Хинц Шустер-Шевц
Постанак и развој два лужичкосрпска књижевна или стандардна језика
Развој књижевног језика Лужичких Срба у многоме се разликује од развоја књижевних језика других народа.
Историјски услови довели су до тога да данас постоје на сразмерно малој територији Горње и Доње Лужице два засебна књижевна језика: горњолужички и доњолужичкосрпски књижевни језик. Сваки од њих има свој самостални круг деловања. Најширу употребу има горњолужичкосрпски, који се употребљава на територији на којој живе Горњолужички Срби. На њему се штампа већина лужичких новина, часописа и књига, употребљава се углавном и у научном и политичком раду. Оквир делатности доњолужичког књижевног језика је ужи, његова књижевна традиција је слабија и он је мање консолидован него горњолужички језик. Специфични услови који су одређивали развој лужичкосрпских књижевних језика били су:
1. Политичка несамосталност Лужичких Срба и неупотребљавање тога језика у јавном животу (недостатак посебне лужичке грађанске класе, немогућност формирања модерне нације, недостатак економског и политичког јединства);
2. Старе и изразите дијалекатске разлике између доњо и горњолужичке територије;
3. Сразмерно касно формирање књижевних језика и њихова ограниченост на црквени чисто лужички "народни" живот;
4. Сразмерно мали број становника који говоре тим језиком и ситуација двојезичности;
5. Верска подељеност Горњолужичана (протестанти, католици). Први познати запис на лужичком (горњолужичком) језику потиче из 1532. године. То је такозвана Будишинска заклетва Buergereid wendisch). Горњо и доњолужичкосрпска књижевност - слично као код Словенаца и Кашуба развила се тек за ширења реформације (XVI век). У том периоду настали су најразличитији побожни текстови (песмарице, молитвене књиге, агенде, постиле и библије).[1] Још не постоји никаква територијална језичка норма, сваки писац преводи на основу свог домаћег наречја.
Разлике између горњо и доњолужичкосрпских наречја имале су у основи .већ свој данашњи карактер.[2]
Од XVII и XVIII века истичу се у први ред два говора. Код Горњолужичких Срба је то будишински говор, тачније речено његов југоисточни део, код Доњолужичких Срба то је говор који се развио око града Коћебуза (Choćbuz, нем. Cottbus). То је. настало стога што је већина преводилаца била из тих крајева и што су оба града, заједно са својом околином, имала важан централни економски и политички положај. Готлиб Фабрицијус (Gottlieb Fabricius) преводилац доњолужичког Новог Завета. (1709): "Sonst hat man sich bey denen in der Wendischen Sprache sehr hauffigen und unterschiedlichen Dialectis nach demjenigen gerichetet, der umb Cottbus herumb gebrauchlich ist und vor den zierlichsten und acuratesten gehalten wird". Михал Френцел: "Dialectus Atticae also purste wendische Sprache von Lobau aus bis gen Daubnitz geredet wird".[3]
Карактеристичне црте Френцловог брђанског говора су:
1. употреба i уместо првобитног ě или й (≤ - ьје) у ненаглашеној позицији: у падежима као na dwori (≤ na dvorě), deri (≤ debrě), widźic (≤viděeti), zboži (≤ sъbožje), žiwjenje итд.;
2. дентални изговор l (hlowa, byl);
3. још у великој мери изговора вокала а између два мека консонанта (přaćel, dźaržać);
4. изговор прасловенског глаголског суфикса - noti - (горњолуж. -nyć, као -nuc (padnuć, wjadnuć);
5. датив сингулара мушког рода на -ewi (wotcewi);
6. чување првобитног у и после лабијалних консонаната (być, my,smy);
7. ch се више не изговара као kh (chory а не khory).
