Пројекат Растко : Пољска : Уметност

Петар Буњак

Батовски и критичари^*

[Polonica et polono-serbica, 2001]

Пољски превод Горскога вијенца из пера угледног историчара и слависте Хенрика Батовског, појавом обају својих издања – првог из 1932. и другог из 1958. године – живо је подстицао синхрону књижевну и научну критику, али и многобројна ретроспективна истраживања из области превођења, историје рецепције Његошевог дела у пољској средини, односно историје српско-пољских књижевних веза. Тако је, током времена, код нас и Пољака настала незанемарљива литература.^[1]

Већ смо се освртали на два, донедавно још увек отворена питања, везана за превођење Горског вијенца на пољски језик: 1) колико има пољских превода, потписаних именом Хенрика Батовског и 2) да ли је превод Батовског филолошки или песнички. У вези с првим, изразили смо уверење да је реч о двема верзијама једног истог превода, а у вези с другим, и поред супротних преводиочевих тврдњи, да је превод у првом реду песнички, премда садржи и неразлучиве елементе филолошке интерпретације.

Циљ је овога прилога најпре да у главним цртама скицира I) елементе за поетику превођења које је формулисао или практично демонстрирао Хенрик Батовски преводећи Горски вијенац, затим да прикаже II) критичку рецепцију прве верзије овог великог преводилачког подухвата у своме времену и њену пројекцију на вредновање превода у потоњим временима, док ће посебно бити речи о III) конкретној улози коју су у коначном уобличавању превода одиграли поједини критички одзиви на прво издање.

I

О проблемима превођења Горског вијенца на стране језике писало се у нашој и не само нашој науци небројено пута, па је и пољски превод Хенрика Батовског у том погледу досад углавном већ детаљно описан. Овде се ограничавамо на неколика запажања о томе како је Батовски преводио и где је у свом послу налазио ослонац.

1.

Ако се, поред савладавања свих тешкоћа везаних за интерпретацију текста на плану елементарне семантике, преводилац обавеже још и на формалну и стилску »верност« изворнику, с једне стране, и, са друге, на поштовање »прага толеранције« новога читалачког круга којем се мора говорити на начин не превише удаљен од његове изворне књижевне традиције – преводиочеви се проблеми незадрживо множе. Тешко размрсиви сплет дилема и нужних уступака његов рад чине веома рањивим и – утолико беспомоћнијим пред оштрицом по правилу немилосрдних критичарских пера.

И управо је такву обавезу са Његошевим Горским вијенцем на себе преузео Хенрик Батовски. О томе како је видео свој задатак и како се трудио да помири крајности, можемо се обавестити из предговора I издању. Тај предговор – није на одмет посебно истаћи – носи просторно-временску одредницу: „Beograd – Lwуw, 1930-31“, што, са своје стране, казује да је настајао у време када је преводиоцу могло бити свега 23 или 24 године. Ово, опет, значи да се Батовски латио превођења Горскога вијенца једва преваливши двадесету!…

Млади слависта је себи као преводиоцу, дакле, наметнуо два „правила“, а ево како настоји да их задовољи:

Ту је преводилачку и интерпретаторску „слободу“ Батовски на доста неуобичајен начин укрстио са потребом да очува „најкарактеристичније изразе оригинала“:

И поред оваквих »слобода«, пољски преводилац и сам вели да је, кад је о стиху реч, стално водио рачуна о „епском десетерцу који увек има цезуру после четвртог слога“. У метричком погледу (разуме се, у десетерачким партијама текста Горског вијенца) преводилац је себи, дакле, задао оквир од десет слогова и унутрашњу сегментацију 4+6. Ништа мање, али и ништа више.

Четврт века касније, међутим, Батовски је битно променио мишљење и о карактеру стиха (десетерца), а донекле и о »слободама«. Ево шта о томе пише у предговору за Wybór pism:

„Пажљиво уједначавање“ стиха превода према схеми епског десетерца, који, поред силабичке структуре 4+6, чини још и 5 трохејских стопа, засад само констатујемо, али не коментаришемо. А када је, у тако тешким »метричким условима«, морао да се одлучује између »верности« и »поетичности« (тј. »слободе«!), преводилац – двоструко старији, па отуд и конвенционалнији од онога из 1932. године – бира… »верност«.

Истом приликом, декларишући одустајање од »поетичности«, Батовски за себе скромно каже да није „прави песник“, па тако другу верзију свога превода (а тиме, разуме се, и прву!) описује више као филолошки него као песнички превод:

Превођење Горског вијенца, као што је познато, није само решавање питања несиметричног, епског десетерца (како год да тумачимо његов квалитет). Његошево ремек-дело је метрички полифоно, при чему избор метра у појединим партијама има снажну уметничку мотивацију. Осим основног, »већинског« десетерца, пред свакога преводиоца Горскога вијенца поставља се питање преношења свечаног, римованог четворочланог шеснаестерца Посвете, затим деветераца из Мустај-кадијине свадбарске песме „Не плач’, мајко, дилбер-Фатиму…“ (стихови 1855-1873) или трочланог дванаестерца тужбалице Сестре Батрићеве „Куда си ми улетио, мој соколе…“ (ст. 1913-1963) – тачније, питање адаптације порука које носе ти метрички обрасци. Кад је реч о пољскоме преводу, преводилац је, и поред све скромности, непогрешиво уочавао смене метра, али и њихову значењску и функционалну вредност. Активирао је при томе одговарајуће пољске обрасце према којима је каткада вршио и одређену метричку адаптацију.^[6]

2.

Као непосредни изворник, Батовском је послужило 9. издање Горскога вијенца с коментаром Милана Решетара из 1928. године^[7], што је и сам преводилац истицао у више прилика.^[8] Осим овога, преводиоцу је на располагању могла бити и читава лепеза ранијих Решетарових издања. Ту је, најзад, и I књига државног издања Његошевих Целокупних дела опет у Решетаровој редакцији (1926), где је изостао стандардни коментар, али где је, за узврат, разрађен текстолошки апарат. Поред релевантне научне литературе на српском језику, вредело би напоменути да је Батовском у припреми првог издања свога превода од велике помоћи морало бити и искуство дотадашњих преводилаца Горског вијенца на стране језике као и литература која их је пратила.

Овде бисмо, међутим, посебно истакли значај који су за преводилачки (и шири интерпретаторски) рад младог пољског стипендисте у Београду имали и неколики појединци. Прегршт података у вези с тим пружа предговор I издању пољског превода.

Међу лицима којима дугује захвалност, Батовски на првом месту спомиње професора Павла Поповића, којем је, како каже, обавезан „za jego cenną pomoc przy tłumaczeniu trudniejszych miejsc".^[9] Тешко би било преценити помоћ коју је могао пружити велики књижевни историчар, аутор књиге О »Горском вијенцу« (1900, 1923²). Он је засигурно решио неједну дилему младог преводиоца, заступајући при томе ставове у понечему различите од Решетарових.

Док је боравио на усавршавању, Батовски је (могућно, и више пута) посетио Црну Гору и свакако обавио низ културолошких »припрема« за свој превод. Да није било тако, свакако на истом месту у предговору не би захваљивао „czarnogуrskiemu przyjacielowi“ Блажу А. Јовићевићу из Црнојевића Ријеке, и то „za liczne cenne informacje o zwyczajach czarnogуrskich".^[10] Сасвим конкретну, колегијалну помоћ Батовском је пружио други Пољак који је у то време боравио у Београду – др Станислав Папјерковски, ишчитавајући заједно с преводиоцем део пољскога текста.

Ново издање Горског вијенца Батовски је уврстио 1958. у Његошева изабрана дела (Wybór pism), где су се нашле песме Сабљи бесмртнога вожда (књаза) Карађорђија (Do szabli nieśmiertelnego wodza (księcia) Karadjordja), Сјени Александра Пушкина (Cieniom Aleksandra Puszkina), одломци из Лажног цара Шћепана Малог (Fałszywy car Szczepan Mały) и из 12 карактеристичних писама (Z listów).

У раду на том другом издању Горског вијенца, Хенрик Батовски је морао узети у обзир неколика рецензентска мишљења о тексту публикованом 1932. године – што ће бити тема II и, нарочито, III одељка овога рада – а свакако и низ потоњих издања Његошевих дела. Међу последњима, у предговору уз Wybór pism из 1958. спомиње Цјелокупна дјела у редакцији др Данила Вушовића (1935-1936), као и јубиларно издање Цјелокупних дјела у 9 књига (1951-1955) у којем нарочито хвали коментаре.^[11] Припремајући ново издање, Батовски је 1956. поново боравио у нашој земљи, у Црној Гори и Београду. У предговору спомиње низ личности са Цетиња које су му пружиле разноврсну помоћ – Вука Радовића, Слободана Бујшића, Миливоја Петровића, Јагоша Јовановића^[12] – посебно при томе издвајајући директора Цетињског музеја Риста Ј. Драгићевића, „јединога“ – како каже – „полонисте у Црној Гори“, са којим је био у живој преписци.^[13]

За нас данас могу бити занимљиви подаци које Батовски на истоме месту пружа о предусретљивости на коју је наишао у Београду:

Професори Никола Банашевић и Видо Латковић, обојица велики зналци Његошевог стваралаштва и чланови Редакционог одбора деветотомног јубиларног издања Цјелокупних дјела – Латковић већ у то време коментатор Горског вијенца у III књизи Цјелокупних дјела, Банашевић будући приређивач и коментатор капиталног критичког издања Горског вијенца – могли су Батовскоме, зрелом и афирмисаном научнику, бити од једнаке помоћи у тумачењу „тежих места“ Његошевог ремек-дела као и некад Павле Поповић Батовском-специјализанту. А уз то, како нас обавештава преводилац у своме предговору, Никола Банашевић је најнепосредније, саветом, учествовао у обликовању дотад првога, а засад и јединога избора Његошевих дела на пољском језику…

II

Прво издање Горског вијенца у пољском преводу угледало је светлост дана као III књига серије „Biblioteka Jugosłowiańska“, изузетно значајне за југословенско-пољске културне везе, коју је у Варшави 1931. године покренуо Јулије Бенешић. Горски вијенац је ту заузео место после Мажуранићеве Смрти Смаил-аге Ченгића и Цанкарових Приповедака (обе 1931), а пре Гундулићевог Османа (1934).

