Предраг Пипер
(Београд)

Граматичке структуре горњолужичкосрпског и српског језика

(општа диференцирања)*

* Аутор је захвалан проф. Х. Шустеру-Шевцу за више корисних напомена у вези са овим радом.

1. Иако би се с обзиром на сличност назива лужичкосрпских језика и српског језика могло очекивати да су односи између тих језика исцрпно проучени, таква претпоставка не би била тачна. Поређења лужичкосрпских језика са српским врло је мало. Највећи допринос на том плану дао је Х. Шустер-Шевц, посебно у оквиру својих етимолошких истраживања.

У овом прилогу предмет пажње су најтипичније разлике између горњолужичкосрпског и српског језика, чије познавање може бити релевантно за подробније контрастивна, конфронтативна или типолошка истраживања, укључујући и издвајања онога што је тим језицима заједничко, а што се у овом раду оставља у другом плану.

Разлике између два језика обухватају, пре свега, међујезичке разлике према присуству/одсуству неког структурног или функционалног обележја, и разлике према степену изражености обележја заједничког за оба језика (што је све присутније у новијим контрастивним истраживањима), било у језичком систему (разлике према степену структурне развијености одређене појаве заједничке двама језицима), било у говору (међујезичке разлике у фреквентности неке појаве). Обично је такође релевантно да ли поређење има семасиолошки или ономасиолошки смер и какав је степен изражености међујезичких разлика, тј. да ли су разлике општије или специфичније природе. Овде се ограничавам пре свега општијим међујезичким разликама како с обзиром на постојање или непостојање неке појаве тако и с обзиром на степен њене изражености у једном и другом језику (ако постоји у оба језика), при чему је основни приступ семасиолошки, док се осврт на ономасиолошка виђење те проблематике даје на крају рада, у т. 40.

2. Премда се по многим особинама своје граматичке структуре савремени горњолужичкосрпски књижевни језик издваја од већине данашњих словенских књижевних језика, у њему нема таквих граматичког обележја општије природе (као категоријалног обележја) према којима би тај језик био друкчији од свих других словенских језика. Горњолужичкосрпски се као словенски језик са неким старим словенским граматичким цртама обично помиње у вези са двојином, а доњолужичкосрпски у вези са супином, али те категорије од живих словенских језика има и словеначки. Осим тога оне су неједнаког степена општости.

Док двојину, као посебну парадигму са специфичним значењем, имају све врсте речи које имају категорију броја, а то практично значи скоро све пунозначне речи (нпр. Mje nozi boltej, срп. Боле ме ноге), супин (у доњолужичкосрпском) је доста изолован глаголски облик, непроменљив и са уском сфером употребе (нпр. длс. źom spat, срп. идем да спавам).

3. У карактеристичне граматичке одлике општије природе свакако такође спадају категорија мушког лица (обухвата именице м. р. у двојини и множини, али и придеве, заменице и бројеве) и систем глаголских времена. Према првој поменутој особини горњолужички је сличан пољском језику, а према другој особини - српском језику на словенском Југу.

4. Поред последње поменуте особине горњолужичкоспски показује и низ других граматичких подударности са српским језиком (а у многим случајевима и са другим словенским језицима). На пример, у оба језика аниматност (као обличка изједначеност акузатива са генитивом када именица значи живо или нешто слично живом) ограничена је на именице мушког рода у једнини; негација не искључује акузатив директног објекта (нпр. Ja njejsym sej tónle woblek kupił, Wón tu njeje, срп. Нисам купио себи то одело, Он није ту), док употреба генитива иза негативне речце ani постоји као синтаксичка могућност (нпр. Ani słowa wón njepraji, срп. Ни реч не каже, али независно од ani, нпр. nimam chwile, njemějach pjenjez итд., в. Schuster-Љevc 1976, 62-63); постоји тенденција ка избегавању косих падежних облика бројева од 5 навише (какве у глс. илуструју примери типа po sydom lětach, we wosmich /али we wósom padach/, што је у српском језику завршен процес); облике партиципа пасива и сложеног футура могу имати глаголи оба вида (нпр. Buch (po)chwaleny; Pod tejle lipu budźetaj so dwajo zetkać), облици за 1. л. дв. и мн. императива имају исти граматички формант императивности као облици 2. л. императива, нпр. kupujmoj, kupujmy (у источнословенским језицима ситуација је друкчија, уп. рус. напиши, али напишемте), а именица у именском делу предиката после копуле долази у номинативу (нпр. Wón je wučer, срп. Он је учитељ, за разлику од, рецимо, пољског, уп. Jest nauczicielem, срп. Он је учитељ). У глс. језику су ретке инструменталне конструкције типа Sym tam z wučerjom.