Заједно са ширењем горњолужичкосрпске религиозне евангеличке књижевности с краја XVII и почетка XVIII века настала је и потреба за стварањем првобитне наддијалекатске норме. Почетком XVIII века (1703) на захтев горњолужичке сталешке скупштине, која је из свога чисто класног интереса у то време почела унапређивати, у извесној мери и потпомагати горњолужичку протестантску књижевност, била је изабрана нарочита комисија горњолужичких евангеличких свештеника. Њени чланови су потицали из разних дијалекатских крајева који су тада постојали на територији Горње Лужице. Ова комисија у којој су били свештеници Павол Преторијус (Praetorius), Јан Аст, обојица из Будишина, Јуриј Матеј (Matthaei) из Холма (Cholm) крај Вуспорка (Wospork) и Јан Вавер из Букеца, требало је да настоје да се у тадашњој евангеличкој горњолужичкој књижевности почне више употребљавати наддијалекатска језичка норма ("dass die wegen Variierung des dialecti aus unterschiedlichen Kreisen herfur gesucht wurden"). Резултат овог настојања било је ширење дијалекатске базе будућег књижевног језика. Прва горњолужичка књига у којој се јасно огледа овај коине била је протестантска Библија из године 1728. Језичке особине брђанског дијалекта полако се губе:
1. уводи се слово ł које се сад мора изговарати као l или и као w (области на запад и север од Будишина);
2. а између меких консонаната се више не употребљава (přećel, dźeřžeć);
3. поред наставка -nuć често се појављује -nyć које је тада било карактеристичније за западне крајеве;
4. датив мушких родова још има само облик на -еј (wótcej);
5. облици као zboži, žiwjeni и sudobi сад се не употребљавају већ само zbože, žiwjenje, sudobje.
Све ово вредело је само за горњолужичке протестанте који су у то време чинили већину становништва Горње Лужице. Други део Горње Лужице остао је католички. И католици су почели од XVII века при издавању својих религиозних дела употребљавати јединствен књижевни језик- који се пак у језичком погледу, а и- по правопису, разликовао од језика евангелика. Као основа католичке варијанте горњолужичког књижевног језика постао је дијалекат око места Кулов ( нем. Wittchenau) који је. почео да употребљава Јакуб Ксавер Тицин, аутор прве горњолужичке штампане граматике на латинском језику и Хавштин Свјетлик (или Swotlik), издавач латинско-лужичког речника (1721), преводилац Библије за католике и многих других побожних дела. И овде после извесног времена запажамо ширење дијалекатске базе у шири западнолужички католички дијалекат. Најважније језичке особине ове католичке варијанте горњолужичког књижевног језика јесу:
1. систематска промена у ≤ о, и после лабијалних консонаната (buć//buć);
2. само суфикс -nuć (wuknyć);
3. губљење промене ě, è у i у ненаглашеној позицији (само na dworje, derje, widźeć);
4. систематско прелажење ł ≤ w (као łtowa, ławka);
5. употреба суфикса- uwać уместо -ować (kupować, lazuwać);
6. неразликовање мушког и осталих родова у прошлом времену и кондиционалу (mužojo, žony a dźeći su (bychu) chodźili);
7. деклинација придева, бројева и заменица на -oho, -omu (dobroho, dobromu, druhoho, druhomu, toho, tomu);
8. употреба наставка -owje у номинативу плурала код именица мушког рода (hospodarjowje);
9. јака тенденција промене и ≤ (won jo,dźo, johwa=jehła, dobyćo, zbožo, zaso, pžeco итд.);
10. употреба облика běch, bě... у функцији коњуктива (běch to činil) поред bych, by... (bych to činil).
Горњолужички евангелици ослањали су се углавном на правописне принципе које је израдио свештеник из Поршица (Poršicy). Захаријас Бирлинг (Bierling) и узимали за пример немачку готицу и немачки правопис, док су се католици више држали чешких, Хусових правописних правила (нарочито употребе неких дијакритичких знакова као и, й, ź, eź, m, n итд.).
Видимо, дакле, да су у XVII и XVIII веку код Горњолужичких Срба постојале две самосталне варијанте књижевног језика, књижевна варијанта Горњолужичких Срба евангелика и књижевна варијанта Горњолужичких Срба католика. У Доњој Лужици био се око Коћебуза образовао посебан доњолужички књижевни језик.
Круг употребе оба лужичка књижевна језика био је у то време још сразмерно ограничен. Оба језика су употребљавана само у црквене потребе и у малој мери у локалним судским инстанцама. За световне потребе употребљавани су само ретко (делимично у XVII веку).
Тек у првој половини XIX века за лужичкосрпски књижевни језик, углавном за горњолужички, почиње нови период развоја.
Са ширењем буржоаско-националних идеја запажамо и у Лужици, нарочито у горњој, јак процват народног и језичког живота (народни препород). Јан Дејка, тесар, 1809. основао је прве лужичке новине Serbski powědkar a kurěr, за њим следи 1842. Ј. П. Јордан са својим новинама Jutrinička, nowiny za Serbow и Хандриј Зејлер са Tydźenska nowina која је 1854. променила име у Serbske nowiny и све до забране 1937. излазила као дневни лист горњолужичких евангелика. У исто време је (1841) Јан Арношт Смолер објавио своје фундаментално дело Песмице горњих и доњих Лужичких Срба које садржи и"прву опширну карактеристику лужичких говора. Године 1847. основано је лужичко научно друштво Матица лужичкосрпска (Maćica Serbska) које је почело издавати посебни научни часопис Časopis Maćicy Serbskeje као и другу популарно-научну литературу.
Сви ови догађаји - ми смо навели само неке - разуме се, нису остали без утицаја на даљи развој књижевног језика. Развој световне књижевности и ступање широких кругова лужичког становништва у народни покрет, тражили су с пуним правом стварање јединственог лужичкосрпског језика бар у Горњој Лужици. У то време још нису постојали услови за јединствен књижевни језик Горњо- и Доњолужичана. Разлози за то били су у средњовековној немачкој феудалној експанзији која је стварала посебне немачке феудалне целине због чега се консолидација лужичких племена у једну нацију није могла извршити. Лужички народ, који је своју словенску националност сачувао углавном само на територији Лужице, био је потпуно укључен у немачку феудалну администрацију (маркгрофовије Доња Лужица и Мајсен) а велика већина њих били су зависни сељаци. И за време народног препорода нису постојали услови за стварање народа у буржоаском смислу. Економска и политичка снага Лужичких Срба била је још сувише слаба и њихов број у Лужици био је већ веома мали. Јединствена лужичкосрпска нација, као највиши степен социјално-економског развоја људског друштва, уопште није постојала. Горњо и Доњолужички Срби данас чине, исто као Велшани у Енглеској, Бретонци у Француској, Реторомани у Швајцарској и Италији итд; "словенску националну мањину која има карактер народа или народности (етничка група).
Изложени развој Горњолужичана под јаким је утицајем народног препорода осталих словенских народа, нарочито Чеха. Долази до зближења дотадашњих варијаната горњолужичког књижевног језика, најпре на пољу ортографије а касније и у оквиру дијалеката.
Основу новог јединственог горњолужичког књижевног језика чини евангеличка књижевна варијанта. Елементи католичке варијанте у то време врше мали утицај на будући заједнички књижевни језик. Разлоге за то морамо потражити у дужој и јачој традицији евангелика који су тада још сачињавали већину становништва, као и у њиховом већем учешћу (Смолер, Пфул, Клосопулски, Зејлер, Коцор, Росток и др.) у народном препороду Лужичких Срба у првој половини XIX века. Да би тај језик могао служити ширим круговима, евангеличка књижевна- варијанта одбацује сад и неке типичне особине будишинског дијалекта. Занимљиво је како је на пример Ј. А. Смолер окарактерисао западни католички дијалекат у писму чешком словенофилу Ф. Доухи (Doucha). Он га назива "den rauesten, durch viele Kontraktiones und Apokopen verunstalteten Dialekt". Западно католичко наречје због тога не може да. служи као основица заједничког књижевног језика.
Дијалекатске особености које су нестајале из система евангеличке књижевне варијанте:
1. изговор прасловенског неакцентованог ě као i;
2. употреба суфикса nuć која се већ јављала;
3. изговор вокала у и пред лабијалима и веларима (sroka, mloko, proch, promjo а не srуka, mlуko, prуch, prómjo итд.);
4. чување у после лабијала (być, myć), сада нестају постојећи поједини падежи на о, уместо ранијега у (zbotny, wosoki) итд.
Граматичке и правописне норме новог заједничког горњолужичког књижевног језика утврђују следећа дела:
Kr. B. Pful, Hornjołužiska serbska ryčnica na přirunowacym stejnišću, ČMS XIV (1861);
Kr. B. Pful, Hornjołužiski serbski prawopis z krotkim ryčničnym prehladom, ČMS I (1848),
Kr. B. Pful, Łužiski serbski slownik - Lausitzisch wendisches Wörterbuch, Budyšin-Bautzen 1866.
Пошто у то време није било самосталне лужичке администрације, школства итд., оквир деловања овог новог, релативно јединственог, горњолужичког књижевног језика и даље је био јако ограничен, и могао се уводити у почетку само у Часопис Матице лужичкосрпске и у дела која је издавала иста Матица. У новинама и публикацијама, намењеним широким народним круговима, нови књижевни језик (овде је реч углавном о аналогијском правопису) још дуго се није могао увести. Свака конфесија је у својим црквеним списима и даље употребљавала без већих промена своје старе правописне норме. Тако су нпр. евангеличке Лужичкосрпске новине, све до њихове забране за време фашизма, употребљавале стари немачки швабах, само мало прилагођен новим ортографским правилима. При томе су извесну улогу играли, разуме се, и прагматички принципи: Лужички Србин који је похађао немачку школу знао је само ово немачко писмо. Код католика је ускоро победио нови правопис, нарочито деловањем М. Хурњика, а године 1896. изишао је католички Нови Завет по новим правописним принципима. Рад на јединственој горњолужичкој ортографији, а с тим у вези и на јединственом звучном систему горњолужичког књижевног језика, био је само један део настојања за стварање јединственог књижевног језика. Исти значај имало је ширење лексике као и нормирање целог граматичког система. Лужичкосрпски језик све до народног препорода био је, углавном, језик сеоског становништва. Зато се нова терминологија (нове речи) тешко могла развијати. Старији лужичкосрпски језик био је, као и чешки до народног препорода - јако прожет немачким језичким елементима и није имао строгу граматичку норму. Већина превода религиозног карактера држала се нехотице немачког оригинала. Они су поред тога били пуни непотребних немачких позајмица и погрешних граматичких конструкција.
Карактеристична црта тадашњег развоја горњолужичкосрпског књижевног језика била је тенденција за уклањање свих језичких елемената који се нису слагали са, словенским карактером језика (пуризам). Прономинални облици tón, ta, to више се нису смели употребљавати у функцији немачких чланова der, die, das (ton muž, ta cheža, te swinjo), облик футура од budu с перфективним глаголом више се не употребљава (napiљu а ne budu napisać), пасивни облици од wordować (worduju bity, ich werde geschlagen), сматрају се за вулгарне и не одговарају књижевној норми. У лексици се мења štunda у hodźina, wachować у stražować, lazować и rachnovać у čitać, и ličić tawzynt у tysac, brost у hrudź, torm у wěža итд.
Утицај других словенских језика, нарочито чешког, на горњолужичкосрпски језик постаје јачи. Крш. Т. Пфул пише у уводу свога речника:
"In gleicher Weise nun ist mein Streben uberall dahin gegangen, wo ich im Bomischen usw. fur einen im Wendischen nicht gangbaren Begriff einen gefalligen und fur das wendische Ohr leicht verstandlichen Ausdruck antraf, diesen den wendischen Sprachgesetzen anzupassen und - naturlich unter Hinweisung auf die Entlhnung - auch im Worterbuch mit augsufuhren (стр. XXL). J. A. Smoler: "das wir am Besten thun, wenn... wir... uns jedesmal unentwegt an die ubrigen slawischen Mundarten um Aushilfe Wenden" (Lausitzisch-wendisch sprachwissenschaftliche Aufzeichungen).
Речнички фонд се шири под јаким утицајем других словенских језика: ćah (Zug), železnica (Eisenbahn), dwórnišćo (Bahnhof), dziawadło (theater), jewišćo (Buhne), wótčina (Vaterland), wótčinc (Patriot), basnik (Dichter), basnistwo (Dicht-kunst), strój (Maschine), přemysło (Industrie), nowiny (Zeitung), rečnica (Grammatik), sada (Satz), časowanje (Konjuktion), bohosłowc (Geistlicher), činohra (Drama), hudzba (Musik), narodopis (Etnographie) итд.
Основе новог заједничког горњолужичког књижевног језика, које су се за време препорода Горњолужичких Срба образовале, касније су се развијале и обогаћивале кроз литерарна и публицистичка дела писаца и песника као што су били Хандриј Зејлер, Јакуб Барт-Ћишински, Миклавж Андрицки, Јан Радисерб-Вјела, Јуриј Вингер и др. Велике заслуге за даљи развој заједничке горњолужичке књижевне норме има нарочито књижевни часопис Łužičan (1860- 1881), односно Łužica (1882-1936). Карактеристично обележје овога језика било је и развијање трансгресивних конструкција (znajo, přečitawši) које су књижевницима омогућавале изражавање апстрактних појмова.
Због све јачег социјалног и националног угњетавања Лужичких Срба, које је постало нарочито јако после пораза буржоаско-демократске револуције године 1848, њихов језик није имао никаквог приступа у јавни живот. У школама се смео само факултативно употребљавати и то не свугде. Употребљавао се само у веронауци, певању и делимично читању. Круг људи који су знали књижевни језик био је веома мали. Ово се односи само на мали број интелигенције (учитеља и свештеника). Ова околност, као и постојећа конфесионална подвојеност горњолужичког народа, кочила је бржу консолидацију језика. Песници и писци као X. Зејлер, Ј. Барт-Ћишински, М. Андрицки у својим делима још увек употребљавају одлике свога дијалекта. У највећој мери била је јединствена само ортографија. Тако код X. Зејлера, који потиче из евангеличке књижевне традиције, још налазимо уместо -е (wo žoni, na štomi), код католика Ј. Барт-Ћишинског и М. Андрицког често налазимо деклинације придева и заменица на -oho, -omu као и наставак -owje код мушког рода (mužovje). Евангеличка варијанта књижевног језика овде би захтевала -ojo (mužojo). Тако гласи и наслов романа Serbscy rjekowje од Лоренца-Заљеског.
Без обзира на то, можемо рећи да је XIX век био одлучујућа етапа у развоју лужичкосрпског књижевног језика. Тада су се створили важни услови за нормално функционисање стандардног књижевног језика Горњолужичких Срба који се ипак приближава по свом карактеру књижевним језицима осталих словенских народа.
Зато што је развој књижевног језика био везан за бројно слабију интелигенцију и што се у књижевном језику јавило сразмерно много туђих, пуристичких елемената, долази и до врло јаког удаљавања књижевног од народног језика.
Говорећи о развоју горњолужичко српског књижевног или стандардног језика, желимо да укажемо још на нека занимљива питања која су досад у целини била веома мало испитивана. Реч је о односу између норме горњолужичког књижевног или стандардног језика, какав се у XIX веку стварао, и већ постојеће норме народног песништва (народне песме, приповетке, пословице). На језик народног песништва много су се ослањали песници и писци као што је X. Зејлер, Јан: Радисерб-Вјела и у новије време Михал Навка. Утицај народног језика налазимо и код Хорњика, Ј. Барта-Ћишинског, М. Андрицког и др. За подробнију слику овога проблема и питања везаних за њега недостају нам детаљнија испитивања језика већ поменутих писаца, као и језика народног песништва. Уопште, чини нам се да је нарочито у горњолужичком још на почетку стварања књижевне норме (Френцел 1670, Библија 1728) постојао известан усмени језички стандард који се репрезентовао у народном песништву. У прилог томе говоре и чињенице као сразмерно јасно искристалисане функције везника у оквиру синтаксе, чување низа архаизама у морфологији итд.
Досад смо излагали углавном постанак горњолужичко српског књижевног језика. Развитак доњолужичког књижевног језика у то време био је веома скроман. Разлоге за такво стање треба на првом месту тражити у слабијем народном покрету Доњолужичких Срба и у тежој општенародној ситуацији у Пруској која је нарочито јако угњетавала лужички језик и културу. Некакво граматичко нормирање и шири развој доњолужичке лексике овде се није дуго примећивао. Тако исто, до друге половине XIX века доњолужичка азбука и ортографија остале су на степену старијих црквених дела. Тек у последњој декади овога века и код њих се почела развијати извесна световна књижевност. Уз помоћ културно јачих Горњолужичана основан је 1880. доњолужички одбор Матице лужичкосрпске. Он је радио, као и она друга Матица, у првом реду на издавању дела на доњолужичком. Велике заслуге на овом пољу имао је нарочито Јан Бедрјих Тешнар и Богумил Швјела (Љwjela). Обојица су се трудила да се учврсти доњолужички фонд речи. Зато је настала потреба за реформом правописа и нормирањем граматике. Рад на модернизацији књижевног језика помагао је, од стране Горњолужичких Срба, Арношт Мука, аутор упоредне и историјске граматике доњолужичкосрпског језика и његовог великог речника. Он је заједно с Б. Швјелом израдио прва важећа правописна правила (B. Љwjela: Nastaśe a rozwiśe delnoserbkeho pśawopisa и Někotare pśawidła za delnoserbski pśawopis, ČMS 1903, св. 1, з. 3-22 и 23-36). Од Б. Швјеле је и прва граматика књижевног језика (Gramatik der niedersorbischen Sprache, Cottbus 1904). Доњолужички књижевни језик стоји под много мањим утицајем пуризма. Он се јако ослања на народни језик. Зато се овде, поред осталог, много мање консеквентно употребљава аналошки правопис (упор. горњол. chcu, доњол. cu/ /com, горњол. hdźe, -źo, pčołka - pcołka, hnydomned, wšědny-wšedny). И у лексици се већином употребљавају старе немачке позајмице као towzynt, wobwarnowaś, cwiblowaś, frištuka, bjatowaś, rachnuwaś, lazowaś, brust, wordowaś итд. Утицај старијег књижевног језика јавља се у чувању простих облика претерита (аорист, имперфекат, и плусквамперфекат), који су се у доњолужичком народном језику у то време већ били изгубили (овај народни језик познаје само један облик прошлог времена на -ł: som gronił). Исто тако не зна ни за какве претеритне трансгресивне конструкције и употребљава уместо њих споредну реченицу (горњол. zastupivљi do jstwy, widźcah..., а доњол. gaž som do jśpy stupił, som wizeł... ). Зато ни књижевни језик није дошао до таквог степена кристализације какав је познат у горњолужичком.
У овој општој слици лужичкосрпских књижевних језика мало шта се изменило за следећих десетак година. Ни за време Вајмарске републике у којој се и даље водила стара германизаторска политика против Лужичких Срба и њиховог језика без икаквих суштинских промена.
Двадесетих година нашега века изишла су два велика горњолужичка речника, немачко-лс. од Филипа Рјезака (Rězak) 1920. и лс.-немачки од Јурја Крала 1927. Оба речника веома су проширила лексику овога језика, унели исто тако пуно вештачки прављених и пуристичких речи које касније нису нашле пут у живот. Михал Навка радио је на чистоти овога језика својим језичко-педагошким делима.
Затим је фашизам учинио дефинитивни крај свакоме раду па и оном на језичком пољу. Лужичкосрпска књижевност, стварана тешким жртвама појединаца, била је уништена. Употреба ових језика била је забрањена у јавном животу и сматрана за непријатељски акт против немачке државе. Тек победа над фашизмом од стране Совјетског Савеза и његових савезника у антихитлеровској коалицији и стварање прве државе радника и сељака у источном делу бивше Немачке, створили су услове за прави препород лужичкосрпског језика и културе. Квалитативно нови период у развоју лужичкосрпских језика почиње тек после 1945. године. У НДР лужичкосрпски језици први пут имају све могућности за слободан развој. Равноправност језика и културе гарантована је уставом: "Burger der DDR sorbischer Nationalitat haben das Recht zur Pflege ihrer Muttersprache und Kultur. Die Ausubung dieses Rechts wird vom Staat gefordert" (члан 40).
Оснивање читавог низа лужичких културних, научних и политичких институција значи истовремено важно проширење оквира деловања књижевног језика. Из тога произилазе многи нови проблеми и задаци. Централно питање које сада стоји пред књижевним језиком, састоји се у томе да језик, који се досад употребљавао углавном у сеоском и породичном животу, треба претворити у орган који се може без тешкоћа употребљавати и у широј јавности. Овде је реч нарочито о даљем утврђивању граматичког система као и о проширивању лексичког фонда речи.
Употреба књижевног језика у новим друштвеним приликама захтева нарочито опширну стручну терминологију. Али често је потребно и старију лексику прецизирати. За разлику од дијалеката фонд речи књижевног језика се не проширује путем директног преузимања немачких речи и њиховим фонетским прилагођавањем лужичкосрпском фонетском систему. Нови термини се граде помоћу лужичкосрпских средстава за творбу речи:
dyrbizna - Abgabesoll, tružawa - Drehbank, prodrustwo - Genossenschaft, wodarnja - Wasserwerk, dźełarnistwo - Gewerkschaft итд. Овде је ствар у суфиксацији;
płodoslěd - Fruchtfolge, wulkotwarnišćo - Grossbaustelle, syčomłočwa - Mahdrescher, wulkowiki - Grossmesse, małobargarstwo - Kleinburgrtum. Овде је ствар у композицији. Овај тип је данас веома продуктиван;
dźěłaćerska klasa - Arbeiterklasse, wokrjesna rada - Kreisrat, sćěnowa nowina - Wandzeitung, kulturny dom - Kulturhaus, běrnjacy bruk - Kartoffelkafer итд. Овде је реч о комплексној деноминацији која се састоји од супстантивних група речи.
Велики број ових нових термина су калкови (немачки Lehnubersetzungen), упор. płodoslěd - Fruchtfolge, или позајмице из других словенских језика, упор. pjećilětka, drustwo, dalokowid и др.
Првобитни облик чувају такозвани интернационализми (комбајн, спутник, паразит, машина, класа у економском смислу).
Превођење интернационализма на лужичкосрпски, познато из претходног периода више се не врши, упор. klasa - woršta, staw - wutrobna žiła - aorta итд. (Крал, Рјезак). Запажамо тенденцију приближавања- лужичкосрпске терминологије немачкој, некад Litwa, Litwjan, litwjanski, данас Litawska, Litawčan, Litawski.
У вези са економско-политичким променама после 1945. године запажамо промену значења код низа речи: towarљ - Genosse der Partei, раније само Handwerkgesell, Freund, towarљnosć - Gesellschaft, раније само Geselligkeit, byrgarstwo - Bourgeosie, раније само stadtische Burgerschaft.
У периоду после рата, а и данас, констатујемо све јачи утицај језичких особина западно-католичког наречја на развој горњолужичко-српског књижевног језика. Он постаје све јачи стога што већина младе лужичке интелигенције данас потиче из тога дијалекта. Овде се и горњолужичка језичка супстанца до данашњег дана најбоље задржала. Упор. нарочито уношење облика на о уместо ранијега е (přeco, zaso, zbožo, wjeselo, уместо přece, zase, zbože, newjesele), не разликовање мушког рода од осталих у облицима претерита на ł (mužojo su čitali kao žony a dźeći čitali), употреба конструкције као Radworčan puć, Chrosćan prodrustwo итд.
Развој горњолужичкосрпског књижевног језика није ни после 1945. године лишен нереалних, пуристичких тенденција. Пуризам је био само послератних година један од типичних обележја у развоју овог књижевног језика. Сувишно славизирање и архаизовање језика данас јако кочи његову комуникативност а разлика између књижевног и народног језика се и даље повећава.
Нужност нормирања граматичког система, лексике и ортографије често се интерпретира на тај начин што се покушава реконструкција такозваног "чисто словенског" карактера лужичког језика и његово приближавање што је могуће више словенским језицима. Иако су последњих година штетне пуристичке тенденције у основи превазиђене, данас се још увек јавља много старога у овом књижевном језику.
Уопште се може рећи да је горњолужичкосрпски књижевни језик у поређењу с другим словенским језицима данас сразмерно слабо консолидован. У њему се нису могле створити онако јасне граматичке, ортографске, ортоепске и лексичке норме какве су познате код других. То произилази из слабијег развоја овога језика који је читаве векове био спречаван у свом природном развоју. Зато у данашњем језику често налазимо граматичке и језичке дублете: 1. датив синг. м. -еј / / -u (wobjedej/ /wobjedu), 2. ген. синг. м. -а / / -и (luda/ /ludu, horda//-u), 3. лок. синг. м. -је / /- u (w nowembrje/ /w nowembru), 4. ген. пл. м. -г / / -ow (dźěłaćeri/ /-ow), 5. лексика /kapon/ /honač, běrny/ / kulki, neple, kolij/ /kolodźij, łžeć/ /hłać, kolancija/ /křćizna, traš/ /dže и др. Све ово важи и за доњолужичкосрпски где је степен консолидације још слабији. Данас код њега запажамо процес јаког утицаја горњолужичког.
Главна функција оба лужичка језика јесте да репрезентује лужичку народну културу. На овим језицима развија се нарочито народна књижевност, делимично и научна литература. Они се употребљавају у раду националне организације "Домовина" и у разним другим политичким и културним институцијама (Немачко-лужичко народно позориште, Дом за лужичку народну уметност, Државни ансамбл лужичке народне културе, Народно издавачко предузеће Домовина и др.). Горњолужички, односно доњолужичкосрпски језик данас је језик наставе у низу школа обе Лужице. На оба језика излазе новине, часописи, као и лепа и научна књижевност. Радио емитује неколико часова недељно на оба језика. У оквиру директне продукције лужичкосрпски језик се употребљава углавном само у пољопривреди. За научно проучавање ових језика постоји нарочита институција: Институт за лужичкосрпску етнографију при Немачкој академији наука у Берлину (Institut fur serbischen Volksforschung) и Лужичкосрпски институт Карл-Марксовог универзитета у Лајпцигу (Institut fur Sorabistik).
|