Појава Његошевог ремек-дела од самог почетка прерасла је у својеврстан медијски догађај. У пољској и југословенској периодици помно се пратила Бенешићева серија, а и сама личност уредникова, те је већ и стога превод Горског вијенца муњевито привукао пажњу – најпре професионалних публициста. Међу првима јавља се рецензент варшавског недељника „Kurier Księgarski“ (бр. 11, 23. марта 1932), затим се оглашавају дневници: краковски „Głos Narodu“ (2. IV) и, истога дана, „Kurier Warszawski“. Појаву превода Његошевог ремек-дела региструју и угледни варшавски недељници „Tygodnik Illustrowany“ (6. IV) и „Kultura“ (10. IV)^[15]…

Слависта и полонофил Фран Илешич, са својим текстом »Gorski vijenac« u poljskom prijevodu у загребачким листу „Novosti" (7. IV)^[16], свакако се нашао међу првима који су се у тадашњој Краљевини Југославији одазвали на излазак превода. Већ сутрадан дневник „Jugoslavenski Lloyd“ (Загреб) доноси једнако насловљену анонимну белешку.^[17] Славни београдски литерарни двонедељник „Српски књижевни гласник“ реагује у своме броју од 16. IV: у рубрику приказа и бележака увршћује кратак али доста садржајан напис Станислава Папјерковског.^[18] За недељник „Народна одбрана“ концем априла пригодан осврт пише, по свој прилици, Павле Јевтић.^[19]

Овим кратким »пописом« – где се, сасвим сигурно, нашао само део реаговања на излазак из штампе III књиге „Југословенске библиотеке“ – настојали смо да скицирамо контуре првог таласа критичке рецепције превода Батовског. Непосредно после њега, уследио је за културну и књижевну историју знатно занимљивији – талас студиозне научне критике. Он је запљуснуо практично читаву славистичку јавност, али најближе »епицентру« нашао се, свакако не случајно, српски културни простор. Будући да је реч о средини-пошиљаоцу самога дела, природно је и што се дијалог око превода повео, поред осталог, и на страницама наших гласила.

Зауставићемо се на важнијим критичким текстовима о издању превода из 1932. по њиховој хронологији, како бисмо потом у њиховом светлу могли сагледати верзију из 1958.

1.

На први озбиљнији осврт писан са научним претензијама није се морало дуго чекати. Већ у другој мајској свесци „Српског књижевног гласника“ за 1932. појавио се текст Крешимира Георгијевића Пољски превод »Горског вијенца«.^[20]

После општег информативног увода, аутор се краће задржава на питању познавања Његоша код Пољака, дозивајући у помоћ често навођени аргумент: одсуство владике-песника у Мицкјевичевим предавањима о словенским књижевностима на Француском колежу. При томе се упушта у врло проблематичне тврдње о наводном непостојању књижевних веза између Срба и Пољака у другој половини XIX века, што, за ову прилику, остављамо по страни.

У настојању да сумира изворе Батовског, Георгијевић констатује: „Превод је рађен према Решетарову издању и коментарима, а предговор према Решетаровој расправи о животу и раду Његошеву.“^[21]

Као оцењивач превода Георгијевић је, у односу на друге, показао највише објективности и разумевања. Речи хвале које посвећује преводиоцу могу се, уопште узев, и данас у потпуности поновити:

Критичарско »али« које неминовно следи иза похвале формулисано је тактично и с мером. А оно се тиче коментарисања појединих реалија, као и исправности превода неколиких стихова.

Кад је о првој замерци реч, у питању није коректност превода, већ ограничена могућност пуног разумевања текста у свести страног, пољског читаоца због изостанка нужног објашњења. Рецензент неколиким примерима допуњује постојећи, по његовом суду недовољан коментар, при чему заправо тежи, рекли бисмо, хиперкоректности (заправо, тражи објашњење бар оних етнокултуролошких и митолошких појмова на којима се задржао и Решетар), па и текстолошкој критици (залаже се, опет по Решетару, за објашњавање Његошевих »грешака«). С друге стране, све су Георгијевићеве примедбе у вези с културолошким реалијама – сасвим на месту. Ево примера:

Другу замерку, која се тицала семантичких размимоилажења појединих места у преводу, Георгијевић је објашњавао потребом очувања изворног десетерачког метра, тј. оним »слободама« о којима је говорио и сам преводилац. Напао је „отприлике тридесетак места слободније преведених (релација је 30 : 2800)“, што не значи да их унапред треба негативно вредновати: „Нека од тих места нису најбоље успела, али то, понављам, потпуно ишчезава према толикој множини добро и лепо преведених стихова“.^[24] И овде су Георгијевићева запажања углавном више но умесна, а о некима од њих биће посебно речи у одељку III овога рада.

На Георгијевићев приказ уследио је, у истом часопису (свеска од 16. јула), преводиочев одговор – О недостацима пољскога превода »Горскога вијенца«. То, међутим, није био увод у полемику са Георгијевићем, већ више »изјава« подстакнута његовим освртом. Признајући исправност и разложност Георгијевићеве критике, Батовски овде говори о своме неспоразуму са уредништвом (биће: уредником!) „Југословенске библиотеке“ због драстичног »кресања« коментаторског апарата уз превод Горског вијенца. Редови који следе бацају допунско светло на предговор и коментаре прве верзије превода и вредни су као информација о преводиочевим изворима и сазнањима о делу које преводи:

Уз ово додајмо да је са необјављеним делом предговора Батовског свакако у најчвршћој вези његов рад Njegoš o Polsce i w Polsce, објављен две године касније у прашкој „Славији“.^[27]

2.

Кратак али згуснут одзив Обрада Сановића, објављен у октобарској свесци часописа „Slovanskэ Přehled“ за 1932, доноси у основи високу оцену превода уз неколико мање или више основаних примедаба уз одређене стихове. Приказивач нема ништа против што су нека места преведена слободније, јер преводилац „nikdy v tom ne překročil pravou míru a překlad volný vždy je lepší než překlad nesrozumitelný, anebo takový, který se příčí duchu jazyka“. Општи утисак Сановићев повољан је и чак ласкав: „Celkem překlad dra Batowského je velmi svědomitý, ba nutno upřimně říci, mnogem lepší než starší překlady do druhýh slovanských jazyků.“^[28]

Једину »отровну« стрелу према Батовском Сановић одапиње због тога што у предговору не спомиње, поред осталих, Решетара и Колмана: „Překladatel by byl velmi dobře učinil, kdyby byl otevřeně uvedl, že pracoval s pomocí komentáře prof. Rešetara“ односно: „… překladatel hojně používal též práce O. Kolmana […] – ale ani o tom se nijak nezmiňuje“.^[29] Стрела је промашила мету – као што ће бити случај и са неким зрнима критичарске »артиљерије« Јана Мјежве – јер Батовског доста добро штити малочас цитирани одговор Георгијевићу у СКГ.

3.

Код Риста Ј. Драгићевића – историчара и филолога који је у другој половини двадесетих година био државни стипендиста у Пољској – већ се у његовим критичким размишљањима поводом пољског превода Горског вијенца могао наслутити будући приређивач и коментатор Његошевог дела.

У београдском дневнику „Правда“ Драгићевић је 12. новембра 1932. објавио „извод из чланка“ под насловом Пољски превод »Горског вијенца«^[30], а у децембарској свесци цетињских „Записа“ изишла му је, под истим насловом, критичка студија на пуних 10 страна.^[31] Предмет наше пажње биће студија из „Записа“.

Свој опсежни критички осврт Драгићевић конципира више као културолошки него као строго филолошки, премда, наравно, не може избећи значење појединих речи, углавном специфичних дијалектизама и колоквијализама.

У приступу Драгићевић износи прегршт података о пољско-јужнословенским језичким контактима, о типолошким сличностима и разликама између црногорске слободе и пољске државе, нестале у трима поделама, о Црногорцима у Мицкјевичевом курсу на Француском колежу, о пољским преводима српске народне поезије… Прве критичке примедбе односе се на Увод Батовског, а посебно опширно на оно место где пољски преводилац завршну сцену Горског вијенца (када Вук Мандушић јадикује над својим џефердаром) описује као „напола комичну“. Драгићевић полемише са тим ставом, наводећи бројне примере из црногорске историје, а и из самога Горског вијенца, из којих изводи закључке о истински великом губитку Мандушићевом, односно искрености његовог очајања, што – по њему – искључује комику. Преводиоцу се даље замера што је, преузимајући Решетарову поделу Горског вијенца на 17 „призора“, појаве нумерисао у самом тексту дела^[32], што у статистику о дотад објављеним издањима Горског вијенца није унео пет латиничких издања, што је – одабравши принцип навођења имена у изворном облику – на неким местима употребљавао Jerzy уместо Karadjordje или Mikołaj уместо knez Nikola итд.

Добро упознат са дотадашњим коментаторским радом на Горском вијенцу, Драгићевић често има своје, »треће« тумачење. Оно каткада може бити (и бива!) од помоћи преводиоцу, али каткада остаје – приватно мишљење. Као карактеристичан пример, издвојили бисмо његово размишљање о преводу 540. стиха, јер – поред властитога тумачења – садржи у основи веома добру пропозицију за превођење „мање јасних места“ Горскога вијенца:

О преводиочевом поступку у вези са овом примедбом у II верзији – биће речи у наредном одељку. За ову прилику истакли бисмо Драгићевићево завршно запажање које је за преводиоца заправо више но ласкаво. Констатујући да је Батовском пошло за руком да пренесе десетерац, критичар закључује: „То му је готово свуда одлично успјело, те онај који је више пута прочитао ’Г. вијенац’ може многа мјеста оригинала скоро дословно репродуковати читајући превод г. Батовскога, а то је и јасан доказ о добро схваћеном и у цјелини успјешно преведеном дјелу.“^[34]

4.

О сажетом приказу из пера др Константина Перића, објављеном 1932. године у београдском часопису „Живот и рад“, било је речи у ранијим приликама. Овде спомињемо Перићеву оцену верности превода и његове песничке висине.

Перић се у своме углавном похвално интонираном тексту није бавио екстензивним поређењима »стих по стих«, или бар није изводио доказе гомилањем цитата, већ је изнео уверење да би „подробнија анализа показала […] да је г. Батовски заиста верно превео »Горски вијенац«“, ценећи да „неколико погрешно преведених места“ преводу „не умањују […] вредност у том погледу“.^[35]

Парадигматичан је, чини се, Перићев суд о литерарним квалитетима пољскога превода:

Овај критичар уочио је да је верзија превода Горског вијенца из 1931. заправо изнуђени покушај спајања песничког превода и филолошке интерпретације изворника, понегде одиста „на штету поезије“.

Перићу при том, по свој прилици, није била позната »изјава« Батовског у СКГ, где на ову чињеницу указује и сам преводилац: „кад недостаје коментар, морају неки стихови бити мало слободније преведени и у преносном значају, пошто преводилац не може да објасни читаоцу шта управо значи дотични карактеристични израз или реченица оригинала“.^[37]

5.

„Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор“ били су у то време свакако најмеродавније место за научну критику превода Горског вијенца. У свесци 2-3 за 1932. појавила су се заједно, један за другим, два текста: рецензија пољског слависте Јана Мјежве^[38], који се већ оглашавао о истом предмету^[39], као и одговор Батовског.^[40]

Строг и аналитичан, наоружан врло добрим познавањем проблематике превођења Горског вијенца на стране језике, а при томе методичан и убедљив у излагању, Мјежва у „Прилозима“ није наступио као обичан писац научног приказа. Његов текст на 13 густих страна велике осмине, крцат сваковрсним подацима, делује пре као подизање оптужнице против преводиоца-преступника неголи као спокојно оцењивање једне књижевне појаве…

Мјежва почиње од констатације да се преводилац користио неколиким страним преводима:

Те „сагласности нарочите врсте“ су, како то Мјежва тумачи, грешке које су из Кирстеовог немачког превода и чешког од Кривог – напросто преузете у пољски.

На тим „сагласностима“ критичар се задржава доста детаљно (стр. 224-226), при чему на неколико места доста убедљиво показује велику смисаону подударност пољског превода са немачким и чешким и, истовремено, удаљавање од изворника, илуструјући то стиховима 503-506, 730-731 или 2446.^[42]

Прелазећи на критику самог превода, тачније, на непосредан однос оригинал—превод, Мјежва најпре хвали као »кроз зубе«, а одмах затим куди: „Kad posmatramo samu spoljnu stranu prevoda, moramo priznati da su broj stihova i njihova vrsta u izvorniku i prevodu isti, ali interpunkcija nikako"^[43] (курзив – П. Б.). За „честе“ случајеве непоштовања изворне интерпункције наводи – само два, где се дељењем реченице, доиста, прекида ток Његошевих стихова, али се при том ниуколико не мења изворна мисао.^[44] Чињеница да превод пружа једнак број стихова, по структури сасвим кореспондентних са оригиналом (њих 2819 + Посвета!) у Мјежвином тексту напросто нестаје у несразмерно развијеном »доказном поступку« који се изводи на стиховима 263-266 и 698-700 (укупно 9, са свега 2 интерпункцијска »злодела«).

Врхунац оцењивачеве похвале садрже ови редови:

Главни ток своје критике, на мноштву примера (цитата оригинала, превода и опширних коментара) Мјежва организује око односа „превода према изворнику по садржају“, при чему је, наравно, у првом плану семантика. Најпре се, не без сарказма, обрачунава са а) „слободнијом интерпретацијом“ (стр. 227-230), затим указује на б) грешке „које су постале неразумевањем смисла на више или мање заплетеним […] местима“ (стр. 230-233), в) грешке настале због погрешног превода појединих речи којима преводилац „није знао право значење, а управо није га тражио у речнику“ (стр. 233-234) и, најзад, г) на „најинтересантније и по преводиоца најмање ласкаве […] погрешке које је проузроковало непотпуно владање српском граматиком“ (стр. 235-236).

Готово све »грешке« у Мјежвиној су рецензији пажљиво класификоване, описане и прокоментарисане. Неке од њих одиста и јесу грешке, али тешко је отети се утиску да је и знатан део њих плод критичаревог педантизма, тј. да су пре »замерке ради замерки« неголи стварни пропусти.

Свој текст Мјежва завршава:

И поред застрашујуће обимне, управо хируршке сондаже, па и евидентног недостатка добре воље, Мјежвина критика, заправо, није негативна, напротив. Оно мало изречених похвала, па и квалитет »грешака« (ово последње, додуше, само познаваоцима обају језика, српског и пољског) говоре за то речитије него свеколика Мјежвина »канонада«.

Интонација Мјежвине критике не само да је подстицала на полемички дијалог, већ га је управо изазивала. Текст Батовског, насловљен непретенциозно Одговор преводиоца, штампан је – Даничићевом латиничком графијом – непосредно у продужетку, одмах после Мјежвине рецензије.

Као што већ можемо наслутити, преводилац одбрану заснива на аргументима које је већ изнео у одговору Георгијевићу у СКГ, па се чак и позива на тај свој напис. Правдајући се – углавном с променљивим успехом – једаред немогућношћу пружања (спасоносног) коментара уз текст, а други пут версификацијским ограничењима, преводилац одговара своме критичару пункт по пункт, у 19 тачака.

Задржимо се на неколикима.

На пример, на Мјежвино запажање о „сагласности нарочите врсте“ између превода Батовског и ранијих превода Горског вијенца на стране језике, преводилац у тачки 5 свога одговора, истини за вољу, није нарочито убедљив:

Пажњу, даље, привлачи већ следећа тачка, где Батовски, поред осталог, одговара на Мјежвину примедбу о подели Његошевог текста на појаве.

Обојица, и критичар, и критиковани, имали су пред собом 9. Решетарово издање Горског вијенца. Преводилац је према њему преводио, а рецензент је указивао на места неких Решетарових коментара (посведочивши тиме да је ово издање несумњиво имао пред очима). Па ипак, Мјежва се једном, говорећи о „петом призору“, ограђује: „prema podeli Batovskog, valjda opet po Kirstu“^[49], чинећи то исто потом у више наврата.^[50] Батовски одговара: „Moram naglasiti da podela u mome prevodu nije neki moj ’izum’, već je načińena po Rešetaru (ńegov uvod IX izdańu ’G. V.’ str. XXXVII-VIII i str. 173 istog izdańa).“^[51] Подела Горског вијенца на 17 призора, зна се, јесте Решетарова, а томе је, да невоља буде већа, Батовски посветио и пуне две стране предговора уз свој превод!^[52] Више је него поразно по критичара да у руци има књигу коју критикује, а да превиди садржај њеног предговора (а заправо уводне студије), као и да се користи Решетаровим издањем, а да чак не примети његову поделу…

Као куриозитет навешћемо у вези с тим још нешто. У Решетаровој тврдњи на коју се Батовски позива у својој одбрани („Цијели садржај Горскога Вијенца може се дакле раставити на 17 призора онако како се види на стр. 173“^[53]) садржана је једна банална грешка: страна 173 у (Р9) – не постоји! Решетар је у свом упуту циљао на Садржај, где су пописани и описани сви „призори“, а Садржај је штампан на непагинираној, али несумњиво 159. страни. Порекло Решетарове грешке у упуту на непостојећу страну има веома једноставно објашњење: она потиче из 8. издања^[54], где је Садржај одиста на 173. страни. Дакле, иако је млади пољски преводилац свакако доста времена провео над 9. издањем – није запазио овај превид, па га је чак и »потегао« као аргумент^[55]…

Но у вези с поделом на „призоре“ биће касније још куриозитета!

Обратимо пажњу и на 13. тачку одговора, где преводилац донекле даје за право рецензенту. Она би нам могла послужити као илустрација за семантичке интерпретације у полемичком дијалогу Мјежва–Батовски, углавном репрезентативне за цео дискурс:

У овом случају не би било лако пресудити, па ипак, када би се морало, онда предност свакако не би могао добити принцип дословности за какав се Мјежва залаже, јер – колико год сродни били језици – између тачности и дословности у књижевном преводу одвећ је велико растојање.

На крају своје »завршне речи« у одбрани Батовски не крије горчину:

И поред тога, међутим, Батовски ће – како то показује II верзија његовог превода Горског вијенца – високо ценити неке судове свога пољског колеге.

Полемику између Мјежве и Батовског око превода Горског вијенца пренео је наредне године за пољске читаоце „Przegląd Współczesny“.^[58]

6.

Угледна прашка „Slavia“ донела је 1933. године опширан приказ пољског превода Горског вијенца, и то из пера словеначко-хрватског слависте, Франа Илешича.^[59] У загребачким „Novostima“ Илешич је, како и сам вели на почетку свога приказа, изнео само опште утиске; текст у „Славији“ требало је пружи темељнију анализу.

Илешич поздравља поделу на 17 сцена, али замера што нису боље истакнути »чинови« „I. Skupљtina uoči trojičina dne. II. Skupština o malome Gospodjinu dne. III. Na Božić i Novu godinu“.^[60] Замера и неке инверзије у редоследу стихова, као и (штампарску) грешку у бројању стихова 130-138 и 1250-1260.

Главну пажњу усмерава на грађу десетерца у пољском преводу. Хвали преводиочево поштовање цезуре после 4. слога:

Нашавши „амфибрахе“ у око 1200 стихова превода, критичар даље саветује преводиоцу да се определи за један од принципа, јер „ako su amfibrahi samo plod i znak ritmičke nevolje, onda bi svakako slučajeve te nevolje trebalo reducirati ad minimum".^[62] Трохеје и амфибрахе Илешич налази тако што издваја појединачне стопе које одговарају овим силаботонским моделима, и то посебно у првом, посебно у другом полустиху. Реч је, међутим, о силабичком (не силаботонском) десетерцу 4+6 са мање или више израженом трохејском, односно – анапестичком тенденцијом, што као својеврсна амбиваленција није реткост код пољског десетерца.^[63]

Као појаву која је у најтешњој вези са прилагођавањем ритмике превода оригиналу Илешич духовито издваја нарочит слој лексике, лишен било какве семантике, па опет – потребан.

Ritmičke nevolje donose u stihove reči koje su tamo nepotrebne, suvišne, prazne, nameštene, te zato kvare poeziju; oseća se da je krojač bio u poslu. Ja bih u poeziji takve znakove krojačke muke nazvao „Flickwörter“ [„речи-закрпе“].^[64]

И таквих је речи у преводу Батовског подоста. Илешич им даје кратак попис и чак – фреквентност. Тако је дошао до закључка да се у улози „закрпе“ најчешће среће tam (15 пута), zaś (12 пута), więc (11 пута) итд.^[65]

У својој рецензији Илешич скреће пажњу и на повелики број културолошких реалија које су нашле одраза у лексици Горског вијенца, пројектујући се нужно и на превод. Међу њима, као карактеристичне, спомињемо две: цркву, славу и пушку. Илешич инсистира на православљу Црне Горе, те изражава уверење да се реч црква морала доследно преносити као cerkiew (православна), а не као kościół (католичка црква). У недостатку адекватног пољског обичаја слава, крсно име, како запажа Илешич, у преводу постаје једном rodzinne święto, а други пут obchód patrona; слично је и са кољивом, бадњаком, Божићем… Занимљиво је Илешичево размишљање о пушци:

Као критичар превода, Илешич, рецимо то на крају, нигде изразито не хвали превод и преводиоца, али је и замерке (којих има одиста много) формулисао са толико добронамерности и такта – да оне нигде не личе ни на праве покуде. Ова је рецензија, уверићемо се, најнепосредније утицала на облик II верзије превода.

7.

Приводећи крају представљање најважнијих критика I верзије пољског превода Горског вијенца, закључићемо да је већина њих остала дубоко похрањена у прашњавим комплетима часописа, па изван стручних славистичких кругова – зашто не рећи – и заборављена.

