Projekat Rastko : Poljska : Umetnost

Petar Bunjak

Batovski i kritičari^*

[Polonica et polono-serbica, 2001]

Poljski prevod Gorskoga vijenca iz pera uglednog istoričara i slaviste Henrika Batovskog, pojavom obaju svojih izdanja – prvog iz 1932. i drugog iz 1958. godine – živo je podsticao sinhronu književnu i naučnu kritiku, ali i mnogobrojna retrospektivna istraživanja iz oblasti prevođenja, istorije recepcije Njegoševog dela u poljskoj sredini, odnosno istorije srpsko-poljskih književnih veza. Tako je, tokom vremena, kod nas i Poljaka nastala nezanemarljiva literatura.^[1]

Već smo se osvrtali na dva, donedavno još uvek otvorena pitanja, vezana za prevođenje Gorskog vijenca na poljski jezik: 1) koliko ima poljskih prevoda, potpisanih imenom Henrika Batovskog i 2) da li je prevod Batovskog filološki ili pesnički. U vezi s prvim, izrazili smo uverenje da je reč o dvema verzijama jednog istog prevoda, a u vezi s drugim, i pored suprotnih prevodiočevih tvrdnji, da je prevod u prvom redu pesnički, premda sadrži i nerazlučive elemente filološke interpretacije.

Cilj je ovoga priloga najpre da u glavnim crtama skicira I) elemente za poetiku prevođenja koje je formulisao ili praktično demonstrirao Henrik Batovski prevodeći Gorski vijenac, zatim da prikaže II) kritičku recepciju prve verzije ovog velikog prevodilačkog poduhvata u svome vremenu i njenu projekciju na vrednovanje prevoda u potonjim vremenima, dok će posebno biti reči o III) konkretnoj ulozi koju su u konačnom uobličavanju prevoda odigrali pojedini kritički odzivi na prvo izdanje.

I

O problemima prevođenja Gorskog vijenca na strane jezike pisalo se u našoj i ne samo našoj nauci nebrojeno puta, pa je i poljski prevod Henrika Batovskog u tom pogledu dosad uglavnom već detaljno opisan. Ovde se ograničavamo na nekolika zapažanja o tome kako je Batovski prevodio i gde je u svom poslu nalazio oslonac.

1.

Ako se, pored savladavanja svih teškoća vezanih za interpretaciju teksta na planu elementarne semantike, prevodilac obaveže još i na formalnu i stilsku »vernost« izvorniku, s jedne strane, i, sa druge, na poštovanje »praga tolerancije« novoga čitalačkog kruga kojem se mora govoriti na način ne previše udaljen od njegove izvorne književne tradicije – prevodiočevi se problemi nezadrživo množe. Teško razmrsivi splet dilema i nužnih ustupaka njegov rad čine veoma ranjivim i – utoliko bespomoćnijim pred oštricom po pravilu nemilosrdnih kritičarskih pera.

I upravo je takvu obavezu sa Njegoševim Gorskim vijencem na sebe preuzeo Henrik Batovski. O tome kako je video svoj zadatak i kako se trudio da pomiri krajnosti, možemo se obavestiti iz predgovora I izdanju. Taj predgovor – nije na odmet posebno istaći – nosi prostorno-vremensku odrednicu: „Beograd – Lwuw, 1930-31“, što, sa svoje strane, kazuje da je nastajao u vreme kada je prevodiocu moglo biti svega 23 ili 24 godine. Ovo, opet, znači da se Batovski latio prevođenja Gorskoga vijenca jedva prevalivši dvadesetu!…

Mladi slavista je sebi kao prevodiocu, dakle, nametnuo dva „pravila“, a evo kako nastoji da ih zadovolji:

Tu je prevodilačku i interpretatorsku „slobodu“ Batovski na dosta neuobičajen način ukrstio sa potrebom da očuva „najkarakterističnije izraze originala“:

I pored ovakvih »sloboda«, poljski prevodilac i sam veli da je, kad je o stihu reč, stalno vodio računa o „epskom desetercu koji uvek ima cezuru posle četvrtog sloga“. U metričkom pogledu (razume se, u deseteračkim partijama teksta Gorskog vijenca) prevodilac je sebi, dakle, zadao okvir od deset slogova i unutrašnju segmentaciju 4+6. Ništa manje, ali i ništa više.

Četvrt veka kasnije, međutim, Batovski je bitno promenio mišljenje i o karakteru stiha (deseterca), a donekle i o »slobodama«. Evo šta o tome piše u predgovoru za Wybór pism:

„Pažljivo ujednačavanje“ stiha prevoda prema shemi epskog deseterca, koji, pored silabičke strukture 4+6, čini još i 5 trohejskih stopa, zasad samo konstatujemo, ali ne komentarišemo. A kada je, u tako teškim »metričkim uslovima«, morao da se odlučuje između »vernosti« i »poetičnosti« (tj. »slobode«!), prevodilac – dvostruko stariji, pa otud i konvencionalniji od onoga iz 1932. godine – bira… »vernost«.

Istom prilikom, deklarišući odustajanje od »poetičnosti«, Batovski za sebe skromno kaže da nije „pravi pesnik“, pa tako drugu verziju svoga prevoda (a time, razume se, i prvu!) opisuje više kao filološki nego kao pesnički prevod:

Prevođenje Gorskog vijenca, kao što je poznato, nije samo rešavanje pitanja nesimetričnog, epskog deseterca (kako god da tumačimo njegov kvalitet). Njegoševo remek-delo je metrički polifono, pri čemu izbor metra u pojedinim partijama ima snažnu umetničku motivaciju. Osim osnovnog, »većinskog« deseterca, pred svakoga prevodioca Gorskoga vijenca postavlja se pitanje prenošenja svečanog, rimovanog četvoročlanog šesnaesterca Posvete, zatim deveteraca iz Mustaj-kadijine svadbarske pesme „Ne plač’, majko, dilber-Fatimu…“ (stihovi 1855-1873) ili tročlanog dvanaesterca tužbalice Sestre Batrićeve „Kuda si mi uletio, moj sokole…“ (st. 1913-1963) – tačnije, pitanje adaptacije poruka koje nose ti metrički obrasci. Kad je reč o poljskome prevodu, prevodilac je, i pored sve skromnosti, nepogrešivo uočavao smene metra, ali i njihovu značenjsku i funkcionalnu vrednost. Aktivirao je pri tome odgovarajuće poljske obrasce prema kojima je katkada vršio i određenu metričku adaptaciju.^[6]

2.

Kao neposredni izvornik, Batovskom je poslužilo 9. izdanje Gorskoga vijenca s komentarom Milana Rešetara iz 1928. godine^[7], što je i sam prevodilac isticao u više prilika.^[8] Osim ovoga, prevodiocu je na raspolaganju mogla biti i čitava lepeza ranijih Rešetarovih izdanja. Tu je, najzad, i I knjiga državnog izdanja Njegoševih Celokupnih dela opet u Rešetarovoj redakciji (1926), gde je izostao standardni komentar, ali gde je, za uzvrat, razrađen tekstološki aparat. Pored relevantne naučne literature na srpskom jeziku, vredelo bi napomenuti da je Batovskom u pripremi prvog izdanja svoga prevoda od velike pomoći moralo biti i iskustvo dotadašnjih prevodilaca Gorskog vijenca na strane jezike kao i literatura koja ih je pratila.

Ovde bismo, međutim, posebno istakli značaj koji su za prevodilački (i širi interpretatorski) rad mladog poljskog stipendiste u Beogradu imali i nekoliki pojedinci. Pregršt podataka u vezi s tim pruža predgovor I izdanju poljskog prevoda.

Među licima kojima duguje zahvalnost, Batovski na prvom mestu spominje profesora Pavla Popovića, kojem je, kako kaže, obavezan „za jego cenną pomoc przy tłumaczeniu trudniejszych miejsc".^[9] Teško bi bilo preceniti pomoć koju je mogao pružiti veliki književni istoričar, autor knjige O »Gorskom vijencu« (1900, 1923²). On je zasigurno rešio nejednu dilemu mladog prevodioca, zastupajući pri tome stavove u ponečemu različite od Rešetarovih.

Dok je boravio na usavršavanju, Batovski je (mogućno, i više puta) posetio Crnu Goru i svakako obavio niz kulturoloških »priprema« za svoj prevod. Da nije bilo tako, svakako na istom mestu u predgovoru ne bi zahvaljivao „czarnogurskiemu przyjacielowi“ Blažu A. Jovićeviću iz Crnojevića Rijeke, i to „za liczne cenne informacje o zwyczajach czarnogurskich".^[10] Sasvim konkretnu, kolegijalnu pomoć Batovskom je pružio drugi Poljak koji je u to vreme boravio u Beogradu – dr Stanislav Papjerkovski, iščitavajući zajedno s prevodiocem deo poljskoga teksta.

Novo izdanje Gorskog vijenca Batovski je uvrstio 1958. u Njegoševa izabrana dela (Wybór pism), gde su se našle pesme Sablji besmrtnoga vožda (knjaza) Karađorđija (Do szabli nieśmiertelnego wodza (księcia) Karadjordja), Sjeni Aleksandra Puškina (Cieniom Aleksandra Puszkina), odlomci iz Lažnog cara Šćepana Malog (Fałszywy car Szczepan Mały) i iz 12 karakterističnih pisama (Z listów).

U radu na tom drugom izdanju Gorskog vijenca, Henrik Batovski je morao uzeti u obzir nekolika recenzentska mišljenja o tekstu publikovanom 1932. godine – što će biti tema II i, naročito, III odeljka ovoga rada – a svakako i niz potonjih izdanja Njegoševih dela. Među poslednjima, u predgovoru uz Wybór pism iz 1958. spominje Cjelokupna djela u redakciji dr Danila Vušovića (1935-1936), kao i jubilarno izdanje Cjelokupnih djela u 9 knjiga (1951-1955) u kojem naročito hvali komentare.^[11] Pripremajući novo izdanje, Batovski je 1956. ponovo boravio u našoj zemlji, u Crnoj Gori i Beogradu. U predgovoru spominje niz ličnosti sa Cetinja koje su mu pružile raznovrsnu pomoć – Vuka Radovića, Slobodana Bujšića, Milivoja Petrovića, Jagoša Jovanovića^[12] – posebno pri tome izdvajajući direktora Cetinjskog muzeja Rista J. Dragićevića, „jedinoga“ – kako kaže – „poloniste u Crnoj Gori“, sa kojim je bio u živoj prepisci.^[13]

Za nas danas mogu biti zanimljivi podaci koje Batovski na istome mestu pruža o predusretljivosti na koju je naišao u Beogradu:

Profesori Nikola Banašević i Vido Latković, obojica veliki znalci Njegoševog stvaralaštva i članovi Redakcionog odbora devetotomnog jubilarnog izdanja Cjelokupnih djela – Latković već u to vreme komentator Gorskog vijenca u III knjizi Cjelokupnih djela, Banašević budući priređivač i komentator kapitalnog kritičkog izdanja Gorskog vijenca – mogli su Batovskome, zrelom i afirmisanom naučniku, biti od jednake pomoći u tumačenju „težih mesta“ Njegoševog remek-dela kao i nekad Pavle Popović Batovskom-specijalizantu. A uz to, kako nas obaveštava prevodilac u svome predgovoru, Nikola Banašević je najneposrednije, savetom, učestvovao u oblikovanju dotad prvoga, a zasad i jedinoga izbora Njegoševih dela na poljskom jeziku…

II

Prvo izdanje Gorskog vijenca u poljskom prevodu ugledalo je svetlost dana kao III knjiga serije „Biblioteka Jugosłowiańska“, izuzetno značajne za jugoslovensko-poljske kulturne veze, koju je u Varšavi 1931. godine pokrenuo Julije Benešić. Gorski vijenac je tu zauzeo mesto posle Mažuranićeve Smrti Smail-age Čengića i Cankarovih Pripovedaka (obe 1931), a pre Gundulićevog Osmana (1934).

