Мјерћин Фелкел
Матица Лужичкосрпска и њена национална одговорност
Најважнији догађај у историји Лужичких Срба у 19. веку је оснивање прве свелужичкосрпске националне организације под именом Маћица сербска - 7. априла 1847. Опстанак Матице лужичкосрпске данас је израз континуираног националног убеђења лужичкосрпског народа, чврсте народне свести и упорног рада лужичкосрпских патриота. Лужичкосрпски културни и научни токови почињу у доба лужичкосрпског народног препорода, њима је Матица све до данашњих дана одређивала садржај и правац.
Матица је настала у дужем процесу који је повезивао многе идејне и формалне фактора и елементе. Можемо их препознати на крају просветитељства и на прелазу у романтизам, следећи пример деловања словенских културних и научних друштава као и немачких књижевних друштава. Нема сумње да је један од чинилаца био позив Јана Колара и Људевита Штура да се лужичкосрпско друштво оснује. Као пример послужиле су Матица чешка и Матица српска.
Када су се у раном средњем веку на европском континенту уобличила два културна круга - западни и источни - лужичкосрпска држава није постојала. Чешки, пољски, руски народ могао је своје прве литерарне вредности користити и примењивати пре свега у црквеном животу, па се тако догодило да је - цитирам слависту Романа Јакобсона - "борба за народни богослужбени језик постала... борба за народну културу и народна права уопште".[1] Латински језик, који је доминирао у западном културном свету (у који су Лужички Срби спадали с обзиром на државу), као и непостојање лужичкосрпске народне цркве - у раном средњем веку су спречавали ту симбиозу код Лужичких Срба. Тек су реформација, Лутеров превод Библије и њено прихватање код Лужичких Срба пробудили самоувереност и касније народни покрет. На овом месту ћу само додирнути дугу историју (пре оснивања Матице) да бих упозорио на место Лужичких Срба измећу Истока и Запада. Ниједан други словенски народ није био изложен таквом вишестраном духовном и политичком утицају. Лужичкосрпски народни препород је, у поређењу с другим словенским народима, на духовном пољу морао да превазиђе многе застоје. Пример: мећу Словенима све до 1842. године само Лужички Срби и Бугари нису имали новине!
Матица лужичкосрпска била је четврто друштво које се тако назвало. Пре ње су основане Матице српска (1826), Матица чешка (1832), Матица хрватска (1842), а после ње у Галицији у Лвову (1848), Моравска (1852), Далматинска (1862), Словеначка (1862) и Словачка (1863). Историјски развој, политички положај и државна припадност словенских народа били су различити. Видимо да су Матице настале и функционисале код словенских народа који су у националном смислу били под туђим владама - Аустрије, Пруске и Саксоније.
Лужичкосрпско друштво се од самог почетка по својим правилима и прокламацијама сматрало књижевним друштвом које помаже развој књижевног језика, писање и издавање српске књижевности, као суштинског чиниоца народног идентитета.[2] Углавном са тог аспекта и треба ценити стопедесетогодишњу историју Матице лужичкосрпске. Матичина издања су већ првих година била тематски разноврсна: информативна дела о историји и садашњости Лужичких Срба у Горњој Лужици, покушаји на пољу уметничке прозе, популарно-научна дела, проповеди, оријентациона књига о новом лужичкосрпском правопису. Ширина Матичиног рада одражава се и на издавању научне периодике Часописа Матице лужичкосрпске, чији је први број изишао 1848. Његове странице су биле посвећене лингвистици, историји, етнографији. Сем научних публикација штампана је и нова лужичкосрпска лирика, јер је тек десет година касније покренут лужичкосрпски белетристички часопис. Са ширењем и развојем језика, књижевност је могла да процвета и развија националну свест у народу.
Оснивачи Матице лужичкосрпске свој рад за народ нису ограничавали само на књижевно поље, већ су се бринули и о другим потребама. За време револуције су схватили да је куцнуо час да траже законско регулисање лужичкосрпских питања. Осим параграфа у саксонском школском закону из 1835. године, што се тиче школе за Лужичке Србе ништа није било званично регулисано. Исто тако је за увођење лужичкосрпског језика у јавност и цркви била потребна законска потпора. Тако је настала прва Лужичкосрпска петиција или "велика молба Лужичких Срба" краљевском заједничком министарству у Дрездену. Њу је потписало око 5.000 домаћина. Лужички Срби су ступили у политичку јавност.
