Хинц Шустер-Шевц
Постоје ли језичке везе између српскохрватског и српсколужичких језика
Често се поставља питање постоје ли језичке везе између српског (тј. српско-хрватског) и лужичкосрпских језика. Разлог за то је, пре свега, егзистенција заједничког етничког имена Srb(in) Serb (нем. Sorbe), које спаја обе етничке групе. Ово име, као што је познато, стоји у етимолошкој вези са руским и пољским апелативима paserb/pasierb "пасторак" односно paserbka, paserbica/pasierbica "пасторка". Првобитно значење корена *srbъ је било "свој, или који припада истом племену". Утврђено је такође да обе племенске групе припадају различитим словенским дијалектима. Срби, чија је постојбина па Балкану, припадају јужнословенској групи, а данашњи Лужички Срби, који су национална словенска мањина у НДР, припадају западно-словенској језичкој групи. Ова чињеница већ у почетку ограничава обим постављеног питања. Она истовремено значи да је језички контакт између ова два језика био могућ само до доласка Јужних Срба и Лужичких Срба у своје касније постојбине. Или, границом "post quem non" евентуалних контаката између јужних н западних Срба мора се сматрати велика миграција словенских племена из њихове прапостојбине на запад, југ и исток Европе, која се - као што је познато - одиграла између 5. и 6. стољећа наше ере. Чешки слависта Антонин Фринта, који се бавио пре више од двадесет година тим проблемом у чланку "Lexikбlni a jiné shody jazyku srbskochrvatského a lužickosrbského" (Матица Српска, Зборник за филологију и лингвистику, Нови Сад 1957, стр. 1-8) указује па чињеницу да су и српсколужички и српскохрватски језици изгубили назале ("společná je řeči sch. i ls. ztráta nosových samohlásek") и да између оба језика постоји нека конгруенција у односу фонолошког статуса прасловенског јата ("co do střídnice za jat' jsou Lužičti Srbové jekavci, nikoli ekavci... Je to zajimavá kongruence vývojová s územím sch. (ale i ukrajinským!)!").
У ствари, ово је кратка и врло општа примедба да би се из ње могла изградити добро фундирана хипотеза. Осим тога губитак назала није само особина српскохрватског и лужичкосрпског језика. Она важи и за остале словенске језике изузев лехијске групе и неких словеначких и македонских дијалеката. Слично је и са већ поменутим фонолошким статусом прасловенског јата, чија уска артикулација, као што је приметио сам Фринта, важи исто и за украјински језик. У центру посматрања Фринте стајала је лексика, која је због спорадичног карактера изабраних примера недовољно убедљива. А. Фринта разматрао је свега 140 различитих речи које у оба језика имају исту форму, односно исто значење. Али већ иа први поглед види се да се у апсолутној већини случајева ради о речима које се не односе само на ова два језика. Многи примери представљају, осим тога, неологизме који су се развили тек после 19. века. Заслуга Антонина Фринте је у томе што је са гледишта филолога указао на ову важну проблематику. Проучавање наведеног проблема није ипак могуће без дубоке историјске анализе. Оно тражи истовремено широки славистички компаративистички приступ овој проблематици. Потребни услови за ово проучавање (историјски и дијалектолошки речници) почињу да се појављују тек у наше време. Они нам данас, пре свега, омогућују да све словенске језике можемо посматрати као комплекс, као једну целину. Па ипак и данас на овом подручју има још много проблематичног и неиспитаног. Према томе овај чланак може да буде само покушај да се расветле нека тешка питања међусобних веза словенских језика. Занимљиво је да се у последње време ипак појавио неки број радова који указују на лексичке особине заједничке баш онима између најјужније и најсеверније словенске језичке територије. Преглед ове проблематике покушала је пре кратког времена да да пољска слависткиња Хана Поповска-Таборска у чланку под насловом "Z problematiki badawczej nawiązań leksykalnych (nа materiale kaszubsko-poludniowoslowiańskim"), Rocznik Slawistyczny XXXVI, 1 (1975), стр. 3-16. При томе су упадљиве паралеле, као кашуб, guščor "род рибе", karno "крдо", charna "лоша храна" према схр. гуштер, крд, крдо и храна итд. По мишљењу Поповске овде се ради ипак, пре свега, о словенским периферним архаизмима а не о остацима старих језичких веза између ових прасловенских дијалеката. Она каже: "Konieczne jest wreszcie, byśmy zdawali sobie sprawę ze nie wszystkie zachowane na dwoch oddalonych od siebie terenach archaizmy mowia o jakiejś szczególnej dawnej więzi językowej tych czasów" (стр. 15). Горњи и доњи лужичкосрпски језик припада данас, како смо то већ подвукли, западнословенском типу. При том се виде уже језичке везе, пре свега доњег лужичког језика са суседним пољским језиком. У горњолужичком језику приметне су ближе везе са чешким језиком. Као што смо пре кратког времена покушали у два чланка[1] да докажемо, западна локализација лужичкосрпских језика није првобитна него је, вероватно, резултат каснијих племенских покрета и дијалекатских промена које су настале распадом прасловенске заједнице. Могуће је да су пралужичкосрпски дијалекти у раније доба били у неком језичком суседству са јужним делом праисточнословенских и прајужнословенских дијалеката. Пралужичкосрпски дијалекти припадали су у ово доба вероватно већем али још слабо консолидираном комплексу, који је познати пољски истраживач Т. Lehr-Splawiński у своме реферату, одржаном на првом састанку словенских филолога у Прагу под називом "O dialektach praslowiańskich", окарактерисао као "средњу дијалекатску зону прасловенског језика". Ова дијалекатска зона одликовала се углавном повишеном артикулацијом o у u, која се, по нашем мишљењу, развила још при крају прасловенског периода (губитак правог назалитета код назалних вокала је млађег датума). За ову групу дијалеката карактеристична је вероватно, била и уска артикулација прасловенског јата, делимично и спирантизација звучног велара g = γ (у прагорњолужичкосрпском, праческословачком, прајужноруском, праукрајинском, прабелоруском и код неких прачакавских и прасловеначких дијалеката), која се вероватно одиграла у исто доба кад и промена o у u. Сматрамо да у доба у коме су морали постојати најмањи парцијални контакти између пралужичкосрпских дијалеката и делова прајужнословенских дијалеката спада и стварање заједничког етничког имена Срб(ин). Ако је ова хипотеза тачна, онда би требало доказати да у савременом лужичкосрпском језику (горњем и доњем) постоје остаци језичких особина које би на неки начин одражавале јужнословенски дијалекатски облик. Разуме се, то би се морало односити и на источнословенске језике, али у овом реферату због кратког времена, не можемо да се бавимо и овим питањем. Такве особине међу лужичкосрпским и јужнословенским језицима, како изгледа, постоје. Али оне су у прошлости, због владајућег традиционалног мишљења у словенској компаратистици, биле запостављене или сматране као секундарне појаве.
Интересантне примере даје, пре свега, доњолужичкосрпски језик који је, слично пољском и већем делу српскохрватских дијалеката, задржао првобитни звучни велар g. Ови језици су такође заједнички скратили стари дуги акут (упореди доњол., пољ. krowa, схр. крава, али горњол. kruwa - *krówa и ч. kráva). На блиско суседство прајужнословенске области указује још timbre доњолужичкосрпског уског е(ě) у примерима као měso, glědaś, pěś итд., који одражава прасловенски предњи назал е (упореди схр. месо, гледати, пет, словен. mesó, glédati, pět).
У горњолужичкосрпском језику развио се исти назал на сличан начин као у источнословенским језицима и у чешком и словеначком језику, упореди глс. mjaso, hladać, pjeć-pjaty). Овамо вероватно спада и timbre прасловенског редуцираног задњег ъ, који се у низу примера у доњелужичкосрпском језику идентично вокализовао као у српскохрватском језику, упореди длс. baz "база", дијал. bar "бар", packa "језгра", дијал. papr "бибер", wichar "вихар", podašej ≤ *подъшьвь "табан", waltora ≥ *vъvъtora "уторак", у 17. столећу такође dajšć "киша", rajž/raž "раж", lochatk "лакат", nochatk "нокат" и препозиција wa ≥ *vъ. Могуће је да у узрочној вези са овом широком артикулацијом прасловенског задњег јера стоји и промена 'е ≤ 'а пред тврдим консонантима, која је позната једино у доњолужичкосрпском језику (упореди примере као wjas "село", pjas "пас", lan "лан", lažki "лак, лаган" итд.). Због тога би се могло помислити да је и предње прасловенско јер (ъ) имало у доњолужичкосрпском језику првобитно сразмерно широку артикулацију, сличну задњем јеру. Она је могла бити узрок што се, после вокализације редуцираних вокала, нови вокал - 'е(-'д) пред тврдим консонантима могао претворити у -, а (упореди *pъsъ ≥ *pъasъ ≥ päs ≥ pjas). Иста промена 'е ≥ 'а појавила се у длс. језику као и код других -'е-вокала (≤ *е, *ę и *ě, упореди длс. njasć ≤ ńesć, jacmjeń ≤ *ječъmenъ, mjasec- *měsecъ). Ову промену треба у овом случају тумачити као аналогију која је била изазвана утицајем система.
Занимљиво је ипак да је сличан развој наведених редуцираних вокала у (а) познат, осим у доњолужичкосрпском језику, и полабском језику, који се налазио па северозападу од доњолужичкосрпских дијалеката (упореди vås, pås, dånu, papår итд.). За овај језик, као и за кашубски дијалекат претпоставља се већ дуже времена могућност старих веза са јужним и источним делом словенских језика.
Значајно је даље и то, да је у једном делу доњолужичкосрпског језика познато, као и у јужнословенским и источнословенским језицима, и то у доста великом броју примера, упрошћавање консонантских група dl и tl ≥ l, упореди примере као kśilo "крило", ralo "рало", by(u)liś "становати", wily "виле", selišćo "селиште", ježdźilo "лука за чамце", powrjaslo "уже" итд. Ова промена је позната, сем у доњолужичкосрпском језику, и у кашубским и у словачким дијалектима.
Горњелужичкосрпски језик разматраних сличности са јужнословенским језицима има мање. Овај језик је, како изгледа, имао пише афинитета према источнословенским језицима (упореди већ горе поменуту промену праслов. предњег назала; опширније о томе у мојој расправи "Jazyk lužickih Serbov i jego mesto v sem'je slavjanskich jazykov"). Ипак може се и овде показати да постоји читав низ особина које овај језик заједно са доњолужичкосрпским језиком везује за јужнословенско језичко подручје. Ради се, при томе, о следећим појавама:
1. Делимична појава мешања прасловенских редуцираних вокала, која је била у јужнословенским језицима и у полабском језику уопште, сравн. примере као глс. šow, длс. šaw "шав", глс. kotol "котао", глс. pos "пас", глс. popjer, длс. pepr/papr "бибер".
2. Постојање, као и у јужнословенским језицима и у средњем словачком дијалекту, јединственог наставка -ом у синг. маскулина и неутра (ze synom, z člowjekom (clowjekom),z bratom, z bratšom итд.).
3. Слична дистрибуција коренских морфема код личних и повратних заменица (tob- : teb-, sob- : seb-). Док је у суседном пољском и чешком језику. карактеристичан вокализам на -о- у дативу н локативу, у одговарајућим лужичкосрпским формама, као и у формама у јужнословенског језицима и словачким дијалектима, запажа се вокализам на -е (упореди: пољ. tobie, sobie, ч. tobě, sobě, али глс. tebi, sebi, длс. tebje, sebje као схр. теби, себи, ст. цсл. tebě, sebě и словачки tebe, sebe). У доњолужичким дијалектима исто тако у чешком, словеначком и у делу словачких дијалеката овај -е- вокализам раширио се и на инструментал, упореди длс. дијал. z tebi, ч., словач. tebou и словенач. tebój, али глс. и литерарни длс. z tobu, ze sobu као и схр. тобом, собом.
4. Стара разлика, која је вероватно постојала већ у прасловенско доба, јесте различита флексија показне заменице глс. tón, длс. ten, схр. тај као togo, tog(a)/toho и teg(о)/teho. Лужичкосрпски језици заузимају овде донекле средњи положај између пољског облика (tego), са једне стране, и јужног и источног облика (tog(a), togo), са друге стране. У западном доњолужичком дијалекту исто као и у књижевном језику појављује се tog(о), у источном доњолужичкосрпском дијалекту ипак teg(о); у горњолужичкосрпском језику је одговарајућа форма toho ограничена и на западни дијалекат; форма teho је овде, као и у доњолужичкосрпском језику, карактеристична за централни и источни дијалекат.
5. На крају може се као могући пример навести још синкретизам акузатива плурала са номинативом плурала (mam susedy, wiźim swoje syny) који се јавља особито у доњолужичкосрпском језику. И ова особина, ако је стара, одговарала би истој појави у српскохрватском и словеначком језику, разуме се, и у чешком, делимично и у украјинском језику.
Код испитивања могућих старих веза између пралужичкосрпских и прајужнословенских дијалеката можемо и шорамо, наравно, поставити такође и питање о могућим старим лексикалним паралелама. При том морамо ипак, пре свега, јасно знати границе овог дела језичког система у вези са одређивањем генетских веза између језика. Речи посматране са данашњег гледишта као прасловенски дијалектизми или архаизми могле су раније бити, у ствари, раширене на већем подручју и тиме познате и у другим прасловенским дијалектима. У овоме славистика стоји тек на почетку опсежнијих лингвогеографских истраживања. Она ће сигурно донети нове тачније резултате. Хтели бисмо ипак већ данас указати на низ лексикалних веза које би могле имати у оквиру наших разматрања одређени значај. Тиче се то следећих лужичкосрпских речи које имају веома стари облик и које имају сличне паралеле у јужнословенским језицима, а делимично и у чешком и словачком и источнословенским језицима:
1. глс. jakny "чврст, једар, срећан" према схр. јāк и словен. ják,
2. глс. старије hlyboki "дубок", длс. dlymoki, старије dlyboki "то исто" према схр. дубок, дијал. дибōк, глибок, буг. дълбок, укр. glybokyj, али пољ. gleboki,
3. глс. hrjebja "јарак, гат" према схр. гребља "мала рупа за воду" и укр. гребља "јарак, гат",
4. длс. дијал. huśe, -еśa, huśica "патка" према схр. утва, утвица словен. utva и укр. утића, рус. утка,
5. длс. дијал. hobisko ≤ hobistko "бубрег" према словен. obist, струс. стцсл. isto, -ese,
6. глс. krušej/krušwa, длс. kšuška/kruška према схр. крушка, кашуб. krëška, али пољ. gruszka,
7. длс. jěsćeja пл. "отвор у пећи", глс. něsć "то исто" према словен. istéj, дијал: jestéj и ч. nístěj "то исто",
8. глс. što, длс. старије sto, данашц. so, схр. сто, рус. что према пољ. co,
9. длс. karwona, karona "гавран" према схр., словен. карвана "то исто" и рус. укр. каворон,
10. глс. durje "врата", длс. źurja "то исто" и словен. duri "то исто",
11. глс. zelić ≤ *zolić, "клети" према словен. дијал. zoliti "то исто" (Плетершник),
12. глс., длс. derje ≤ debrje "добро" према стцсл. debrěje "то исто",
13. глс. hólc "дјечак", holca, holica "дјевојка", длс. golc, дијал. golica "то исто" према схр. дијал. голац, голица и ч. holec, holka,
14. длс. старије chrast схр. храст,
15. длс. дијал. pognuriś (1548) према схр. гњурити "то исто"
16. длс. bytšy, bytšny "бистар", схр. бистар, словен. bíster "то исто" према пољ. bystry "хистар" (семантика!),
17. длс. дијал. šeršel "сршљен" према схр. сршљеп, буг. стършел, ч. дијал. srslen и кашуб. sěršel (словинц.),
18. длс. caze према схр. чађе,
19. глс. kołp "лабуд", длс. старије kałp. схр. дубровн. куп, куф и кашуб. kołp и рус. колпик,
20. глс. zernička према словен. zornica, буг. зорница, укр. зорјанића схр. зурњача.
Ако су неки примери које смо овде навели као примере старих веза између пралужичкосрпских и прајужно- или праисточнословенских дијалеката и млађег порекла и имају карактер каснијих паралела, које би због тога морале да спадају у подручје типологије, ипак се доста јасно види афинитет пралужичкосрпског дијалекатског комплекса према јужнословенском језичком подручју. С друге стране, ипак није могуће говорити о језичким везама међу конкретним језицима онаквим какви су нам познати. То значи да и не можемо говорити о некаквим директним везама између данашњих лужичкосрпских језика и српскохрватског језика. Вероватно је само то да се лужичкосрпски дијалекатски комплекс у прасловенској постојбини налазио у мање-више лабилном суседству са прајужно- и праисточно-словенским дијалектима. Ове старе дијалекатске везе биле су прекинуте због касније миграције словенских племена на југ и запад. Први јасни доказ за промене ове првобитне дијалекатске ситуације била је реализација метатезе liquida, коју су лужичкосрпски дијалекти реализовали на исти начин и заједно са пољском језичком групом.
Напомене
1. Упореди H. Schuster-Љewc, Stosunki pokrewieństwa jezyków luźyckich i języka polskiego, In memoriam Kazimierz Nitsch, Kraków 1975; Х. Шустер-Шевц, Языик лужицких сербов и его место в семье славянских языков, Вопросы Языкознания, Москва 1976, 2, № 6.
|