Pojava Njegoševog remek-dela od samog početka prerasla je u svojevrstan medijski događaj. U poljskoj i jugoslovenskoj periodici pomno se pratila Benešićeva serija, a i sama ličnost urednikova, te je već i stoga prevod Gorskog vijenca munjevito privukao pažnju – najpre profesionalnih publicista. Među prvima javlja se recenzent varšavskog nedeljnika „Kurier Księgarski“ (br. 11, 23. marta 1932), zatim se oglašavaju dnevnici: krakovski „Głos Narodu“ (2. IV) i, istoga dana, „Kurier Warszawski“. Pojavu prevoda Njegoševog remek-dela registruju i ugledni varšavski nedeljnici „Tygodnik Illustrowany“ (6. IV) i „Kultura“ (10. IV)^[15]…

Slavista i polonofil Fran Ilešič, sa svojim tekstom »Gorski vijenac« u poljskom prijevodu u zagrebačkim listu „Novosti" (7. IV)^[16], svakako se našao među prvima koji su se u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji odazvali na izlazak prevoda. Već sutradan dnevnik „Jugoslavenski Lloyd“ (Zagreb) donosi jednako naslovljenu anonimnu belešku.^[17] Slavni beogradski literarni dvonedeljnik „Srpski književni glasnik“ reaguje u svome broju od 16. IV: u rubriku prikaza i beležaka uvršćuje kratak ali dosta sadržajan napis Stanislava Papjerkovskog.^[18] Za nedeljnik „Narodna odbrana“ koncem aprila prigodan osvrt piše, po svoj prilici, Pavle Jevtić.^[19]

Ovim kratkim »popisom« – gde se, sasvim sigurno, našao samo deo reagovanja na izlazak iz štampe III knjige „Jugoslovenske biblioteke“ – nastojali smo da skiciramo konture prvog talasa kritičke recepcije prevoda Batovskog. Neposredno posle njega, usledio je za kulturnu i književnu istoriju znatno zanimljiviji – talas studiozne naučne kritike. On je zapljusnuo praktično čitavu slavističku javnost, ali najbliže »epicentru« našao se, svakako ne slučajno, srpski kulturni prostor. Budući da je reč o sredini-pošiljaocu samoga dela, prirodno je i što se dijalog oko prevoda poveo, pored ostalog, i na stranicama naših glasila.

Zaustavićemo se na važnijim kritičkim tekstovima o izdanju prevoda iz 1932. po njihovoj hronologiji, kako bismo potom u njihovom svetlu mogli sagledati verziju iz 1958.

1.

Na prvi ozbiljniji osvrt pisan sa naučnim pretenzijama nije se moralo dugo čekati. Već u drugoj majskoj svesci „Srpskog književnog glasnika“ za 1932. pojavio se tekst Krešimira Georgijevića Poljski prevod »Gorskog vijenca«.^[20]

Posle opšteg informativnog uvoda, autor se kraće zadržava na pitanju poznavanja Njegoša kod Poljaka, dozivajući u pomoć često navođeni argument: odsustvo vladike-pesnika u Mickjevičevim predavanjima o slovenskim književnostima na Francuskom koležu. Pri tome se upušta u vrlo problematične tvrdnje o navodnom nepostojanju književnih veza između Srba i Poljaka u drugoj polovini XIX veka, što, za ovu priliku, ostavljamo po strani.

U nastojanju da sumira izvore Batovskog, Georgijević konstatuje: „Prevod je rađen prema Rešetarovu izdanju i komentarima, a predgovor prema Rešetarovoj raspravi o životu i radu Njegoševu.“^[21]

Kao ocenjivač prevoda Georgijević je, u odnosu na druge, pokazao najviše objektivnosti i razumevanja. Reči hvale koje posvećuje prevodiocu mogu se, uopšte uzev, i danas u potpunosti ponoviti:

Kritičarsko »ali« koje neminovno sledi iza pohvale formulisano je taktično i s merom. A ono se tiče komentarisanja pojedinih realija, kao i ispravnosti prevoda nekolikih stihova.

Kad je o prvoj zamerci reč, u pitanju nije korektnost prevoda, već ograničena mogućnost punog razumevanja teksta u svesti stranog, poljskog čitaoca zbog izostanka nužnog objašnjenja. Recenzent nekolikim primerima dopunjuje postojeći, po njegovom sudu nedovoljan komentar, pri čemu zapravo teži, rekli bismo, hiperkorektnosti (zapravo, traži objašnjenje bar onih etnokulturoloških i mitoloških pojmova na kojima se zadržao i Rešetar), pa i tekstološkoj kritici (zalaže se, opet po Rešetaru, za objašnjavanje Njegoševih »grešaka«). S druge strane, sve su Georgijevićeve primedbe u vezi s kulturološkim realijama – sasvim na mestu. Evo primera:

Drugu zamerku, koja se ticala semantičkih razmimoilaženja pojedinih mesta u prevodu, Georgijević je objašnjavao potrebom očuvanja izvornog deseteračkog metra, tj. onim »slobodama« o kojima je govorio i sam prevodilac. Napao je „otprilike tridesetak mesta slobodnije prevedenih (relacija je 30 : 2800)“, što ne znači da ih unapred treba negativno vrednovati: „Neka od tih mesta nisu najbolje uspela, ali to, ponavljam, potpuno iščezava prema tolikoj množini dobro i lepo prevedenih stihova“.^[24] I ovde su Georgijevićeva zapažanja uglavnom više no umesna, a o nekima od njih biće posebno reči u odeljku III ovoga rada.

Na Georgijevićev prikaz usledio je, u istom časopisu (sveska od 16. jula), prevodiočev odgovor – O nedostacima poljskoga prevoda »Gorskoga vijenca«. To, međutim, nije bio uvod u polemiku sa Georgijevićem, već više »izjava« podstaknuta njegovim osvrtom. Priznajući ispravnost i razložnost Georgijevićeve kritike, Batovski ovde govori o svome nesporazumu sa uredništvom (biće: urednikom!) „Jugoslovenske biblioteke“ zbog drastičnog »kresanja« komentatorskog aparata uz prevod Gorskog vijenca. Redovi koji slede bacaju dopunsko svetlo na predgovor i komentare prve verzije prevoda i vredni su kao informacija o prevodiočevim izvorima i saznanjima o delu koje prevodi:

Uz ovo dodajmo da je sa neobjavljenim delom predgovora Batovskog svakako u najčvršćoj vezi njegov rad Njegoš o Polsce i w Polsce, objavljen dve godine kasnije u praškoj „Slaviji“.^[27]

2.

Kratak ali zgusnut odziv Obrada Sanovića, objavljen u oktobarskoj svesci časopisa „Slovanskэ Přehled“ za 1932, donosi u osnovi visoku ocenu prevoda uz nekoliko manje ili više osnovanih primedaba uz određene stihove. Prikazivač nema ništa protiv što su neka mesta prevedena slobodnije, jer prevodilac „nikdy v tom ne překročil pravou míru a překlad volný vždy je lepší než překlad nesrozumitelný, anebo takový, který se příčí duchu jazyka“. Opšti utisak Sanovićev povoljan je i čak laskav: „Celkem překlad dra Batowského je velmi svědomitý, ba nutno upřimně říci, mnogem lepší než starší překlady do druhýh slovanských jazyků.“^[28]

Jedinu »otrovnu« strelu prema Batovskom Sanović odapinje zbog toga što u predgovoru ne spominje, pored ostalih, Rešetara i Kolmana: „Překladatel by byl velmi dobře učinil, kdyby byl otevřeně uvedl, že pracoval s pomocí komentáře prof. Rešetara“ odnosno: „… překladatel hojně používal též práce O. Kolmana […] – ale ani o tom se nijak nezmiňuje“.^[29] Strela je promašila metu – kao što će biti slučaj i sa nekim zrnima kritičarske »artiljerije« Jana Mježve – jer Batovskog dosta dobro štiti maločas citirani odgovor Georgijeviću u SKG.

3.

Kod Rista J. Dragićevića – istoričara i filologa koji je u drugoj polovini dvadesetih godina bio državni stipendista u Poljskoj – već se u njegovim kritičkim razmišljanjima povodom poljskog prevoda Gorskog vijenca mogao naslutiti budući priređivač i komentator Njegoševog dela.

U beogradskom dnevniku „Pravda“ Dragićević je 12. novembra 1932. objavio „izvod iz članka“ pod naslovom Poljski prevod »Gorskog vijenca«^[30], a u decembarskoj svesci cetinjskih „Zapisa“ izišla mu je, pod istim naslovom, kritička studija na punih 10 strana.^[31] Predmet naše pažnje biće studija iz „Zapisa“.

Svoj opsežni kritički osvrt Dragićević koncipira više kao kulturološki nego kao strogo filološki, premda, naravno, ne može izbeći značenje pojedinih reči, uglavnom specifičnih dijalektizama i kolokvijalizama.

U pristupu Dragićević iznosi pregršt podataka o poljsko-južnoslovenskim jezičkim kontaktima, o tipološkim sličnostima i razlikama između crnogorske slobode i poljske države, nestale u trima podelama, o Crnogorcima u Mickjevičevom kursu na Francuskom koležu, o poljskim prevodima srpske narodne poezije… Prve kritičke primedbe odnose se na Uvod Batovskog, a posebno opširno na ono mesto gde poljski prevodilac završnu scenu Gorskog vijenca (kada Vuk Mandušić jadikuje nad svojim džeferdarom) opisuje kao „napola komičnu“. Dragićević polemiše sa tim stavom, navodeći brojne primere iz crnogorske istorije, a i iz samoga Gorskog vijenca, iz kojih izvodi zaključke o istinski velikom gubitku Mandušićevom, odnosno iskrenosti njegovog očajanja, što – po njemu – isključuje komiku. Prevodiocu se dalje zamera što je, preuzimajući Rešetarovu podelu Gorskog vijenca na 17 „prizora“, pojave numerisao u samom tekstu dela^[32], što u statistiku o dotad objavljenim izdanjima Gorskog vijenca nije uneo pet latiničkih izdanja, što je – odabravši princip navođenja imena u izvornom obliku – na nekim mestima upotrebljavao Jerzy umesto Karadjordje ili Mikołaj umesto knez Nikola itd.

Dobro upoznat sa dotadašnjim komentatorskim radom na Gorskom vijencu, Dragićević često ima svoje, »treće« tumačenje. Ono katkada može biti (i biva!) od pomoći prevodiocu, ali katkada ostaje – privatno mišljenje. Kao karakterističan primer, izdvojili bismo njegovo razmišljanje o prevodu 540. stiha, jer – pored vlastitoga tumačenja – sadrži u osnovi veoma dobru propoziciju za prevođenje „manje jasnih mesta“ Gorskoga vijenca:

O prevodiočevom postupku u vezi sa ovom primedbom u II verziji – biće reči u narednom odeljku. Za ovu priliku istakli bismo Dragićevićevo završno zapažanje koje je za prevodioca zapravo više no laskavo. Konstatujući da je Batovskom pošlo za rukom da prenese deseterac, kritičar zaključuje: „To mu je gotovo svuda odlično uspjelo, te onaj koji je više puta pročitao ’G. vijenac’ može mnoga mjesta originala skoro doslovno reprodukovati čitajući prevod g. Batovskoga, a to je i jasan dokaz o dobro shvaćenom i u cjelini uspješno prevedenom djelu.“^[34]

4.

O sažetom prikazu iz pera dr Konstantina Perića, objavljenom 1932. godine u beogradskom časopisu „Život i rad“, bilo je reči u ranijim prilikama. Ovde spominjemo Perićevu ocenu vernosti prevoda i njegove pesničke visine.

Perić se u svome uglavnom pohvalno intoniranom tekstu nije bavio ekstenzivnim poređenjima »stih po stih«, ili bar nije izvodio dokaze gomilanjem citata, već je izneo uverenje da bi „podrobnija analiza pokazala […] da je g. Batovski zaista verno preveo »Gorski vijenac«“, ceneći da „nekoliko pogrešno prevedenih mesta“ prevodu „ne umanjuju […] vrednost u tom pogledu“.^[35]

Paradigmatičan je, čini se, Perićev sud o literarnim kvalitetima poljskoga prevoda:

Ovaj kritičar uočio je da je verzija prevoda Gorskog vijenca iz 1931. zapravo iznuđeni pokušaj spajanja pesničkog prevoda i filološke interpretacije izvornika, ponegde odista „na štetu poezije“.

