Лудвиг Ела

Правни статус Лужичких Срба у саставу Савезне републике Немачке

Из зборника "Лужички Серби", ред. В. Моторни, D. Scholtze, Л'вiв-Будишин, 1997. Са украјинског превела Милена Ивановић.

Уједињење две немачке државе, које је омогућио распад тоталитарног система у земљама Централно-Источне Европе, пре свега у Немачкој Демократској Републици, подразумевало је дуготрајан и сложен процес. Током његове реализације морали су се узети у обзир интереси обе Немачке. Пре свега, поново је дошло на ред питање интереса српсколужичког становништва, чија су права у саставу НДР била бар формално заштићена системом закона. У Споразуму о уједињењу, који је склопљен између влада ФРН и НДР 31. августа 1990. г. (чл. 35), предвиђен је слободан национално-културни развој Лужичких Срба и њиховог друштвеног живота за време прелазног периода до коначног сједињења двеју немачких држава.

Након уједињења Немачке дошло је до промена у територијално-административном устројству бивше НДР: уместо округа, у складу са федералним уставом, обновљена је ранија подела на Земље. То се односи и на територију Лужице. Данас већи део Горње Лужице улази у састав Слободне земље Саксоније, а Доња Лужица и мањи део Горње – у састав Земље Бранденбург. Осим федералних закона свака од Земаља регулише и правни положај Лужичких Срба. За основу законодавне политике земаља према националним мањинама узета је пракса примењивана у ФРН, коју је, пак, утемељио СЕБС, као и, у извесној мери, искуство националне политике НДР.

Године 1992. у обема Земљама – Бранденбургу и Саксонији – донесени су локални устави, у којима су утемељене правне основе политике према лужичкосрпском становништву. У уставу Бранденбурга томе је посвећен члан 25, који дословце гласи овако:

«Чл. 25. Права Сораба (Венда):

1. Гарантује се право сорабског народа на заштиту, очување и развој свог националног идентитета и области коју насељавају. Земља, удружења и уједињени савези удружења доприносе реализацији овог права, наручито културне самосталности и ефикасног политичког уређења сорабског народа.

2. Влада Земље подржава очување културне аутономије и ван њених граница

3. Сораби имају право на очување и развој сорабског језика и културе у јавном животу и њихову употребу у школама и дечијим установама.

4. У области коју настањују Сораби у пословању се користи сорабски језик. Сорабска застава је плаво – црвено – бела.

5. Остварење права Сораба регулише закон. Он мора да гарантује учешће сорабских представника у решавању сорабских питања, нарочито у законодавству».

Према Уставу механизам реализације права Лужичких Срба одређује посебан закон, који је усвојио ландтаг Земље Бранденбург јула 1994. г. У складу са њим грађани могу сасвим слободно да изјављују своју припадност лужичкосрпском народу и то не утиче на њихова права. Закон је назначио области које насељавају Лужички Срби и прописао да је гарант остварења уставних права Лужичких Срба влада Земље, као и администрација округа и удружења. Различите конкретне мере које се односе на права Лужичких Срба на нивоу Земље непосредно осигурава независни Савет за лужичкосрпска питања, а у окрузима и удружењима – специјална овлашћена лица. Савет за лужичкосрпска питања по свом статусу раван је саветодавном парламентарном комитету. Низ одредби овог Закона односи се на лужичкосрпски језик, школе, културу и т. д.

У Уставу Слободне Земље Саксоније права Лужичких Срба регулишу чланови 2, 5 и 6, који су овако формулисани:

4. У областима које насељавају (Сораби – Ур.) националне боје и грб Сораба равноправни су са заставом и грбом Земље.

1. У народ Слободне Земље Саксоније спадају грађани немачке, сорабске и других националности. Земља признаје њихово право на Отаџбину.

2. Земља гарантује и штити право националних и етничких мањина – држављана Немачке на очување сопственог идентитета, као и на развој свог језика, религије, културе и традиције.

3. Земља уважава интересе националних мањина које законито бораве на територији Земље.

1. Грађани сорабске националности који живе на територији Земље су пуноправни део становништва. Земља гарантује и штити право на очување њиховог идентитета, као и на неговање и развој њиховог језика, културе, традиције, нарочито у школама, предшколским и културним установама.

2. У локалном и комуналном планирању узимају се у обзир животне потребе сорабског народа. Чува се немачко – сорабски карактер области у којима је насељена сорабска мањина.

3. Сарадња између Земаља, нарочито у Горњој и Доњој Лужици представља интерес државе».