5. Осим наведених најопштијих граматичких разлика између горњолужичкосрпског и српског језика (двојина, категорија мушког лица) међу њима постоје и разлике нешто ужег, или знатно ужег степена општости, у које спадају (посматрано углавном из угла разлика у граматичким облицима) и следеће.

6. У оквиру начелно истог падежног инвентара глс. за разлику од срп. има уже могућности морфологизације апелативности обликом вокатива (само код именица м. р. у глс., док у српском не постоји такво ограничење).

7. Слично словеначком, али не и српском, у глс. је и инструментал падеж чија је употреба обавезно предлошки блокирана (изузеци су врло ретки и тичу се употребе именске групе у инструменталу уз предикате са значењем "постати" или "личити", нпр. (нпр. Wón stał so wučerjem, срп. Постао је учитељ).

8. С друге стране у глс. нема обличког изједначавања датива са локативом, које је у српском скоро сасвим завршено.

9. За падежну граматику карактеристична је и поменута чињеница да тзв. словенски генитив, као употреба именске групе директног објекта у облику генитива када је предикат под негацијом, у оба језика практично не постоји мада је у глс. нешто више његових трагова него у српском, поготову после глагола měć, уп. Nimamy žanoho chlěba wjac. // Nimamy žadyn chlěb wjac, срп. Више немамо никаквог хлеба.

10. Горњолужичкосрпски језик нема ни посесивни датив какав је карактеристичан за балканске словенске језике (нпр. Мајка му је дошла), а с друге стране, срп. језик нема повратну дативску енклитику (обично са значењем намене), какав је у глс. (који у том погледу прати неке друге словенске језике, нпр. словеначки, хрватски) клитика sej (нпр. Ja njejsym sej tónle woblek kupił, срп. Ја нисам себи купио то одело).

11. У категорији рода именских речи не постоје важније разлике између глс. и срп. језика, осим чињенице да речи са придевском променом у срп. разликују род и у множини (нпр. бели, беле, бела), што глс. језик не познаје, а за категорију броја већ је констатована врло битна разлика која с тиче глс. двојине. Двојина је узрок и најважнијем граматичком диференцирању између глс. и срп. језика у сфери конгруенције јер је због њега друкчија конгруенција с бројевима (конкретно глс. не познаје паукал, који се у срп. језику развио из облика за двојину).

12. О сличности између глс. и срп. у домену аниматности в. горе, где је, у вези с тим, истакнута и значајна разлика која се тиче категорије мушког лица, коју глс. има, а срп. језик не познаје.

13. Поред поменутих разлика између глс. и срп. које се тичу компаратива и суперлатива, типолошки важну чињеницу представља и одсуство категорије придевског вида у глс. (нпр. у срп. стар човек / стари човек), која је, додуше, и у српском језику у повлачењу.

14. Заменице у глс. имају као једну од изразитијих синтаксичких специфичности у односу на срп. језик могућност употребе присвојних заменица у атрибутској функцији напоредо са присвојним придевом (као, нпр. у словачком), уп. našeho nanowy kožuch (срп. кожух нашег оца).

15, Горњолужичкосрпски бројеви разликују се од бројева у српском језику пре свега начином структурирања основних и редних бројева са вредностима већим од 20, код којих назив јединице претходи називу десетице (граматички германизам); затим делимичним неподударностима између лексичко-граматичких класа бројева (у срп. језику, на пример, нема бројева за различите врсте нечега (типа глс. štwory), нити бројева за кратност (типа глс. dwójce), а у глс. нема, на пример, апроксимативних бројева типа срп. десетак, нити мушко-личних бројева типа срп. десеторица), а за овакво поређење релевантна је и чињеница да се у глс. друкчије структурирају срп. конструкције типа нас двоје, нас петоро и сл. (Topolińska 1996), као што су релевантне и поменуте разлике у конгруенцији нумеричких конструкција које проистичу из чињенице да глс. има, а срп. нема двојину, одн. да срп. језик има а глс. нема паукал.