Једини изузетак је полемички дискурс текстова Јана Мјежве и преводиоца у „Прилозима“. Жестина и ригидност Мјежвиног налета и преводиочев одговор дуго су се памтили, па су чак и утицали на формирање (негативног) стереотипног мишљења о преводу Батовског у нашој средини. А тај стереотип је трајно и, бојати се, коначно »канонизовао« Младен Лесковац у своме есеју О преводима Његошева »Горскога вијенца« (1947), објављеном о стогодишњици публиковања владичиног ремек-дела. Зрачење овога оштроумног и бриљантно написаног, али у основи површног и обесхрабрујуће отровног текста осећа се, нажалост, и данас.

У предговору избору Његошевих дела из 1958. Батовски се чуди негативном а при том неутемељеном суду Лесковчевом о своме преводу.^[67] Чуђењу, међутим, нема места. Лесковац, наиме, заступа (и данас) присутно »скептично« гледиште у односу на превођење књижевних дела на стране језике уопште, па утолико пре дeла попут Горског вијенца. Довољно је прочитати умешно срочене Лесковчеве редове, да би се разумело пишчево начелно ниподаштавање сваког преводиоца:

Горски вијенац послужио је Лесковцу, чини се, само као добар повод да се изругне преводу и превођењу. Том приликом није »настрадао« само Хенрик Батовски, већ заправо сви који су се усудили да преводе Његоша, а најгоре – Кирсте, Дивна Вековић, Џемс Вајлс…

За Батовског Лесковац каже само да је „притешњен, био принуђен да правда свој лоши посао“ и наводи – дакако, ван контекста – речи из преводиочевог одговора Ј. Мјежви, оне о изнуђеној приближности значења због недостатка коментара и потребе да се очува структура стиха.^[69] Те је речи Лесковац прокоментарисао са нескривеним уживањем:

Читалац Лесковчевог текста, међутим, неће наћи ниједног преводиоца Горског вијенца који није „такав“. Испоредивши неколике стихове у француском, немачком, енглеском и мађарском преводу, критичар закључује да Његоша нема нигде, до у оригиналу, јер ниједан превод не ваља и, штавише, „мучно је задржавати се на тим ништаријама“.^[71] При крају својих поређења вели: „Кнез Јанко је такве беспослице назвао: со сијати; народна реч: ћорав посао. Сасвим је иста ствар.“^[72] Најпосле… шта очекивати од текста О преводима Његошева »Горскога вијенца« који за мото – »отварајући карте« заправо већ на самом почетку – узима речи из Скендер-агине реплике: „Нико меда отле јести неће“?

Но вратимо се обећању које смо, задржавајући се на куриозитетима око поделе Горског вијенца на сцене, дали у 5. одељку.

Везујући за стуб срама несрећнога Кирстеа, а са њим и „све преводиоце његовога типа, […] пипаве педанте и такозване зналце и познаваоце“, Младен Лесковац му, поред осталог, замера што је „Горски вијенац поделио на девет слика, повукавши тиме слепо за собом и мађарскога преводиоца, и Пољака Батовског“.^[73]

Кад је о Пољаку реч, ова Лесковчева замерка показује бар неколико ствари: да Лесковац није ни имао у рукама пољски превод (откуда 9 слика?), али да се ипак усудио да га оцењује; да је релативно пажљиво прочитао Мјежвину критику (па опет: зашто само 9 слика?), али да му је пажња попустила када је стигао до преводиочевог одговора; да му није ни на ум пало да провери није ли можда и Решетар, на којег се иначе позива уздуж и попреко, прихватио идеју поделе Горског вијенца на „призоре“…

Но колико год да је неправде учињено на једва нешто више од осам страна у ауторитативноме „Летопису“, тешко да се може и озбиљније пољуљати, а камоли срушити стереотип који је у нашем књижевном »јавном мнењу« ако не створио, оно свакако артикулисао Лесковчев текст: Горски вијенац се не може иоле коректно превести ни на један страни језик, а да при томе макар у траговима задржи свој изворни хабитус. Укратко: залудан посао. Сијање соли.

И колико год пута да се враћамо Горском вијенцу у страним преводима, били они осредњи или изврсни, стари или најновији, увек ћемо наилазити на ову врсту малодушности и зловоље. Сва је срећа, међутим, у томе што то објективно не може умањити величину и племенитост сваког преводилачког подухвата у том смеру…

III

Wybór pism П. П. Његоша са II верзијом пољског превода Горског вијенца појавио се као 113. књига II серије (страна класика) најпопуларније пољске серије „Biblioteka Narodowa"^[74], која у пољској култури има ауторитет сродан ономе какав су кола Српске књижевне задруге (некада) имала код нас. Његош се ту нашао у заиста пробраном друштву – рецимо, са Вергилијем, Хорацијем, Макијавелијем, Русоом, Гетеом, Шилером, Гогољем, Золом…

У досадашњој литератури – премда уз другачије закључке – углавном су проучене и категоризоване разлике између двеју верзија превода Батовског.^[75] Иако ће се и овај одељак бавити тим разликама, његова је сврха у томе да на конкретним примерима прикаже генезу неких решења у II верзији.

Завршавајући свој увод за Wybór pism П. П. Његоша, Батовски набраја „најважније оцене“ прве верзије свога превода Горског вијенца и њиховим ауторима даје овакав редослед: Р. Ј. Драгићевић, К. Георгијевић, Ф. Илешич, Ј. Мјежва.^[76] У реченици из увода – управо оној за којом се поводе истраживачи у својој тврдњи о постојању двају потпуно различитих превода Горског вијенца – Батовски недвосмислено одређује свој однос према некима од рецензената: „Dla niniejszego wydania przekład został dokonany właściwie całkiem na nowo, przy uwzględnieniu wszystkich słusznych uwag recenzentów poprzedniego wydania [курзив – П. Б.] oraz literatury ogłoszonej od tego czasu."^[77]

Током проучавања појединих опаски научне критике поводом преводилачких »сагрешења« Батовског и поређења верзија превода, дошли смо до закључка да су управо те рецензије имале знатнога удела у обликовању II верзије. Указаћемо, разуме се, само на карактеристична места, и то редоследом којим смо представљали поједине рецензије.

1.

Крешимир Георгијевић као рецензент превода Горског вијенца (СКГ, 1932) није имао предугачак списак замерки на сам пољски текст, а готово све су биле сасвим умесне. Кад је реч о коментарима, они су у издању из 1958. године дати на већини места која је означио рецензент. Уосталом, концепција је серије „Biblioteka Narodowa“ да уз сва дела даје по правилу врло разуђен историјски и критичко-коментаторски апарат, те је то већ и само по себи ишло на руку Батовском који је овде могао да оствари све оно од чега је у првом издању био принуђен да одустане. Георгијевић је, као што смо већ приметили, коментар по правилу тражио према Решетару (Р9).

Примера ради, Георгијевић је приметио да у Посвети нема објашњења за Белону, Пизона и „мјесецослов“ (ст. 4 и 27 Посвете), а Батовски је у II издању све те празнине попунио према Решетару. Даље, критичар истиче потребу коментарисања 43. стиха (Црни дане а црна судбино!) сугеришући Решетарово шкрто објашњење; Батовски у II издању овом стиху додаје коментар, али, сасвим исправно, по Латковићу.^[78]

Георгијевић замера и због изостанка фолклористичких информација. У вези са стиховима 811-812 (Кад ме жена пита ђе сам био, / казаћу јој да сам со сијао) критичар вели: „Батовски добро преводи […], али није извесно да ће свак разумети да се у Црној Гори употребљава оваква алегорија за узалудан посао.“^[79] Даље следи у претходном делу већ навођена опаска о стиховима 814-816 (реплика кнеза Бајка).^[80] Свуда је, држи критичар, требало дати коментар попут Решетаровог. У издању из 1958. Батовски није дословце послушао овај савет, али није се о њега ни оглушио. Уз стих 811 дао је напомену која се односи и на реплике које следе: „Dalsze wystąpienia: kneza Janka, kneza Bajka, Obrada i in., o drwiącym charakterze, mają na celu wykazać bezcelowość dalszej dyskusji z poturczeńcami, o których nawróceniu się nie ma mowy. Poszczególne anegdoty opierają się na wierzeniach ludowych.“^[81]

Зауставићемо се на још неколиким критичким запажањима Крешимира Георгијевића.

1.1. Поводом стихова 730-731 Ја ћу први поћи пред кумама, / ја за главе братско мито дати… Георгијевић вели: „Ово је везано за један обичај у Ц. Гори при мирењу крвљу завађених породица. Батовски врло слободно преводи, избегава давање коментара, али је изгубљен један елемент црногорства […]: »Ја сам први за слогу, ја вам носим за братство (?) цену крви«. Питање је хоће ли ово Пољаци разумети?“^[82] У вези са истим стиховима замерку је учинио и Јан Мјежва, ценећи да је реч о преводу према Кирстеу, насупрот Решетаровом коментару.^[83] А превод гласи: (I) Ja sam pierwszy zgłaszam się do zgody, / ja dla bractwa cenę krwi wam niosę… У (II) стихови нису измењени, али уз 730. стих придодат је коментар: „W oryginale: ja ću prvi poći pred kumama – chodzi tu o dawny obyczaj czarnogórski, według którego dla pogodzenia zwaśnionych rodów, między którymi była krew przelana, wyruszał cały pochód z matkami, niosącymi dzieci, na czele i te nazywały się ’kume Boga i svetog Jovana’^[84], przy czym ze strony zabójcy składano okup pieniężny (bratsko mito – cena krwi dla bractwa poszkodowanego), a po zawarciu zgody przełamywano srebrny pieniądz i zabójca, ze strzelbą zawieszoną na szyi, prosił rodzinę zabitego o przebaczenie.“^[85] Ово одговара садржају коментара у (Р9), а заправо води порекло од Љубишиних објашњења (уп.: Латковић; Банашевић^[86]).

1.2. Афористични 109. стих Нема посла у плаха главара! „Батовски преводи (пренесено српски) ’Зло је с народом када се боји вођа’“^[87], а заправо: (I) Źle jest z ludem, kiedy wódz się trwoży! За њега Георгијевић не нуди решење, али већ самим указивањем на тај стих као »несвојствен« Његошу, скреће пажњу преводиоцу да га је потребно преформулисати, и овај то чини: (II) Wódz trwożliwy nic nie może zdziałać. Тиме дословно преноси смисао Решетаровог коментара уз (Р9): „страшљив главар неће ништа учинити“.^[88]

1.3. Коментаришући превод стиха 779 иза туге бистрија је душа, Георгијевић пише: „Владика говори како је иза туге бистрија душа, исто као што је иза буре небо ведрије; то опажање је психолошки сасвим тачно. Батовски преводи: »Та после гнева лакше је на душ[и]« (779); то није психолошки истинито!“^[89] Првобитно превод Батовског одиста гласи: (I) wszak po gniewie łagodniej na duszy. Стих 779. преводилац није могао наћи истумачен у коментарима, јер они овде нису потребни српском читаоцу, већ је, сасвим очигледно, послушао Георгијевићеву поуку из психологије: (II) wszak po smutku jest na duszy jaśniej.