У Саксонији се реализација ових уставних норми остварује низом уредби, пре свега о образовању, о употреби лужичког језика у институцијама и у суду, као и о пословању јавних установа, писању назива улица и насеља. За разлику од Бранденбурга у Саксонији до данас нема закона о општим правима Лужичких Срба који би одговарали захтевима времена. Истина, Закон о заштити права лужичкосрпског становништва из 1948. године још увек је на снази, али је он у многим димензијама изгубио актуелност, а понекад је чак и у супротности са њиховим садашњим правним статусом. Осим тога у Саксонији нема специјалног независног органа – Савета за питања Лужичких Срба, какав постоји у Бранденбургу. То значи да Лужичани имају приступ у парламент и владу Земље само преко посланика или владине институције, што онемогућава ванстраначко заступање политичких интереса националних мањина, јер посланицу у ландтагу, па и они лужичкосрпске националности, иступају пре свега као носиоци мандата својих странака. Закон о изборима у Саксонији, за разлику од бранденбуршког не предвиђа промену прага од 5% за изборне коалиције националних мањина. То практично искључује могућност да независни представник Лужичких Срба освоји мандат у ландтагу. Истина, у последње време ситуација почиње да се мења. Године 1996. ландтаг Саксоније донео је одлуку да се на сваке три године припрема реферат о положају Лужичких Срба, што ће омогућити да се скрене пажња на горућа питања.

Заједно са осталим националним мањинама и етничким групама Лужички Срби боре се за уношење амандмана у Основни закон Немачке о заштити и омогућавању развоја етничких мањина с немачким држављанством, али до данас њихове иницијативе нису оствариле успех. Међутим, на федералном нивоу ипак су унесене тачке о њиховим правима, веома важне за националне мањине. Члан Основног закона забрањује било какву дискриминацију због језика, порекла или националне припадности. Закон о изборима и закон о партијама обезбеђује различита права за партије и изборне коалиције националних мањина, иако је значај ове тачке за Лужичке Србе, као, уосталом, и за остале мањине, пре симболичан. Од 1992. године на општеевропском нивоу заједно са најразличитијим декларацијама СЕБС/ОЕБС, Савета Европе, као и Европске заједнице усаглашена су два важна споразума о заштити мањина којима се придружила и Немачка: повеља о заштити и доприносу развоју језика мањина из 1992., као и оквирни споразум Савета Европе о заштити националних мањина из 1994. године. Приликом извршења ових уредби у регионалним и комуналним органима владе Бранденбурга и Саксоније настали су бројни проблеми за Лужичке Србе. Пре свега, у многим установама пословање на два језика остало је формалност, коришћење лужичког језика на јавним местима није обезбеђено због недостатка стручњака.

У циљу реализације права на слободан развој у октобру 1991. године у ФРН је основана Фондација за лужички народ која треба да финансијски обезбеди јавно-политичку делатност, потребе културних и научних институција итд. Средства за Фондацију дају Федерална влада – Ѕ, Слободна Земља Саксонија – 1/3, а Земља Бранденбург – 1/6 суме.

У складу са традицијом и савременом реалношћу пуноважни заступник интереса лужичкосрпског становништва како пред немачком државом, тако и пред међународним организацијама је савез лужичкосрпских удружења и друштава «Домовина». Њени придружени чланови су лужичкосрпска друштва ван Лужице. У исто време у Лужици су активна разна друштва и удружења, који се баве питањима јавног, религијског, културног и спортског живота.

Након уједињења Немачке извршена је регионализација неких лужичкосрпских образовно-научних и културних институција. Пре свега, 1991. године затворен је Српски педагошки институт у Будишину, а образовање учитељских кадрова за Лужицу врши се на Лајпцишком универзитету, на коме већ дуже време функционише Институт сорабистике. У Будишину се и даље образују социјални педагози и васпитачи у обдаништима. Исте те 1991. године затворен је Институт Српсколужичке етнологије, који је радио у оквирима АН НДР, и од 1. јануара 1992. године на његовој основи започео је са радом Српски Институт као државно-приватна институција. Институт има одељење културне и социјалне историје, емпиријских културних истраживања (етнолошких, лингвистичких) и радну групу доњолужичких истраживања. При њему функционишу Лужичка централна библиотека и Лужички културни архив.

Објављивањем књига на лужичкосрпском језику бави се издавачка кућа «Домовина», која је 1992. године реорганизована у акционарско друштво са ограниченом одговорношћу. Она обезбеђује потребну количину школских уџбеника. Осетно су смањени тиражи књижевних дела, што се објашњава значајним порастом трошкова штампе.

На горњолужичком језику излазе часописи «Serbske nowiny» (до 1991. године «Nowa doba»), «Rozhlad» и нека друга издања, која у о принципу задовољавају информативне потребе Лужичких Срба. Средњонемачка радиостаница има свакодневну трочасовну емисију на горњолужичком језику, а Источнонемачки радио – свакодневну једносатну емисију на доњолужичком. Осим тога постоји такође получасовна телевизијска емисија на доњолужичком, што је од нарочито великог значаја с обзиром на осетно смањење практичне употребе доњолужичког језика.

Уметничко-естетске потребе Лужичких Срба треба да задовољи двојезичко Немачко-лужичко позориште у Будишину и Лужички национални ансамбл (до 1989 – Државни ансамбл лужичке народне културе), који је 1996. године постао друштво са ограниченом одговорношћу.

Од тренутка уједињења Немачке јавни, научни и културни живот Лужичких Срба се уопште узев јако изменио у правцу прилагођавања реалијама западног демократског друштва у коме држава, пружајући националним мањинама одређене правне гаранције и финансијску подршку, не преузима никакву одговорност за њихов унутрашњи развој, већ омогућава друштву да се бави тиме.