16. У најкарактеристичније разлике између глс. и срп. глагола свакако спада и чињеница да је у глс. у структури сложених футурских облика глагол "essere", тј. глагол być, док срп. језик иде у том погледу у групу са балканским језицима, који одговарајуће облике граде помоћу клитичких облика глагола "habere", тј. у српском - хтети, нпр. ја ћу читати, ти ћеш читати итд.

17. За разлику од српског језика у глс. негација у предикатском делу реченице налази се у непосредној контактној препозицији у односу на глаголску лексему, фактички са статусом префикса (нпр. Ani słowa wón njepraji, срп. Није ни реч рекао поред комуникативно и линеарно друкчије организованих структура - Није рекао ни реч, Ни реч није рекао).

18. У области граматике глагола као типолошки релевантне издвајају се у глс. и безличне реченице са wono (још један граматички германизам), каквих у срп. језику нема, и чување, у стилски ограниченој употреби (граматички архаизам), употребе императивног облика за 3. л. јед. једнаког ономе за 2. л. јед., уп. Swjećene budź twoje mjeno. / Přińdź k nam twoje kralewstvo. / Twoja wola so stań итд., као и посебни облици глагола być за употребу у пасивним конструкцијама (buch, bu, bu...).

19. Глс. се издваја у односу на срп. језик и тиме што има активне партиципе за садашње и прошло време, каквих у српском нема, а има и оба глаголска прилога (углавном у књишкој употреби), као, уосталом, и српски, али се глаголски прилог несвршеног вида одликује сасвим друкчијим фонолошким саставом граматичког форманта од одговарајућег суфикса у српском језику, уп. Ja sym jeho tam stejo widźał; Tak ju hišće rano stanywši z łoža namakach.

20. У морфонолошком погледу глс. се издваја у односу на срп. језик и знатно већим бројем граматичких алтернација у структури морфеме, односно израженијим аломорфизмом, како вокалске природе, нпр. lód, lodu, тако (још више), тако и консонантске природе, нпр. sud / w sudźe, dub / na dubje, brjuh / w brjuše, brjóh / na brjoze, klobuk / na klobuce // w klobuku, pata / paće, bjedro / bjedrje, ramo / ramjenja; ćelo / ćeleća, njebohi / njebozy и сл. С друге стране, позиционе морфонолошке алтернације у српском језику познате као палатализација (нпр. банка / банци, пруга / прузи, епоха / епоси) у глс. често изостају (нпр. klobuki, sněhi, ruki, nohi, muchi, али двојина ruce, noze у књижевном језику) мада ни у срп. језику нису безизузетне (нпр. о баки, о лиги и сл.).

21. Број међујезичких разлика у морфолошкој парадигматици се, природно, увећава када се овом кратком прегледу додају и најуочљивије разлике у морфонолошкој структури флексије, какве су, на пример, у глс. језику ген. јед. неких именица м. р. с наставком (lud, ludu... , исто len, lód, skót... итд.), дат. јед. м. р. -еј, лок. јед. м. р. -је; дат., лок. јед. ж.р. -је; ном. мн. м. р. -ojo; ген. мн. сва три рода -оw итд.; или у граматици придева изједначеност облика инстр. и лок. једн. и дв.; генитивни облици једнине итд., или, насупрот томе, облици који су карактеристични за српски језик, а глс. их не познаје (најилустративнији је у том погледу типично српски наставак за ген. мн. -а, нпр. бродова, студената, жена, села итд.).

22. Велики део неподударности у фонолошкој структури флексије у глс. и срп. проистиче из чињенице да се у српској именичкој парадигми врло заступљени плуралски наставци дуалског порекла (нпр. столовима, женама, селима итд.), док глс. језик у одговарајућим плуралским падежним облицима боље чува старије стање.

23. У такве изразите разлике у фонолошком саставу флексије спадају и глаголски наставци у 1. л. једн. презента / футура у глс. -u , а у мн. -my, према готово безизузетном у срп. језику -m / -mo.

24. У разлике те врсте свакако спада и висока регуларност компаративног суфикса -š- у глс. (слично, на пример, словеначком и пољском), док је у срп. тај суфикс у статусу изузетка (лакши, лепши, мекши), - као и само глс. језику својствени апсолутни суперлатив типа nanajsušiši, док српски језик има особину сасвим ретку међу словенским језицима "наративни" суперлатив типа понајбољи, понајлакши итд.

25. На синтаксичком нивоу једна од уочљивијих диференцијалних црта глс. у поређењу са срп. језиком јесу пасивне конструкције с глаголом wordować, које представљају синтаксички германизам у глс. језику и имају супстандардну сферу употребе (нпр. worduju bity, срп. мене ће тући, или бићу бијен).

26. Једна од видљивијих формалних одлика глс. синтаксе такође је потпуно одсуство везника и, који постоји у свим другим словенским језицима.

27. У глс. језику именица у предикату може бити или у ном. или у инстр., нпр. Jan je wučer. = Jan je z wučerjom, али и именским деловима предиката са семикопулативним stać so именица може бити само у инстр., нпр. Stachu so wučerjemi (срп. Постали су учитељи).

28. Глс. се издваја од већине словенских језика, укључујући и српски, комитативним конструкцијама типа mój z nanom (срп. ја и отац), такође wój z nanom (за 2 л.), wonej z nanom (3 л.), или mój z maćerju (срп. мој и мајчин); Wój staj z mandźelskej prawidłownje na serbske kemše chodźiłoj и сл.

29. У проблематици сложених реченица јасна формална разлика између заменичких релативних везника у глс. и у српском језику састоји се у томе што у глс. такве везничке речи имају обавезно морфолошко проширење морфемом -ж, нпр. Muž, kotrehož znaju, а тако и štóž, štož, kotryž, hdźež, hdyž...

30. Најуочљивија црта линеаризације реченице у глс. тиче се тенденције да се глаголски предикат смешта на крај реченице (граматички германизам), нпр. Jana swoje knihi hromadźe kładźe, срп. Јана своје књиге оставља заједно, чега у савременом српском језику нема, иако је то било доста карактеристично за језик српске књижевности и администрације у 19. веку.

31. Дакле, у глс. језику основни редослед субјекта, предиката и објекта је друкчији него у српском и има формулу СОП, нпр. Bratr trawu syče.

32. У вези с тим су само за глс. , али не и за срп. језик, карактеристичне тзв. оквирне конструкције (које зависе од временског облика глагола) типа Wona je młoda była, Hdyž je wona młoda była..., Sym z lěkarjom porěčała и сл. (али Hdyž bě wona młoda, Porěčach z lěkarjom и сл.).

33. Линеаризација клитика такође показује неке посебности глс. у односу на срп. језик. Тако се, на пример, помоћни глагол може налазити на апсолутном почетку реченице (уп. у глс. /Ja/ sym z lěkarjom porěčała, срп. Споречкала сам се с лекаром // Ја сам се споречкала с лекаром), а на апсолутном почетку реченице може бити и клитика заменице 1. лица, нпр. Mi je žel, срп. Жао ми је, па и повратна морфема, нпр. So namazaj z mjedom, a muchi će zjědźa итд.

34. Иначе, у линеаризацији клитика у глс. глаголска клитика долази испред заменичке (као у српском језику, уп. Ja wšak sym ći je rjenje wumył, срп. Ја сам ти је ипак добро опрао), а дативска испред акузативне (в. претходни пример). За разлику од српског у глс. повратна морфема долази испред клитике личне заменице (уп. Ja so će prašam, срп. Ја те питам, или, са рефлексивним предикатом, Ја те се сећам).

35. Као што наведени пример показује, ни конектори у глс. и срп. језику немају увек исту линеаризацију (уп. глс. Ja wšak sym ći je rjenje wumył, срп. Ја сам ти је ипак добро опрао).

36. Посебно место у домену линеаризације има само за глс. својствени послелог dla са узрочним и циљним значењем (уп. глс. njedostatka bydlenjow dla, срп. због недостатка станова), тј. слично позиционирању предлога ради у српском, где је то ипак није тако регуларно, нпр. срп. тебе ради // ради тебе).

37. У глс. као и у срп. језику интерогативне реченице се у структурном погледу ослањају на интонацију (нпр. Maće nana?), на употребу заменичких речи (нпр. Štó je doma?), или на употребу упитне речце (нпр. Maće-li nana, што је у глс. углавном одлика књишког изражавања). Поред тога, у глс. језику и инверзија (стављање глагола на почетак реченице без икакве упитне речце уз њега) може бити показатељ интерогативности, нпр. Je bratr doma? и сл. У српском је самостална иницијална позиција за копулу апсолутно искључена, док је у саставу упитног израза је ли уобичајена (нпр. Је ли брат код куће поред Да ли је брат код куће, што је конструкција непозната у глс.). Ако није у питању копула, глагол у упитној реченици и у српском може доћи на почетак у функцији појачавања упитности која се у таквим случајевима умногоме ослања на интонацију, уп. у глс. Njepřińdźeš dźensa? и у срп. Нећеш данас доћи? према Данас нећеш доћи или са друкчијом рематизацијом Нећеш данас доћи).

38. Поред интерогативности постоје и многа друга модална значења која се у глс. и у срп. језику исказују на различите начине, нпр. императивност се у глс. (али не и у срп. језику, осим у инструкцијама) исказује и инфинитивом, нпр. Změrom sedźeć!, само глс., али не и српски, има могућност исказивања посебног модалног значења инфинитивским конструкцијама типа Město je widźeć и именским групама типа Město je k widźenju. (Comrie and Corbett, eds, 1993), што је такође германизам, и др.

39. Иако је у досадашњем излагању доминирао традиционалнији формалнограматички приступ, изложене чињенице могу се посматрати и из угла граматичке семантике, односно разлика које постоје између глс. и српског језика у реализацији појединих семантичких категорија, нпр. аниматности (т. 5, 13), аспектуалности (т. 5), дијатезе (т. 5, 10, 20, 26), градуелности (т. 25), императивности (т. 5, 19), интерогативности (т. 37), каузалности (т. 36), комитативности (т. 29), квалификације (т. 14, 16, 25), квантификације (т. 3, 5, 6, 12, 16, 23), модалности (т. 3, 6, 38), негације (т. 5, 10, 18), персоналности (т. 4, 6, 19), посесивности (т. 10, 11, 15, 29), референцијалности (т. 14), рефлексивности (т. 11, 34), рода (т. 12), теличности (т. 36), темпоралности (т. 4, 5, 17, 20, 24), вокативности (т. 7).

40. Облик овог прилога упућивао је на сажетост и селективност у избору појава које се у њему разматрају, али и на крајњу селективност у теоријско-методолошком приступу предмету. Разноврсност теоријских модела којима располаже савремена лингвистика пружа широке могућности да се типолошке одлике горњолужичкосрпског језика узетог у поређењу са српским сагледавају и из друкчијих углова, који су, у већини случајева, овде изложеном приступу (онолико колико он тачно одражава језичку стварност) пре комплементарни него што су му опречни. У оној мери у којој би овај прилог био подстицај за шира и свестранија типолошка проучавања лужичкосрпских језика у поређењу са српским, један од његових главних циљева био би досегнут.

Изабрана литература:

• H. Dalewska-Greń, Języki słowiańskie. - Warszawa: PWN 1997.
• H. Faska, S. Michalk, Grammatik der obersorbischen Schriftsprache der Gegenwart. Morphologie. - Bautzen: Institut für sorbische Volkforschung, 1981.
• Francesca Fici, Le lingue slave moderne. - Padova: Unipress, 2001.
• М. Ивић: Лингвистички огледи. - Београд: XX век, 1983.
• М. Ивић, О зеленом коњу: Нови лингвистички огледи - Београд: XX век, 1995.
• М. Ивић, Лингвистички огледи, 3. - Београд: XX век, 2000.
• Z. Topolińska, Zarys gramatyki języka macedońskiego. - Kraków, 1993.
• Z. Topolińska, O pewnej charakterystycznej serbskiej konstrukcji wyrażającej ocenę ilośćową i o jej polskich odpowiednikach. - У књ. Сто година полонистике у Србији, Београд: Филолошки факултет, 1996, стр. 103-109.
• П. Пипер, Оглед српске морфосинтаксе (у поређењу са македонском). - Сеул: Ханкук универзитет за стране студије.- 1997.
• Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српског језика. - Београд: Завод за издавање уџбеника, 1992.
• М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик. 1, 2. - Београд: Научна књига, 1969.
• The Slavonic Languages. – Edited by Bernard Comrie and Greville G. Corbett. – London and New York: Routledge, 1993, 455-533.
• Славянские языки. Под ред. А.Г. Широковой и В.П. Гудкова.- Москва: Издательство Московского университета, 1977.
• H. Schuster-Šewc, Gramatika hornjoserbskeje rěče. - Budyšin, 1968, 2. zwjazk, Budyšin 1976; 2 korigowane wydaće, Budyšin, 1984.
• H. Schuster-Šewc, Постоје ли језичке везе између српскохрватског и српсколужичких дијалеката. - Научни састанак слависта у Вукове дане, 1977, књ. 6, 1, стр. 265-271.