2.

Приказ Риста Ј. Драгићевића послужио је Батовском у многим питањима, несумњиво, као важан коректив. О томе – поред спомена овога критичара на првом месту у предговору II издању – сведочи мноштво прихваћених сугестија. То је разлог да се и ми подробније задржимо на одабраним Драгићевићевим примедбама.

2.1. Кад је реч о стиху 144 – присукв сам педесет годинах; – Драгићевић вели да је погрешно преведен: (I) Już pięćdziesiąt lat przeżyłem przecie. До тога је дошло „изгледа тога ради што је ријеч ’присука’ у речнику уз своја издања ’Г. в.’ и г. Решетар погрешно објаснио. Он, наиме каже да та ријеч значи, када се односи на године, навршити, а међутим није тако. Када сердар Радоња каже: ’присукa сам педесет годинах’ то значи, не да је навршио, већ да му се примиче педесета година, а тако ће и данас рећи старији Црногорци…“^[90] Латковић не коментарише овај стих, а код Банашевића налазимо објашњење сродно Драгићевићевом. Како било, ново издање пољског превода, свакако по Драгићевићу, доноси исправку: (II) Już pięćdziesiąt lat dożywam.

2.2. Сасвим умесну примедбу чини Драгићевић због погрешног превођења речи снаха – нпр. у стиху 834: Бјеше ми се снаха помамила према: (I) Siostrę żony jakiś szał ogarnął – јер „снаха је жена братова (fratris uxor; Вук s. v.)“.^[91] Уп.: (II) Brata żonę jakiś szał ogarnął.

2.3. „Стихови 1415-20 не говор[е] само за један случај, како то излази из превода: ’Једном сам видио (Raz widziałem), како су два човјека носила…’, већ се то односи на општи обичај, што се види из Његошевих стихова…“^[92] Стихове 1415-1416: Гледао сам по два међу собом / ђе упрте какву женетину… Батовски најпре преводи (I) Raz widziałem, jak dwu ludzi niosło / między sobą jakowąś niewiastę, а потом (II) Widywałem, jak dwu ludzi niosło / między sobą jakąś straszną babę. Преводилац је, примећујемо, уважио Драгићевићево запажање у вези са глаголским видом (Raz widziałem : Widywałem), али ваљало би истаћи још једну исправку: реч женетина је најпре преведена неутралним niewiasta [жена], а потом стилски и емотивно обојеним baba [(проста) жена] и још додатно маркираним придевом straszna; тако је преводилац начинио »женетину« и у своме преводу!

2.4. Будући да игуман има „осамдесет љетах“, вели Драгићевић, „Његошев владика Данило и манастирски ђаци редовно зову игумана Стефана ’ђедо’, те није требало ни то у преводу мијењати и преводити са ’оче’ (ojcze) у стиховима: 2522, 2538, 2548, 2574 и 2666. Само је у ст. 2440 остало добро – dziadku (’ђедо’)“.^[93] Осим стихова 2574-2575, који су од I до II верзије превода претрпели и друге измене^[94], на свима означеним местима само је ojcze доследно замењивано са dziadku.

2.5. Међу „мање“ примедбе Драгићевићеве ушла је и ова: „за влаше (ст. 366 и 376) би боље било наћи какав други израз, јер Włoch (код Његоша је малим словом, а не, као имена народа, великим), како га преводи г. Батовски, данашњему Пољаку је Италијанац".^[95] Његошеви стихови Ја сам бољи, чуј, влаше, од тебе; односно Какво влаше, крмска потурице! у издању из 1932. гласе: (I) Jam lepszy, ty Włochu, od ciebie, односно: Co za „Włochu“, ty świński zaprzańcze! У коначној верзији стихови су претрпели неке структурне измене, али преводилац није тражио „какав други израз“, одлучивши се само за мало слово: (II) Ja od ciebie, włochu, jestem lepszy односно Co za »włochu« ty zaprzańcze świński! У I верзији, уз стих 366 (где се влах први пут спомиње) дат је коментар: „Katolicy i muzułmanie nazywali Serbów prawosławnych ’Włochami’ (’Vlahami’); miało to odcień obelżywy. Porównaj: Wołosi."^[96] Стих је, дакле, и у издању из 1932. године – наравно, уз коментар – био сасвим разумљив. Ни у издању из 1958. преводилац не одустаје од коментара, али га овом приликом сажима: „włochu (w oryg. vlaše) – muzułmanie krwi serbskiej tak pogardliwie przezywali prawosławnych".^[97]

Скренули бисмо, у овоме избору усвојених или делимично усвојених Драгићевићевих сугестија, напослетку пажњу на једно запажање везано за коментар Батовског.

2.6. „Дајући коментар Његошевим стиховима: ’Мала ли је жертва сва Србија [/] од Дунава до мора сињега’ (54-55), г. Батовски каже да је ’сиње море’ – Јегејско море^[98], а нама се чини да то не мора бити Јегејско Море, већ да то значи уопште до морске обале, пошто Његош, као и народна поезија, уопште море зове – сиње море (тј. плаво море), а ако би баш мислио на неко море, сигурно би то прије било Јадранско…“^[99] Коригован коментар уз 55. стих коначне верзије превода гласи: „W oryginale: Od Dunava do mora sinjega, więc ’sine morze’ małą literą, nie wiadomo czy Njegoš tu ma na myśli Adriatyk, czy m. Egejskie; ale właśnie Adriatyk bywa czasem nazywany Sinje More."^[100] Преводилац је, дакле, у основи примио сугестију да, по свој прилици, није реч о Егејском мору, али као да не уважава несумњиво фолклорно порекло »сињег мора« (уп.: Банашевић).

3.

Иако строг и ситничав, Јан Мјежва је учинио много на коначном уобличавању пољског превода. Батовски је у II верзију превода унео и неке од примедаба овога рецензента које је у свом полемичком одговору одбацивао. Представићемо неке од њих, као и неке које се подударају са запажањима других оцењивача I верзије превода.

3.1. Тражећи изворе »грешака« Батовског у страним преводима, Мјежва, поред осталога, указује и на стих 801 старо дрво сломи, не исправи!: „što je Kirste nemački izrazio: ’Altes Holz, das bricht, doch biegt sich nimmer’ […], a prema njemu i B. prevodi: ’drzewo stare się łamie, lecz nie gnie!’^[101] [drvo staro se lomi, ali se ne savija!] A obično se poljski govori: ’Stare drzewo złamie, nie sprostuje!’“^[102] На ову замерку, у тачки 2, преводилац најпре одговара: „Istina je da bi Ńegoševo ’ne ispravi’ (drvo) bilo boļe prevesti sa ’nie sprostuje’, nego sa ’nie gnie’, ali sam ja morao uzeti u obzir i broj slogova u stihu. Ipak smisao nije mnogo izmeńen u celoj rečenici, jer da se staro drvo može ispraviti, mora se prvo saviti."^[103] И поред свега, међутим, стих-пословица у новој верзији гласи готово сасвим онако како је предложио Мјежва: (II) stare drzewo złamiesz – nie sprostujesz.

3.2. Од Кирстеове конкретизације, по Мјежви, води порекло превод Његошевих стихова 570-573 (полу земље Турци му узеше, / но пошто је сву облише крвљу / и пошто му брата изгубише). „Batovski pre svega menja podmet radnje: ’Oddał Turkom połowę swej ziemi [/] aż gdy całą oblał krwią w obronie, [/] aż gdy brat mu padł w boju z najeźdźcą…’ [Dao je Turcima polovinu svoje zemlje, pošto je celu polio krvlju u odbrani, pošto mu je pao brat u borbi sa napadačem…], opet nalazeći podstreka (a i opravdanja?) kod Kirsta: ’Nicht liess er sein halbes Reich den Türken, / Als bis ers nit seinem Blut begossen / Und bis ihm sein Bruder war gefallen’ (str. 23), proširujući lično tekst izvornika rečima ’u odbrani’ (st. 571) i ’u borbi sa napadačem’ (st. 572) radi broja slogova u stihu. Prema Njegošu, Turci su uzeli Ivan-begu pola zemlje […], ali su to skupo platili: ’svu je obliše krvlju’ – naravno Turci a ne Ivan-beg u odbrani krvlju svojom i svojih vojnika, kako izlazi iz prevoda B. (a upravo iz Kirsta)."^[104] Батовски своме критичару испрва одговара: „G. Mježva misli da iz moga prevoda izlazi da je Ivan bega dao sâm Turcima polovinu svoje zemļe i da ju je pri tom oblio krvļu svojom i svojih vojnikā, i da to sve nije kod Ńegoša. Pa ipak, u prevodu se ne kaže da je Ivan beg dobrovoļno dao Turcima zemļu, ali samo po sebi se razume da im je morao dati, kad su ga nadvladali…"^[105] итд. У последњој редакцији превода ипак читамо: (II) Turczyn zabrał ziemi mu połowę / aż gdy całą krwią ją oblał swoją, / gdy brat księcia w boju padł z najeźdźcą… Овде је, можемо рећи, заправо препричана суштина Мјежвине примедбе.

3.3. На другом месту Мјежва скреће пажњу, поред осталога, на стихове 783-785 (тад би ми се управо чинило / да ми св’јетли круна Лазарева, / е слетио Милош међу Србе) и наставља: „Ove stihove B. je preveo: ’Wtedyby mi było tak na duszy, [/] jak przy serbskiej wznowieniu korony, [/] przy zstąpienieu Miloša do Serbów’ [Tada bi m[i] bilo ovako na duši kao pri obnovljenju srpske krune, kao pri dolasku [силаску] Miloša među Srbe]. [M]isao je u prevodu u suštini izmenjena, štaviše ne mogu razumeti šta je time B. hteo kazati. Niti Njegoš govori štogod o duši^[106], niti o obnovljenju srpske krune – kaže samo da bi mu se činilo da su se vratila vremena Lazareva i Miloševa."^[107] Батовски (у тачки 10 свога одговора) ову и сличне Мјежвине замерке класификује као недовољно озбиљне и, уз помоћ семантичке интерпретације сопственог превода, доказује његову истоветност са мишљу оригинала. У верзији из 1958, међутим, затичемо дословнији превод, баш онакав какав је Мјежва захтевао: (II) Wtedy by mi całkiem się zdawało, / że Łazarza znów korona błyszczy, / że wśród Serbów Miloš się pojawił.