Periću pri tom, po svoj prilici, nije bila poznata »izjava« Batovskog u SKG, gde na ovu činjenicu ukazuje i sam prevodilac: „kad nedostaje komentar, moraju neki stihovi biti malo slobodnije prevedeni i u prenosnom značaju, pošto prevodilac ne može da objasni čitaocu šta upravo znači dotični karakteristični izraz ili rečenica originala“.^[37]

5.

„Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor“ bili su u to vreme svakako najmerodavnije mesto za naučnu kritiku prevoda Gorskog vijenca. U svesci 2-3 za 1932. pojavila su se zajedno, jedan za drugim, dva teksta: recenzija poljskog slaviste Jana Mježve^[38], koji se već oglašavao o istom predmetu^[39], kao i odgovor Batovskog.^[40]

Strog i analitičan, naoružan vrlo dobrim poznavanjem problematike prevođenja Gorskog vijenca na strane jezike, a pri tome metodičan i ubedljiv u izlaganju, Mježva u „Prilozima“ nije nastupio kao običan pisac naučnog prikaza. Njegov tekst na 13 gustih strana velike osmine, krcat svakovrsnim podacima, deluje pre kao podizanje optužnice protiv prevodioca-prestupnika negoli kao spokojno ocenjivanje jedne književne pojave…

Mježva počinje od konstatacije da se prevodilac koristio nekolikim stranim prevodima:

Te „saglasnosti naročite vrste“ su, kako to Mježva tumači, greške koje su iz Kirsteovog nemačkog prevoda i češkog od Krivog – naprosto preuzete u poljski.

Na tim „saglasnostima“ kritičar se zadržava dosta detaljno (str. 224-226), pri čemu na nekoliko mesta dosta ubedljivo pokazuje veliku smisaonu podudarnost poljskog prevoda sa nemačkim i češkim i, istovremeno, udaljavanje od izvornika, ilustrujući to stihovima 503-506, 730-731 ili 2446.^[42]

Prelazeći na kritiku samog prevoda, tačnije, na neposredan odnos original—prevod, Mježva najpre hvali kao »kroz zube«, a odmah zatim kudi: „Kad posmatramo samu spoljnu stranu prevoda, moramo priznati da su broj stihova i njihova vrsta u izvorniku i prevodu isti, ali interpunkcija nikako"^[43] (kurziv – P. B.). Za „česte“ slučajeve nepoštovanja izvorne interpunkcije navodi – samo dva, gde se deljenjem rečenice, doista, prekida tok Njegoševih stihova, ali se pri tom niukoliko ne menja izvorna misao.^[44] Činjenica da prevod pruža jednak broj stihova, po strukturi sasvim korespondentnih sa originalom (njih 2819 + Posveta!) u Mježvinom tekstu naprosto nestaje u nesrazmerno razvijenom »dokaznom postupku« koji se izvodi na stihovima 263-266 i 698-700 (ukupno 9, sa svega 2 interpunkcijska »zlodela«).

Vrhunac ocenjivačeve pohvale sadrže ovi redovi:

Glavni tok svoje kritike, na mnoštvu primera (citata originala, prevoda i opširnih komentara) Mježva organizuje oko odnosa „prevoda prema izvorniku po sadržaju“, pri čemu je, naravno, u prvom planu semantika. Najpre se, ne bez sarkazma, obračunava sa a) „slobodnijom interpretacijom“ (str. 227-230), zatim ukazuje na b) greške „koje su postale nerazumevanjem smisla na više ili manje zapletenim […] mestima“ (str. 230-233), v) greške nastale zbog pogrešnog prevoda pojedinih reči kojima prevodilac „nije znao pravo značenje, a upravo nije ga tražio u rečniku“ (str. 233-234) i, najzad, g) na „najinteresantnije i po prevodioca najmanje laskave […] pogreške koje je prouzrokovalo nepotpuno vladanje srpskom gramatikom“ (str. 235-236).

Gotovo sve »greške« u Mježvinoj su recenziji pažljivo klasifikovane, opisane i prokomentarisane. Neke od njih odista i jesu greške, ali teško je oteti se utisku da je i znatan deo njih plod kritičarevog pedantizma, tj. da su pre »zamerke radi zamerki« negoli stvarni propusti.

Svoj tekst Mježva završava:

I pored zastrašujuće obimne, upravo hirurške sondaže, pa i evidentnog nedostatka dobre volje, Mježvina kritika, zapravo, nije negativna, naprotiv. Ono malo izrečenih pohvala, pa i kvalitet »grešaka« (ovo poslednje, doduše, samo poznavaocima obaju jezika, srpskog i poljskog) govore za to rečitije nego svekolika Mježvina »kanonada«.

Intonacija Mježvine kritike ne samo da je podsticala na polemički dijalog, već ga je upravo izazivala. Tekst Batovskog, naslovljen nepretenciozno Odgovor prevodioca, štampan je – Daničićevom latiničkom grafijom – neposredno u produžetku, odmah posle Mježvine recenzije.

Kao što već možemo naslutiti, prevodilac odbranu zasniva na argumentima koje je već izneo u odgovoru Georgijeviću u SKG, pa se čak i poziva na taj svoj napis. Pravdajući se – uglavnom s promenljivim uspehom – jedared nemogućnošću pružanja (spasonosnog) komentara uz tekst, a drugi put versifikacijskim ograničenjima, prevodilac odgovara svome kritičaru punkt po punkt, u 19 tačaka.

Zadržimo se na nekolikima.

Na primer, na Mježvino zapažanje o „saglasnosti naročite vrste“ između prevoda Batovskog i ranijih prevoda Gorskog vijenca na strane jezike, prevodilac u tački 5 svoga odgovora, istini za volju, nije naročito ubedljiv:

Pažnju, dalje, privlači već sledeća tačka, gde Batovski, pored ostalog, odgovara na Mježvinu primedbu o podeli Njegoševog teksta na pojave.

Obojica, i kritičar, i kritikovani, imali su pred sobom 9. Rešetarovo izdanje Gorskog vijenca. Prevodilac je prema njemu prevodio, a recenzent je ukazivao na mesta nekih Rešetarovih komentara (posvedočivši time da je ovo izdanje nesumnjivo imao pred očima). Pa ipak, Mježva se jednom, govoreći o „petom prizoru“, ograđuje: „prema podeli Batovskog, valjda opet po Kirstu“^[49], čineći to isto potom u više navrata.^[50] Batovski odgovara: „Moram naglasiti da podela u mome prevodu nije neki moj ’izum’, već je načińena po Rešetaru (ńegov uvod IX izdańu ’G. V.’ str. XXXVII-VIII i str. 173 istog izdańa).“^[51] Podela Gorskog vijenca na 17 prizora, zna se, jeste Rešetarova, a tome je, da nevolja bude veća, Batovski posvetio i pune dve strane predgovora uz svoj prevod!^[52] Više je nego porazno po kritičara da u ruci ima knjigu koju kritikuje, a da previdi sadržaj njenog predgovora (a zapravo uvodne studije), kao i da se koristi Rešetarovim izdanjem, a da čak ne primeti njegovu podelu…

Kao kuriozitet navešćemo u vezi s tim još nešto. U Rešetarovoj tvrdnji na koju se Batovski poziva u svojoj odbrani („Cijeli sadržaj Gorskoga Vijenca može se dakle rastaviti na 17 prizora onako kako se vidi na str. 173“^[53]) sadržana je jedna banalna greška: strana 173 u (R9) – ne postoji! Rešetar je u svom uputu ciljao na Sadržaj, gde su popisani i opisani svi „prizori“, a Sadržaj je štampan na nepaginiranoj, ali nesumnjivo 159. strani. Poreklo Rešetarove greške u uputu na nepostojeću stranu ima veoma jednostavno objašnjenje: ona potiče iz 8. izdanja^[54], gde je Sadržaj odista na 173. strani. Dakle, iako je mladi poljski prevodilac svakako dosta vremena proveo nad 9. izdanjem – nije zapazio ovaj previd, pa ga je čak i »potegao« kao argument^[55]…

No u vezi s podelom na „prizore“ biće kasnije još kurioziteta!

Obratimo pažnju i na 13. tačku odgovora, gde prevodilac donekle daje za pravo recenzentu. Ona bi nam mogla poslužiti kao ilustracija za semantičke interpretacije u polemičkom dijalogu Mježva–Batovski, uglavnom reprezentativne za ceo diskurs:

U ovom slučaju ne bi bilo lako presuditi, pa ipak, kada bi se moralo, onda prednost svakako ne bi mogao dobiti princip doslovnosti za kakav se Mježva zalaže, jer – koliko god srodni bili jezici – između tačnosti i doslovnosti u književnom prevodu odveć je veliko rastojanje.

Na kraju svoje »završne reči« u odbrani Batovski ne krije gorčinu:

I pored toga, međutim, Batovski će – kako to pokazuje II verzija njegovog prevoda Gorskog vijenca – visoko ceniti neke sudove svoga poljskog kolege.

Polemiku između Mježve i Batovskog oko prevoda Gorskog vijenca preneo je naredne godine za poljske čitaoce „Przegląd Współczesny“.^[58]

6.

Ugledna praška „Slavia“ donela je 1933. godine opširan prikaz poljskog prevoda Gorskog vijenca, i to iz pera slovenačko-hrvatskog slaviste, Frana Ilešiča.^[59] U zagrebačkim „Novostima“ Ilešič je, kako i sam veli na početku svoga prikaza, izneo samo opšte utiske; tekst u „Slaviji“ trebalo je pruži temeljniju analizu.

Ilešič pozdravlja podelu na 17 scena, ali zamera što nisu bolje istaknuti »činovi« „I. Skupljtina uoči trojičina dne. II. Skupština o malome Gospodjinu dne. III. Na Božić i Novu godinu“.^[60] Zamera i neke inverzije u redosledu stihova, kao i (štamparsku) grešku u brojanju stihova 130-138 i 1250-1260.

Glavnu pažnju usmerava na građu deseterca u poljskom prevodu. Hvali prevodiočevo poštovanje cezure posle 4. sloga:

Našavši „amfibrahe“ u oko 1200 stihova prevoda, kritičar dalje savetuje prevodiocu da se opredeli za jedan od principa, jer „ako su amfibrahi samo plod i znak ritmičke nevolje, onda bi svakako slučajeve te nevolje trebalo reducirati ad minimum".^[62] Troheje i amfibrahe Ilešič nalazi tako što izdvaja pojedinačne stope koje odgovaraju ovim silabotonskim modelima, i to posebno u prvom, posebno u drugom polustihu. Reč je, međutim, o silabičkom (ne silabotonskom) desetercu 4+6 sa manje ili više izraženom trohejskom, odnosno – anapestičkom tendencijom, što kao svojevrsna ambivalencija nije retkost kod poljskog deseterca.^[63]

Kao pojavu koja je u najtešnjoj vezi sa prilagođavanjem ritmike prevoda originalu Ilešič duhovito izdvaja naročit sloj leksike, lišen bilo kakve semantike, pa opet – potreban.

