|
          |
Milica Jakubjec-Semkovova (Vroclav)Šta su Poljaci pre sto godina znali o srpskoj književnosti?Sto godina polonistike u Srbiji, zbornik radova sa jubilarnog naučnog skupa, Katedra za slavistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Slavističko društvo Srbije, Beograd, 1996.
Najkraći odgovor na naslovno pitanje može biti ovakav: znali su dosta, jer interesovanje za Srbiju i njenu kulturu počelo je skoro od početka XIX veka, a četrdesetih godina ovog veka bilo je ozareno imenom Mickjeviča kao profesora u Kolež de Fransu. Detaljnija ispitivanja ovog problema zahtevaju da se izdvoje tri glavna pravca istraživanja: recepcija srpske narodne pesme, razmatranja o književnosti i prevodi srpskih autora.[1] Počeci poljskog interesovanja za Srbiju povezani su sa formiranjem romantizma koji je propovedao ideju povratka ka izvoru svake književnosti - ka narodnoj pesmi. Istovremeno, već u 20-im godinama XIX veka rađa se i učvršćuje pojam slovenske uzajamnosti o kojoj je još ranije pisao nemački filozof Johan Gotfrid Herder. Njegove ideje o slovenskoj porodici i njegovo obožavanje narodne poezije prihvatio je Kazimjež Brođinjski, pionir slovenske folkloristike u Poljskoj. Brođinjski je prvi prevodio srpske narodne pesme i pisao o njima. Pitanje recepcije srpske narodne pesme u Poljskoj u XIX veku nije novo i može se reći da je dobro obrađeno. Temeljni rad Krešimira Georgijevića iz 1936. godine[2] dopunio je još pre rata Vaclav Parkot.[3] Zasluge Brođinjskog na polju popularizacije srpskog folklora opisala sam u knjizi izdatoj 1975,[4] a celokupno delo poljskih prevodilaca srpskih narodnih pesama u doba romantizma sabrano je u jednoj glavi moje knjige o prevodima slovenskog folklora u Poljskoj.[5] U recepciji srpske narodne pesme u Poljskoj u XIX veku mogu se izdvojiti tri faze. Prva je trajala do 1830. godine i donela je podatke o delu Vuka Karadžića a takođe niz prevoda lirskih narodnih pesama. Već 1819. godine Brođinjski je štampao prevod Hasanaginice koristeći nemački Geteov tekst ove balade iz Herderovih Stimmen der Völker. Iste godine u istom časopisu (Pamiętnik Naukowy) Valenti Skorohud Majevski piše o Vuku povodom njegove posete Varšavi na putu za Rusiju. Pored ovog članka, gde je izražena želja da Brođinjski nastavi prevodilački rad, štampana je Hasanaginica u originalu. Brođinjski je ukupno preveo skoro 50 pesama, pre svega lirskih, služeći se Vukovom Pjesnaricom i lajpciškim izdanjem Talfine zbirke Serbische Volkslieder. Njegova je zasluga što je prvi u Poljskoj pobudio interesovanje za srpsku narodnu pesmu iako su njegovi prevodi daleki od originala zbog nedostatka znanja jezika i opterećeni sentimentalnim književnim konvencijama. Isto se može reći o većini kasnijih prevoda u doba romantizma. Poljski entuzijasti narodne pesme tražili su u srpskim pesmama pre svega opštečovečanska osećanja i sadržaje i zato su se bavili uglavnom lirikom i baladama. Među prevodiocima ovog drugog perioda mogu se naći poznati pesnici kao što su Lucjan Sjemjenjski, August Bjelovski, Juzef Bohdan Zaleski i Roman Zmorski, a pored njih ogroman broj nepoznatih književnika koji su štampali svoje skromne prevode u mnogim niskotiražnim časopisima. Impozantan broj od skoro 280 lirskih tekstova rasut je po časopisima onih krajeva gde je bilo više interesovanja za domaći folklor i gde su se širile slovenofilske ideje: u Poljskom Kraljevstvu pripojenom Rusiji i u Galiciji.[6] Prevodi junačkih pesama su do polovine veka bili retki. Neuspešni pokušaji Brođinjskog, slabo poznavanje kasnijih Vukovih izdanja i pre svega – specifika ove poezije za koju nije bilo u poljskoj književnoj tradiciji odgovarajućih formi – to su bile teškoće sa kojima su se tek 50-ih godina počeli suočavati Zaleski i Zmorski. U celokupnom izdanju dela Zaleskog, štampanom u Petrogradu 1851-1852. godine Pieśni serbskie spolszczone zauzimaju čitav četvrti tom. To cu Rapsody gęślarskie, Car Łazarz czyli bój kosowski (8 epskih pesama kosovskog ciklusa) i Wiośnianki (ženske pesme i Hasanaginica). Zaleski ih je preštampao u drugom izdanju svojih dela, što je dokaz da je te prevode tretirao kao bitni deo svog stvaralaštva. Vrednost prevoda junačkih pesama može se tumačiti pesničkom intuicijom koja je nadoknadila slabo poznavanje jezika i realija srpske narodne epike. Lirske pesme je Zaleski tretirao sa romantičarskom slobodom, što je u rezultatu dalo lepe i privlačne parafraze. Najozbiljniji znalac i prevodilac srpske narodne poezije u doba romantizma Roman Zmorski – dao je poljskim čitaocima tri knjige prevoda[7] (ukupno 177 tekstova) sa opširnim uvodima u kojima je dao nacrt za kratku istoriju Srbije, jedini među dotadašnjim prevodiocima, poznavao je srpski jezik koji je učio na katedri slavistike u Vroclavu[8] a posle, 1855. i 1856. boravio je u Srbiji. Njegovi prevodi pokazuju kako se formira model ekvivalentnog prevoda spojen sa pesničkom fascinacijom romantičarskog porekla. Mickjevičeva zasluga za širenje slave srpskih narodnih pesma bila je dosad mnogo puta opisivana i od strane poljskih slavista, i od srpskih polonista.[9] Pesnik-profesor govorio je o južnoslovenskoj epici u Kolež de Fransu tokom prvog semestra 1840/41. godine kada je razmatrao probleme slovenskog srednjeg veka. Junačke pesme kosovskog ciklusa Mickjevič tretira kao svedočanstvo istorije, hrišćanske ideje žrtve i patnje, a istovremeno kao temelj narodne književnosti. Najviše umetničkih vrednosti priznaje ipak Ženidbi Maksima Crnojevića. Mickjevičevi pogledi na srpski folklor povezani su sa njegovom koncepcijom slovenskog sveta i, kako dokazuje Joana Rapacka, sa oštrom suprotstavljenošću poljskih nacionalnih ideja i slovenofilstva. Slava pariskih predavanja ubrzo je pristigla u poljske zemlje i bila bez sumnje jedan od izvora kasnijih prevoda. Posle 1863. godine, u doba pozitivizma, menja se odnos prema narodnoj poeziji što se može primetiti takođe u prevodima slovenskog folklora. Mesto romantičkog entuzijazma zauzima etnografizam. Najviše zasluga u prevođenju srpskih junačkih pesama ima Izidor Kopernjicki – antropolog i etnograf, profesor Jagjelonskog univerziteta koji je 60-ih godina boravio u Srbiji. Pored naučnih članaka o srpskim tipovima i narodnim običajima Kopernjicki je široko opisao rezultate folklorističke ekspedicije bečkog antropologa F. Krausa, koji je sabrao veliki broj do tada nepoznatih bosanskih pesama.[10] Prvi prevod iz Vukove zbirke Kopernjicki je štampao u časopisu, a 1889. godine izdao je knjigu Na Vidov dan 1389-1889. Pieśni serbskie o Kosowskim boju w nowym przekładzie[11], ca posvetom: "W pięćwiekową sławę Widow-dana Narodowi Serbskiemu na pokłon za przyjęcie bratnie w swojej ziemi, nieśmiertelne pieśni o Kosowie, polską nutą w duszy odtworzone ofiarują wdzięczni pobratymcy". Podsticaj kritike je učinio da je otpočeo prevode drugih junačkih pesama, koji su štampani tek posle njegove smrti u časopisu "Wisła" 1900-1901. godine. Iako Kopercnjicki nije bio književnik, njegovi prevodi svojim kvalitetom premašuju sve dotadašnje. Drugi prevodi ovog doba – to su pesme o Kraljeviću Marku. Poznati pesnik Teofil Lenartovič štampao ih je među svojim delima,[12] a sasvim nepoznati F. M. Ejsimont i A. Lange objavljivali su svoje slobodne prerade u časopisima.[13] Etnolog Stanislav Ćiševski dao je u časopisu "Wisła" prevode lirskih pesama iz raznih zbirki, a među njima interesantan tekst Śmierć Ali-Bega zajedno ca originalom uzetim iz "Stražilova". U istom časopisu nalazi se njegov opširan naučni članak o skupljanju narodnih pesama sa bogatom bibliografijom.[14] U zaključku ovog kratkog pregleda poljskih odjeka srpske usmene književnosti treba reći da je veliku popularnost postigla samo narodna pesma. Iako je mnogo puta pisano o Vukovom delu, niko se nije bavio narodnom prozom, niko se nije prihvatio prevođenja bajki ili poslovica. Može se primetiti takođe kako se menjao stav prema narodnim pesmama: od sentimentalno-romantičarskog entuzijazma do naučnog istraživanja. Informacije o srpskoj književnosti su tokom skoro celog XIX veka retke i fragmentarne. Prva ličnost pomenuta u poljskim časopisima bio je Sima Milutinović. Čitaoci lavovskih "Razmaitości" već 1836. g. mogli su naći podatak o izdanju "Pjevanija..." sa dosta iscrpnim člankom o njemu.[15] Milutinović je takođe jedan od tri najcenjenija slovenska dramatičara kojima se bavio Mickjevič u svojim predavanjima. U trećem kursu 1842/43 pored Puškina sa Borisom Godunovom i Krasinjskog sa Nebožanskom komedijom autor Tragedije Obilić je uzdignut na vrhunac evropske dramaturgije zahvaljujući umetničkom korišćenju narodnih izvora.[16] Prvi pregled srpske književnosti predstavio je Roman Zmorski u isto vreme kad je štampao dve knjige svojih prevoda narodnih pesama.[17] Posle kratkog uvoda u kojem je predstavio početke razvoja slobodne Srbije Zmorski daje detaljan sadržaj nemačke knjižice Jovana Ristića izdate u Berlinu.[18] Saglasno sa tadašnjim stanjem znanja, srpska književnost počinje od kraja XVIII veka, kada su prvi pisci morali savladati velike probleme književnog jezika. Zmorski piše prvo o Mušickom i Vidakoviću, informiše o delu Vuka Karadžića, o stvaralaštvu Sime Milutinovića, o dramama Jovana Sterije Popovića, pesmama Branka Radičevića, Jovana Ilića, o nedavno preminulom vladici Petru Petroviću Njegošu kao autoru Gorskog vijenca i mladom Ljubomiru Nenadoviću. Pomenuti su samo po imenu manji pesnici: Vukašin Radišić kao podražavalac Šilera, Jovan Subotić – autor epa Kralj Dečanski (Zmorski ga zove Stefan Deczański), a takođe Đura Daničić. Iako neoriginalan, ovaj je pregled davao prvu dosta kompletnu sliku srpske književnosti. Sledeća informacija štampana u lavovskom časopisu "Dziennik Literacki" ima karakter recenzije. Nepoznati autor Paulin Stahurski piše kratko o knjizi S. Novakovića Istorija srpske književnosti. Sa zadovoljstvom primećuje da se širi Vukova ortografija, ali se ne može složiti sa deljenjem književnosti prema veroispovesti: "Dwuch rodzonych braci rużnego wyznania uważa się już za należących do dwóch narodów".[19] Dva naredna članka iz 1869. i 1871. godine tiču se srpske dramaturgije.[20] Upoređenje sadržaja i grešaka u imenima dokazuje da su nepoznati autori koristili isti izvor. Obojica informišu na početku o dubrovačkim dramatičarima, zatim o Milutinoviću kao autoru Dike crnogorske i Miloša Obilića, o Steriji Popoviću (i jedan i drugi zovu ga Stewan Popowicz) i njegovim dramama Miloš Obilić i Svetislav i Milena (kod prvog to je Swetokar i Miława, kod drugog Swetozar i Milawa) a takođe komedijama Zla žena (Zla kobieta – Zla żona), Laža i paralaža (Oszukaństwo za oszukaństwo – Wet za wet) i Beograd nekad i sad (Belgrad niegdyś i dziś – Belgrad kiedyś i dzisiaj). Poslednji autor koji se pominje u ovim člancima je Matija Ban. Krajem 80-ih godina prošlog veka napisan je vrlo interesantan članak o Srbiji u poljskoj književnosti. Autor, Bronislav Grabovski, jedan od najznačajnijih popularizatora srpske kulture, iskreni prijatelj Srbije, pisac drame Kraljević Marko, konstatuje u zaključku: "Aczkolwiek działalność nasza na polu rzeczy serbskich nie jest zaiste dostateczna, nie można jej wszelako poczytywać za błahą i nieznaczącą. To pewne w każdym razie, żeśmy zrobili daleko więcej w celu zaznajomienia Polaków z Serbami, aniżeli Serbowie w celu poznania się z nami".[21] Približavanjem srpskih pisaca poljskim čitaocima bavio se u 90-im godinama Leon Vasilevski, prevodilac pripovedaka Laze Lazarevića i autor kratkog članka o njemu.[22] Pisao je takođe u Dositeju Obradoviću, služeći se bez sumnje njegovom autobiografijom Život i priključenija.[23] Celokupnu ali dosta plitku sliku srpske književnosti preveo je ca nemačkog "z przyzwoleniem autora" Stanislav Karvovski.[24] X. Ničman (Nitschmann) u članku Zur serbischen Literaturgeschichte, štampanom u lajpciškom časopisu "Internationale Literaturberichte", piše istovremeno o dubrovačkim autorima, Obradoviću, Milutinoviću, Vuku i Ljudevitu Gaju. Književnost Crne Gore postaje tema triju kratkih beležaka. U časopisu "Niwa" opisana je dinastija Petrovića; pomenut je Petar I, Sima Milutinović kao sin Crnogorke, Petar II, autor Wieńca gór, Mikrokosmosa, drame Fałszywy Stefan i "neke epopeje o turskom ratu" a takođe knez Nikola kao autor Balkanske carice.[25] Nepoznati autor Trompčinjski piše sa entuzijazmom o pesmama kneginje Jelene,[26] a Jan Lećejevski, posle boravka u Crnoj Gori – o knezu Nikoli.[27] O savremenim događajima književnog života informiše Titus Sopoćko, široko opisujući sarajevsku "Bosansku vilu" sa imenima mnogih mladih pesnika.[28] Kratku belešku o Zmaju štampa krakovska "Nowa Reforma".[29] Slično kao i u slučaju recepcije folklora, na kraju ovog pregleda pomenimo ozbiljno obrađen članak o glavnim idejama srpske književnosti. Henrik Glik (Glьck)[30] razmatra pitanje njenog mesta u okviru istočne i zapadne tradicije, ulogu folklora u formiranju književnih programa. Zaključak je iznenađujući: srpska književnost je potpuno demokratična, što znači da je provincijalna i ne traži inovacije. Novi književni pokreti i dostignuća mladih pesnika modernizma nisu još stigli do Krakova. Još skromnije izgledaju prevodi srpskih autora. Pored nekoliko značajnih imena u poljskim časopisima javljaju se sasvim nepoznati tekstovi, čija bi identifikacija zahtevala vrlo duboka istraživanja. I tako u krakovskom "Zbieraczu literackim i politycznym" 1836. nalazi se novela ca bosanskim realijama Zaczarowana strzelba. Romans illiryjski štampana anonimno.[31] Dva teksta savremenih pesnika štampa Roman Zmorski; to je Dziewczyna u zdroju Branka Radičevića[32] i Przeszłość Słowian Miloša Popovića.[33] U dvanaest narednih brojeva lavovskog časopisa "Dziennik Literacki" nalazi se prevod istorijske drame Đorđa Maletića Smrt cara Mihaila, potpisan samo inicijalom M. M. O.[34] U ovo doba, 1867., Maletić je bio istaknuta ličnost beogradske književne sredine. Slično u mnogim brojevima varšavskog časopisa "Wędrowiec" štampan je najpoznatiji roman Bogoboja Atanackovića Dva idola pod naslovom Dwa bóstwa. O prevodiocu, koji se potpisao kao A. Petrov, ništa se ne može reći.[35] U grupu slučajnih književnih kontakata može se ubrojati anoniman prevod anonimne novele W nocy, čiji su junaci sigurno srpskog porekla[36] a takođe priča J. Toužimskog Na Awale, koja opisuje jednu epizodu narodnog ustanka pod vođstvom Miloša Obrenovića.[37] Popularnošću Milana Milićevića u beogradskoj naučnoj i književnoj sredini može se tumačiti prevod njegove novele Źwerki u krakovskoj "Novoj Reformi".[38] Ranije spomenuti Leon Vasilevski preveo je dve pripovetke Laze Lazarevića. Prvi put ca ocem na jutrenje štampana je prvo pod naslovom Święcone kwiecie – redakcija časopisa priznaje da je promenila originalan naslov koji je smatrala predugačkim. Drugi put prevod je štampan pod naslovom Mój ojciec.[39] Druga pripovetka koju je Vasilevski preneo na poljski jezik jeste Na bunaru.[40] Oba su prevoda vrlo uspešna. Još jednu Lazareviću pripovetku prevela je u isto doba Marija Vislouhova. To je Sve će to narod pozlatiti pod poljskim naslovom Złotem ci to naród wynagrodzi.[40] I ovaj je prevod potpuno ekvivalentan. Pregled svetske književnosti u prevodima i sažecima, izdat 1896. godine, obuhvata primere iz srpske književnosti. To su: jedan tekst Dositeja Obradovića, pesma Branka Radičevića i dva teksta J. J. Zmaja[42] u prevodima Bronislava Grabovskog. Na susednim stranama je mnogo više prevoda hrvatskih autora. Spisak poljskih prevoda srpske književnosti u XIX veku obuhvata još jednu pripovetku crnogorskog autora Luke Jovovića, uzetu, kako kaže prevodilac, iz crnogorskog časopisa "Luča"[43] i dve kratke Zmajeve pesme štampane bez naslova.[44] Zaključujući ovaj pregled, primećujemo da bi popic velikix srpskix aytora, koji se nisu našli u vidokrugu poljskih kulturnih poslenika XIX veka, bio približno iste dužine, ako ne i veći. Među poljskim prevodima nema nijednog odlomka dela P. P. Njegoša, Jovana Sterije Popovića, nijedne pesme Đure Jakšića, Jovana Ilića, nijednog traga proze, sem Lazarevićeve. Tako je, dakle, poljskim slavistima i prevodiocima u XX veku preostalo još mnogo zadataka i praznina koje je trebalo popuniti. Neke od tih praznina čekaju i naše naslednike. Napomene[1] Vide: J. Kołodziejczyk, Bibliografia słowianoznawstwa polskiego. Kraków 1911. [2] K. Georgijević, Srpskohrvatska narodna pesma u poljskoj književnosti. Beograd 1936. [3] W. Parkott, Polskie przekłady ludowej poezji jugosłowiańskiej w w. XIX. [U:] Jugosłowiańska poezja ludowa. Warszawa 1938. [4] M. Jakóbiec-Semkowowa, Kazimierz Brodziński i słowiańska pieśń ludowa. Wrocław 1975. [5] M. Jakóbiec-Semkowowa, Słowiańska pieśń ludowa w polskich przekładach doby romantyzmu. Wrocław 1991. [6] Vide: Z. Niedziela, Słowiańskie zainteresowania pisarzy lwowskich w latach 1830-1848. Kraków 1966. [7] (Zmorski R.), Narodowe pieśni serbskie, wybrane i przełożone przez Romana Zamarskiego. T. 1-2, Warszawa 1853; Królewicz Marko, Warszawa 1859; Lazarica, Warszawa 1860. Pisala sam o tome u članku: M. Jakubcuwna, Roman Zmorski jako znawca i tłumacz ludowej poezji serbskiej. Acta Universitatis Wratislaviensis, Prace Literacke VII Wrocław 1965, s. 61-97. [8] Tokom školske godine 1844/45 Zmorski je boravio na Vroclavskom univerzitetu, gde je od 1842. predavao F. L. Čelakovski. Index lectionum in universitate litterarum Vratislaviensis pruža informaciju da cu studenti Čelakovskog prevodili na poljski jezik pesmu Vuk Branković i Miloš Kobilić iz Vukove zbirke. Sledeće godine ovih prevoda bilo je mnogo više. Vide: T. Żabski, František Ladislav Čelakovský na katedrze slawistyki we Wrocławiu. Acta Universitatis Wratislaviensis, "Prace Literackie" 6. Wrocław 1964, s. 169-190. [9] Između ostalog, K. Georgijević, or. cit.; H. Batowski, Mickiewicz a serbska poezja ludowa. Pamiętnik Literacki XXXI, 1934; Mickiewicz jako badacz Słowiańszczyzny, Wrocław 1956; Đ. Živanović, Srbi i poljska književnost (1800-1871), Beograd 1941; J. Rapacka, Południowa Słowiańszczyzna w Mickiewiczowskiej wizji literatur słowiańskich. Pamiętnik Słowiański XLIII, 1993, s. 3-20. [10] I. Kopernicki, O najnowszych zdobyczach pieśni ludowych serbskich. Ateneum 1886, t. 43, s. 536-541. [11] Na Vidov dan 1389-1889. Pieśni serbskie o Kosowskim boju w nowym przekładzie przez Izydora Kopernickiego z przedmową T. T. Jeża. Kraków 1889. [12] T. Lenartowicz, Wybór poezji. Kraków 1876, t. III. Pesme o Marku su na str. 67-96. [13] F. M. Eysymont, Pieśń o Marku Królewiczu. Tygodnik Mód, 1876, s. 505; A. Lange, Królewicz Marko. Przegląd Literacki Kraju. Petersburg 1907, s. 19-22. [14] S. C., Próbki poezji ludowej chorwacko-serbskiej. Wisła 1891, s. 792-794; S. Ciszewski, Folklorystyka chorwacko-serbska (Przegląd historyczno-bibliograficzny). Wisła 1891, s. 871-900 i 1892, s. 18-53, 371-390, 647-663, 834-849. [15] Pisao je o tome Lj. Durković-Jakšić: Z dziejów stosunków jugosłowiańsko-polskich 1772-1840. Wrocław-Warszawa-Kraków-Gdańsk 1977, s. 143 i Z. Niedziela, Słowiańskie zainteresowania pisarzy lwowskich w latach 1830-1848. Kraków 1966. [16] A. Mickiewicz, Literatura słowiańska, kurs trzeci. [U:] Dziela, t. XI, Warszawa 1955, s. 120-126. O tome: J. Rapacka, op. cit., s. 20. [17] R. Zmorski, Krótki rys nowego piśmiennictwa serbskiego podług Jana Risticza. "Biblioteka Warszawska" 1853, t. II, s. 197-208. [18] J. Ristić, Die neuere Literatur der Serben. Između 1849. i 1852. godine Ristić je boravio u Nemačkoj gde je na berlinskom i hajdelberškom univerzitetima studirao, pored ostalog, istoriju i filozofiju. [19] P. Stachurski, Przegląd słowiański (Literatura serbska). "Dziennik Literacki", Lwów, 1867, s. 577-578. Istorija srpske književnosti Stojana Novakovića bila je izdata iste, 1867. godine. [20] J. B., Obecne stanowisko dramatu w Serbii, (z wykładu Ludwika Legera). "Biblioteka Warszawska" 1869, t. II, s. 63-79 i Nowoczesny dramat serbski. "Wędrowiec" Warszawa 1871, I, s. 138. [21] B. Grabowski, Serbia w literaturze polskiej. "Przegląd Literacki", dodatek do "Kraju" Petersburg 1889 nr 24, s. 15-19. [22] Leon W[asilewski], Łazarowicz Łazarz. "Kraj" 1891 nr 5, s. 9. Vasilevski, rođen 1870, kasnije poznati političar, tvorac socijalističke stranke PPS, bavio se publicistikom i istorijom. [23] L. Wasilewski, Dosyteusz Obradowicz. Szkic z nowszej literatury serbskiej. "Ateneum" 1894, III, s. 68-82. [24] S. Karwowski, Literatura serbska. "Biesiada Literacka" 1896, I, s. 150-167. [25] Piśmiennictwo czarnogórskie. "Niwa" 1896, s. 733-734. [26] Wł. Trąmpczyński, Poezja na tronie (ks. Helena Czarnogórska). "Tygodnik Ilustrowany", Warszawa 1896, II, s. 712. [27] J. Leciejewski, Książę czarnogórski Mikołaj jako poeta. Poznań 1901 (preštampano iz časopisa "Dziennik Poznański"). [28] T. Sopodzko, Czasopismo serbskie "Bosanska Vila" z Sarajewa. "Przegląd Powszechny" 1892, II, s. 114-123. [29] Jowan Jowanowicz Zmaj. "Nowa Reforma" 1899, nr 182. [30] H. Glück, Duch literatury serbskiej, "Czas" 1904, nr 147, 148, 149 i 150. [31] Zaczarowana strzelba. Romans illiryjski. "Zbieracz literacki i polityczny", Kraków 1836, s. 23-24. [32] Dziewczyna u zdroju (Z poezyj serbskich Branka Radiczewicza). "Biblioteka Warszawska" 1853, III, s. 548. [33] M. Popowicz, Przeszłość Słowian. Przeł. Roman Zmorski. "Stadło" 1849 i još jednom isti prevod u poznanjskom časopisu "Lech" 1879, s. 72. [34] J. Maleticz, Śmierć cara Michała. Dramat. Przeł. M. M. O. "Dzennik Literacki" 1867, s. 211-213, 231-232, 240-241, 262-264, 279-281, 295-297, 309-311, 326-327, 345-347, 361-364, 379-387, 395-398. [35] B.Atanackowicz, Dwa bóstwa... Przeł. A. Petrow. "Wędrowiec" 1876, II, na mnogim stranicama između 146 do 402. [36] W nocy. Nowela. "Przegląd Literacki", Dodatek do "Kraju", 1888, nr 25, s. 9-13. [37] J. Toużimski, Na Awale. Opowiadanie z przeszłości Serbii. Przeł. A. B. F. "Przegląd Literacki", dodatek do "Kraju" 1889 nr 24, s. 22-30. [38] M. Miliczewicz, Źwerki. Opowiadanie. "Nowa Reforma" Kraków 1889, nr 145. [39] L. K. Łazarewicz, Święcone kwiecie. Powieść. Przełożył L. Wasilewski. "Przegląd Literacki", dodatek do "Kraju" 1890, nr 36-38 i L. K. Łazarewicz, Mój ojciec. Opowiadanie. Przełożył Leon Wasilewski. "Tydzień", Lwów 1894 II, s. 45, 53 i 61 i zasebno – Lwuw 1894, ss. 69. [40] L. K. Łazarewicz, Przy studni. Powiastka. Przełożył Leon Wasilewski. "Ateneum" 1892, III, s. 211-227, isto je y: "Tydzień", 1895, s. 19, 27, 37. [41] L. K. Łazarewicz, Złotem ci to naród wynagrodzi. "Tydzień", dodatek do "Kuriera Lwowskiego" 1894, II, s.394, 405, 412. [42] Dositeusz Obradowicz, Na powstanie Serbii. Przeł. Bronisław Grabowski. [U:] Obraz literatury powszechnej w streszczeniach i przekładach. Ułożyli P. Chmielowski. Warszawa 1896, s. 603; Jowanowicz Zmaj, Z Róż zwiędłych i Bildung [op. cit.] s. 604; Branko Radiczewicz, Gdym był bliski śmierci [op. cit.] s. 604. [43] Luka Jovovicz, Hajduki. Przeł. K. Bicz. "Przegląd Tygodniowy" 1897, s. 137 i dalje. [44] Jowan Jowanowicz Zmaj, (Kocham-że cię...) i (Jasna noc i cicha...). Przekł. z serbskiego K. "Kraj" 1899, s. 21-22. |