Дитрих Шолце

Позориште Лужичких Срба

Епоха аматерског позоришта
(1862-1938.)

Из зборника "Лужички Серби", ред. В. Моторни, D. Scholtze, Л'вiв-Будишин, 1997. Са украјинског превела Милена Ивановић.

Позориште у Лужици се појавило у завршној етапи националног препорода код Лужичана. 2. октобра 1862. године, у Будишину, била је приказана прва аматерска представа на лужичкосрпском језику коју су припремили студенти Прашке лужичке семинарије. У њој је активно учествовао и оснивач "Матице Српске" Јан Арношт Смолер. Непосредни покретач постављања првих представа био је покрет националног препорода код Чеха, за време којег се посебно развила позоришна уметност. Управо из тог разлога су Лужичани одабрали чешку комедију једночинку «Четворороги рогоносац» (1821.) Вацлава Климента Клицперија, која је имала само мушке улоге, пошто лужичке жене у то време још увек нису имале храбрости да се појаве на сцени. Премијера је одржана у будишинском хотелу "Под златном круном". Часопис "Лужичанин" је тим поводом писао: "Овај диван догађај у развоју нашег националног живота изазвао је у нама одушевљење..." Заиста, глумци аматери су се на књижевном језику обратили гледаоцима који су потицали из различитих дијалекатских региона Лужице и пренели им садржај и идеју дела. Представа је допринела не само развоју националног језика, образовања и културе, него је и утрла пут самопотврђивању лужичког народа. С циљем да се преко позоришне уметности утиче на развој националног образовања, културе, самосвести, позоришним трупама које су се управо у то време формирале у првом реду је био неопходан лужички репертоар. Прве пробе у драматургији Корлија Августа Јенча и Хандрија Зејлера нису биле успешне. Али 1875 год. Активира се младосрпски покрет и постаје носилац културног прогреса у Лужици. У средишту овог покрета су се налазили и били његови активни пропагатори Арношт Мука који је издавао "Позоришну лужичку библиотеку" (1879), и Јакуб Барт-Чишински, аутор првог оригиналног лужичког позоришног комада. После тринаестогодишње паузе гледаоци су 1875 године видели другу будишинску представу на лужичкосрпском језику. Организовала ју је "Схаџованка" (тако су се звали редовни сусрети лужичке интелигенције и студентске омладине).

Другог септембра 1877 године у Лејну, који се налази између Будишина и Каменца, лужички студенти и гимназијалци су први пут одиграли представу пред сеоском публиком. Емотивни извештај Ј. Барта-Чишинског о том догађају садржи програмске и пророчанске речи које су касније често цитиране: "Право позориште представља моћно средство националног развоја ради учвршћивања идеја и високих идеала у народу; позориште је толико снажно и утицајно да се после процвата и успостављања драмске поезије, може говорити о учвршћивању нације". Ова тврдња се не односи у потпуности на Лужичане, јер је њихова драматургија и позориште ретко доживљавало успоне.

У последњој четвртини 19 века аматерски позоришни покрет у Горњој Лужици доживео је значајан успон. У многим селима су се, без најмање финансијске подршке, појављивале аматерске позоришне трупе. Због непостојања оригиналних лужичких комада, редитељи су били принуђени да раде адаптиране, оријентисане на сеоског гледаоца, преводе немачких, чешких, пољских и других аутора драмских дела. Историјску драму у пет чинова "У тврђави" Ј. Барта-Чишинског, објављену 1880. год., успели су да поставе тек 1897. год. и то у једном од будишинских хотела пошто у градско позориште, које је подигнуто 1796. год., Лужичане нису пустили. Постојале су и друге тешкоће. "Национално лужичко сеоско позориште" из Хвачица поред Будишина, које је 1896. год. успешно наступило у Дрездену са лужичком представом на сцени под отвореним небом, већ 1900. год. било је изложено репресијама код себе у домовини.

Због притисака и ограниченог репертоара, као и због недостатка иницијативе од стране интелигенције, позориште у Доњој Лужици је прве представе, остварене под покровитељством Мато Косика, могло да прикаже тек 1882. године.

Без обзира на несумњиво дилетанство које не могу да избегну аматерске трупе, крајем 19. века позориште је заузело заслужно место у националном покрету Лужичана.

После 1900. год. културно удружење "Меја" из Радвора обновило је представу "У пп година. У периоду од 1900. до 1914. године било је остварено 250 представа у 35 насељених пунктова Лужице.

Први светски рат довео је до слабљења позоришног покрета у Лужици. 1915. год. погинуо је на Западном фронту покровитељ и надахњивач лужичког позоришта Франц Краљ, који је у информатору "Наше позориште" (1913.) описао и прокоментарисао 66 комада са репертоара на лужичкосрпском језику.

За време Вајмарске републике дошло је до промена у позоришној уметности у Лужици. Аутори и преводиоци Марија Кубашец, Јозеф Новак, Миклавш и Феликс Хајн и Јуриј Веља наступали су 20-30-их година са својим текстовима, посвећеним историји Лужичана, који су развијали код гледалаца и читалаца осећај националног поноса. 1920. године лужичким студентима је по први пут дозвољено да изнајме просторије Будишинског позоришта за прославу 42-годишњице "'Схаџованке", а у јулу 1921. год. одигран је низ представа под отвореним небом. Тако је на Кошпинском валу, надомак Хросчица, представу по националној драми Ј. Барта-Чишинског "У тврђави" посетило око 4 хиљаде гледалаца. Луг који се уздизао у виду амфитеатра обезбеђивао је добар преглед и акустичност. Све до забране лужичких позоришних спектакла од стране нациста, представе под отвореним небом поводом прослава постале су начин испољавања националне самобитности Лужичана.

Али, чак и за време Вајмарске републике и касније од 1919. -1933. године, шовинистичке државне установе су се трудиле да омету развој лужичке позоришне културе. За сваку јавну представу било је потребно добити дозволу, што је било тешко, а понекад и потпуно немогуће. Осим тога, градске власти су, посебно у Будишину, одређивале нереалну цену закупа позоришних просторија. Без обзира на то, међуратни период карактерише процват лужичког аматерског позоришта. Само у периоду између 1923. и 1932. год. различита лужичка друштва бројала су најмање 35 позоришних трупа које су наступале редовно или с времена на време. Деловале су у целом горњолужичком региону: од лужичких планина до низија и језера, и даље на север. У Доњој Лужици позориште није имало тако крупан развој. 1929. и 1932. год. на лужичкосрпском језику су се појавиле две социјално-критичке драме Маријане Домашкојц, од којих је једну- "Из живота сиромашних" —1932. режирало у Прагу позориште Друштва словенских жена. У домовини су, пак, остале незапажене.

Крајем 20-их година удружење "Радост" у Букецима поставило је скоро све позоришне комаде погодне за сценску адаптацију. А руководилац удружења, учитељ Јуриј Веља, се чак одважио на личну ауторску пробу. Искористивши историјске сижеје, на њиховом примеру је показао социјалне и националне конфликте који нису само имали за циљ да разоноде гледаоце, већ и да им усаде нове осећаје и погледе.

Последњи запажени догађај у животу лужичког аматерског позоришта тог периода био је извођење драме Ј. Веље "Дракон" (поново на Кошпинском валу поред Хросчица), у којој се у алегоричној форми исказује протест против политике национал-социјалиста у односу према Лужичанима. Представа је одржана после приказивања у Букецима и Радвору 16. августа 1936. год. пред 5 хиљада гледалаца. Тај догађај нису могле да омету чак ни акције Хитлерове омладине. У то тешко и критично време лужичко позориште је показало своје јединство са народом.

Следећи комад Ј. Веље "Наш дом" (1937.) није био постављен на сцени, пошто су аутора из идеолошких разлога приморали да се пресели из своје двојезичне домовине на немачко говорно подручје Горње Лужице. У марту 1938. год. лидер национал-социјалистичке радничке партије у Војерицама изјавио је на крају лужичке позоришне вечери, одржане у Кулову, да се мере тог типа убудуће неће спроводити.

Библиографија 1937. год. броји 136 сценских текстова на лужичком језику. Ипак, рачунајући сложене историјске услове у којима се развијало лужичко позориште током седам деценија, тај број се може сматрати прилично значајним. Па ипак, драмска уметност је, и по броју дела, и по њиховом квалитету, остала најслабији жанр лужичке књижевности. Ван граница Лужице, осим неких изузетака, драматургија није била запажена. У Лужици се у то време није појавило национално професионално позориште као код других словенских народа.

1937. и 1938. год., са забраном било каквог изражавања лужичке културе завршила се и ера аматерског позоришта, а историја професионалног лужичког позоришта је тек предстојала.

Лужичко професионално позориште
(од 1948. до данас)

Одмах после завршетка рата, у мају 1945. године, Совјетска окупациона власт дозволила је делатност "Домовине". Централна позоришна трупа, коју је она основала 1946. год., поставила је темеље за појаву Лужичког народног позоришта 13. октобра 1948. год. -првог, и до данашњег дана јединог професионалног позоришта у историји савремене лужичке културе. До тада је у саксонској и пруској Горњој Лужици постојало око 30 лужичких позоришних аматерских колектива који су се појавили још у време нациста. Истина, њихов број се знатно смањио после отварања будишинске професионалне сцене.

У прво време, нова трупа је наступала у селима Горње, ређе Доње Лужице, у којима није било чак ни подесног простора за приказивање представа. У раду позоришта било је много сличних тешкоћа, између осталог, глумцима који су изашли из аматерског покрета недостајало је професионално искуство, а лужичко становништво (тада је обе Лужице насељавало 100 хиљада људи-потенцијалних гледалаца) није било спремно да прихвати представе које су остварене на професионалном нивоу;осим тога, недостајали су комади који би били прилагођени лужичком гледаоцу. Лужички језички репертоар с краја 19. и почетка 20. века није испуњавао захтеве професионалног позоришта. У исто време, мало лужичких писаца је могло да створи нове комаде на одговарајућем нивоу. Због тога су, као основни извор за попуњавање репертоара, служили преводи дела са словенских језика, а такође и са енглеског и немачког.

Слично као што је 1862. год. удружење "Беседа" започело историју лужичког позоришта комадом чешког аутора, тако је и 11. новембра 1948. год. у будишинском хотелу "Бели коњ" Лужичко народно позориште извело своју прву представу-адаптирану чешку комедију "Звезде над старим Вавроухом" Зденека Јиротке.

Будишинско лужичко позориште се појавило управо у оно време када је престала да постоји совјетска окупациона зона, а створена Немачка Демократска Република. После извесног колебања, "Домовина" је прешла на страну источнонемачких комуниста, и почела да подржава њихову политику у области културе. Сходно томе, и позориште је морало да постане гласник социјалистичких идеја и да уједно брани оно што је немачко национално позориште пропагирало још пре 150 година: јединство свих националних снага и ширење светских идеала на сцени. Почетком 50-их година, у НДР идеали су били непосредно повезани са изградњом социјалистичког друштва у односу на совјетско.

После скоро 10-годишње забране лужичког позоришта (Трећи Рајх и Други светски рат), део Лужичана није могао да замисли живу реч са сцене на матерњем језику. Људе је требало подићи на онај културни ниво који се избрисао из њиховог сећања. Зато и не чуди да је "Лужичко народно позориште", под вођством глумца и режисера Јана Кравца, у почетку прибегло комичном жанру драматургије. Не постављајући својим гледаоцима сувише високе захтеве, позориште је једноставно комуницирало с њима. Приликом формирања репертоара, пресудни значај су имали: а) социјална структура гледалаца, б) техничке и личне могућности путујућег позоришта. Из тог разлога су у то време биле популарне забавне представе са једноставном сценографијом и малим бројем учесника. 1953. год., у једном од првих прегледа рада лужичког позоришта, Јан Кравц је писао: "У почетку је било потребно упознати наш народ са азбуком позоришта, објаснити његов значај на такав начин, да позориште постане неопходно народу као хлеб и вода." Уједно је управник обећао да ће уврстити у репертоар и савремене лужичке теме које неће бити у супротности са захтевима званичне идеологије.

У првих пет година позориште је остварило 20 сценских адаптација извело 530 представа у 91 Горње и у 4 села Доње Лужице. Три четвртине репертоара су чиниле комедије и шале које су често биле праћене музиком и песмом. Део критичара је у таквој ситуацији видео испољавање новог историјског оптимизма. Међутим, поједини лужички позоришни критичари нису прихватали предности комичног жанра и сумњали су у васпитни значај таквих представа. У рецензијама, карактеришући сличне сценске адаптације, често су користили епитет "баналан" којим су наглашавали свој негативан став према сличним представама. Истовремено, изричући општу мисао већине критичара о основним задацима позоришта, главни уредник месечника "Преглед" Мерчин Новак-Нехорнски је писао: "Желели смо да погледамо представе које одговарају духу времена, које би не само забављале, него и поучавале наш народ" (1953. год., децембарско издање"). Зато је разумљиво што се два месеца касније похвално одазвао о представи по комаду Паула Херберта Фрејерса "На изгубљеној страни", посвећеној догађајима у Вијетнаму. То је била прва озбиљна историјска драма немачког аутора из НДР на лужичкој професионалној сцени. Премијера је одржана 30. новембра 1953. године.

Друштвени радник и научник Павол Недо је у начелном чланку, штампаном у оквиру полемике, означио да се у лужичкој култури тог времена понекад појављују публицистичка дела, посебно у драматургији. Недостатак пропозиција драмских текстова изазвао је код позоришних радника размишљања о концепцији "мале отаџбине". У интервјуу датом 1957. године, директор позоришта Ј. Кравц разјаснио је читаоцима специфичност мале националне сцене. Он је указао да битни услов за успешну позоришну делатност јесте постојање образованог персонала, мајстора сцене, који би могли озбиљно да раде у будишинском позоришту, а исто тако и постојање одговарајућих сала, сцена, гардеробе и технике које би давале могућност да се представе изводе на достојан начин. Ипак, за време управљања позориштем Ј. Кравца ти услови нису били испуњени. Услед афере око западнонемачког аутора Феликса Луцкендорфа коме су замерали због симпатија према национал-социјалистима, а чија је комедија "Писма о љубави" у октобру 1957. била на позоришном репертоару (уочи конференције о култури СЕПН), управник позоришта био је окарактерисан као нелојалан. У пролеће 1958. год. напустио је лужичко позориште, а нешто касније и НДР. Током десет година, Ј. Кравц је обављао уметничко управљање позориштем, одређивао начин игре и репертоарну политику, тако да се са његовим одласком завршила још једна етапа у развоју лужичког позоришта.

У лето 1958. год., са доласком новог управника Јурија Вујеша, отпочела је велика реорганизација позоришта. По речима Ј. Вујеша, он је покушао да "победи стање импровизације и достигне плански рад на бази јасних културно-политичких принципа који би били у складу са политиком државе радника и сељака у области културе". За 1958. -1959. год. био је састављен претенциозни интернационални план представа који је садржао седам драма и две бајке, при чему је акценат стављен на, како је критика истицала, васпитни рад. Украс сезоне постала је премијера представе Јурија Брезана "Марја Јанчова. Слике из живота лужичког народа", која је одржана 10. маја 1959. год. -епска хроника времена пре и после рата (режисер представе био је Рудолф Ведрал, позван из Прага). Представа је била сценска адаптација новеле Ј. Брезана "Стара Јанчова" коју су 1951. год. критичари оценили као прво дело социјалистичког реализма у лужичкој литератури и окретање аутора савременом правцу у стваралачком току писаца на немачком јез. у НДР.

1959. године у Битерфилду је одржана конференција СЕПН која је за НДР израдила културно-револуционарну стратегију која се састојала из изједначавања економских, политичких и културних процеса и објављивала да је уметност дужна да утиче на народ, али и да у исто време треба да долази из њега. У вези са тим, основа позоришног репертоара су постале "Марја Јанчова" – хроника Ј. Брезана и поучна представа Г. Бајерља "Тврдња" (лужичка премијера је одржана 19. марта 1960. год.). Са циљем да радњу комада Г. Бајерља приближи гледаоцу, режисер се трудио да успостави непосредни дијалог између глумаца и гледалаца, пошто је проблематика била актуелна-оснивање пољопривредних задруга.

После подизања Берлинског зида (13. августа 1961. год.), у НДР је у великој мери почела да се поклања пажња учвршћивању националне културе како Немаца, тако и Лужичана. При том је, у драматургији, савремени комад морао имати социјалистички садржај. Комедије из драматуршке баштине земаља Централне и Источне Европе, којих лужичко путујуће позориште још увек није могло да се одрекне, нису више уживале велику популарност код гледалаца, мада се о томе није отворено говорило.

У лето 1963. год. удружили су се "Лужичко народно позориште" и градско позориште у Будишину и тако је створено "Немачко-лужичко народно позориште". То је знатно проширило уметничке и материјално-техничке могућности за развој позоришне културе у Горњој Лужици. Лужичко позориште је напокон добило могућност да наступа у нормалним, сталним просторијама, специјално намењеним у те сврхе. Међутим, позоришту је често недостајала подршка. А у исто време, то позориште је имало карактер самобитног народног колектива, шија је дужност била да са сцене развија код гледалаца љубав према својој отаџбини.

Спајање два позоришта довело је до промене њихове културно-политичке оријентације. Окружни Савет Дрездена поставио је пред новостворено позориште задатак да негује прогресивну, демократску и револуционарну традицију немачке и лужичке драматургије. Осим тога, позориште је било дужно да поставља нове позоришне комаде НДР на оба језика и да прати развој сценске уметности. Требало је "позоришној публици учинити доступном на немачком језику лужичку националну драматургију и лужичку музичку литературу, отварајући их на тај начин грађанима НДР. Препоручивало се да се при одабиру репертоара посебна пажња обрати на дела из источноевропских књижевности. Најважнији извори репертоара у наредне три деценије постали су лужичка драматуршка баштина, оригинална савремена лужичка драматургија, преводи из других књижевности, пре свега из словенских. Таква репертоарна политика била је веома важна, пошто је само у изузетним случајевима оригинална лужичка драматургија у НДР представљана на сцени домаћих позоришта на немачком језику, на пример сценска адаптација романа Ј. Брезана "Зрела лета" (1968.), комад Ј. Коха "Мој измерени крај" (1985.), као и комад Б. Будара "На раскршћу" (1991.). 70-80-их година, поједина дела немачких аутора у НДР била су уврштена у лужички репертоар.

Прва представа која је обележила повратак лужичке драматуршке баштине била је премијера комада Ј. Веље "Наш дом" 1956. године који је забрањен још 1937. год. Поводом 100-годишњице рођења Ј. Барта-Чишинског, у августу 1956. год. била је изведена представа "На туђој земљи" по мотивима новеле Ј. Барта-Чишинског "Патриота и ренегат". Сценску адаптацију је извршио свештеник из Радвора Јозеф Новак, аутор низа поетских и драматуршких дела. Удруживање позоришта 1963. год. није довело до знатнијег увећања броја представа по комадима лужичких аутора (60-70-их година се сваке сезоне појављивало само 5 премијера на лужичком језику, међу којима понекад није било довољно представа по комадима лужичких драматурга). Усмерено и темељно освајање сопствене културне баштине отпочело је у лето 1981. год. У сарадњи са аматерима, на главној сцени се појавила историјска драма "У тврђави" - представа којом је Ј. Барт-Чишински 1880. год. започео лужичку драматургију. Тематски сродна том извођењу била је представа "Геро", чешког драматурга и прозаика А. Јирасека, постављена 1983. године. Пре почетка сваке представе приказиван је филм о тешком положају Лужичана током немачке историје раног средњег века. После рата је на сцени будишинског двојезичног позоришта било изведено неколико позоришних комада са сличном тематиком. У њих спада, као велико достигнуће позоришне сезоне 1991-92. год., и комад Петра Малинка по мотивима дела Ј. Барта-Чишинског "Одговор" - комад који је 27. фебруара 1993. год. поново имао успешну премијеру на главној сцени, захваљујући глумцима и режисерима М. Лоренцу и Б. Шраму.

Даља разрада и сценска реализација нових представа представља сложени процес за позориште. У лужичком културном животу будишинско позориште практично остаје само са својим проблемима. 80-их година су се придржавали следеће репертоарне политике: једна од три представе за одрасле гледаоце Горње Лужице морала је бити оригинална лужичка, при чему је требало да буде на тему "патриотске самосвести" националне мањине и да одговара постојећем социјалном поретку у НДР. Као последица тога, пристизала су и дела за превођење. Хронолошки гледано, последњи покушај је био ново извођење "Сеоског момка" ("Том и његови синови"), представе која се већ давала 1969. год. Ово дело Ирца Џона Марфија тумачи отаџбину као највишу хуману вредност, и на тај начин иступа против емиграције, одласка из земље, што је за тадашњег гледаоца значило-на Запад.

После Другог светског рата написано је више од 50 лужичких драмских текстова, али нису сви уврштени у репертоар професионалног позоришта. После оснивања 1963. год. и освештења нових позоришних просторија 1975. год., глумцима није полазило за руком да сваке године понуде гледаоцима нову лужичку представу. После нове верзије "Марје Јанчове" (1986.), Ј. Брезан дуже време није нудио ниједан нови комад. У својој стваралачкој производњи нису имали нове комаде ни Петр Малинк, ни Јуриј Кох, који су у своје време били једни од најпродуктивнијих лужичких позоришних аутора. Велики број премијера, почев од 80-их година, објашњава се слабљењем идеолошког притиска. Поновне премијере су тада доживљавала следећа сценска дела: "Пролећна грмљавина" Јана Коска (1980.) и опера "Јан Цушка" Дитера Новке (1980.), "Јагар Багола" и "Велика срећа" Јурија Коха (1982. и 1983.), "На раскршћу" Бена Будара (1985.), "Затуци свиње" Кита Лоренца (1988.) и "Несретан случај" и "Упоређивање са водењаком" Хелмута Рихтера (1988. и 1989.).

Током читавог свог постојања, лужичко позориште није могло без преведених дела (укључујући и адаптације иностране драматургије). И то је сасвим разумљиво, јер без тога не може ниједно савремено европско позориште. Ипак, због недостатка домаћих позоришних комада, у лужичком позоришту је дошло до тога да су позајмљена дела преовладавала у великој мери и чинила скоро 90%. Већина преведених дела припада лаком жанру који је од почетка био веома популаран међу сеоским гледаоцима. Разумљиво је да су водеће место на репертоару заузимала дела суседних словенских књижевности. Поред руских и совјетских, а исто тако и чешких, словачких, пољских и бугарских драма, адаптирана су и дела западних класика (П. Калдерсона, Ж. Б. Молијера, В. Шекспира, Х. Ибзена и А. Кристи).

80-их година национална сцена се, изводећи такве представе, често суочавала са њиховим неприхватањем од стране публике, док су у исто време професионални критичари констатовали концептуални и уметнички напредак. Ни гротеска Иштвана Оркења "Породица Тот" (1984.), ни дело Виктора Розова "Тетребово гнездо" (1987.) које је представљало етичко-морални аспекат политичких догађаја у СССР-у пре Горбачова, нису наишли на успех код гледалаца. Али, "уколико би професионално позориште деловало искључиво у складу са захтевима публике, доспело би у такав положај у коме не би могло да се развија", -исправно је приметио писац и уметнички директор лужичког позоришта Бенедикт Дирлих 1985. године.

У сваком случају, очигледно је да се сама савремена културно-политичка стратегија суочава са објективним ограничењима. Социјална структура гледалаца сметала је проширивању репертоара до гротеске, до учесталих парабола и алегорија, што је било карактеристично за последње године НДР.

Уједно, знатни део горњолужичке публике-углавном становници Будишина са околним селима (доњолужичка публика је морала да се задовољи са тек покојом представом) – имао је могућност да се прилично брзо и целовито упозна са светском драматургијом. Други део се, напротив, удаљавао од те уметности, пошто се под посетом позоришта после 1963. год. подразумевало и путовање аутобусом до Будишина, а то је после догађаја 1989. -1990. год. постало не само организационо, већ и финансијски тешко остварљиво. Све то је довело до поступног смањења броја гледалаца, при чему је традиционално позориште све чешће бивало принуђено да се такмичи са повећаном понудом различитих видова забаве, као и са новим електронским масмедијима.

За 50 послератних година, захваљујући класичној баштини, савременим делима и преводима, било је остварено више од 200 представа на лужичкосрпском језику. После уједињења Немачке позориште на Истоку је изгубило много од своје репутације места критичке комуникације, јер ако је НДР обезбеђивала материјалну основу уз надзор и ограничавање садржаја, онда би финансијске потребе и економска ситуација убудуће могле да ограниче уметничку слободу. Шанса двојезичног позоришта лежи у двојности културе која му даје непоновљивост, и то не само у региону. Атрактивност Лужице ће убудуће бити оживљавана атрактивношћу лужичке културе, којом од 1991. год. руководи и осетно подржава Фондација за лужички народ. Постоји потреба за постојањем лужичког позоришта, с друге стране постоји двострука потреба за постојањем немачког и лужичког репертоара који задовољава укусе и немачке и лужичке публике.

"Немачко-лужичко позориште" је после промена у земљи успело да сачува и музичко позориште, мада се 1993. год. распао певачки ансамбл. Ипак, чак и такав модел карактеристичан за Немачку допуштао је да се сваке године за време позоришне сезоне одржава по шест музичких премијера. Истина је да оне нису стални део репертоара, већ се постављају у виду серије представа са гостујућим глумцима за 10-12 вечери. Дирекција придаје посебан значај словенским операма и лужичкосрпском музичком стваралаштву. Истина, због недостатка одговарајућег драмског материјала, то се веома ретко може видети на сцени. После поновног извођења музичке представе "Смртница" Ј. Пиљка крајем 80-их година, у октобру 1994. године у Будишину је била постављена представа "Водењак" са музиком Корлија Августа Коцора.

1996. године, као резултат спајања позоришног оркестра и оркестра лужичког националног ансамбла, појавила се Нова лужичка филхармонија-надарен музички колектив који се налази и ради у Војерецима.

Основни репертоар драмског позоришта чини 25-30 позоришних комада од којих се више од половине изводи и на лужичком, и на немачком језику. То се у данашње време тешко може срести на провинцијској сцени.

Оснивање студија за обуку младих лужичких глумаца био је одлучујући корак у обезбеђивању двокултурне супстанце. И сама драматургија која у прошлости Лужичана није имала одговарајући развој, достигла је у међувремену културну двојност. Историјски комад Кита Лоренца "Лужичко путовање бродом", први пут постављена 1994. год., јесте чисто лужичко литерарно дело, али се у њему говори о заједничком животу Лужичана и Немаца на немачком језику. На тај начин савремени драматург пружа руку својим немачким земљацима у Лужици, ради превазилажења свих старих неспоразума, како у позоришту, тако и у животу.