3.4. О стиху-афоризму 777 (нађено је драже негубљена) Мјежва пише да је погрешно преведен „poljskom poslovicom »zawsze lepiej znaleźć, niżli zgubić« […], jer njegovo je značenje: ono što se izgubilo, pa se pronašlo, draže je od toga što se nije izgubilo, što imamo. Tačan smisao pogodio je Kirste: »Wiederfinden gilt uns nehr als Haben«."^[108] О истоме стиху превода говори у свом приказу и Обрад Сановић, тврдећи да „naprosto neodpovнdб originбlu »nadjeno je draže negubljena« = věc, kterou jsi zatratil, a opět nalezl, je ti milejší než věc neztracená“.^[109] На исти стих указује и Илешич.^[110] У коначној верзији превод стиха 777 – свакако не захваљујући Кирстеу – ближи је семантици оригинала: (II) niż nie stracić, lepiej jest odzyskać.

3.5. Као пример „koliko se kvari lepota originala usled […] ’slobodne interpretacije’ Мјежва наводи превод стихова 794-796 – Мањи поток у виши увире, / код увора своје име губи, / а на бријег морски обојица – које Батовски преноси: (I) Mały potok, gdy łączy się z większym, / już u wtoku nazwę swoją traci, / w morzu zasię obydwa znikają [Мали поток, кад се спаја с већим, / већ на ушћу своје име губи, /у мору пак оба нестају]. „Nalazim“ – пише Мјежва – „da nije bilo potrebno sintaksu menjati i dodavati u stihu ’a na brijeg morski obojica’ novi prirok ’nestajati’, zamenjujući ujedno reč ’brijeg morski’ rečju ’more’, tim pre što je tačno ove stihove objasnio Kolman. U izvorniku imamo naime tri misli: 1) manji potok uvire u veći, 2) kod uvora gubi svoje ime, 3) obojica gube na obali morskoj. To nećemo naći u prevodu.“^[111] Батовски и на то одговара^[112], али у коначној верзији прихвата већи део Мјежвине аргументације: (II) Mały potok do większego wpada, / już u wtoku nazwę swoją traci, / a na morskim brzegu tracą oba.

3.6. На стиховима 674-675 (Нек пропоје пјесна од ужаса, / олтар прави на камен крвави!) – које Батовски преводи: (I) niechaj zabrzmi straszna pieśń i niechaj / ołtarz prawy nad krwawym zabłyśnie! [нека зазвучи страшна песма и нека / олтар прави над крвавим блесне] – зауставили су се и Мјежва и Драгићевић, а други стих (675) нотирао је и Сановић. Мјежва тврди како Батовски дословце прати Решетарово објашњење ових стихова^[113], али само једним делом. „Ovo objaљnjenje Reљetarevo vrlo je problematično, ali je još čudniji [излаз] iz teљkoća našao B. interpretirajući ’neka zasija oltar pravi nad krvavim!’"^[114] Мјежва затим, полазећи свакако од Решетара, даје сопствену, доста занимљиву интерпретацију 675. стиха Горског вијенца: „Drugi stih je eliptična rečenica kojoj se može dopuniti prirok oblikom glagola biti, kao što je obično kod eliptičnih rečenica. Onda bi ovaj stih glasio: neka je oltar pravi na krvavom kamenu. Dok se ne počne borba, u Crnoj Gori ima dva oltara: hrišćanstvo i muslimanstvo. Čim se borba uspešno svrši, ostaće samo jedan oltar – hrišćanstvo, ali ’na krvavom kamenu’ pošto pristalice islama treba uništiti tj. pokvasiti krvlju kamen Crne Gore. Čini mi se da je baš ovu vladičinu želju da u Crnoj Gori bude samo jedna vera, makar bila otkupljena krvlju braće, hteo da kaže Njegoš.“^[115] Основну мисао врло слично тумачи и Драгићевић, по којем ће истребљење потурица „бити ’пјесна од ужаса’ (тј. весеље у коме ће имати исто толико туге, побједа којој се неће радовати као другим побједама, јер ће у њој бити поклана браћа по крви, иако не по вјери) и да ће се тога ради у тој ’пјесни од ужаса’ саградити олтар (учврстити хришћанство) на крвавоме темељу. Ми мислимо, дакле, да у стиху ’олтар прави на камен крвави!’ (675) прави треба да буде императив од правити, градити, као што је и почетак ове реченице ’Удри за крст…’, а не прави, истински, verus, како стоји у издању ’Г. в.’ с коментаром г. Решетара и како га преводи г. Батовски.“^[116] Драгићевићево тумачење у опреци је са данас прихваћеним (уп.: Латковић, Банашевић). Батовски у овом случају није послушао Драгићевића, и то, биће, с правом, али се и повео за Мјежвином (и Решетаровом) интерпретацијом (премда му је, свакако, била знана и Латковићева). У коначној редакцији превода ови стихови гласе: (II) Niech pieśń straszna zabrzmi; w krwawym / niechaj stanie kraju ołtarz prawy! Као што се можемо уверити, опстало је и остало оно упадљиво опкорачење из I верзије, које је – има ли се у виду да је реч о једној од кључних партија текста – ваљало, држимо, по сваку цену избећи…

4.

Од прегршти примедаба коју је у своме напису у „Славији“ изнео Фран Илешич готово да је већину пољски преводилац »уградио« у нову верзију свога превода Горског вијенца. Када хвали поделу текста на 17 сцена, Илешич, да подсетимо, уједно замера што нису боље истакнути „чинови“ – по Илешичу, који парафразира Решетара, њих три.^[117] Батовски ту замерку прихвата и у уводу II издања детаљно излаже Решетарову поделу на сцене и „делове“.^[118] Кад је о „деловима“ („актима“, како их зове Илешич) реч, нова верзија пољског превода подељена је на – четири (!). У самом тексту делови су обележени насловом у угластим заградама, нпр.: „[CZĘŚĆ PIERWSZA]“ и сваки пут на почетку нове стране. Извор су, како упућује и сам Батовски, Решетарове речи о томе да се три (по интерпретацији Батовског – четири^[119]) главна дела Горског вијенца „могу узети као три главна и потребита дијела једне драме: први је дио – скупштина уочи тројичина дне – експозиција, други – скупштина о маломе госпођину дне – перипетија, а трећи – божић и ново љето – катастрофа“.^[120] Батовски, као што рекосмо, издваја четири дела. Зашто? За објашњењем, чини се, не треба дуго трагати: из Решетарове формулације (додуше, не баш сасвим прецизне) преводилац као да је разумео да је III део Божић, а да је посебан, IV део Нова година – катастрофа. Тако је, наиме, поступио у (II), послушавши у начелу Илешича и (погрешно) протумачивши Решетара!^[121] А боље би било да је само послушао Илешича, јер би тако бар био ближи Решетару^[122]… Но поступак графичке, па тако и »психолошке« поделе на чинове уопште (а посебно издвајање IV) тешко да може битно олакшати оријентацију пољског читаоца у Горском вијенцу, те му није требало прибегавати. У том погледу је друго издање, истини за вољу, несумњиво корак назад у односу на прво.^[123]

Поред овога, у потпуности је уважена још једна генерална Илешичева примедба, изнета у тексту у „Славији“ – она која се тиче (непотребне) замене места појединих стихова^[124], те II верзија пољског превода готово без остатка издржава поређење садржаја са оригиналом »стих по стих«.

4.1. Прихваћен је и већ споменути Илешичев предлог да се – културолошког контекста ради – свуда kościół замени са cerkiew. Наводећи пример 655. стиха (пред олтаром цркве и племена), преведеног (I) na ołtarzu kościoła i ludu, Илешич одмах нуди решење: „ja: ’na ołtarzu cerkwi i narodu’".^[125] На одговарајућем месту II верзије пољског превода налазимо управо овај Илешичев стих!

4.2. Није остала без одјека ни Илешичева (опет културолошка) примедба о слави, крсном имену.^[126] Стихови 445-446 (Је ли вино госте посвадило, / кв је вама ово крсно име?) у првобитној верзији гласе: (I) Może wino zwaśniło wam gości / na dzisiejszym obchodzie patrona? Исте стихове разазнајемо у коначном облику: (II) Może wino gości wam zwaśniło, / skoro dzisiaj święto macie rodu? Уз 446. стих, међутим, овде налазимо и коментар: „Ciekawą cechą narodową i obyczajową Serbów (także Czarnogórców) jest obchód zwany krsno ime lub krsna slava. Mianowicie Ser. nie obchodzą indywidualnie imienin, lecz cała rodzina ma zawsze jednego patrona i w dniu jego święta urządza przyjęcie. Martinovići obchodzili święto patrona właśnie w dniu 8 września (zob. obj. na początku nin. obrazu), gdy odbywało się zgromadzenie na Cetyniu."^[127]

4.3. Занимљиво је једно критичко запажање о стилу превода. „U poeziji uopće, a osobito u takvoj kakva je ’Gorski vijenac’, gde govore prosti ljudi, nisu podesni izrazi koje upotrebljava teorija i nauka; držim, na primer, da stih 392: ’Mićunović i zbori i tvori’ nije dobro preveden ovako: ’Mićunović – to mówca i junak’ – pa Mićunović nije govornik!"^[128] Заиста. И Батовском је то постало јасно: (II) Miciunowicz rzec i działać umie!

Илешичев прилог био је од највећег значаја за нови метрички лик превода. Инсистирајући на својим »амфибрасима« и на потреби »трохејизације«, критичар је подстакао преводиоца да стих превода доследно прилагоди, како сам у предговору II издању каже, „do schematu epickiego dziesięciozgłoskowca (4+6, w 5 trochejach)".^[129] Ту је, поред приказивачевих поука, од значаја могло бити и традиционално уверење да је несиметрични десетерац српске народне поезије 5-стопни трохеј, у шта би, најблаже речено, тешко било уклопити изворни десетерац Горског вијенца. Како било, Батовски се несумњиво одлучио за »трохејизацију«, што се у досадашњој литератури илустровало бројним примерима.^[130]

Илешич даје и рецепт како то треба учинити: „u mnogim bi se amfibrahovskim stihovima trohejski ritam dao postići prostom promenom reda reči u stihu, bez ikakve štete u kojem drugom pogledu; takvih sam amfibrahovskih stihova u čitavom prevodu nabrojio 554 (ali možda ih ima još nešto više)“.^[131] Погледајмо конкретне предлоге.

4.4. У вези са стихом 4 (за њим јата проклетога кота) Илешич даје двостубачну схему: „Batowski: Za nim stada psiej dziczy przeklętej; ja: Za nim stada dziczy psiej przeklętej“.^[132] Батовски прихвата принцип, па донекле и решење, али прибегава, како би Илешич рекао, »закрпи«: (II) Za nim stada dziczy tej przeklętej.

4.5. Стих 6 (ка скакавац што поља опусти): „Batowski: jak szarańcza, co pola wyniszcza; ja: jak szarańcza, co wyniszcza pola“. Уп.: (II) jak szarańcza, co wyniszcza pola.

4.6. Стих 2486 (Ја сам проша сито и решето): „Batowski: Ja przeszedłem, rzeszotem i sitem; ja: Ja przeszedłem, sitem i rzeszotem. N.B. Taj red reči odgovara zajedno i originalu“. Уп.: (II) Ja przeszedłem, sitem i rzeszotem.

Осим просте промене реда речи, вели Илешич, „u nekim bi se stihovima potpuna trohejizacija dala postići promenom stilizacije“. И даље: „Ja sam u tu svrhu prestilizirao 370 stihova g. Batowskoga".^[133] Ово илуструје примером 40. стиха (не прима ми плача ни молитве), који код Батовског најпре гласи: (I) ni modlitwy nie przyjmuje, ni płaczu, а за који предлаже своје решење: „nie przyjmuje modlitw ani płaczu"^[134] У II издању превода 40. стих разазнајемо у истоветном облику: (II) nie przyjmuje modlitw ani płaczu!…

4.7. Чувени први стих Горскога вијенца (Виђи врага су седам бињишах), у вези с начелима »трохејизације« (Илешич, сећамо се, управо њиме илуструје »амфибрахе«), а и (зачудо не тако оштром) примедбом Ј. Мјежве^[135], темељито је прерађен: (I) Djabła widzę z siedmioma płaszczami – (II) Spójrz na czarta, co ma siedem płaszczów…

Приводећи крају преглед (прихваћених) пропозиција, показали бисмо, на примеру реплике кнеза Бајка (ст. 429-435) у обема верзијама, како је Батовски, држећи се Илешичевих начелних савета („ред речи“, „стилизација“), долазио до свог коначног, »трохејизованог« текста:

*

Материјал који смо понудили читаочевој пажњи, а који открива генезу коначне верзије пољског превода Горскога вијенца углавном је заснован на подацима које је увек отворено пружао и сам преводилац. Смисао нашег истраживачког напора био је да се у светлу расположивих чињеница о критичкој рецепцији верзије из 1932. прикаже преводилачка лабораторија Хенрика Батовског, историчара и слависте, који је удружио све своје филолошко знање и књижевни дар да што боље преведе Горски вијенац на пољски језик и тиме пољској култури подари неправедно запостављеног Његоша, а нашој – још једно огледало у којем може студирати свој лик.

Иако смо уверени да је Górski wieniec, чак и у својој првој верзији, натпросечно добар превод, жеља нам није била да доказујемо његове квалитете користећи се мнењима различитих критичара. Циљ нам је био да покажемо колико је знања, размишљања и марљивога труда читав низ људи – дакако, на челу с преводиоцем – уложио у то да Górski wieniec буде још бољи.

Батовски за себе каже да није (прави) песник. Иако смо се досад, бар донекле, могли уверити у супротно – повероваћемо му у једноме. Да јесте прави песник, славом опијени poeta laureatus, сујета би га спречила да нову верзију свога превода овако темељно доради. Не би то био кадар, усуђујемо се да приметимо, ни прави преводилац… То је могао само научник којем је истина изнад сваке таштине. Батовски се овде понео попут Милана Решетара, који је критикама претходнога увек дограђивао коментаторски апарат наредног издања Горског вијенца. Иако му се замерало што не казује шта од кога прима (сујета!), Решетар је обично казивао од кога је примао. Баш као и Батовски.

Напомене

* Хенрика Батовског пољски превод Његошевог »Горског вијенца« и његови критичари. Анали Филолошког факултета, XX (у штампи).