Ritmičke nevolje donose u stihove reči koje su tamo nepotrebne, suvišne, prazne, nameštene, te zato kvare poeziju; oseća se da je krojač bio u poslu. Ja bih u poeziji takve znakove krojačke muke nazvao „Flickwörter“ [„reči-zakrpe“].^[64]

I takvih je reči u prevodu Batovskog podosta. Ilešič im daje kratak popis i čak – frekventnost. Tako je došao do zaključka da se u ulozi „zakrpe“ najčešće sreće tam (15 puta), zaś (12 puta), więc (11 puta) itd.^[65]

U svojoj recenziji Ilešič skreće pažnju i na poveliki broj kulturoloških realija koje su našle odraza u leksici Gorskog vijenca, projektujući se nužno i na prevod. Među njima, kao karakteristične, spominjemo dve: crkvu, slavu i pušku. Ilešič insistira na pravoslavlju Crne Gore, te izražava uverenje da se reč crkva morala dosledno prenositi kao cerkiew (pravoslavna), a ne kao kościół (katolička crkva). U nedostatku adekvatnog poljskog običaja slava, krsno ime, kako zapaža Ilešič, u prevodu postaje jednom rodzinne święto, a drugi put obchód patrona; slično je i sa koljivom, badnjakom, Božićem… Zanimljivo je Ilešičevo razmišljanje o pušci:

Kao kritičar prevoda, Ilešič, recimo to na kraju, nigde izrazito ne hvali prevod i prevodioca, ali je i zamerke (kojih ima odista mnogo) formulisao sa toliko dobronamernosti i takta – da one nigde ne liče ni na prave pokude. Ova je recenzija, uverićemo se, najneposrednije uticala na oblik II verzije prevoda.

7.

Privodeći kraju predstavljanje najvažnijih kritika I verzije poljskog prevoda Gorskog vijenca, zaključićemo da je većina njih ostala duboko pohranjena u prašnjavim kompletima časopisa, pa izvan stručnih slavističkih krugova – zašto ne reći – i zaboravljena.

Jedini izuzetak je polemički diskurs tekstova Jana Mježve i prevodioca u „Prilozima“. Žestina i rigidnost Mježvinog naleta i prevodiočev odgovor dugo su se pamtili, pa su čak i uticali na formiranje (negativnog) stereotipnog mišljenja o prevodu Batovskog u našoj sredini. A taj stereotip je trajno i, bojati se, konačno »kanonizovao« Mladen Leskovac u svome eseju O prevodima Njegoševa »Gorskoga vijenca« (1947), objavljenom o stogodišnjici publikovanja vladičinog remek-dela. Zračenje ovoga oštroumnog i briljantno napisanog, ali u osnovi površnog i obeshrabrujuće otrovnog teksta oseća se, nažalost, i danas.

U predgovoru izboru Njegoševih dela iz 1958. Batovski se čudi negativnom a pri tom neutemeljenom sudu Leskovčevom o svome prevodu.^[67] Čuđenju, međutim, nema mesta. Leskovac, naime, zastupa (i danas) prisutno »skeptično« gledište u odnosu na prevođenje književnih dela na strane jezike uopšte, pa utoliko pre dela poput Gorskog vijenca. Dovoljno je pročitati umešno sročene Leskovčeve redove, da bi se razumelo piščevo načelno nipodaštavanje svakog prevodioca:

Gorski vijenac poslužio je Leskovcu, čini se, samo kao dobar povod da se izrugne prevodu i prevođenju. Tom prilikom nije »nastradao« samo Henrik Batovski, već zapravo svi koji su se usudili da prevode Njegoša, a najgore – Kirste, Divna Veković, Džems Vajls…

Za Batovskog Leskovac kaže samo da je „pritešnjen, bio prinuđen da pravda svoj loši posao“ i navodi – dakako, van konteksta – reči iz prevodiočevog odgovora J. Mježvi, one o iznuđenoj približnosti značenja zbog nedostatka komentara i potrebe da se očuva struktura stiha.^[69] Te je reči Leskovac prokomentarisao sa neskrivenim uživanjem:

Čitalac Leskovčevog teksta, međutim, neće naći nijednog prevodioca Gorskog vijenca koji nije „takav“. Isporedivši nekolike stihove u francuskom, nemačkom, engleskom i mađarskom prevodu, kritičar zaključuje da Njegoša nema nigde, do u originalu, jer nijedan prevod ne valja i, štaviše, „mučno je zadržavati se na tim ništarijama“.^[71] Pri kraju svojih poređenja veli: „Knez Janko je takve besposlice nazvao: so sijati; narodna reč: ćorav posao. Sasvim je ista stvar.“^[72] Najposle… šta očekivati od teksta O prevodima Njegoševa »Gorskoga vijenca« koji za moto – »otvarajući karte« zapravo već na samom početku – uzima reči iz Skender-agine replike: „Niko meda otle jesti neće“?

No vratimo se obećanju koje smo, zadržavajući se na kuriozitetima oko podele Gorskog vijenca na scene, dali u 5. odeljku.

Vezujući za stub srama nesrećnoga Kirstea, a sa njim i „sve prevodioce njegovoga tipa, […] pipave pedante i takozvane znalce i poznavaoce“, Mladen Leskovac mu, pored ostalog, zamera što je „Gorski vijenac podelio na devet slika, povukavši time slepo za sobom i mađarskoga prevodioca, i Poljaka Batovskog“.^[73]

Kad je o Poljaku reč, ova Leskovčeva zamerka pokazuje bar nekoliko stvari: da Leskovac nije ni imao u rukama poljski prevod (otkuda 9 slika?), ali da se ipak usudio da ga ocenjuje; da je relativno pažljivo pročitao Mježvinu kritiku (pa opet: zašto samo 9 slika?), ali da mu je pažnja popustila kada je stigao do prevodiočevog odgovora; da mu nije ni na um palo da proveri nije li možda i Rešetar, na kojeg se inače poziva uzduž i popreko, prihvatio ideju podele Gorskog vijenca na „prizore“…

No koliko god da je nepravde učinjeno na jedva nešto više od osam strana u autoritativnome „Letopisu“, teško da se može i ozbiljnije poljuljati, a kamoli srušiti stereotip koji je u našem književnom »javnom mnenju« ako ne stvorio, ono svakako artikulisao Leskovčev tekst: Gorski vijenac se ne može iole korektno prevesti ni na jedan strani jezik, a da pri tome makar u tragovima zadrži svoj izvorni habitus. Ukratko: zaludan posao. Sijanje soli.

I koliko god puta da se vraćamo Gorskom vijencu u stranim prevodima, bili oni osrednji ili izvrsni, stari ili najnoviji, uvek ćemo nailaziti na ovu vrstu malodušnosti i zlovolje. Sva je sreća, međutim, u tome što to objektivno ne može umanjiti veličinu i plemenitost svakog prevodilačkog poduhvata u tom smeru…

III

Wybór pism P. P. Njegoša sa II verzijom poljskog prevoda Gorskog vijenca pojavio se kao 113. knjiga II serije (strana klasika) najpopularnije poljske serije „Biblioteka Narodowa"^[74], koja u poljskoj kulturi ima autoritet srodan onome kakav su kola Srpske književne zadruge (nekada) imala kod nas. Njegoš se tu našao u zaista probranom društvu – recimo, sa Vergilijem, Horacijem, Makijavelijem, Rusoom, Geteom, Šilerom, Gogoljem, Zolom…

U dosadašnjoj literaturi – premda uz drugačije zaključke – uglavnom su proučene i kategorizovane razlike između dveju verzija prevoda Batovskog.^[75] Iako će se i ovaj odeljak baviti tim razlikama, njegova je svrha u tome da na konkretnim primerima prikaže genezu nekih rešenja u II verziji.

Završavajući svoj uvod za Wybór pism P. P. Njegoša, Batovski nabraja „najvažnije ocene“ prve verzije svoga prevoda Gorskog vijenca i njihovim autorima daje ovakav redosled: R. J. Dragićević, K. Georgijević, F. Ilešič, J. Mježva.^[76] U rečenici iz uvoda – upravo onoj za kojom se povode istraživači u svojoj tvrdnji o postojanju dvaju potpuno različitih prevoda Gorskog vijenca – Batovski nedvosmisleno određuje svoj odnos prema nekima od recenzenata: „Dla niniejszego wydania przekład został dokonany właściwie całkiem na nowo, przy uwzględnieniu wszystkich słusznych uwag recenzentów poprzedniego wydania [kurziv – P. B.] oraz literatury ogłoszonej od tego czasu."^[77]

Tokom proučavanja pojedinih opaski naučne kritike povodom prevodilačkih »sagrešenja« Batovskog i poređenja verzija prevoda, došli smo do zaključka da su upravo te recenzije imale znatnoga udela u oblikovanju II verzije. Ukazaćemo, razume se, samo na karakteristična mesta, i to redosledom kojim smo predstavljali pojedine recenzije.

1.

Krešimir Georgijević kao recenzent prevoda Gorskog vijenca (SKG, 1932) nije imao predugačak spisak zamerki na sam poljski tekst, a gotovo sve su bile sasvim umesne. Kad je reč o komentarima, oni su u izdanju iz 1958. godine dati na većini mesta koja je označio recenzent. Uostalom, koncepcija je serije „Biblioteka Narodowa“ da uz sva dela daje po pravilu vrlo razuđen istorijski i kritičko-komentatorski aparat, te je to već i samo po sebi išlo na ruku Batovskom koji je ovde mogao da ostvari sve ono od čega je u prvom izdanju bio prinuđen da odustane. Georgijević je, kao što smo već primetili, komentar po pravilu tražio prema Rešetaru (R9).

Primera radi, Georgijević je primetio da u Posveti nema objašnjenja za Belonu, Pizona i „mjesecoslov“ (st. 4 i 27 Posvete), a Batovski je u II izdanju sve te praznine popunio prema Rešetaru. Dalje, kritičar ističe potrebu komentarisanja 43. stiha (Crni dane a crna sudbino!) sugerišući Rešetarovo škrto objašnjenje; Batovski u II izdanju ovom stihu dodaje komentar, ali, sasvim ispravno, po Latkoviću.^[78]

Georgijević zamera i zbog izostanka folklorističkih informacija. U vezi sa stihovima 811-812 (Kad me žena pita đe sam bio, / kazaću joj da sam so sijao) kritičar veli: „Batovski dobro prevodi […], ali nije izvesno da će svak razumeti da se u Crnoj Gori upotrebljava ovakva alegorija za uzaludan posao.“^[79] Dalje sledi u prethodnom delu već navođena opaska o stihovima 814-816 (replika kneza Bajka).^[80] Svuda je, drži kritičar, trebalo dati komentar poput Rešetarovog. U izdanju iz 1958. Batovski nije doslovce poslušao ovaj savet, ali nije se o njega ni oglušio. Uz stih 811 dao je napomenu koja se odnosi i na replike koje slede: „Dalsze wystąpienia: kneza Janka, kneza Bajka, Obrada i in., o drwiącym charakterze, mają na celu wykazać bezcelowość dalszej dyskusji z poturczeńcami, o których nawróceniu się nie ma mowy. Poszczególne anegdoty opierają się na wierzeniach ludowych.“^[81]

Zaustavićemo se na još nekolikim kritičkim zapažanjima Krešimira Georgijevića.

1.1. Povodom stihova 730-731 Ja ću prvi poći pred kumama, / ja za glave bratsko mito dati… Georgijević veli: „Ovo je vezano za jedan običaj u C. Gori pri mirenju krvlju zavađenih porodica. Batovski vrlo slobodno prevodi, izbegava davanje komentara, ali je izgubljen jedan element crnogorstva […]: »Ja sam prvi za slogu, ja vam nosim za bratstvo (?) cenu krvi«. Pitanje je hoće li ovo Poljaci razumeti?“^[82] U vezi sa istim stihovima zamerku je učinio i Jan Mježva, ceneći da je reč o prevodu prema Kirsteu, nasuprot Rešetarovom komentaru.^[83] A prevod glasi: (I) Ja sam pierwszy zgłaszam się do zgody, / ja dla bractwa cenę krwi wam niosę… U (II) stihovi nisu izmenjeni, ali uz 730. stih pridodat je komentar: „W oryginale: ja ću prvi poći pred kumama – chodzi tu o dawny obyczaj czarnogórski, według którego dla pogodzenia zwaśnionych rodów, między którymi była krew przelana, wyruszał cały pochód z matkami, niosącymi dzieci, na czele i te nazywały się ’kume Boga i svetog Jovana’^[84], przy czym ze strony zabójcy składano okup pieniężny (bratsko mito – cena krwi dla bractwa poszkodowanego), a po zawarciu zgody przełamywano srebrny pieniądz i zabójca, ze strzelbą zawieszoną na szyi, prosił rodzinę zabitego o przebaczenie.“^[85] Ovo odgovara sadržaju komentara u (R9), a zapravo vodi poreklo od Ljubišinih objašnjenja (up.: Latković; Banašević^[86]).

1.2. Aforistični 109. stih Nema posla u plaha glavara! „Batovski prevodi (preneseno srpski) ’Zlo je s narodom kada se boji vođa’“^[87], a zapravo: (I) Źle jest z ludem, kiedy wódz się trwoży! Za njega Georgijević ne nudi rešenje, ali već samim ukazivanjem na taj stih kao »nesvojstven« Njegošu, skreće pažnju prevodiocu da ga je potrebno preformulisati, i ovaj to čini: (II) Wódz trwożliwy nic nie może zdziałać. Time doslovno prenosi smisao Rešetarovog komentara uz (R9): „strašljiv glavar neće ništa učiniti“.^[88]

1.3. Komentarišući prevod stiha 779 iza tuge bistrija je duša, Georgijević piše: „Vladika govori kako je iza tuge bistrija duša, isto kao što je iza bure nebo vedrije; to opažanje je psihološki sasvim tačno. Batovski prevodi: »Ta posle gneva lakše je na duš[i]« (779); to nije psihološki istinito!“^[89] Prvobitno prevod Batovskog odista glasi: (I) wszak po gniewie łagodniej na duszy. Stih 779. prevodilac nije mogao naći istumačen u komentarima, jer oni ovde nisu potrebni srpskom čitaocu, već je, sasvim očigledno, poslušao Georgijevićevu pouku iz psihologije: (II) wszak po smutku jest na duszy jaśniej.

2.

Prikaz Rista J. Dragićevića poslužio je Batovskom u mnogim pitanjima, nesumnjivo, kao važan korektiv. O tome – pored spomena ovoga kritičara na prvom mestu u predgovoru II izdanju – svedoči mnoštvo prihvaćenih sugestija. To je razlog da se i mi podrobnije zadržimo na odabranim Dragićevićevim primedbama.

2.1. Kad je reč o stihu 144 – prisukv sam pedeset godinah; – Dragićević veli da je pogrešno preveden: (I) Już pięćdziesiąt lat przeżyłem przecie. Do toga je došlo „izgleda toga radi što je riječ ’prisuka’ u rečniku uz svoja izdanja ’G. v.’ i g. Rešetar pogrešno objasnio. On, naime kaže da ta riječ znači, kada se odnosi na godine, navršiti, a međutim nije tako. Kada serdar Radonja kaže: ’prisuka sam pedeset godinah’ to znači, ne da je navršio, već da mu se primiče pedeseta godina, a tako će i danas reći stariji Crnogorci…“^[90] Latković ne komentariše ovaj stih, a kod Banaševića nalazimo objašnjenje srodno Dragićevićevom. Kako bilo, novo izdanje poljskog prevoda, svakako po Dragićeviću, donosi ispravku: (II) Już pięćdziesiąt lat dożywam.

2.2. Sasvim umesnu primedbu čini Dragićević zbog pogrešnog prevođenja reči snaha – npr. u stihu 834: Bješe mi se snaha pomamila prema: (I) Siostrę żony jakiś szał ogarnął – jer „snaha je žena bratova (fratris uxor; Vuk s. v.)“.^[91] Up.: (II) Brata żonę jakiś szał ogarnął.

2.3. „Stihovi 1415-20 ne govor[e] samo za jedan slučaj, kako to izlazi iz prevoda: ’Jednom sam vidio (Raz widziałem), kako su dva čovjeka nosila…’, već se to odnosi na opšti običaj, što se vidi iz Njegoševih stihova…“^[92] Stihove 1415-1416: Gledao sam po dva među sobom / đe uprte kakvu ženetinu… Batovski najpre prevodi (I) Raz widziałem, jak dwu ludzi niosło / między sobą jakowąś niewiastę, a potom (II) Widywałem, jak dwu ludzi niosło / między sobą jakąś straszną babę. Prevodilac je, primećujemo, uvažio Dragićevićevo zapažanje u vezi sa glagolskim vidom (Raz widziałem : Widywałem), ali valjalo bi istaći još jednu ispravku: reč ženetina je najpre prevedena neutralnim niewiasta [žena], a potom stilski i emotivno obojenim baba [(prosta) žena] i još dodatno markiranim pridevom straszna; tako je prevodilac načinio »ženetinu« i u svome prevodu!

2.4. Budući da iguman ima „osamdeset ljetah“, veli Dragićević, „Njegošev vladika Danilo i manastirski đaci redovno zovu igumana Stefana ’đedo’, te nije trebalo ni to u prevodu mijenjati i prevoditi sa ’oče’ (ojcze) u stihovima: 2522, 2538, 2548, 2574 i 2666. Samo je u st. 2440 ostalo dobro – dziadku (’đedo’)“.^[93] Osim stihova 2574-2575, koji su od I do II verzije prevoda pretrpeli i druge izmene^[94], na svima označenim mestima samo je ojcze dosledno zamenjivano sa dziadku.

2.5. Među „manje“ primedbe Dragićevićeve ušla je i ova: „za vlaše (st. 366 i 376) bi bolje bilo naći kakav drugi izraz, jer Włoch (kod Njegoša je malim slovom, a ne, kao imena naroda, velikim), kako ga prevodi g. Batovski, današnjemu Poljaku je Italijanac".^[95] Njegoševi stihovi Ja sam bolji, čuj, vlaše, od tebe; odnosno Kakvo vlaše, krmska poturice! u izdanju iz 1932. glase: (I) Jam lepszy, ty Włochu, od ciebie, odnosno: Co za „Włochu“, ty świński zaprzańcze! U konačnoj verziji stihovi su pretrpeli neke strukturne izmene, ali prevodilac nije tražio „kakav drugi izraz“, odlučivši se samo za malo slovo: (II) Ja od ciebie, włochu, jestem lepszy odnosno Co za »włochu« ty zaprzańcze świński! U I verziji, uz stih 366 (gde se vlah prvi put spominje) dat je komentar: „Katolicy i muzułmanie nazywali Serbów prawosławnych ’Włochami’ (’Vlahami’); miało to odcień obelżywy. Porównaj: Wołosi."^[96] Stih je, dakle, i u izdanju iz 1932. godine – naravno, uz komentar – bio sasvim razumljiv. Ni u izdanju iz 1958. prevodilac ne odustaje od komentara, ali ga ovom prilikom sažima: „włochu (w oryg. vlaše) – muzułmanie krwi serbskiej tak pogardliwie przezywali prawosławnych".^[97]

Skrenuli bismo, u ovome izboru usvojenih ili delimično usvojenih Dragićevićevih sugestija, naposletku pažnju na jedno zapažanje vezano za komentar Batovskog.

2.6. „Dajući komentar Njegoševim stihovima: ’Mala li je žertva sva Srbija [/] od Dunava do mora sinjega’ (54-55), g. Batovski kaže da je ’sinje more’ – Jegejsko more^[98], a nama se čini da to ne mora biti Jegejsko More, već da to znači uopšte do morske obale, pošto Njegoš, kao i narodna poezija, uopšte more zove – sinje more (tj. plavo more), a ako bi baš mislio na neko more, sigurno bi to prije bilo Jadransko…“^[99] Korigovan komentar uz 55. stih konačne verzije prevoda glasi: „W oryginale: Od Dunava do mora sinjega, więc ’sine morze’ małą literą, nie wiadomo czy Njegoš tu ma na myśli Adriatyk, czy m. Egejskie; ale właśnie Adriatyk bywa czasem nazywany Sinje More."^[100] Prevodilac je, dakle, u osnovi primio sugestiju da, po svoj prilici, nije reč o Egejskom moru, ali kao da ne uvažava nesumnjivo folklorno poreklo »sinjeg mora« (up.: Banašević).

3.

Iako strog i sitničav, Jan Mježva je učinio mnogo na konačnom uobličavanju poljskog prevoda. Batovski je u II verziju prevoda uneo i neke od primedaba ovoga recenzenta koje je u svom polemičkom odgovoru odbacivao. Predstavićemo neke od njih, kao i neke koje se podudaraju sa zapažanjima drugih ocenjivača I verzije prevoda.

3.1. Tražeći izvore »grešaka« Batovskog u stranim prevodima, Mježva, pored ostaloga, ukazuje i na stih 801 staro drvo slomi, ne ispravi!: „što je Kirste nemački izrazio: ’Altes Holz, das bricht, doch biegt sich nimmer’ […], a prema njemu i B. prevodi: ’drzewo stare się łamie, lecz nie gnie!’^[101] [drvo staro se lomi, ali se ne savija!] A obično se poljski govori: ’Stare drzewo złamie, nie sprostuje!’“^[102] Na ovu zamerku, u tački 2, prevodilac najpre odgovara: „Istina je da bi Ńegoševo ’ne ispravi’ (drvo) bilo boļe prevesti sa ’nie sprostuje’, nego sa ’nie gnie’, ali sam ja morao uzeti u obzir i broj slogova u stihu. Ipak smisao nije mnogo izmeńen u celoj rečenici, jer da se staro drvo može ispraviti, mora se prvo saviti."^[103] I pored svega, međutim, stih-poslovica u novoj verziji glasi gotovo sasvim onako kako je predložio Mježva: (II) stare drzewo złamiesz – nie sprostujesz.

3.2. Od Kirsteove konkretizacije, po Mježvi, vodi poreklo prevod Njegoševih stihova 570-573 (polu zemlje Turci mu uzeše, / no pošto je svu obliše krvlju / i pošto mu brata izgubiše). „Batovski pre svega menja podmet radnje: ’Oddał Turkom połowę swej ziemi [/] aż gdy całą oblał krwią w obronie, [/] aż gdy brat mu padł w boju z najeźdźcą…’ [Dao je Turcima polovinu svoje zemlje, pošto je celu polio krvlju u odbrani, pošto mu je pao brat u borbi sa napadačem…], opet nalazeći podstreka (a i opravdanja?) kod Kirsta: ’Nicht liess er sein halbes Reich den Türken, / Als bis ers nit seinem Blut begossen / Und bis ihm sein Bruder war gefallen’ (str. 23), proširujući lično tekst izvornika rečima ’u odbrani’ (st. 571) i ’u borbi sa napadačem’ (st. 572) radi broja slogova u stihu. Prema Njegošu, Turci su uzeli Ivan-begu pola zemlje […], ali su to skupo platili: ’svu je obliše krvlju’ – naravno Turci a ne Ivan-beg u odbrani krvlju svojom i svojih vojnika, kako izlazi iz prevoda B. (a upravo iz Kirsta)."^[104] Batovski svome kritičaru isprva odgovara: „G. Mježva misli da iz moga prevoda izlazi da je Ivan bega dao sâm Turcima polovinu svoje zemļe i da ju je pri tom oblio krvļu svojom i svojih vojnikā, i da to sve nije kod Ńegoša. Pa ipak, u prevodu se ne kaže da je Ivan beg dobrovoļno dao Turcima zemļu, ali samo po sebi se razume da im je morao dati, kad su ga nadvladali…"^[105] itd. U poslednjoj redakciji prevoda ipak čitamo: (II) Turczyn zabrał ziemi mu połowę / aż gdy całą krwią ją oblał swoją, / gdy brat księcia w boju padł z najeźdźcą… Ovde je, možemo reći, zapravo prepričana suština Mježvine primedbe.

3.3. Na drugom mestu Mježva skreće pažnju, pored ostaloga, na stihove 783-785 (tad bi mi se upravo činilo / da mi sv’jetli kruna Lazareva, / e sletio Miloš među Srbe) i nastavlja: „Ove stihove B. je preveo: ’Wtedyby mi było tak na duszy, [/] jak przy serbskiej wznowieniu korony, [/] przy zstąpienieu Miloša do Serbów’ [Tada bi m[i] bilo ovako na duši kao pri obnovljenju srpske krune, kao pri dolasku [silasku] Miloša među Srbe]. [M]isao je u prevodu u suštini izmenjena, štaviše ne mogu razumeti šta je time B. hteo kazati. Niti Njegoš govori štogod o duši^[106], niti o obnovljenju srpske krune – kaže samo da bi mu se činilo da su se vratila vremena Lazareva i Miloševa."^[107] Batovski (u tački 10 svoga odgovora) ovu i slične Mježvine zamerke klasifikuje kao nedovoljno ozbiljne i, uz pomoć semantičke interpretacije sopstvenog prevoda, dokazuje njegovu istovetnost sa mišlju originala. U verziji iz 1958, međutim, zatičemo doslovniji prevod, baš onakav kakav je Mježva zahtevao: (II) Wtedy by mi całkiem się zdawało, / że Łazarza znów korona błyszczy, / że wśród Serbów Miloš się pojawił.

3.4. O stihu-aforizmu 777 (nađeno je draže negubljena) Mježva piše da je pogrešno preveden „poljskom poslovicom »zawsze lepiej znaleźć, niżli zgubić« […], jer njegovo je značenje: ono što se izgubilo, pa se pronašlo, draže je od toga što se nije izgubilo, što imamo. Tačan smisao pogodio je Kirste: »Wiederfinden gilt uns nehr als Haben«."^[108] O istome stihu prevoda govori u svom prikazu i Obrad Sanović, tvrdeći da „naprosto neodpovndb originblu »nadjeno je draže negubljena« = věc, kterou jsi zatratil, a opět nalezl, je ti milejší než věc neztracená“.^[109] Na isti stih ukazuje i Ilešič.^[110] U konačnoj verziji prevod stiha 777 – svakako ne zahvaljujući Kirsteu – bliži je semantici originala: (II) niż nie stracić, lepiej jest odzyskać.

3.5. Kao primer „koliko se kvari lepota originala usled […] ’slobodne interpretacije’ Mježva navodi prevod stihova 794-796 – Manji potok u viši uvire, / kod uvora svoje ime gubi, / a na brijeg morski obojica – koje Batovski prenosi: (I) Mały potok, gdy łączy się z większym, / już u wtoku nazwę swoją traci, / w morzu zasię obydwa znikają [Mali potok, kad se spaja s većim, / već na ušću svoje ime gubi, /u moru pak oba nestaju]. „Nalazim“ – piše Mježva – „da nije bilo potrebno sintaksu menjati i dodavati u stihu ’a na brijeg morski obojica’ novi prirok ’nestajati’, zamenjujući ujedno reč ’brijeg morski’ rečju ’more’, tim pre što je tačno ove stihove objasnio Kolman. U izvorniku imamo naime tri misli: 1) manji potok uvire u veći, 2) kod uvora gubi svoje ime, 3) obojica gube na obali morskoj. To nećemo naći u prevodu.“^[111] Batovski i na to odgovara^[112], ali u konačnoj verziji prihvata veći deo Mježvine argumentacije: (II) Mały potok do większego wpada, / już u wtoku nazwę swoją traci, / a na morskim brzegu tracą oba.

3.6. Na stihovima 674-675 (Nek propoje pjesna od užasa, / oltar pravi na kamen krvavi!) – koje Batovski prevodi: (I) niechaj zabrzmi straszna pieśń i niechaj / ołtarz prawy nad krwawym zabłyśnie! [neka zazvuči strašna pesma i neka / oltar pravi nad krvavim blesne] – zaustavili su se i Mježva i Dragićević, a drugi stih (675) notirao je i Sanović. Mježva tvrdi kako Batovski doslovce prati Rešetarovo objašnjenje ovih stihova^[113], ali samo jednim delom. „Ovo objaljnjenje Reljetarevo vrlo je problematično, ali je još čudniji [izlaz] iz teljkoća našao B. interpretirajući ’neka zasija oltar pravi nad krvavim!’"^[114] Mježva zatim, polazeći svakako od Rešetara, daje sopstvenu, dosta zanimljivu interpretaciju 675. stiha Gorskog vijenca: „Drugi stih je eliptična rečenica kojoj se može dopuniti prirok oblikom glagola biti, kao što je obično kod eliptičnih rečenica. Onda bi ovaj stih glasio: neka je oltar pravi na krvavom kamenu. Dok se ne počne borba, u Crnoj Gori ima dva oltara: hrišćanstvo i muslimanstvo. Čim se borba uspešno svrši, ostaće samo jedan oltar – hrišćanstvo, ali ’na krvavom kamenu’ pošto pristalice islama treba uništiti tj. pokvasiti krvlju kamen Crne Gore. Čini mi se da je baš ovu vladičinu želju da u Crnoj Gori bude samo jedna vera, makar bila otkupljena krvlju braće, hteo da kaže Njegoš.“^[115] Osnovnu misao vrlo slično tumači i Dragićević, po kojem će istrebljenje poturica „biti ’pjesna od užasa’ (tj. veselje u kome će imati isto toliko tuge, pobjeda kojoj se neće radovati kao drugim pobjedama, jer će u njoj biti poklana braća po krvi, iako ne po vjeri) i da će se toga radi u toj ’pjesni od užasa’ sagraditi oltar (učvrstiti hrišćanstvo) na krvavome temelju. Mi mislimo, dakle, da u stihu ’oltar pravi na kamen krvavi!’ (675) pravi treba da bude imperativ od praviti, graditi, kao što je i početak ove rečenice ’Udri za krst…’, a ne pravi, istinski, verus, kako stoji u izdanju ’G. v.’ s komentarom g. Rešetara i kako ga prevodi g. Batovski.“^[116] Dragićevićevo tumačenje u opreci je sa danas prihvaćenim (up.: Latković, Banašević). Batovski u ovom slučaju nije poslušao Dragićevića, i to, biće, s pravom, ali se i poveo za Mježvinom (i Rešetarovom) interpretacijom (premda mu je, svakako, bila znana i Latkovićeva). U konačnoj redakciji prevoda ovi stihovi glase: (II) Niech pieśń straszna zabrzmi; w krwawym / niechaj stanie kraju ołtarz prawy! Kao što se možemo uveriti, opstalo je i ostalo ono upadljivo opkoračenje iz I verzije, koje je – ima li se u vidu da je reč o jednoj od ključnih partija teksta – valjalo, držimo, po svaku cenu izbeći…

4.

Od pregršti primedaba koju je u svome napisu u „Slaviji“ izneo Fran Ilešič gotovo da je većinu poljski prevodilac »ugradio« u novu verziju svoga prevoda Gorskog vijenca. Kada hvali podelu teksta na 17 scena, Ilešič, da podsetimo, ujedno zamera što nisu bolje istaknuti „činovi“ – po Ilešiču, koji parafrazira Rešetara, njih tri.^[117] Batovski tu zamerku prihvata i u uvodu II izdanja detaljno izlaže Rešetarovu podelu na scene i „delove“.^[118] Kad je o „delovima“ („aktima“, kako ih zove Ilešič) reč, nova verzija poljskog prevoda podeljena je na – četiri (!). U samom tekstu delovi su obeleženi naslovom u uglastim zagradama, npr.: „[CZĘŚĆ PIERWSZA]“ i svaki put na početku nove strane. Izvor su, kako upućuje i sam Batovski, Rešetarove reči o tome da se tri (po interpretaciji Batovskog – četiri^[119]) glavna dela Gorskog vijenca „mogu uzeti kao tri glavna i potrebita dijela jedne drame: prvi je dio – skupština uoči trojičina dne – ekspozicija, drugi – skupština o malome gospođinu dne – peripetija, a treći – božić i novo ljeto – katastrofa“.^[120] Batovski, kao što rekosmo, izdvaja četiri dela. Zašto? Za objašnjenjem, čini se, ne treba dugo tragati: iz Rešetarove formulacije (doduše, ne baš sasvim precizne) prevodilac kao da je razumeo da je III deo Božić, a da je poseban, IV deo Nova godina – katastrofa. Tako je, naime, postupio u (II), poslušavši u načelu Ilešiča i (pogrešno) protumačivši Rešetara!^[121] A bolje bi bilo da je samo poslušao Ilešiča, jer bi tako bar bio bliži Rešetaru^[122]… No postupak grafičke, pa tako i »psihološke« podele na činove uopšte (a posebno izdvajanje IV) teško da može bitno olakšati orijentaciju poljskog čitaoca u Gorskom vijencu, te mu nije trebalo pribegavati. U tom pogledu je drugo izdanje, istini za volju, nesumnjivo korak nazad u odnosu na prvo.^[123]

Pored ovoga, u potpunosti je uvažena još jedna generalna Ilešičeva primedba, izneta u tekstu u „Slaviji“ – ona koja se tiče (nepotrebne) zamene mesta pojedinih stihova^[124], te II verzija poljskog prevoda gotovo bez ostatka izdržava poređenje sadržaja sa originalom »stih po stih«.

4.1. Prihvaćen je i već spomenuti Ilešičev predlog da se – kulturološkog konteksta radi – svuda kościół zameni sa cerkiew. Navodeći primer 655. stiha (pred oltarom crkve i plemena), prevedenog (I) na ołtarzu kościoła i ludu, Ilešič odmah nudi rešenje: „ja: ’na ołtarzu cerkwi i narodu’".^[125] Na odgovarajućem mestu II verzije poljskog prevoda nalazimo upravo ovaj Ilešičev stih!

4.2. Nije ostala bez odjeka ni Ilešičeva (opet kulturološka) primedba o slavi, krsnom imenu.^[126] Stihovi 445-446 (Je li vino goste posvadilo, / kv je vama ovo krsno ime?) u prvobitnoj verziji glase: (I) Może wino zwaśniło wam gości / na dzisiejszym obchodzie patrona? Iste stihove razaznajemo u konačnom obliku: (II) Może wino gości wam zwaśniło, / skoro dzisiaj święto macie rodu? Uz 446. stih, međutim, ovde nalazimo i komentar: „Ciekawą cechą narodową i obyczajową Serbów (także Czarnogórców) jest obchód zwany krsno ime lub krsna slava. Mianowicie Ser. nie obchodzą indywidualnie imienin, lecz cała rodzina ma zawsze jednego patrona i w dniu jego święta urządza przyjęcie. Martinovići obchodzili święto patrona właśnie w dniu 8 września (zob. obj. na początku nin. obrazu), gdy odbywało się zgromadzenie na Cetyniu."^[127]

4.3. Zanimljivo je jedno kritičko zapažanje o stilu prevoda. „U poeziji uopće, a osobito u takvoj kakva je ’Gorski vijenac’, gde govore prosti ljudi, nisu podesni izrazi koje upotrebljava teorija i nauka; držim, na primer, da stih 392: ’Mićunović i zbori i tvori’ nije dobro preveden ovako: ’Mićunović – to mówca i junak’ – pa Mićunović nije govornik!"^[128] Zaista. I Batovskom je to postalo jasno: (II) Miciunowicz rzec i działać umie!

Ilešičev prilog bio je od najvećeg značaja za novi metrički lik prevoda. Insistirajući na svojim »amfibrasima« i na potrebi »trohejizacije«, kritičar je podstakao prevodioca da stih prevoda dosledno prilagodi, kako sam u predgovoru II izdanju kaže, „do schematu epickiego dziesięciozgłoskowca (4+6, w 5 trochejach)".^[129] Tu je, pored prikazivačevih pouka, od značaja moglo biti i tradicionalno uverenje da je nesimetrični deseterac srpske narodne poezije 5-stopni trohej, u šta bi, najblaže rečeno, teško bilo uklopiti izvorni deseterac Gorskog vijenca. Kako bilo, Batovski se nesumnjivo odlučio za »trohejizaciju«, što se u dosadašnjoj literaturi ilustrovalo brojnim primerima.^[130]

Ilešič daje i recept kako to treba učiniti: „u mnogim bi se amfibrahovskim stihovima trohejski ritam dao postići prostom promenom reda reči u stihu, bez ikakve štete u kojem drugom pogledu; takvih sam amfibrahovskih stihova u čitavom prevodu nabrojio 554 (ali možda ih ima još nešto više)“.^[131] Pogledajmo konkretne predloge.

4.4. U vezi sa stihom 4 (za njim jata prokletoga kota) Ilešič daje dvostubačnu shemu: „Batowski: Za nim stada psiej dziczy przeklętej; ja: Za nim stada dziczy psiej przeklętej“.^[132] Batovski prihvata princip, pa donekle i rešenje, ali pribegava, kako bi Ilešič rekao, »zakrpi«: (II) Za nim stada dziczy tej przeklętej.

4.5. Stih 6 (ka skakavac što polja opusti): „Batowski: jak szarańcza, co pola wyniszcza; ja: jak szarańcza, co wyniszcza pola“. Up.: (II) jak szarańcza, co wyniszcza pola.

4.6. Stih 2486 (Ja sam proša sito i rešeto): „Batowski: Ja przeszedłem, rzeszotem i sitem; ja: Ja przeszedłem, sitem i rzeszotem. N.B. Taj red reči odgovara zajedno i originalu“. Up.: (II) Ja przeszedłem, sitem i rzeszotem.

Osim proste promene reda reči, veli Ilešič, „u nekim bi se stihovima potpuna trohejizacija dala postići promenom stilizacije“. I dalje: „Ja sam u tu svrhu prestilizirao 370 stihova g. Batowskoga".^[133] Ovo ilustruje primerom 40. stiha (ne prima mi plača ni molitve), koji kod Batovskog najpre glasi: (I) ni modlitwy nie przyjmuje, ni płaczu, a za koji predlaže svoje rešenje: „nie przyjmuje modlitw ani płaczu"^[134] U II izdanju prevoda 40. stih razaznajemo u istovetnom obliku: (II) nie przyjmuje modlitw ani płaczu!…

4.7. Čuveni prvi stih Gorskoga vijenca (Viđi vraga su sedam binjišah), u vezi s načelima »trohejizacije« (Ilešič, sećamo se, upravo njime ilustruje »amfibrahe«), a i (začudo ne tako oštrom) primedbom J. Mježve^[135], temeljito je prerađen: (I) Djabła widzę z siedmioma płaszczami – (II) Spójrz na czarta, co ma siedem płaszczów…

Privodeći kraju pregled (prihvaćenih) propozicija, pokazali bismo, na primeru replike kneza Bajka (st. 429-435) u obema verzijama, kako je Batovski, držeći se Ilešičevih načelnih saveta („red reči“, „stilizacija“), dolazio do svog konačnog, »trohejizovanog« teksta:

*

Materijal koji smo ponudili čitaočevoj pažnji, a koji otkriva genezu konačne verzije poljskog prevoda Gorskoga vijenca uglavnom je zasnovan na podacima koje je uvek otvoreno pružao i sam prevodilac. Smisao našeg istraživačkog napora bio je da se u svetlu raspoloživih činjenica o kritičkoj recepciji verzije iz 1932. prikaže prevodilačka laboratorija Henrika Batovskog, istoričara i slaviste, koji je udružio sve svoje filološko znanje i književni dar da što bolje prevede Gorski vijenac na poljski jezik i time poljskoj kulturi podari nepravedno zapostavljenog Njegoša, a našoj – još jedno ogledalo u kojem može studirati svoj lik.

Iako smo uvereni da je Górski wieniec, čak i u svojoj prvoj verziji, natprosečno dobar prevod, želja nam nije bila da dokazujemo njegove kvalitete koristeći se mnenjima različitih kritičara. Cilj nam je bio da pokažemo koliko je znanja, razmišljanja i marljivoga truda čitav niz ljudi – dakako, na čelu s prevodiocem – uložio u to da Górski wieniec bude još bolji.

Batovski za sebe kaže da nije (pravi) pesnik. Iako smo se dosad, bar donekle, mogli uveriti u suprotno – poverovaćemo mu u jednome. Da jeste pravi pesnik, slavom opijeni poeta laureatus, sujeta bi ga sprečila da novu verziju svoga prevoda ovako temeljno doradi. Ne bi to bio kadar, usuđujemo se da primetimo, ni pravi prevodilac… To je mogao samo naučnik kojem je istina iznad svake taštine. Batovski se ovde poneo poput Milana Rešetara, koji je kritikama prethodnoga uvek dograđivao komentatorski aparat narednog izdanja Gorskog vijenca. Iako mu se zameralo što ne kazuje šta od koga prima (sujeta!), Rešetar je obično kazivao od koga je primao. Baš kao i Batovski.

Napomene

* Henrika Batovskog poljski prevod Njegoševog »Gorskog vijenca« i njegovi kritičari. Anali Filološkog fakulteta, XX (u štampi).

1. V. prethodni prilog – Gnomika »Gorskog vijenca« i njen poljski prevodni ekvivalent, nap. 4.
2. „Prevod nije bio laka stvar. Niz mesta koja različito interpretiraju čak i rođeni Srbi morao je zadavati utoliko veće teškoće prevodiocu. Na sličan način rad je otežavala nužnost prilagođavanja epskom desetercu koji ima stalnu cezuru posle četvrtog sloga. Prevod treba da je što je moguće verniji, a da bude pri tom pisan u duhu jezika prevoda. Neophodnost poštovanja obaju ovih pravila primorala je prevodioca na izvesne kompromise: na nešto slobodniju interpretaciju izvesnih manje jasnih mesta, a i na zadržavanje izvesnih naročito karakterističnih izraza originala.“ – P. P. Njegolj, Górski wieniec. Warszawa, 1932 (Biblioteka Jugosłowiańska, t. III), 17. – Dalje u tekstu i napomenama ovo izdanje obeležavamo: „I“ (Ovde i dalje u citatima prevod naš – P. B.)
3. „Na nekolikim mestima u ovome prevodu naći će se prividne homonimske greške, tj. srpske reči prevedene poljskima koje slično zvuče, ali koje imaju drugačije značenje nego u originalu. Ti su izrazi, međutim (npr., *slava Bogu, puška je *jaukom odgovorila), upotrebljeni namerno: činili su se pogodniji nego doslovni prevod.“ – I, na istom mestu.
4. „Prevodilac se nada da je ova poljska verzija [sic!] Gorskog vijenca bliža originalu znatno više nego prethodna, kako u pogledu vernosti prevoda, tako i ritma koji je pažljivo primeren shemi deseterca (4+6 od 5 troheja). Naravno, upravo takva građa stiha morala katkad prouzrokovati izvesna odstupanja u preciznosti prevoda, ali ona nigde ne izobličavaju izvorni smisao.
   Katkada je trebalo birati: vernost originalu ili poetičnost izraza, pri čemu su okovi deseteračke građe snažno sputavali u izboru reči. Prevodilac koji se našao pred tako teškim zadatkom birao je u tim slučajevima, uopšte uzev, ipak princip egzaktnosti.“ – P. P. Njegolj, Wybór pism. Wrocław-Kraków, 1958 (Biblioteka Narodowa, S. II, nr 113), CXXIV-CXXV. – Dalje u tekstu i napomenama: „II“.
5. „Ne može biti ni najmanje sumnje u to da Gorski vijenac zaslužuje mnogo poetičniji prevod od ovoga koji se ovde pojavljuje. Ovaj je prevod prilično veran, najverniji mogući – i to je sve. Ali dok se kod nas ne nađe pravi pesnik koji u isto vreme dobro poznaje srpski jezik, istoriju i folklor […] prevod i ovakav kakav je odigraće svoju ulogu…“ – II, CXXV.
6. O metričkim problemima prevođenja Gorskog vijenca na poljski – obema verzijama prevoda H. Batovskog i nekim stavovima iznetim u pratećoj naučnoj literaturi – biće govora u studiji koju, u saradnji s piscem ovih redova, priprema prof. M. Topić.
7. Dalje u tekstu i napomenama – (R9).
8. Npr. u: Henrik Batovski, O nedostacima poljskoga prevoda »Gorskoga vijenca«. SKG (NS), 1932, XXXVI/6, 477.
9. „za njegovu dragocenu pomoć pri prevođenju težih mesta“ – I, 17.
10. „crnogorskom prijatelju“ … „za brojne vredne informacije o crnogorskim običajima“.
11. Up.: II, CXXII.
12. Up.: II, CXXV.
13. Up.: II, CXXV-CXXVI.
14. „Sa svoje strane, u Beogradu su mi profesori tamošnjeg univerziteta dr Nikola Banašević i dr Vido Latković dali takođe niz dragocenih uputa, pri čemu mi je prof. Banašević posavetovao šta od drugih Njegoševih dela, sem Gorskog vijenca, da odaberem za prevod na poljski jezik.“ – II, CXXVI.
15. Up.: Lech Paździerski, Bibliographia polonica Julija Benešića. Zbornik za slavistiku, 1980, 19, 145-196. O nekim od ovih napisa detaljnije u: E. Madany, » Gorski vijenac« w Polsce. [W:] Polsko-jugosłowiańskie stosunki literackie. Wrocław-Warszawa…, 1972, 109-120.
16. Novosti, XXVI/1932, 96.
17. Jugoslavenski Lloyd, XXIV/1932, 81.
18. S. P., »Gorski vijenac« u poljskom prevodu. SKG (NS), 1932, XXXV/8, 629.
19. Dr. P. J., Poljski prevod »Gorskog vijenca«. Narodna odbrana, VII/1932, 16, 259-260.
20. Krešimir Georgijević, Poljski prevod »Gorskog vijenca«. SKG (NS), 1932, XXXVI/2, 135-138.
21. Isto, 136.
22. Na istom mestu.
23. Isto, 137.
24. Na istom mestu.
25. To je gotovo četiri puta više od onoga koji je objavljen.
26. H. Batovski, O nedostacima poljskoga prevoda »Gorskoga vijenca«. SKG (NS), 1932, XXXVI/6, 477.
27. H. Batowski, Njegoš o Polsce i w Polsce. Slavia, 1934, XIII/1, 30-41.
28. „nikada u tome nije prešao pravu meru i slobodan prevod uvek je bolji nego nerazumljiv prevod ili onaj koji je suprotan duhu jezika“ … „Uopšte uzev, prevod dra Batovskog je veoma savestan, pa i, trebalo bi to iskreno reći, mnogo bolji od starijih prevoda na druge slovenske jezike.“ – O. Sanović, Petar II. Petrović Njegoš: Górski wieniec… Slovanský Přehled, XXIV/1932, 8, 499.
29. „Jako bi dobro bilo da je prevodilac otvoreno napomenuo da je radio uz pomoć komentara prof. Rešetara“ … „… prevodilac se štedro koristio i radom O. Kolmana […] – ali ni to se nikako ne spominje“. – Na istom mestu.
30. Risto J. Dragićević, Poljski prevod »Gorskog vijenca«. Izvod iz članka. Pravda, XXVIII/1932, 317, 7.
31. R. J. Dragićević, Poljski prevod »Gorskog vijenca«. Zapisi, VI/1932, XII/6, 331-341.
32. Rešetar je, kao što je poznato, „prizore“ popisivao u sadržaju knjige, a u tekst ih nije unosio označavanjem broja, već je samo prozna »didaskalija«, tamo gde je smatrao da počinje „prizor“, izdvajao polumasnim slogom. Batovski je pak u I verziji ispred »didaskalija« stavljao rimski broj (I-XVII), i to na mestima koja je označavao i Rešetar. Od ovoga nije odustao ni u II, ali je rimske brojeve tamo stavljao u uglaste zagrade.
33. Dragićević, 335-336.
34. Isto, 340-341.
35. Konstantin Perić, Njegošev »Gorski vijenac« u poljskom prevodu… Život i rad, V/1932, XI/65, 705.
36. Na istom mestu.
37. H. Batovski, O nedostacima poljskoga prevoda »Gorskoga vijenca«. SKG (NS), 1932, XXXVI/6, 477.
38. Jan Mierzwa, Petar Petrović Njegoš, » Górski wieniec« … Prilozi za KJIF, 1932, XII/2-3, 224-236.
39. J. Mierzwa, O języku przekładu »Górskiego wieńca«. Poradnik Językowy, 1932, 9/10, 170-172.
40. Henrik Batovski, Odgovor prevodioca. Prilozi za KJIF, 1932, XII/2-3, 236-245.
41. J. Mierzwa, Petar Petrović Njegoš, » Górski wieniec« … Isto, 224.
42. Na primerima nekih konkretnih rešenja zadržaćemo se detaljnije u III dklu rada.
43. Mierzwa, 226.
44. To je, uostalom, karakteristično i za sudbinu izvornog Njegoševog teksta na putu od prvog bečkog izdanja, preko brojnih Rešetarovih, pa sve do kritičkog izdanja N. Banaševića. Up.: Radmilo Marojević, Prilog tekstologiji »Gorskog vijenca« (rekonstrukcija glagolskog priloga u 2121. stihu). Radovi Filozofskog fakulteta u Banjoj Luci, 1998, I/1, 9-10.
45. Mierzwa, 226-227.
46. Isto, 236.
47. Henrik Batovski, Odgovor prevodioca. Prilozi za KJIF, 1932, XII/2-3, 236.
48. Isto, 238.
49. Mierzwa, 225.
50. Up.: isto, 226.
51. Batovski, 238.
52. Up.: I, 13-15.
53. M. Rešetar, Život i rad Petra Petrovića Njegoša. [U:] (R9), XXXVIII.
54. Up.: M. Rešetar, Život i rad Petra Petrovića Njegoša. [U:] P. P. Njegoš, Gorski vijenac. Osmo izdanje s komentarom M. R. Biograd, 1923, XLIII.
55. Rešetarovu grešku u paginaciji Batovski je ispravio tek u izdanju iz 1958. Up.: II, C, nap.
56. Batovski, 242.
57. Isto, 245.
58. J. Mierzwa, Polski przekład »Górskiego wieńca«. Przegląd Współczesny, 1933, 46, 388-390. – H. Batowski, O moim przekładzie »Górskiego wieńca«. Isto, 47, 460-462.
59. Fran Ilešić, Batowski Henryk, Petar II Petrović Njegoš, Górski wieniec… Slavia, 1933, XII/1-2, 258-266.
60. Isto, 258.
61. Isto, 259.
62. Na istom mestu.
63. O tom problemu pri prenošenju srpskog nesimetričnog deseterca na poljski teren i o odgovarajućim versifikacijskim obrascima u poljskom pesništvu v. rad M. Topića (u saradnji s piscem ovih redova): Metrički i tematski kontekst „Balade“ Česlava Miloša. Filološki pregled, XXVI/1999, 1-2, 199-226.
64. Ilešić, 260.
65. Up.: na istom mestu.
66. Isto, 261.
67. Up.: II, CCXXIV.
68. Mladen Leskovac, O prevodima Njegoševa »Gorskog vijenca«. Letopis MS, 1947, CCCLXI/6, 28.
69. Up.: isto, 30. – H. Batovski, Odgovor prevodioca. Prilozi za KJIF, 1932, XII/2-3, 237.
70. M. Leskovac, 30.
71. Isto, 33.
72. Isto, 35.
73. Isto, 31.
74. Pošto se bavimo, zapravo, promenama teksta od I do II verzije, ovde ne uzimamo u razmatranje opširnu recenziju izdanja iz 1958. iz pera Stojana Subotina. Up.: S. Subotin, Petar Petrović Njegoš, Wybór pism… Pamiętnik Słowiański, IX, 1959, 192-210.
75. Up.: Edward Madany, » Gorski vijenac« w Polsce. [W:] Polsko-jugosłowiańskie stosunki literackie. Wrocław-Warszawa…, 1972, 109-120. – Milica Jakóbiec-Semkowowa, Pitanje poljskih prevoda » Gorskog vijenca« P. P. Njegoša. [U zb.:] Njegoševo pesničko delo. Naučni sastanak slavista u Vukove dane, Beograd, 1990, 18/2, 329-336.
76. Up. II, CXXIII.
77. „Za potrebe ovoga izdanja prevod je načinjen zapravo sasvim iz početka, uzimajući u obzir sve umesne primedbe recenzenata prethodnoga izdanja kao i literaturu objavljenu od toga vremena.“ – II, CXXIV.
78. Up. Latkovićev komentar uz Gorski vijenac (III knjiga Cjelokupnih djela, više izdanja).
79. K. Georgijević, Poljski prevod »Gorskog vijenca«. SKG (NS), 1932, XXXVI/2, 137.
80. Georgijević ceni da je prevod dobar, ali „Poljaci ne znaju te priče, a alegoričnog značenja njena pogotovu: da se tu misli na tvrdoglavost i zloću žene koja je napadala vraga u rupi, te je ovaj s jedne strane posedeo.“ – Georgijević, na istom mestu.
81. „Dalje replike: kneza Janka, kneza Bajka, Obrada i dr., ironičnog karaktera, imaju za cilj da ukažu na uzaludnost dalje diskusije sa poturicama, o čijem preobraćanju nema ni govora. Pojedine anegdote temelje se na narodnim verovanjima.“ – II, 58.
82. Georgijević, 138.
83. J. Mierzwa, Petar Petrović Njegoš, » Górski wieniec« … Prilozi za KJIF, 1932, XII/2-3, 224.
84. Kod Rešetara: „idu ’kume’, to jest 12 žena svaka s malim djetetom u kolijevci, te pred kućom ubijenoga kume bogom i sv. Jovanom da pristane na umir“ (R9, 44). Čini se da Batovski ovde nije najbolje razumeo „kыme bogom i sv. Jovanom“, te od 3. l. mn. glagola kъmiti u napomeni uz poljsko izdanje kao da je imenica (nom. množ. od kъma), te se može shvatiti kao da je reč o nekakvim »kъmama Boga i sv. Jovana«. – V. prevod u nap. .
85. „U originalu: ja ću prvi poći pred kumama – ovde je reč o starom crnogorskom običaju, po kojem je, radi umira zavađenih rodova među kojima je pala krv, kretala čitava povorka na čelu sa majkama koje su nosile decu i one su se zvale ’kume Boga i svetog Jovana’, pri čemu je ubica davao novčani otkup (bratsko mito – cena krvi za oštećeno bratstvo), a pošto se umir postigne, prelamao se srebrni novčić i ubica je, s puškom obešenom o vrat, molio porodicu ubijenoga za oproštaj.“ – II, 54.
86. Up. Banaševićev komentar u kritičkom izdanju Gorskog vijenca (Beograd, 1973).
87. Georgijević, 138.
88. Taj stih slično tumači Latković, dok Banašević drži da nije reč o strahu, već plahovitosti (nedostatku samosavlađivanja).
89. Georgijević, 138.
90. R. J. Dragićević, Poljski prevod »Gorskog vijenca«. Zapisi, VI/1932, XII/6, 335.
91. Isto, 336.
92. Na istom mestu.
93. Isto, 337.
94. Stihovi Nije, đedo, tako mi roždestva, / no nekakav pokolj, te veliki najpre su prevedeni: (I) O, nie, ojcze, na Boga, co dzisiaj / na świat przyszedł – bój to był, bój wielki, a potom: (II) O, nie, dziadku, klnę się świętem bożym, / to był jakiś bój naprawdę wielki. Razlog svim ovim prevodilačkim »bravurama« jeste ekstenzivnost poljskog prevodnog ekvivalenta za Roždestvo: Boże Narodzenie, odnosno 3 naspram 6 slogova!
95. Dragićević, 338.
96. „Katolici i muslimani nazivali su pravoslavne Srbe ’Vlasima’; to je imalo uvredljivo značenje. Uporedi: Volosi.“ – I, 159.
97. „vlaše – muslimani srpske krvi tako su pogrdno i prezrivo nazivali pravoslavne“ – II, 35.
98. „55 morze Egejskie". – I, 159.
99. Dragićević, 339.
100. „… dakle, ’sinje more’ napisano malim slovom; ne zna se da li tu Njegoš ima na umu Jadransko ili Egejsko more; međutim, upravo se Jadran katkad naziva Sinje More." – II, 18.
101. Istini za volju, u (I) ovaj stih ispravno glasi: drzewo stare łamie się, lecz nie gnie!
102. J. Mierzwa, Petar Petrović Njegoš, » Górski wieniec« … Prilozi za KJIF, 1932, XII/2-3, 225.
103. H. Batovski, Odgovor prevodioca. Isto, 237.
104. Mierzwa, 228.
105. Batovski, 240.
106. Ali govori, dodajmo sa svoje strane, već u st. 786 (duša bi mi tada mirna bila). Prevodilački »umetak«, uzimajući to u obzir, ne bi nužno morao da se tretira kao »izneveravanje« duha izvornika.
107. Mierzwa, 229.
108. Isto, 231.
109. „naprosto ne odgovara originalu … = stvar koju si izgubio pa ponovo pronašao, draža ti je od negubljene stvari“ – O. Sanović, Petar II. Petrović Njegoš: Górski wieniec… Slovanský Přehled, XXIV/1932, 8, 500.
110. Up. Ileljić, 263.
111. Mierzwa, 230.
112. Batovski, 241.
113. „…neka propoje užasna pjesma rata i smrti, (neka propoje, tj. neka zasja) pravi (hrišćanski) oltar u okrvavljenoj Crnoj Gori“. – (R9), 41.
114. Mierzwa, 231.
115. Na istom mestu.
116. Dragićević, 339.
117. F. Ilešić, Batowski Henryk… Slavia, 1933, XII/1-2, 258.
118. Up.: II, C-CII.
119. Up.: II, C.
120. R9, XXXVIII.
121. III deo kod Batovskog počinje sa Rešetarovim XV „prizorom“, dok se IV deo u potpunosti podudara sa XVII „prizorom“.
122. Kada o tome piše, Ilešič, da podsetimo, kao da precizira Rešetara „I. Skupljtina uoči trojičina dne. II. Skupština o malome Gospodjinu dne. III. Na Božić i Novu godinu“. – Ilešić, 258.
123. Podela na četiri dela – i pored podužeg spiska zamerki – promakla je pažnji najambicioznijeg kritičara II izdanja, Stojana Subotina (S. Subotin, Petar Petrović Njegoš, Wybór pism… Pamiętnik Słowiański, IX, 1959, 192-210).
124. Up.: Ileljić, 258.
125. Isto, 261.
126. Up.: na istom mestu.
127. „Zanimljiva nacionalna i običajna specifičnost Srba (i Crnogoraca) jeste praznik zvani krsno ime ili krsna slava. Srbi, naime, ne slave individualno imendan, već cela porodica uvek ima jednoga patrona i na dan njegovog praznika priređuje se prijem. Martinovići su svetkovali praznik patrona upravo na dan 8. septembra (v. objašnjenje na početku ove slike), kada se održavala skupština na Cetinju“. – II, 39.
128. Ilešić, 263.
129. II, CXXIV. V. nap. 4.
130. Up.: Milica Jakubiec-Semkowowa, Pitanje poljskih prevoda » Gorskog vijenca« P. P. Njegoša. [U zb.:] Njegoševo pesničko delo. Naučni sastanak slavista u Vukove dane, Beograd, 1990, 18/2, 330.
131. Ilešić, 259.
132. Na istom mestu.
133. Na istom mestu.
134. Isto, 260.
135. Mierzwa, 235.
136. Iako stihove navodimo samo da bismo pokazali princip redigovanja, mimogred spominjemo i da st. 434-435 u II verziji dobijaju i komentar: „Stara bajka, znana u wielu luduw, o myszach, kture chciały zawiesić kotu dzwonek na szyi, by ten je ostrzegał: zamiar był daremny, bo żadna mysz nie podjęła się tego czynu dokonać, więc Bajko nie chce, by tak samo stało się z planami Czarnogórców.“ („Stara basna, poznata kod mnogih naroda, o miševima koji su hteli da obese mački zvonce oko vrata, kako bi ih ono upozoravalo: namera je bila uzaludna, jer nijedan miš nije pregao da taj naum i ostvari, te Bajko ne želi da tako bude i sa planovima Crnogoraca.“) – II, 38. Up. kod Rešetara: „dogovorili se miši da će objesiti mački zvono o vratu, da je čuju izdaleka kad hoće da na njih juriši, nego se ne mogao naći junak koji bi zvono objesio“ (R9, 30).

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | O Poljskoj | Prevodi | Bibliografija
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt