Хинц Шустер-Шевц

Статус лужичкосрпског језика и његово место у оквиру других западнословенских језика

Под појмом "лужичкосрпски језик" подразумевамо језик Горњолужичких и Доњолужичких Срба (лужичкосрпске националне мањине у Горњој и Доњој Лужици). Лужичкосрпски језик није јединствен. Он се састоји од два врло блиска стандардна или књижевна језика и њима одговарајућих дијалекатских комплекса, а међусобно су повезани појасом горњолужичких и доњолужичких прелазних дијалеката.

Горњолужички и доњолужички Срби представљају остатак словенског живља, који је у средњем веку насељавао јужни део територије данашње Немачке Демократске Републике. Због негативних политичких и економских услова (експанзија немачког феудализма, угњетавање лужичкосрпског становништва од стране владајуће класе некадашње Немачке) Лужички Срби у прошлости нису могли ни национално ни језички да се потпуно интегришу. Као потчињено зависно становништво били су они у средњем веку укључени у немачки феудални државни поредак. Тек с укидањем феудализма и ширењем прогресивних грађанских идеја у 18. и 19. веку постепено почиње да се јаче развија српско-словенска национална свест, нарочито код Горњолужичких Срба. Као резултат тога процеса полако долази до културног зближавања између Горњолужичких и Доњолужичких Срба. Међутим, у то време још не постоје услови за стварање јединствене лужичкосрпске грађанске класе и нације, па према томе ни за стварање јединственог стандардног лужичкосрпског језика. Тек после пораза немачког фашизма 1945. године и стварања Немачке Демократске Републике 1949. године Лужички Срби могу да се као социјалистичка народност развијају слободно и равноправно с немачким народом.

Због свега овога лужички језици не могу бити на истом нивоу с другим словенским језицима као што су, на пример, руски, пољски, чешки или словачки језик, који данас сви имају статус националних језика. Лужички књижевни језици су знатно мање језички консолидовани, њихов опсег је релативно узак, а поред тога су и мање функционално-стилски издиференцирани (постоје углавном само говорни и књижевни стил).

Сличну језичку ситуацију као код Лужичких Срба запажамо и код неких других мањих народности, као на пример код Мордвина, Ерзана, Мокшана или Алара у Совјетском Савезу, који, као и Лужички Срби, употребљавају два стандардна или књижевна језика.

С обзиром на боље могућности националног развитка у Горњој Лужици горњолужички књижевни језик је достигао већи обим и језички се више консолидовао.

Између два језичка комплекса (горњолужичких и доњолужичких дијалеката) простире се појас прелазних дијалеката који нису јединствени. У правцу од југа према северу све су ређе горњолужичкосрпске дијалекатске особине а све чешће доњолужичкосрпске и обратно, у правцу од севера према југу реди су доњолужички дијалекатски елементи а чешћи горњолужички. У источном делу тог прелазног појаса налазе се слепјански и мужаковски говори, који као источни доњолужички дијалект чине мост према суседном пољском језику.

Главне језичке особине по којима се горњолужички језик разликује од доњолужичког језика јесу следеће:

Фонологија

1. Промена прасловенског g > h (горњолужички hora, huba, hladać, sněh, доњолужички gora, guba, glědaś, sněg).

2. Употреба самогласника 'а у средини речи где доњолужички има ě (горњолуж. mjaso, rjad, hladać, pjata, pjeć-pjaty, доњолуж. měso, rěd, glědaś, pěta, pěś-pěty).

3. Употреба гласовне групе or, док доњолужички има ar, 'ar, или er (горњолуж. morskać, storkać, torhać, hornc, korčma, или доњолуж. marskaś, starkaś, tergaś, gjarnc, kjarcma), односно ol где доњолужички има al, al' или lu (горњолужички wolma, kolbasa, tolsty, доњолужички walma, kjalbas, tlusty).

4. Употреба вокала о тамо где доњолужички има е (горњолуж. won, knot // krot, moch, són, ген. sona, доњолуж. wen, kšet // Škret, mech, seń).

5. Појава вокала o, ě тамо где доњолужички има о, 'а (< 'е) (горњолуж. blóto, hród, wróćić so, brěza, pěc, доњолуж. bloto, grod, wrośiś se, brjaza, pjac).

6. Задржавање старе африкате č и њена промена у c у доњолужичком (горњолуж. čas, člověk, čorny, čert, доњол. cas, cłowěk, carny, cart).

7. Чување старог 'е у горњолужичкосрпском и његова промена у 'а у доњолужичко-српском (горњолуж. wjes, mječ, pjesć, pjec, доњолуж. wjas, mjac, njasć, pjac).

8. Промена самогласника 'а' између палаталних сугласника у 'е у горњолужичком и његово чување у доњолужичком (горњолуж. dźeržeć, přećel, žehlić, али доњол. źaržaś, prijasel, žagliś).

9. Промена старог ch у k^h на почетку речи и морфема у горњолужичком и његово чување у доњолужичком (горњолуж. k^hodźić, k^hory, k^hileć so, доњолуж. chojiś, chory, chylaś se).

10. Чување африката ć и dź у горњолужичком и њихова промена у ś и ź у доњолужичком (горњолуж. ćeta, ćělo, ćicho, dźěd, dźělać, dźowka, доњолуж. śota, śělo, śicho, źěd, źělaś, źowka).

11. Чување палаталности код фрикативног š, ž и губљење њихове палаталности у доњолужичком (горњолуж. šija, šić, žiwjenje, žida, али доњолуж. šyja, šyś, žywjenje, žyda).

12. Чување старих сугласничких група kr, pr, tr у горњолужичком и њихова промена у kš, pš, tš у доњолужичком (горњолуж. kradnyć, prawy, trawa, доњолуж. kšadnuś, pšawy, tšawa).

13. Палатализовање првобитно тврдог ch у ch' у горњолужичком и чување старијег стања у доњолужичком (горњолуж. chileć so, duchi, доњолуж. chylaś se, dychy).

14. чување w које је постало од w испред c у горњолужичком и његова промена у ј у доњолужичком (горњолуж. wowca, šewc, доњолуж. wojca, šejc).

15. Ударни акценат на првом слогу и с тим у вези промена вокала (редукција) или испадање ненаглашених вокала у горњолужичком (исп. горњолуж. holca, polca, pšenica, pinca, wulki, wjewjerečka, haluza // halza, malena, prosyć // prosec, torhnyć дијал. tornć, hasnyć дијал. hasnć, али доњолуж. golica, polica, pšenica, piwnica, wjeliki, wjewericka, galuz, malina, pšosyś, tergnuś, gasnuś).

16. Постојање посебног самогласника ó иза лабијалних и веларних сугласника у доњолужичком (у централним доњолужичким дијалектима ý > y,); исп. доњолуж. wóda // wýda, kóza // kýza и горњолуж. woda, koza.

17. Јака тенденција ка делабијализацији ó и u у доњолужичком; исп. доњолуж. дијал. wyz // wez < wóz, tyca < tuca, słynco < slunco и горњолуж. wóz, kón, tučel итд.

Морфологија

18. Опозиција именице мушког рода које означавају жива бића - именице мушког рода које не означавају жива бића у горњолужичком и њено одсуство у доњолужичком (горњолуж. nanojo // zwony, Serbja // Serby, stari mužojo // stare twarjenja, али доњолуж. nany // zwony, Serby, stare muže // stare chromy).

19. Чување посебног облика за вокатив код именица мушког рода у горњолужичком и замена овог облика номинативом у доњолужичком (горњолуж. nano, přećelo, доњолуж. nan, pśijaśel).

20. Наставак -om у инструменталу једнине код именица средњег рода на -'е или -'о у горњолужичком, док доњолужички има -im (горњолуж. ze spěwanjom, ze zelom, али доњолуж. ze spěwanim, ze zelim).

21. Наставак -еј у дативу једнине код именица мушког рода у горњолужичком, а наставак -oju у доњолужичком (исп. горњолуж. wučerjej, доњолуж. wucabnikoju).

22. Губљење старе i'-деклинације у горњолужичком и њено чување у доњолужичком (горњолуж. kósć, -osće, kaznja, -nje, kup, -је, али доњолуж. kosć, -osći, kazń, -ni, kup, -i).

23. У горњолужичком код именица мушког рода облици дуала на -aj, -omaj, а у доњолужичком на -а, -oma (горњолуж. domaj, domomaj, ćahaj, ćahomaj, а доњолуж. doma, domoma, śěga, śěgoma).

24. Горњолужички има четири времена за прошлост (перфект, аорист // имперфекат, плусквамперфекат), док доњолужички народни говор има само једно време за прошлост. Међутим, у доњолужичком књижевном језику имамо исто стање као у горњолужичком (перфекат, аорист // имперфекат, плусквамперфекат), углавном под утицајем горњолужичкосрпског и старог доњолужичког црквеног језика".

25. Постојање посебног глаголског облика на -t (супин) после глагола кретања у доњолужичком и његово непостојање у горњолужичком (доњолуж. pojźomy zělat, hyś spat, pśiś glědat, али горњолуж. póndźemy dźělać, hić spać, přinć hladać).

26. Проширивање презентске основе глагола која се свршава на -и и -а и презентске основе глагола weześ формансом -јо- у доњолужичком (stupi-jo-m, stupi-jo-š, zmaka-jo-m, zmaka-jo-š, weze-jo-m, weze-jo-š, али горњолуж. stupju, stupiš, zetkam, zetkaš, дијал. wzam, wzaš).

27. У горњолужичком конјунктив се гради помоћу посебних облика помоћног глагола być, (bych, by, by, bychmy, byšće, bychu, bychmoj, byštaj // ej) и радног придева глагола који се узима (bych čital, by čital итд.), а у доњолужичком само помоћу непроменљивог облика by и одговарајућег радног придева (by cytal).

28. Чување старог односа облика генитив једнине = акузатив једнине у дуалу код имeница мушког рода које означавају жива бића и прелажење тога облика у плурал у вези с бројевима три и четири у доњолужичком; исп. доњолуж. wiźim dweju, tśich, styrich wolow и горњолуж. widźu dwaj, tři, štyri woly (до 19. в. и овде је било widźu dweju wolow).

Лексика

Данашњи горњолужички и доњолужички језик у Горњој и Доњој Лужици само су остатак некад много веће области старих лужичкосрпских дијалеката, која се простирала далеко на запад, све до реке Зале и даље. Некадашње границе старог лужичкосрпског дијалекатског комплекса веродостојно је описао лужички лингвист А. Мука у чланку Die Grenzen des sorbischen Sprachgebietes in alter Zeit (Границе лужичкосрпске језичке области у давнини) (Archiv fur slawische Philologie XXVI 1904, 543-549).Стари лужичкосрпски дијалекти граничили су се на северу с полапским и померанским дијалектима лешког комплекса, на истоку с пољским и на југу с чешким дијалектима.

Стара лужичкосрпска језичка територија није била јединствена; она се, као и данашњи лужичкосрпски језици на територији Лужице, делила на две посебне области, на северну и јужну. Отуда старолужичкосрпске дијалекатске разлике већином одговарају старим језичким разликама између горњолужичкосрпског и доњолужичкосрпског језика.

Некадашње дијалекатске границе старе лужичкосрпске језичке територије тешко се могу реконструисати, при чему се углавном можемо ослонити само на имена места. Као критеријум овде нам служе рефлекси прасловенског назала *ę, на југу 'а : 'c (Wasenitz kod Wurzena -= *vęzenica, Drježdźany = *dręzgiani, горњолуж. wjaz = *vęzь поред zyba = *zęba), на северу само 'ě (Wesenitz у Залском округу, 1406 Dresgk код Liebenwerda). У живом горњолужичкосрпском и доњолужичкосрпском језику констатујемо и следеће разлике: 1. различит развитак прасловенског полугласника -ъ (горњолуж. о, е : доњолуж. е); 2. различит развитак прасловенских ликвида r и l (горњолуж. or, ol : доњолуж. ar, er, ał, oł, łu); 3. различит развитак старог квантитета вокала под староакутском и делимично под новоакутском интонацијом (горњолуж. blóto, kruwa < krówa, brěza, али доњолуж. bloto, brjaza<brjeza); 4. чување прасловенског звучног велара *g у доњолужичком и његова промена у γ > h у горњолужичком (доњолуж. gora, горњолуж. hora).

Све ове лужичкосрпске дијалекатске разлике без сумње су врло старе и вероватно допиру до епохе прасловенске језичке заједнице, односно до епохе која је непосредно за њом уследила. Свакако су врло старе и неке горњолужичке и доњолужичке лексике разлике, као на пример, горњолуж. wowka - бака, старамајка, доњолуж. stara mama и дијал. baba, горњолуж. košla - кошуља, доњолуж. zglo, горњолуж. chěža - кућа, доњолуж. wjaža; горњолуж. twarjenje - зграда, доњолужички chrom, горњолуж. zbožo - срећа, доњолуж. zbóžo - рогата стока, марва; горњолуж. pluh - плуг, доњолуж. choluj, горњолуж. wopica - мајмун, доњолуж. nalpa, доњолуж. mroka - међа, стара позајмица из немачког (у горњолужичком ове речи нема) итд.

Као што нам наведени примери показују, немогуће је реконструисати неки јединствен пралужичкосрпски језик. Једино се може говорити о групи старолужичкосрпских дијалеката који су се делили на два посебна подручја - северно и јужно. Северно подручје било је ближе лешким дијалектима, а јужно чешко-словачким, Од лешких дијалеката старолужичкосрпски дијалекти разликовали су се углавном по томе што нису имали назалне самогласнике (горњолуж. и доњолуж. ruka, горњолуж. mjaso, доњолуж. meso, али полапски raka, maso, < *męsьje, пољски ręka, męso), затим што је прасловенско *ě имало затворену артикулацију (горњолуж. и доњолуж. lěto, али пољски lato, w lecie) и што је прасловенско *ŕ углавном сачувало своју стару вибрацијску артикулацију (горњолуж. rjad, доњолуж. rěc, пољски rząd). Разлика између старолужичкосрпских и чешких дијалеката на југу огледала се у различитом развитку прасловенских група tort и tolt (горњолуж. hród,blóto, доњолуж. grod, bloto, чешки hrad, bláto), у цепању старих сонантних ликвида r, ř, l, l' на вокал + консонант у старим лужичкосрпским дијалектима и њиховом делимичном чувању у старочешким дијалектима (горњолуж. hordy, wjelk, доњолуж. gjardy, wjelk, чешки hrdý, vlk).

Полазећи од типологије старих лужичкосрпских имена места, немачки топонимичари су у новије време изнели нову концепцију о дијалекатској подели старе лужичкосрпске језичке територије, која се битно разликује од досадашње.^[1] Према овој концепцији стара лужичкосрпска језичка територија била је подељена на посебну западну језичку област између Лабе и Зале и на дијалекатски комплекс источно од Лабе (прави лужичкосрпски дијалекти). Ова хипотеза заснива се, углавном, на чињеници да се на западу, наводно чешће него на истоку, среће тип такозваних двочланих имена становника као Kosobudy, Konětopy, Klodoruby, Njeswačily, затим имена с елементом -byl, -gost и -mysl у другом члану и имена на -iane и -ici (Nižane, Zagorici). За источни тип (Горња и Доња Лужица) карактеристични су, наводно, други типови имена места (Zalěs, Podgora и деминутивна имена са суфиксом -k). Даље се тврди да се на западу среће низ лексема који се у Горњој и Доњој Лужици не могу потврдити (на пример *mogila - гроб, *čřtežь - крчевина, *děnko- кошница, *krčь - пањ и др.). Из чињенице да се поменута двочлана имена становника често срећу и на језичкој територији Чехословачке, изводе се далекосежни закључци. Према овој теорији, старосрпска племена западно од Лабе морају бити другог порекла него српска племена у Лужици. Први би требало да потичу с југа (чешко-словачка котлина, Балкан), а други с истока (Пољска). Ово мишљење у последње време заступају и неки немачки археолози (Schlesinger, Coblenz, Herrmann), који покушавају да докажу сличне аналогије на преисторијским облицима (керамика, облик утврђења).

По нашем мишљењу ова хипотеза није прихватљива, јер се у целини не слаже са сазнањима словенске упоредне лингвистике. Не сумњамо у то да структурално-типолошки критеријум и у оквиру топономастичких истраживања игра важну улогу, али се ипак не може узимати као апсолутан. Резултати словенске упоредне лингвистике речито сведоче о томе да су старолужичкосрпски дијалекти западно од Лабе били у најужем језичком сродству с језичким типом словенских дијалеката у Горњој и Доњој Лужици и да су с њима чинили нераздвојну целину: *tort, *tolt > trot, tlot (1181 Chrobrin, округ Алтенбург, 1150 Grodizan, данас Groitzschen, округ Weissenfels, 1190 Blotitz, округ Oschatz), *ę = а, ě, *tlt = tolt (1244 Colme, округ Oschatz, 1349 Stolpen, округ Пирна), *trt > tort (1220 de Bortwitz, округ Grimma, 1350 Korkenas, округ Пирна, < Korkonosy), *ъ = о, е (Mechwitz, Mochnitz). Поред тога, двочлана имена места и имена места на -iane и -ici срећу се и на истоку од Лабе (исп. горњолуж. Žornosyki, округ Будишин, Радебеул код Дрездена < *Radobyl, Rakojdy, округ Будишин <*Rakojědy, Lubhosć, округ Wojerecy, Lutoboŕ, округ Grуdk, Bedemeusel < *Budymysl (?), Třelany код Будишина, Delany, округ Будишин, Bloćany, округ Lubij и др.). Ни аргумент да су одговарајући типови имена места карактеристични само за чешки и западни лужичкосрпски терен не одговара чињеницама, јер се иста таква имена срећу и на територији бивших полапских и померанских Словена (Klodrem, округ Hagenow < *Kladoroby, Kossebode, округ Parchim < *Kosobody, Konotoppe, округ Dramburg < *Konětopy итд.).^[2] Коришћење лексике изазива као аргумент сумњу већ и због тога што је апсолутно могућно да су се одговарајући лексеми на једној територији пре изгубили него на другој или да се од њих нису градила имена места. Све ово јасно показује да се помоћу топономастике не може искривити досадашња слика о сродности старих лужичкосрпских дијалеката. Стара лужичкосрпска језичка територија западно од Лабе чинила је заједно са старим лужичкосрпским дијалектима источно од Лабе јединствен западнословенски дијалекатски комплекс, који се не може делити. Стара лужичкосрпска језичка територија била је у посебно уској генетској вези с пољском дијалекатском целином; исп. развитак група *tort, *tolt, *tert, *telt, развитак сонантних ликвида r, ř, l, l, депалатализујући утицај тврдих зубних сугласника на претходно ř l' и 'е и промену *d', *t' > dź, ć. Поред тога констатујемо ужу сродност горњолужичкосрпског језика и источних доњолужичкосрпских дијалеката са шлеско-малопољским језичким комплексом (1. појава самогласника о иза палаталних сугласника у флексивном наставку за датив /owi/: wujoji, k fararjoji, ke kowaloji, Budarjoc, ген. пл. од властитог имена Budarjoce (Slepo), k dnjoju, ke klodarjoji (Jakubica 1548), горњолуж. mužej < mužewi < mužowi као stejeć < *stojać, Budarjec < *Budaŕowic < Budaŕowic, 2. промена chw > f (Slepo: fila = chwila, sufałosć == suchwalosć, горњолуж. fězda = hwězda, hwizdać = fizdać), 3. подударност горњолужичких лексема wot-mołwić и jehła с јужнопољским molwić и jegla). Доњолужички је овде ближи великопољским дијалектима (исп. доњолуж. fararjeju, kowaleju, k slyšanjeju, k spóznaśeju, k spoznaseju, али k synoju; Šaparjejc, Šlodarjejc : Nowakojc, Gjardojc као великопољски męževi : synowi итд.).^[3]

С чешком језичком територијом лужичкосрпске језике повезује само деназализација *о > u, *ę > 'а, ě, а горњолужички повезује још и постојање посебних рефлекса гласова под староакутском интонацијом (горњолуж. brězan, чес. bříza, горњолуж. bloto, чес. bláto) и промена g > h (доњолужички се овде слаже с лешким дијалектима). Сразмерно су ретке језичке особине које се односе само на лужичкосрпске дијалекте. Овде се, заправо, може навести само затворена артикулација прасловенског ě (lěto, běda) и палатални изговор *ŕ (rjad, rěd; durje, źurja).

Највећим делом стари лужичкосрпски дијалекти изгубили су још у средњем веку свој словенски карактер и германизирали се (у 13. веку у околини Лајпцига, а у 15. веку у околини Мајсена била је забрањена употреба лужичкосрпског језика на суду). Једина старолужичка племена која су одолевала негативним условима развитка била су племена Милчана и Лужичана у Горњој и Доњој Лужици. Међутим, пошто ни касније нису постојали политичко-економски услови за слободан и самосталан развитак лужичкосрпског живља, ова два племена ни касније нису могла да се уједине у вишу социјално-економску формацију. Потомци Лужичана и Милчана били су обухваћени немачким државно-територијалним јединицама које су се формирале. Некадашњи Лужичани били су углавном обухваћени Лужичком маркгрофовијом (Markgrafentum Niederlausitz) а доцније Бранденбуршком, док су некадашњи Милчани били углавном обухваћени Мајсенском маркгрофовијом (Markgrafentum Meissen), а касније Саксонском маркгрофовијом.

Између насеља старих Лужичана и Милчана није ни у давнини постојала непосредна територијална веза. Између ових двеју области простирао се широк шумски појас (такозвана "Сербска хола"). Ближи контакт између становништва био је могућ само покрај већих река, на пример, покрај Њисе и Црног Елстера. О тим старим контактима или мешању становништва сведочи, на пример, појава вокала 'а за *ę у иначе јединственом мужаковском дијалекту (исп. мужаковско дијалекатско gladać, knjaža, dźaćelc. Интензивније насељавање овог шумског појаса вршило се тек током 13, 14. и 15. века, а населило га је доњолужичко и горњолужичко становништво. Као резултат тог новог миграционог процеса настао је поменути дијалекатски појас мешовитих горњо- и доњолужичкосрпских дијалеката у старим насељима у Горњој и Доњој Лужици.

У овој далекосежној политичко-економској поцепаности и територијалној одвојености лужичкосрпског становништва у средњем веку морамо такође тражити узроке томе што у лужичкосрпском језику није дошло ни до каквих већих интеграционих језичких процеса. Обратно, сваки од поменутих дијалекатских центара развио је мноштво засебних дијалекатских особина; исп. горњолуж. 1. 'a' > 'е' pjaty, али pjeć), 2. ch > k^h (k^hwila, k^hwatać), 3. лабијал + y > лабијал + ó, о (my smy dobyli = mó smó doboli), 4. појава ударног акцента на почетку речи и у вези с тим промена неакцентованих самогласника (u > o, y, ø, исп. hałuza > załoza, hałza, padnuć > padnuć, дијал. padnć; i > е, ø, исп. malina > malena, holica > holca; ó, ě > о, е, исп. дијал. móžu, али njemožu, njemžu; wěm, али дијал. njewjem, 5. развитак посебне категорије racionalno : iracionalno (dobri mužojo, али dobre konje, rjane dźećele) итд.; доњолуж. 1. 'е + К > 'а + К (njesć > njasć), 2. B, К + о > B, К + o(wóda, kóń), 3. тенденција ка делабијализацији самогласника ó и u (wóda > wyda, slyńco < sluńco), 4. ć, dź > ś, ź (śota, źen), 5. č > c (cas, cytaś), 6. tr > tš (sotša, wotšy), 7. губљење посебног облика за вокатив (mój nan!), 8. упрошћавање претеритних времена (samo som glědal) итд. Све ове наведене појаве одразиле су се у лужичкосрпским стандардним или књижевним језицима који су се касније развили (17. и 18. век).

Горњолужичкосрпске и доњолужичкосрпске заједничке језичке особине односе се углавном само на заједничко чување неких периферних архаизама, као на пример чувања категорије дуала, посебних синтаксичких облика претерита и плусквамперфекта (данас само у књижевним језицима) код заменица и придева у женском роду (teje, stareje). Правe заједничке горњо- и доњолужичкосрпске језичке иновације су ретке; могу се навести само неке појаве: 1. упрошћавање сугласничких група str и stŕ (горњолуж. sotra, třěcha, доњолуж. sotša, stśěcha), 2. образовање нарочитог облика дуала (nanomaj, nanoma као žonomaj, žonama, mój, 1. лице, wój 2. лице итд. 3. образовање посебног синтетског облика футура од модалног глагола měć (změju), 4. у лексици: горњолуж. prěni, доњолуж. prědny // pjerwy, горњолуж., доњолуж. nan - отац, wutroba - срце, blido - сто итд. Обично су у оба језика паралелне и језичке појаве које настају под утицајем немачког језика: аналитички футур с перфектним глаголом (budu spisać), грађење пасива пуноћу wordovać, wordovaś (worduju bity), пасивни облици на -n и -t од непрелазних глагола (padnjeny, wuschnyty), употреба члана tón, ta, to (tón muž, ta žona, to dźěćo) итд.

Даљу етапу у историјском развитку лужичкосрпског језика представља формирање самосталних књижевних језика, о чему ће бити речи на другом месту.

Посебан проблем представља даље описивање данашњих горњолужичких и доњолужичких дијалеката.

Напомене

1. Isp. Eichler, E., Die Gliederung des altsorbischen Sprachgebietes im Lichte der Namenforschung, Prinoški k serbskemu rěčespytej, Ludowe nakladnistwo Domowina, Budyšin - Bautzen 1968, 23-27.

2. Trautmann, E., Die Elb- und osteeslavischen Ortsnamen, Akademie-Verlag Berlin, Teil I 1948, Teil II 1949.

3. Isp. H. Schuster-Šewc, O charaktyrze dawnych luźycko-polskich gwar przejściowych na terenie Dolnego Śląska, Wroclawskie Towarzystwo Naukowe, Rozprawy Komisiji Językovej VII, стр. 21 и O dwóch luźycko-malopolskich-śląskich izoglosoch, Slav. occ. ... 1972.