1. В. претходни прилог – Гномика »Горског вијенца« и њен пољски преводни еквивалент, нап. 4.
2. „Превод није био лака ствар. Низ места која различито интерпретирају чак и рођени Срби морао је задавати утолико веће тешкоће преводиоцу. На сличан начин рад је отежавала нужност прилагођавања епском десетерцу који има сталну цезуру после четвртог слога. Превод треба да је што је могуће вернији, а да буде при том писан у духу језика превода. Неопходност поштовања обају ових правила приморала је преводиоца на извесне компромисе: на нешто слободнију интерпретацију извесних мање јасних места, а и на задржавање извесних нарочито карактеристичних израза оригинала.“ – P. P. Njegoљ, Górski wieniec. Warszawa, 1932 (Biblioteka Jugosłowiańska, t. III), 17. – Даље у тексту и напоменама ово издање обележавамо: „I“ (Овде и даље у цитатима превод наш – П. Б.)
3. „На неколиким местима у овоме преводу наћи ће се привидне хомонимске грешке, тј. српске речи преведене пољскима које слично звуче, али које имају другачије значење него у оригиналу. Ти су изрази, међутим (нпр., *слава Богу, пушка је *јауком одговорила), употребљени намерно: чинили су се погоднији него дословни превод.“ – I, на истом месту.
4. „Преводилац се нада да је ова пољска верзија [sic!] Горског вијенца ближа оригиналу знатно више него претходна, како у погледу верности превода, тако и ритма који је пажљиво примерен схеми десетерца (4+6 од 5 трохеја). Наравно, управо таква грађа стиха морала каткад проузроковати извесна одступања у прецизности превода, али она нигде не изобличавају изворни смисао.
   Каткада је требало бирати: верност оригиналу или поетичност израза, при чему су окови десетерачке грађе снажно спутавали у избору речи. Преводилац који се нашао пред тако тешким задатком бирао је у тим случајевима, уопште узев, ипак принцип егзактности.“ – P. P. Njegoљ, Wybór pism. Wrocław-Kraków, 1958 (Biblioteka Narodowa, S. II, nr 113), CXXIV-CXXV. – Даље у тексту и напоменама: „II“.
5. „Не може бити ни најмање сумње у то да Горски вијенац заслужује много поетичнији превод од овога који се овде појављује. Овај је превод прилично веран, највернији могући – и то је све. Али док се код нас не нађе прави песник који у исто време добро познаје српски језик, историју и фолклор […] превод и овакав какав је одиграће своју улогу…“ – II, CXXV.
6. О метричким проблемима превођења Горског вијенца на пољски – обема верзијама превода Х. Батовског и неким ставовима изнетим у пратећој научној литератури – биће говора у студији коју, у сарадњи с писцем ових редова, припрема проф. М. Топић.
7. Даље у тексту и напоменама – (Р9).
8. Нпр. у: Хенрик Батовски, О недостацима пољскога превода »Горскога вијенца«. СКГ (НС), 1932, XXXVI/6, 477.
9. „за његову драгоцену помоћ при превођењу тежих места“ – I, 17.
10. „црногорском пријатељу“ … „за бројне вредне информације о црногорским обичајима“.
11. Уп.: II, CXXII.
12. Уп.: II, CXXV.
13. Уп.: II, CXXV-CXXVI.
14. „Са своје стране, у Београду су ми професори тамошњег универзитета др Никола Банашевић и др Видо Латковић дали такође низ драгоцених упута, при чему ми је проф. Банашевић посаветовао шта од других Његошевих дела, сем Горског вијенца, да одаберем за превод на пољски језик.“ – II, CXXVI.
15. Уп.: Lech Paździerski, Bibliographia polonica Julija Benešića. Зборник за славистику, 1980, 19, 145-196. О неким од ових написа детаљније у: E. Madany, » Gorski vijenac« w Polsce. [W:] Polsko-jugosłowiańskie stosunki literackie. Wrocław-Warszawa…, 1972, 109-120.
16. Novosti, XXVI/1932, 96.
17. Jugoslavenski Lloyd, XXIV/1932, 81.
18. С. П., »Горски вијенац« у пољском преводу. СКГ (НС), 1932, XXXV/8, 629.
19. Dr. P. J., Poljski prevod »Gorskog vijenca«. Народна одбрана, VII/1932, 16, 259-260.
20. Крешимир Георгијевић, Пољски превод »Горског вијенца«. СКГ (НС), 1932, XXXVI/2, 135-138.
21. Исто, 136.
22. На истом месту.
23. Исто, 137.
24. На истом месту.
25. То је готово четири пута више од онога који је објављен.
26. Х. Батовски, О недостацима пољскога превода »Горскога вијенца«. СКГ (НС), 1932, XXXVI/6, 477.
27. H. Batowski, Njegoš o Polsce i w Polsce. Slavia, 1934, XIII/1, 30-41.
28. „никада у томе није прешао праву меру и слободан превод увек је бољи него неразумљив превод или онај који је супротан духу језика“ … „Уопште узев, превод дра Батовског је веома савестан, па и, требало би то искрено рећи, много бољи од старијих превода на друге словенске језике.“ – O. Sanović, Petar II. Petrović Njegoš: Górski wieniec… Slovanský Přehled, XXIV/1932, 8, 499.
29. „Јако би добро било да је преводилац отворено напоменуо да је радио уз помоћ коментара проф. Решетара“ … „… преводилац се штедро користио и радом О. Колмана […] – али ни то се никако не спомиње“. – На истом месту.
30. Ристо Ј. Драгићевић, Пољски превод »Горског вијенца«. Извод из чланка. Правда, XXVIII/1932, 317, 7.
31. Р. Ј. Драгићевић, Пољски превод »Горског вијенца«. Записи, VI/1932, XII/6, 331-341.
32. Решетар је, као што је познато, „призоре“ пописивао у садржају књиге, а у текст их није уносио означавањем броја, већ је само прозна »дидаскалија«, тамо где је сматрао да почиње „призор“, издвајао полумасним слогом. Батовски је пак у I верзији испред »дидаскалија« стављао римски број (I-XVII), и то на местима која је означавао и Решетар. Од овога није одустао ни у II, али је римске бројеве тамо стављао у угласте заграде.
33. Драгићевић, 335-336.
34. Исто, 340-341.
35. Константин Перић, Његошев »Горски вијенац« у пољском преводу… Живот и рад, V/1932, XI/65, 705.
36. На истом месту.
37. Х. Батовски, О недостацима пољскога превода »Горскога вијенца«. СКГ (НС), 1932, XXXVI/6, 477.
38. Jan Mierzwa, Petar Petrović Njegoš, » Górski wieniec« … Прилози за КЈИФ, 1932, XII/2-3, 224-236.
39. J. Mierzwa, O języku przekładu »Górskiego wieńca«. Poradnik Językowy, 1932, 9/10, 170-172.
40. Henrik Batovski, Odgovor prevodioca. Прилози за КЈИФ, 1932, XII/2-3, 236-245.
41. J. Mierzwa, Petar Petrović Njegoš, » Górski wieniec« … Исто, 224.
42. На примерима неких конкретних решења задржаћемо се детаљније у III дклу рада.
43. Mierzwa, 226.
44. То је, уосталом, карактеристично и за судбину изворног Његошевог текста на путу од првог бечког издања, преко бројних Решетарових, па све до критичког издања Н. Банашевића. Уп.: Радмило Маројевић, Прилог текстологији »Горског вијенца« (реконструкција глаголског прилога у 2121. стиху). Радови Филозофског факултета у Бањој Луци, 1998, I/1, 9-10.
45. Mierzwa, 226-227.
46. Исто, 236.
47. Henrik Batovski, Odgovor prevodioca. Прилози за КЈИФ, 1932, XII/2-3, 236.
48. Исто, 238.
49. Mierzwa, 225.
50. Уп.: исто, 226.
51. Batovski, 238.
52. Уп.: I, 13-15.
53. М. Решетар, Живот и рад Петра Петровића Његоша. [У:] (Р9), XXXVIII.
54. Уп.: М. Решетар, Живот и рад Петра Петровића Његоша. [У:] П. П. Његош, Горски вијенац. Осмо издање с коментаром М. Р. Биоград, 1923, XLIII.
55. Решетарову грешку у пагинацији Батовски је исправио тек у издању из 1958. Уп.: II, C, нап.
56. Batovski, 242.
57. Исто, 245.
58. J. Mierzwa, Polski przekład »Górskiego wieńca«. Przegląd Współczesny, 1933, 46, 388-390. – H. Batowski, O moim przekładzie »Górskiego wieńca«. Исто, 47, 460-462.
59. Fran Ilešić, Batowski Henryk, Petar II Petrović Njegoš, Górski wieniec… Slavia, 1933, XII/1-2, 258-266.
60. Исто, 258.
61. Исто, 259.
62. На истом месту.
63. О том проблему при преношењу српског несиметричног десетерца на пољски терен и о одговарајућим версификацијским обрасцима у пољском песништву в. рад М. Топића (у сарадњи с писцем ових редова): Метрички и тематски контекст „Баладе“ Чеслава Милоша. Филолошки преглед, XXVI/1999, 1-2, 199-226.
64. Ilešić, 260.
65. Уп.: на истом месту.
66. Исто, 261.
67. Уп.: II, CCXXIV.
68. Младен Лесковац, О преводима Његошева »Горског вијенца«. Летопис МС, 1947, CCCLXI/6, 28.
69. Уп.: исто, 30. – H. Batovski, Odgovor prevodioca. Прилози за КЈИФ, 1932, XII/2-3, 237.
70. М. Лесковац, 30.
71. Исто, 33.
72. Исто, 35.
73. Исто, 31.
74. Пошто се бавимо, заправо, променама текста од I до II верзије, овде не узимамо у разматрање опширну рецензију издања из 1958. из пера Стојана Суботина. Уп.: S. Subotin, Petar Petrović Njegoš, Wybór pism… Pamiętnik Słowiański, IX, 1959, 192-210.
75. Уп.: Edward Madany, » Gorski vijenac« w Polsce. [W:] Polsko-jugosłowiańskie stosunki literackie. Wrocław-Warszawa…, 1972, 109-120. – Milica Jakóbiec-Semkowowa, Питање пољских превода » Горског вијенца« П. П. Његоша. [У зб.:] Његошево песничко дело. Научни састанак слависта у Вукове дане, Београд, 1990, 18/2, 329-336.
76. Уп. II, CXXIII.
77. „За потребе овога издања превод је начињен заправо сасвим из почетка, узимајући у обзир све умесне примедбе рецензената претходнога издања као и литературу објављену од тога времена.“ – II, CXXIV.
78. Уп. Латковићев коментар уз Горски вијенац (III књига Цјелокупних дјела, више издања).
79. К. Георгијевић, Пољски превод »Горског вијенца«. СКГ (НС), 1932, XXXVI/2, 137.
80. Георгијевић цени да је превод добар, али „Пољаци не знају те приче, а алегоричног значења њена поготову: да се ту мисли на тврдоглавост и злоћу жене која је нападала врага у рупи, те је овај с једне стране поседео.“ – Георгијевић, на истом месту.
81. „Даље реплике: кнеза Јанка, кнеза Бајка, Обрада и др., ироничног карактера, имају за циљ да укажу на узалудност даље дискусије са потурицама, о чијем преобраћању нема ни говора. Поједине анегдоте темеље се на народним веровањима.“ – II, 58.
82. Георгијевић, 138.
83. J. Mierzwa, Petar Petrović Njegoš, » Górski wieniec« … Прилози за КЈИФ, 1932, XII/2-3, 224.
84. Код Решетара: „иду ’куме’, то јест 12 жена свака с малим дјететом у колијевци, те пред кућом убијенога куме богом и св. Јованом да пристане на умир“ (Р9, 44). Чини се да Батовски овде није најбоље разумео „кыме богом и св. Јованом“, те од 3. л. мн. глагола къмити у напомени уз пољско издање као да је именица (ном. множ. од къма), те се може схватити као да је реч о некаквим »къмама Бога и св. Јована«. – В. превод у нап. .
85. „У оригиналу: ја ћу први поћи пред кумама – овде је реч о старом црногорском обичају, по којем је, ради умира завађених родова међу којима је пала крв, кретала читава поворка на челу са мајкама које су носиле децу и оне су се звале ’куме Бога и светог Јована’, при чему је убица давао новчани откуп (братско мито – цена крви за оштећено братство), а пошто се умир постигне, преламао се сребрни новчић и убица је, с пушком обешеном о врат, молио породицу убијенога за опроштај.“ – II, 54.
86. Уп. Банашевићев коментар у критичком издању Горског вијенца (Београд, 1973).
87. Георгијевић, 138.
88. Тај стих слично тумачи Латковић, док Банашевић држи да није реч о страху, већ плаховитости (недостатку самосавлађивања).
89. Георгијевић, 138.
90. Р. Ј. Драгићевић, Пољски превод »Горског вијенца«. Записи, VI/1932, XII/6, 335.
91. Исто, 336.
92. На истом месту.
93. Исто, 337.
94. Стихови Није, ђедо, тако ми рождества, / но некакав покољ, те велики најпре су преведени: (I) O, nie, ojcze, na Boga, co dzisiaj / na świat przyszedł – bój to był, bój wielki, а потом: (II) O, nie, dziadku, klnę się świętem bożym, / to był jakiś bój naprawdę wielki. Разлог свим овим преводилачким »бравурама« јесте екстензивност пољског преводног еквивалента за Рождество: Boże Narodzenie, односно 3 наспрам 6 слогова!
95. Драгићевић, 338.
96. „Католици и муслимани називали су православне Србе ’Власима’; то је имало увредљиво значење. Упореди: Волоси.“ – I, 159.
97. „влаше – муслимани српске крви тако су погрдно и презриво називали православне“ – II, 35.
98. „55 morze Egejskie". – I, 159.
99. Драгићевић, 339.
100. „… дакле, ’сиње море’ написано малим словом; не зна се да ли ту Његош има на уму Јадранско или Егејско море; међутим, управо се Јадран каткад назива Сиње Море." – II, 18.
101. Истини за вољу, у (I) овај стих исправно гласи: drzewo stare łamie się, lecz nie gnie!
102. J. Mierzwa, Petar Petrović Njegoš, » Górski wieniec« … Прилози за КЈИФ, 1932, XII/2-3, 225.
103. H. Batovski, Odgovor prevodioca. Исто, 237.
104. Mierzwa, 228.
105. Batovski, 240.
106. Али говори, додајмо са своје стране, већ у ст. 786 (душа би ми тада мирна била). Преводилачки »уметак«, узимајући то у обзир, не би нужно морао да се третира као »изневеравање« духа изворника.
107. Mierzwa, 229.
108. Исто, 231.
109. „напросто не одговара оригиналу … = ствар коју си изгубио па поново пронашао, дража ти је од негубљене ствари“ – O. Sanović, Petar II. Petrović Njegoš: Górski wieniec… Slovanský Přehled, XXIV/1932, 8, 500.
110. Уп. Ileљić, 263.
111. Mierzwa, 230.
112. Batovski, 241.
113. „…нека пропоје ужасна пјесма рата и смрти, (нека пропоје, тј. нека засја) прави (хришћански) олтар у окрвављеној Црној Гори“. – (Р9), 41.
114. Mierzwa, 231.
115. На истом месту.
116. Драгићевић, 339.
117. F. Ilešić, Batowski Henryk… Slavia, 1933, XII/1-2, 258.
118. Уп.: II, C-CII.
119. Уп.: II, C.
120. Р9, XXXVIII.
121. III део код Батовског почиње са Решетаровим XV „призором“, док се IV део у потпуности подудара са XVII „призором“.
122. Када о томе пише, Илешич, да подсетимо, као да прецизира Решетара „I. Skupљtina uoči trojičina dne. II. Skupština o malome Gospodjinu dne. III. Na Božić i Novu godinu“. – Ilešić, 258.
123. Подела на четири дела – и поред подужег списка замерки – промакла је пажњи најамбициознијег критичара II издања, Стојана Суботина (S. Subotin, Petar Petrović Njegoš, Wybór pism… Pamiętnik Słowiański, IX, 1959, 192-210).
124. Уп.: Ileљić, 258.
125. Исто, 261.
126. Уп.: на истом месту.
127. „Занимљива национална и обичајна специфичност Срба (и Црногораца) јесте празник звани крсно име или крсна слава. Срби, наиме, не славе индивидуално имендан, већ цела породица увек има једнога патрона и на дан његовог празника приређује се пријем. Мартиновићи су светковали празник патрона управо на дан 8. септембра (в. објашњење на почетку ове слике), када се одржавала скупштина на Цетињу“. – II, 39.
128. Ilešić, 263.
129. II, CXXIV. В. нап. 4.
130. Уп.: Milica Jakуbiec-Semkowowa, Питање пољских превода » Горског вијенца« П. П. Његоша. [У зб.:] Његошево песничко дело. Научни састанак слависта у Вукове дане, Београд, 1990, 18/2, 330.
131. Ilešić, 259.
132. На истом месту.
133. На истом месту.
134. Исто, 260.
135. Mierzwa, 235.
136. Иако стихове наводимо само да бисмо показали принцип редиговања, мимогред спомињемо и да ст. 434-435 у II верзији добијају и коментар: „Stara bajka, znana u wielu ludуw, o myszach, ktуre chciały zawiesić kotu dzwonek na szyi, by ten je ostrzegał: zamiar był daremny, bo żadna mysz nie podjęła się tego czynu dokonać, więc Bajko nie chce, by tak samo stało się z planami Czarnogórców.“ („Стара басна, позната код многих народа, о мишевима који су хтели да обесе мачки звонце око врата, како би их оно упозоравало: намера је била узалудна, јер ниједан миш није прегао да тај наум и оствари, те Бајко не жели да тако буде и са плановима Црногораца.“) – II, 38. Уп. код Решетара: „договорили се миши да ће објесити мачки звоно о врату, да је чују издалека кад хоће да на њих јуриши, него се не могао наћи јунак који би звоно објесио“ (Р9, 30).

Аутори | Језик | Фолклор | Историја | Уметност | О Пољској | Преводи | Библиографија
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт