи у једном тоналитету", јер иако су хармонијски пратећи принципи у лужичкој музици одавно познати, они нису имали практичну примену. Типични лужичкосрпски инструменти биле су мале и велике виолине са три струне (male a wulke husle), мале и велике гајде (mechawa a kozol), а такође и оригинални дрвени духовни инструмент сличан фрули-таракава. Избор инструмената зависио је од њихове функције, и заједничко свирање је извођено у најмањим групама. Треба подвући да узајамна веза између песме и инструменталне игре представља карактеристично обележје лужичке народне музике. То је изражено у вредном документу из 18. века, у такозваној "Кралшеској књизи свирања виолине".

2. Црквена музика

После Реформације, фолклорна музичка традиција се наставила у црквеној музици. На том плану посебну пажњу заслужује стваралаштво доњолужичког свештеника и свестраног научника Албина Молера, који је 1574. год. издао "Лужичку песмарицу" која представља фактички прву штампану лужичку публикацију из те области. Сачуван је и вредан писани документ из католичке Горње Лужице са 235 тумачења чији је аутор био Михал Јан Валда. Та тумачења су била употребљена као увод у књизи за хор "Певајући Исусов виноградар" која је издата 1787. године. Сам Валда био је аутор сакралних мелодија које се и данас налазе на репертоару Лужичана-католика. М. Ј. Валду с разлогом сматрају оснивачем оригиналне лужичке сакралне музике. И пре и после тога постојали су знаменити црквени музичари лужичког порекла. То су, на пример, рођени Доњолужичанин, кантор цркве Светог Николаја поред Берлина Јохан Кригер, Абрахам Шадоус из града Зли Коморов, Бартоломеус Броуниг из града Војереце који је од 1607. -1614. год. служио у будишинском Сабору Св. Петра, и други. Свештеник и песник Хандриј Зејлер написао је око 250 мелодија на своје текстове, од којих је већина и данас популарна.