Матица је све до оснивања "Домовине" (као савеза лужичкосрпских друштава 1912. године) остала главни носилац општенародних идеја и интереса. На њену иницијативу и њеном активном помоћи основана је 1880. у Кочебузу, у Пруској, подружница Маћице сербске која је деловала све до 1933. Општенародна одговорност је у другој половини прошлога века уродила подизањем дома Лужичких Срба.
То није био спољни знак животне воље Лужичких Срба у Будишину и Лужици већ и институција за практично национално деловање.
Полазна тачка за гранање, за шире деловање био је народни препород који је деценијама подстицао буђење националне свести. Стварале су се нове народне целине, заживели су разноврсни друштвени покрети зближавања Лужичких Срба у селима и градовима. Подизање Лужичкосрпског дома, културног и духовног средишта Лужичких Срба, одражавало је повезаност Матице с народом и друштвима.
После смрти Михала Хорника (1893) духовни отац Матице постао је, иако није преузео председништво, Арношт Мука. Он је часопису и Матици поднео прецизан програм рада који је имао у виду и то да се лужичкосрпска писменост развила и да Матица није више једино лужичкосрпско друштво које се стара о писању и издавању литературе. Мука је у њему скренуо пажњу на Матичине научне задатке.[3] Програм је обухватао истраживања и објављивања лужичкосрпске историје, демографије, лингвистике, проучавање народне и уметничке књижевности и музике, других уметности па и народне привреде. Тај широко засновани први програм развоја сорабистике код Лужичких Срба од значаја је и данас кад се он остварује у Лужичкосрпском институту, на универзитетском институту у Лајпцигу и у другим славистичким центрима у Немачкој и иностранству. Научно интересовање за Лужичке Србе део је општенародног деловања које код њих и другде служи Лужичким Србима и лужичкосрпском имену не само мећу научницима.
На крају века можемо констатовати да је Матица своју дужност према народу усмерила на лужичкосрпску науку, на стварање лужичкосрпског културног центра и на националне политичке проблеме. Матица се показала као домицил лужичкосрпске науке: часопис редовно излази, Матица је основала лужичкосрпски музеј, лужичкосрпску библиотеку, архив, уметничку галерију. Управо су матичари одбијали немачке политичке нападе на лужичкосрпски народ и народно деловање, и то истраживачким резултатима као што је на пример Мукина Статистика Срба 1884-1886. Политички конзерватизам је умногоме био средство за очување народне суштине. Верност краљу није била препрека за народно дело, нити за неговање културних односа мећу Словенима. Идеја словенске узајамности добила је изоштренији карактер, више није била само празна декларација, постала је стварна, практична узајамност.
Културни и научни односи Лужичких Срба с другим Словенима нису резултат оснивања Матице: они су старији, чак су били конститутивни чинилац оснивања Матице. Словенска културна узајамност није била имала ни политички, тј. панславистички садржај, већ је понекад била обојена романтичарски и засењена претераним објашњавањем Коларове основне идеје о словенском културном заједништву. Сличност историјских судбина већине словенских народа и блискост словенских језика биле су стимулативне у културним односима и одражавале су се у народном животу. Али са лужичкосрпске стране интересовање за словенску узајамност се раширило; Лужички Срби - немајући своју очевину, у немачкој држави изложени сталном притиску германизације - у заједништву су тражили више наклоњености према себи.
Ови контакти, било преко Матице, било преко личних веза, брзо су донели резултате: у Петрограду је 1844. изашао први преглед историје лужичкосрпске књижевности, који је написао И. И. Срезњевски; Франтишек Ладислав Челаковски је својим делима положио међународни темељ библиотеке Матице лужичкосрпске; још пре оснивања Матице словачке почела је размена књига и часописа са библиотекаром у Банској Бистрици; Вилхелм Богуславски је придобијен да напише историју лужичкосрпске књижевности; Александар Пипин је у својој историји словенских књижевности приказао оригиналну лужичкосрпску књижевност. Истраживању лужичкосрпске етнологије значајно су доприносили Адолф Черни и Лудвик Куба.
Овај последњи је поставио темељ за оснивање лужичкосрпске галерије.
Везе измећу Матице лужичкосрпске и Матице српске зависиле су од многих спољних околности па овде о њима не треба говорити као о сталним и чврстим односима, али их ипак посведочују многи примери: објављивање лужичкосрпске лирике у Српском летопису 1861. године, предлог Матице лужичкосрпске представништву Матице српске за размену књига и часописа (писмо из 1862) и путописне белешке по Лужици у српским публикацијама, те о Балкану у лужичкосрпској периодичној штампи. Мићо Цвијетић све то убедљиво потврђује.[4] Важан догађај у српско-лужичкосрпским односима био је нпр. учешће делегата Матице српске на освећењу лужичкосрпског дома у Будишину 1904. године, дошли су председник др Антоније Хаџић, секретар Милан Савић и књижевник Владан Борчевић, који су лужичкосрпском дому предали велики дар, 2.000 марака. Они су се у књигу гостију Матице лужичкосрпске уписали овим речима:
Слава лужичким Србима, који су се одржали поред туђинштине. Желимо им сваку срећу и напредак у њиховом раду на бољитку свога рода и народа.
27. септ. 1904.
Хаџић, председник "Матице Српске" из Новог Сада
Др Милан Савић, секретар "Матице Српске" у НСаду
Резултат те посете било је и објављивање чланка класика лужичкосрпске књижевности Ј. Барта-Чишинског у Летопису Матице српске 1905. године, који је он написао на молбу српских гостију[5] и у којем се бави развојем лужичкосрпске књижевности опширно информишући српску научну јавност о прошлости и садашњости књижевног стварања Лужичких Срба.
Да ли је то са стране Лужичких Срба био панславизам какав се лужичкосрпским репрезентантима пребацује у немачким новинама и државном апарату?
Панславизам је замршен феномен. Па ипак му се опет враћамо кад посматрамо међу-словенске односе, узајамност. По моме мишљењу, о неговању веза Лужичких Срба са другим словенским народима не може се говорити као о политичком панславизму.
У том се контексту јављају најразличитија схватања: славенофилство, панрусизам, културни панславизам, политички панславизам, руски панславизам, аустрославизам, неославизам; чак се говори и о православном панславизму. На ова схватања треба гледати кроз њихову историјску детерминисаност. Средином 19. века руски политички панславизам био је усмерен на великоруску експанзију, на стварање јединствене државе словенских народа. Јан Колар је, међутим, пропагирао културну узајамност словенских народа као средство народне идентификације, док је садржински друкчија структура идеја Едуарда Бенеша после 1918. Бенеш је оживео концепцију узајамног помагања словенских народа као средство отпора пангерманском програму у Немачкој. Словенске се узајамности сетио и Стаљин тек кад се Хитлерова војска обрела на територији Совјетског Савеза, а на оном Свесловенском конгресу у априлу 1942. у Москви практично се није чуло ништа сем прословенских гесала. После 1945. године у многим словенским земљама је завладао тзв. пролетерски интернационализам који нема ничега заједничког са панславистичким идејама или словенском узајамношћу. При класификацији термина ипак треба водити рачуна о њиховој генези.
У контактима Лужичких Срба са другим Словенима развио се асиметричан модел међусловенских односа, али он друкчији у тадашњим приликама није могао ни бити. Допринос Лужичких Срба тој словенској узајамности је скроман. Смолер је 1867. пред царском влашћу у Москви заступао интересе Кашуба. Московска историчарка Л. П. Лаптјева у својој монографији о лужичкосрпско-руским односима доказује да је "А. Смолер... имао широк круг познанстава и разгранате везе са руском интелигенцијом... Смолер се познавао с већином руских слависта и радника словенских комитета Москве и Петрограда."[6] Харковски универзитет је желео да на њему М. Хорник буде професор, за истраживања и научне резултате рада А. Муке били су заинтересовани у Петрограду, Варшави, Прагу, Берлину, на Балкану; софијска "Словенска беседа" изабрала је писца речника Јурја Крала и А. Муку за почасне чланове. А потрајало је деценијама док за почасног доктора на неком немачком универзитету није изабран Лужички Србин: Лајпцишки универзитет је ту почасну титулу 1947. године доделио Оти Вичазу.
Забрана јавног рада лужичкосрпском народу од немачке нацистичке администрације кочила је деловање Матице, али ипак није угушила народну животну вољу ни наде матичара. Свакакве нацистичке забране насилно су угушиле јавни живот Лужичких Срба на селу, у цркви, школи. Лужичкосрпски народ је доживео најгоре затирање, по Хитлеровим плановима требало је 1941. године да пресељавањем буде и физички истребљен. Лужичкосрпски евангелистички и католички свештеници, учитељи и народни вођи премештени су у немачке области. Богата лужичкосрпска библиотека, архивске и уметничке збирке у Лужичкосрпском дому конфисковане су и уништене. Одмах после пораза Хитлеровог режима Лужички Срби су се окупили у "Домовини", а матичари се побринули да се духовне и материјалне рушевине рашчисте. Матичари из Доње Лужице тражили су накнаду духовне и материјалне штете, које је друштво претрпело под нацизмом, и од окупационих власти захтевали да се изјасне о равноправности Лужичких Срба у тадашњем Бранибору. На рушевинама Лужичкосрпског дома у Будишину градила се будућност. Од 1945. до 1949. године у Матици лужичкосрпској су конципирани и реализовани културни и научни подухвати: јединствени лужичкосрпски правопис, лужичкосрпски лексикон у више томова, превод дела о праисторији Лужице и подизање Лужичкосрпског дома. Увек је ту и одговорност Матице пред народом. Прослава стогодишњице Матице лужичкосрпске 1947. и полагање камена темељца за Лужичкосрпски дом била је прва јавна манифестација Лужичких Срба после 1945. године. У њој су учествовали и представници војне администрације из словенских земаља у Немачкој, што је био израз словенске солидарности. Југославију је на тој свечаности заступао стари пријатељ Лужичких Срба др Микачић. Наметнути совјетски систем владања духовним животом довео је до тога да је Матица 1949, као и друга немачка народно-просветна друштва у Саксонији, била лишена своје самосталности. Уследио је подстрек да се, као лужичкосрпски истраживачки центар, 1951. оснује Институт за лужичкосрпску етнографију, који је касније прикључен Академији наука. Основе за његов рад положили су матичари.
Педесетих година отворена је лужичкосрпска централна библиотека а затим и лужичкосрпски културни архив и лужичкосрпски музеј. Оснивање института је позни одјек на старе оправдане захтеве да држава помогне институализованој лужичкосрпској науци.
Четири деценије професионалног истраживања у Институту за лужичкосрпску етнологију уродила су новим резултатима и обогатиле затечене вредности лужичкосрпске науке која се уписала у историју славистике НДР-а и Европе. Друге лужичкосрпске институције - Универзитетски сорабистички институт у Лајпцигу, Народно издавачко предузеће "Домовина", Дом за лужичкосрпску народну уметност, Немачко-лужичкосрпско народно позориште, ансамбл лужичкосрпских песама, игара и музике - преузели су на себе и данас на вишем нивоу извршавају некадашње Матичине задатке.
Културни односи Лужичких Срба са другим словенским народима су за време постојања НДР-а по традицији свесно били настављени. Захваљујући нивоу лужичкосрпске науке, књижевности и уметности, као и нађеним могућностима, у условима официјелног, идеолошки детерминисаног прихватања "пролетерског интернационализма", била је успостављена плодна међусобна сарадња како на добро лужичкосрпске, тако и на добро чешке, украјинске, пољске, руске и југословенске стране. Пре седам година оживљена Матица лужичкосрпска ступила је у сасвим нови круг: упркос четрдесетогодишњем прећуткивању и дигресији историјске реалности, она је живела у свести Лужичких Срба и њихових пријатеља на страни, заузимала се за неговање лужичкосрпске науке, ширила њене резултате у Лужичкој Србији и ван ње, чинећи све што се могло да би се учврстио национални идентитет лужичкосрпског народа као целине и лужичкосрпског човека као индивидуе. За то је нужна државна институција за помоћ и развијена међународна сорабистика. Матичиним скупштинама, на састанцима, у секцијама и у многим другим облицима активности друштво се надовезало на садржаје отаџбинског рада, на корисне друштвене традиције које су пуних век и по служиле за очување националних вредности: језика, писмености, књижевности, народних обичаја и навика, историје, културе, уметности, науке. На научном пољу, угледајући се на Пољску академију објавила је дела лужичкосрпског лингвисте Фрида Михалка, а за слависте зборник прилога из лужичкосрпске књижевности и њене историје, на Варшавском универзитету је одржала прву конференцију младих слависта-сорабиста из Пољске, Немачке, Чешке и Лужице. Заслужује да се помене екскурзија професора и студената Лавовског универзитета по Лужици 1992. године коју је организовала Матица: на тај се начин осигурава континуирано неговање научне узајамности. Историјска се секција, на пример, бави оцењивањем историје Лужичких Срба коју је марксистичка наука приказала са свог становишта. За марксистичке историчаре је вођство Матице лужичкосрпске било конзервативно, противнародно, пактирало је са немачким владајућим круговима итд. Сада се ради на поправљању тако искривљене слике. Као и пре 150 година, у Матици се и данас посвећује велика пажња лужичкосрпској кодификацији и нормирању лужичкосрпског књижевног језика а тога ради је она организовала Доњолужичкосрпску и Горњолужичкосрпску језичку комисију које сарађују са лингвистима лужичкосрпског института. Постоје још и секције за језик, књижевност и уметност, етнологију и музеје, као и Доњолужичко одељење.
Матица је данас једно од лужичкосрпских друштава које часно носи лужичкосрпско име, а у Доњој и Горњој Лужици, у крајевима угроженим тржишном економијом, једнодушно ради на испуњењу најелементарнијих хуманистичких права народа на националну егзистенцију и равноправност. Друштва и групе у народном животу су веза измећу појединца и породице, на једној, и народне целине на другој страни.
Идеале оснивача Матице лужичкосрпске, "Домовине" и других друштава - чување језика и културе - треба да у нашим садашњим условима остварујемо (као завет) писменошћу, уметношћу, науком, културом. То су наше националне вредности: за њих смо пред нашим потомцима и целим светом одговорни. Нас још има 60.000, наша животна воља треба да буде јача него код великих народа, језик морамо чувати савесније него други, треба савесно неговати своја и културна блага других народа, словенску узајамност на свим пољима живота као елемената оживотворења националног бића. То је јасно истакнуто на нашим јубиларним седницама приликом стопедесетогодишњице оснивања Матице лужичкосрпске априла 1997. Као народ имамо право на живот, на државну, законом гарантовану заштиту језика, културе, на грудву лужичкосрпске земље. Као што немачка деца уче матерњи језик, као што се помажу немачка уметност, немачка наука, немачки језик у администрацији, у суду и у цркви - иста државна права треба да уживају сви Лужички Срби у Горњој и Доњој Лужици, сва српска деца, омладина, уметници, научници.*
*Предавање одржано у Матици српској у Новом Саду 17. II 1998.
Напомене
1. R. Jakobson, Počátek národniho sebeurčení v Evropē, у: Cyrilo-metodějské studie, Praha 1996, 5.
2. Види Х. Зајлер, Hladajć Serbjo, "Tydženska Nowina", Budyšin 1843; A. Klin, Zawódne předslowo, Časopis Towarstwa Maćicy Serbskeje, I lētnik!, 1. sv. Budyin 1848.
3. E. Muka, Předslowo, Časopis Maćicy serbskeje, XLVII (1894), 65-69.
4. М. Цвијетић, Лужички Срби и Југословени, Нови Сад 1995.
5. Ј. Барт Ћишински, Развој литературе Лужичких Срба са особитим обзиром на њено садашње стање, Летопис Матице Српске, књ. 231, 1-31.
6. Л. П. Лаптева, Руско-серболужицкие Научные связи с начала XX века до Первой мировой войны (1914 года), Москва 1993, 244.
|
