Projekat Rastko : Poljska : Umetnost

Bruno Šulc

Sanatorijum pod klepsidrom

Izvor: Bruno Šulc, Prodavnice cimetove boje - prevod s poljskog i predgovor dr Stojan Subotin. [Beograd : Nolit, 1961, 264 str.]

• Knjiga
• Genijalna epoha
• Proleće
• Julska noć
• Moj otac stupa u vatrogasce
• Druga jesen
• Mrtva sezona
• Sanatorijum pod klepsidrom
• Dodo
• Eđo
• Penzioner
• Usamljenost
• Poslednje očevo bekstvo

Knjiga

I

Nazivam je prosto knjigom, bez ikakvih odredaba i epiteta, i u toj apstinenciji i ograničenju sadržan je bespomoćni uzdah, tiha kapitulacija pred neobuhvatljivošću transcendenta, jer nijedna reč, nijedna aluzija nije u stanju da zasvetli, zamiriše, poteče tim drhtajem straha, predosećajem te stvari bez imena, čiji prvi okus na vrhu jezika sam prelazi zapreminu našeg oduševljenja. Šta bi pomogao patos prideva i naduvenost epiteta pred tom stvari bez mere, pred tim sjajem bez računa. Uostalom čitalac, pravi čitalac, sa kojim računa ova povest, razumeće i tako, kad mu pogledam u oči i na samom dnu blesnem tim sjajem. U tom kratkom, ali moćnom pogledu, u letimičnom stisku ruke uhvatiće, preuzeti, prepoznati – i zatvoriti oči nad tom dubokom recepcijom. Jer, zar se ne držimo svi tajno za ruke ispod stola koji nas deli?

Knjiga... Negde u osvit detinjstva, u prvoj zori života blistao je horizont od njenog blagog svetla. Ležala je puna hvale na očevom pisaćem stolu, a otac, tiho udubljen u nju, mokrim prstom je strpljivo trljao hrbat tih sličica, dok slepi papir ne bi počeo da se zamagljuje, muti, lebdi slatkim predosećajem i iznenada ljušti pramenjem hartije i otkriva paunooki i trepavičav krajičak, a pogled malaksavajući silazi u devičanski osvit božjih boja, u čudesnu mokrinu najčistijeg plavetnila.

O, to trljanje beonjače, ta invazija sjaja, o slatko proleće, o, oče.

Ponekad bi otac ustajao od knjige i odlazio. Tada bih ostajao nasamo sa njom, vetar je išao preko stranica i slike su se dizale.

I dok je vetar, tako tih, prevrtao listove, izduvavajući boje i figure, kroz stupce njenog teksta je proticala drhtavica, napuštajući između slova jata lastavica i ševa. Tako je odletala rasipajući se, stranica za stranicom, i blago se upijala u predeo koji je punila svojim šarenilom. Ponekad bi spavala a vetar bi je tiho razduvavao kao stolistu ružu i otvarao joj listiće, laticu za laticom, kapak za kapkom, sve slepe, baršunaste i uspavane, koji su na dnu, u biti, krili plavu zenicu, paunov koren, bučno gnezdo kolibrija.

To je bilo vrlo davno. Majke u to vreme još nije bilo. Provodio sam dane nasamo s ocem u našoj, tada kao svet velikoj sobi.

Kristali u obliku prizme, što su visili sa lampe, ispunili su sobu razbacanim bojama, dugom poprskanom po svim uglovima i kad se lampa okretala na svojim lancima, cela soba je putovala u fragmentima duge, kao da su se sfere sedam planeta kretale vrteći se jedne preko drugih. Voleo sam da stojim među očevim nogama obuhvatajući ih s obe strane kao stubove. Ponekad je pisao pismo. Sedeo bih na stolu i oduševljeno pratio savijutke potpisa uvijene i uvrćene kao trileri koloraturnog pevača. U tapetama su pupili osmesi, iskopavale se oči, prevrtale vragolije. Da bi me zabavio, otac je puštao u dugino prostranstvo sapunske mehurove sa dugačke slamčice. Oni su se rasprskavali ostavljajući u vazduhu svoje boje.

Onda je došla majka i ta rana, svetla idila se završila. Zaveden majčinim maženjem, zaboravio sam na oca, moj život je potekao novim, drugim kolosekom, bez praznika i čuda, i možda bih zauvek zaboravio na knjigu da nije bilo one noći i onog sna.

II

Probudio sam se jednog tamnog zimskog jutra – pod gomilama mraka goreo je, duboko dole, mračan osvit – i još sa mravinjakom maglovitih prilika i znakova pod kapcima, počeo sam nejasno i zapleteno, usred patnji i razne tuge, buncati o staroj, izgubljenoj knjizi.

Niko me nije shvatio i ja sam, razdražen tom glupošću, još upornije nastavio da dosađujem roditeljima i da ih moljakam u nestrpljenju i groznici.

Bos i samo u košulji, prevrnuo sam drhteći od uzbuđenja očevu biblioteku i razočaran, ljut, opisivao sam bespomoćno i pred zaprepašćenim auditorijumom tu stvar koja se nije mogla opisati, sa kojom nikakve reči, nikakva slika, nacrtana mojim izduženim i drhtavim prstom, nije mogla da se izjednači. Iscrpljivao sam se bez kraja u objašnjenjima punim zamršenosti i protivurečnosti i plakao od nemoćnog očajanja.

Stajali su nada mnom bespomoćni i zbunjeni, stideći se svoje nemoći. U dubini duše nisu bili bez krivice. Moja ljutitost, nestrpljiv i pun gneva ton zahtevanja davao mi je izgled kao da imam pravo, prednost dobro motivisane pretenzije. Pribegavali su raznim knjigama i trpali mi ih u ruke. Odbacivao sam ih s besom.

Jednu od njih, debeli teški folijant otac mi je stalno iznova poturao sa plašljivim ohrabrenjem. Otvorio sam je. Bila je to Biblija. Na njenim listovima sam ugledao veliku seobu životinja, koja je tekla drumovima, razgranata pohodima po dalekoj zemlji, ugledao sam nebo sve u jatima i lepetu krila, ogromnu prevrnutu piramidu, čiji je daleki vrh doticao kovčeg.

Podigao sam oči na oca, pune prekora: »Ti znaš oče – ti dobro znaš, ne krij se, ne izvlači se! Ta knjiga te je izdala. Zašto mi daješ taj pokvareni apokrif, hiljaditu kopiju, nevešti falsifikat? Gde si deo knjigu?«

Otac je skrenuo pogled.

III

Prošle su nedelje i moje uzbuđenje je spalo i utišalo se, ali je slika knjige i dalje gorela u mojoj duši svetlim plamenom, veliki i šuštavi kodeks, uznemirena Biblija, preko čijih listova je duvao vetar pljačkajući je kao ogromnu ružu koja se rasipa.

Otac, videći da sam mirniji, približio mi se jednom oprezno i rekao tonom blagog predloga: »U stvari, postoje samo knjige. Knjiga je mit, u koji verujemo u mladosti, ali s godinama prestajemo da je tretiramo ozbiljno.« Već tada sam imao drukčije ubeđenje, znao sam da je knjiga postulat, da je zadatak. Osećao sam na plećima teret velike misije. Nisam odgovorio ništa, pun prezira i besnog, mračnog ponosa.

Jer, u to vreme sam već bio vlasnik tog dronjka od knjige, tih žalosnih ostataka, koje mi je čudna slučajnost sudbine prošvercovala u ruke. Brižno sam krio svoje blago od tuđih očiju, tugujući nad dubokim padom te knjige, za čije unakažene ostatke ne bih bio kadar da pridobijem ničije razumevanje. Desilo se to ovako.

Jednog dana te zime zatekao sam Adelu u spremanju, sa četkom u rukama, naslonjenu na pult, na kome je ležala neka stara knjiga. Nagnuo sam se preko njenog ramena, ne toliko iz radoznalosti, koliko da se ponovo opijem mirisom njenog tela, čija se mlada draž bila nedavno objavila mojim probuđenim čulima.

– Gledaj – govorila je podnoseći bez protesta moje pripijanje – da li je moguće da nekom izraste kosa do zemlje? Htela bih da imam takvu.

Pogledao sam crtež. Na velikom listu in folio nalazio se lik žene, snažnih i zdepastih oblika, lica punog energije i iskustava. Sa glave te dame padalo je ogromno runo kose, slivalo se teško niz pleća i vuklo krajevima debelih pletenica po zemlji. Bio je to neki neverovatni eksces prirode, naboran i bogat ogrtač, ispleten od čipaka kose, i teško je bilo zamisliti da taj teret ne pričinjava osetan bol i ne lišava slobode kretanja glavu koju opterećuje. Ali vlasnica te divote izgledala je kao da je s ponosom nosi, a tekst odštampan pokraj slike masnim slovima, kazivao je istoriju toga čuda i počinjao rečima: Ja, Ana Čilag, rođena u Karlovicama, u Moravskoj, imala sam slabu kosu...

Bila je to duga istorija, po konstrukciji nalik na priču o Jovu. Ana Čilag je božjom voljom patila od nedostatka kose. Ceo gradić sažaljevao ju je zbog te mane, koja joj je praštana s obzirom na njen primeran život, iako to i nije moralo sasvim biti bez njene krivice. I eto, kao rezultat vatrenih molitava, prokletstvo je bilo skinuto sa njene glave, Ani Čilag je ukazana milost, bog ju je poučio, dobila je znake i naučena je, napravila je lek, čudotvoran lek koji je njenoj glavi vratio plodnost. Kosa je počela da joj raste i ne samo to, njen muž, braća, rođaci su se takođe iz dana u dan pokrivali moćnim, crnim krznom kose. Na sledećoj strani je bila pokazana Ana Čilag šest nedelja po objavljenju recepta, u društvu svoje braće, zetova i bratanaca, ljudi bradatih do pojasa i brkatih, i sa divljenjem se gledalo na tu pravu eksploziju nefalsifikovane, medveđe muškosti. Ana Čilag je usrećila ceo gradić, na koji je sišao pravi blagoslov u obliku talasaste kose i ogromnih griva, i čiji su muškarci čistili zemlju bradama širokim kao metle. Ana Čilag je postala apostol dlakavosti. Usrećivši rodni grad, zaželela je da usreći i ceo svet i molila je, hrabrila, preklinjala ga, da radi svog spasenja primi taj božji dar, taj čudotvorni lek, čiju je tajnu znala samo ona.

Tu istoriju sam pročitao preko Adelinog ramena i iznenada me je štrecnula misao, od čijeg udara me je svog obuzela vatra. Ta to je bila Knjiga, njene poslednje stranice, njen neslužbeni dodatak, zadnje krilo puno otpadaka i starudije! Fragmenti duge zaigrali su u uskovitlanim tapetama, istrgao sam iz Adelinih ruku staru knjigu i glasom koji mi je otkazao poslušnost izbacio sam: »Odakle si uzela tu knjigu?«

– Budalo – rekla je sležući ramenima – pa ona tu leži stalno i svaki dan kidamo iz nje listove za meso iz mesarnice i za očev doručak...

IV

Otrčao sam u svoju sobu. Uzbuđen do dna srca, gorućih obraza, počeo sam drhtavim rukama prelistavati knjigu. Nažalost, bilo je svega desetak listova. Nijedna strana pravog teksta, samo oglasi. Odmah iza proročanstva dugokose Sibile dolazio je list posvećen čudotvornom leku za sve bolesti i tegobe. Elza-fluid s labudom – zvao se balsam i pravio je čuda. Strana je bila puna overenih svedočanstava, uzbudljivih izveštaja lika nad kojim se čudo dogodilo.

Iz Erdelja, iz Slavonije, iz Bukovine dolazili su zdravi puni oduševljenja, da posvedoče, da vatrenim i uzbudljivim rečima ispričaju svoju istoriju. Išli su uvijeni u zavoje i pogrbljeni, mašući već nepotrebnom štakom, zbacivali su flastere sa očiju i poveze sa škrofula.

Kroz ta putovanja bogalja video se dalek i tužan gradić sa nebom belim kao hartija okoreo od proze i svakidašnjosti. Bili su to gradovi zaboravljeni u dubini vremena, gde su ljudi privezani za svoje male sudbine, od kojih se nisu odvajali ni za trenutak. Obućar je bio skroz obućar, mirisao je na kožu, imao je sitno i ispijeno lice, kratkovide blede oči iznad bezbojnih, njuškajućih brkova i skroz-naskroz se osećao kao obućar. I ako ih nisu boleli čirevi, ako im kosti nisu bile izlomljene, ako ih otok nije obarao u jazbinu, bili su srećni bezbojnom sivom srećom, pušili su jevtin duvan, žuti ćesarsko-kraljevski duvan, ili tupo maštali pred prodavnicom srećaka.

Mačke su im pretrčavale put, čas sa leve čas sa desne strane, sanjali su crnog psa i svrbela ih je ruka. Ponekad su pisali pisma iz knjige pisama, brižljivo lepili marke i dvoumeći se i puni nepoverenja poveravali ih poštanskom sandučetu, u koje su udarali pesnicom, kao da su ga budili. A kroz njihove snove su posle toga preletali beli golubovi sa pismima u kljunovima i nestajali u oblacima.

Sledeće stranice su se uzdizale iznad sfera svakidašnjih stvari u regione čiste poezije.

Tamo su bili harmonijumi, citre i harfe, nekada instrumenti anđeoskih horova, danas zahvaljujući napretku industrije dostupni po popularnoj ceni prostom čoveku, bogobojažljivom narodu radi okrepljenja srca i dopustive razonode.

Bilo je tamo verglova, pravih čuda tehnike, punih flauta skrivenih unutra, otvora i pištaljki, orguljica koje su slatko podrhtavale kao gnezda slavuja koji su jecali, neocenjivo bogatstvo za invalide, izvor unosnih prihoda za bogalje i uopšte neophodnih u svakoj muzikalnoj kući. Video sam te verglove, lepo obojene, kako putuju na plećima neugodnih sivih starčića, čija su lica, izjedena životom, bila kao pokrivena paučinom i sasvim nejasna, lica sa suznim nepokretnim očima, koje su lagano curile, lica lišena života, tako bezbojna i nevina kao kora drveća ispucala od svakojakog vremena, koja su mirisala samo na kišu i nebo kao i ona.

Odavno su zaboravili kako se zovu i ko su bili i, tako izgubljeni u sebi, vukli su noge zgrčenih kolena sitnim, ravnomernim, koracima u ogromnim teškim cipelama po liniji sasvim pravoj i jednoličnoj, između krivih i vijugavih puteva prolaznika.

U bela prepodneva bez sunca, prepodneva ukočena od hladnoće, udubena u svakidašnje probleme dana, neprimetno su se izvlačili iz gomile, spuštali vergl na nogare po uglovima ulica, pod žutom trakom neba, precrtanom telegrafskom žicom, među ljudima koji su tupo žurili s podignutim okovratnicima, i počinjali svoju melodiju, ne od početka, nego od mesta gde su je juče prekinuli, i svirali: »Dajsi, Dajsi, odgovor mi daj...«, dok su se iz dimnjaka dizale bele perjanice pare. I čudna stvar – ta melodija, jedva započeta, uskakala je odmah u slobodnu prazninu, u svoje mesto u tom satu i tom predelu, kao da je oduvek pripadala tom zamišljenom danu izgubljenom u samom sebi, a po njenom taktu su jurile misli i sive brige žurnih prolaznika.

I kad se posle izvesnog vremena završavala, otegnutim piskom vergla kome je bila izvađena utroba, koji je počinjao sa sasvim drugog kraja – misli i brige su zastajale za trenutak, kao u igri, da bi promenile korak, a zatim bi se bez razmišljanja zavrtele u suprotnom pravcu po taktu nove melodije koja je izlazila iz frula vergla: »Malgožato, blago duše moje...«

I u tupoj ravnodušnosti toga prepodneva niko čak nije ni primetio da se smisao sveta iz osnova promenio, da više nije tekao po taktu »Dajsi, Dajsi...«, već naprotiv – »Mal-go-žato...«

Ponovo prevrćem list... Šta je to? Pada li prolećna kiša? Ne, to se cvrkut ptica prosipa kao sivo olovo na kišobrane, jer evo tu se nude pravi kanarinci iz Harca. Kavezi puni štiglica i čvoraka, koševi puni pevača i krilatih brbljivaca. Vretenasti i laki, kao da su vatom ispunjeni, skakućući i podrhtavajući, okretni kao na glatkim škripavim zasovnicama, rascvrkutani kao kukavice na satovima – oni su bili uteha u samoći, neženjama su zamenjivali toplinu porodičnog ognjišta, izmamljivali iz najtvrđih srca dobrotu materinskog osećanja, toliko su imali pilećeg i uzbudljivog, i još kad ste prevrtali stranice nad njima, slali su vam svoje složeno, primamljivo cvrkutanje.

Ali su dalje ta žalosna skripta padala sve niže. Sada su sišla na bespuća nekog sumnjivog šarlatanskog gunđanja. U dugom kaputu, s osmehom čija se polovina gubila u crnoj bradi, neko se stavljao na uslugu publici. Gospodin Bosko iz Milana, majstor crne mađije svoga ceha, govorio je nešto dugo i nejasno, pokazujući nešto na vrhovima prstiju, što stvar nije činilo razumljivijom. Iako je po sopstvenom ubeđenju dolazio do začuđujućih zaključaka, koje je, kako izgleda, za trenutak odmeravao među osetljivim prstima, pre no što im je lepršav smisao odleteo sa prstiju u vazduh, iako je isticao suptilne pregibe dijalektike opominjući podizanjem obrva, pripremajući nas za stvari neobične, nisam ga shvatio, i što je još gore – nisam ni želeo da ga shvatim i ostavljao sam ga sa njegovom gestikulacijom, s prigušenim tonom i celom skalom tamnih osmeha, da bih brzo prelistao poslednje stranice knjige koja se raspadala na komadiće.

Na tim poslednjim stranicama, koje su očevidno pale u besvesno buncanje, u očiti besmisao, neki džentlmen je nudio sopstvenu nepogrešivu metodu kako da se postane energičan i odlučan u svojim odlukama i mnogo govorio o načelima i karakteru. Ali dovoljno je bilo samo prevrnuti stranicu, da bi se postalo sasvim dezorijentisan u stvarima odlučnosti i načela.

Tamo je sitnim korakom, sputana šlepom haljine, izlazila neka gospođa Magda Vang i izjavljivala sa visine stegnutog dekoltea da se ruga muškoj odlučnosti i načelima i da je njena specijalnost da lomi i najjače karaktere. (Tu je pokretom noge nameštala šlep na zemlji.) Za tu svrhu postoje metode, nastavljala je kroz stisnute zube, nepogrešive metode, o kojima neće da priča, upućujući na svoje memoare sa naslovom »Iz purpurnih dana« (Izdanje Antropozofskog instituta u Budimpešti), u kojima je izložila rezultate svojih kolonijalnih iskustava u oblasti dresure ljudi (taj izraz podvučen i sa ironičnim sjajem očiju). I čudna stvar, ta dama koja je govorila tako lenjo i neceremonijalno, izgledala je sigurna da će joj odobravati oni o kojima je govorila s takvim cinizmom, i u neobičnoj vrtoglavici i treperenju osećalo se da su se pravci moralnih definicija čudno premestili i da smo u drugoj klimi, u kojoj kompas dejstvuje obratno.

To je bila poslednja reč knjige, koja je u duši ostavila ukus neke čudne zaprepašćenosti, mešavinu gladi i uzbuđenja.

V

Nagnut nad tom knjigom, lica koje je plamsalo kao duga, goreo sam tiho od ekstaze do ekstaze. Utonuo u čitanje, zaboravio sam na ručak. Predosećanje me nije prevarilo. Bio je to Autentikum, sveti original, iako tako duboko ponižen i degradiran. I kada sam u kasni sumrak, blaženo nasmejan, stavljao knjigu u najdublju fioku, prekrivajući je, da je ne primete, drugim knjigama – činilo mi se da to sunčevo rumenilo stavljam da spava u komodi, rumenilo koje se stalno ponovo samo od sebe palilo i išlo kroz sve plamenove i purpure, i još jednom vraćalo i nije htelo da se završi.

Kako sam postao ravnodušan prema svim ostalim knjigama!

Jer, obične knjige su kao meteori. Svaka od njih ima jedan trenutak, takav momenat, kad s krikom uzleće kao feniks, goreći svim stranicama. Radi tog jednog trenutka, radi tog jednog momenta volimo ih kasnije, iako su tada još samo pepeo. I sa gorkom rezignacijom ponekad kasno putujemo kroz te ohlađene stranice, propuštajući s drvenom lupom, kao brojanice, njihove mrtve formule.

Egzegeti knjige tvrde da sve knjige teže ka Autentikumu. One žive samo pozajmljenim životom, koji se u trenutku uzleta vraća svom starom izvoru. Ipak ne želimo da dosađujemo čitaocu izlaganjem Doktrine. Hteli bismo da skrenemo pažnju na jednu stvar: Autentikum živi i raste. Šta odatle proizlazi? Eto, kad sledeći put otvorimo našu staru knjigu, ko zna gde će tada već biti Ana Čilag i njene pristalice. Možda ćemo je, dugokosu hodočasnicu, ugledati kako svojim ogrtačem čisti drumove Moravske, putujući kroz daleku zemlju, kroz bele gradiće utonule u svakidašnjost i prozu i deli uzorke Elza-fluid balsama ljudima blaženim duhom, mučeni znojem i svrabom. Ah, šta će tada učiniti čestite gradske bradonje, sputane ogromnom kosurinom, šta će uraditi ta verna opština osuđena na negovanje i administraciju svojih preteranih plodova? Ko zna neće li svi kupiti sebi prave verglove u Švarcvaldu i neće li krenuti u svet za svojom apostolkom, da je traže po zemlji, svirajući na svim mestima »Dajsi, Dajsi«?

O, odisejo bradonja, što lutaju od grada do grada tražeći svoju duhovnu majku! Kada će se naći rapsod dostojan te epopeje? Jer, kome su ostavili grad predat njihovoj brizi, kome su poverili vladavinu nad dušama u gradu Ane Čilag? Zar nisu mogli predvideti da će lišen svoje duhovne elite, svojih veličanstvenih patrijarha – grad obuzeti sumnja i otpadništvo i da će otvoriti svoje kapije – kome? – ah, ciničnoj prevrtljivoj Magdi Vang (Izdanje Antropozofskog instituta u Budimpešti), koja će u njemu otvoriti školu dresure i lomljenja karaktera?

Ali vratimo se našim hodočasnicima.

Ko ne zna tu staru gardu lutajućih Kimbra, veoma garavih ljudi na izgled jakih tela, načinjenih od tkiva bez snage i sokova? Sva njihova snaga, sva moć ušla je u kosu. Antropolozi odavno lupaju glavu nad tom neobičnom rasom, uvek obučenom u crna odela, sa debelim srebrnim lancima na trbusima, s prstima u moćnom, bronzanom prstenju.

Volim ih, te čas Kaspere čas Baltazare, njihovu duboku ozbiljnost, njihovu pogrebnu dekorativnost, te veličanstvene muške primerke s lepim očima, masnim sjajem ispržene kafe, volim taj plemeniti nedostatak životne energije u bujnim i spužvastim telima, morbidecu umirućih rodova, njihovo teško disanje u snažnim prsima i čak onaj miris valerijane koji šire njihove brade.

Kao božji anđeli staju ponekad neočekivano na vratima naših kuhinja, ogromni i zadihani i brzo umorni – brišu znoj sa mokrog čela, prevrćući plave beonjače: u tom trenutku zaboravljaju svoje poslaništvo i začuđeno, tražeći izgovor, pretekst za svoj dolazak – pružaju ruku za milostinju.

Vraćamo se Autentikumu. Ta nikad ga nismo ni napuštali! I tu ukazujemo na čudnu osobinu knjige, već sada jasnu čitaocu, da se ona razvije za vreme čitanja, da su joj granice otvorene sa svih strana za sve fluktuacije i protoke.

Sad na primer, više nikome ne nudi tamo štiglice iz Harca, jer iz verglova tih brineta, iz preloma i prevoja melodije izleću u nepravilnim razmacima te perjaste metlice i trg je zasut njima kao šarenim slovima. Ah, kakvo razmnožavanje, treperavo i puno cvrkuta... Oko svih grebena, motaka i zastavica stvaraju se pravi šareni zatvori, lepet krila i borbe za mesto. Dovoljno je proturiti kroz prozor dršku štapa i da je oblepljenu nemirnom i teškom gomilom ponovo uvučete u sobu.

U našem pričanju sada se brzim koracima približavamo onoj veličanstvenoj i katastrofičnoj eposi, koja u našoj biografiji nosi ime genijalna.

Uzalud bismo poricali da već sada osećamo to stezanje srca, taj slatki nemir, svetu tremu koja prethodi poslednjim stvarima. Uskoro će nam u posudi ponestati boja, a u duši sjaja, da stavimo najviše akcente, nacrtamo najsjajnije i već transcendentalne konture u toj slici.

Kakva je to genijalna epoha i kada je to bilo?

Tu za trenutak moramo postati sasvim ezoterični, kao gospodin Bosko iz Milana, i sniziti svoj glas do prodornog šapata. Moramo poentirati naša izlaganja značajnim osmesima i, kao mrvicu soli, trljati vrhovima prstiju finu materiju imponderabilija. Nije naša krivica ako ponekad budemo imali izgled onih prodavaca nevidljivih tkanina, koji neprirodnim gestovima pokazuju svoju zavodničku robu.

Dakle, da li je genijalna epoha bila ili nije? Teško je odgovoriti. I da, i ne. Jer, ima stvari koje se sasvim do kraja ne mogu dogoditi. Prevelike su da bi stale u događaj, i preveličanstvene. One samo pokušavaju da se dogode, isprobavaju tle stvarnosti, da li ih možemo izdržati. I odmah se povlače bojeći se da ne izgube svoj integritet u nesigurnosti realizacije. A ako su okrnjili svoj kapital, izgubili ovo ili ono u tim probama inkarnacije, odmah, ljubomorni oduzimaju, opozivaju svoje vlasništvo, reintegriraju se i posle toga u našoj biografiji ostaju te bele mrlje, mirisni pečati, ti izgubljeni srebrni tragovi bosih anđeoskih nogu, rasejani ogromnim koracima po našim danima i noćima, dok ta punoća hvale nadolazi i upotpunjuje se neprestano i kulminira nad nama, prelazeći u trijumfu oduševljenje za oduševljenjem.

Pa ipak u izvesnom smislu nalazi se ona cela i izvorna u svakoj od svojih slabih i fragmentarnih inkarnacija. Tu dolazi do pojave reprezentacije i privremene zamene života. Neki događaj može u pogledu svoga porekla i svojih sopstvenih sredstava biti mali i ubog, pa ipak približen oku može u svojoj unutrašnjosti otvarati beskrajnu i zračnu perspektivu zahvaljujući tome što viši život pokušava da se u njemu izrazi i što snažno blista u njemu.

Dakle, tako ćemo skupljati te aluzije, ta zemaljska približavanja i etape po putevima našeg života, kao komadiće razbijenog ogledala. Komadić po komadić skupljaćemo to što je jedno i nedeljivo – veliku epohu, genijalnu epohu našeg života.

Možda smo je u zahuktalosti umanjivanja, pod terorom neobuhvatnosti transcendentnoga – isuviše ograničili, stavili pod znak pitanja i poljuljali. Jer i pored svih ograda: ona je postojala.

Ona je postojala i ništa nam neće oduzeti tu sigurnost, taj sveli ukus koji još uvek osećam na jeziku, tu hladnu vatru na nepcu, taj uzdah širok kao nebo i svež kao gutljaj čistog ultramarina.

Da li smo bar donekle pripremili čitaoca za stvari koje će nastupiti, da li možemo preuzeti rizik putovanja u genijalnu epohu?

Naša trema je prešla i na čitaoca. Osećamo njegovu nervozu. I pored tobožnje živahnosti i nama je teško na srcu i puni smo straha.

Dakle u božje ime – sedamo i krećemo.

Genijalna epoha

I

Obično su činjenice poređane u vremenu, nanizane na njegov tok kao na konac. One tamo imaju svoje preteče i svoje konsekvence, koje se tiskaju, uzajamno čepaju neprestano i bez prekida. To ima svoj značaj i za pričanje, kome su duša nepokretnost i postupnost.

Međutim, šta da se uradi sa događajima koji nemaju svog sopstvenog mesta u vremenu, sa događajima, koji su došli prekasno, kad već sve vreme bilo razdato, razdeljeno, razgrabljeno, i sada su ostali nekako u neizvesnosti, van stroja, lebdeći u vazduhu, beskućnici i lutalice?

Zar je moguće da je vreme pretesno za sve događaje? Može li se dogoditi da sva mesta u vremenu budu već rasprodata? Zabrinuti, trčimo duž celog tog voza događaja, spremajući se za putovanje.

Tako vam boga, zar ne postoji neka vrsta ažiotaže kartama za vreme?... Gospodine kondukteru!

Samo mirno! Bez suvišne panike, uredićemo to tiho u okvirima svoje kompetencije.

Da li je čitalac nešto čuo o paralelnim prugama vremena u vremenu sa dvostrukim kolosekom? Da, postoje takvi sporedni krakovi vremena, istina malo nelegalni i problematični, ali kad se švercuju ovakvi prekobrojni događaji koji se ne daju uvrstiti – ne može se biti veliki probirač. Probajmo, dakle, da u nekoj tački istorije odvojimo takav bočni krak, slepi kolosek, da na njega bacimo te nelegalne istorije. Samo bez straha. To će se desiti neprimetno, čitalac neće preživeti nikakav potres. Ko zna – možda kad o tome govorimo prljava manipulacija je već iza nas i mi se vozimo slepim kolosekom.

II

Moja majka je dotrčala prestrašena i zagrlila je moj krik rukama, hoteći da ga prekrije kao požar i uguši u naborima svoje ljubavi. Zatvorila mi je usta ustima i vikala zajedno sa mnom.

Ali ja sam je odgurnuo i pokazujući vatreni stub, zlatnu gredu, koja je stajala koso u vazduhu, kao zanoktica, i nije dala da se zbaci – puna sjaja i praha koji je kružio u njoj – vikao sam: – »Istrgni se, izvuci!«

Peć se zacrvenila velikom šarenom nakaradom, naslikanom na njenom čelu, krv je navalila u nju i izgledalo je da će se u grču tih žila, stegna i cele te do pucanja napete anatomije osloboditi svetlim, petlovskim krikom.

Stajao sam raširenih ruku u nadahnuću i izduženim, ispruženim prstima pokazivao, pokazivao u gnevu, svirepo uzbuđen, i uspravan kao putokaz i drhteći u ekstazi.

Moja ruka me je vodila, tuđa i bleda, vukla me je za sobom, ukočena, voštana ruka, kao velike zavetne ruke, kao anđeoske ruke podignute na zakletvu.

Bilo je to pred kraj zime. Dani su stajali u kaljugama i u žeravici i imali podneblje puno vatre i bibera. Sjajni noževi su sekli medenu mezgru dana na srebrne brazde, na prizme pune boja u preseku i pikantnih začina. Ali brojčanik podneva je gomila na malom prostranstvu sav sjaj tih dana i pokazivao sve sate vatrene i pune ognja.

U taj sat, ne mogući da primi žeravicu, dan se ljuskao tabacima srebrnog lima, šuštavim staniolom, i sloj po sloj otkrivao svoju suštinu od livenog sjaja. I kao da to još nije bilo dosta, dimnjaci su se pušili, dizali su se oblaci sjajne pare i svaki trenutak je eksplodirao velikim uzletom anđela, burom krila, koje je nebo nezasito gutalo, uvek otvoreno za nove eksplozije. Njegove svetle grede su eksplodirale belim perjanicama, daleke tvrđavice razvijale su se u tihe lepeze nagomilanih eksplozija – pod sjajnom kanonadom nevidljive artilerije.

Prozor sobe, prepun neba, nadolazio je tim uzletom bez kraja i prelivao se sa zavesama, koje su cele u vatri, dimeći se u ognju, padale zlatnim senkama i drhtanjem vazdušnih slojeva. Na divanu je ležao kosi, vatreni kvadrat, koji se talasao sjajem, i nije mogao da se odvoji od poda. Taj vatreni stub uzbuđivao me je do dna srca. Stajao sam opčinjen, na raširenim nogama i očekivao ga promenjenim glasom, stranim, tvrdim psovkama.

Na pragu, u tremu stajali su zbunjeni, preplašeni, kršeći ruke: rođaci, susedi, udešene tetke. Prilazili su na prstima i odlazili, zavirivali kroz vrata, puni radoznalosti. A ja sam vikao.

– Vidite – vikao sam majci i bratu – uvek sam vam govorio da je sve zagrađeno, zazidano dosadom, neoslobođeno! A sad gledajte, kakav izliv, kakav procvat svega, kakvo uživanje!...

I plakao sam od sreće i nemoći.

– Probudite se – vikao sam – požurite u pomoć! Mogu li sam samcit izaći na kraj sa tom poplavom, mogu li obuhvatiti taj potop? Kako da sam odgovorim na milion oslepljujućih pitanja kojima me Bog zasipa?

A kad su ćutali, vikao sam u gnevu: »Žurite se, zahvatajte puna vedra tog obilja, gomilajte zalihe!«

Ali niko nije mogao da me zameni, stajali su bespomoćni i osvrtali se iza sebe, krili se za leđa suseda.

Tada sam shvatio šta treba da činim i pun oduševljenja počeo sam iz ormana izvlačiti stare biblije, očeve trgovačke knjige ispisane i već u raspadanju i bacati ih na patos pod taj vatreni stub, koji je stajao u vazduhu i goreo. Nisu mogli da me snabdeju sa dovoljno hartije. Brat i majka su stalno dotrčavali sa novim naramcima starih novina i dnevnika i gomilama ih bacali na zemlju. A ja sam sedeo između tih hartija, zaslepljen sjajem, očiju punih eksplozije, raketa i boja, i crtao. Crtao sam žurno, u panici, popreko, iskosa, preko štampanih i zapisanih stranica. Moje šarene bojice su letele u nadahnuću preko stubaca nečitkih tekstova, jurile u genijalnim škrabotinama, u vratolomnim cik-cak potezima, sažimajući se naglo u anagrame vizija, u rebuse sjajnih otkrića, i ponovo se razvezujući u prazne i slepe munje, u potrazi za tragom nadahnuća.

O, ti svetli crteži, koji su rasli kao pod tuđom rukom, o te prozračne boje i senke! Kako često ih još i danas nalazim u snovima, posle toliko godina, na dnu starih fioka, sjajne i sveže kao jutro – još vlažne od prve rose dana: figure, predele, lica!

O, ta plavetnila koja su ledila dah od straha, o to zelenilo zelenije od čuđenja, i ti preludiji i cvrkuti boja jedva naslućeni, za koje sam tek pokušavao da nađem ime!

Zašto sam ih profućkao onda u bezbrižnosti obilja sa onom neshvatljivom lakomislenošću? Dozvoljavao sam susedima da prevrću i pljačkaju te gomile crteža. Uzimali su čitave svežnjeve. U kakve sve kuće nisu stigli, na kakvim đubrištima se nisu valjali tada! Adela je njima tapacirala kuhinju, tako da je postala svetla i šarena, kao da je u noći pao sneg iza prozora.

Bilo je to crtanje puno okrutnosti, busija i napada. Kad sam tako sedeo napet kao luk, nepokretan i vrebajući, a u suncu oko mene je bleštavo gorela hartija – dovoljno je bilo da crtež, prikovan mojom olovkom, učini najmanji pokret za bekstvo. Tada bi se moja ruka, sva podrhtavajući u novim refleksima i impulsima, besno bacala na njega kao mačka i, sad već tuđa, podivljala, grabljiva, munjevitim ujedima davila čudovište koje je htelo da joj umakne ispod olovke. I tek onda bi se odvajala od hartije, kad bi već mrtav i nepokretan leš širio, kao u herbarijumu, svoju šarenu i fantastičnu anatomiju u svesci.

Bio je to ubistveni lov, borba na život i smrt. Ko je mogao u njoj razlikovati napadača od napadnutog u tom klupku koje je frktalo od besa, u toj gužvi punoj piske i preneraženosti! Dešavalo se da se moja ruka po dva i tri puta bacala na skok, da negde na četvrtom ili petom tabaku dosegne žrtvu. Često je vikala od bola i straha u kleštama i štipaljkama tih čudovišta koja su se uvijala pod mojim skalpelom.

Iz sata u sat sve mnogobrojnije su stizale vizije, tiskale se, pravile zatvore, dok jednog dana svi putevi i staze nisu zavrveli i otekli pohodima i cela zemlja se razgranala putovanjima, razjurila se otegnutim defiladama – beskrajnim hodočašćima životinja i zveri.

Kao za Nojevih dana tekle su šarene procesije, te reke dlaka i griva, ta talasava leđa i repovi, te glave koje su se bez kraja potvrdno klimale po taktu stupanja.

Moja soba je bila granica i đeram. Tu su se zadržavali, tiskali, blejeći molećivo. Muvala su se, tapkala preplašeno i divlje u mestu – grbava i rogata bića, zašivena u sve kostime i oklope zoologije, i prestrašena samih sebe, uplašena sopstvenom maskaradom, gledala su preplašenim i začuđenim očima kroz priviđenja svojih rutavih koža i žalosno mukala pod svojim maskama, kao da su im usta bila zapušena.

Jesu li čekali da im dam imena, da rešim njihove zagonetke koje nisu shvatali? Jesu li me pitali za svoje ime, da uđu u njega i ispune ga svojim bićem? Dolazile su čudne maškare, stvorenja-pitanja, stvorenja-predlozi, i ja sam morao da vičem i teram ih rukama.

Povlačili su se unazad, saginjući glave i gledajući popreko, i gubili se u sebi, vraćali menjajući se u bezimeni haos, u skladište starih formi. Koliko je vodoravnih i uspravnih leđa tada prošlo ispod moje ruke, koliko glava se provuklo ispod nje sa baršunastim maženjem!

Tada sam shvatio zašto životinje imaju rogove. Bilo je to – ono nerazumljivo što nije moglo da stane u njihov život, divlji i drski kapris, nerazumno i slepo uporstvo. Neka idee fixe, izrasla preko granica njihovog bića, više od glave, i izronila naglo u svetlo, ukočena u materiji, opipljiva i tvrda. Tamo je uzimala oblik divalj, neuračunljiv i neverovatan, uvrćena u fantastičnu arabesku, nevidljivu za njihove oči, u užasnu, u neznanu cifru, pod čijom su grozotom živele. Shvatio sam zašto su te životinje bile sklone neshvatljivoj i divljoj panici preplašenog ludila: uvučene u svoje ludilo, nisu mogle da se ispletu iz haosa tih rogova, između kojih su – saginjući glave tužno i divlje, kao da traže prolaz među njihovim granama. Te rogate životinje su bile daleke od oslobođenja i tužno i ravnodušno su nosile pečat svoje pogreške na glavi.

Ali još dalje od svetla bile su mačke. Njihovo savršenstvo je plašilo. Zatvorene u preciznost i urednost svojih tela, nisu znale ni greške ni odstupanja. Za trenutak su silazile u dubinu, na dno svoga bića, i tada ostajale nepokretne u svom mekom krznu, postojale grozno i svečano ozbiljne, a oči su im se zaokrugljivale kao mesec, gutajući pogled u svoje vatrene levke. Ali već posle jednog trenutka, izbačene na obalu, na površinu, zevale su svojim ništavilom, razočarane i bez iluzija.

U njihovom životu punom gracije zatvorene u samu sebe nije bilo mesta ni za kakvu alternativu. I dosađujući se u tom zatvoru savršenstva bez izlaza, obuzete splinom – gunđale su naboranom usnom, pune bespredmetne okrutnosti na kratkom, prugama raširenom licu. Dole su potajno promicale kune, tvorovi i lisice, lopovi među životinjama, stvorenja nemirne savesti. Dokopali su se prevarom, intrigom, trikom svog mesta u životu, uprkos planu stvaranja, i proganjane mržnjom, ugrožene, uvek na straži, uvek u strahu za to mesto – vatreno su volele svoj ukradeni život koji su sakrivale po jazbinama, spremne da budu raskomadane braneći ga.

Najzad su sve prošle i tišina je zagospodarila u mojoj sobi. Ponovo sam počeo crtati, utonuo u moje stare knjige koje su odisale sjajem. Prozor je bio otvoren i na prozorskoj opšivnici drhtale su u prolećnjem vetru grlice i kumrije. Iskrivljujući glavu pokazivale su okruglo i stakleno oko iz profila, kao poplašeno i puno leta. Dani su potkraj postali meki, opalni i svetli, a onda opet biserni i puni maglovite blagosti.

Naišli su uskršnji praznici i roditelji su na jednu nedelju otputovali mojoj udatoj sestri. Ostavili su me samog u stanu na milost i nemilost mojim inspiracijama. Adela mi je svaki dan donosila ručak i doručak. Nisam primećivao njeno prisustvo kad bi zastala na pragu svečano odevena, mirišući prolećem iz svojih tilova i svila.

Kroz otvoren prozor dopirao je lak povetarac, ispunjavajući sobu refleksom dalekih predela. Trenutak su u vazduhu lebdele te vetrom donete boje svetlih daljina i odmah bledele, razilazile se u plavu senku, nežnost i uzbuđenje. Poplava slika se malo bila umirila, izliv vizija ublažio i utišao.

Sedeo sam na zemlji. Oko mene na podu su ležale bojice i dugmad farbi, božje boje, plavetnila koja su disala svežinom, zelenila zalutala čak na ivicu čuđenja. I kad bih uzimao u ruku crvenu bojicu – u sjajni cvet su kretale srećne fanfare crvenila i svi balkoni su plovili talasima crvenih zastava, a kuće su duž ulice pravile trijumfalni špalir. Defilei gradskih stražara u uniformama malinaste boje paradirali su po svetlim, srećnim putevima a gospoda su im se klanjala polucilindrima boje trešnje. Trešnjeva blagost, trešnjev cvrkut štiglica ispunjavao je vazduh pun despića i blagog sjaja.

A kad bih pružao ruku po plavu boju – ulicama je preko svih prozora išao odsjaj kobaltnog proleća, okna su se otvarala zvečeći, jedno za drugim, puna plavetnila i nebeske vatre, zavese su se dizale kao na uzbunu i radosna i laka promaja išla je tim špalirom između ustalasanih muslina i oleandera na praznim balkonima, kao da se na drugom kraju te duge i svetle aleje javljao neko vrlo dalek i približavao se – ozaren, a ispred njega je išla vest, predosećanje, najavljivano letom lastavica, sjajnim vatrama, razbacivanim od milje do milje.

III

Na sam uskrs, krajem marta ili početkom aprila, izlazio je Šloma, sin Tobijin, iz zatvora u koji je zatvaran na zimu posle avantura i ludosti leta i jeseni. Jedno popodne tog proleća video sam ga kroz prozor kad je izlazio od frizera, koji je istovremeno bio berberin, frizer i hirurg grada, sa učtivošću, stečenom u strogom zatvorskom režimu, otvarao je staklena sjajna vrata berbernice i silazio niz tri drvena stepenika, osvežen i podmlađen, sasvim ošišane glave, u prekratkom sakou i visoko podignutim, kockastim pantalonama, vitak i mladalačkog izgleda i pored svojih četrdeset godina.

Trg svete Trojice bio je u to vreme pust i čist. Posle prolećnih poplava i blata, spranog kasnije pljuskovima, pločnik je ostao umiven, osušen mnogim danima tihog, diskretnog, lepog vremena, tim danima već velikim i možda suviše prostranim za to rano doba, malo preko mere izduženim, osobito večerima, kad se sumrak produžavao bez kraja, još prazan u svojoj dubini, uzaludan i jalov u svom ogromnom očekivanju. Kad je Šloma zatvorio za sobom staklena vrata berbernice, u njih je odmah ušlo nebo, kao u sve male prozore te kuće na sprat, otvorene prema čistoj dubini senovitog nebeskog svoda.

Sišavši sa stepenica, našao se sasvim sam na ivici velike, puste školjke trga, preko koje je teklo plavetnilo neba bez sunca.

Taj veliki, čisti trg ležao je tog popodneva kao mehur, kao nova godina koja još nije bila počela. Šloma je stajao na njegovoj ivici sasvim siv i ugašen, zatrpan plavetnilom, i nije smeo svojom odlukom da lomi savršenu kuglu neupotrebljenog dana.

Samo jednom godišnje, na dan izlaska iz zatvora, osećao se Šloma tako čist, neopterećen i nov. Dan ga je tada primao u sebe umivenog od greha, obnovljenog, pomirenog sa svetom, sa uzdahom je otvarao pred njim čiste krugove svojih horizonata, uvenčane tihom lepotom.

Nije se žurio. Stajao je na ivici dana i nije smeo da prekorači, da svojim sitnim, mladim, malo hromim hodom prebriše tu blago svedenu školjku popodneva.

Prozirni dan je ležao nad gradom. Ćutanje tog trećeg sata po podne izvlačio je iz kuća čistu belinu krede i širilo je bezglasno, kao taliju karata, oko trga. Podelivši jednu turu, već je počinjalo novu, crpući rezerve beline iz velike, barokne fasade sv. Trojice, koja je kao ogromna božja košulja što pada s neba, naborana u pilastre, rizalite i niše, raznete patosom voluta i arhivoluta, žurno uređivala na sebi tu veliku uznemirenu haljinu.

Šloma podiže lice, njuškajući u vazduhu. Blagi lahor je donosio miris oleandera, miris prazničkih stanova i cimeta. Tada je snažno kihnuo, svojim slavnim sićušnim hukom od koga su se golubovi na policijskoj stražari preplašeno podigli i odleteli. Šloma se nasmeši samom sebi: bog je potresom njegove nozdrve objavio dolazak proleća. Bio je to znak sigurniji nego dolazak roda i od tada su dani imali da budu prekidani tim detonacijama, koje su, izgubljene u šumu grada čas bliže, čas dalje svojim duhovitim komentarom potvrđivale njegove događaje.

– Šlomo! – viknuo sam stojeći u prozoru našeg niskog sprata.

Šloma me je opazio, osmehnuo se svojim milim osmehom i salutirao mi.

– Sad smo sami na celom svetu, ja i ti – rekao sam tiho, dok je naduveni mehur neba odjekivao kao bačva.

– Ja i ti – ponovio je tužno se osmehnuvši – kako je prazan svet danas.

Mogli bismo ga podeliti i dati mu novo ime – tako je otvoren, bespomoćan i ničiji. U takav dan Mojsije prilazi ivici horizonta i gleda odande na zemlju. I kad je vidi tako belu, tihu, sa njenim plavetnilom i zamišljenošću, može se desiti da mu se u očima izgubi granica, plavičaste trake oblaka mu se podastru pod noge i on, ne znajući ni sam šta radi, siđe na zemlju. A zemlja zamišljena neće čak ni primetiti onoga što je sišao na njene puteve, a ljudi će se probuditi posle popodnevnog dremeža i neće se ničeg sećati. Cela istorija će biti kao izbrisana i biće kao u pradavna vremena, pre no što je počela istorija.

– Je li Adela kod kuće? – upitao je s osmehom.

– Nema nikoga, uđi na trenutak k meni, pokazaću ti svoje crteže.

– Ako nema nikog, neću odbiti sebi to zadovoljstvo. Otvori mi.

I osvrćući se u kapiji na sve strane, hodom lopova uđe unutra.

IV

– To su vanredni crteži – govorio je udaljujući ih od sebe gestom znalca. Njegovo lice se ozarilo odsjajima boja i svetlosti. Ponekad bi savijao šaku oko oka i posmatrao kroz taj improvizirani durbin, stežući crte u grimasu punu ozbiljnosti i znalaštva.

– Može se reći – kazao je – da je svet prošao kroz tvoje ruke, da bi se obnovio, da bi se olinjao u njemu i oljuštio kao čudotvorni gušter. O, zar misliš da bih krao i pravio hiljade ludosti, da se svet nije tako istrošio i propao, da stvari u njemu nisu izgubile svoju pozlatu – daleki odsjaj božjih ruku? Šta se može početi u takvom svetu? Kako da čovek ne posumnja, kako da ne padne duhom, kad je sve čvrsto zatvoreno, zazidano nad svojim smislom, i svuda samo udaraš u ciglu, kao u zid tamnice? Ah, Juzefe, trebalo je da se ranije rodiš.

Stajali smo u toj polutamnoj, dubokoj sobi koja se u perspektivi izduživala prema otvorenom prozoru na trg. Odande su čak do nas dopirali talasi vazduha u blagim udarima, šireći se tišinom. Svaki udar je donosio njen novi tovar začinjen bojama daljine, kao da je prethodni već bio upotrebljen i iscrpen. Ta tamna soba je živela samo refleksima dalekih kuća iza prozora, odbijala je njihove boje u svojoj dubini, kao camera obscura. Kroz prozor, kao kroz cev dogleda, videli su se golubovi na policijskoj stražari, nadmeni, kako šetaju duž opšivnice atike. Ponekad su se svi zajedno dizali i kružili nad trgom. Tada bi se soba za trenutak osvetlila od njihovih otvorenih krilnih pera, širila se odsjajem njihovog dalekog lepeta krila, a zatim gasnula, kad bi sletajući zatvarali krila.

– Tebi, Šlomo – rekao sam – mogu otkriti tajnu tih crteža. Već od samog početka mučila me je sumnja, jesam li ja zaista njihov autor. Ponekad mi se čine kao nehotični plagijat, nešto što mi je došapnuto, podmetnuto... Kao da se nešto strano poslužilo mojim nadahnućem za neznane mi ciljeve. Jer moram ti priznati – dodao sam tiho, gledajući ga u oči – pronašao sam Autentikum...

– Autentikum? – zapitao je lica obasjanog naglim bleskom.

– Da, uostalom pogledaj i sam – rekao sam spuštajući se na kolena nad fiokom komode.

Izvadio sam najpre svilenu Adelinu haljinu, kutiju sa trakama, njene nove cipelice sa viskom potpeticama. Miris pudera ili parfema razišao se po vazduhu. Podigao sam još nekoliko knjiga: na dnu je ležala dugo neviđena, draga knjiga, i sjajila se.

– Šlomo – rekao sam uzbuđen – pogledaj, evo leži... – Ali on je stajao zamišljen sa Adelinom cipelicom u ruci i posmatrao je sa dubokom ozbiljnošću.

– To bog nije rekao – govorio je – a ipak me to tako duboko ubeđuje, pritiska uza zid, oduzima mi poslednji argument. Te linije su neodoljive, potresno tačne, konačne i udaraju u samu srž stvari. Čime ćeš se zakloniti, šta ćeš im suprotstaviti, kad si već sam potkupljen, nadglasan i izdat od najvernijih saveznika. Bilo je šest božjih i svetlih dana stvaranja. Ali sedmoga dana bog nije izdržao. Sedmog dana je osetio stranu materiju pod rukama i, preplašen, skinuo je ruke sa svetla, iako je njegovo stvaralačko oduševljenje bilo sračunato na još mnoge dane i noći. O, Juzefe, čuvaj se sedmog dana...

I podižući užasnut Adelinu cipelicu, govorio je kao opčinjen sjajnom, ironičnom rečitošću lakovane ljuske: »Shvataš li strašan cinizam tog simbola na ženskoj nozi, provokaciju njenog razbludnog koračanja na tim neobičnim potpeticama? Kako bih te mogao ostaviti u vlasti tog simbola! Sačuvaj bože, da to treba da učinim...

Govoreći to, spretnim pokretima je gurao Adeline cipele, haljinu i korale u nedra.

– Šta to radiš, Šlomo? – rekao sam zaprepašćen.

Ali se on brzo udaljavao prema vratima lako hramljući u svojim prekratkim kockastim pantalonama. U vratima je još jednom okrenuo sivo, sasvim nejasno lice i podigao ruku u gestu umirivanja. Bio je već iza vrata.

Proleće

I

Ovo je istorija jednog proleća koje je bilo istinitije, više zaslepljujuće i bleštavije od drugih proleća, koje je prosto ozbiljno shvatilo svoj doslovni tekst, taj nadahnuti manifest, pisan najsvetlijim, prazničnim crvenilom, crvenilom poštanskog laka i kalendara, crvenilom olovke u boji i crvenilom entuzijazma, krasuljkom srećnijih telegrama odande...

Svako proleće tako počinje, od tih ogromnih i zasenjujućih horoskopa, koji prelaze meru jednog doba godine, u svakom – da najzad to kažemo – ima sve to: beskrajni pohodi i manifestacije, revolucije i barikade, preko svakog u jednom trenutku prelazi taj vreli vihor zaborava, ta bezgraničnost tuge i pijanstva koja uzalud traži adekvat u stvarnosti.

Ali posle toga te predrasude i te kulminacije, te nagomilanosti i ekstaze ulaze u cvetanje, cele ulaze u bujanje hladnog lišća, u prolećne vrtove noćima uznemirene i šum ih guta. Tako proleća izdaju sama sebe – jedno za drugim utonula u zadihano šuštanje rascvetalih parkova, u njihova nadolaženja i plime – zaboravljaju na svoje zakletve, gube list po list svoga testamenta.

Jedino ovo proleće je imalo hrabrosti da izdrži, da ostane verno, da izvrši sve. Posle tolikih neuspelih proba, uzleta, inkantancija htelo je najzad da se doista konstituiše da izbije u svet kao generalno i poslednje proleće.

Taj vihor događaja, taj uragan zgoda: srećan državni udar, ti patetični, uzvišeni i trijumfalni dani! Hteo bih – da korak te istorije uhvati njihov takt koji oduševljava i nadahnjuje, da preuzme junački ton te epopeje, izravna se u maršu sa ritmom te prolećne Marseljeze!

Tako je neobuhvatan horoskop proleća! Ko mu može uzeti za zlo što se ono uči da ga čita na sto načina, kombinuje naslepo, silabizuje u svim pravcima, srećno kad mu pođe za rukom da nešto dešifruje usred zbunjujućeg pogađanja ptica. Čita ono taj tekst i unapred i unatrag, gubeći smisao i hvatajući ga ponovo, u svim verzijama, u hiljadama alternativa, treperenja glasa i cvrkuta. Jer ceo tekst proleća je zapisan dvosmislenostima, nedorečenostima, elipsama, istačkan mesto slova u praznom plavetnilu, a u slobodne razmake među slovima ptice umeću svoje ćudljive pretpostavke i svoje odgonetke. Zato će se ova istorija po uzoru na taj tekst vući na mnogim razgranatim kolosecima i cela će biti išarana prolećnim crticama, uzdasima i tačkicama.

II

Tih pretposlednjih noći, podivljalih i prostranih, pokrivenih ogromnim nebesima još sirovim i bez mirisa, koja su preko rupčaga i vazdušnih polja vodila u zvezdana bespuća – otac me je uzimao sa sobom na večeru u malu baštensku restauraciju, zatvorenu između zadnjih zidova poslednjih kuća na trgu.

Išli smo u mokroj svetlosti fenjera, koji su zvečali pod udarcima vetra, naprečac preko velikog zasvođenog prostora trga, sami, pritisnuti mnoštvom vazdušnih lavirinata, izgubljeni i dezorijentisani u pustim prostranstvima atmosfere. Otac je dizao prema nebu lice obliveno slabom svetlošću i s gorkom zabrinutošću posmatrao taj zvezdani šljunak rasejan po plićacima široko razgranatih i razlivenih virova. Njihove nepravilne i nebrojene grupe još se nisu sređivale ni u kakve konstelacije, nikakve figure nisu zavladale tim prostranim i jalovim vodoplavnim dolinama. Tuga zvezdanih pustinja pritiskivala je grad, fenjeri su odozdo probijali noć svežnjevima zraka, vezujući ih ravnodušno od čvora do čvora. Pod takvim fenjerima prolaznici su se zadržavali po dva, po tri u krugu svetla, koje je oko njih stvaralo prolaznu iluziju sobe u svetlu stone lampe – u ravnodušnoj i nemiloj noći, koja se gore raspadala u nepravilna prostranstva, u divlje vazdušne predele, iskrzane udarcima vetra, žalosne i bezdomne. Razgovori se nisu mogli održati, sa očima u dubokoj senci šešira smeškali su se zamišljeno slušajući daleki šum zvezda, koji je kao na kvascu rastao u prostranstvu te noći.

U baštenskoj restoraciji staze su bile posute šljunkom. Dva fenjera na stubovima zamišljeno su šištala. Gospoda u crnim gerocima sedela su po dvojica – po trojica, pogrbljeni nad belo zastrtim stolovima, besmisleno zagledani u sjajne tanjire. Sedeći tako izračunavali su u sebi pokrete i poteze na velikoj crnoj šahovskoj tabli neba, videli su u mislima među zvezdama skokove konja i izgubljene figure, i konstelacije koje su odmah dolazile na njihova mesta.

Muzikanti na estradi su umakali brkove u čaše gorkog piva i tupo ćutali zagledani u svoju unutrašnjost. Njihovi instrumenti, violine i violončela plemenitih kontura, ležali su odloženi na stranu pod bezglasno šuštavim pljuskom zvezda. Ponekad su ih uzimali u ruke i udešavali za probu, plačno ih štimovali na ton svojih grudi, koji su probali iskašljavajući se. Zatim su ih opet ostavljali, kao da su bili još nezreli i po meri nisu odgovarali toj noći koja je dalje ravnodušno tekla. Tada su u tišini i oseci misli, dok su viljuške i noževi tiho zveckali na belo zastrtim stolovima, violine iznenada same ustajale, prerano odrasle i punoletne, maločas još tako plačljive i nesigurne, sada su postale govorljive, vitke i usečena pojasa, i davale izveštaj o svom punomoćstvu, pokretale za trenutak odloženu ljudsku stvar i vodile dalje taj izgubljeni proces pred ravnodušnim tribunalom zvezda, među kojima su se vodenim znacima ocrtavale krivine i profili instrumenata, fragmentarni ključevi, nedovršene lire i labudi, imitativni, besmisleni zvezdani komentar na margini muzike.

Gospodin fotograf koji je već od nekog vremena bacao od susednog stola značajne poglede ka nama, prešao je najzad za naš sto, prenoseći svoju čašu piva sa svoga stola na naš. Osmehivao se značajno, borio se sa sopstvenim mislima, pucketao prstima, gubeći stalno iznova neuhvatljivu poentu situacije. Od početka smo osećali njenu paradoksalnost. To improvizovano restorantsko logorište, pod znakom dalekih zvezda, bankrotiralo je bez spasa, bedno propadalo, ne mogući da zadovolji pretenzije noći koje su rasle bez mere. Šta smo mogli suprotstaviti tim pustinjama bez dna? Noć je precrtavala to ljudsko preduzeće, koje su uzalud pokušavale da brane violine, zauzimala je prazninu, dovlačila svoja sazvežđa na osvojene pozicije.

Videli smo logorište stolova koji su se oslobađali, logorište pobacanih servijeta i stolnjaka, preko kojih je noć prelazila u trijumfu, sjajna i bezbrojna. Digli smo se i mi, dok je naša misao, otišavši ispred tela, već odavno jurila za bučnim kloparanjem njenih kola, za dalekom, široko razasutom lupom tih velikih i svetlih drumova.

Tako smo išli pod raketama njenih zvezda, anticipirajući u mislima zatvorenim očima njene opsene koje su postajale sve više i više. Ah, taj cinizam trijumfalne noći. Zaposevši celo nebo, sada je igrala domine u njegovim prostranstvima, lenjo i bez računa, ravnodušno skupljajući milionske dobitke. Zatim puna dosade, crtala je na bojištu prevrnutih tablica prozračne škrabotine, nasmejana lica, uvek jedan isti osmeh hiljadama puta ponovljen, koji je za trenutak – već večan – prelazio u zvezde, rasipao se u zvezdanu ravnodušnost. Usput smo ušli u poslastičarnicu na kolače. Tek što smo ušli kroz zvučna, staklena vrata u tu belu, glaziranu unutrašnjost, punu sjajnog šećera – noć je odmah stala svim zvezdama, iznenada oprezna i pažljiva, radoznala, da joj ne umaknemo. Strpljivo je čekala na nas celo vreme, stražareći pred vratima, svetleći s visine kroz okna nepokretnim zvezdama, dok smo mi duboko razmišljajući birali kolače. Tada sam prvi put ugledao Bjanku. Stajala je okrenuta profilom kraj tezge, sa guvernantom, u beloj haljini, vitka i kaligrafska, kao da je bila izašla iz Zodijaka. Nije se okretala, stojeći u uzornom kontrapostu mladih devojaka jela je kolač s kremom. Nisam je video jasno, sav još isprecrtan zvezdanim cik-cak linijama. Tako su se prvi put ukrstili naši horoskopi, još veoma zamršeni. Susreli su se i ravnodušno zamrsili. Još nismo shvatili našu sudbinu u tom ranom zvezdanom aspektu i izašli smo ravnodušno, lupajući staklenim vratima.

Posle toga smo se vraćali okolnim putem kroz daleko predgrađe. Kuće su postajale sve niže i ređe, najzad su se pred nama razmakle i poslednje i mi smo stupili u drukčiju klimu. Naglo smo ušli u blago proleće, u toplu noć koja se srebrila po blatu mladim, tek izišlim, ljubičastim mesecom. Ta pretprolećna noć je napredovala u žurnom tempu, grozničavo istrčavala pred svoje kasne faze. Vazduh, tek nedavno začinjen još običnom oporošću tog vremena, naglo je postao sladak i otužan, pun mirisa kišnice, vlažne gline i prvih visibaba koje su lunatično procvetavale u belom magičnom svetlu. I pravo je čudo što se pod tim štedrim mesecom noć nije zarojila žabljom pihtijom na srebrnim blatima, nije se izlegla ikrom, nije se raspričala hiljadama njuškica koje spletkare na tim gomilama šljunka kraj reke, kroz koje je sve pore proticala sjajna mreža slatke vode. I trebalo je doreći, odgonetnuti to kreketanje u toj noći bučnoj i izvorskoj, punoj potkožnih drhtaja, da bi – za trenutak zaustavljena – krenula dalje a mesec kulminirao, sve belji i belji, kao da je prelivao svoju belinu iz čaše u čašu, sve viši i sve blistaviji, sve magičniji i transcedentalniji.

Tako smo išli pod sve većom gravitacijom meseca. Otac i gospodin fotograf su me uzeli između sebe, jer sam padao s nogu od velike pospanosti. Naši koraci su škripali u mokrom pesku. Odavno sam već spavao idući i pod kapcima sam već imao celu fosforescenciju neba, punu sjajnih znakova, signala i zvezdanih fenomena, kad najzad stadosmo na otvorenom polju. Otac me je položio na kaput razastrt na zemlji. Zatvorenih očiju sam video kako se sunce, mesec i jedanaest zvezda uredilo za paradu na nebu, defilujući preda mnom. »Bravo, Juzefe!« povikao je otac i sa odobravanjem zatapšao rukama. Bio je to očiti plagijat izvršen na drugom Juzefu i primenjen na sasvim druge prilike. Niko mi to nije prebacivao. Moj otac Jakub je klimao glavom i cmoktao jezikom, a gospodin fotograf je postavio svoj tronožac na pesak, razvukao meh aparata kao harmoniku i ceo utonuo u nabore crnog sukna: fotografisao je tu neobičnu pojavu, taj blistavi horoskop na nebu, dok sam ja s glavom koja se kupala u svetlosti ležao zasenjen na kaputu i nemoćno pridržavao taj san za ekspoziciju.

III

Dani su postali dugi, svetli i prostrani, skoro isuviše prostrani za svoju sadržinu još ubogu i nikakvu. Bili su to dani predviđeni za rastenje, dani puni čekanja, pobledeli od dosade i nestrpljivosti. Jasan dah, sjajni vetar išao je kroz prazninu tih dana, još nepomućen isparenjima nagih vrtova, punih sunca, čistio je ulice i ove su stajale duge i svetle, svečano počišćene, kao da su čekale na nečiji još daleki i neznani dolazak. Sunce se lagano kretalo ka ekvinociju, usporavalo svoj beg, stizalo u uzornu poziciju, u kojoj je trebalo da stane u idealnoj ravnoteži, ispuštajući potoke ognja, porciju za porcijom, na pustu i halapljivu zemlju.

Svetla i beskrajna promaja je duvala kroz celu širinu horizonta, pravila špalire i aleje pod čistim linijama perspektive, postajala glatka u velikom i praznom duvanju i najzad zastajala zadihana, ogromna i blistava, kao da je htela da u svom sveobuhvatnom ogledalu zatvori idealni lik grada, fatamorganu produženu u dubinu njegove sjajne izdubenosti. Tada je svet za trenutak postajao nepomičan, zastajao bez daha, zasenjen, sa željom da ceo uđe u tu varljivu sliku, u tu provizornu večnost koja mu je otvarana. Ali srećna ponuda je prolazila, vetar je razbijao svoje ogledalo i vreme nas je opet stavljalo pod svoju vlast.

Naišao je uskršnji raspust, dug i nepregledan. Slobodni od škole, skitali smo se po gradu bez cilja i potrebe, nismo umeli da iskoristimo slobodu. Bila je to sasvim prazna sloboda, neodređena i bez primene. Sami još bez definicije očekivali smo je od vremena, koje nije umelo da je nađe, gubeći je usred hiljada lukavstava.

Pred kafanom su već bili postavljeni stolovi na pločniku. Gospođe su sedele za njima u svetlim šarenim haljinama i gutale vetar malim gutljajima kao sladoled. Suknje su šuštale, vetar ih je ujedao odozdo, kao malo razbesnelo psetance, gospođe su dobijale crvene pečate na obrazima, lica su im gorela od suvog vetra a usne se sušile. Još je trajao antrakt i velika dosada antrakta, svet se lagano i s tremom približavao nekoj granici, prerano stizao do neke mete i čekao.

Tih dana smo imali kurjačke apetite. Isušeni vetrom trčali smo kući, da u tupoj zamišljenosti jedemo ogromno komađe hleba sa maslacom, kupovali smo na ulici velike, sveže đevreke koji su pucketali od svežine, sedeli smo svi jedan do drugog u prostranom tremu zgrade na trgu – puste i zasvođene – bez ijedne misli u glavi. Kroz niske arkade video se beli i čisti prostor trga. Burad od vina su stajala u nizu pod zidom i mirisala. Sedeli smo na dugoj tezgi, na kojoj su se pazarnih dana prodavale šarene seljačke marame i bespomoćni i od dosade dobovali smo nogama po daskama.

Iznenada Rudolf, kome su usta bila prepuna đevreka, izvadi iz nedara album za marke i otvori ga preda mnom.

IV

Tada sam shvatio zašto je to proleće do toga vremena bilo tako pusto, izdubljeno i zadihano. Ne znajući za to, smirivalo se u sebi, ućutkivalo, povlačilo u dubinu – pravilo je mesto, celo se otvaralo u čisto prostranstvo, pusto plavetnilo bez mišljenja i definicije – začuđena naga forma spremna da primi neznani sadržaj. Odatle ta plava, kao iz sna probuđena neutralnost, ta velika i kao ravnodušna spremnost na sve. To proleće se celo držalo u pripravnosti – bezljudno i prostrano, celo se stavljalo na raspoloženje bez daha i bez svesti – jednom rečju čekalo je na otkrovenje. Ko je mogao predvideti da će izaći sasvim gotovo, u punoj opremi i zasenjujuće iz Rudolfovog albuma za marke.

Bile su to čudne skraćenice i formule, recepti za civilizacije, zgodni talismani u kojima se sa dva prsta mogla utvrditi esencija klima i provincija. Bili su to čekovi za imperiju i republike, za arhipelage i kontinente. Šta su više mogli imati cesari i uzurpatori, osvajači i diktatori? Iznenada sam upoznao slast vlasti nad zemljama, trn one nezasitosti, koja se može umiriti samo vladanjem. S Aleksandrom Makedonskim zaželeo sam ceo svet. I ni pedlja zemlje manje od celog sveta.

V

Taman, strastan, pun okorele ljubavi primao sam defile tih stvorenja, države koje su marširale, sjajne pohode, koje sam video u intervalima, kroz purpurna pomračenja, ogluveo od udara krvi, koja je bila u srce po taktu tog univerzalnog marša svih naroda. Rudolf je propuštao pred mojim očima te bataljone i pukove, rukovodio defileom, pun usrdnosti i zauzetosti. On, vlasnik tog albuma, degradirao se dobrovoljno do uloge kao nekog ađutanta, svečano je podnosio raport kao zakletvu, uzbuđen, zaslepljen i dezorijentisan u svojoj ulozi nejasnoj i punoj dvosmislenosti. Najzad u oduševljenju, u nastupu neke strasne velikodušnosti, prikačio mi je kao orden na grudi – ružičastu Tasmaniju koja je plamtela kao maj, i Hajdarabad koji je vrveo od ciganskog mucanja zamršenih alfabeta.

VI

Tada se dogodilo to otkrovenje, ta iznenadna pokazana vizija razbuktale lepote sveta, tada je stigla ta srećna vest, tajna poslanica, ta specijalna misija neobuhvatnih mogućnosti života. Širom su se otvorili svetli horizonti, svirepi i koji zadržavaju dah, svet je drhtao i treperio u svojim zglobovima, opasno se nakretao, preteći da će iskočiti iz svih mera i pravila.

Šta je sama po sebi, dragi čitaoče, poštanska marka? Šta je taj profil Franca Jozefa I sa ćelom ovenčanom lovorovim vencem? Nije li on simbol svakidašnjosti, determinacija svih mogućnosti, jemstvo neprelaznih granica, u koje je već jednom zauvek zatvoren svet?

Svet je tada bio sa svih strana obuhvaćen Francom Jozefom I i iz njega nije bilo izlaska. Izrastao je na svim horizontima, iza svih uglova se pomaljao taj svuda prisutni i neizbežni profil, zaključavao je svet, kao tamnicu. I evo, kad smo već bili izgubili nadu, pomirili se u sebi sa jednosmislenošću sveta, sa tom tesnom nepromenljivošću, čija je moćna garancija bila Franc Jozef I – iznenada, kao nevažna stvar, otvorio si preda mnom taj album sa markama, o Bože, dozvolio si mi da bacim letimičan pogled na tu knjigu koja se ljuskala sjajem, na album s markama koji je zbacivao svoju odeću, stranu po stranu, sve svetliji i sve strašniji... Ko će mi zameriti što sam tada stajao zasenjen, malaksao od uzbuđenja, a iz očiju punih sjaja su mi tekle suze. Kakav zasenjujući relativizam, kakav kopernikovski čin, kakva nestalnost kategorija i pojmova! Dakle, toliko si dao načina postojanja, o Bože, dakle takav je tvoj neizbrojni svet! To je više nego što sam mogao pomisliti u najsmelijim snovima. Dakle, istina je ta rana anticipacija duše, koja je uprkos očevidnosti tvrdoglavo smatrala da je svet neizbrojan!

VII

Svet je tada bio ograničen Francom Jozefom I. Na svakoj poštanskoj marki, na svakoj moneti i na svakom pečatu njegov lik je konstatovao nepromenljivost sveta, nepokolebljivi dogmat njegove jednosmislenosti. Takav je svet i nema drugih svetova osim ovoga – govorio je pečat sa cesarsko-kraljevskim starcem. Sve ostalo je uobraženje, divlja pretenzija i uzurpacija. Na sve je legao Franc Jozef I i zaustavio svet u njegovom rastu.

Iz dubine našeg bića naginjemo ka pravomislenosti, dragi čitaoče. Lojalnost naše učtive prirode nije neosetljiva za čar autoriteta. Franc Jozef je bio najviši autoritet. Ako je taj autoritativni starac bacao sve svoje dostojanstvo na tas te istine – šta se tu moglo, trebalo je pomiriti se s napuštanjem maštanja duše, njenih usrdnih anticipacija – smestiti se nekako, kako se može u tom jedino mogućem svetu, bez iluzija i bez romantike – i zaboraviti.

Ali kad se već tamnica zatvara neopozivo, kad je poslednji otvor zazidan, kad se sve zaklelo da prećuti, o Bože, kad je Franc Jozef I pregradio, zalepio poslednju pukotinu, da ne bi bio ugledan, tada si ustao u šumnom plaštu mora i kontinenata i otkrio si njegovu laž. Ti, Bože, uzeo si tada na sebe odijum jeresi i eksplodirao si na svet tom ogromnom, šarenom i veličanstvenom hulom. O veličanstveni Herezijarše! Udario si tada u mene tom vatrenom knjigom, eksplodirao si albumom za marke iz Rudolfova džepa. Tada još nisam poznavao trouglasti oblik albuma za marke. U svojoj zaslepljenosti zamenjivao sam ga sa papirnim pištoljem iz koga smo pucali u školi pod klupom, za pakost profesorima. O, kako si ti pukao iz njega, o Bože! To je bila tvoja strasna tirada, to je bila tvoja plamena i sjajna filipika protiv Franca Jozefa I i njegove države proze, to je bila prava knjiga sjaja.

Otvorio sam i preda mnom su blesnula šarenila svetova, vetrom neobuhvaćenih prostranstava, panoramom uzvitlanih horizonata. Ti si išao kroz nju, list za listom, vukući za sobom taj šlep satkan od svih sfera i klimata. Kanada, Honduras, Nikaragva, Abrakadabra, Hiporabundija... Razumeo sam te, o Bože. To su sve bila lukavstva Tvoga bogatstva, to su bile prve reči koje su Ti pale na pamet. Segnuo si rukom u džep i pokazao mi, kao šaku dugmadi, mogućnosti koje su vrvele u Tebi. Tebi nije bilo stalo do tamnosti, govorio si šta ti je pljuvačka na jeziku donela. Mogao si isto tako reći i: Panfibras i Haleljiva, i vazduh bi među palmama zabrujao od moćnih udara papagajskih krila, a nebo, kao ogromna, stostruka, safirna ruža, razduvana do dna, pokazala bi zasenjujuću srž – oko Tvoje paunooko, pokriveno trepavicama i strašno, zatreptalo bi sjajnim korenom Tvoje mudrosti, zablistalo bi nadbojom, zamirisalo bi nadmirisom. Ti si hteo da me zaseniš, o Bože, da se pohvališ, da malo pokoketuješ sa mnom, jer i Ti imaš trenutke sujetnosti, kada se oduševljavaš samim sobom. O kako volim taj trenutak!

Kako si postao ponižen, France Jozefe I, i Tvoje evanđelje proze! Uzalud su Te tražile moje oči. Najzad sam Te našao. I Ti si bio u toj gomili, ali kako mali, zbačen sa prestola i siv. Marširao si sa ostalima po drumskoj prašini iza Južne Amerike i pred Australijom i pevao si sa ostalima: Hosana!

VIII

Postao sam adept novog evanđelja. Sprijateljio sam se sa Rudolfom. Divio sam mu se, predosećajući nejasno da je on samo oruđe, da je knjiga nekom drugom namenjena. I doista on je pre ličio na njenog čuvara. Katalogizirao je, lepio, odlepljivao, zaključavao u orman. U suštini stvari bio je tužan kao onaj koji je znao da će njega biti sve manje, dok će mene biti sve više. Bio je kao onaj koji je došao da ispravlja puteve Gospodnje.

IX

Imao sam mnogo razloga da smatram da je ta knjiga bila namenjena meni. Mnogi znaci pokazivali su da se ona meni obraćala kao specijalna misija, lično poslanstvo i poruka. To sam poznao po tome što se niko nije osećao njenim vlasnikom. Čak ni Rudolf koji joj je pre služio. U suštini mu je bila tuđa. On je bio kao nemaran i lenj sluga u kmetstvu obaveze. Ponekad mu je zavist zalivala srce gorčinom. U sebi se bunio protiv svoje uloge ključara blaga koje mu nije pripadalo. Sa zavišću je posmatrao refleks dalekih svetova, koji je tihom gamom boja putovao po mom licu. Tek odbijen od mog lica dopirao je do njega daleki odsjaj tih stranica, u kojima njegova duša nije imala udela.

X

Jednom sam video mađioničara. Stajao je na bini, mršav, vidljiv sa svih strana, i držao svoj cilinder, pokazujući svima njegovo prazno i belo dno. Obezbedivši na taj način van svake sumnje svoju veštinu od podozrenja da se služi varalačkim mahinacijama, napravio je u vazduhu svoj komplikovani magični znak i odmah počeo sa preteranom preciznošću i očevidnošću da izvlači iz cilindra štapićem papirne šarene trake, metrima, fatovima, najzad kilometrima. Soba se punila tom šarenom šuštavom masom, postajala je svetla od tog stokratnog umnožavanja, od penušave i lake hartije, od sjajnog gomilanja a on nije prestajao sa izvlačenjem te beskrajne niti i pored preplašenih glasova, punih oduševljenog protesta ekstatičnih uzvika, grčevitog plača, dok najzad nije postalo jasno kao na dlanu da ga to ništa ne košta, da to obilje crpe ne iz sopstvenih zaliha, da su mu se prosto otvorili nadzemaljski izvori, izvan ljudskih mera i računa.

Tada je neko, predestiniran za recepciju dubljeg smisla te demonstracije, odlazio kući zamišljen i unutrašnje zasenjen, do dna duše prožet istinom koja je ušla u njega: Bog je neizbrojiv...

XI

Tu je mesto za izlaganje kratke paralele između Aleksandra Velikog i moje sobe. Aleksandar Veliki je bio osetljiv na mirise zemalja. Njegove nozdrve su predosećale nečuvene mogućnosti. On je bio jedan od onih, nad čijim je licem Bog prešao svojom rukom u snu, tako da znaju ono što ne znaju, postaju puni pretpostavki i podozrenja, a kroz spuštene kapke prolaze im refleksi dalekih svetova. Ipak božje aluzije je shvatio doslovno. Kao čovek od čina, što znači plitkog duha, protumačio je sebi svoju misiju kao poslaništvo osvajača sveta. Njegove grudi je ispunjavala ona ista nezasitost, kao i moje, ti isti uzdasi su ih nadimali ulazeći u njegovu dušu, horizont za horizontom, predeo za predelom. Nije imao nikoga ko bi ispravio njegove greške. Čak ni Aristotel ga nije razumeo. Tako je umro razočaran, iako je osvojio ceo svet, posumnjavši u Boga, koji se stalno sklanjao od njega, i njegova čuda. Njegov portret je krasio monete i marke svih zemalja. Za kaznu je postao Franc Jozef svoga vremena.

XII

Hteo bih da čitaocu dam bar približnu predstavu o tome, šta je tada bila ta knjiga, u čijim listovima su se preliminirale i uređivale poslednje stvari tog proleća. Neizrecivi, uznemirujući vetar je išao sjajnim špalirom tih maraka, iskićenom ulicom grbova i zastava, usrdno razvijajući grbove i ambleme, koji su se talasali u zadihanoj tišini, u senci oblaka koji su preteći izrasli na horizontu. Zatim su se iznenada javljali prvi heroldi na pustoj ulici, u svečanoj odeći, s crvenim trakama na ramenima, sjajni od znoja, bespomoćni, puni misije i zauzetosti. Ćutke su davali znakove, uzbuđeni do dna srca i puni svečane ozbiljnosti, i ulica je već počinjala tamneti od demonstracije što se približavala, u svim sporednim ulicama se smračivalo u topotu hiljada nogu koje su se približavale. Bila je to ogromna manifestacija država, univerzalni Prvi maj monstr-defile svetova. Svet je manifestovao hiljadama kao na zakletvu dignutih ruku zastava i barjaka, manifestovao je hiljadama glasova, da nije za Franca Jozefa I, nego za nekoga mnogo, mnogo većeg. Iznad sviju se talasala svetlo crvena boja, skoro ružičasta, neizreciva, oslobađajuća boja entuzijazma. Iz San Dominga, iz San Salvadora, iz Floride stizale su zadihane i vrele delegacije, cele u odelima malinove boje i pozdravljale polucilindrima trešnjeve boje, ispod kojih su izletali bučni čvorci, po dva, po tri. Sjajni vetar je izoštravao u srećnim preletima blesak truba, meko i nemoćno otresao ivice instrumenata, koji su na svim obalama ronili tihe metlice elektriciteta. I pored gužve, i pored defilea hiljada, sve je teklo u redu, ogromna revija se razvijala po planu i u tišini. Ima trenutaka kad zastave sa balkona koje se strasno i vredno talasaju, lepršajući u proređenom vazduhu u povraćanju amarantove boje, u strasnoj tihoj lupi, u uzaludnim poletima oduševljenja – staju nepokretno, kao u prozivku, i cela ulica postaje crvena, svela i puna neme uzbune, dok se u potamneloj daljini pažljivo odbrojavaju potmuli pozdravi kanonade, četrdeset i devet eksplozija, u sve tamnijem vazduhu.

Zatim se horizont naglo prevlači oblacima kao pred proleće u buru, samo svetlo blešte instrumenti orkestra i u tišini se čuje rika neba koje tamni, šum dalekih prostranstava, dok iz obližnjih vrtova dopire miris divlje trešnje u skoncentrisanim tovarima i rastovaruje se bespomoćno u neizrecivom rasprostiranju.

XIII

Jednoga dana pred kraj aprila bilo je sivo i toplo pre podne, ljudi su išli gledajući pred sebe u zemlju, uvek u onaj kvadratni metar vlažne zemlje pred sobom, i nisu osećali da sa strane prolaze pored drveća parka, crno razgranatog, koje je na raznim mestima pucalo u slatke, gnojne rane.

Upleteno u crnu granatu mrežu drveća sivo, zagušljivo nebo ležalo je ljudima na vratu – iskrivljeno podignuto, bezoblično teško i ogromno kao perina. Ljudi su bauljali ispod njega na rukama i nogama, kao gundelji u toploj vlazi njuškajući osetljivim rožićima slatku glinu. Svet je ležao gluv, razvijao se i rastao negde u visini, negde od pozadi i u dubini – slatko nemoćan – i tekao. Na trenutke je usporavao i podsećao na nešto maglovito, granao se drvećem, pokrivao očima guste, sjajne mreže ptičjeg cvrkutanja, nabačene na taj sivi dan, i išao u dubinu, u podzemno vijuganje korenja, u slepo pulsiranje crva i gusenica, u gluvu zamračenost crnice i gline.

A ispod te bezoblične ogromnosti čučali su ljudi zaglušeni i bez misli u glavi, čučali s glavama u rukama, visili pogrbljeni na klupama parkova, s komadom novina na kolenima, sa kojih je tekst otekao u veliku, sivu besmislenost dana, visili su nezgrapno još u jučerašnjoj pozi i nesvesno se slinili.

Možda su ih zaglušivale te guste čegrtaljke cvrkutanja, te neumorne čaure maka koje su prosipale sivo olovo, koga je bio prepun vazduh. Išli su sanjivo pod olovnim gradom i razgovarali znacima u tom obilnom pljusku ili rezignirano ćutali.

Ali kad se oko jedanaest sati pre podne negde na nekoj tački prostranstva kroz veliko naduveno telo oblaka prokljuvilo sunce bledom klicom – tada su naglo u granatim koševima drveća gusto zasvetleli svi pupoljci i sivi veo cvrkutanja se lagano odelio bledozlaćanom mrežom od lica dana, koji je otvorio oči. To je bilo proleće.

Tada je iznenada, u jednom trenutku, malo ranije pusta aleja parka bila zasejana ljudima koji su se žurili na razne strane, kao da je bila čvorno mesto svih gradskih ulica, i procvetala ženskim haljinama. Neke od tih brzih i skladnih devojaka žure na posao, u radnje i kancelarije, druge na sastanke, ali nekoliko trenutaka, za vreme kojih prolaze kroz azurni koš aleje koji diše vlagom cvećarnice i poprskan je ptičjom pesmom – pripadaju toj aleji i tom satu, – i ne znajući to – statistkinje su te scene u pozorištu proleća, kao da su se rodile na šetalištu zajedno sa tim finim senkama grančica i listića, koji su pred očima pupeli na tamnozlatnoj pozadini vlažnog šljunka, i pretrče nekoliko zlatnih, vrelih i skupocenih pulseva, a onda iznenada poblede i osenče se, upiju se u pesak, kao oni prozračni filigrani, kad sunce uđe u zamišljenost oblaka.

Ali za jedan trenutak su ispunile aleje svojom svežom žurbom i iz šuštanja njihova rublja izgleda kao da teče taj bezimeni miris aleja. Ah, te lepršave i od štirka sveže košuljice izvedene u šetnju pod prozračnom senkom prolećnog hodnika, košuljice s mokrim mrljama pod pazuhom, koji se suše u ljubičicinim ćuhovima daljine. Ah, te mlade, ritmičke noge, ugrejane kretanjem, u novim šuštavim svilenim čarapama ispod kojih se kriju crveni listovi i bubuljice – zdrave, prolećne ekceme vrele krvi. Ah, ceo taj park je bestidno bubuljičav i sve drveće se osipa pupoljcima bubuljica, koje se rasprskavaju cvrkutom.

Zatim aleja opet postaje pusta i po zasvođenom šetalištu tiho škripuću žičanim paocima dečja kolica na vitkim oprugama. U malom lakiranom čuniću, utonulo u gredicu visokih, uštirkanih svilenih pervaza spava kao u buketu cveća nešto još nežnije od njih. Devojka, koja je lagano gurala kolica, s vremena na vreme se naginje nad njih, podiže na zadnje točkove, cvileći osovinama obruča, tu ljuljuškavu korpicu, rascvetalu belom svežinom, i mazno razduvava taj buket tila sve do slatkog, uspavanog jezgra, kroz čiji san, kao bajka putuje ta reka oblaka i svetlosti, dok kolica prolaze trake senki.

Zatim u podne još uvek se prepliće taj vrt napupeo svetlom i senkama, a kroz fina okca te mreže bez kraja se prosipa cvrkut ptica – sa grane na grančicu, biserno se roni kroz žičani kavez dana, ali žene, prolazeći ivicom staze, već su umorne i imaju kosu raspuštenu od migrene i lica izmučena prolećem, a onda aleja sasvim pusti, a kroz tišinu popodneva lagano prolazi miris restorana iz parkovskog paviljona.

XIV

Svaki dan u isti sat prolazi alejama parka Bjanka sa svojom guvernantom. Šta da kažem o Bjanki, kako da je opišem? Znam samo da je upravo u čudesnoj slozi sa samom sobom, da bez ostatka ispunjava svoj program. Srca stegnuta od duboke radosti vidim svaki put iznova kako – korak po korak – ulazi u svoje biće, laka kao balerina, kako nesvesno svakim pokretom pogađa u samu srž.

Ide sasvim obično, bez preterane gracije, ali s prostotom koja hvata za srce, i srce se steže od sreće, što je moguće tako prosto biti Bjankom bez ikakvih veština i bez ikakvih napora.

Jednom je lagano podigla svoje oči na mene i mudrost toga pogleda me je skroz prožela, probila kao strela naskroz. Od tada znam da ništa nije tajno, da zna sve moje misli od početka. Od toga trenutka stavio sam joj se na raspoloženje bez granica i nedeljivo. Prihvatila je jedva vidljivim pokretom kapaka. To se desilo bez reči, u prolazu, jednim pogledom.

Kad hoću da je zamislim, mogu da dozovem u sećanje samo jednu pojedinost koja ništa ne znači: njenu ispucalu kožu na kolenima, kao kod dečaka, što je duboko uzbudljivo i odvodi misao u mučne klance suprotnosti, među antinomije koje usrećavaju. Sve drugo, više i niže, transcedentno je i nezamislivo.

XV

Danas sam se opet bio udubio u Rudolfov album za marke. Kakva divna studija! Taj tekst je pun fusnota, aluzija, napomena i pun dvosmislenog treperenja. Ali sve linije se stiču u Bjanki. Kakve usrećujuće supozicije! Od čvora do čvora juri moje podozrenje, kao duž fitilja, zapaljeno svetlom nadom – sve više zaslepljeno. Ah, kako mi je teško, kako mi se srce steže od tajni koje predosećam.

XVI

U gradskom parku sada svako veče svira muzika i kroz aleje teče prolećna promenada. Kruže i vraćaju se, obilaze i sreću u simetričnim arabeskama koje se stalno ponavljaju. Mladi ljudi nose nove prolećne šešire i nemarno drže rukavice u ruci. Kroz stabla drveća i živicu svetle se u susednoj aleji devojačke haljine. Idu te devojčice u parkovima, njišući se u bedrima, naduvene penom čipaka i karnera, nose na sebi, kao labudovi, tu ružičastu i belu naduvenost – zvona puna rascvetalog muslina i ponekad se spuštaju njima na klupe – kao umorne od njihove puste parade – spuštaju se celom tom velikom ružom gaze i batista, koji puca prelivajući se pahuljama. I tada se otkrivaju noge prebačene jedna preko druge i prekrštene – spletene u belu figuru punu neodoljive rečitosti, a mladi šetači, prolazeći pokraj njih, ćute i blede poraženi tačnošću argumenata, do kraja ubeđeni i pobeđeni.

Dolazi trenutak pred sam sumrak i boje sveta postaju lepše. Sve boje postaju uzvišene, svečane, strasne i tužne. Park se brzo puni ružičastim lakom, sjajnom politurom, od koje stvari odjednom postaju šarene i iluminisane. Ali već u tim bojama postoji neko suviše duboko plavetnilo, neka isuviše jarka i već podozriva lepota. Još trenutak i čestar parka, tek posut mladim zelenilom, još granat i nag, ceo se skroz osvetljava rumenim satom sumraka, postavljenim balsamom hlada, zasićen neiskazanom tugom stvari zauvek i samrtno lepih.

Tada iznenada ceo park staje kao ogroman, ćutljiv orkestar, svečan i pažljiv, koji čeka pod podignutom dirigentskom palicom, dok muzika u njemu ne sazri i nadođe i iznenada na tu ogromnu, potencijalnu i vrednu simfoniju pada brz i šaren pozorišni sumrak, kao pod uticajem tonova koji naglo rastu na svim instrumentima – negde visoko, mlado zelenilo probija glas vuge skrivene u gustišu – i naglo unaokolo postaje svečano, samotno i kasno kao u večernjoj šumi.

Jedva osetljiv dašak prelazi iznad krošanja drveća, sa kojih se u drhtajima osipa suvi miris divlje trešnje – neiskaziv i gorak. Presipa se visoko pod sumračnim nebom i pada bezgraničnim uzdahom smrti taj gorki miris, u koji prve zvezde rone svoje suze, kao cvetići jorgovana otkinuti te blede i ljubičaste noći. (Ah, znam: njen otac je brodski lekar, njena majka je držala samce. Na nju to iz noći u noć čeka taj mali tamni rečni parobrod, s točkovima sa strane i ne pali fenjere.)

Tada u te parove koji kruže, u te mladiće i te devojke, koji se stalno susreću u regularnim povracima, ulazi neka čudna snaga i nadahnuće. Svaki od njih postaje lep i neodoljiv kao Don Žuan, izlazi iz sebe ponosan i pobedonosan i u pogledu stiče onu ubistvenu moć od koje drhte srca devojaka. A devojkama oči postaju duboke, u njima se otvaraju neki duboki vrtovi razgranati alejama, lavirinti parkova, tamni i šumni. Njihove zenice se šire svečanim sjajem, otvaraju se bez otpora i puštaju te osvajače u špalire svojih tamnih vrtova, koji se mnogokratno i simetrično razilaze stazama kao strofe kancone, da bi se sreli i našli, kao u tužnom sliku, na rumenim trgovima, oko okruglih leja, ili kraj izvora koji gore vrlo kasnim ognjem sunčeva odsjaja i da se ponovo raziđu i razdele među crne mase parka, večernje gustiše, sve češće i šumnije, u kojima se gube i nestaju kao između komplikovanih kulisa, baršunastih zavesa i tihih ostava. I ko zna kada kroz hlad tih sve mračnijih vrtova zalaze u sasvim zaboravljena, strana skrovita mesta, u neki drugi, tamniji šum drveća, što plovi kao žalosna crnina u kojoj mrak fermentuje i izrođava se, a tišina se fantastično kvari u toku godine ćutanja, kao u starim zaboravljenim buradima od vina.

Tako lutajući, pipajući u crnom somotu tih parkova, sreću se najzad na usamljenoj poljani, pod poslednjim purpurom zalazećeg sunca, na ribnjaku, koji vekovima zarasta u žabokrečinu i na truloj ogradi, negde na ivici vremena, u zadnjim vratima sveta, nalaze se ponovo u nekom davno minulom životu, u dalekoj preegzistenciji, i uključeni u tuđe vreme, u odeću dalekih vekova, jecaju bez kraja nad muslinom neke tužaljke i uzdižući se ka nedosežnim zakletvama i penjući se po stepenicama zaborava, stižu do nekih vrhova i granica, iz kojih su još samo smrt i ukočenost neimenovanog uživanja.

XVII

Šta je to prolećni sumrak?

Jesmo li stigli do suštine stvari, zar taj put ne vodi dalje? Nalazimo se na kraju naših reči, koje već ovde postaju maglovite, buncave i neuračunljive. A ipak tek iza njihove granice počinje ono što je u tom proleću neobuhvaćeno i neiskazano. Misterija sumraka! Tek iza naših reči, gde moć naše magije već ne doseže, šumi ta tamna, neobuhvatna stihija. Reč se tu razlaže na elemente i raspada, vraća u svoju etimologiju, ponovo ulazi u dubinu, u svoj tamni koren. Kako to u dubinu? Shvatamo to doslovno. Eto, smračuje se, naše reči se gube u nejasnim asocijacijama: Aheront, Podzemlje... Osećate li kako se od tih reči smračuje, kako se osipa krtičnjakom, kako je zamirisalo dubinom, podrumom, grobom? Šta je to prolećni sumrak? Još jednom postavljamo to pitanje, taj strasni refren naših istraživanja, na koga nema odgovora.

Kad korenje drveća hoće da govori, kad se pod busenjem nakupi veoma mnogo prošlosti, davnih povesti, drevnih istorija, kad se pod korenjem nakupi previše zadihanog šapata, neartikulisane mezgre i tog tamnog bez daha, što je pred svakom rečju – tada kora drveća crni i rapavo se raspada na debele ljuske, u duboke brazde, srž se otvara tamnim porama, kao medveđe krzno. Zagnjurite lice u to meko krzno sumraka i za trenutak postaje sasvim mračno, gluvo bez daha kao pod poklopcem. Tada treba pripiti oči kao pijavice uz najcrnji mrak, lako ih prisiliti, protisnuti kroz neprobojno, skroz progurati kroz gluvo zemljište – i, eto, iznenada se nalazimo na meti, s druge strane stvari, u dubini smo, u Podzemlju. I vidimo...

Tu uopšte nije mračno kako se moglo pretpostavljati. Naprotiv – cela unutrašnjost pulsira svetlom. To je, naravno, unutrašnja svetlost korenja, lažna fosforescencija, slabe žilice osvetljenja, kojim je mramorovan mrak, putujuće sjajno treperenje supstancije. Isto tako i kad spavamo, odsečeni od sveta, daleko zalutali u duboku introversiju, u povratan put u sebe – vidimo takođe, vidimo jasno pod spuštenim kapcima, jer se tada misli u nama pale unutrašnjim lučivom i nejasno tinjaju duž dugih fitilja, zapaljujući se od čvora do čvora. Tako se u nama vrši regresija na celoj liniji, povlačenje u dubinu, povratni put do korenova. Tako se u dubini razgranavamo anamnezom, stresajući se od podzemnih drhtaja koji prolaze kroz nas, maštamo potkožno na celoj nejasnoj površini. Jer samo gore, u svetlosti – treba to jednom reći – mi smo drhtav artikulisan snop melodije, sjajni vrh raspevan kao ševa – u dubini se ponovo rasipamo u crno gunđanje, u žagor i bezbroj beskrajnih istorija.

Tek sada vidimo na čemu raste to proleće, zašto je tako neizrecivo tužno i teško od znanja. Ah, ne bismo verovali, da nismo sopstvenim očima videli. To su lavirinti unutrašnjosti, magacini i ambari stvari, to su još topli grobovi, trulež i gnoj. Prastare istorije. Sedam slojeva, kao u drevnoj Troji, hodnici, odaje, riznice. Koliko zlatnih maski, maska do maske, spljošteni osmesi, izjedena lica, mumije, prazne čaure... Tu su ti kolumbarijumi, te fioke za mrtvace, u kojima leže sasušeni, crni kao korenje i čekaju na svoje vreme. Tu su te velike drogerije, gde stoje na prodaju u suznim sudovima, loncima i kalenicama. Godinama stoje u svojim policama, u dugim svečanim redovima, iako ih niko ne kupuje. Možda su već oživeli u pregradama svojih gnezda, već sasvim prezdraveli, čisti kao kandilo i mirisni – cvrkutavi gotovi lekovi, nestrpljivo probuđene lekarije, balzami i jutarnje masti koje na vrhu jezika odmeravaju svoj jutarnji ukus. Ti zazidani golubarnici puni su kljunića koji su se tek prokljuvili i prvih pokušaja svetlog cvrkutanja. Kako tu pre svakog vremena i naglo odjutri u tim pustim i dugim špalirima, gde se umrli bude redom, dobro odmorni – za sasvim novi osvit!...

Ali tu još nije kraj, silazimo još dublje. Samo bez straha. Molim vas dajte mi ruku, još jedan korak i nalazimo se kraj korenja i odmah postaje granato, mračno i korenasto kao u dubokoj šumi. Miriše na busenje i trulež, korenje putuje u mraku, sapliće se, ustaje, sokovi ulaze u njih u nadahnuću, kao tečnost u pumpe koje rade. Nalazimo se s druge strane, nalazimo se kod naličja stvari, u mraku prošivenom fosforescencijom koja se mrsi. Kakvo kruženje, kretanje i gužva! Kakav mravinjak i mezgra, ljudi i pokolenja, hiljadama puta umnožene biblije i ilijade! Kakvo seljenje i gužva, haos i krkljanac istorije! Dalje već nema puta. Nalazimo se na samom dnu, kod mračnih temelja, nalazimo se kod Majki. Tu su ti beskrajni inferni, ti beznadežni osijanski prostori, ti jadni nibelunzi. Tu su ta velika legališta istorije, te fabulistične fabrike, maglovite pušionice fabula i bajki. Sada najzad shvatate taj veliki i tužni mehanizam proleća. Ah, ono raste na istorijama! Koliko događaja, koliko povesti, koliko sudbina! Sve što smo ikada čitali, sve čuvene istorije i sve te, koje nam lebde od detinjstva – nikada ne čuvene – tu je a ne negde drugde njihov dom i otadžbina. Odakle bi pisci uzimali svoje koncepcije, odakle bi crpli hrabrost za psovanje, da ne osećaju iza sebe te zalihe, taj kapital, te stostruke obračune od kojih vibrira Podzemlje. Kakav haos šapata, kakav mumlav žagor zemlje! O tvoje uvo udara neiscrpno ubeđivanje. Ideš zatvorenih očiju kroz tu toplinu šapata, osmeha i predloga, uznemiravan bez kraja, hiljadama puta bockan pitanjima kao milionima slatkih rilica komaraca. Hteli biste da uzmete nešto od njih, bilo šta, makar mrvicu te bestelesne šaputave istorije, i primiš to u svoj mladi život, u svoju krv, i spaseš, i živiš dalje sa tim. Jer šta je proleće, ako ne vaskrsenje istorije! Jedina je ona živa među tim bestelesnim, stvarna, hladna i sasvim bez znanja. O kako te utvare privlači njena mlada, zelena krv, njeno biljno neznanje, svi ti fantomi, te larve, te tere-fere. A ona ih uzima u svoj san, bezaštitna i naivna, i spava s njima, i budi se besvesna u zoru, i ničega se ne seća. Zato je tako teška celom tom sumom zaboravljenog i tako tužna, jer mora sama da živi za toliko života, da bude lepa za toliko odbačenih i ostavljenih... A za to ima samo beskrajan miris divlje trešnje, što teče jednim, večnim, beskrajnim tokom u kome je sve... Jer šta znači zaboraviti? Na starim istorijama je preko noći izraslo novo zelenilo, meka zelena skrama, svetlo, gusto pupoljenje prosulo se svim porama ravnomernom čekinjom kao kose dečaka sutradan posle šišanja. Kako ozelenjava proleće zaboravom, kako to staro drveće povraća slatko i naivno neznanje, kako se budi grančicama i neopterećeno pamćenjem, sa korenjem zagnjurenim u stare istorije! To zelenilo će ih još jednom čitati kao nove i sricati od početka i od tog zelenila će se podmladiti istorije i početi još jednom, kao da se nikad nisu dogodile.

Toliko je nerođenih istorija. O ti žalosni horovi među korenjem, ta ćaskanja koja se uzajamno nadćaskavaju, ti neiscrpni monolozi u iznenadnim eksplozijama improvizacija! Hoćete li imati dovoljno strpljivosti da ih saslušate? Pre najstarije saslušane istorije bile su druge, koje niste slušali, bili su bezimeni prethodnici, romani bez imena, epopeje ogromne, blede i monotone, bezoblične biljke, trupovi bez forme, giganti bez lica, koji prekrivaju horizont, tamni tekstovi za večernje drame oblaka, a još dalje knjige-legende, knjige nikada nenapisane, knjige večiti pretendenti, lutajuće i izgubljene knjige in partibus infidelium...

Između svih istorija, koje se guraju neispletene među korenjem proleća, ima jedna koja je već odavno prešla u sopstvenost noći, zauvek se staložila na dnu firmamenata – večna pratnja i tle zvezdanih prostranstava. Kroz svaku prolećnu noć, ma šta se u njoj dešavalo, prolazi ta istorija velikim koracima preko ogromnog kreketa žaba i beskrajni hod mlinova. Ide taj muž pod zvezdanim mlivom koje se sipa iz žrvanja noći, ide velikim koracima preko neba, privijajući detence u naborima ogrtača, stalno na putu, u neprestanom lutanju kroz beskrajna prostranstva noći. O, ogromna tugo samoće, o neizmerno sirotanstvo u prostranstvima noći, o sjaju dalekih zvezda! U toj istoriji vreme već ništa više ne menja. U svakom trenutku ona baš prelazi preko zvezdanih horizonata, upravo nas obilazi velikim koracima i tako će već biti uvek, stalno nanovo, jer jednom ispala iz koloseka vremena, već je postala neispitana, bezdana, neiscrpena nikakvim ponavljanjem. Ide taj muž i pritiska dete u rukama – namerno ponavljamo taj refren, taj žalostan moto noći, da bismo izrazili tu intermitujuću stalnost prelaženja, ponekad zaklanjanu haosom zvezda, ponekad sasvim nevidljivu, zbog dugih nemih intervala, kroz koje provejava večnost. Daleki svetovi prilaze sasvim blizu – grozno sjajni, šalju kroz večnost burne signale u nemim, neiskazanim raportima – a on ide i bez kraja umiruje devojčicu, monotono i bez nade, nemoćan prema tom šapatu, tim strašno slatkim nagovaranjima noći, toj jedinoj reči u koju se slažu usta tišine, kad je niko ne sluša...

To je istorija o otetoj i zamenjenoj princezi.

XVIII

A kad se kasno u noć tiho vraćaju u prostranu vilu među vrtovima, u belu, nisku sobu, u kojoj stoji dugi, crni sjajni klavir i ćuti svim strunama, a kroz veliki stakleni zid, kao kroz okna oranžerije naginje se cela prolećna noć – bleda i sanjiva od zvezda – iz svih bočica i posuda gorko miriše divlja trešnja nad hladnom posteljinom belog kreveta – tada kroz veliku i besanu noć jure nemiri i osluškivanja i srce priča kroz san, i leti, spotiče se i jeca kroz prostranu i rosnu, mušicama zarojenu noć, gorku od divlje trešnje i sjajnu... Ah, to ta gorka divlja trešnja širi tako bezdanu noć, i srce izmučeno letovima, zadihano od srećne jurnjave, htelo bi da zaspi za trenutak na nekoj vazdušnoj granici, na nekoj najtanjoj ivici, ali se iz te blede beskrajne noći stalno izleže i širi nova noć, sve bleđa i sve bestelesnija, iscrtana svetlim cik-cak linijama, spiralama zvezda i bledih letova, hiljadama puta izbodena rilicama nevidljivih komaraca, bešumnih i slatkih od devojačke krvi, i neumorno srce opet već priča kroz san, neuračunljivo, zamršeno u zvezdane i komplikovane afere, u zadihane žurbe, u mesečeve panike, uznesene i stokratne, zapleteno u blede fascinacije, u skočanjene, mesečarske snove i letargične drhtaje.

Ah, sve te otmice i jurnjave te noći, izdaje i šapati, crnci i kormilari, ograde balkona i noćni prozorski kapci, muslinske haljine i velovi koji lepršaju za zadihanim bekstvom!... Najzad kroz iznenadno zamračenje, gluvu i tamnu pauzu, stiže taj trenutak – sve marionete leže u svojim kutijama, sve zavese su navučene i sva disanja davno presuđena idu spokojno tamo i ovamo preko cele širine te scene dok na umirenom širokom nebu osvit bezglasno gradi svoje daleke ružičaste i bele gradove, svoje jasne, naduvene pagode i minareta.

XIX

Tek za pažljivog čitaoca Knjige priroda tog proleća postaje jasna i čitljiva. Sve te jutarnje pripreme dana, cela njegova rana toaleta, sve te dvoumice, sumnje i skrupuli izbora – otkrivaju svoju suštinu onome ko je posvećen u marke. Marke uvode u tu zamršenu igru jutarnje diplomatije, u te otegnute pregovore, atmosferska laviranja, koja prethode krajnjoj redakciji dana. Iz riđih magli tog devetog sata – to se jasno vidi – hteo bi da se prospe šareni i pegavi Meksiko sa zmijom koja se previja u kljunu kondora, vatren i rapav od drečave ospe, ali u pukotini plavetnila, u velikom zelenilu drveća papagaj stalno ponavlja: »Gvatemala«, tvrdoglavo, u jednakim razmacima, sa jednom istom intonacijom i od te zelene reči sve lagano postaje trešnjeve boje, sveže i olistalo. I tako lagano usred teškoća i konflikata vrši se glasanje, ustaljuje se tok ceremonije, lista parade, diplomatski protokol dana.

U maju su dani bili ružičasti kao Egipat. Na trgu se blesak presipao preko svih granica. Na nebu su gomile letnjih oblaka klečale sklupčane pod pukotinama svetlosti, vulkanske, oštro ocrtane, i – Barbados, Labrador, Trinidad – sve se prekrivalo crvenilom, kao da je gledano kroz rubinske naočare, i preko ta dva-tri pulsa, zamračenja, preko te crvene pomračenosti krvi, koja udara u glavu, plovila je preko celog neba velika korveta gijane, eskplodirajući svim jedrima. Plovila je naduvena, prskajući platnom, teško vučena usred zategnute užadi i vike onih što su vukli, kroz uzbune galebova i crveni sjaj mora. Tada je izrastala preko celog neba i postajala široka i ogromna, zamršena takelaža užadi, lestvica i motaka i, grmeći visoko razapetim platnom, razvijao se mnogostruki, mnogospratni spektakl vazdušnih jedara, križeva i praća, u čijim su se otvorima na trenutak pokazivali mali spretni crnci jureći po tom platnenom lavirintu, gubeći se između znakova i figura fantastičnog neba povratnika.

Zatim se dekor menja, na nebu, u masivima oblaka kulminirala su čak tri ružičasta pomračenja, dimila se sjajna lava, opervažujući svetlom linijom strašne konture oblaka, i – Kuba, Haiti, Jamajka – koren sveta je išao u dubinu, sazrevao sve drečaviji, dopirao do srži i naglo se izlivao čistom esencijom tih dana: šumna okeaničnost povratnika, arhipelaškog plavetnila, srećnih razliva i virova, ekvatorijalnih i slanih monsuna.

Sa albumom za marke u rukama čitao sam to proleće. Zar nije on bio veliki komentar vremena, gramatika njihovih dana i noći? To proleće se dekliniralo kroz sve Kolumbije, Kostarike i Venecuele, jer šta su u suštini Meksiko i Ekvador, i Siera Leone, do neki vanredni lek, neko zaoštravanje ukusa sveta, neka granična i prefinjena krajnost, slepa uličica mirisa, u koju se svet zaleće u svojim traženjima, probajući i vežbajući na svim dirkama.

Glavna stvar je ne zaboraviti – kao Aleksandar Veliki – da nikakav Meksiko nije krajnji, da je on prelazna tačka koju svet prekoračuje, da se iza svakog Meksika stvara novi Meksiko, još drečaviji – nadboje i nadmirisi...

XX

Bjanka je cela siva. Njena mrka koža ima u sebi kao neku rastvorenu primesu ugašenog pepela. Mislim da dodir njene ruke mora da prelazi sve što se može zamisliti.

Cela pokolenja dresure žive u njenoj disciplinovanoj krvi. Dirljivo je to rezignirano predavanje naredbama takta, koje svedoči o savladanom prkosu, o slomljenim pobunama, o tihim jecajima i nasiljima učinjenim nad njenim ponosom. Svakim svojim pokretom pridržava se ona, puna dobre volje i tužne privlačnosti, propisanih formi. Ne čini ništa što nije neophodno, svaki njen gest je škrto odmeren, jedva ispunjava formu, ulazi u nju bez oduševljenja, kao samo po nekom pasivnom osećanju odgovornosti. Iz dubine tih savlađivanja crpe Bjanka svoje prerano iskustvo, svoje znanje svih stvari. Bjanka zna sve. I ne osmehuje se tom znanju, njeno je znanje ozbiljno i puno tuge, a usta zatvorena nad njim u linije savršene lepote – obrve izvučene sa surovom tačnošću. Ne, iz svoga znanja ona ne crpe nikakav povod za snishodljivu razuzdanost, mekoću i preteranu slobodu. Sasvim suprotno. Kao da se sa tom istinom, u koju su zagledane njene tužne oči, moglo izaći nakraj samo napetom pažnjom, samo najstrožijim čuvanjem forme. I u tom nepogrešivom taktu, u toj lojalnosti prema formi, postoji celo more tuge i s mukom savladane patnje.

Pa ipak iako slomljena formom, ona je izašla kao pobednica nad njom. Ali kakvom žrtvom je otkupila taj trijumf.

Kad ide – vitka i uspravna – ko zna čiji ponos nosi s jednostavnošću u prirodnom ritmu svoga hoda, da li sopstveni ponos ili trijumf nazora kojima se podvrgava.

Ali zato, kad pogleda prostim, tužnim podizanjem očiju – naglo zna sve. Mladost je nije sačuvala od odgonetke najtajnijih stvari. Njeno tiho raspoloženje je umirenje posle dugih dana plača i jecanja. Zato njene oči imaju kolutove i vlažni vreli žar u sebi i tu svesnost pogleda koja se nerado razbacuje i ne promašuje.

XXI

Bjanka, divna Bjanka je za mene zagonetka. Proučavam je uporno, s besom – i očajanjem – pomoću albuma za marke. Kako to? Zar se u albumu za marke govori i o psihologiji! Album za marke je univerzalna knjiga, kompendijum sveg znanja o ljudskom. Naravno u aluzijama, napomenama, nedorečenostima. Potrebna je izvesna dosetljivost, izvesna hrabrost srca, izvestan polet, da se nađe nit, taj vatreni trag, ta munja što seva preko stranice knjiga.

Jedne stvari se treba čuvati pri tome: uskog sitničarstva, pedanterije, tupe doslovnosti. Sve stvari su povezane, sve niti odlaze u jedno klupko. Jeste li primetili da između redova izvesnih knjiga u jatima proleću lastavice, celi verseti drhtavih, šiljatih lastavica? Treba čitati iz leta tih ptica...

Ali vraćam se Bjanki. Kako su dirljivo lepi njeni pokreti. Svaki od njih napravljen razumno, odlučen još pre mnogo vekova, učinjen s rezignacijom, kao da je unapred znala sve tokove, neumitni red svoje sudbine. Dešava se da hoću nešto da je zapitam pogledom, da je u mislima zamolim za nešto – sedeći nasuprot nje u aleji parka – i pokušavam da formulišem svoju pretenziju. I pre no što mi je to pošlo za rukom, ona je već odgovorila. Odgovorila je tužno, jednim dubokim, sažetim pogledom.

Zašto drži glavu pognutu? U šta su s pažnjom zagledane njene zamišljene oči? Zar je tako beskrajno tužno dno njene sudbine? Pa ipak, i pored svega, ne nosi li ona tu rezignaciju s dostojanstvom, s ponosom, kao da baš tako treba da bude, kao da je to znanje, lišavajući se radosti, dariva za to nekom neprikosnovenošću, nekom višom slobodom nađenom na dnu dobrovoljne poslušnosti? To njenoj popustljivosti daje čar trijumfa i to je pobeđuje.

Sedi nasuprot mene na klupi pored guvernante, obe čitaju. Njena bela haljina – nikad je nisam video u drugoj boji – leži kao otvoren cvet na klupi. Vitke noge mrke puti sa neiskazivom ljupkošću prebačene su jedna preko druge. Doticaj njenog tela mora da je čak bolan od napregnute svetosti kontakta.

Zatim ustaju obe, zatvorivši knjige. Jednim kratkim pogledom Bjanka prima i predaje moj vatreni pozdrav i kao neopterećena udaljuje se krivudavim prepletajima svojih nogu, koje melodično padaju u ritam velikih, elastičnih koraka guvernante.

XXII

Ispitao sam ceo prostor majorata unaokolo. Nekoliko puta sam obišao taj veliki teren opkoljen visokom ogradom. Beli zidovi vile sa njenim terasama, prostranim verandama, stalno su mi se ukazivali u uvek novim aspektima. Iza vile se pruža park, koji kasnije prelazi u ravnicu bez drveća. Tamo se dižu čudne građevine napola fabrike napola majurske zgrade. Prislonio sam oči na pukotinu u ogradi, ono što sam video, mora da je bila obmana. U toj od žege razređenoj prolećnoj auri često se priviđaju daleke stvari, odražene kao ogledalom kroz čitave milje drhtavog vazduha. Pa ipak glava mi puca od najprotivrečnijih misli. Moram potražiti savet u albumu za marke.

XXIII

Je li to moguće? Bjankina vila je eksteritorijalni teren? Njena kuća je pod zaštitom međunarodnih ugovora? Do kakvih zaprepašćujućih otkrića me dovodi proučavanje albuma za marke! Znam li samo ja tu čudnu istinu? Pa ipak ne mogu se potceniti svi dokazi i argumenti, koje album gomila oko te tačke.

Danas sam izbliza ispitao celu vilu. Već nedelju dana sam kružio oko velike umetnički iskovane kapije s grbom. Iskoristio sam trenutak kad je dvoje velikih, praznih kočija izjahalo na vrata vile. Kapijska krila su stajala široko otvorena. Niko ih nije zatvarao. Ušao sam nemarnim korakom, izvadio sam blok iz džepa, praveći se da, naslonjen na kapijski stub, crtam neki arhitektonski detalj. Stajao sam na pošljunčenoj stazi, kojom je toliko puta prelazila laka Bjankina nožica. Srce mi je nemo zastajalo od srećnog straha pri pomisli da će na neka od balkonskih vrata izaći njena vitka prilika u lakoj beloj haljini. Ali svi prozori i vrata bili su zastrti zelenim zavesama. Ni najmanji šušanj nije odavao prikriven život u toj kući. Nebo se oblačilo na horizontu, u daljini je sevalo. U toplom razređenom vazduhu nije bilo ni najlakšeg daška. U tišini tog sivog dana samo su zidovi vile, beli kao kreda, govorili bezglasnom ali rečitom elokvencijom bogato raščlanjene arhitekture. Njena laka leporečivost rasplinjavala se u pleonazmima, u hiljadama varijanata jednog istog motiva. Duž svetlobelog friza pružale su se u ritmičkim kadencama i zadržavale se na uglovima neodlučne. Sa visine srednje terase spuštale su se mermerne stepenice – patetično i ceremonijalno – usred balustrada i arhitektonskih vaza koje su se brzo širile i spustivši se široko na zemlju, izgledale kao da skupljaju i povlače svoju odeću uznemirenu u dubokom reveransu.

Imam neobično osetljivo čulo za stil. Taj stil me je dražio i uznemiravao nečim neobjašnjivim. Sem njegovog, teško savladanog, revnosnog klasicizma, iza te naizgled hladne elegancije, krili su se neuhvatljivi drhtaji. Taj stil je bio preterano vatren, suviše oštro poentiran, pun neočekivanih mladeža. Neka kapljica nepoznatog otrova puštena u žile tog stila činila je njegovu krv tamnom, eksplozivnom i opasnom.

Unutrašnje dezorijentisan, drhteći od protivrečnih impulsa, obilazio sam na prstima lice vile, plašeći uspavane guštere na stepenicama.

Oko isušenog, okruglog bazena zemlja je bila ispucana od sunca i još gola. Samo ovde-onde je iz pukotine u zemlji strčalo malo marljivog, fanatičkog zelenila. Iščupao sam busen tog zelja i sakrio sam ga u blok. Ceo sam drhtao od unutrašnjeg uzbuđenja. Nad tim bazenom je stajao siv, neobično prozračan i bleštav vazduh, talasajući se od vrućine. Barometar na obližnjem stubu pokazivao je katastrofalan pad. Unaokolo je vladala tišina. Nijedna grančica se nije pokrenula od vetrića. Vila je spavala sa spuštenim kapcima, sijajući se kao kreda belom bojom u bezgraničnom mrtvilu sive aure. Iznenada, kao da je taj zastoj dostigao kritičnu tačku, vazduh se staložio šarenim fermentom, raspao se na šarene pahuljice, na treperavo šuškanje.

Bili su to ogromni, tromi leptirovi zauzeti ljubavnom igrom u parovima. Bedno, drhtavo šuštanje se trenutak zadržalo u mrtvoj auri. Naizmenično su se prestizavali za jedan pedalj i ponovo sjedinjavali u letu, mešajući u potamnelom vazduhu celu taliju šarenih blesaka. Je li to bio samo brzi raspad bujne aure, fatamorgana vazduha punog hašiša i naduvenosti? Udario sam kapom i teški, somotski leptir je pao na zemlju, lupajući krilima. Digao sam ga i sakrio. Jedan dokaz više.

XXIV

Odgonetnuo sam tajnu tog stila. Tako su dugo linije te arhitekture u svojoj upornoj govorljivosti ponavljale jednu istu nerazumljivu frazu, da sam shvatio tu izdajničku šifru, taj mig, tu golicavu mistifikaciju. Bila je to zaista isuviše prozirna maskarada. U tim neprirodnim i nemirnim linijama preterane elegancije bilo je neke preterano ljute paprike, neki suvišak vrele pikantnosti; bilo je nečeg okretnog, vatrenog, nečeg što je napadno gestikuliralo – nečeg, jednom rečju šarenog, kolonijalnog, što je treptalo očima... Da, taj stil je na svom dnu imao nešto nečuveno uvredljivo – bio je razvratan, tropikalan i nečuveno ciničan.

XXV

Ne treba da objašnjavam koliko me je to otkriće uzbudilo. Daleke linije se približavaju i sjedinjavaju, neočekivano se obaraju raporti i paralele. Pun gneva, saopštio sam Rudolfu svoje otkriće. Njega je to malo uzbudilo. Čak se neprijateljski obrecnuo na mene, prebacujući mi preterivanje i izmišljanje. Sve češće mi prebacuje da sam hvalisavac, da namerno mistifikujem. Ako sam prema njemu, kao vlasniku albuma, još i imao neke simpatije, njegove zajedljive eksplozije, pune neuzdržane gorčine, sve više me udaljavaju od njega. Ipak mu ne pokazujem da sam uvređen, nažalost zavisim od njega. Šta bih učinio bez albuma za marke? On to zna i iskorišćava tu prednost.

XXVI

Isuviše mnogo se dešava u tom proleću. Isuviše mnogo aspiracija, bezgraničnih pretenzija, nadošlih i neobuhvaćenih ambicija raspinje tu tamnu zemlju. Njena ekspanzija ne zna granica. Administracija te ogromne, razgranate i rasprostrte priredbe prelazi moje snage. U želji da deo tereta prebacim na Rudolfa, imenovao sam ga svojim saregentom. Naravno anonimno. Zajedno sa njegovim albumom za marke činimo jedan nezvaničan trijumvirat, na kome leži teret odgovornosti za tu celu nejasnu i neobuhvatnu aferu.

XXVII

Nisam imao hrabrosti da obiđem vilu i izađem na drugu stranu. Sigurno bih bio primećen. Zašto i pored toga imam osećaj kao da sam tamo već jednom bio – vrlo davno? Zar ustvari već unapred ne znamo sve predele koje ćemo susresti u našem životu? Može li se uopšte desiti nešto sasvim novo što ne bismo u našim najdubljim rezervama već odavno predosetili? Znam da ću jednom jednog kasnog sata stati tamo na trgu vrtova, držeći se za ruke sa Bjankom. Ući ćemo u te zaboravljene zakutke, gde su između starih zidova zatvoreni ti parkovi, ti veštački Poovi rajevi puni kukute, maka i pobožnih puzalica koje gore pod mrkim nebom vrlo starih fresaka. Probudićemo beli mramor statue što spava s praznim očima u tom svetu izvan margine, iza granice uvelog popodneva. Poplašićemo njenog jedinog ljubavnika, crvenog vampira uspavanog na njenom krilu sa složenim krilima. Odleteće bez glasa, mek, tečan i talasujući se nemoćnim bestelesnim svetlocrvenim ostatkom bez skeleta i supstance, zakružiće, zašuštati, razliće se bez traga u mrkom vazduhu. Kroz mala vratašca stupićemo na sasvim pustu poljanu. Rastinje će tamo biti spaljeno kao duvan, kao prerija u pozno indijansko leto. To će možda biti u državi Nju Orlean ili Luizijani – jer zemlje su samo izgovor. Sešćemo na kameni zid kvadratnog ribnjaka. Bjanka će zamočiti prste u toplu vodu punu žutog lišća i neće podići oči. S druge strane će sedeti crna vitka prilika sva pod velom. Šapatom ću zapitati ko je to, a Bjanka će zatresti glavom i tiho reći: »Ne boj se, ona ne sluša, to je moja umrla majka koja tu stanuje«. Zatim će mi reći najslađe, najtiše i najtužnije reči. Više neće biti nikakve radosti. Sumrak će lagano padati...

XXVIII

Događaji se prestižu u ludačkom tempu. Doputovao je Bjankin otac. Stajao sam danas na uglu ulice Vodoskoka i Balegara, kad su naišle sjajne, otvorene kočije s košem širokim i plitkim kao školjka. U toj beloj, svilenoj školjki ugledao sam poluležeću Bjanku u haljini od tila. Njen blagi profil je bio osenčen obodom šešira koji je spušten nadole pridržavala traka pod bradom. Skoro cela je tonula u trake bele svile, sedeći kraj gospodina u crnom kaputu i belom prsluku od pikea, na kome se zlatno prelivao teški lanac sa mnoštvom ukrasa. Pod crnim, duboko nabijenim polucilindrom sivelo se zatvoreno mračno lice sa bakenbardima. Zadrhtao sam do dna srca kad sam to video. Nije moglo biti nikakve sumnje. Bio je to gospodin de V...

Kad su elegantne kočije prolazile pokraj mene, tutnjeći diskretno elastičnim košem – Bjanka reče nešto ocu, koji se okrenu i upravi na mene pogled svojih velikih crnih naočara. Imao je lice sivog lava bez grive.

U uzbuđenju skoro izbezumljen od najprotivurečnijih osećanja povikao sam: »Računaj na mene!... – i – do poslednje kapi krvi...« i ispalio u vazduh iz pištolja izvučenog iz nedara.

XXIX

Mnogo šta govori u prilog toga da je Franc Jozef I bio u osnovi moćan i tužan demijurg. Njegove uske oči, tupe kao dugmad, koje su sedele u trouglastim deltama bora nisu bile ljudske oči. Njegovo lice pokriveno kao mleko belim, napred začešljanim bakenbardima, kao kod japanskih demona, bilo je lice stare, mračne lisice. Iz daljine sa visine terase Šenbruna to lice zahvaljujući izvesnom rasporedu bora izgledalo je kao da se osmehuje. Iz blizine taj osmeh se demaskirao kao grimasa gorčine i zemaljske praktičnosti neobasjana sjajem nikakve ideje. U trenutku kad se pojavio na svetskoj pozornici sa zelenom generalskom perjanicom, u tirkiznom plaštu do zemlje, lako pogrbljen i salutirajući, svet je u svom razvoju bio došao do izvesne srećne granice. Sve forme, iscrpavši svoj sadržaj u beskrajnim metamorfozama, već su slobodno visile na stvarima, poluoljuštene, gotove da se stalože. Svet se naglo učauravao, izlegao se u mladim, cvrkutavim i nečuvenim bojama, srećno se razvezivao u svim čvorovima i pregibima. Malo je nedostajalo, i mapa sveta, ta plahta puna zakrpa i boja, talasajući se, puna nadahnuća odletela bi u vazduh. Franc Jozef I je to osetio kao ličnu opasnost. Njegovom stihijom svet je bio obuhvaćen pravilnikom proze, pragmatizmom dosade. Duh kancelarije i policijskih kvartova bio je njegov duh. I čudna stvar. Taj suvoparni i otupeli starac, koji nije imao ničeg privlačnog u svojoj osobi, uspeo je da privuče veliki deo kreatura na svoju stranu. Svi lojalni i dalekovidi očevi porodica osetili su se ugroženi zajedno sa njim i sa olakšanjem su odahnuli kad je taj moderni demon svojom težinom legao na stvar i zadržao polet sveta. Franc Jozef I je iscrtao svet na rubrike, regulisao njegov hod uz pomoć patenata, stavio ga u proceduralne okove i osigurao od iskakanja iz koloseka u nepredviđeno, avanturističko i sasvim neuračunljivo.

Franc Jozef I nije bio neprijatelj pristojne i bogobojažljive radosti. On je izmislio u izvesnoj vrsti dalekovide dobrote c. k. lutriju za narod, egipatske sanovnike, ilustrovane kalendare i c. k. duvanske trafike. Izjednačio je nebesku poslugu, obukao je u simbolične nebeske uniforme i pustio u svet, podeljen na dikasterije i rangove, personal nebeskih odreda u osobama poštara, konduktera i finansa. Najgori od tih nebeskih kurira još je imao na licu od Stvoritelja pozajmljeni odsjaj pradrevne mudrosti i žovijalni osmeh milosti uokviren bakenbardima čak i onda kad su mu noge usled neobičnih zemaljskih putovanja smrdele na znoj.

Ali da li je ko šta čuo o otkrivenoj zaveri u samom podnožju prestola, o velikoj dvorskoj revoluciji ugušenoj u začetku na samom početku pune hvale vladavine Svevladnog? Prestoli venu nehranjeni krvlju, njihova životnost raste onom masom krivde, opovrgnutog života, onog večito drugog, koje je ona istisnula i negirala. Otkrivamo te tajne i zabranjene stvari, dodirujemo državne tajne, hiljadama puta zatvorene i zapečaćene sa hiljadu pečata ćutanja. Demijurg je imao mlađeg brata, sasvim drugog duha i drugih ideja. A i ko ga nema u ovoj ili onoj formi, koga on ne prati kao senka, kao antiteza, kao partner večnog dijaloga? Prema jednoj verziji to je bio samo kuzen, prema drugoj on se uopšte nije bio ni rodio. Izmišljen je samo na osnovu straha, Demijurgovih buncanja, čuvenih u snu. Možda ga je kojekako izmislio, umesto njega podmetnuo bilo koga, samo da bi simbolično odigrao tu dramu, još jednom ponovio, ko zna po koji put, ceremonijalno i obredno taj predustavni i fatalni akt, koji nije mogao iscrpsti ponavljajući ga hiljadama puta. Taj uslovno rođen, u neku ruku profesionalno uvređen shodno svojoj ulozi, nesrećni antagonista nosio je ime nadvojvode Maksimilijana. Već samo to ime, izgovoreno šapatom, obnavlja krv u našim žilama, čini je svetlijom i crvenijom, ona počinje biti svetlom bojom oduševljenja, poštanskog voska i crvene olovke, kojima su obeleženi srećni telegrami odande. On je imao rumene obraze i sjajne, plave oči, sva srca su stremila k njemu, lastavice su mu cijučući od radosti presecale put, stalno ga ponovo stavljale pod drhtavi znak navoda – srećan citat, pisan svečanim kurzivom i rascvrkutan. I sam Demijurg ga je potajno voleo, iako je premišljao kako da ga upropasti. Najpre ga je naimenovao za komandora levantinske eskadre u nadi da će bedno potonuti u nekoj avanturi na južnim morima. Međutim, kasnije je ipak potpisao tajnu konvenciju sa Napoleonom III, koji ga je na prevaru uvukao u meksikansku avanturu. Sve je bilo udešeno. Taj mladić pun fantazije i poleta, privučen nadom da će ustanoviti srećniji svet na Pacifiku, odrekao se svih prava agnata na krunu i nasledstvo Habsburgovaca. Na francuskom linijskom brodu »Le Cid« otputovao je pravo u klopku koja mu je pripremljena. Spisi te tajne zavere nikada nisu ugledali svetlo dana.

Tako je razvejana i poslednja nada nezadovoljnika. Posle njegove tragične smrti Franc Jozef I je pod izgovorom dvorske žalosti zabranio crvenu boju. Crno-žuta žalost postala je zvanična boja. Boja krasuljka – talasava zastava oduševljenja šuštala je otada samo tajno u grudima njegovih pristalica. Ipak ga Demijurg nije sasvim mogao iskoreniti iz prirode. Jer ga sadrži u sebi potencijalno sunčano svetlo. Dovoljno je zatvoriti oči na prolećnom suncu, da bi ga vrelog gutali pod kapcima, talas za talasom. Fotografski papir spaljuje se baš tim crvenilom u prolećnom sjaju koji se preliva preko svih granica. Bikovi, koje vode sa plahtom na rogovima sunčanim ulicama grada, vide je u drečavim pahuljicama i saginju glave, spremni za napad na imaginarne toreadore koji u panici odlaze sa vatrenih arena.

Ponekad protiče čitav dan sav drečav u eksplozijama sunca, u nagomilavanju oblaka opervaženih svetlo i hromatski, sa svim ivicama pun crvenila koje se prosipa. Ljudi hodaju opijeni svetlošću, zatvorenih očiju, eksplodirajući iznutra od raketa žabica i burića baruta. Zatim predveče ta uraganska vatra svetlosti malaksava, horizont se zaokrugljuje, prolepšava i puni plavetnilom kao staklena kugla u vrtu sa minijaturnom i svetlom panoramom sveta, sa srećno uređenim planovima, nad kojima se kao kruna snega nižu oblaci na vidokrugu, razastrti u drugom redu kao ruloi zlatnih medalji ili zvuk zvona koja se dopunjuju u ružičastim molitvama.

Ljudi se skupljaju na trgu, ćuteći pod tom ogromnom, svetlom kupolom, grupišu se i protiv svoje volje i upotpunjuju u veliko, nepokretno finale, u napregnutu scenu čekanja, oblaci narastaju ružičasto i sve ružičastije, na dnu svih očiju je duboki mir i refleks svetle daljine i iznenada – dok tako čekaju – svet stiže do svoga zenita, sazreva u dva-tri poslednja pulsa do najvećeg savršenstva. Vrtovi se već konačno uređuju na kristalnoj čaši horizonta, majsko zelenilo se penuši i kipi kao bleštavo vino, da bi se kroz jedan trenutak prelilo preko ivica, brda se formiraju po ugledu na oblake: prešavši najviši vrh, lepota sveta se odvaja i uzleće – ogromnim mirisom ulazi u večnost.

I dok ljudi još stoje nepomični, oborivši glave još pune svetlih i ogromnih vizija, očarani tim velikim, sjajnim uzletom sveta, iz gomile neočekivano istrčava onaj, na koga se nesvesno čekalo, zadihani glasonoša, sav rumen, u lepom trikou maslinaste boje, sav izvešan zvoncima, medaljama i ordenima, trči preko čistog prostora trga koji opkoljava tiha gomila, još pun leta i vesti – vanredni dodatak čista dobit koju je odbacio taj dan, koji ga je srećno uštedeo od sveg sjaja. Šest-sedam puta on optrčava trg u lepim mitološkim krugovima, u lepo svijenim i napravljenim krugovima. Trči lagano pred očima sviju, spuštenih kapaka, s rukama na bedrima. Malo težak stomak mu visi potresan ritmičkim trčanjem. Lice purpurno od napora blešti od znoja pod crnim bosanskim brkom, a medalje, ordeni i zvončići skakuću ravnomerno na bronzanom dekolteu, kao svadbena zaprega. Vidi se iz daljine, kako se skrećući na uglu parabolično zategnutom linijom, približava sa janičarskom kapelom svojih zvončića, lep kao Bog, neverovatno ružičast, nepokretnog trupa, braneći se bočnim sjajem očiju kao udarcima korbača od gomile pasa, koja laje na njega.

Tada Franc Jozef I, razoružan opštom harmonijom, proklamuje nemu amnestiju, dozvoljava crvenilu da se udalji, dozvoljava mu za to jedino majsko veče u razvodnjenom i slatkom, obliku karamele i, pomiren sa svetom i svojom antitezom, staje u otvorenom prozoru Šenbruna i u tom trenutku ga vide na celom svetu na svim horizontima, pod kojima na čistim trgovima oivičenim ćutljivom gomilom, trče ružičasti glasnici, vide ga kao ogromnu c. k. apoteozu na pozadini oblaka, naslonjenog sa rukama u rukavicama na ogradu prozora i tirkiznoplavom kaputu sa trakom komtura malteškog reda – oči sužene kao u osmehu u deltama bora, dugmad plava bez dobrote i bez milosti. Stoji tako sa zaglađenim unatrag, snežnim bakenbardima, maskiran kao dobrota – razočarani lisac koji izdaleka imitira osmeh svojim licem bez raspoloženja i bez genijalnosti.

XXX

Posle dugog dvoumljenja ispričao sam Rudolfu događaje poslednjeg dana. Nisam mogao duže da čuvam tajnu koja me je raspinjala. Lice mu je potamnelo, viknuo je, prebacio mi da lažem, najzad je eksplodirao otvorenom zavišću. Sve je izmišljotina, najčistija izmišljotina, vikao je trčeći s podignutim rukama. Eksteritorijalnost! Maksimilijan! Meksiko! Ha! Plantaže pamuka! Dosta mu je toga, svršeno je, nema više nameru da mi pozajmljuje svoj album za marke za takve neprijatnosti. Kraj saveza. Otkaz ugovora. Uhvatio se za kosu od ogorčenja. Bio je izveden iz svih granica, rešen na sve.

Počeo sam da mu objašnjavam umirujući ga – veoma preplašen. Priznao sam da je stvar na prvi pogled zaista neverovatna, nezamisliva. Ni ja sam – priznavao sam – ne mogu da se načudim. Nije ni čudo što, nepripremljen, nije ni mogao da je odmah prihvati. Apelovao sam na njegovo srce i čast. Može li se pomiriti sa svojom savešću, da mi baš sada, kad stvar ulazi u odlučujući stadijum, uskrati svoju pomoć i uništi je povlačeći se od učešća? Na kraju sam se prihvatio da na osnovu albuma dokažem da je sve, od reči do reči, istina.

Malo odobrovoljen, raširio je album. Nikad nisam govorio sa takvom rečitošću i vatrenošću, nadvisio sam samog sebe. Podupirući svoje argumente markama, ne samo da sam odbacio sve zamerke, raspršio sve sumnje, već sam izlazeći izvan toga došao do prosto senzacionalnih zaključaka, da sam i sam stao pred perspektivama koje su se otvarale. Rudolf je ćutao pobeđen, više nije bilo govora o raskidanju saveza.

XXXI

Može li se to označiti kao slučajnost, što je baš tih dana stigao veliki teatar iluzija – veličanstveni panoptikum i podigao svoj tabor na trgu sv. Trojice? Odavno sam to predviđao i pun trijumfa saopštio sam to Rudolfu.

Bilo je vetrovito i poplašeno veče. Spremala se kiša. Na žutim i sladunjavim horizontima dan se već sređivao za odlazak, žureći se navlačio je nepromočive i sive pokrovce nad tabor svojih kola, koja su u nizu išla ka kasnim i hladnim drugim svetovima. Pod do polovine već spuštenom tamnijom zavesom još na trenutak su se pokazali daleki i poslednji zraci rumenila, koji su padali u velikoj i plitkoj, beskrajnoj ravnici, punoj prostranih pojezerja i ogledanja. Žut i preplašen, već odlučen odsjaj išao je od tih svetlih puteva ukoso preko polovine neba, zavesa je padala brzo, krovovi su blistali bledomokrim odsjajem, smračivalo se i za trenutak oluci su počeli da pevaju.

Panoptikum je već bio jasno osvetljen. U tom poplašenom i žurnom sumraku, u plavom svetlu dana koji se gubio, tamne siluete ljudi, pokrivene kišobranima, gurale su se u osvetljen trem šatora, gde su s poštovanjem plaćali pred dekoltiranom, šarenom damom, koja je bleštala draguljima i zlatnom plombom u zubima – žive grudi ušnirane i namazane, a onda, spuštajući se dole, na neshvatljiv način nestajali u senci somotskih zavesa.

Ušli smo kroz razmaknutu zavesu u jasno osvetljenu prostoriju. Već je bila ispunjena ljudima. Grupe u kaputima mokrim od kiše, s podignutim okovratnicima, kretale su se ćutke s mesta na mesto, zastajkivale u nemim polukrugovima. Među njima sam bez muke prepoznao one koji su još samo naizgled pripadali tom istom svetu, a ustvari su vodili poseban reprezentativni i balzamovan život na pijedestalu, život izložen i svečano prazan. Stajali su u groznom ćutanju, obučeni u svečane kapute, mantile i sakoe od dobrog materijala sašivene za njih po meri, vrlo bledi, s pečatima svojih poslednjih bolesti od kojih su umrli i blistali očima. U njihovim glavama već odavno nije bilo nikakve misli, samo navika da se pokazuju sa svih strana, mana predstavljanja svoje prazne egzistencije, koja ih je pridržavala sa poslednjim naporom. Odavno je već trebalo da leže u krevetima, popivši kašiku leka, zavijeni u svoje hladne čaršave, zatvorenih očiju. Bila je zloupotreba držati ih još tako kasno u noć na njihovim uskim posteljama i stolicama, na kojima su ukočeno sedeli, u tesnoj lakovanoj obući, miljama daleki od svoje davne egzistencije, blistavih očiju i sasvim lišeni pameti.

Svakome od njih je visio iz ustiju, već mrtav, kao jezik udavljenog, njihov poslednji krik otkada su napustili ludnicu, gde su boravili neko vreme, kao u čistilištu, smatrani za manijake, pre no što su stupili na te poslednje pragove. Da, to ustvari nisu bili sasvim autentični Drajfusi, Edisoni i Lukeni, to su do izvesnog stepena bili simulanti. Možda su zaista bili ludaci, uhvaćeni in flagranti u trenutku kad je u njih ušla ta idee fixe, u trenutku kad je njihovo ludilo za momenat bilo istina i – vešto preparirano – postalo srž njihove nove egzistencije, čisto kao elemenat, bačen u celini na tu jednu kartu i već nepromenljiv. Otada su imali samo tu misao u glavi, kao uskličnik, i stajali su na njoj, na jednoj nozi, kao u letu, zadržani u polovini pokreta.

Tražio sam ga očima u toj gomili, pun nemira, idući od grupe do grupe. Najzad sam ga našao, ali ne u sjajnoj uniformi admirala levantinske eskadre, u kojoj je bio isplovio na admiralskom brodu »Le Cid« iz Tulona one godine kad je trebalo da zauzme meksikanski presto, niti u zelenom fraku konjičkog generala, koji je tako rado nosio svojih poslednjih dana. Bio je u običnom kaputu, dugih naboranih peševa i u svetlim pantalonama, visoki okovratnik sa plastronom podupirao mu je bradu. S poštovanjem i uzbuđenjem stao sam sa Rudolfom u grupu ljudi koja ga je opkoljavala u polukrugu. I tada sam se sav ukočio. Tri koraka ispred nas u prvom redu gledalaca stajala je Bjanka u beloj haljini sa svojom guvernantom. Stajala je i gledala. Njeno lice je bilo pobledelo i oslabelo poslednjih dana, a njene oči sa kolutovima i pune senki gledale su tužno kao smrt.

Stajala je nepokretno, prekrštenih ruku sakrivenih u naborima haljine, gledajući ispod svojih ozbiljnih obrva očima punim duboke tuge. Srce mi se bolno steglo na taj prizor. I protiv volje sam pošao pogledom, samrtno tužnim pogledom i evo šta sam video: njegovo lice se pokrenulo, kao probuđeno, krajičci usta su se podigli u osmehu, oči su blesnule i počele da se kreću u svojim orbitama, grudi, blistave od ordenja, podigle su se od uzdaha. To nije bilo čudo, bio je to običan mehanički trik. Odgovarajuće navijen, nadvojvoda je držao serkl po zakonima mehanizma, prefinjeno i ceremonijalno, kako je bio navikao za života. Vodio je očima redom po prisutnim, zadržavajući ih na trenutak pažljivo na svakom.

Tako su se u jednom trenutku susreli njihovi pogledi. Zadrhtao je, zakolebao se, progutao pljuvačku, kao da je hteo nešto da kaže, ali je već posle jednog trenutka, poslušan mehanizmu, išao dalje pogledom, vodio ga po ostalim licima sa tim istim ohrabrujućim i blistavim pogledom. Da li je primio na znanje Bjankinu prisutnost, da li je ona doprla do njegova srca? Ko je to mogao znati? Čak nije bio u pravom značenju te reči on sam, bio je tek daleki dvojnik sebe, vrlo reduciran i u stanju duboke iznurenosti. Ali držeći se činjenica, trebalo je primiti, da je u neku ruku bio svoj najbliži agnat, bio je možda on sam u onolikom stepenu, koliko je to još uopšte bilo moguće pri takvom stanju stvari, toliko godina posle svoje smrti. Sigurno je bilo teško u tom voštanom vaskrsenju ući tačno u samog sebe. I protiv njegove volje moralo se tom prilikom prokrasti u njega nešto novo i strašno, moralo se smešati nešto od tog ludila tog genijalnog manijaka, koji ga je izmislio u svojoj megalomaniji, a što je Bjanku moralo ispunjavati grozotom i strahom. Jer već onaj, ko je veoma bolestan, izmiče se i udaljuje od samog sebe, a koliko tek neko tako neumesno vaskrsao. Kako se sad držao prema svojoj najbližoj krvi? Pun neprirodne veselosti i hrabrosti igrao je svoju ludačko-cesarsku komediju, nasmejan i sjajan. Da li se mogao toliko maskirati, da li se toliko bojao stražara, koji su ga sa svih strana posmatrali izloženog za gledanje u bolnici voštanih figura, gde su svi živeli u strahu od – bolničke discipline? Da li s mukom očišćen od nečijeg ludila, čist, izlečen i najzad preživeo, nije mogao drhtati, da ga mogu ponovo baciti u kovitlac i haos?

Kad je moj pogled ponovo pronašao Bjanku, video sam kako je sakrila lice u maramicu. Guvernanta ju je bila zagrlila blistajući prazno emajliranim očima. Nisam mogao duže da gledam Bjankin bol, osećao sam da me hvata grč plača i povukao sam Rudolfa za rukav. Uputili smo se ka izlazu.

Za našim leđima taj našminkani predak, taj ded u cvetu godina, slao je i dalje unaokolo svoje zrake, vladarske pozdrave, u preteranoj usrdnosti čak je podigao ruku, skoro je slao poljupce za nama u toj nepokretnoj tišini, usred šištanja acetilenskih lampi i tihog šuštanja kiše na platnu šatora, dizao se na prste ostacima snage, teško bolestan i, kao i svi oni, čeznuo za samrtničkim prahom.

U tremu su našminkane grudi kasirice počele nešto da nam govore, blistajući brilijantima i zlatnom plombom na crnom tlu magičnih draperija. Izašli smo u noć rosnu i toplu od kiše. Krovovi su blistali dok se sa njih slivala voda, oluci su monotono plakali. Trčali smo kroz pljusak, osvetljen upaljenim fenjerima koji su zveketali na kiši.

XXXII

O, ponoru ljudske prevrtljivosti, o, prava paklena intrigo! U čijoj glavi se rodila ta otrovna i satanska misao, koja je svojom smelošću ostavila za sobom najprefinjenije pomisli fantazije? Što dublje ulazim u njenu bezdanu pokvarenost, utoliko me veće divljenje obuhvata prema bezgraničnoj perfidiji, prema blesku genijalnog zla u srži te zločinačke ideje.

Dakle, predosećanje me nije varalo. Tu kraj nas, usred prividne zakonitosti, usred opšteg mira i pune moći traktata vršen je zločin, od koga se koža ježila na glavi. Mračna drama se odigrala u toj savršenoj tišini, tako maskirana i zakonspirisana da niko nije mogao da se doseti i otkrije je u nevinoj spoljašnosti tog proleća. Ko je mogao i podozrevati da se između tog mekog manekena zapušenih usta koji je prevrtao očima i fine, tako brižljivo vaspitane, tako učtive Bjanke, odigravala porodična tragedija? Ko je, najzad, bila Bjanka? Treba li najzad da otkrijemo krajičak tajne? Šta onda ako nije bila poreklom od zakonite meksikanske carice, pa ni od one nelegalne supruge, morganatske Izabele d'Orgaz koja je sa scene putujućeg pozorišta osvojila nadvojvodino srce svojom lepotom.

Šta onda što je njena majka bila ta mlada Kreolka, koju je, tepajući joj, zvao Končita i koja je pod tim imenom ušla u istoriju – nekako preko kuhinjskih stepenica? Podaci o njoj, koje sam uspeo da sakupim na osnovu albuma za marke, mogu se sažeti u nekoliko reči.

Posle cesarova pada Končita je otputovala sa svojom malom ćerčicom u Pariz, gdje je živela od udovičke rente, nesalomljivo čuvajući vernost svom cesarskom ljubavniku. Istorija tu gubi dalji trag te uzbudljive osobe ustupajući reč nagađanjima i intuiciji. O udaji njene ćerčice i o njenoj daljoj sudbini ne znamo ništa. Ali 1900 g. neka gospođa de V., osoba neobične i egzotične lepote, s malom ćerkom i mužem sa lažnim pasošem odlazi iz Francuske u Austriju. U Salcburgu, na bavarskoj granici, u trenutku prelaska u bečki voz celu porodicu zadržava austrijska žandarmerija i hapsi je. Čudno je što posle ispitivanja njegovih lažnih dokumenata gospodina de V. puštaju na slobodu, a on ne preduzima nikakve mere da oslobodi ženu i ćerku. Tog istog dana se vraća u Francusku i njegov trag se gubi. Tu se gube sve niti u potpunom mraku. S kakvim zaprepašćenjem sam im ponovo otkrio trag koji je u vatrenoj liniji izbio u albumu za marke. Identifikovanje pomenutog gospodina de V. sa izvesnom veoma sumnjivom osobom, koja se javlja pod sasvim drugim imenima i u drugoj zemlji, ostaće zauvek moja zasluga i moje otkriće. Ali pst!... O tome još ni reči. Dovoljno je da je Bjankina genealogija bila otkrivena van svake sumnje.

XXXIII

Toliko zvanična istorija. Ali oficijalna istorija je nepotpuna. U njoj postoje namerne praznine, duge pauze i prećutkivanja, u koja se brzo smešta proleće. Pokriva ona brzo te praznine svojim marginalijama, lišćem koje se sipa bez broja, raste prestižući se uzajamno, obmanjuje koještarijama ptica, nesuglasicama tih krilatih stvorenja punim suprotnosti i laži, naivnih pitanja bez odgovora, tvrdoglavih pretencioznih ponavljanja. Treba mnogo strpljivosti da bi se iza toga haosa pronašao pravi tekst. Tome vodi pažljiva analiza proleća, gramatičko raščlanjivanje njenih rečenica i perioda. Ko, šta? Koga, čega? Treba eliminisati nepouzdana preganjanja ptica, njihove priloge i predloge, njihove plašljive povratne zamenice da bi se lagano izdvojilo zdravo zrno smisla. Album za marke tu služi kao veoma pouzdan putokaz. Glupo, neizbirljivo proleće! Zarasta sve bez izbora, sapliće smisao sa besmislom, večito se ludira – pravi se naivno, beskrajno lakomisleno. Zar je i ono u savezu sa Francom Jozefom I, je li povezano sa njim vezama zajedničke zavere? Treba pamtiti da svaku mrvicu smisla koja se ispili u tom proleću, odmah zasipaju bujice stostrukih izmišljotina, brbljajući kojekakve besmislice. Ptice tu brišu tragove, remete redove pogrešnom interpunkcijom. Tako to bujno proleće odasvud istiskuje istinu, i svaki slobodni pedalj, svaku pukotinu odmah pokriva svojim lisnatim rascvetom. Gde da se skloni prokleto, gde da nađe azil, ako ne tamo, gde ga niko ne traži – u tim vašarskim kalendarima i sanovnicima, u tim prosjačkim i božjačkim pesmicama, koje u prostoj liniji potiču iz albuma za marke?

XXXIV

Posle mnogih sunčanih nedelja došla je serija tmurnih i vrelih dana. Nebo je potamnelo kao na starim freskama, u zagušljivoj tišini sklupčale su se gomile oblaka, kao tragična bojišta na slikama napuljske škole. Na pozadini tih olovnih i mrkih gomila drečavo su svetlele kuće vatrenom, krednom belinom, koju su još više isticale oštre senke pervaza i pilastara. Ljudi su išli oborenih glava, puni mraka iznutra, koji se sakupljao u njima, kao pred buru, usred tihih električnih pražnjenja.

Bjanka se više ne pokazuje u parku. Očevidno je čuvaju, ne dozvoljavaju joj da izađe. Osetili su opasnost.

Danas sam u gradu video grupu gospode u crnim frakovima i cilindrima kako ravnomernim korakom diplomata idu preko trga. Bele grudi su im bleštale u olovnom vazduhu. Ćutke su posmatrali kuće, kao da su ih ocenjivali, išli su složnim, laganim ritmičnim korakom. Imali su kao ugalj crne brkove na glatko izbrijanim licima i sjajne oči, koje se glatko vrte u orbitama, kao zejtinom podmazane i pune rečitosti. Ponekad su skidali cilindre i otirali znoj sa čela. Svi su visoki, vitki, srednjih godina i imaju mrka lica gangstera.

XXXV

Dani su postali tamni, tmurni i sivi. Daleka potencijalna nepogoda leži dan i noć na dalekim horizontima ne prazneći se pljuskom. U velikoj tišini ponekad kroz metalni vazduh prolazi dah ozona, miris kiše, vlažan i svež povetarac.

Ali posle toga samo vrtovi opet šire ogromnim uzdasima vazduh i na hiljade puta rastu lišćem, utrkujući se, danju i noću, na akord. Sve zastave vise teško, potamnele, i nemoćno sipaju poslednje talase boja u zgusnutu auru. Ponekad u otvoru ulice neko obraća prema nebu svetlu, iz mraka isečenu polovinu lica, oka preplašena i sjajna – osluškuje šum prostranstava, električnog ćutanja plovećih oblaka, a dubinu vazduha probijaju kao strele, drhtave i šiljate, crno-bele lastavice.

Ekvador i Kolumbija mobilišu. U pretećem ćutanju tiskaju se na molu redovi pešadije, bele pantalone, belo ukršteno remenje na grudima. Čileanski jednorog se propeo. Vidi se uveče na nebu, patetična zverka, ukočena od bure, s kopitima u vazduhu.

XXXVI

Dani silaze sve dublje u dubinu i zamišljenost. Nebo se zatvorilo, pregradilo nadolazeći sve tamnijom čeličnom burom, i ćuti nisko natmureno. Zemlja spaljena i šarena prestala je da diše. Samo vrtovi rastu bez daha, prosipajući lišće besvesni i pijani, i svaku slobodnu pukotinu pokrivaju hladnom lisnatom supstancom. (Bubuljice pupoljaka bile su lepljive kao ospa koja svrbi, bolne i gnojne – sada zarastaju hladnim zelenilom, zaceljuju se mnogokratno list preko lista, nadoknađujući stostrukim zdravljem, stvaraju rezervu, preko mere i bez računa. Već su prekrili i zaglušili pod tamnim zelenilom izgubljeno dozivanje kukavice, čuje se još samo njen daleki i prigušeni glas utonuo u duboke vrtove, izgubljen pod poplavom srećnog rascveta.)

Zašto kuće tako svetle u tom potamnelom predelu? Ukoliko više se tmuri šum parkova, utoliko oštrija postaje krečna belina kuća i bez sunca svetli vatrenim refleksom spaljene zemlje, sve blistavije, kao da kroz jedan trenutak treba da se prekrije crnim pegama neke drečave i šarene bolesti.

Psi trče pijani, s nosevima u vazduhu. Nešto njuše nesvesni i uzbuđeni, jurcajući po mekom zelenilu.

Nešto hoće da provri iz zgusnutog šuma tih natmurenih dana – nešto senzacionalno, nešto preko svake mere ogromno.

Probam i merim, kakav događaj bi mogao biti ravan toj negativnoj sumi očekivanja, koja se skuplja u ogroman napon elektriciteta, šta bi moglo da se uporedi sa tim katastrofalnim padom barometra.

Negde već raste i postaje sve moćnije ono čemu se u celoj prirodi priprema ova izdubljenost, ta forma, to zijanje bez daha, koje parkovi ne mogu da ispune opojnim mirisom jorgovana.

XXXVII

Crnci, crnci, gomile crnaca u gradu! Viđeni su i ovde i onde, istovremeno na nekoliko tačaka grada. Jure kroz ulice u velikim bučnim, pocepanim ruljama, upadaju u prodavnice prehrambene robe, pljačkaju ih. Šale, gurkanja, smeh, beonjače koje se široko okreću, grleni zvuci i beli blistavi zubi. Dok je milicija mobilisana oni su nestali kao kamfor.

Predosećao sam to, nije moglo biti drukčije. Bila je to prirodna posledica meteorološkog napona. Tek sada sam svestan da sam od početka osećao: to proleće je postavljeno crncima.

Otkud u ovom kraju crnci, odakle su došle te horde negera u štraftastim pamučnim pidžamama? Je li veliki Barnum podigao u blizini svoj logor, idući s bezbojnim taborima ljudi, životinja i demona, jesu li se gde u blizini zadržali njegovi vozovi nabijeni beskrajnim žagorom anđela, životinja i akrobata? Nikada. Barnum je bio daleko. Moje podozrenje se kreće u sasvim drugom pravcu. Ništa neću reći. Zbog tebe ćutim, Bjanka, i nikakva mučenja neće izvući iz mene priznanje.

XXXVIII

Tog dana sam se oblačio dugo i brižljivo. Na kraju, već gotov, stojeći pred ogledalom, načinio sam na svom licu izraz spokojne i nemilosrdne odlučnosti. Pažljivo sam pogledao pištolj pre no što sam ga stavio u zadnji džep pantalona. Još jednom sam bacio pogled u ogledalo, dotakao rukom kaput pod kojim su na grudima bili sakriveni dokumenti. Bio sam spreman da mu se suprotstavim.

Osećao sam se sasvim miran i odlučan. Jer u pitanju je bila Bjanka, a šta ja ne bih bio u stanju da uradim za nju. Odlučio sam da Rudolfu ništa ne poveravam. Što sam ga bolje upoznavao, utoliko se u meni jače učvršćivalo ubeđenje da je to ptica niskog leta, nesposobna da se uzdigne iznad običnosti. Bilo mi je već dosta tog lica koje je zamiralo od konsternacije i bledelo od zavisti, kojom je dočekivalo svako moje novo otkriće.

Zamišljen brzo sam prešao kratki put. Kad se velika gvozdena kapija zalupila za mnom, drhteći od prigušene vibracije, naglo sam ušao u drugu klimu, u drugo pirkanje vetra, u stranu i hladnu okolinu velike godine. Crne grane drveća granale su se u posebno i otkinuto vreme, njihovi vrhovi još bez lišća račvali su se crnim šibljikama u belo nebo neke druge i strane sfere koje je visoko plovilo, zatvoreno sa svih strana alejama – odsečeno i zaboravljeno kao zaliv koji ne otiče. Glasovi ptica, izgubljeni i utišani u dalekim prostranstvima tog prostranog neba, drukčije su prekrajali tišinu, uzimali je u rad zamišljeno, tešku, sivu, unatraške odražavanu u tihom ribnjaku i svet je leteo u to ogledanje bez glave, gravitirao kao slep, pun žestine, u tu veliku, univerzalnu, sivu zamišljenost, u te prevrnute šrafcigere drveća koji su bežali bez kraja, u to veliko, zanjihano bledilo bez kraja i cilja.

Podignute glave, hladan i sasvim spokojan, zatražio sam da me prijave. Uvedoše me u polutamni hol. Tamo je vladao sumrak koji je podrhtavao od tihe raskoši. Kroz visok otvoren prozor kao kroz otvor flaute ulazio je u blagim talasima vazduh iz vrta, lekovito i uzdržljivo, kao u sobu u kojoj leži neko neizlečivo bolestan. Od tih tihih influenca koje su blago udisali filtrovi zavesa lako podignutih aurom vrta, i koje su blago prodirale kroz njih, oživljavali su predmeti, budili se sa uzdahom, bleštavi predosećaj je u plašljivim pasažima prelazio preko niza venecijanskih čaša u dubokoj vitrini, lišće tapeta je šuštalo preplašeno i srebrnasto.

Zatim su se tapete gasile, zalazile u senku i njihova napregnuta zamišljenost, godinama stisnuta u tom gustišu punom tamne spekulacije, oslobađala se strasno maštajući slepim treperenjem aromata kao stari herbarijumi, preko čijih sasušenih prerija preleću jata kolibrija i stada bizona, požari stepa i potere kojima skalpovi lepršaju o sedlu.

Čudna stvar, kako te stare unutrašnjosti ne mogu da nađu mir posle svoje burne, mračne prošlosti, kako u njihovoj tišini ponovo pokušavaju da se isceniraju već presuđeni i prošli događaji, stvaraju iste onakve situacije u beskrajnim varijantama, koje na sve strane prevrće na naličje jalova dijalektika tapeta. Tako se raspada ta tišina pokvarena do dna i demoralisana u hiljadostrukim razmišljanjima, u samotnim deliberacijama, sumanuto jureći preko tapeta u munjama bez sjaja. Zašto sakrivati? Zar se nisu morale iz noći u noć ovde umirivati preterane uzbune, ti nagomilani paroksizmi groznice, rasterivati injekcijama tajnih droga, koje su ih prenosile u široke, umirujuće i blage predele, pune – usred tapeta koje su se razmicale – dalekih voda i odraza?

Začuo sam neko šuštanje. Sa stepenica, sa lakejom ispred sebe, on je silazio snažan i dežmekast, štedljiv u pokretima, zaslepljen refleksom naočara od rogovine. Prvi put sam stao lice u lice s njim. Bio je tajanstven, ali ne bez satisfakcije zapazio sam već posle mojih prvih reči kako se u njegove crte urezuju dve duboke brazde zabrinutosti i gorčine. Dok je iza slepog sjaja svojih naočara uzimao na svoje lice masku veličanstvene nepristupačnosti – video sam kako između nabora te maske kradom prolazi bledi strah. Postepeno je postajao zainteresovaniji, po pažljivom licu se videlo da tek sada počinje da me ceni. Pozvao me je u svoj kabinet koji se nalazio pored ove odaje. Prilikom našeg ulaska neka ženska prilika u beloj haljini je odskočila od vrata, preplašena, kao da je prisluškivala, i udaljila se u dubinu stana. Je li to bila Bjankina guvernanta? Činilo mi se, prelazeći prag te sobe, da ulazim u džunglu. Mutnozeleni polumrak te sobe bio je vodnjikavo iscrtan senkama drvenih roletni spuštenih na prozorima. Po zidovima su bile izvešane botaničke tablice, u velikim kavezima su letele male šarene ptičice. Očevidno u nameri da dobije u vremenu, opisivao mi je primerke starog oružja, džilita, bumeranga i tomahavaka, izvešanih po zidovima. Moj izoštreni njuh je osećao miris kurare. Za vreme dok je on baratao nekom vrstom varvarske halebarde, preporučio sam mu da bude što oprezniji i da savlada svoje pokrete a svoju opomenu sam podupro naglo izvađenim pištoljem. Neprijatno se osmehnuo, malo zbunjen, i ostavio oružje na svoje mesto. Seli smo za teški pisaći sto od abonosa. Odbio sam cigaru koju mi je ponudio, zaklanjajući se za apstinenciju. Tolika opreznost mi je međutim odnela njegovo priznanje. Sa cigarom u opuštenim ustima posmatrao me je s nekom groznom naklonošću koja nije budila poverenje. Zatim, listajući tobož rasejano i nemarno čekovnu knjižicu, iznenada mi je predložio kompromis, pominjući cifru sa mnogo nula dok su mu zenice pobegle u kut očiju. Moj ironični pogled naterao ga je da brzo ostavi tu temu. Sa uzdahom je raširio trgovačke knjige. Počeo je da mi objašnjava stanje svojih poslova. Bjankino ime nije nijednom pomenuto među nama, iako je ona bila prisutna u svakoj našoj reči. Gledao sam ga netremice, a sa mojih ustiju nije silazio ironičan osmeh. Najzad se nemoćno zavalio u stolicu. »Vi ste nepomirljivi«, rekao je kao za sebe, »šta vi zapravo hoćete?« Počeo sam ponovo da govorim. Govorio sam prigušenim glasom, zadržavajući žestinu. Na mojim obrazima su se pojavili crveni pečati. Nekoliko puta sam drhteći izgovorio Maksimilijanovo ime, izgovorio sam ga naglašeno, posmatrajući svaki put kako lice njegovog protivnika postaje sve bleđe. Najzad sam završio teško dišući. Sedeo je zdrobljen. Više nije vladao svojim licem, koje iznenada postalo staro i umorno. »Vaše odluke«, završio sam, »pokazaće mi da li ste sposobni da shvatite novo stanje stvari i da li ste spremni da ga priznate svojim postupcima. Zahtevam činjenice i još jednom činjenice...«

Drhtavom rukom hteo je da dohvati zvonce. Zadržao sam ga pokretom ruke i s prstom na obaraču pištolja povukao sam se natrag iz sobe. Na izlasku sluga mi je dao šešir. Našao sam se na terasi oblivenoj suncem, sa očima još punim uskovitlanog mraka i vibracija. Silazio sam niz stepenice, ne okrećući se, pun trijumfa i siguran da se sada već ni kroz jedan od spuštenih kapaka palate neće promoliti za mnom iz zasede ubilačko grlo dvocevke.

XXXIX

Važni poslovi, državni poslovi od najveće važnosti primoravaju me često da držim poverljive konferencije sa Bjankom. Brižljivo se pripremam za njih sedeći do kasne noći za pisaćim stolom nad tim dinastičkim stvarima najtugaljivije prirode. Vreme protiče, noć tiho zastaje u otvorenom prozoru iznad stone lampe, sve kasnije i svečanije, načinje sve kasnije i tamnije slojeve, prekoračuje sve dublje stepene posvećivanja i razoružava se u prozoru, nemoćna u neiskazivim uzdasima. Dugim laganim gutljajima tamna soba guta zabačene delove parka u svoju dubinu, u hladnim transfuzijama izmenjuje svoj sadržaj sa velikom noći, koja nailazi narasla mrakom, sa setvom perjastog semenja, tamnih čestica prašine i nemih plišanih mušica koje obleću zidove u tihoj panici. Gustiši tapeta se ježe od straha u mraku, srebrnasto narogušeni, sejući kroz lišće koje pada te sumanute i letargične drhtaje, te hladne ekstaze i uzlete, taj transcendentalni strah i nadolaženje k svesti, kojih je puna majska noć izvan svojih margina, kasno posle ponoći. Njena prozirna i staklena fauna, laki plankton komaraca, pokrivao me, nagnutog nad hartijama, obrastajući prostranstvo sve više i više tim penušavim, finim belim vezom, kojim se veze noć kasno posle ponoći. Na hartiju padaju cvrčci i komarci napravljeni od skoro prozračnih tkiva noćnih spekulacija, staklene đinđuve, tanki monogrami, arabeske koje je noć izmislila, sve veće i sve fantastičnije, velike kao slepi miševi, kao vampiri, načinjeni od same kaligrafije i vazduha. Zavesa vrvi od te putujuće čipke, od tihe invazije te imaginarne, bele faune.

U takvu noć van margine, ne znajući granica, prostor gubi svoj smisao. Okružen tim svetlim kovitlacima komaraca, sa svežnjem najzad gotovih hartija, činim nekoliko koraka u neodređenom pravcu, u slepi ćorsokak noći, koji mora da se završava vratima, upravo belim Bjankinim vratima. Pritiskam bravu i ulazim u nju, kao iz sobe u sobu. I pored toga moj šešir karbonara šušti kao nekim vetrom dalekog puta kad prelazim prag, moja kravata fantastično šuška na promaji, pritiskujem na grudi torbu punu najtajnijih dokumenata. Kao da sam iz predsoblja noći ušao u pravu noć! Kako se duboko diše tim noćnim ozonom! Tu je matičnjak, tu je srž noći nadošle jasminom. Tek tu počinje ona svoju pravu istoriju. Velika lampa sa ružičastim abažurom gori nad uzglavljem kreveta. U njenom rumenom polumraku spava Bjanka među ogromnim jastucima, nošena nadošlom posteljom kao plimom noći, ispod široko otvorenog i znojavog prozora. Bjanka čita oslonjena na bledu ruku. Na moj duboki poklon odgovara kratkim pogledom iznad knjige. Viđena izbliza njena lepota kao da se usteže, uvlači se u sebe kao uvrnuta lampa. Sa bogohulnom radošću vidim da njen nosić uopšte nije tako plemenito skrojen, a ten joj ni izdaleka nije savršen. Posmatram to sa izvesnim olakšanjem, iako znam da je to povlačenje njenog sjaja samo kao iz sažaljenja i samo zato da ne bi zadržavalo dah i oduzimalo moć govora. Ta lepota se posle brzo regeneriše pomoću medijuma udaljavanja i postaje bolna, da se ne može podneti i preko svake mere.

Ohrabren njenim pokretom sedam kraj kreveta i počinjem moj izveštaj, služeći se pripremljenim dokumentima. Kroz otvoren prozor iza Bjankine glave teče besvesni šum parka. Cela šuma, stisnuta iza prozora, teče nizovima drveća, prodire kroz zidove, širi se svuda prisutna i sveobuhvatna. Bjanka sluša malo rasejano. Zapravo ljuti me što za to vreme ne prestaje da čita. Dozvoljava da svaki problem osvetlim sa svih strana, da pokažem sve pro i contra, zatim dižući oči sa knjige i trepćući pomalo besvesno rešava ga brzo, vešto i sa zadivljujućom tačnošću. Pažljiv i oprezan prema svakoj njenoj reči, vredno hvatam ton njenog glasa, da bih prodro u sakrivenu intervenciju. Zatim joj smerno podnosim dekrete na potpis i Bjanka potpisuje, spuštenih trepavica, koje bacaju dugu senku i sa lakom ironijom posmatra ispod njih kako stavljam svoj premapotpis.

Možda kasno vreme, davno pređena ponoć, ne pogoduje koncentraciji nad državnim problemima. Noć, izašavši iz poslednjih granica, naginje ka izvesnoj raskalašnosti. Za vreme dok mi tako razgovaramo, iluzija sobe se rasplinjava sve više, mi smo upravo u šumi, žbunovi paprati prekrivaju sve uglove, tik iza kreveta prolazi zid šikare, pokretan i pun spletova. Iz tog lisnatog zida u svetlu lampe izlaze krupnooke veverice, detlići i noćne zverčice i nepomično gledaju u svetlost sjajnim, buljavim očima. Počevši od izvesnog vremena ulazimo u nelegalno vreme, u noć bez kontrole, podložnu svim nestašlucima i noćnim osobenjaštvima. To što se još dešava nekako je van računa, ne uzima se u obzir, puno je sitnica, neuračunljivih ispada i noćnih nestašluka. Samo tome mogu da pripišem čudne promene koje se dešavaju u Bjankinom raspoloženju. Ona, uvek tako uzdržana i ozbiljna, pravo oličenje poslušnosti i lepe discipline, postaje sada puna hirova, prkosa i neuračunljivosti. Papiri leže rašireni na velikoj ravnini njenog jorgana. Bjanka ih nemarno uzima u ruku, kao preko volje baca pogled na njih i ravnodušno pušta kroz razmaknute prste. Nabubrelih ustiju, podbočivši glavu bledom rukom, odlaže svoju odluku i pušta me da čekam. Ili se okreće leđima prema meni, zapušava uši rukama, gluva za moje molbe i ubeđivanja. Iznenada bez reči, jednim pokretom nožice ispod jorgana zbacuje sve papire na zemlju i sa visine svojih jastuka zagonetno raširenim očima gleda kako ih nisko pognut vredno skupljam sa zemlje, otpirujući sa njih iglice. Ti kaprisi, uostalom puni čari, ne olakšavaju mi ionako već tešku i odgovornu ulogu regenta.

Za vreme naših razgovora žubor šume, narastao od hladnog jasmina, putuje kroz sobu celim miljama predela. Sve novi i novi delovi šume prolaze i putuju, nizovi drveća i žbunja, ceo šumski dekor plovi kroz sobu, šireći se. Tada postaje jasno da smo u stvari od početka u nekom vozu, u noćnom šumskom vozu koji se lagano kreće ivicom jaruge po pošumljenoj okolini grada. Otuda ta opojna i duboka promaja, koja skroz protiče kroz te kupee uvek novim nitima i izdužuje se u beskrajnu perspektivu predosećanja. Čak se i kondukter s fenjerom javlja odnekud, izlazi između drveća i buši nam karte svojim kleštama. Tako ulazimo u sve dublju noć, otvaramo joj sasvim nove anfilade, pune treskanja vrata i promaja. Bjankine oči postaju duboke, njeni obrazi plamte, čarobni osmeh rasteže njena ustašca. Da li hoće da mi nešto poveri? Nešto najtajnije? Bjanka govori o izdaji i njeno malo lice plamti od ekstaze, oči joj se sužavaju od navale uživanja kad mi, uvijajući se kao gušter pod jorganom, podmeće izdaju najsvetije misije. Uporno sondira moje pobledelo lice slatkim očima koje postaju razroke. »Učini to«, šapuće uporno, »učini to. Postaćeš jedan od njih, od tih tamnih crnaca...« A kada ja preklinjućim gestom stavljam prst na usta, pun očajanja – njeno sitno lice naglo postaje zlo i otrovno. »Smešan si sa tom svojom nesalomljivom vernošću i celom svojom misijom. Bogzna šta uobražavaš o svojoj nezamenljivosti. A kad bih izabrala Rudolfa! Volim ga hiljadu puta više nego tebe, dosadnog pedanta. Ah, on bi bio poslušan do zločinstva, do uništenja svoga bića, do samog uništenja...« Zatim iznenada trijumfalna lica pita: »Sećaš li se Lonke, ćerke pralje Antosje, sa kojom si se igrao kao mali?« Pogledao sam je začuđen. »To sam bila ja«, rekla je kikoćući se, »samo što sam ja tada još bila dečak. Jesam li ti se tada sviđala?«

Ah, u samoj srži proleća se nešto kvari i kida. Bjanka, Bjanka, da li me i ti razočaravaš?

XL

Bojim se da prerano otkrijem poslednje adute. Igram u suviše veliki ulog da bih mogao da rizikujem. Rudolfu sam odavno prestao da podnosim izveštaj o toku događaja. Njegovo držanje se uostalom promenilo od nekog vremena. Ljubomora, koja je bila dominantna osobina njegovog karaktera, ustupila je mesto izvesnoj velikodušnosti. Neka usrdna naklonost pomešana sa zabrinutošću pokazuje se u njegovim gestovima i neveštim rečima, kad god se slučajno susretnemo. Ranije ispod njegovog gunđavog izraza ćutljivca, ispod njegove iščekujuće uzdržljivosti, ipak se krila radoznalost koja ga je proždirala, gladna svake nove pojedinosti, svake nove verzije o mojoj stvari. Sad je čudno miran, ne želi više ništa da dozna od mene. To mi sada zapravo veoma odgovara, jer iz noći u noć imam te neobično važne sednice u Panoptikumu, koje za izvesno vreme moraju ostati u najvećoj tajnosti. Stražari klonuli od votke, koje im ne žalim, spavaju u svojim sobicama snom pravednika, dok ja uz svetlo nekoliko dimljivih sveća konferišem u tom skupu. Jer među njima ima i krunisanih glava i pregovori sa njima ne spadaju u lake stvari. Iz ranijih vremena sačuvali su taj bespredmetni heroizam, sada prazan i bez teksta, taj plamen, to sagorevanje u vatri neke koncepcije, to stavljanje celog života na jednu kartu. Njihove ideje, za koje su živeli, diskreditovale su se jedna za drugom u prozi svakidašnjeg dana, njihovi fitilji su sagoreli, oni stoje prazni i puni neiživljene dinamike i blistajući nesvesno očima čekaju na poslednju reč svoje uloge. Kako je lako u tom trenutku falsifikovati tu reč, podmetnuti im prvu ideju koja vam padne na pamet – kad su tako nekritični i bespomoćni! To mi u velikoj meri olakšava zadatak. S druge strane ipak je neobično teško dopreti do njihovog uma, zapaliti u njemu svetlo neke misli, takva je promaja u njihovom duhu, tako prazan vetar duva kroz njih. Već samo njihovo buđenje iza sna stalo me je mnogo truda. Svi su ležali na krevetima, samrtno bledi i bez daha. Naginjao sam se nad njih izgovarajući šapatom reči najvažnije za njih, reči koje bi trebalo da ih prožmu kao električna struja. Otvarali su jedno oko. Bojali su se stražara, pravili se mrtvi i gluvi. Tek kad su se uverili da smo sami, pridizali su se na svojim ležištima, uvijeni u zavoje, sastavljeni od komadića, pritiskujući drvene proteze, veštačka, lažna pluća i utrobe. U početku su bili vrlo nepoverljivi i hteli su da recituju naučene uloge. Nisu mogli da shvate da se od njih može tražiti i nešto drugo. Tako su tupo sedeli stenjući s vremena na vreme, ti sjajni muževi, cvet čovečanstva, Drajfus i Garibaldi, Bizmark i Viktor Emanuel I, Gambeta i Macini i mnogi drugi. Najteže je shvatao sam nadvojvoda Maksimilijan. Dok sam ja vatreno kraj njegova uha stalno ponavljao Bjankino ime, on je besvesno treptao očima, beskrajno čuđenje se ocrtavalo na njegovom licu i nikakav blesak razumevanja nije prožimao njegove crte. Jedino kad sam lagano i razgovetno izgovorio ime Franca Jozefa I, preko njegova lica je preletela divlja grimasa, čisti refleks, koji već nije imao odgovarajućeg parnjaka u njegovoj duši. Taj kompleks je bio već odavno istisnut iz njegove svesti, a i kako bi mogao živeti sa njim, sa tom napetošću mržnje koja razdire, on – s trudom sastavljen i zaceljen posle onog krvavog streljanja u Vera Kruzu. Morao sam ga ponovo učiti njegovom životu od početka. Anamneza je bila neobično slaba, nadovezivao sam se na podsvesne bleskove osećanja. Kalemio sam na njega elemente ljubavi i mržnje. Ali sledeće noći se ispostavljalo da je zaboravio. Njegove kolege, koje su bolje shvatale od njega, pomagale su mu, došaptavale reakcije, kojima je trebalo da odgovara i vaspitanje je tako napredovalo laganim koracima. Bio je veoma zapušten, prosto unutrašnje opustošen od stražara, no i pored toga doterao sam dotle, da je na zvuk imena Franca Jozefa izvlačio sablju iz korica. Umalo što nije probio čak Viktora Emanuela I, koji mu se nije dovoljno brzo uklonio s puta.

Desilo se da se ostatak tog sjajnog kolegijuma mnogo brže zagrejao i prožeo idejom nego nesrećni nadvojvoda koji je s mukom držao korak s njima. Iz sve snage sam morao da ih zadržavam. Ne mogu reći da li su oni shvatili svu širinu ideje za koju su imali da ratuju. Meritorna strana nije bila njihova stvar. Predodređeni da sagore u vatri neke dogme, bili su puni oduševljenja što su zahvaljujući meni stekli parolu za koju su mogli umreti u borbi, u vihoru zanosa. Umirivao sam ih hipnozom, s mukom sam ih navikao da čuvaju tajnu. Bio sam ponosan na njih. Koji vođa je ikada imao pod svojim zapovedništvom tako sjajan štab, generalitet sastavljen od tako vatrenih duhova, gardu – istina samo invalida, ali kako genijalnih!

Najzad je došla ta noć, bujna i puna vihora, potresena u svojim dubinama sve do dna onim što se u njoj pripremalo, ogromno i bezgranično. Munje su s vremena na vreme razdirale mrak, svet se otvarao rasporen do najdubljih creva, pokazivao svoju sjajnu unutrašnjost, preplašeno i bez daha i s treskom je ponovo zatvarao. I plovio dalje, sa šumom parkova, s pohodom šuma, s kolom horizonata koji su kružili. Pod zaštitom mraka napustili smo tunel. Išao sam na čelu te nadahnute kohorte, koja se kretala spotičući se veoma, mlatarajući, lupajući štakama i drvetom. Tako smo po mraku došli do kapije koja je vodila u vilu. Zatekli smo je otvorenu. Uznemiren, predosećajući neku podvalu, naredio sam da se zapale buktinje. Vazduh se zacrvenio od smolnog luča, poplašene ptice su se digle visoko u crvenom sjaju, u tom bengalskom svetlu jasno smo videli vilu, njenu terasu i balkone koji su izgledali kao obasjani požarom. Na krovu se lepršala bela zastava. Prožet rđavim predosećajem, stupio sam u dvorište na čelu mojih hrabrih. Na terasi se pojavio majordom. Silazio je, klanjajući se, sa monumentalnih stepenica i približavao se dvoumeći se, bled i nesigurnih pokreta, sve jasniji u svetlu luča. Upravio sam se na njegove grudi oštricu moje sablje. Moji verni su stajali nepokretno, visoko dižući buktinje koje su se dimile. U tišini se čuo šum plamenova koji su tekli vodoravno.

– Gde je gospodin de V.? – upitao sam.

Neodređenim gestom je raširio ruke.

– Otputovao je, gospodine – rekao je.

– Odmah ćemo se uveriti da li je to istina. A gde je Infantkinja?

– Njeno Visočanstvo je takođe otputovalo, svi su otputovali...

Nisam imao razloga da sumnjam u to. Neko me je morao izdati. Nije bilo vremena za gubljenje.

– Na konje! – povikao sam. – Moramo im preseći put.

Provalili smo vrata od štale, u mraku nas zapahnu toplota i miris životinja. Za trenutak smo svi sedeli na konjima koji su se propinjali pod nama i rzali. Nošeni njihovim galopom, uz topot kopita po pločniku izjurili smo dugom kavalkadom u noćnu ulicu. »Šumom prema reci«, dobacio sam iza sebe i skrenuo u šumsku aleju. Oko nas se razbesneše dubine šikare. U mraku se otvoriše kao nagomilani predeli katastrofa i potopa. Leteli smo kroz vodopade šumova, kroz uzbunjene šumske mase, vatra buktinja se otkidala u velikim pahuljama iza našeg otegnutog galopa. Kroz moju glavu je leteo uragan misli. Da li je Bjanka bila oteta, ili je i u njoj nisko nasledstvo oca pobedilo majčinu krv i poslanstvo koje sam uzalud pokušavao da joj nakalemim? Aleja je postajala sve tešnja, pretvorila se u klanac, na čijem se izlazu širila velika šumska poljana. Tamo smo ih najzad sustigli. Ugledali su nas još izdaleka i zaustavili kola. Gospodin de V. je sišao i prekrstio ruke na grudima. Išao je prema nama lagano, mračan, svetlucajući naočarima, sav purpuran u svetlu buktinja. Dvanaest sjajnih oštrica upravi se prema njegovim grudima. Približavali smo se u velikom polukrugu, ćutke, konji su išli hodom, zaslonio sam oči rukama, da bih bolje video. Sjaj buktinje pade na kočije i ja ugledah zavaljenu na sedištu samrtno bledu Bjanku, a kraj nje – Rudolfa. Držao je njenu ruku i pritiskivao je na grudi. Lagano sam sjahao i nesigurnim korakom krenuo sam prema kočijama. Rudolf se lagano podiže kao da je hteo da mi izađe u susret.

Stavši kraj kočija, okrenuo sam se prema kavalkadi koja je lagano nastupala u širokom fronut, sa špadama spremnim na ubod i rekao: »Gospodo, nepotrebno sam vas mučio. Ova gospoda su slobodna i slobodno će otići, nedirnuta ni od koga. Ni dlaka s glave im neće pasti. Ispunili ste svoju dužnost. Stavite sablje u kanije. Ne znam do koje ste mere shvatili ideju, u čiju službu sam vas upregao, do kog stepena je ona ušla u vas i postala krv vaše krvi. Ta ideja, kako vidite, bankrotira na celoj liniji. Što se vas tiče, mislim da ćete to bankrotstvo preživeti bez veće štete, kad ste preživeli i bankrotstvo sopstvene ideje. Vi ste već neuništivi. Što se mene tiče... ali ja nisam važan. Hteo bih samo«, tu sam se okrenuo prema onima u kočijama, »da ne mislite da me je to što se dogodilo, zateklo sasvim nepripremljenog. Nije tako. Odavno sam predviđao sve to. Ako sam prividno tako dugo živeo u svojoj zabludi, ako nisam dozvoljavao da do mene dopre bolje znanje, to je samo zato što mi nije bilo slobodno da znam stvari koje su prelazile moj delokrug, nije mi bilo slobodno da idem ispred događaja. Hteo sam da istrajem na položaju, na koji me je postavila moja sudbina, hteo sam da do kraja izvršim svoj program, da ostanem veran ulozi koju sam sam uzurpirao. Jer, priznajem to sada skrušeno, uprkos šaputanju moje ambicije bio sam samo uzurpator. U svojoj zaslepljenosti latio sam se tumačenja spisa, hteo sam da budem tumač božje volje, u lažnom nadahnuću hvatao sam slepe tragove i konture koji su prolazili kroz album za marke. Nažalost, povezivao sam ih samo u slobodnu figuru. Nametnuo sam svoju režiju ovom proleću, stavio sam pod njegov neobuhvatni rascvet sopstveni program i hteo sam da ga prilagodim, usmerim prema sopstvenim planovima. Neko vreme me je ono nosilo na svom rascvetu, strpljivo i ravnodušno, jedva me osećajući. Njegovu neosetljivost protumačio sam kao toleranciju, pa čak, kao solidarnost, pristanak. Mislio sam da po njegovim crtama pogađam, bolje nego ono samo, njegove najdublje namere, da čitam iz njegove duše, da anticipiram to što ono, zavedeno svojom neobuhvatnošću, ne ume da izrazi. Ignorisao sam sve znakove njene divlje i neukrotive nezavisnosti, silom sam previđao neuračunljive perturbacije koje su je do dna uzbuđivale. Otišao sam tako daleko u svojoj megalomaniji, da sam se osmelio da zagazim u dinastičke probleme najvećih sila, mobilisao sam vas, gospodo, protiv Demijurga, zloupotrebio sam vašu neotpornost na ideje, vašu plemenitu nekritičnost, da bih vam ulio lažnu i razornu doktrinu, da podignem vaš vatreni idealizam na ludačka dela. Neću da odlučujem, da li sam bio pozvan da izvršim najveća dela, za kojima je posegla moja ambicija. Bio sam možda pozvan samo da budem inicijator, bio sam načet, a zatim napušten. Prekoračio sam svoje granice ali i to je bilo predviđeno. U stvari ja sam sam od početka znao svoju sudbinu. Kao i sudbina evo ovog nesrećnog Maksimilijana, i moja sudbina je bila Aveljeva sudbina. Postojao je trenutak kad je moja žrtva bila mirisna i mila Bogu, a tvoj dim je išao nadole, Rudolfe. Ali Kain uvek pobeđuje. Ta igra je unapred udešena«.

Tog trenutka daleka detonacija potrese vazduh, ognjeni stub se podiže iznad šuma. Svi okrenuše glave. »Budite mirni«, rekao sam, »to gori Panoptikum, ostavio sam tamo, napuštajući muzej, burence baruta sa zapaljenim fitiljem. Više nemate kuće, plemenita gospodo, sada ste beskućnici. Nadam se da vas to ne uzbuđuje previše?«

Ali te snažne individualnosti, taj izbor čovečanstva je ćutao i nemoćno svetlucao očima, besvesno stojeći u bojnom poretku osvetljen dalekim odsjajem požara. Pogledali su se uzajamno – sasvim bez misli, trepćući kapcima. »Ti, Sire«, obratio sam se nadvojvodi, »nisi imao pravo. Bila je to možda i sa tvoje strane megalomanija. Neopravdano sam u tvoje ime hteo da reformišem svet. A uostalom možda to uopšte i nije bila tvoja namera. Crvena boja je ista takva boja kao i ostale, tek sve zajedno čine puno svetlo. Oprosti mi što sam zloupotrebio tvoje ime za ciljeve koji su ti bili tuđi. Živeo Franc Jozef I!«

Nadvojvoda zadrhta pri pomenu tog imena, posegnu za sabljom, ali za trenutak kao da dođe sebi, življe crvenilo prekri njegove našminkane obraze, uglovi usta mu se podigoše kao pri osmehu, oči počeše da se okreću u orbitama, ravnomerno i dostojanstveno je držao serkl, idući od jednog do drugog i smeškajući se veselo. Odmicali su se ogorčeno od njega. Ta recidiva carskog postupanja u tako čudnim prilikama napravila je najgori utisak.

– Ostavi to, Sire – rekao sam – ne sumnjam da odlično poznaješ ceremonijal svoga dvora, ali sada nije vreme za to.

– Hteo sam da vam pročitam, dostojna gospodo i ti, Infantkinjo, akt o svojoj abdikaciji. Abdiciram na celoj liniji. Raspuštam trijumvirat. Predajem namesništvo u Rudolfove ruke. I vi ste, plemenita gospodo – tu sam se okrenuo prema svom štabu – slobodni. Imali ste najbolje želje i toplo vam zahvaljujem u ime ideje, naše ideje zbačene sa prestola – suze mi navreše na oči – koja i pored svega ...

U tom trenutku se negde u blizini razleže pucanj. Svi smo okrenuli glave na tu stranu. Gospodin de V. je stajao sa pištoljem u ruci koji se još dimio, čudnovato ukočen i ukoso izdužen. Ružno se iskrivio. Iznenada se zaljuljao i skljokao na lice. »Oče, oče!« povika Bjanka i baci se na njega. Nastade zabuna. Garibaldi, koji se kao stari praktičar razumevao u rane pogleda nesrećnika. Kugla mu je bila probila srce. Pijemontski kralj i Macini ga pažljivo uzeše pod ruke i položiše na nosila. Bjanka je jecala dok ju je Rudolf pridržavao. Crnci, koji su se tek sada okupili ispod drveća, okružiše svoga gospodara. »Massa, massa, naš dobri massa«, jadikovali su u horu.

– Ta noć je zaista fatalna! – povikao sam. – U njenoj istoriji koja će se pamtiti to neće biti poslednja tragedija. Učinio sam mu nepravdu. U stvari u njegovim grudima je kucalo plemenito srce. Povlačim svoj sud, kratkovidi i zaslepljeni sud o njemu. Možda je bio dobar otac, dobar gospodar svojim robovima. Moja koncepcija i ovde doživljava bankrotstvo. Ali posvećujem je bez žalosti. Ti, Rudolfe, treba da ublažiš Bjankin bol, da je voliš dvostrukom ljubavlju, da joj zameniš oca. Sigurno želite da ga uzmete sa sobom na palubu, formirajmo povorku i krećimo u pristanište. Brod vas odavno doziva zvukom sirene.

Bjanka je ponovo pope u kočije, mi pojahasmo konje, crnci podigoše nosila na ramena i svi krenusmo prema pristaništu. Kavalkada konjanika je završavala tu tužnu povorku. Bura se bila umirila za vreme moga govora, svetlo buktinje je otvaralo u dnu šume duboke pukotine, na stotine izduženih, crnih senki je prelazilo sa strane i iznad nas, zalazeći u velikom polukrugu iza naših pleća. Najzad smo izašli iz šume. U daljini se već video parobrod sa svojim točkovima.

Ne ostaje još mnogo da se doda, naša istorija se završava. Usred plača Bjanke i crnaca telo mrtvaca bi izneto na palubu. Poslednji put smo se poređali na obali. »Još jedna stvar, Rudolfe«, rekao sam hvatajući ga za dugme od kaputa. »Odlaziš kao naslednik ogromnog imanja – neću ništa da ti naturam, pre bi trebalo da se pobrinem za starost tih bezdomnih junaka čovečanstva, nažalost ja sam siromašak«. Rudolf se odmah lati čekovne knjižice. Kratko smo se posavetovali na strani i brzo se sporazumeli.

– Gospodo – uzviknuo sam obraćajući se svojoj gardi – evo ovaj moj velikodušni prijatelj odlučio je da popravi moj čin koji vas je lišio hleba i krova nad glavom. Posle onoga što se desilo, nijedan panoptikum vas neće primiti, utoliko pre što je konkurencija velika. Moraćete malo da se odreknete svojih ambicija. Zato ćete postati slobodni ljudi, a ja znam da ćete umeti to da cenite. Pošto vas nažalost nisu naučili nikakvim praktičnim zanimanjima, vas, predodređene za čistu reprezentaciju, moj prijatelj vam poklanja sumu koja je dovoljna da kupite dvanaest verglova iz Švarcvalda. Razići ćete se po svetu, svirajući narodu radu potkrepljenja srca. Izbor arija pripada vama. Zašto traćiti mnogo reči – niste baš sasvim pravi Drajfusi, Edisoni i Napoleoni. Vi ste oni, da tako kažem – samo zato što nema boljih. Sada ćete povećati grupu mnogih vaših prethodnika, onih anonimnih Garibaldija, Bizmarka i Mak-Maona, koji se u hiljadama nepriznati potucaju po svetu. U dnu svojih srdaca ostaćete zauvek oni. A sada, dragi prijatelji i čestita gospodo, kliknite zajedno sa mnom: Živeli srećni mladenci, Rudolf i Bjanka! »Živeli!« povikaše u horu. Crnci počeše intonirati crnački song. Kada se sve utiša, ujedinio sam ih pokretom ruke, posle čega sam, stavši na sredinu, izvukao pištolj i povikao: »A sada zbogom gospodo, i iz onoga što ćete za trenutak videti, izvucite opomenu da se niko ne diže da odgoneta božje namere. Niko nikad nije ispitao zamisli proleća! Ignorabimus, moja gospodo, ignorabimus.«

Prislonio sam pištolj na slepoočnicu i opalio, kad me u tom trenutku neko udari po ruci. Kraj mene je stajao oficir feldjegera i držeći u rukama hartiju pitao: »Jeste li vi Juzef N.?«

– Da – odgovorio sam začuđen.

– Jeste li pre nekog vremena – rekao je oficir – sanjali standardni san biblijskog Josifa?

– Može biti.

– Slaže se – rekao je oficir gledajući u hartiju. – Znate li da je taj san bio primećen na najvišem mestu i surovo osuđen?

– Ne odgovaramo za svoje snove – rekao sam.

– Naravno, odgovarate. – U ime njegovog Cesarskog i Kraljevskog Veličanstva uhapšeni ste!

Osmehnuo sam se.

– Kako je spora mašina pravde. Birokratija njegovog Cesarskog i Kraljevskog Veličanstva je malo troma. Odavno je taj rani san zaostao za delima mnogo težeg kalibra, za koja sam sebi hteo da odmerim kaznu, i evo zastareli san mi spasava život. Stojim vam na raspoloženju.

Ugledao sam kolonu feldjegera koji su se približavali. Sam sam pružio ruke da mi stave okove. Još jednom sam okrenuo oči. Poslednji put sam ugledao Bjanku. Garda invalida ćutke mi je salutirala.

Julska noć

Letnje noći sam prvi put upoznao u godini moje mature, za vreme raspusta. U našoj kući kroz koju su preko celog dana kroz otvorene prozore duvali lahori, šumovi, bleskovi vrelih letnjih dana, nastanio se novi gost, malo, ljutito, kmezavo stvorenjce, sinčić moje sestre. On je u našoj kući doveo do povratka primitivnih odnosa, vratio unatrag socijalni razvoj do nomadske i haremske atmosfere matrijarhata sa logorištem posteljine, pelena, večito pranog i sušenog rublja s nemarnošću ženske toalete koja teži ka obilnim obnaživanjima vegetativno nevinog karaktera, s kiselkastim mirisom odojčeta i grudi nadošlih mlekom.

Sestra je posle teškog porođaja bila otputovala u banju, šogor se pojavljivao samo u vreme kad se jelo, a roditelji su do kasno u noć boravili u radnji. U kući je bila raširila svoju vlast detinja dadilja, čija se ekspanzivna ženstvenost još uvećavala i crpla sankcije iz svoje uloge majke-hraniteljke. U majestetu tog dostojanstva ona je svojim širokim i važnim postojanjem celoj kući udarila pečat ginekokratije koja je istovremeno bila vlast site i bujne telesnosti raspoređene u mudroj postepenosti između nje same i dve sluškinje, kojima je svaka delatnost dozvoljavala da rašire, kao paunov rep, celu skalu autarhične ženstvenosti. Na tiho cvetanje i dozrevanje vrta punog šuštanja lišća, srebrnog sjaja i senovitih zamišljenosti – naša kuća je odgovarala mirisom ženstvenosti i materinstva koji se uzdizao iznad belog rublja i cvetajućeg mesa, i kada bi se u strašno svetli sat podneva preplašene podizale sve zavese na širom otvorenim prozorima i sve pelene razapete na uzicama ustajale u sjajnom špaliru – kroz taj beli alarm svile i platna teklo je perjasto semenje, prašina, izgubljene pahuljice i vrt je sa tokom svojih svetlosti i senki, s putovanjem šumova i zamišljenosti lagano prolazio kroz sobu, kao da su se u taj sat Pana podigle sve pregrade i zidovi i kroz ceo svet u oseki misli i osećanja prolazio drhtaj sveobuhvatnog jedinstva.

Večeri tog leta provodio sam u bioskopu gradića. Napuštao sam ga posle poslednje predstave.

Iz crnine bioskopske dvorane razderane panikom uznemirenih svetlosti i senki, ulazilo se u tihi svetli vestibil, kao iz beskraja burne noći u tihu gostionicu.

Posle fantastične jurnjave po stranputicama filma umorno srce se umirivalo posle ekscesa ekrana u toj svetloj čekaonici, zatvorenoj zidovima od pritiska velike, patetične noći, u tom bezbednom pristaništu, gde je vreme odavno prestalo, a sijalice uzajamno ispuštale jalovo svetlo, talas za talasom, u ritmu jednom zauvek ustaljenom gluvom lupom motora, od koga je lako podrhtavala kabina blagajnice.

Taj vestibil, utonuo u dosadu kasnih sati kao železničke čekaonice kasno posle odlaska vozova, na trenutke je ličio na poslednje tle života, ono što će ostati kad prođu svi događaji, kad se iscrpe žagor množine. Na velikom šarenom oglasu Asta Nilzen se teturala već zauvek s crnim pečatom smrti na čelu, jednom zauvek njena usta su bila otvorena u poslednjem kriku, a oči natčovečanski napregnute i krajnje lepe.

Blagajnica je odavno otišla kući. Sigurno se sada vrtela u svojoj sobici oko razmeštenog kreveta koji je čekao na nju kao čamac, da je odnese među crne lagune sna, u haos sanjivih doživljaja i avantura. Ona što je sedela u kabini, bila je samo njena maska, varljivi fantom koji je gledao umornim, svetlo obojenim očima u prazninu svetlosti, besmisleno trepćući trepavicama da bi stresao zlatan prah sanjivosti, koji se neprestano prosipao sa električnih lampi. Ponekad se blago osmehivala na vatrogasnog narednika koji je i sam davno napušten od svoje realnosti stajao naslonjen na zid, zauvek nepokretan u svojoj sjajnoj kacigi, u jalovom blesku epoleta, srebrnih gajtana i medalja. Iz daljine su u ritmu motora zvečala okna staklenih vrata koja su vodila u kasnu julsku noć, ali je refleks električnog pauka zaslepljivao staklo, negirao noć, krpio kako je mogao iluziju bezbednog pristaništa neugroženog stihijom ogromne noći. Na kraju je čar čekaonice ipak morao da nestane, staklena vrata su se otvarala, crvena zavesa na vratima se nadimala od daha noći, koja je naglo postajala sve.

Osećate li tajanstveni, duboki smisao toga događaja, kad bolešljivi i bledi maturant izlazi kroz staklena vrata iz bezbednog pristaništa sam samcit u bezmernost julske noći? Da li će ikada preći te crne močvare, kaljuge i ponore beskrajne noći, hoće li se jednog jutra iskrcati u sigurnoj luci? Koliko desetina godina će trajati ta crna odiseja?

Još niko nije napisao topografiju julske noći. U geografiji unutrašnjeg kosmosa ti listovi su zapisani.

Julska noć! Tajanstveni fluid mraka, živa, osetljiva i pokretljiva materija mraka, koji je stalno nešto pravio iz haosa i odmah ostavljao svaki oblik! Crna građa koja oko sanjivog putnika gomila pećine svodova, udubljenja i nizine! Kao dosadni brbljivac prati ona usamljenog putnika, zatvarajući ga u krug svojih priviđenja, neumorna u izmišljanju, buncanju, fantaziranju – halucinirajući pred njim zvezdane daljine, bele mlečne puteve, lavirinte beskrajnih koloseuma i foruma. Noćni vazduh, taj crni Protej koji zabave radi pravi baršunaste gustoće, trake jasminovog mirisa, vodopade ozona, iznenadne gluvoće bez vazduha koje kao crni mehuri rastu u beskraj, strašne grozdove mraka, narasle od tamnog soka. Probijam se kroz te tesne arkade, saginjem glavu pod te lukove i svodove nisko spuštene i evo tavanica se naglo kida, sa zvezdanim uzdahom se za trenutak otvara beskrajna kupola, da bi me odmah opet dovela među tesne zidove, prolaze i arkade. U tim zatišjima bez daha, u tim zalivima mraka još stoje odlomci razgovora ostavljeni od noćnih putnika, fragmenti natpisa na plakatima, izgubljeni taktovi smeha, trake šapata, koje nije razvejao noćni povetarac. Ponekad me noć zatvara kao u tamnoj sobi bez izlaza. Obuzima me sanjivost, nisam svestan da li mi noge još idu, ili već odavno spavam u toj hotelskoj sobici noći. Ali evo čujem baršunasti strasni poljubac mirisnih usta izgubljen u prostoru, otvaraju se neki kapci, visokim korakom prekoračujem prozorsku dasku i idem dalje pod parabolama zvezda koje padaju. Iz lavirinta noći izlaze dva putnika. Brbljaju zajedno, izvlače iz mraka neku dugu beznadežnu pletenicu razgovora. Kišobran jednoga od njih monotono lupa o pločnik (takvi kišobrani se nose za slučaj kiše zvezda i meteora), vuku se kao pijane, velike glave u okruglim polucilindrima. Drugi put me za trenutak zadržava konspirativni pogled razrokog oka i velika koščata ruka istaknutih čvorova hramlje kroz noć na štaki, stisnuta oko držka od jelenjeg roga (u takvim štapovima bivaju sakrivene duge tanke špade).

Najzad, na kraju grada noć ostavlja svoje nestašluke, zbacuje zavesu, otkriva svoje ozbiljno i večno lice. Više nas ne ograđuje varljivim labirintom halucinacija i priviđenja, otvara pred nama svoju zvezdanu večnost. Firmament raste u beskraj, sazvežđa gore u svojoj veličanstvenosti na večnim položajima, crtajući magične figure na nebu kao da su htele da nešto prorokuju, da objave nešto poslednje svojim groznim ćutanjem. Od dalekog treperenja tih svetova dopire kreketanje žaba, srebrni zvezdani žagor. Julska nebesa seju neobični mak meteora, koji se tiho utapa u kosmos.

U neki sat noći – konstelacije su sanjale na nebu svoj večiti san – opet sam se našao na svojoj ulici. Neka zvezda je stajala na njenom otvoru mirišući stranim mirisom. Promaja je prolazila kroz nju kao kroz tamni hodnik kad sam otvarao kućnu kapiju. U trpezariji je još gorelo svetlo, dimile su se četiri sveće u bronzanom svećnjaku. Šogora još nije bilo. Od sestrinog odlaska kasnio je na večeru, dolazio je kasno u noć. Budeći se iz sna, često sam ga viđao kako se svlači sa tupim i zamišljenim pogledom. Zatim je gasio sveću, skidao se go i dugo bez sna ležao na hladnom krevetu. Nemirni polusan nije se odmah spuštao na njega, postepeno savlađujući njegovo veliko telo. Još je nešto gunđao, dahtao, teško uzdisao, natezao se s nekim teretom, koji mu je pritiskivao grudi. Dešavalo se ponekad da iznenada brizne u tih, suv jecaj. Preplašen pitao bih ga u mraku: »Šta ti je, Karole?« Ali je on za to vreme putovao dalje svojim teškim putem sna, penjući se vredno na neku strmu goru hrkanja.

Kroz otvoren prozor je u laganom pulsu disala noć. U njenoj velikoj, neformiranoj masi presipao se hladni mirisni fluid, u njenim tamnim komadima su slabili spojevi, proticali tanki potočići mirisa. Mrtva materija mraka je tražila oslobođenje u nadahnutim uzletima jasminovog mirisa, ali neobuhvaćene mase u dnu noći i dalje su ležale još neoslobođene i mrtve.

Pukotina na vratima susedne sobe svetlela je zlatnom strunom, zvučnom i osetljivom kao san odojčeta, koje je tamo teralo svoje ćudi u kolevci. Odande je dopirao cvrkut tepanja, idila između dadilje i deteta, bukolika prve ljubavi, ljubavnih patnji i durenja, koju su odasvud pritiskivali noćni demoni, koji su zgušnjavali mrak iza prozora, primamljeni tom toplom iskricom života koji je tamo tinjao.

S druge strane naše nalazila se prazna i mračna soba, a iza nje roditeljska spavaonica. Naprežući uho, čuo sam kako moj otac obešen o grudi sna pušta da u ekstazi bude odnet na njegove vazdušne puteve, svim bićem predan tom dalekom letu. Njegovo otegnuto i daleko hrkanje pričalo je istoriju tog putovanja po nevidljivim stranputicama sna.

Tako su duše lagano klizile u tamni apohelijum, u kraj života bez sunca, čije oblike niko živi nije video. Ležali su kao mrtvi, bez sunca, čije oblike niko živi nije video. Ležali su kao mrtvi, krkljajući strašno i plačući, dok je crna pomrčina ležala kao gluvo olovo na njihovom duhu. A kad su najzad prolazili pored crnog nadira, sam najdublji Orkus duša, kada su samrtnom znoju savladali njegove čudne rtove, mehovi pluća su ponovo počinjali narastati drugom melodijom, rastući nadahnutim hrkanjem prema osvitu.

Gluvi gusti mrak je pritiskivao zemlju, njene telesine su ležale ubijene kao crne nepomične životinje sa ispalim jezicima, ispuštajući slinu iz nemoćnih njuški. Ali neki drugi miris, neka druga boja mraka nagoveštavala je daleko približavanje osvita. Od otrovanih fermenata novog dana naticao je mrak, kao na kvascu je raslo njegovo fantastično testo, bujalo u oblike ludila, presipalo se preko svih korita i naćava, žurno kisnulo, u panici, da je zora ne bi zatekla u toj razvratnoj plodnosti i zauvek prikovala tu bolesnu bujnost, tu nakaznu decu što se rađaju bez oplođenja, izraslu iz hlebnih čabrova noći kao demoni koji se kupaju u pari dečjih kadica. To je trenutak kad na najtrezniju, na budnu glavu za trenutak pada sanjivo pomračenje. Bolesni, jako tužni i nesrećni imaju tada trenutke olakšanja. Ko zna koliko traje taj momenat, za koje vreme noć spušta zavesu na to što se dešava u njenoj dubini, ali taj kratki antrakt je dovoljan da se scena preuredi, da se ukloni ogromna aparatura, da se likvidira velika priredba noći sa celom njenom tamnom, fantastičnom pompom. Budiš se preplašen, sa osećajem da si nešto zakasnio a u stvari na horizontu vidiš svetlu prugu svetla i crnu masu zemlje koja se konsoliduje.

Moj otac stupa u vatrogasce

Prvih dana oktobra vraćali smo se s majkom iz letovališta koje se nalazilo u susednom departmanu zemlje, u šumovitom slivu Slotvinke, prožetom izvorskim šumom hiljadu potoka. Još uvek ušiju punih šuštanja jova isprepletanog cvrkutom ptica, vozili smo se velikim starim karucama, sa ogromnim krovom, kao tamna, prostrana gostionica, stisnuti među zavežljajima u dubokoj niši postavljenoj somotom u koju su list po list kroz prozor padale šarene slike pejzaža, kao da su lagano premeštane iz ruke u ruku.

Predveče smo stigli na vetrovima izbrisanu visoravan, na veliku, začuđenu raskrsnicu zemlje. Nebo je stajalo nad tim raskršćem duboko, zadihano, vrteći se u zenitu šarenom ružom vetrova. Tu je bio najdalji đeram zemlje, poslednja okuka, iza koje se dole otvarao prostrani i kasni predeo jeseni. Tu je bila granica i tu je stajao stari, istruleli granični stub sa izbrisanim natpisom i svirao na vetru.

Veliki točkovi karuca su zaškripali i upali u pesak, brbljivi treperavi paoci su zaćutali, samo je veliki krov potmulo tutnjao, tamno lupao u unakrsnim vetrovima raskršća kao brod nasukan u pustoši.

Majka je platila trošarinu, đeram se podigao škripeći, a onda su karuce teško ušle u jesen.

Ušli smo u uvelu dosadu ogromne ravnice, u izbledelo i belo pirkanje, koje je tu iznad žute daljine otvaralo svoju blagu i otužnu beskrajnost. Neka kasna i ogromna večnost se dizala iz izbledelih daljina i duvala.

Kao u nekom starom romanu prevrtali su se požuteli listovi predela sve bleđi i sve nemoćniji, kao da su imali da se završe nekom velikom razvejanom pustoši. U tom razvejanom ništavilu, u toj žutoj nirvani mogli smo otići van vremena i stvarnosti i zauvek ostati u tom predelu, u tom toplom jalovom ćarlijanju – nepokretni diližans na točkovima, zaglibljen među oblacima na pergamentu neba, stara ilustracija, zaboravljeni drvorez u starinskom raspalom romanu – kad kočijaš ostatkom snage trgnu uzde i izvede karuce iz slatke letargije tih vetrova i skrenu u šumu.

Ušli smo u gustu i suvu mekoću, u duvansko venjenje. Oko nas je odmah postalo tiho i mrko kao u sandučetu Trabukosa. U tom kedrovom polumraku obilazila su nas stabla drveća suva i mirisna kao cigare. Putovali smo, šuma je postajala sve mračnija, sve aromatičnije je mirisala na duvan, dok nas najzad nije zatvorila kao u suvu kutiju violončela koje je vetar gluvo štimovao. Kočijaš nije imao šibica i nije mogao da zapali fenjere. Konji su, frkćući, instinktom pronalazili put u mraku. Kloparanje paoka se usporilo i utišalo, šine točkova su meko išle po mirisnim iglicama. Majka je zaspala. Vreme je oticalo bez računanja, praveći čudne čvorove, abrevijature u svom toku. Mrak je bio neproziran, nad krovom je još hučao sivi šum šume, kad se tle pod konjskim kopitama naglo stvrdnulo u ulični pločnik, kola skrenuše u mestu i stadoše. Stala su tako blizu zida, da su se skoro očešala o njega. Nasuprot vratašca karuca majka je napipala zid kuće. Kočijaš je istovarivao zavežljaje. Ušli smo u veliki razgranat trem. Bilo je tu mračno, toplo i tiho kao u staroj, pustoj pekari pred zoru kad se ugasi peć, ili kao u kupatilu kasno u noć kad se napuštene kade i čabrovi hlade u mraku, u tišini odmeravanoj ceđenjem kapljica. Cvrčak je strpljivo parao iz mraka varljive šavove svetla, kao rupice, od kojih nije postajalo vidnije. Pipajući našli smo stepenice.

Kad smo stigli na škripavo odmorište na savijutku majka reče: »Probudi se, Juzefe, padaš s nogu, još samo nekoliko stepenica«. Ali ja bez svesti od sanjivosti, samo se jače pripih uz nju i čvrsto zaspah.

Nikada više posle toga nisam mogao da saznam od majke koliko je stvarnog bilo u onome što sam video te noći kroz spuštene kapke, izmoren teškim snom, padajući stalno u gluvu besvest, a koliko je bilo plod moje mašte.

Bila je neka velika rasprava između mog oca, majke i Adele, protagonistkinje te scene, rasprava principijelnog značaja, koliko se danas prisećam. Krivicu za to što uzalud pokušavam da odgonetnem njen smisao koji mi stalno izmiče snose izvesne praznine moga pamćenja, slepe mrlje sna, koje pokušavam da ispunim pretpostavkama, supozicijom, hipotezom. Nemoćan i nesvestan stalno sam iznova odlazio u gluvo neznanje, dok mi je na spuštene kapke silazio dah zvezdane noći, razapete u otvorenom prozoru. Noć je disala u čistom pulsu i iznenada zbacivala prozirnu zavesu zvezda, zagledala sa visine u moj san svojim starim i večitim licem. Zrak daleke zvezde, upleten u moje trepavice, razlivao se srebrnasto na slepoj beonjači oka i kroz pukotine kapaka ja sam video sobu osvetljenu svećom, zamršenu u haos zlatnih crta i cik-cak linija.

Uostalom, možda se ta scena desila u neko drugo vreme. Mnoge činjenice ukazuju na to da sam bio njen svedok tek mnogo kasnije kad sam se jednog dana posle zatvaranja radnje vraćao s majkom i kalfama kući.

Na pragu stana majka je pustila uzvik zaprepašćenja i oduševljenja, kalfe behu zanemele zapanjene. Na sredini sobe je stajao sjajan mesingani vitez, pravi sveti Đurđe, koga je kaciga, zlatni štitovi, naramenica, cela zveckava oprema uglačanih zlatnih limenih pločica činila ogromnim. S divljenjem i radošću sam prepoznao naježene brkove i bradu moga oca koji su štrčali ispod teškog pretorijanskog šlema. Pancir se talasao na njegovim uzbuđenim grudima, mesingano prstenje je disalo pukotinama kao telo ogromnog insekta. Uvećan oklopom, u sjaju zlatnog lima bio je nalik na arhistratega nebeskih odreda.

– Nažalost, Adela – govorio je otac – nikada nisi imala shvatanja za pitanja višeg reda. Svuda i uvek si uništavala moja dela eksplozijama besmislene zlobe. Ali okovan oklopom, sada se rugam tvom golicanju, kojim si me nemoćnog dovodila do očajanja. Nemoćan bes dovodi danas tvoj jezik do brbljivosti dostojne sažaljenja, čiji se prostakluk i neotesanost mešaju sa glupošću. Veruj mi da me ona samo ispunjava tugom i sažaljenjem. Lišena plemenitog poleta fantazije, plamtiš nesvesnom zavišću prema svemu što se uzdiže iznad prosečnosti.

Adela odmeri oca pogledom punim bezgraničnog prezira i obraćajući se majci reče ogorčenim glasom, roneći i nehotice ljutite suze: »Uzima sav naš sok! Iznosi iz kuće sve boce sa sokom od maline koji smo skuvali ovog leta! Hoće da ga da onim nitkovima vatrogascima da ga popiju. A sem toga me zasipa uvredama.« Adela kratko zaplaka. »Kapetan vatrogasaca, kapetan varalica!« vikala je mereći oca pogledom punim mržnje. »Puno ih je svuda. Ujutro, kada hoću da siđem po pecivo, ne mogu da otvorim vrata. Naravno, dvojica njih su zaspali na pragu u tremu i zagradili ulaz. Na stepenicama, na svakoj stepenici leži po jedan u mesinganoj kacigi i spava. Nude se da dođu u kuhinju, proturaju kroz pukotinu u vratima svoja lica kunića u mesinganim konzervama, strižu sa dva prsta kao đačići u školi i molećivo cvile: šećera, šećera... Otimaju mi vedricu iz ruku i lete da donesu vode, igraju oko mene, umiljavaju se, skoro mrdaju rogovima. Pri tome svaki čas trepću crvenim kapcima i odvratno se oblizuju. Dovoljno je da nekog od njih pogledam oštro i lice mu odmah natiče crvenim bestidnim mesom kao ćuranu. I takvim on daje naš sok od malina!...«

– Tvoja prostačka priroda – reče otac – zagađuje sve čega se dotakne. Dala si opis lika tih sinova ognja dostojan tvoje sićušne pameti. Što se mene tiče, sva moja simpatija pripada tom nesrećnom rodu salamandri, tim bednim vatrenim bićima lišenim nasledstva. Cela krivica tog nekada slavnog roda sastoji se u tome što je stupio u službu ljudi, što se prodao ljudima za kašiku bedne ljudske hrane. Za to im je plaćeno prezirom. Glupost plebsa je neograničena. Te delikatne osobe dovedene su do najdubljeg pada, do krajnje demoralizacije. Šta ima čudnog u tom što im ne prija hrana, ta otužna i prostačka hrana koju im kuva žena poslužitelja gradske škole u zajedničkom kotlu za njih i gradske zatvorenike? Njihovo nepce, prefinjeno i genijalno nepce vatrenih duhova, željno je plemenitih i tamnih balsama, mirisnih i šarenih fluida. Zato će te svečane noći, kad budemo uparađeni sedeli u velikoj sali gradske Stavropigije za belo zastrtim stolovima, u toj sali visokih, osvetljenih prozora koji bacaju svoj sjaj u dubinu jesenje noći, svako od nas s pijetizmom i sladokustvom svojstvenim sinovima ognja umakati beli hleb u pehar sa sokom od maline i lagano pijuckati taj plemeniti gusti liker. Na taj način se okrepljuje unutrašnje biće vatrogasca, regeneriše se bogatstvo boja, koje taj narod izbacuje iz sebe u obliku vatrometa, raketa i bengalske vatre. Moja duša je puna samilosti prema njihovoj bedi, prema njihovoj degradaciji za koju oni ne snose krivicu. Ako sam iz njihovih ruku primio kapetansku sablju, učinio sam to jedino u nadi da će mi poći za rukom da podignem to palo pleme, da ga izvedem iz poniženja i nad njim podignem zastavu nove ideje.

– Sav si drukčiji, Jakube – rekla je majka – veličanstven si. Nećeš valjda na celu noć iz kuće. Ne zaboravljaj da od mog povratka nismo imali prilike da dobro porazgovaramo udvoje. Što se tiče vatrogasaca – rekla je obraćajući se Adeli – u stvari mi se čini da se ti rukovodiš nekom predrasudom. To su simpatični momci, iako su nitkovi. Uvek sa uživanjem gledam te vitke mladiće u njihovim elegantnim mundirima, malo preterano stegnutim u pasu. Imaju mnogo prirodne elegancije i dirljiva je njihova vrednoća i oduševljenje s kojim su gotovi da u svakom trenutku usluže dame. Kad god mi na ulici ispadne kišobran iz ruke, ili se razveže traka na cipeli, uvek dotrči neki od njih, pun uzbuđenja i usrdne spremnosti. Nemam srca da razočaram te vatrene želje i uvek strpljivo čekam da dotrči i učini mi uslugu što ga, izgleda, čini veoma srećnim. Kad se, pošto je završio vitešku dužnost, udalji, odmah ga opkoli grupa kolega koja s njim pretrese ceo događaj, pri čemu junak gestovima pokazuje kako je sve teklo. Na tvom mestu bih se rado koristila njihovom galanterijom.

– Smatram da su oni gotovani – reče stariji kalfa Teodor. Ta ne dozvoljavamo im da gase požare zbog njihove detinje neodgovornosti. Dovoljno je videti sa kakvom zavišću uvek zastaju pred grupom dečaka koji se bave bacanjem dugmadi pod zid, da bi se mogla oceniti zrelost njihovog kunićkog razuma. Kad sa ulice dopire divlja vriska igre, mogu se skoro sigurno, pogledavši kroz prozor, u gomili dečaka videti ti zainteresovani i umorni klipani, skoro onesvešćeni od velike jurnjave. Kad vide požare, luduju od radosti, tapšu rukama i igraju kao divljaci. Ne, za gašenje se ne mogu upotrebiti. Za to upotrebljavamo dimničare i gradske milicionare. Ostaju samo zabave i narodni praznici, koji ne mogu proći bez njih. Na primer, pri takozvanom jurišu na Kapitol u tamno jutro, ujesen, preoblače se u Kartaginjane i uz paklenu galamu opsedaju Bazilijansku Uzvišicu. Svi tada pevaju »Hannibal, Hannibal ante portas«.

Pri tom pred kraj jeseni postaju lenji i sanjivi, padaju u san stojeći, a kad padne prvi sneg, nema ih ni za lek. Jedan stari pećar mi je pričao da ih prilikom popravljanja odžaka nalazi prikačene uz zidove odžaklije, nepokretne kao lutke, u njihovim skerletnim uniformama i sjajnim kacigama. Spavaju tako stojeći, opijeni sokom od malina, puni lepljive slatkoće i vatre iznutra. Tada ih izvlače za uši i vode u kasarne, pijane od sna i bez svesti, kroz jutarnje jesenje ulice, šarene od prvih sumrazica, dok ulična rulja baca za njima kamenje, a oni se smeškaju svojim stidljivim osmehom punim krivice i nežne savesti i teturaju se kao pijani.

– Bilo kako bilo – rekla je Adela – ja im ne dam soka. Nisam zato upropašćavala svoj ten u kuhinji, kuvajući ga, da bi ga ti nitkovi popili.

Umesto odgovora moj otac prinese zviždaljku ustima i prodorno zasvira. Kao da su prisluškivali kraj ključaonice upadoše četiri vitka mladića i svrstaše se pod zidom. Sobe zasvetleše od sjaja njihovih šlemova, a oni, stavši po vojnički, mrki i opaljeni ispod sjajnih čelenki, čekahu na zapovest. Na očev znak dvojica uhvatiše sa obe strane veliku bocu upletenu u pruće, punu purpurne tečnosti, i pre no što je Adela uspela da ih spreči, oni već lupajući strčaše niz stepenice odnoseći dragocenu tečnost. Druga dvojica, salutiravši po vojnički, udaljiše se za prvima.

Trenutak je izgledalo da će Adela učiniti nešto neuračunljivo, takvu su vatru bacale njene lepe oči. Ali otac nije očekivao eksploziju njenog gneva. U jednom skoku obreo se na prozorskoj dasci i raširio ruke. Potrčali smo za njim. Trg bleštavo osvetljen svetiljkama vrveo je od šarenih gomila. Pod našom kućom osam vatrogasaca je širilo u krug veliko platno za jedra. Otac se okrenu još jednom, blesnu celom raskoši opreme, salutirajući nam ćutke, a onda, raširenih ruku, sjajan kao meteor, skoči u noć koja je gorela hiljadama svetiljki. Bio je to tako lep prizor, da smo svi od oduševljenja zatapšali. Čak je i Adela, zaboravljajući na svoju uvredu, zatapšala tom skoku, izvršenom sa takvom elegancijom. Za to vreme moj otac elastično saskoči sa čaršava i zazvečavši limenim pancirom stade na čelo odreda koji se formirajući dvojke razvi u maršu u dugi red i lagano udalji kroz tamni špalir gomile, blistajući mesinganim konzervama kaciga.

Druga jesen

Između mnoštva naučnih radova koje je moj otac započinjao u retkim trenucima spokoja i unutrašnjeg stišavanja, između udaraca nesreća i katastrofa, kojima je obilovao taj avanturistički i burni život – njegovom srcu je najbliža bila uporedna meteorologija, naročito specifična klima naše provincije puna svojevrsnih jedinstvenih osobenosti. On, baš moj otac, položio je temelje naučne analize klimatskih formacija. Njegova »Skica opšte sistematske jeseni« objasnila je jednom zauvek suštinu tog godišnjeg doba, koje u našoj provincijskoj klimi dobija tu otegnutu, razgranatu, gotovansko raširenu formu, koja se pod nazivom »kinesko leto« pruža daleko u dubinu naših šarenih zima. Šta da se kaže? On je prvi objasnio sporedni, sekundarni karakter te kasne formacije, koja nije bila ništa drugo do neka vrsta trovanja klime mijazmama prezrele barokne umetnosti koja se izrođavala, sabijena u naše muzeje. Ta muzejska umetnost koja se raspada od dosade i zaboravljena, zatvorena bez izlaza ušećerava kao staro slatko, preslađuje našu klimu i uzrok je te lepe, malarične febre, tih šarenih delirijuma, kojim izdiše ta otegnuta jesen. Jer lepota je bolest, učio je moj otac, to je neka vrsta drhtaja tajanstvene infekcije, tamni nagoveštaj raspadanja, koji se diže iz dubine savršenstva i koju savršenstvo dočekuje uzdahom najdublje sreće.

Nekoliko konkretnih napomena o našem provincijskom muzeju neka na ovom mestu posluži boljem razumevanju stvari... Njegov početak pada u XVIII vek i vezan je za kolekcionarsko oduševljenje dostojno divljenja otaca bazilijanaca koji su darivali grad tom parazitskom izraslinom koja je opterećivala gradski budžet preteranim i neproduktivnim izdatkom. Niz godina blagajna Republike, otkupivši u bescenje te zbirke od osiromašenog reda velikodušno se upropašćivala tim mecenstvom, dostojnim neke kraljevske rezidencije. Ali već sledeća generacija gradskih otaca, mnogo praktičnija i koja nije zatvarala oči pred privrednim neophodnostima, posle neuspešnih pregovora sa kuratorijumom nadvojvodinih zbirki, kome je htela da proda ovaj muzej – zatvorila ga je, likvidirala upravu i poslednjem kustosu odredila doživotnu penziju. Za vreme tih pregovora stručnjaci su sa sigurnošću koja nije izazvala nikakve sumnje konstatovali da su lokalni patrioti jako precenjivali vrednost tih zbirki. Čestiti oci su sa oduševljenjem vrednim pohvale kupili ne jedan falsifikat. Taj muzej nije imao nijednu sliku prvorazrednog majstora, ali je zato imao cele kolekcije treće- i četvrtorazrednih, cele provincijske škole, poznate samo stručnjacima, zaboravljene, slepe ulice istorije umetnosti.

Čudna stvar: čestiti monasi su imali ratničke sklonosti, veći deo slika je predstavljao bitke. Spaljeni zlatni mrak je tamneo na tim platnima izgorelim od starosti, na kojima su flote galera i karavela, stare zaboravljene armade trulile u zalivima bez izlaska, ljuljajući na napetim jedrima veličanstvenost davno nestalih republika. Ispod dimom pokrivenih i potamnelih verniksa jedva su se nazirale konture konjičkih bitaka. Kroz pustoš spaljenih ratova, pod tamnim i tragičnim nebom u groznoj tišini su prolazile sklupčane kavalkade, obuhvaćene sa obe strane u gomile i cvetove artiljerijskog ognja.

Na slikama napuljske škole stari bez kraja opaljeno i suvo popodne, kao da ga gledate kroz tamnu bocu potamnelo sunce izgleda kao da vene pred očima u tim izgubljenim predelima, kao na dan uoči kosmičke katastrofe. Zato su tako slabi osmesi i gestovi zlatnih ribarki, koje su sa izveštačenom ljupkošću prodavale povorke riba putujućim komedijašima. Ceo taj svet je odavno osuđen i davno prošao. Otud ta beskrajna slatkoća poslednjeg gesta, koji usamljen još traje – dalek samom sebi i izgubljen, stalno iznova ponavljan i već nepromenljiv.

A još dalje u dubini te zemlje, nastanjene bezbrižnim narodom veseljaka, arlekina, ptičara sa kavezima, u toj zemlji bez ozbiljnosti i bez stvarnosti male Turkinje punačkim rukama prave medene lepinjice poređane na daskama, dva dečaka u napuljskim šeširima nose korpu punu bučnih golubova na štapu koji se lako ugiba pod tim gugutavim krilatim teretom. A još dublje, na samoj ivici večeri, na poslednjem komadiću zemlje, gde se na granici mutnožutog ništavila njiha uveli buket mečje šape – još uvek se igra partija karata, poslednji ljudski ulog pred velikom noći koja dolazi.

Celo to skladište stare lepote izloženo je u bolnoj destilaciji pod pritiskom celih godina dosade.

– Jeste li kadri da shvatite – pitao je moj otac – očajanje te osuđene lepote, njene noći i dane? Stalno se iznova diže na varljive licitacije, inscenira tobožnje rasprodaje, bučne i mnogoljudne akcije, zanosi se divljim hazardom, razbacuje gestom rasipnika, uprošćava svoje bogatstvo, da bi trezneći se videla da je sve to uzalud, da ne vodi van zatvorenog kruga savršenstva osuđenog na samog sebe i da ne može olakšati bolnu suvišnost. Nije onda čudo što je ta nestrpljivost, ta bespomoćnost lepote morala najzad ući u naše nebo, razgoreti se odsjajem na našem horizontu, u te oblačne aranžmane, ogromne i fantastične, koje nazivam našom drugom, našom pseudojeseni. Ta druga jesen naše provincije nije ništa drugo do bolesna fatamorgana, koju u uvećanoj projekciji zrači na naše nebo umiruća, zatvorena lepota naših muzeja. Ta jesen je veliko putujuće pozorište koje obmanjuje poezijom, ogromnom šarenom lukovicom koja se ljušti sloj po sloj sve uvek novom panoramom. Nikad da se dopre do ikakve suštine. Iza svake kulise, kad uvene i uvije se šušteći, pokaže se nov i sjajan prospekt, trenutak živ i istinit, pre no što, gaseći se, ne pokaže osobine hartije. Sve perspektive su nacrtane, sve panorame od kartona, samo je miris pravi, miris kulisa koje venu, miris velike garderobe, pun šminke i tamjana. A u sumrak taj veliki nered i haos kulisa, ta zbrka bačenih kostima, po kojima se gaca bez kraja, kao po šuštavom, uvelom lišću. Tu vlada velika bezglavost i svako vuče za užad zavesa, a nebo, veliko jesenje nebo, visi u dronjcima prospekta i puno je škripe blokova. I ta žurna groznica, taj zadihani i kasni karneval, ta panika jutarnjih balskih sala i Vavilonska kula maski, koje ne mogu da pogode svoja prava odela.

Jesen, jesen, aleksandrijska epoha godine, koja u svojim ogromnim bibliotekama gomila jalovu mudrost 365 dana sunčeve putanje. O, ta staračka jutra, žuta kao pergament, slatka od mudrosti kao kasne večeri! Ta popodneva lukavo osmehnuta kao mudri palimpsesti, sa mnogo slojeva kao stare požutele knjige! Ah, jesenji dan, taj stari šaljivčina – bibliotekar, koji se u izbledelom šlafroku penje po merdevinama i proba slatko svih vekova i kultura! Svaki predeo mu je kao uvod u stari roman. Kako se divno zabavlja puštajući junake davnih povesti u šetnju pod to zadimljeno i medeno nebo, u tu mutnu i tužnu, kasnu slatkoću svetla! Kakve nove avanture će doživeti Don Kihot u Soplicovu? Kako će izgledati Robinzonov život posle povratka u rodni Bolehov?

Zagušljivih, nepokretnih večeri, zlatnih od sunčeva sjaja, otac nam je čitao odlomke svoga manuskripta. Oduševljeni let ideja dozvoljavao mu je da na trenutke zaboravi strašnu Adelinu prisutnost.

Došli su topli moldavski vetrovi, naišla je ta ogromna žuta monotonija, taj sladak vetar s juga. Jesen nije htela da se završi. Kao sapunski mehurovi dolazili su sve lepši i eteričniji dani i svaki je izgledao do poslednjih granica tako oplemenjen, da je svaki trenutak trajanja bio čudo produženo preko mere i skoro bolno.

U tišini tih dubokih i lepih dana neprimetno se menjala materija lišća, dok drveće jednog dana nije ostalo u slamenom ognju sasvim materijalizovanog lišća, u lepoti lakoj kao cvet pleve, kao sloj šarenih konfeta – veličanstveni paunovi i feniksi koji treba samo da se protresu i zalepršaju, da bi izgubili to sjajno, lakše od hartije, olinjalo i već nepotrebno perje.

Mrtva sezona

I

U pet sati ujutro – jutro bleštavo od ranog sunca, naš dom se već odavno kupao u vrelom i tihom jutarnjem sjaju. Tog svečanog sata, neposmatran ni od koga, on je ceo tiho ulazio – dok je kroz sobe u polumraku spuštenih zavesa još solidarno išlo složeno disanje spavača u fasadu obasjanu suncem, u tišinu rane žege, kao da mu je cela površina bila izlepljena od blago usnulih kapaka. Tako, koristeći se tišinom tih svečanih sati, udisao je prvu vatru jutra slatko uspavanim licem koje je malaksavalo u sjaju, crtama koje su lako podrhtavale kroz san od maštanja tog napetog sata. Senka bagrema pred kućom, koja se bleštavo talasala na tim vrelim kapcima, ponavljala je na njihovoj površini, kao na klaviru, iznova i iznova tu svoju svetlucavu frazu, koju je spirao povetarac – uzalud pokušavajući da prodre u taj zlatni san. Platnene zavese su gutale jutarnji požar, porciju za porcijom, i crnele od sunca, gubeći svest u beskrajnom sjaju.

U taj rani sat moj otac, koji više nije mogao da spava, silazio je sa stepenica, natovaren knjigama, da bi otvorio radnju koja se nalazila u parteru zgrade. Na trenutak bi zastao u kapiji nepomičan, izdržavajući, zažmirivši očima, moćni napad sunčanog ognja. Sunčani zid kuće ga je slatko uvlačio u svoju ravan blago nivelisanu, sasvim izglađenu. Otac je na trenutak postajao pljosnat, urastao u fasadu, i osećao kako mu raširene ruke, drhtave i tople, pljosnato zarastaju između zlatne štukature fasade. (Koliko očeva je već tako zauvek uraslo u fasadu kuće u pet sati ujutro, u trenutku kad su silazili sa poslednje stepenice. Koliko očeva je na taj način postalo zauvek vratarima sopstvene kapije, pljosnato izrezanih u udubljenju, sa rukom na bravi i lica razvezana u same paralelne i blage brazde, po kojima posle klize zaljubljeni prsti sinova, tražeći poslednje tragove očeva, utonulih zauvek u univerzalni osmeh fasade). Ali se posle toga otkidao poslednjim ostatkom volje, povraćao svoju treću dimenziju i ponovo očovečen, oslobađao okovana vrata od reze i železnih šipaka.

Kad bi otvarao to teško, železom okovano krilo dućanskih vrata, gunđavi mrak se povlačio na korak od ulaza, odmicao se za pedalj u unutrašnjost radnje, premeštao se i lenjo smeštao u dubini. Dimeći se nevidljivo iz još hladnih ploča trotoara jutarnja svežina je plašljivo zastajala na pragu slabom, drhtavom strujom vazduha. U dubini je ležao mrak mnogih ranijih dana i noći u nenačetim balama sukna, poređan u slojevima, jureći u špalirima u dubinu u prigušenim pohodima i putovanjima, dok ne bi nemoćno prestao u samom jezgru radnje, u tamnom magacinu, gde se razilazio već neraščlanjen i zasićen samim sobom, u gluhu nejasnu suknenu pramateriju.

Otac je išao duž tog visokog zida ševiota i rebrastog somota, prevlačeći rukom hrbata suknenih bala kao preko šliceva ženskih haljina. Pod njegovim dodirom ti nizovi slepih trupova, uvek spremnih na paniku i da poremete red, umirivali su se, učvršćivali u svojim suknenim hijerarhijama i redu.

Za moga oca naša radnja je bila mesto velikih briga i nevolja. To delo njegovih ruku nije od danas počinjalo – rastući – da ga napada sve upornije, da ga strašno i nevidljivo prerasta. Ono je za njega bio prevelik zadatak, zadatak koji je prelazio njegove snage, uzvišen i neobuhvatan zadatak. Veličina te pretenzije ga je plašila. Prestrašeno zagledan u njenu veličinu, koju celim svojim životom bačenim na tu jednu kartu nije mogao da zadovolji – sa očajanjem je video lakomislenost pomoćnika, njihove nestašne i besmislene manipulacije, koje su vršene na margini te velike stvari. S gorkom ironijom je proučavao tu galeriju lica nepomućenih nikakvom brigom, čela nenapadnutih nikakvom idejom, ispitivao je do dna te oči čije nevino poverenje nije mutila ni najmanja senka podozrivosti. Šta mu je mogla pomoći majka sa celom njenom lojalnošću i vernošću? Refleks te ogromne stvari nije dopirao do njene proste i bezbedne duše. Nije bila stvorena za herojska dela. Zar nije video kako se iza njegovih leđa brzim pogledom sporazumevala sa pomoćnicima, radujući se svakom trenutku bez nadzora, u kome je mogla učestvovati u njihovim besmislenim lakrdijama.

Otac se sve više odvajao od tog sveta lakomislene bezbrižnosti, bežao u surova pravila svoga reda. Preplašen razbludnošću koja se širila unaokolo, zatvarao se u samotnu službu visokog ideala. Njegova ruka nikada nije popuštala zategnute dizgine, nikada sebi nije dozvoljavala popuštanje strogosti, udobnu lakoću.

To je sebi mogao dozvoliti Balanda i komp., i ostali diletanti branše, kojima je bila strana glad za savršenošću, asketizam visokog majstorstva. Otac je s bolom gledao na pad branše. Ko je danas od trgovaca tekstilne robe još znao tradiciju davne umetnosti, ko je od njih još na primer znao da stub suknenih bala, složen prema trgovačkoj veštini, mora kad se prevuče prstom odozgo na dole da pusti zvuk kao gama klavirskih dirki? Kome su od današnjih bile pristupačne poslednje finese stila u izmeni nota, memoranduma i pisama? Ko je još znao svu čar trgovačke diplomatije, diplomatije dobre stare škole, ceo taj tok pregovora pun napetosti, od neumoljive ukočenosti, od zakopčane rezervisanosti prilikom pojave opunomoćenog ministra inostrane firme preko laganog kravljenja pod uticajem neumornih napora i umiljavanja diplomate pa sve do zajedničke večere, s vinom, posluženim za pisaćim stolom, na dokumentima, u uzvišenom raspoloženju, uz štipanje stegna Adele koja ih služi i paprenog i slobodnog razgovora, kao među gospodom koja znaju šta duguju trenutku i okolnosti – a završenog na obostranu korist?

U tišini tih jutarnjih sati, za koje vreme je sazrevala žega, moj otac se nadao da će naći srećnu i nadahnutu frazu, koja mu je bila potrebna, da bi završio pismo gospodi Kristijanu Zajplu i Sinovima, mehaničke predionice i tkaonice. Bio je to oštar odgovor dat neopravdanim pretenzijama te gospode, replika prekinuta upravo na odlučnom mestu, gde je stil pisma trebalo da se podigne do moćne i duhovite kulminacione poente, u kom trenutku je nastupao taj električni spoj, osećan lakim unutrašnjim drhtajem, a posle koga se moglo spustiti obrtom napravljenim s razmahom, s elegancijom, i završnim i definitivnim. Osećao je oblik te poente, koja mu se već danima izmicala, imao ju je skoro među prstima, stalno neulovljivu. Nedostajao mu je taj trenutak srećnog raspoloženja, moment srećnog nadahnuća da bi na juriš zauzeo prepreku na kojoj se svaki put razbijao. Stalno je iznova dohvatao čist list, da bi iz svežeg zaleta prešao teškoću koja se ruga njegovim naporima.

Za to vreme se radnja postepeno punila pomoćnicima. Ulazili su crveni od rane vrućine, daleko obilazeći očev pisaći sto prema kome su plašljivo pogledali puni nečiste savesti.

Puni mana i slabosti, osećali su na sebi teret njegovog ćutljivog neodobravanja, kome ništa nisu mogli da suprotstave. Ništa nije moglo da ubedi tog šefa zatvorenog u svoje brige, nikakvom vrednoćom nije bilo moguće odobrovoljiti ga, dok je kao škorpija vrebao za pisaćim stolom, iznad koga je otrovno svetleo staklima svojih naočara, šušteći kao miš u hartiji. Njegovo uzbuđenje je raslo, neodređen bes se dizao, kao što je i sunčeva žega postajala sve veća. Sjajni četvorokut je goreo na podu. Metalne i sjajne poljske muve su munjevito presecale ulaz u radnju, za trenutak padale na vrata, kao izduvane od metalnog stakla – stakleni mehurovi izašli iz vrele sunčeve lulice, iz staklene topionice tog vatrenog dana, stajale su raširenih krila, pune leta i hitrosti, i menjale svoja mesta u besnim cik-cak linijama. U svetlom kvadratu malaksavale su u sjaju daleke lipe gradskog parka, udaljeno crkveno zvonce se naziralo sasvim blizu u tom prozirnom i treperavom vazduhu kao u sočivu durbina. Metalni krovovi su goreli. Nad svetom se nadimao ogromni, zlatni mehur žege.

Očeva razdraženost je rasla. Osvrtao se izgubljeno, bolno zgrčen, oslabljen dijarejom. U ustima je imao ukus gorčine od pelena.

Vrućina je rasla, izoštravala bes muva, pravila sjajne tačke na njihovim metalnim trbusima. Četvorougao svetla je došao do pisaćeg stola i hartije su gorele kao Apokalipsa. Oči osvetljene sa previše svetla nisu više mogle da izdrže njegovu belu monolitnost. Kroz svoja debela hromatična stakla otac vidi sve predmete opervažene purpurom, u ljubičasto zelenim okvirima, i hvata ga očajanje zbog te eksplozije boja, zbog te anarhije farbi, koja u sjajnim orgijama luduje nad svetom. Njegove ruke drhte. Podneblje je gorko i suvo kao pred napad. U pukotinama bora pritajene oči pažljivo prate razvoj događaja u dubini.

II

Kad bi se u podne otac, već na granici ludila, nemoćan od vrućine, drhteći od bespredmetnog ogorčenja, povlačio u gornje sobe i kad bi tamo tavanice pucketale čas ovde čas pod njegovim pritajenim čučnjom, u radnji je nastupao trenutak pauze i popuštanja – dolazilo je vreme popodnevne sijeste.

Pomoćnici su se premetali na balama sukna, podizali na policama suknene šatore, vešali ljuljaške od draperija. Razvijali su gluve bale, puštali na slobodu mek, stotinama puta zavijen, stogodišnji mrak. Ustajao od dugih godina, filcani mrak pušten na slobodu ispunjavao je gornje predele mirisom drugog vremena, zapahom minulih dana složenih strpljivo u bezbrojnim slojevima za vreme davnih, hladnih jeseni. Slepi moljci su ispadali iz zamračenog vazduha, paperje i komadići vune su kružili po celoj radnji sa tim semenjem mraka i miris apreture, dubok i jesenji, ispunjavao je to tamno logorište sukna i somota. Bivakujući u tom logorištu, pomoćnici su mislili o nestašlucima i šalama. Puštali su kolege da ih dobro, do ušiju uviju u tamno, hladno sukno i tako su ležali, slatko nepomični ispod gomile bala – žive prilike, suknene mumije, koje su sa tobožnjim strahom prevrtali očima nad svojom nepomičnošću. Ili su puštali da ih ljuljaju na ogromnim raširenim čaršavima sukna i bacaju čak pod tavanicu. Potmulo pucketanje tih čaršava i vetar uznemiravanog vazduha bacali su ih u besvesno oduševljenje. Izgledalo je da se radnja diže u let, sukno se dizalo nadahnuto, pomoćnici su uzletali sa raširenim skutovima, kao proroci, u kratkotrajnim uspenjima. Majka je gledala kroz prste na te nestašluke, popuštanje tih sati sijeste opravdalo je u njenim očima najgore istupe.

Leti je radnja divlje i neuredno zarastala u korov. Sa strane dvorišta, od magacina, prozor se ceo zeleneo od korova i kopriva, podvodno i treptavo od sjaja i lišća, od talasavih refleksa. Kao na dnu stare zelene boce zujale su u njemu muve u polumraku dugih, letnjih popodneva sa neizlečivom melanholijom – bolesni i monstruozni primerci odnegovani na slatkom očevom vinu, kosmati usamljenici koji su po ceo dan oplakivali svu svoju prokletu sudbinu, u dugim monotonim epopejama. Ta degenerisana rasa dućanskih muva, sklona divljim i neočekivanim mutacijama, obilovala je čudnim primercima, plodom rodoskrvnih ukrštanja, izrođavala se u neku nadrasu teških džinova, veterana sa dubokim i žalosnim tembrom, divljih i mračnih druida vlastite patnje. Pred kraj leta izlegla su se najzad ta usamljena posmrčad, poslednji u rodu, nalik na velike nebeske bube, već nemi i bez glasa, upropašćenih krila, dotrajavajući svoj tužni život, obletajući bez kraja zelena okna u neumornim i sumanutim putovanjima.

Retko otvarana vrata zarastala su u paučinu. Majka je spavala iza pisaćeg stola u ljuljašci napravljenoj od sukna obešenog između polica. Pomoćnici, kojima su muve dosađivale, podrhtavali su, puni grimasa, bacajući se u nemirnom letnjem snu. U dvorištu je za to vreme bujao korov. Pod divljom žegom sunca smetilište se razmnožavalo generacijama ogromnih kopriva i slezova.

Iz dodira sunca i malo vode iz zemlje začinjala se na tom komadiću zemlje zlobna supstanca zelja, svadljivi odvar, otrovni derivat hlorofila. Tamo se vario taj febrilni ferment na suncu i bujao u lake formacije lišća, mnogostruko izreckane i smežurane, hiljadama puta ponovljene prema jednom uzoru, prema jedinoj ideji pritajenoj u njima. Dokopavši se svoga trenutka, ta zarazna koncepcija, ta vatrena i divlja ideja se širila kao vatra – užežena suncem rasla je pod prozorom praznim, papirnatim brbljanjem zelenih pleonazama, zelena ubogost razmnožena stokratno i neprobirački, sušta lupetanja – jevtino papirno krpljenje, koje je tapaciralo dućan sve većim šuštavim komađem, koje je raslo dlakavo, tapeta na tapetu. Pomoćnici su se budili iz prolaznog dremeža sa crvenim pečatima na licu. Čudno uzbuđeni, dizali su se sa ležaja puni grozničave preduzimljivosti, zamišljajući herojske bufonade. Mučeni dosadom, njihali su se na visokim policama i dobovali nogama, uzalud su na pustom prostranstvu trga, očišćenim žegom, izgledali bilo kakav događaj.

Tada se dešavalo da neki seljak, bos i u sargiji zastane u vratima dućana dvoumeći se i plašljivo zavirujući unutra. Za umorne pomoćnike bilo je to lepo iznenađenje. Munjevito su se spuštali sa lestvica, kao pauci kad ugledaju muvu, i odmah opkoljen, vučen i guran, zasipan hiljadama pitanja, seljak je sa stidljivim osmehom odvraćao na pitanja bezobraznika. Češkao se po glavi, smeškao, nepoverljivo gledao na lavlejse koji su mu se umiljavali. Dakle, u pitanju je bio duvan? Ali kakav? Da li najbolji makedonski, ćilibarsko-zlatan? Ne? Hoće li biti dobar i običan lulaš? Krdža? Samo bliže, izvolite bliže. Bez straha. Pomoćnici su ga uz komplimente lako gurkali u unutrašnjost radnje prema bočnoj tezgi kraj zida. Pomoćnik Leon, zašavši za kontoar, pokušavao je da izvuče tobožnju fioku. O, kako se jadnik mučio, kako je grizao usne od uzaludnog napora. Ne! Trebalo je pesnicama udarati u gornji deo fioke zamahujući iz sve snage. Seljak, ohrabren od pomoćnika, činio je to ozbiljno, pun pažnje i usredsređen. Najzad, kad to nije pomoglo, on se penjao na sto lupajući bosim nogama, pogrbljen i siv. Mi smo se zanosili od smeha.

Tada se dogodio taj žalosni incident, koji nas je sve ispunio tugom i stidom. Niko od nas nije bio bez krivice, iako nismo to činili u zloj nameri. To je pre bila naša lakomislenost, nedostatak ozbiljnosti i shvatanja visokih očevih briga, to je pre bila naša neopreznost, koja je pri neuračunljivoj, ugroženoj, krajnostima sklonoj očevoj prirodi dovela do tih doista fatalnih posledica.

Dok smo se mi stojeći u polukrugu naveliko zabavljali, otac se tiho uvukao u radnju.

Prevideli smo trenutak njegovog ulaska. Opazili smo ga tek kad ga je naglo shvatanje povezanosti stvari probilo munjom i iskrivilo njegovo lice grčem užasa. Majka je dotrčala preplašena: »Šta ti je, Jakube?« povikala je bez daha. Htela je u očajanju da ga potapše po leđima kao nekog ko se zadavio. Ali je već bilo prekasno. Otac se sav bio naježio i narogušio, njegovo lice se žurno rastvaralo na simetrične članke preneraženja, naočigled se nezadrživo menjalo u čauru – pod teretom neobuhvatnog kraha. Pre no što smo uspeli da shvatimo šta se desilo, naglo se zavrteo, zazujao i pred očima nam poleteo kao monstruozna, zujava, kosmata, čelična, plava muva, koja je u ludačkom letu udarala o sve zidove radnje. Duboko uzbuđeni, slušali smo beznadežnu jadikovku, gluvu tužaljku rečito modulisanu, koja išla dole-gore kroz sve registre neispitanog bola, neutešne patnje, pod tamnom tavanicom radnje.

Stajali smo zbunjeni, duboko zastiđeni tom žalosnom činjenicom, uzajamno izbegavajući svoje poglede. U dnu srca smo osećali neko olakšanje, što je u kritičnom trenutku ipak pronašao taj izlaz iz teške sramote. Divili smo se beskompromisnom heroizmu, sa kojim se bez svesti bacio u taj ćorsokak očajanja, iz koga, izgledalo je, više nije bilo povratka. Uostalom, taj očev korak trebalo je primiti cum grano salis. Bio je to pre unutrašnji gest, nagla i očajnička demonstracija koja je ipak operisala minimalnom dozom stvarnosti. Ne treba zaboravljati, veći deo onoga što ovde pričamo može se pripisati tim letnjim aberacijama, toj vreloj polustvarnosti, tim neodgovornim marginalijama koje su se bez ikakvih garancija dešavale na ivicama mrtve sezone.

Osluškivali smo ćutke. Bila je to rafinirana očeva osveta, njegova odmazda nad našim savestima. Otada smo zauvek bili osuđeni da slušamo to žalosno, duboko zujanje, koje se sve upornije, sve bolnije žalilo i naglo prestajalo. Trenutak smo sa olakšanjem uživali u toj tišini, u toj dobrotvornoj pauzi, za vreme koje se u nama budila nesmela nada. Ali se trenutak kasnije vraćalo neutešno, sve plačnije i razdraženo, i mi smo shvatili da za taj beskrajni bol, za tu zujavu kletvu osuđenu na beskućničko udaranje o sve zidove – nije bilo ni cilja ni oslobođenja. Taj, gluv za sva ubeđivanja, plačni monolog i te pauze, za vreme kojih je izgledalo da je zaboravio na sebe, da bi se posle njih probudio sa još glasnijim i gnevnijim plačem, kao da je u očajanju poricao raniji trenutak smirenja – razdraživao nas je do dna srca. Patnja, koja nema granica, patnja tvrdoglavo zatvorena u krug svoje manije, patnja sa zaboravom, koja besno bičuje samu sebe – na kraju postaje nesnosna za nemoćne svedoke nesreće. Taj neprestani, ljutiti apel na našu samilost sadržavao je u sebi isuviše jasan prekor, isuviše jasnu optužbu našeg sopstvenog blaženog stanja, da ne bi budio protivljenje. U sebi smo mu svi odgovarali, puni besa mesto skrušenosti. Zar zaista za njega nije bilo drugog izlaza nego da se kao slep baci u to beznadežno i žalosno stanje, i zar, pavši u njega, svojom ili našom krivicom, nije mogao naći u sebi više čvrstine duha, više dostojanstva, da ga podnese bez kuknjave? Majka je samo s naporom savlađivala gnev. Pomoćnici, sedeći na lestvicama u tupom zaprepašćenju, krvavo su maštali, u mislima su jurili sa kožnom lepinjom po policama a oči su im postajale zakrvavljene. Platnena zavesa iznad portala bleštavo se talasala na vrućini, popodnevna žega je miljama jurila po svetloj ravnici, pustošeći daleki svet pred sobom, a u polumraku radnje, pod tamnom tavanicom kružio je moj otac zapleten bez izlaska u petlju svoga leta, pobesneo bacajući samog sebe u očajničkim cik-cak putanjama svoje jurnjave.

III

Kako u stvari, i pored svih izgleda, mali značaj imaju takve epizode, proizilazi iz činjenice da je moj otac još iste večeri kao obično sedeo nad svojim hartijama – izgledalo je kao da je incident davno zaboravljen, duboka uvreda pobeđena i izbrisana. Naravno da smo se uzdržavali od bilo kakvih aluzija. Sa zadovoljstvom smo gledali kako, u naizgled punoj duhovnoj ravnoteži, u tobožnjoj kontemplaciji, vredno ispisuje stranicu za stranicom svojim kaligrafskim, ravnim rukopisom. Utoliko su se teže zato dali izbrisati tragovi kompromitujuće ličnosti sirotog seljaka – poznato je kako se uporno ukorenjuju ostaci te vrste na izvesnim podlogama. Namerno smo ga previđali u toku tih praznih sedmica, razigranog u tom tamnom kutu na tezgi, iz dana u dan sve manjeg, iz dana u dan sve sivljeg. Skoro već neprimetan, još uvek je cupkao na tom istom mestu, na svom položaju, dobrodušno nasmejan, pogrbljen nad tezgom, neumorno je kucao, osluškujući pažljivo, nešto je tiho govorio samom sebi. Kucanje je bilo postalo njegov pravi poziv, u kome se nepovratno gubio. Nismo ga odvraćali. Isuviše je već bio daleko otišao da bi ga još bilo moguće dosegnuti.

Letnji dani nemaju sumraka. Pre no što smo uspeli da se okrenemo u radnji je već bio mrak, paljena je velika gasna lampa i dućanski posao je tekao dalje. Za vreme tih kratkih letnjih noći nije se isplaćivalo vraćati se kući. Dok su noćni sati tekli, otac je sedeo prividno koncentrisan i dodirom pera crtao po marginama pisama crne leteće zvezdice, đavolčiće mastila, kosmato paperje koje se sumanuto vrti u vidnom polju, atome mraka otrgnute od velike letnje noći iza vrata. Ta noć iza vrata je prašila kao puhara, u senci abažura se sejao taj crni mikrokosmos mraka, zarazna ospa letnjih noći. Naočare su ga zaslepljivale, gasna lampa je visila za njima kao požar opkoljen haosom munja. Otac je čekao, čekao je nestrpljivo, i osluškivao zagledan u bleštavu belinu hartije preko koje su prelazile te tamne galaksije crnih zvezda i praha. Iza očevih leđa, nekako bez njegova učešća, vodila se velika igra o problem radnje, vodila se čudna stvar, na slici što je visila iznad njegove glave, između registrature i ogledala, u beloj svetlosti gasne lampe. Bila je to slika – talisman, slika neispitana, slika zagonetka, tumačena bez kraja, koja je putovala od generacije generaciji. Šta je predstavljala? Bila je to beskrajna diskusija koja se vodila već vekovima, nikada nezavršen proces između dva oprečna načela. Tamo su stajala jedan prema drugom dva trgovca, dve antiteze, dva sveta. »Ja sam prodavao na kredit«, vikao je mršavi, pocepani i ukočeni, a glas mu se lomio u očajanju. »Ja sam prodavao za gotovo«, odgovarao je debeli u fotelji, prebacujući nogu preko noge i vrteći palčeve skrštene na dlanu. Kako je otac mrzeo debelog. Poznavao ih je od malena. Još u školskoj klupi ispunjavao ga je odvratnošću taj debeli egoista koji je za vreme odmora žderao bezbrojne količine zemičaka s buterom. Ali se nije solidarisao ni sa mršavim. Sa zaprepašćenjem je gledao kako mu se cela inicijativa izmiče iz ruku, preuzeta od te dvojice diskutanata. Sa pritajenim disanjem, nepokretnog pogleda preko smaknutih naočara otac je očekivao rezultat, naježen i duboko uzbuđen.

Radnja, radnja je bila neispitana. Ona je bila meta svih misli, noćnih istraživanja, prestrašenih očevih zamišljenosti. Neispitana i bez granica stajala je ona iza svega što se dešavalo, mračna i univerzalna. Danju su te suknene generacije ležale pune patrijarhalne ozbiljnosti, složene prema starešinstvu, poređane prema pokolenjima i poreklu. Ali se noću otimalo buntovno, sukneno crnilo i jurišalo u pantomimičnim tiradama, u luciferičnim improvizacijama. Ujesen je radnja šumela, isplivavala iz sebe nadošla tamnim asortimanom zimske robe, kao da su čitavi hektari šume krenuli s mesta velikim šumnim predelom. Leti, za vreme mrtve sezone, tamnela je i povlačila se u svoje tamne rezervate, nepristupačna i mumlava u svom suknenom matičnjaku. Pomoćnici su noću udarali drvenim laktovima, kao mlatilicama, u gluvi zid bala, osluškujući kako u unutrašnjosti bolno riče, zatvorena u medveđe sukneno jezgro.

Po tim gluvim stepenicama filca otac je silazio u dubinu genealogije, na dno vremena. Bio je poslednji u rodu, bio je Atlas, na čijim plećima je počivao teret ogromnog testamenta. Danima i noćima otac je razmišljao o tezi tog testamenta, upinjao se da u iznenadnom blesku razume njegov meritum. Često je upitno gledao pomoćnike, pun iščekivanja. Sam bez znakova u duši, bez sjaja, bez direktiva, očekivao je da se tim mladim i naivnim, tek iščaurenim, iznenada otkrije smisao radnje, koji se pred njim sakrivao. Pritiskao ih je uza zid upornim namigivanjem, ali oni, tupi i mucavi, izbegavali su njegov pogled, bežali očima, zbunjeno brbljajući očite besmislice. Ujutru, oslonjen na visoki štap, otac je kao pastir putovao kroz taj slepi vuneni čopor, kroz te brojne zatvore, te talasave blejave trupove bez glave, na vodopoju. Još je čekao, još odgađao taj trenutak kad će dići ceo svoj narod i krenuti u bučnu noć sa tim natovarenim uzavrelim, stokratnim Izraelom...

Noć iza vrata je bila kao olovo – bez prostranstva, bez povetarca, bez puta. Posle nekoliko koraka svršavala se slepo. Tapkalo se kao u polusnu, u mestu kraj te brze granice i dok su noge upadale, iscrpevši škrto prostranstvo, misao je jurila dalje, bez kraja, ispitivana neprestano, bacana na muke, vođena preko svih stranputica te crne dijalektike. Diferencijalna analiza noći izlazila je iz same sebe. Dok najzad, na kraju, noge nisu potpuno prestajale u tom zabačenom ćorsokaku bez oticanja. Stajalo se tamo u mraku, u najintimnijem zakutku noći, kao pred pisoarom, u gluvoj tišini, čitave sate, sa osećanjem slatke blamaže. Samo se misao, prepuštena samoj sebi, lagano odvrtala, zamršena anatomija mozga se odvijala kao sa klupčeta i usred zajedljive dijalektike tekao je bez kraja apstraktni traktat letnje noći, prevrtao se usred logičkih vratolomija, podržavan s obe strane od neumornih i strpljivih ispitivanja, sofistička pitanja, na koja nije bilo odgovora. Tako se s mukom prefilozofirao kroz spekulativna prostranstva te noći i ulazio, bestelesan, u krajnju pustoš.

Bila je već odavno prošla ponoć kad je moj otac naglo podigao glavu iznad hartije. Ustao je pun ozbiljnosti, raširenih očiju, pretvorivši se sav u uho. »Ide«, rekao je ozarena lica, »otvorite«. Pre no što je stariji pomoćnik Teodor stigao do staklenih vrata, pregrađenih noću, kroz njih se već bio ugurao natovaren zavežljajima, crnobradi, sjajan i nasmejan – davno očekivani gost. Gospodin Jakub duboko uzbuđen istrčao mu je u susret, klanjajući se i pružajući mu ruke. Zagrlili su se. Trenutak je izgledalo da je crna, niska, sjajna lokomotiva voza tiho došla do samih vrata radnje. Nosač u železničkoj kapi unese na leđima ogroman kofer.

Nikada nismo saznali ko je zapravo bio taj znameniti gost. Stariji pomoćnik Teodor je čvrsto verovao da je to bio lično Kristijan Zajpel i Sinovi, mehaničke predionice i tkaonice. Malo je govorilo tome u prilog, majka nije skrivala svoje sumnje na račun te koncepcije. Kako god da je stvar stajala, nije bilo sumnje da je to morao biti moćan demon, jedan od stubova Zemaljskog saveza kreditora. Crna mirisna brada uokvirila je njegovo debelo lice, sjajno i puno dostojanstva. Obgrljen očevom rukom, klanjajući se, išao je prema pisaćem stolu.

Ne razumevajući stran jezik, s poštovanjem smo slušali tu ceremonijalnu konverzaciju punu osmeha, žmirkanja očiju, delikatnog i punog nežnosti uzajamnog tapšanja po plećima. Posle izmene tih uvodnih učtivosti gospoda su prešla na pravu stvar. Knjige i hartije su raširene po pisaćem stolu i otvorena boca belog vina. Jake cigare u uglovima usta, s licem skupljenim u grimasu ljutitog zadovoljstva gospoda su izmenjivala kratke reči, jednosložne znake sporazumevanja, grčevito pridržavajući prstom odgovarajuću poziciju u knjizi, s nestašnim bleskom augura u pogledu. Lagano diskusija je postajala sve vatrenija, videlo se da se s mukom uzdržavaju od gneva. Grizli su usne, cigare su im visile, gorke i ugašene, sa lica iznenada razočaranih i punih neprijateljstva. Drhtali su od unutrašnjeg uzbuđenja. Moj otac je duvao kroz nos, s crvenim pečatima ispod očiju, kosa mu se nakostrešila iznad oznojenog čela. Situacija se zaoštravala. Bio je trenutak kad su oba gospodina skočila sa svojih mesta i stala nepomično, dišući teško i sevajući staklima naočara. Prestrašena majka je molećivo počela da tapše oca po plećima, u nameri da spreči katastrofu. Ugledavši damu, oba gospodina dođoše sebi, prisetiše se društvenog kodeksa, pokloniše se i sa osmehom sedoše da nastave posao.

Oko dva sata posle ponoći otac najzad zalupi teške korice glavne knjige. Uznemireni pokušavali smo da po licima oba sabesednika pročitamo na čijoj strani je bila pobeda. Očevo raspoloženje nam je izgledalo izveštačeno i usiljeno, dok se crnobradi širio u fotelji prekrštenih nogu i sav odisao prijaznošću i optimizmom. Sa razmetljivom darežljivošću delio je napojnice pomoćnicima.

Složivši hartije i račune, gospoda su se dizala od stola. Njihovi izrazi lica bili su preterano obećavajući. Namigujući na pomoćnike, davali su na znanje da su puni preduzimljivosti. Pokazivali su volju za dobru pijanku iza majčinih leđa. To su bila prazna hvalisanja. Pomoćnici su znali šta da misle o tome. Ta noć nije vodila nikuda. Završavala se u jarku, na poznatom mestu, slepim zidom ništavila i stidljive blamaže. Sve staze koje su vodile u nju vraćale su se natrag u radnju. Sve eskapade preuzete u unutrašnjost njenih prostranstava imale su od početka slomljena krila. Pomoćnici su im odgovarali migovima iz učtivosti.

Crnobradi i otac, uhvativši se pod ruke, izašli su iz radnje puni veselja, praćeni snishodljivim pogledima pomoćnika. Tik iza vrata giljotina noći im je jednim zamahom odsekla glave, pljusnuli su u noć kao u crnu vodu.

Ko je ispitao bezdanu julsku noć, ko je izmerio koliko se hvatova leti u prazninu u kojoj se ništa ne dešava? Preletevši ceo taj crni beskraj, ponovo su stali pred dućanska vrata, kao da su tek maločas izašli, povraćajući izgubljene glave sa još jučerašnjom rečju neistrošenom u ustima. Stojeći tako, ko zna koliko dugo, monotono su ćaskali, tobož vraćajući se sa dalekog pohoda, vezani drugarstvom tobožnjih doživljaja i noćnih avantura. Zabacivali su unazad šešire gestom podnapitih, teturali su se na nesigurnim nogama.

Obilazeći osvetljeni portal radnje, krijući se ušli su u kućnu kapiju i počeli se tiho penjati uz škripave stepenice na sprat. Tako su ušli na zadnji hodnik pred Adelin prozor i pokušavali da zavire k njoj. Nisu mogli da je vide, ležala je u senci raširenih udova, grčeći se besvesno u zagrljaju sna, zabačene i vrele glave, fanatički verna snu. Dobovali su u crna okna, pevali prostačke kuplete. Ali ona, sa letargičnim osmehom na otvorenim usnama putovala je ukočena i kataleptična svojim dalekim putevima, miljama udaljena i nedohvatna.

Tada su, rašireni na ogradi balkona, široko i glasno zevali, već rezignirani, i dobovali nogama u daske balustrade. U neki kasni i neznatni sat noći nalazili su svoja tela, ko zna na koji način, na dva krevetića, nošena na visoko uzdignutoj postelji. Plovili su paralelno, takmičeći se u spavanju, prestižući se naizmenično vrednim galopom hrkanja.

Na jednom dalekom kilometru sna – da li je tok sna sastavio njihova tela, ili su se njihovi snovi neprimetno sjedinili? – na nekoj tački tog crnog neprostora osetili su da se ležeći jedan drugom u zagrljaju bore teškim nesvesnim rvanjem. Disali su jedan drugom u lice usred jalovih napora. Crnobradi je ležao na ocu kao anđeo na Jakovu. Ali ga je otac iz sve snage stisnuo kolenima i ploveći besvesno u gluvu odsutnost, potajno je još krao kratki oporavljajući dremež između jedne i druge runde. Tako su borili, za šta? za ime? za Boga? za ugovor? – rvali su se u samrtnom znoju, izvlačeći iz sebe poslednju snagu, dok ih je matica sna odnosila u sve dalje i sve čudnije predele noći.

IV

Sutradan je otac lako hramao na jednu nogu. Njegovo lice je sijalo. U sam osvit našao je gotovu i zasenjujuću poentu pisma, za koju se uzalud borio već toliko dana i noći. Crnobradog više nismo videli. Otputovao je u zoru s koferom i torbama, ne praštajući se ni sa kim. Bila je to poslednja noć mrtve sezone. Računajući od te letnje noći, za radnju su počele sedam dugih plodnih godina.

Sanatorijum pod klepsidrom

I

Put je dugo trajao. Tom sporednom, zaboravljenom prugom, kojom samo jednom nedeljno ide voz – putovalo je jedva nekoliko putnika. Nikada nisam video te vagone arhaičnog tipa, davno povučene iz upotrebe na drugim prugama, prostrane kao sobe, mračne i pune zakutaka. Te hodnike koji se lome pod raznim uglovima, ta pusta lavirintska i hladna kupea imala su u sebi nešto čudno napušteno, nešto što skoro zastrašuje. Prelazio sam iz vagona u vagon tražeći neki prijatan kutak. Svuda je duvalo, hladne promaje su krčile sebi put kroz te unutrašnjosti, skroz bušile ceo voz. Ovde-onde su sa zavežljajima sedeli ljudi na podu, bojeći se da zauzmu preterano visoke prazne otomane. Uostalom, ta ispupčena sedišta prevučena mušemom bila su hladna kao led i lepljiva od starosti. Na pustim stanicama nije ulazio nijedan putnik. Bez zvižduka, bez dahtanja, voz je kretao na dalji put lagano i kao zamišljen.

Neko vreme mi je društvo pravio čovek u pocepanoj železničkoj uniformi, ćutljiv, utonuo u misli. Pritiskao je maramu na oteklo bolesno lice. Onda se i on nekud izgubio, neprimetno sišao na nekoj stanici. Iza njega je ostalo utisnuto mesto u slami koja je prekrivala pod, i crn, otrcan kofer, koji je bio zaboravio.

Gacajući po slami i otpacima, nesigurnim korakom išao sam iz vagona u vagon. Vrata kupea širom otvorena njihala su se na promaji. Nigde nijednog putnika. Najzad sam sreo konduktera u crnoj uniformi železničarske službe na toj pruzi. Uvijao je vrat debelom maramom, pakovao svoje prnje, fenjer, službenu knjižicu. »Stižemo, gospodine«, rekao je, pogledavši me sasvim belim očima. Voz je lagano usporavao bez dahtanja, bez lupe, kao da ga je lagano napuštao život zajedno sa poslednjim dahom pare. Stali smo. Tišina i pustoš, nikakve stanične zgrade. Silazeći, još mi je pokazao pravac u kom se nalazio Sanatorijum. S koferom u ruci pošao sam uskim drumom, koji je ubrzo zalazio u tamni gustiš parka. Sa izvesnom radoznalošću razgledao sam pejzaž. Put kojim sam išao dizao se i izlazio na blagu uzvišicu, sa koje se mogao obuhvatiti širok vidokrug. Dan je bio sasvim siv, tmuran, bez akcenata. I možda pod uticajem te aure, teške i bezbojne, tamnela je cela ta ogromna linija horizonta, u kojoj se raspoređivao prostrani pošumljeni predeo, kao kulise složen od pojaseva i slojeva šuma, sve udaljenijih i sivljih, koje su se u potocima, u blagim padovima spuštale čas s leve, čas s desne strane. Ceo taj tamni predeo, pun dostojanstva, izgledao je kao da neprimetno sam teče u sebi, da promiče pored sebe kao oblačno i nagomilano nebo puno pritajenog kretanja. Tekući pojasevi i drumovi šuma izgledali su kao da žubore i rastu u tom šumu kao morska plima koja lagano nadolazi prema kopnu. Usred tamne dinamike šumovitog terena uzdignuti beli put se vio kao melodija hrptom širokih akorda, podržavana pritiskom moćnih muzičkih masa, koje su je na kraju gutale. Odsekao sam grančicu s drveta kraj puta. Zelenilo lišća bilo je sasvim tamno, skoro crno. Bilo je to crnilo čudno zasićeno, duboko i dobrotvorno kao san pun snage i okrepljenja. I sve sivine predela bile su izvedene iz te jedine boje. Takvu boju dobija predeo ponekad kod nas u tmurni letnji sumrak, zasićen dugim kišama. Ista ona duboka i spokojna abnegacija, ista rezignirana i krajnja ukočenost, kojoj više nije potrebna uteha boja.

U šumi je bilo mračno kao u noći. Išao sam pipajući po sitnim iglicama. Kad se drveće proredilo, pod nogama su mi zatutnjale grede mosta. Na njegovom drugom kraju, kroz crnilo drveća, nazirali su se sivi zidovi sa mnoštvom prozora hotela koji se reklamirao kao Sanatorijum. Dvokrilna staklena vrata na ulazu bila su otvorena. U njih se ulazilo pravo s mosta oivičenog sa obe strane klimavim ogradama od brezovih grana. U hodniku su vladali polumrak i svečana tišina. Počeo sam na prstima ići od vrata do vrata, čitajući u mraku brojeve na njima. Na zavijutku sam najzad nabasao na sobaricu. Istrčala je iz sobe, zadihana kao da se otela iz nečijih bezobraznih ruku. Jedva je shvatila šta sam joj govorio. Morao sam da ponovim. Nemoćno se vrtela.

Jesu li dobili moj telegram? Raširila je ruke, njen pogled je skrenuo u stranu. Samo je čekala trenutak da može skočiti prema poluotvorenim vratima prema kojima je koso pogledala.

– Doputovao sam izdaleka, telegrafski sam poručio sobu u ovoj kući – rekao sam sa izvesnim nestrpljenjem. – Kome treba da se obratim?

Nije znala. – Možda da uđete u restoraciju – govorila je zbunjeno. – Sada svi spavaju. Kad gospodin Doktor ustane, prijaviću vas.

– Spavaju? Pa još je dan, još je daleko od noći...

– Kod nas stalno spavaju. Zar vi ne znate? – Podigla je radoznale oči na mene. – Uostalom, ovde nikada nema noći – dodala je koketno. Više nije htela da beži, rukama je čupala čipku kecelje, vrteći se.

Ostavio sam je. Ušao sam u polutamnu restoraciju. Tu su stajali stočići, veliki bife je zauzimao širinu celog zida. Posle dužeg vremena opet sam osetio izvestan apetit. Radovao me je prizor kolača i torti koje su obilno pokrivale ploče bifea.

Stavio sam kofer na jedan stočić. Svi su bili prazni. Zatapšao sam rukama. Nikakva odgovora. Zavirio sam u susednu salu, veću i svetliju. Ta sala je širokim prozorom ili lođom bila otvorena prema već poznatom mi predelu, koji je, uramljen prozorskom arkadom, sa svojom tugom i rezignacijom stajao kao žalosni memento. Na stolnjacima su se videli ostaci nedavnog jela, otčepljene boce, poluispražnjene čaše. Pogdegde su još ležale napojnice koje posluga nije bila pokupila. Vratio sam se bifeu, razgledajući kolače i paštete. Imali su veoma ukusan izgled. Razmišljao sam da li je zgodno da se sam poslužim. Osetio sam navalu neobične lakomosti. Osobita jedna vrsta suvog kolača s pekmezom od jabuka terala mi je vodu na usta. Već sam hteo da poduhvatim srebrnom lopaticom jedan od tih kolača, kad sam iza sebe osetio nečije prisustvo. Sobarica je ušla u mekim papučama i prstima mi doticala pleća: »Gospodin Doktor vas moli«, rekla je posmatrajući svoje nokte.

Išla je ispred mene – i, sigurna u magnetizam koji je izazvalo njihanje bedara, uopšte se nije okretala. Zabavljala se napajanjem tog magnetizma, regulišući razdaljinu naših tela, dok smo prolazili pored desetina vrata snabdevenih brojevima. Hodnik je postajao sve mračniji. U već potpunom mraku za trenutak se naslonila na mene: »To su Doktorova vrata«, šapnula je, »izvolite ući.«

Doktor Gotard me je primio stojeći na sredini sobe. Bio je to muškarac malog rasta, širokih pleća, crne brade.

– Još juče smo dobili vašu depešu – rekao je. – Poslali smo sanatorijumske kočije na stanicu, ali vi ste doputovali drugim vozom. Na žalost, železničke veze nisu najbolje. Kako se osećate?

– Je li otac živ? – upitao sam ga, utapajući svoj uznemireni pogled u njegovo nasmejano lice.

– Naravno da je živ – rekao je, mirno izdržavajući moj uporan pogled. – Naravno, u granicama uslovljenim situacijom – dodao je zažmurivši. – Vi isto tako dobro znate kao i ja da je sa gledišta vaše kuće, iz perspektive vaše otadžbine, vaš otac – umro. To se ne može sasvim nadoknaditi. Ta smrt baca izvesnu senku na njegovu ovdašnju egzistenciju.

– Ali otac sam ne zna, ne doseća se? – zapitao sam šapatom. Zavrteo je glavom s dubokim ubeđenjem. – Budite spokojni, – rekao je tišim glasom – naši pacijenti se ne dosećaju, ne mogu se dosetiti...

– Ceo trik se sastoji u tome – dodao je, spreman da prstima već pripremljenim za to pokaže njegov mehanizam – što smo vreme vratili unatrag. Ovde ponekad zakašnjavamo za jedan interval, čija se veličina ne može odrediti. Stvar se svodi na prosti relativizam. Ovde prosto očeva smrt još nije nastupila, ta smrt, koja ga je u vašoj otadžbini već sustigla.

– U tom slučaju, – rekao sam – otac umire ili je blizu samrti.

– Ne razumete me – odgovorio je tonom snishodljive nestrpljivosti. – Ovde reaktiviramo minulo vreme sa svim njegovim mogućnostima, pa, dakle, i sa mogućnošću ozdravljenja.

Gledao me je nasmejan, držeći se za bradu.

– Ali vi sigurno sada želite da se vidite sa ocem. Prema vašoj želji, rezervisali smo vam krevet u očevoj sobi. Odvešću vas.

Kad smo ušli u tamni hodnik, Doktor Gotard je već govorio šapatom. Primetio sam da na nogama ima filcane papuče kao i sobarica.

– Puštamo naše pacijente da dugo spavaju, štedimo im životnu energiju. Uostalom, ovde i tako nemaju ništa bolje da rade.

Pred jednim vratima je zastao. Stavio je prst na usta.

– Uđite tiho. Otac spava. Lezite i vi. To je najbolje što u ovom trenutku možete da učinite. Do viđenja.

– Do viđenja – prošaputao sam, osećajući kako mi se srce lupajući diže pod grlo. Pritisnuo sam kvaku, vrata sama ustupiše, otvoriše se kao usta koja se nemoćno šire u snu. Ušao sam unutra. Soba je bila skoro prazna, siva i gola. Na običnom drvenom krevetu pod malim prozorčetom ležao je moj otac u obilnoj posteljini i spavao. Njegovo duboko disanje oslobađalo je cele slojeve hrkanja iz dubine sna. Cela soba je izgledala kao da je ispunjena tim hrkanjem, od poda do tavanice, a uz to su još dolazile nove količine. Pun uzbuđenja posmatrao sam slabo, omršavelo očevo lice, koje je u dalekom transu – napustivši svoju zemaljsku masku – negde na dalekoj obali ispovedalo svoju egzistenciju svečanim odbrajanjem svojih minuta.

Drugog kreveta nije bilo. Od prozora je dopirala oštra hladnoća. Peć nije gorela.

Ne izgleda da se ovde mnogo brinu za pacijente, mislio sam u sebi. Tako bolestan čovek predat na milost i nemilost promaje! I sigurno ovde niko ne sprema. Debeo sloj prašine pokrivao je pod, noćni ormančić sa lekovima i čašom ohlađene kafe. Na bifeu leže gomile kolača, a pacijentima se daje čista crna kafa mesto nečeg hranljivog! Ali u poređenju sa dobročinstvom vremena vraćenog unatrag to je, naravno, sitnica.

Lagano sam se svukao i uvukao u očev krevet. Nije se probudio. Samo je njegovo hrkanje, očevidno već previsoko podignuto, sišlo za oktavu niže, napuštajući uzvišenost svoje deklamacije. Postalo je neko privatno hrkanje, za sopstvenu upotrebu. Ušuškao sam oko oca perinu, zaklanjajući ga, koliko je to bilo moguće, od promaje koja je duvala od prozora. Uskoro sam zaspao pokraj njega.

II

Kad sam se probudio, u sobi je vladao sumrak. Otac je već obučen sedeo za stolom i pio čaj, zamačući u njega dvopek prevučen šećernom glazurom. Na sebi je još imao novo crno odelo od engleskog sukna koje je bio sašio poslednjeg leta. Kravata mu je bila malo nemarno zavezana.

Videvši da ne spavam, rekao je sa prijatnim osmehom na svom licu, bledunjavom od bolesti: »Od srca sam se obradovao, Juzefe, što si došao. Kakvo iznenađenje! Ovde se osećam tako usamljen. Istina, u mojoj situaciji čovek se ne može žaliti, preživeo sam već i gore stvari, i kad bih hteo da izvučem facit iz svih brojeva stavki... Ali, ostavimo to. Zamisli, odmah prvog dana ovde su mi dali divan filet de boeuf s pečurkama. Bio je to paklen komad mesa, Juzefe. Upozoravam te najozbiljnije – ako bi hteli da te posluže sa filet de boeuf... Još osećam vatru u stomaku. I dijareja za dijarejom... Uopšte nisam mogao da izađem na kraj. Ali moram ti reći novost«, nastavljao je dalje. »Ne smej se, iznajmio sam lokal za radnju. Da. I čestitam samom sebi na toj ideji. Dosađivao sam se, znaš, veoma. Nemaš pojma kakva dosada ovde vlada. A ovako bar imam prijatno zanimanje. Ne zamišljaj opet nikakav sjaj. Otkud bih mogao. Mnogo skromniji lokal od naše nekadašnje radnje. Prosto kućerak u poređenju sa onom. Kod nas u gradu bih se stideo takve tezge, ali ovde, gde smo toliko morali da popustimo u našim pretenzijama – zar nije tako, Juzefe?... – Bolno se nasmejao. – I ovako se nekako živi. – Bi mi neprijatno. Stideo sam se očeve zbunjenosti; on primeti da je upotrebio nezgodan izraz.

– Vidim da si pospan – reče posle kraćeg vremena. – Ispavaj se još malo, a kasnije ćeš me posetiti u dućanu – zar ne? Baš se žurim tamo, da vidim kako idu poslovi. Nemaš pojma kako je teško bilo dobiti kredit, s kakvim nepoverenjem se odnose ovde prema starim trgovcima, trgovcima sa ozbiljnom prošlošću... Sećaš li se optičarevog lokala na trgu? E, odmah kraj njega je naša radnja. Firme još nema, ali i ovako ćeš naći. Teško je pogrešiti.

– Zar vi, oče, izlazite bez kaputa? – zapitao sam zabrinuto.

– Zaboravili su da mi ga spakuju, – zamisli – nisam ga našao u koferu, ali mi uopšte ne nedostaje. Ta blaga klima, taj slatki vazduh!...

– Uzmite moj kaput, – navaljivao sam – molim vas da ga svakako uzmete. – Ali otac je već stavljao šešir na glavu. Mahnuo mi je rukom i izišao iz sobe.

Ne, više nisam bio pospan. Osećao sam se odmoran i... gladan. Sa zadovoljstvom sam se sećao bifea pretrpanog kolačima. Oblačio sam se misleći kako ću uživati u raznim vrstama tih slatkiša. Prvenstvo sam hteo da dam suvom testu sa jabukama, ne zaboravljajući ni na sjajan biskvit nadeven korom od pomorandže, koji sam tamo video. Stao sam pred ogledalo da zavežem kravatu, ali je njegova površina, kao sferno ogledalo, negde u dubini sakrivala moj lik, vrteći se mutnim dnom. Uzalud sam regulisao razdaljinu, prilazeći, povlačeći se – iz tečnosrebrne magle nije hteo da izađe nikakav lik. Moram zatražiti da mi se da drugo ogledalo, pomislio sam i izašao iz sobe.

U hodniku je bilo sasvim mračno. Utisak svečane tišine još je pojačavala mala gasna lampa, koje je gorela plavičastim svetlom na zavijutku. U tom lavirintu vrata, udubljenja i zakutaka nisam mogao da se setim ulaza u restoraciju. Izaći ću, u grad, pomislio sam, odlučivši iznenada. Poješću nešto negde u gradu. Valjda ću tamo naći neku dobru poslastičarnicu.

Iza kapije me je zapahnuo taj teški, vlažni i slatki vazduh te neobične klime. Hronično sivilo vazduha spustilo se još nekoliko nijansi dublje. Bio je to kao neki dan viđen kroz crn veo.

Nisam mogao da zasitim oči baršunastom, sočnom crninom najtamnijih partija, gamom ugašenih plišanih sivoća pepela koja je prelazila u pasažima prigušenih tonova, dirki izlomljenih prigušivačem – preko tog nokturna pejzaža. Obilan i talasav vazduh obavio mi je lice mekom plahtom. U sebi je imao otužnu slast ustajale košnice.

Opet onaj šum crnih gajeva koji se vraća sam u sebe, potmuli akordi, koji uznemiruju prostranstva već izvan skale čuvenja! Bio sam u zadnjem dvorištu Sanatorijuma. Osvrnuo sam se na visoke zidove tog krila glavne zgrade, savijenog kao potkovica. Svi prozori su bili zatvoreni crnim kapcima. Sanatorijum je duboko spavao. Prošao sam kapiju od gvozdenih šipaka. Kraj nje je stajala pseća kućica – neobičnih razmera – napuštena. Ponovo me je progutala i privila uz sebe crna šuma, kroz čiji sam mrak išao pipajući, kao zatvorenih očiju, po tihim iglicama. Kad se malo razvidelo, između drveta počeše se nazirati konture kuća. Još nekoliko koraka i ja sam bio na prostranom trgu.

Čudna, varljiva sličnost sa trgom našeg rodnog grada! Kako su u stvari nalik jedan na drugog svi trgovi na svetu! Skoro iste kuće i radnje!

Pločnici su bili skoro pusti. Žalosno i tužno polusvetlo neodređenog vremena sipilo je s neba u neodređenoj sivoći. S lakoćom sam čitao sve natpise i firme, pa ipak ne bih bio začuđen ako bi mi rekli da je to duboka noć! Samo neke radnje su bile otvorene. Druge su imale poluspuštene roletne, žurno su zatvarane. Snažni i bujni vazduh, opojni i bogati vazduh mestimično je gutao deo prizora, kao mokrim sunđerom spirao je po nekoliko kuća, fenjer, komadić firme. Na trenutke je bilo teško podići kapke, koji su se spuštali usled čudne aljkavosti ili sanjivosti. Počeo sam da tražim optičarevu radnju koju je otac bio spomenuo. Govorio je o tome kao o nečem što mi je bilo poznato, kao da se poziva na moje znanje lokalnih odnosa. Zar nije znao da sam tu prvi put? Nema sumnje da mu se mutilo u glavi. Ali šta se moglo očekivati od oca samo napola stvarnog, koji je živeo tako uslovnim životom, relativnim, ograničenim sa toliko ograda! Teško je sakriti da je trebalo mnogo dobre volje da bi mu se priznala izvesna vrsta egzistencije. Bio je to surogat života, dostojan sažaljenja, u zavisnosti od opšte snishodljivosti, od tog consensus omnium, iz koga je crpao svoje slabačke sokove. Jasno je bilo da je samo zahvaljujući solidarnom gledanju kroz prste, zajedničkom zatvaranju očiju pred očitim neprijatnim nezgodama toga stanja stvari, mogla za trenutak da se održi u tkivu stvarnosti ta žalosna iluzija života. Najlakša opozicija mogla ju je uskolebati, najslabiji dah skepticizma oboriti. Da li je Sanatorijum Doktora Gotarda mogao da mu obezbedi tu veštačku atmosferu blagonaklone tolerancije, da ga sačuva od hladnog vetra trezvenosti i kriticizma? Trebalo je čuditi se što je u tako ugroženom, nesigurnom stanju stvari otac još umeo da sačuva tako sjajno držanje.

Obradovao sam se ugledavši izlog poslastičarnice ispunjene kolačima i tortama. Moj apetit je oživeo. Otvorio sam staklena vrata s tablicom »sladoled« i ušao u mračni lokal. Tamo je mirisalo na kafu i vanilu. Iz unutrašnjosti radnje izašla je neka gospođica, lica zamazana sumrakom i primila porudžbinu. Najzad posle tako dugog vremena mogao sam jednom da se potkrepim odličnim krofnama, koje sam umakao u kafu. U mraku, okružen arabeskama sumraka koje su se vrtele i igrale oko mene, gutao sam sve nove i nove kolače, osećajući kako mi se taj uzvitlani mrak uvlači pod kapke, tiho ovladava mojom unutrašnjošću toplim pulsiranjem, milionskim rojem lakih doticaja. Najzad se još samo pravougaonik prozora svetleo sivom mrljom u potpunoj tami. Uzalud sam lupkao kašičicom o površinu stola. Niko se nije javljao da primi novac za ono što sam pojeo. Ostavio sam srebrnu monetu na stolu i izašao na ulicu. U knjižari pokraj poslastičarnice još je gorelo svetlo. Pomoćnici su bili zauzeti sortiranjem knjiga. Zapitao sam gde je očeva radnja. To je odmah drugi lokal od nas – objasnili su mi. Uslužni dečko je čak dotrčao na vrata da mi pokaže. Portal je bio staklen, izlog još nije bio gotov, bio je samo zastrt sivom hartijom. Već na vratima sam s izvesnim čuđenjem primetio da je radnja bila puna kupaca. Moj otac je stajao za tezgom i, kvaseći stalno olovku, sabirao brojke dugačkog računa. Gospodin za koga je spreman taj račun, nagnut nad tezgom, vodio je prstom za svakom dodatom cifrom, računajući poluglasno. Ostatak gostiju je ćutke posmatrao. Otac me pogleda preko naočara i reče, pridržavajući prst na brojci na kojoj se bio zaustavio: »Ima tu neko pismo za tebe, stoji na pisaćem stolu među hartijama«, i ponovo se udubi u računanje. Pomoćnici su za to vreme ostavljali na stranu kupljenu robu, umotavali je u hartiju, zavezivali kanapom. Police su samo delimično bile ispunjene suknom. Veći deo bio je još prazan.

– Zašto ne sednete, oče? – zapitao sam tiho, ušavši iza tezge. – Uopšte ne pazite na sebe tako bolesni. – Braneći se, podigao je ruku, kao da je odbijao moja ubeđivanja i nije prestajao da računa. Imao je vrlo loš izgled. Bilo je jasno kao na dlanu da samo veštačko uzbuđenje, grozničava delatnost podržava njegove snage, još udaljuje trenutak konačnog sloma.

Potražio sam na stolu. Bio je to pre paket nego list. Pre nekoliko dana pisao sam jednom knjižaru u vezi sa nekom pornografskom knjigom i evo sad su mi je bili poslali, već su bili pronašli moju adresu, ili, tačnije rečeno, adresu oca, koji tek što je bio sebi otvorio radnju, bez table i firme. Doista nečuvena organizacija obaveštajne službe, besprekorno funkcionisanje ekspedicije dostojne divljenja! I ta neobična žurba!

– Možeš pročitati pozadi, u kontoaru – reče otac, upućujući mi nezadovoljan pogled – i sam vidiš da ovde nema mesta.

Kontoar iza radnje bio je još prazan. Kroz staklena vrata ulazilo je malo svetlosti iz radnje. Na zidovima su visili kaputi pomoćnika. Otvorio sam pismo i počeo da čitam u slaboj svetlosti koja je dopirala kroz vrata.

Javljeno mi je da traženu knjigu, na žalost, nemaju na lageru. Počeli su da je traže, ali ne prejudicirajući rezultat firma dozvoljava sebi da mi u međuvremenu, ne obavezujući me, pošalje jedan članak, za koji su pretpostavljali da će me sigurno zainteresovati. Zatim je sledio komplikovan opis astronomskog refraktora za rasklapanje, velike svetlosne snage i raznih osobina. Zainteresovan, izvadio sam iz navlake taj instrument napravljen od crne cerade ili krutog platna složenog u pljosnatu harmoniku. Oduvek sam imao slabosti prema teleskopima. Počeo sam da širim složeni ogrtač instrumenta. Ukrućen tankim štapićima, pod rukama mi se stvarao ogroman meh dogleda, koji je preko cele dužine sobe istezao svoju praznu kutiju, lavirint crnih komora, dugi kompleks optičnih kamera opskura uvučenih dopola u sebe. Bilo je to nešto nalik na dugi automobil od lakovanog platna, neki teatralni rekvizit, koji je u lakom materijalu hartije i krutog cviliha podražavao masivnost stvarnosti. Pogledao sam u crni levak okulara i u dubini ugledao konture dvorišne fasade Sanatorijuma, koje su se jedva nazirale. Zainteresovan, dublje sam se uvukao u zadnju komoru aparata. Sada sam u vidnom polju durbina pratio sobaricu, koja je sa poslužavnikom u rukama išla kroz polutamni hodnik Sanatorijuma. Okrenula se i nasmešila. Da li me ona vidi? pomislio sam u sebi. Nesavladiva pospanost mi je zamagljivala oči. Ja sam zapravo sedeo u zadnjoj komori dogleda kao u limuzini. Lak pokret poluge i, evo, aparat poče šuštati lupom papirnog leptira i ja osetih da se kreće sa mnom i skreće ka vratima.

Kao velika crna gusenica durbin izađe u osvetljenu radnju – mnogočlani trup, ogromna papirna bubašvaba sa imitacijom dva fenjera napred. Kupci se zbiše, povlačeći se ispred tog slepog papirnatog zmaja, pomoćnici otvoriše široko vrata na ulicu, i ja se lagano izvezoh tim papirnim automobilom, kroz špalir gostiju, koji su ozlojeđenim pogledom ispraćali taj zaista skandalozni odlazak.

III

Tako se živi u tom gradu i tako prolazi vreme. Veći deo dana se provodi u snu, i to ne samo u krevetu. Ne, u tom pogledu ljudi nisu suviše veliki probirači. Na svakom mestu i u svako doba dana čovek je spreman da ovde prijatno dremne. S glavom naslonjenom na stočić u restoranu, u fijakeru, pa čak i na nogama usput, u treme neke kuće, u koju se ulazi na trenutak, da bi se na trenutak predali nesavladivoj potrebi sna.

Budeći se još mamurni i teturavi, nastavljamo prekinuti razgovor, produžujemo teškim putem, guramo napred zamršenu stvar, bez početka i kraja. Usled toga negde usput se gube celi intervali vremena, gubimo kontrolu nad kontinuitetom dana i na kraju prestajemo da navaljujemo na njega, bez žalosti se mirimo sa napuštanjem skeleta neprekidne hronologije koju smo nekada po običaju i brižljivoj disciplini dana bili navikli da pažljivo kontrolišemo. Davno smo posvetili tu neprestanu gotovost da podnesemo račun o provedenom vremenu, tu skrupulantnost u obračunavanju do poslednje pare tih upotrebljenih sati – ponos i ambiciju naše ekonomike. U tim kardinalnim vrlinama, u kojima nekada nismo znali ni dvoumljenja ni pogreške – davno smo kapitulirali.

Nekoliko primera neka posluži kao ilustracija takvog stanja stvari. U neko vreme dana ili noći – jedva vidljiva nijansa neba razlikuje to vreme – budim se kraj ograde mosta koji vodi u Sanatorijum. Sumrak je. Mora da sam izmučen pospanošću dugo nesvesno lutao po gradu, pre no što sam se, umoran, dovukao do ovog mostića. Ne mogu reći da li mi je na tom putu celo vreme pravio društvo Doktor Gotard, koji sad stoji preda mnom, završavajući neko dugačko objašnjavanje izvođenjem krajnjih zaključaka. Ponet sopstvenom rečitošću, čak me hvata pod ruku i povlači za sobom. Idem s njim i još pre no što smo prekoračili most, čije daske tutnje pod nama, ja već ponovo spavam. Kroz spuštene kapke nejasno vidim ubedljivu doktorovu gestikulaciju, osmeh u dnu njegove crne brade, i uzalud se trudim da shvatim taj kapitalni logički zahvat, taj poslednji adut kojim on na vrhuncu svoje argumentacije, postavši nepokretan, raširenih ruku, trijumfuje. Ne znam koliko dugo još idemo tako jedan pored drugog utonuli u razgovor pun nesporazuma, kad se u jednom trenutku sasvim osvešćujem. Doktora Gotarda više nema, potpuni je mrak, ali to samo zato što oči držim zatvorene. Otvaram ih i nalazim se u krevetu, u svojoj sobi, ne znajući kako sam dospeo u nju.

Još drastičniji primer:

U vreme ručka ulazim u restoraciju u gradu, u haotični žagor i gužvu onih što jedu. I koga susrećem tu nasred sale pred stolom koji se uginje od jela? Oca. Sve oči su upravljene na njega, a on, blistajući brilijantskom iglom, neobično živahan, ekstatično raspoložen, sa afektacijom se naginje na sve strane u otvorenom razgovoru s celom salom istovremeno. Sa izveštačenom bravurom, koju ne mogu da gledam bez najveće uznemirenosti, stalno poručuje nova jela, koja se u gomilama uzdižu na stolu. Sa uživanjem ih gomila oko sebe, iako još nije svršio ni sa prvim jelom. Mljackajući jezikom, žvaćući i govoreći istovremeno, gestovima i mimikom izražava najveće zadovoljstvo tim razgovorom, pogledom obožavanja prati kelnera, gospodina Adasja, kome sa zaljubljenim osmehom stalno dobacuje nove porudžbine. I dok kelner, mašući salvetom, trči da ih izvrši, otac molećivim gestom, upućenim svima, poziva sve za svedoke neodoljive čari tog Ganimeda.

– Neodoljiv mladić – uzvikuje slatko se osmehujući i zatvarajući oči – anđeoski mladić! Priznajte, gospodo, da je čaroban!

Povlačim se iz sale pun neprijatnih osećanja, neprimećen od oca. Da je namerno radi reklame bio postavljen od hotelske uprave da zanima goste, ne bi se mogao držati provokativnije. Sa glavom koja se muti od sanjivosti teturam se ulicama, idući kući. Naslanjam glavu na poštansko sanduče i pravim sebi kratku sijestu. Najzad napipavam u mraku ulaz Sanatorijuma i ulazim. U sobi je mrak. Okrećem kontakt, ali elektrika ne funkcioniše. Od prozora duva hladnoća. Krevet škripi u mraku. Otac diže glavu sa postelje i govori: »Ah, Juzefe, Juzefe! Ležim ovde već dva dana, bez ikakve nege, zvonca su pokidana, niko ne zagleda k meni, a rođeni sin me ostavlja, mene teško bolesnog čoveka, i vuče se sa devojčurama po gradu. Pogledaj kako mi srce udara.«

Kako da to izmirim? Da li otac sedi u restoraciji, obuzet nezdravom ambicijom proždrljivosti, ili leži u svojoj sobi, teško bolestan? Ima li dva oca? Ni blizu. Svemu je krivo brzo raspadanje vremena, nenadziravano neprestanom opreznošću.

Svi znamo da se ta nedisciplinovana stihija drži jedino od nevolje u izvesnoj poslušnosti zahvaljujući neprestanoj obradi, vrednoj brižljivosti, pažljivoj regulaciji i ispravljanju njegovih ispada. Lišeno te brige odmah naginje ka ispadima, ka divljoj aberaciji, pravljenju neuračunljivih nestašluka, bezobličnom ludovanju. Sve jasnije se ocrtava inkongruencija naših individualnih vremena. Vreme moga oca i moje sopstveno vreme nisu odgovarali jedno drugom.

Uzgred rečeno, zamerka zbog slobodnijeg ponašanja koju mi je napravio otac neosnovana je insinuacija. Ovde se još nisam bio približio nijednoj devojci. Teturajući se kao pijan od jednog sna do drugog, u treznijim časovima jedva obraćam pažnju na ovdašnji lepi pol.

Uostalom, hronični sumrak na ulicama ne dopušta čak ni da se dobro razlikuju lica. Jedino što mi je još pošlo za rukom da primetim kao mladom čoveku koga je na tom polju bilo kako bilo još ponešto interesovalo – to je bio neobičan hod tih gospođica.

To je hod po neumoljivo pravoj liniji, koja ne vodi računa ni o kakvim preprekama, poslušan samo nekom unutrašnjem ritmu, nekom pravu koje one razvijaju kao iz klupčeta u nit pravolinijskog kaskanja punog akuratnosti i odmerene gracije.

Svaki hod nosi u sebi neko drugo, individualno pravilo, kao navijen feder.

Kad tako idu pravo pred sebe, zagledane u to pravilo, pune koncentracije i ozbiljnosti, izgleda da su obuzete samo jednom brigom, da ne ispuste ništa od njega, da ne poremete pravilo, da ne odstupe od njega ni za milimetar. I tada postaje jasno da to što one sa takvom pažljivošću i uzbuđenjem nose nad sobom nije ništa drugo no neka idee fixe sopstvenog savršenstva, koja snagom njihovog ubeđenja postaje skoro stvarnost. To je neka anticipacija preduzeta na sopstveni rizik, bez ikakvog jemstva, neprikosnovena dogma, podignuta iznad svake sumnje.

Kakve nedostatke i mane, prćave ili spljoštene noseve, kakve pege i prišteve ne krijumčare pod zastavom te fikcije! Nema takve ružnoće i običnosti koju polet te vere ne bi dizao sa sobom u to fiktivno nebo savršenstva.

Pod sankcijom te vere telo postaje izrazito lepše, a noge, zaista skladne i elastične, noge u besprekornoj obući, govore svojim hodom, vredno tečnim, blistavim monologom stupanja izlažu bogatstvo te ideje, koju zatvoreno lice ponosno prećutkuje. Ruke drže u džepovima svojih kratkih, pripijenih žaketića. U kafani i pozorištu prekrštaju noge visoko otkrivene do kolena i ćute rečito njima. Toliko uzgred samo o jednoj neobičnosti grada. Već sam pomenuo ovdašnju crnu vegetaciju. Pažnju zaslužuje naročito jedna vrsta crne paprati, čiji ogromni buketi ukrašavaju bočice u svakom stanu ovde i u svakom javnom lokalu. To je skoro žalosni simbol, pogrebni grb tog grada.

IV

Odnosi sa Sanatorijumom svaki dan postaju sve nesnosniji. Teško je poreći da smo prosto pali u klopku. Od trenutka moga dolaska, kada mi je kao došljaku ukazana tobožnja briga, uprava Sanatorijuma ne trudi se čak ni najmanje da bi nam stvorila makar iluziju neke brige. Prosto smo prepušteni sami sebi. Niko se ne brine za naše potrebe. Odavno sam već utvrdio da se žice električnih zvoncadi završavaju odmah nad vratima i da nikuda ne vode. Posluga se ne vidi. Hodnici su i danju i noću utonuli u mrak i tišinu. Čvrsto sam ubeđen da smo jedini gosti u tom Sanatorijumu i da su svojstveni i diskretni izrazi lica sa kojima sobarica zatvara vrata soba, ulazeći i izlazeći, prosta mistifikacija.

Ponekad dobijem želju da redom otvorim vrata tih soba i ostavim ih tako širom otvorena, da bih demaskirao tu nečasnu intrigu, u koju smo upleteni.

A ipak nisam sasvim siguran u svoja podozrenja. Ponekad kasno noću vidim Doktora Gotarda u hodniku kako nekud žuri u belom hirurškom mantilu, sa špricom za klistiranje, vođen sobaricom. Teško ga je tada zadržati u žurbi i pritisnuti uza zid odlučnim pitanjem.

Da nije bilo restoracije i poslastičarnice, moglo bi se umreti od gladi. Do danas nisam mogao da izmolim drugi krevet. O čistoj posteljini ni govora. Treba priznati da opšta razlabavljenost kulturnih navika nije poštedela ni nas.

Da legnem u krevet u odelu i sa cipelama, meni, kao civilizovanom čoveku, nikad nije ni na pamet padalo. A sada kasno dolazim pijan od pospanosti, u sobi je polumrak, zavese dignute od hladnog povetarca. Besvestan sručujem se na krevet i zavlačim u perine. Spavam tako cela nepravilna prostranstva vremena, dana ili nedelja, putujući kroz puste predele sna, stalno na putu, stalno na strmim drumovima respiracije, jednom silazeći lako i elastično s blagih nagiba, drugi put penjući se na okomiti zid hrkanja. Dosegnuvši vrh, obuhvatam ogromne vidokruge te stenovite i gluve pustinje sna. U neko doba, na vidljivoj tački, negde na naglom zavijutku hrkanja, budim se polusvestan i među nogama osećam očevo telo. Leži tamo savijen u klupko, mali kao mačence. Ponovo padam u san otvorenih ustiju i cela ogromna panorama brdovitog predela promiče pokraj mene talasavo i dostojanstveno.

U radnji otac razvija vrlo živu delatnost, vrši transakcije, napreže svu svoju rečitost da bi ubedio klijente. Njegovi obrazi su rumeni od uzbuđenja, oči mu se sijaju. U Sanatorijumu leži teško bolestan, kao poslednjih nedelja kod kuće. Teško je sakriti da se proces brzim koracima približuje kraju. Slabim glasom mi govori: »Treba češće da navraćaš u radnju, Juzefe. Pomoćnici nas potkradaju. I sam vidiš da ne mogu sve sam da uradim. Nedeljama već ležim tu bolestan, a radnja se upropašćava, prepuštena milosti sudbine. Je li bilo neke pošte od kuće?«

Počinjem da žalim zbog celog tog poduhvata. Teško je nazvati srećnom zamišlju to što smo, zavedeni šumnom reklamom, poslali oca ovamo. Vreme vraćeno unatrag... u stvari to lepo zvuči, ali šta je to u suštini? Da li se ovde dobija punovažno, stvarno vreme, vreme u neku ruku odvojeno iz sveže bale sa mirisom novine i boje? Naprotiv. To je sasvim upotrebljeno, od ljudi iznošeno vreme, vreme izlizano i pocepano na mnogo mesta, providno kao sito.

Ništa čudno, to je nekako izbljuvano vreme – molim da me dobro razumete – vreme iz druge ruke. Žalibože!...

Pri tome cela ta nepristojna manipulacija s vremenom. Ta nemoralna domunđavanja, prikradanje odnatrag njegovom mehanizmu; rizično baratanje prstima oko njegovih golicavih tajni! Ponekad čovek dobija volju da lupi po stolu i iz svega grla poviče: »Dosta toga, dalje od vremena, vreme je neprikosnoveno, vreme se ne sme provocirati! Zar vam nije dosta prostora? Prostor je za čoveka, u prostoru možete jurcati koliko vam je volja, premetati se, prevrtati se, skakati sa zvezde na zvezdu. Ali, tako vam boga, ne dirajte vreme!«

S druge strane, može li se tražiti od mene da sam otkažem ugovor Doktoru Gotardu? Ma kako da je bedna ta očeva egzistencija, ja ga ipak vidim, zajedno sam s njim, govorim s njim... Zapravo ja Doktoru Gotardu dugujem beskrajnu zahvalnost.

Nekoliko puta hteo sam otvoreno da razgovaram s njim. Ali Doktor Gotard je neumoljiv. Baš sad je otišao u salu restoracije – saopštava mi sobarica. Upućujem se tamo, kad me ona stiže da bi mi rekla da se prevarila. Doktor Gotard je u sali za operacije. Žurim na sprat, razmišljajući o tome kakve se operacije tu mogu vršiti, ulazim u trem, i tu mi naređuju da čekam. Doktor Gotard će izaći za trenutak, upravo je završio operaciju, pere ruke. Skoro ga vidim kako korača velikim koracima u raširenom mantilu, žureći se kroz niz bolničkih sala. Trenutak kasnije šta se ispostavlja? Doktora Gotarda ovde uopšte nije ni bilo, već godinama tu nije obavljena nijedna operacija. Doktor Gotard spava u svojoj sobi, a njegova crna brada strči uvis. Soba se ispunjava hrkanjem kao gomilama oblaka koji rastu, gomilaju se, dižu na sebi Doktora Gotarda zajedno sa njegovim krevetom, sve više i više – veliko patetično vaznesenje na talasima hrkanja i nadignute postelje.

Tu se događaju još čudnije stvari, stvari koje prikrivam pred samim sobom, stvari prosto fantastične po svojoj apsurdnosti. Koliko god puta da izlazim iz sobe, čini mi se da se neko brzo udaljuje od vrata i skreće u bočni hodnik, ili neko ide ispred mene ne osvrćući se. To nije negovateljka. Znam ko je to! »Mama!« vičem glasom drhtavim od uzbuđenja, majka okreće lice i trenutak me posmatra sa molećivim osmehom. Gde sam? Šta se tu događa? U kakvu mrežu sam se ja upleo?

V

Ne znam je li to uticaj kasnog godišnjeg doba, ali dani dobijaju sve ozbiljniju boju, smračuju se i tamne. Izgleda tako kao da svet gledate kroz sasvim crne naočari.

Ceo predeo je kao dno ogromnog akvarijuma od bledog mastila. Drveće, ljudi i kuće slivaju se u crne siluete, koje se talasaju kao podvodne biljke na tlu te mastiljave dubine.

U blizini Sanatorijuma vrvi od crnih pasa. Razne veličine i oblika, pretrčavaju nisko u sumrak sve puteve i staze, zauzeti svojim psećim problemima, tihi, puni napetosti i pažnje.

Preletaju po dva, po tri, ispruženih, opreznih vratova, ušiju načuljenih, sa žalosnim tonom tihog cviljenja, koje se i protiv volje otima iz grkljana, signalizirajući najviše uzbuđenje. Zauzeti svojim problemima, uvek puni žurbe, uvek na putu, uvek obuzeti nerazumljivim ciljem, jedva obraćaju pažnju na prolaznika. Ponekad samo u trku zatrepte očima na njega i tada iz tog crnog i mudrog prekog pogleda proviri bes, kočen u svojim zaletima samo nedostatkom vremena. Ponekad čak, puštajući na volju svom besu, pritrčavaju vašoj nozi, pognute glave i sa zloslutnim režanjem, ali samo zato da na pola puta ostave svoju nameru i polete dalje u velikim psećim igrama.

Tom zlu od pasa nema leka, ali zašto, do đavola, uprava Sanatorijuma drži na lancu ogromnog vučjaka, strašnu zver, pravog vukodlaka, prosto demonske divljine?

Žmarci me podiđu kad god prolazim pokraj njegove štenare, kraj koje stoji nepokretan na kratkom lancu, sa divlje narogušenom ogrlicom dlaka oko glave, brkat, čekinjast i bradat, sa mašinerijom moćne čeljusti pune očnjaka. Uopšte ne laje, samo kad ugleda čoveka njegovo divlje lice postaje još strašnije, crte mu se koče u izraz beskrajnog besnila i, lagano dižući strašnu njušku, u tihom grču se zacenjuje sasvim niskim, strašnim, sa dna mržnje izvučenim zavijanjem, u kome zvuče žalost i očaj nemoći.

Moj otac prolazi ravnodušno pokraj te bestije kad zajedno izlazimo iz Sanatorijuma. Što se mene tiče, svaki put se duboko potresem tom stihijskom manifestacijom nemoćnog besa. Sada sam rastom za dve glave viši od oca, koji, mali i mršav, tapka pored mene svojim sitnim staračkim korakom.

Već približujući se trgu vidimo neobičnu živost. Gomile ljudi pretrčavaju ulice. Do nas dopiru neverovatne vesti o upadu neprijateljske armije u grad.

Usled opšte konsternacije ljudi saopštavaju jedni drugima alarmantne i protivrečne vesti. Teško je to shvatiti. Rat kome nisu prethodili diplomatski potezi? Rat usred tihog mira nenarušenog nikakvim konfliktom? Rat s kim i oko čega? Obaveštavaju nas da je invazija neprijateljske armije ohrabrila nezadovoljnike u gradu, koji su izašli na ulice sa oružjem u rukama, terorišući mirne građane. I zaista, ugledali smo grupu tih zaverenika, u crnim civilnim odelima, sa belim kaiševima ukrštenim na grudima, kako se kreću napred sa oborenim karabinima. Gomila se povlačila ispred njih, tiskala se na pločniku, a oni su išli šaljući ispod cilindera ironične tamne poglede, u kojim se ocrtavalo osećanje nadmoći, blesak pakosne radosti i neko značajno namigivanje kao da su zadržavali prasak smeha koji bi demaskirao celu tu mistifikaciju. Neke od tih gomila prepoznaje, ali veseli uzvik prigušuje grozota oborenih cevi. Prolaze pokraj nas, ne dirnuvši nikoga. Sve ulice se ponovo prelivaju preplašenom mračno-ćutljivom gomilom. Potmuli žagor bukti nad gradom. Izgleda kao da se izdaleka čuje tutnjava artiljerije, kloparanje topovskih kara. »Moram stići do radnje«, govori otac bled, ali odlučan. »Ne treba da me pratiš, samo ćeš mi smetati«, dodaje, »vrati se u Sanatorijum.« Glas kukavičluka savetuje mi poslušnost. Vidim kako se otac utiskuje u čvrsti zid gomile i gubim ga iz vida.

Sporednim uličicama žurno se prokradam u gornji deo grada. Svestan sam da će mi na tim strmim putevima poći za rukom da u polukrugu obiđem centar grada zatvoren ljudskim gomilama.

Tamo u gornjem delu grada gomila je bila ređa, najzad je potpuno nestala. Išao sam mirno pustim ulicama u gradski park. Fenjeri su tu goreli tamnim, plavičastim plamičkom, kao žalosni zlatoglav. Oko svakog je igrao roj gundelja, teških kao kugle, nošenih ukoso, bočnim letom treperavih krila. Neki koji su bili pali nespretno su bauljali po pesku, ispupčenih leđa, zgrbljeni tvrdim oklopima, pod koje su pokušavali da slože raširene fine tkanine krila. Po travnicima i stazama su šetali prolaznici, udubljeni u bezbrižne razgovore. Poslednje drveće se nadnosi nad dvorištima kuća koje leže nisko u dolji i pritisnute uz zid parka. Išao sam duž toga zida, koji je s moje strane jedva dopirao do prsiju, ali s unutrašnje strane pada prema nivoima dvorišta u nagibima visokim po čitav sprat. Na jednom mestu iz dvorišta do njega je dopirala rampa od nabijene zemlje, sve do visine zida. Sa lakoćom sam preskočio barijeru i tim uskim nasipom provukao se između sitnih zgrada na ulicu. Moji proračuni, potpomognuti sjajnom prostorskom intuicijom, bili su tačni. Nalazio sam se skoro nasuprot zgrade Sanatorijuma, čije se krilo nejasno belasalo u crnom okviru drveća. Ulazim kao obično od pozadi kroz dvorište, kroz kapiju na železnoj ogradi, i još izdaleka vidim psa na straži. Kao i uvek kad ga ugledam, kroz mene prolazi drhtaj averzije. Hoću da ga obiđem što pre da ne bih slušao taj iz dubine srca ispušten jauk mržnje, kad, na moje zaprepašćenje, ne verujući sopstvenim očima, vidim kako se u skokovima udaljuje od štenare, nevezan, i trči oko dvorišta s potmulim lajanjem, kao iz bureta, u nameri da mi preseče povlačenje.

Ukočen od straha, povlačim se u suprotni, najdalji kut dvorišta i, instinktivno tražeći neki zaklon, sakrivam se u mali venjak koji se tamo nalazi, sa punim ubeđenjem u uzaludnost mojih napora. Dlakava bestija se približava u skokovima i evo njena njuška je već na ulazu u venjak i zatvara me u klopku. Jedva živ od straha, primećujem da je odvio celu dužinu lanca, koji je vukao za sobom kroz dvorište, i da je sam venjak već izvan domašaja njegovih zuba. Izmaltretiran, zdrobljen strahom, jedva osećam neko olakšanje. Teturajući se na nogama, blizak gubljenju svesti, dižem oči. Nikad ga nisam video iz takve blizine i tek sada mi padaju ljušture s očiju. Kako je velika snaga predrasuda! Kako je moćna sugestija straha! Kakva zaslepljenost! Pa to je bio čovek. Čovek na lancu, koga sam u uprošćujućem, metaforskom, opštem konspektu na neki neshvatljiv način držao za psa. Molim da me ne shvatite pogrešno. Bio je pas – nesumnjivo, ali u ljudskom obliku. Pseći kvalitet je unutrašnji kvalitet i može se manifestovati isto tako dobro i u ljudskom obliku kao i u životinjskom. Ovaj koji je stajao preda mnom u otvoru venjaka, sa čeljustima nekako prevrnutim na naličje, sa svim zubima iskeženim u strašnom režanju – bio je muškarac srednjeg rasta, sa crnom bradom i brkovima. Lice žuto, koščato, oči crne, zlobne i nesrećne. Sudeći po crnom odelu i civilizovanoj formi brade, mogao je biti intelektualac, naučnik. Mogao je to biti stariji neuspeli brat Doktora Gotarda. Ali taj prvi izgled je varao. Njegove velike ruke umazane lepkom, dve brutalne i cinične brazde oko nosa, koje su se gubile u bradi, ordinarne vodoravne bore na niskom čelu razvejavale su brzo taj prvi utisak. To je pre mogao biti knjigovezac, larmadžija, govornik na zborovima i partijac – čovek nagao i mračnih eksplozivnih strasti. I upravo tamo, u tim čeljustima mržnje, u toj grčevitoj naježenosti svih nerava, u tom ludačkom besu, besno lajući na kraj štapa ispružen prema njemu – bio je stoprocentni pas.

Ako bih prešao preko zadnje ograde venjaka – mislio sam u sebi – potpuno bih izašao izvan domašaja njegovog besa i sporednom stazom bih mogao stići do kapije Sanatorijuma. Već prebacujem noge preko ograde, kad naglo zastajem u polovini pokreta. Osećam da bi bilo suviše okrutno prosto otići i ostaviti ga tako sa njegovim bespomoćnim besom izvedenim iz svih granica. Zamišljam u sebi njegovo strašno razočaranje, neljudski bol, kad bi me video kako odlazim iz klopke, udaljavajući se jednom zasvagda. Ostajem. Prilazim mu i govorim prirodnim, mirnim glasom: »Umirite se, gospodine, ja ću vas pustiti s lanca.«

Nato se njegovo lice, izbrazdano vibracijama režanja, uopštava, izglađuje i iz dubine se pojavljuje skoro sasvim ljudski lik. Prilazim mu bez straha i skidam kopču sa njegova vrata. Idemo jedan pokraj drugog. Knjigovezac u crnom pristojnom odelu, ali bos. Pokušavam da započnem razgovor s njim, ali iz njegovih usta izlazi samo nerazumljivo mucanje. Samo u očima, u tim crnim rečitim očima čitam divlje oduševljenje odanosti, simpatije koja me prožima jezom. Povremeno se spotiče o kamen, i tada se usled potresa njegovo lice odmah lomi, raspada, strah se pomalja do polovine, spreman za skok, a tik iza njega bes, koji samo čeka na trenutak da odmah to lice promeni u klupko siktavih zmija. Tada ga opominjem na red grubom prijateljskom opomenom. Čak ga tapšem po plećima. I s vremena na vreme na njegovom licu pokušava da se formira osmeh, začuđen, podozriv i nepoverljiv prema samom sebi. Ah, kako mi teško pada to strašno prijateljstvo. Kako me plaši ta đavolska simpatija. Kako da se oslobodim čoveka što ide pokraj mene i svom strašću svoje pseće duše upijena pogleda u moje lice. Ne smem čak ni da odam svoju nestrpljivost. Izvlačim novčanik i govorim razumnim tonom: »Sigurno vam je potreban novac, sa zadovoljstvom vam mogu pozajmiti«, ali na taj prizor njegovo lice postaje tako strašno divlje da ja brže-bolje sakrivam novčanik. I još dugo vremena on ne može da se smiri i savlada svoje crte, koje stalno iskrivljuje grč zavijanja. Ne, to duže ne mogu podneti. Sve pre nego to. Stvari su se ionako zamrsile, beznadežno uplele. Iznad grada vidim odsjaj požara. Otac negde u ognju revolucije u radnji koja gori. Doktor Gotard nedostižan, a povrh svega neshvatljiva majčina pojava, inkognito, u nekoj tajnoj misiji. To su karike neke velike, nerazumljive intrige koja se steže oko moje ličnosti. Bežati, bežati odavde. Bilo kuda. Zbaciti sa sebe to strašno prijateljstvo knjigovesca što smrdi na psa koji me ne pušta s oka. Stojimo pred kapijom Sanatorijuma. »Izvolite u moju sobu«, govorim uz ljubazni gest. Civilizovani pokreti ga fasciniraju, uspavljuju njegovu divljinu. Puštam ga ispred sebe u sobu. Dao sam mu stolicu da sedne.

– Idem u restoraciju da donesem konjak – govorim.

Nato on prestrašeno skače u nameri da mi pravi društvo. Umirujem njegovu paniku s blagom odlučnošću.

– Vi ćete sedeti, vi ćete mirno čekati – govorim mu dubokim treperavim glasom na čijem dnu zvuči skriveni strah. Seda sa nesigurnim osmehom.

Izlazim i lagano idem hodnikom, zatim stepenicama nadole, hodnikom od izlaza, prolazim kapiju, prelazim preko dvorišta, zalupio sam vrata iza sebe i sada počinjem trčati bez daha, uzbuđena srca, tamnom alejom koja vodi na železničku stanicu, dok slepoočnice hoće da mi puknu.

U glavi mi se gomilaju slike, jedna strašnija od druge. Nestrpljivost čudovišta, njegov strah, očajanje kad sazna da je prevaren. Čudovište furije, recidiv besa koji izbija nezadrživom snagom. Povratak moga oca u Sanatorijum, njegovo kucanje na vrata koje ništa ne naslućuje i neočekivano licem u lice sa groznom bestijom.

Sreća što otac u stvari već ne živi, što ga zapravo to ne pogađa – mislim sa olakšanjem i već vidim pred sobom dug niz železničkih vagona koji stoje kraj izlaza.

Sedam u jedan od njih, i voz, kao da je samo na to čekao, kreće lagano bez zvižduka.

U prozoru još jednom promiče i lagano se okreće ta ogromna linija horizonta, nalivena crnim bučnim šumama usred kojih se bele zidovi Sanatorijuma. Zbogom, oče, zbogom, grade, koga više neću videti.

Od toga vremena putujem, stalno putujem, nekako sam se odomaćio na železnici i svi me trpe dok se skitam iz vagona u vagon. Vagoni ogromni kao sobe puni su đubreta i slame, promaje ih buše skroz za vreme sivih bezbojnih dana.

Moje odelo se pocepalo, pretvorilo se u rite. Poklonili su mi iznošenu železničku uniformu. Lice mi je uvezano prljavom krpom zbog nateklog obraza. Sedim na slami i dremam, a kad sam gladan, stajem u hodnik pred kupe druge klase i pevam. I bacaju mi sitan novac u moju konduktersku kapu, u crnu kapu železničara sa oderanim štitom.

Dodo

Dolazio je k nama subotom po podne u tamnom kaputu i belom prsluku od pikea, u polucilindru koji je morao biti specijalno napravljen za veličinu njegove lobanje, dolazio je da posedi četvrt ili pola sata kraj čaše vode sa sokom od malina, da malo porazmišlja naslonjen na koštanu dršku štapa, koji je držao među kolenima, da se zamisli nad plavim dimom cigarete.

Obično su nam onda bili u poseti i drugi rođaci i za vreme razgovora koji je slobodno tekao Dodo se nekako povlačio u senku, spuštao se na jednu ulogu statiste u tom živahnom skupu. Ne uzimajući reč, prelazio je ispod divnih obrva izrazitim očima s jednog govornika na drugog, pri čemu se njegovo lice postepeno izduživalo, nekako izlazilo iz zglobova, postajalo sasvim glupo, ničim nezadržavano u tom stihijskom slušanju.

Govorio je samo kad bismo se obratili neposredno njemu i tada je odgovarao na pitanja, istina jednosloženicama, kao nerado, gledajući na drugu stranu, ukoliko ta pitanja nisu prelazila granice prostih i lako rešivih stvari. Ponekad mu je polazilo za rukom da podrži razgovor još nekoliko pitanja dalje, preko tog okvira, zahvaljujući zalihi jasnih grimasa i gestova kojima je raspolagao, a koji su mu usled svojih mnogih značenja činili univerzalne usluge, ispunjavajući praznine artikulisanog govora i podržavajući, svojom živom, mimičnom ekspresijom sugestiju razumnog rezonansa. Ipak to je bila obmana koja je brzo prskala, a razgovor se prekidao žalosno, dok se sagovornikov pogled lagano i zamišljeno okretao od Doda koji je, prepušten samom sebi, ponovo padao u svojstvenu mu ulogu statiste i pasivnog posmatrača na tlu opšte konverzacije.

Jer kako se mogao nastavljati razgovor kad je na primer na pitanje, da li je pratio majku u selo, odgovarao plačnim glasom: »Ne znam«. Bila je to tužna i zastiđavajuća istinoljubivost, jer Dodovo pamćenje zaista nije dopiralo izvan trenutka i najbliže aktuelnosti.

Dodo je bio davno, još u detinjstvu, preboleo neku tešku bolest mozga, za vreme koje je mnogo meseci ležao bez svesti, bliži smrti nego životu, a kad je na kraju i pored toga ozdravio – pokazalo se da je nekako već bio povučen iz opticaja, nije pripadao zajednici razumnih ljudi. Njegovo školovanje je proteklo privatno, nekako pro forma s velikim obzirima. Zahtevi, surovi i nepopustljivi prema drugima, prema Dodu su nekako smekšavali, uzdržavali svoju surovost i bili nekako puni popustljivosti.

Oko njega je stvorena neka sfera čudnih privilegija, koja ga je odvajala zaštitnim pojasom, sfera neutralna od pritiska života i njegovih zahteva. Svi izvan te sfere bili su napadani od njegovih talasa, bučno su išli po njima, puštali se da budu nošeni, uzbuđeni, u čudnom zaboravu – u unutrašnjosti te sfere je bio mir i pauza, cezura u toj opštoj gužvi.

Tako je rastao, a izuzetnost njegove sudbine rasla je zajedno s njim, kao da se to samo po sebi podrazumevalo i bez protivljenja s bilo koje strane.

Dodo nikada nije dobijao novo odelo, nego uvek iznošeno, starijeg brata. Dok je život njegovih vršnjaka bio raščlanjen na faze, periode, artikulisane graničnim događajima, uzvišenim i simboličnim trenucima: imendani, ispiti, veridbe, napredovanja – njegov život je proticao u nediferenciranoj monotoniji, nepomućenoj ničim prijatnim niti neprijatnim, a i budućnost mu se ukazivala kao sasvim ravan i jednoličan drum bez događaja i iznenađenja.

Varao bi se ko bi pomislio da se Dodo u sebi protivio tom stanju stvari. Primao ga je s prostotom kao formu života koja mu je odgovarala, bez čuđenja, s mudrom saglasnošću, s ozbiljnim optimizmom i snalazio se, aranžirao pojedinosti u granicama te monotonije bez događaja.

Svaki dan je do podne izlazio u šetnju u grad i išao uvek jednom istom turom duž tri ulice, koje je premeravao do kraja, a zatim se tim istim putem vraćao. Odeven u elegantno, iako iznošeno bratovljevo odelo, s rukama, kojima je držao svoj štap na leđima – kretao se uljudno i bez žurbe. Ličio je na gospodina koji putuje iz zadovoljstva i razgleda grad. Taj nedostatak žurbe, nekakvog pravca ili cilja koji bi se manifestovao u njegovim pokretima ponekad je uzimao kompromitujuće forme, jer Dodo je ispoljavao naklonost ka zazjavanju: pred vratima radnji, pred radionicama, u kojima se kuckalo i majstorisalo, pa čak i pred grupama ljudi koji su razgovarali.

Njegova fizionomija je rano počela sazrevati i, čudna stvar, dok su se životni prelomi i potresi zadržavali na pragu ovog života, štedeći njegovu pustu nedirnutost, njegovu izuzetnost izvan margine, njegove crte su se formirale na tim doživljajima, koji su prolazili pored njega, anticipirali neku neostvarenu biografiku, koja se jedva ocrtana u sferi mogućnosti modelirala i vajala taj lik u iluzornu masku velikog tragičara, punu znanja i tuge svih vremena.

Njegove obrve su bile svedene u veličanstvene lukove, zadržavajući u senci velike i tužne oči sa dubokim kolutovima. Oko nosa su se urezale dve brazde pune apstraktne patnje i iluzorne mudrosti, i pružale su se prema uglovima usta i još dalje. Mala i natečena usta bila su zatvorena, a koketni veštački mladež na dugoj burbonskoj bradi davao mu je izgled starijeg i iskusnijeg bonvivana.

Nije se moglo izbeći da tu njegovu privilegisanu izuzetnost otkrije, grabljivo nanjuši lukavo pritajena ljudska pakost, uvek gladna plena.

Sve češće se događalo da je za vreme svojih šetnji dobijao drugove, i to je spadalo u uslove te privilegovane izuzetnosti, bili su to drugovi naročite vrste, ne u smislu drugarstva i zajedničkih interesa nego u veoma problematičnom smislu koji nije činio veliku čast. Bila su to najčešće mnogo mlađa godišta koja su se okupljala oko godišta punog dostojanstva i ozbiljnosti, a razgovori koje su vodili, imali su specijalan ton, veseo i šaljiv, za Doda – teško je poreći – mio i osvežavajući.

Kad bi ušao tako, viši za glavu od te vesele i vetrenjaste gomilice, izgledao je kao filozof-peripatetičar opkoljen svojim učenicima, a na njegovom licu ispod maske ozbiljnosti i tuge oslobađao se frivolni osmeh, boreći se sa tragičnom dominantom te fizionomije.

Dodo je sada zakašnjavao sa svojih jutarnjih šetnji, vraćao se iz njih sa zamršenom kosom, u odelu u lakom neredu, ali živahan i sklon veseloj prepirci s Karolom, bednom rođakom, koju je tetka Reticija bila uzela k sebi. Uostalom, kao da je osećao čast zbog tih susreta, Dodo je u kući čuvao potpunu diskreciju o toj temi.

Jednom ili dva puta u tom monotonom životu desili su se događaji koji su svojim formatom štrčali iznad plićaka svakidašnjih događaja.

Jednom, izašavši rano, nije se vratio na ručak. Nije se vratio ni na večeru ni na ručak sledećeg dana. Tetka Reticija je bila blizu očajanja. Ali tog dana uveče došao je malo izgužvan, u zgnječenom i nakrivljenom polucilindru, ali uostalom zdrav i pun smirenosti duha.

Teško je bilo rekonstruisati istoriju te eskapade, o kojoj je Dodo ćutao kao zaliven. Verovatno je, zazjavajući u šetnji, zašao u nepoznat kraj grada, možda su mu u tome pomogli mladi peripatetičari, koji su Doda rado stavljali u nove i nepoznate životne prilike.

Možda je to bio jedan od onih dana, kada je Dodo slao na odsustvo svoje jadno, pretovareno pamćenje – i zaboravljao svoju adresu, pa čak i ime, datume, koje je uostalom u drugo vreme uvek znao.

Nikada nismo saznali bliže pojedinosti tog događaja.

Kad je stariji brat Doda otputovao u inostranstvo, porodica se smanjila na tri, četiri osobe. Sem ujaka Hjeronima i tetke Reticije bila je još Karola koja je vršila dužnost ključarke u velikom ujakovom domaćinstvu.

Ujak Hjeronim već godinama nije izlazio iz sobe. Od vremena kad je Proviđenje blago uzelo iz njegove ruke kormilo te umorne i u plićaku nasukane životne lađe – vodio je život penzionera na uskom komadiću, između trema i mračne ostave, koji mu je bio dodeljen.

U dugom šlafroku koji je dopirao do zemlje sedeo je u unutrašnjosti ostave i iz dana u dan zarastao u sve fantastičniju kosurinu. Duga brada biberne boje (pri kraju dugih dlaka skoro bela) okružavala mu je lice, dopirala do polovine obraza, ostavljajući slobodnim samo orlovski nos i dva oka, koja su kolutala beonjačama u senci gustih obrva.

U tamnoj ostavi, u toj mračnoj tamnici, u kome je bio osuđen da kruži tamo i ovamo kao grabljivi mačak pred staklenim vratima salona – stajala su dva ogromna hrastova kreveta, noćni brlog ujaka i ujne, a ceo zadnji zid je pokrivao veliki goblen, koji se u nejasnim oblicima nazirao u tamnoj dubini. Kad bi se oči navikle na mrak, između bambusa i palmi se pomaljao ogromni lav, moćan i mračan kao prorok i majestetičan kao patrijarh.

Sedeći leđima okrenuti jedan prema drugom, lav i ujak Hjeronim znali su jedan za drugog i bili puni uzajamne mržnje. Ne gledajući se, pretili su jedan drugom iskeženim, otkrivenim očnjakom i grozeći režećom rečju. Ponekad se lav, razdražen, pridizao na zadnje šape, kostrešio grivu ispružena vrata i njegova strašna rika se valjala oko tmurnog horizonta.

Onda bi opet ujak Hjeronim izrastao iznad njega proročanskom tiradom, a njegovo lice se preteći modeliralo od velikih reči, kojima je nadolazilo, dok mu se brada talasala u nadahnuću. Tada bi lav bolno sužavao oči i lagano okretao glavu grčeći se pod snagom božjeg slova.

Taj lav i taj Hjeronim ispunjavali su tamnu sobicu večitom svađom.

Ujak Hjeronim i Dodo živeli su u tom tesnom stanu nekako ne obraćajući pažnju jedan na drugog, u dve razne dimenzije, koje su se ukrštale ne dodirujući se uopšte. Njihove oči, kad bi se susrele, išle su dalje, preko njih, kao kod životinja dve razne vrste, koje uopšte ne primećuju jedne druge, nesposobne da zadrže stran lik, koji im je skroz prolazio kroz svest, nesposobnu da ga u sebi realizuje.

Nikada nisu razgovarali.

Kad bi sedali za sto, tetka Reticija, između muža i sina, predstavljala bi granice dva sveta, zemljouz između dva mora ludila.

Ujak Hjeronim je jeo nemirno, duga brada upadala mu je u tanjir. Kad bi vrata zaškripala u kuhinji, napola se dizao sa stolice i hvatao tanjir sa supom, spreman da sa svojom porcijom pobegne u sobicu, ako bi neko stran ušao u stan. Tada bi ga tetka Reticija umirivala: »Ne boj se, niko ne ide, to je služavka«. Tada bi Dodo na preplašenog bacao pogled svojih sjajnih očiju pun gneva i ogorčenja gunđajući nezadovoljno sebi u bradu: »Težak ludak...«

Pre no što je ujak Hjeronim dobio apsoluciju preterano zamršenih komplikacija života i dozvolu da se povuče u svoje sklonište u ostavi – on je bio čovek sasvim drugog kroja. Oni koji su ga znali u mladosti, tvrdili su da taj neukrotivi temperament nije znao ni za kakve kočnice, obzire niti skrupule. Sa zadovoljstvom je govorio neizlečivim bolesnicima o smrti koja ih čeka. Posetama u kojima je trebalo da izjavi saučešće on bi se koristio da pred zaprepašćenom porodicom izloži oštroj kritici život pokojnika, za kojim se još ni suze nisu osušile. Ljudima koji su skrivali neke neprijatne i tugaljive lične probleme – prebacivao je to glasno i podrugljivo. Ali jedne noći se vratio sav izmenjen i van sebe od straha, pokušavajući da se sakrije pod krevet. Nekoliko dana kasnije se u porodici raširio glas da je ujak Hjeronim abdicirao sa svih svojih zamršenih, sumnjivih i rizičnih poslova, koji su mu izrasli preko glave, da je abdicirao na celoj liniji i definitivno i da je počeo novi život, život ograničen surovim i strogim, iako za nas nerazumljivim pravilima.

U nedelju po podne dolazili smo svi tetka-Reticiji na malu porodičnu užinu. Ujak Hjeronim nas nije poznavao. Sedeći u sobici bacao je kroz staklena vrata divlje i preplašene poglede na taj skup. Ponekad je, međutim, iznenada izlazio iz svoje usamljene odajice u šlafroku dugom do zemlje, s bradom koja se talasala oko lica, i praveći rukama pokret kao da nas razdvaja, rekao: »A sada preklinjem vas, raziđite se tako kako ste tu, rasturite se kradom, potajno i neprimetno...« Zatim bi preteći nam tajanstveno prstom, spuštenim glasom dodavao: »Svuda već govore: Di-da.«

Tetka bi ga blago ugurala u sobicu, a on bi se na vratima još preteći osvrtao i s podignutim prstom ponavljao: »Di-da.«

Dodo nije odmah shvatio sve, nego lagano, i prolazilo je nekoliko trenutaka ćutanja i konsternacije, pre no što bi situacija postala jasna u njegovoj glavi. Tada bi prelazeći očima sa jednog na drugog, kao da traži potvrdu da se desilo nešto veselo, prskao u smeh i smejao se bučno i sa zadovoljstvom, sažaljivo vrteo glavom i ponavljao smejući se: »Težak ludak...«

Nad kućom tetka-Reticije se spuštala noć, pomuzene krave su se u mraku češale o daske, devojke su spavale u kuhinji, iz vrta su dolazili mehuri noćnog ozona i rasprskavali se u otvorenom prozoru. Tetka Reticija je spavala u dnu svog velikog kreveta. Na drugom je kao ćuk sedeo u jastucima ujak Hjeronim. Njegove oči su bleštale u mraku, brada mu je padala na zgrčena kolena.

Lagano je silazio s kreveta prikradajući se na prstima tetki. Stajao je tako nad njom pritajen kao mačka za skok, naježenih obrva i brkova. Probuđena, tetka se prestrašila te glave sa iskričavim očima koja je frktala.

– Idi, idi u krevet – govorila je terajući ga kao petla pokretom ruke.

Povlačio se frkćući i osvrćući se nervoznim pokretima glave.

U drugoj sobi je ležao Dodo. Dodo nije umeo da spava. Centar sna u njegovom bolesnom mozgu nije funkcionisao pravilno. Vrteo se, bacao u postelji, prevrtao sa strane na stranu.

Madrac je škripao. Dodo je teško uzdisao, dahtao, ustajao, nemoćan u jastucima.

Neživljeni život se mučio, patio u očajanju, vrteo kao mačka u kavezu. U Dodovom telu, u tom telu idiota, neko je stario bez doživljaja, neko je sazrevao za smrt bez ijedne mrvice sadržine.

Iznenada je grozno zajecao u mraku.

Tetka Reticija potrča k njemu iz kreveta: »Šta ti je Dodo, boli li te nešto?«

Dodo zaprepašćen okrenu glavu. – Ko? – upita.

– Zašto jaučeš? – pita tetka.

– To nisam ja, to je on...

– Ko on?

– Zazidani...

– Ko?

Ali Dodo rezignirano odmahnu rukom: »Eh...« i okrenu se na drugu stranu. Tetka Reticija se na prstima vrati u krevet. Kad je prolazila ujak Hjeronim joj popreti prstom: »Svuda već govore: Di-da... «

Eđo

I

Na istom spratu kuće, kao i mi u dugom i uskom krilu od dvorišta, stanuje i Eđo sa svojom porodicom.

Eđo već odavno nije mali dečko, Eđo je odrasli muškarac dubokog i muškog glasa, kojim ponekad peva operske arije.

Eđo naginje ka gojaznosti, međutim ne toj sunđerastoj i meke forme, nego pre ka atletskoj i muskularnoj varijanti. U plećima je jak kao medved, ali šta ima od toga kad su mu noge sasvim degenerisane i bez oblika, kad su neupotrebljive.

Zapravo, kad se gleda u Eđove noge, ne zna se u čemu se sastoji ta čudna sakatost. Izgleda to tako kao da imaju previše zglobova, između kolena i zglavka, bar dva zgloba više od normalnih nogu. Nije čudno što se u tim prekobrojnim zglobovima noge tužno savijaju i to ne samo u stranu, nego i napred i u svim pravcima.

Eđo se tada kreće pomoću dve štake, štake savršene izrade, lepo politirane da izgledaju kao da su od mahagonija. Na tim štakama se svaki dan spušta dole da kupi novine i to mu je jedina šetnja i jedina razonoda. Neprijatno je gledati kako on ide preko stepenica. Njegove noge se nepravilno krive čas u stranu, čas natrag, savijaju se na neočekivanim mestima, a stopala kratka i visoka kao konjska kopita lutaju kao klade po daskama. Ali kad se nađe na ravnom, Eđo se neočekivano menja. Ispravlja se, njegov trup se veličanstveno nadima, a telo uzima zamah. Oslanjajući se na štake kao na naslone izbacuje daleko ispred sebe noge, koje s nejednakim topotom udaraju u zemlju, zatim premosti štake s mesta i novim zamahom se ponovo snažno izbacuje napred. Takvim bacanjem tela osvaja prostor. Često manevrišući štakama na dvorištu može usled suviška snage, nagomilane dugim sedenjem sa zaista veličanstvenom strašću da demonstrira tu herojsku metodu kretanja, na divljenje služavki iz partera i sa prvog sprata. Njegov vrat se tada nadima, ispred brade se pojavljuju dve bore podbradka i na licu koje drži ukoso, s ustima stisnutim od napora, kradom se javlja bolna grimasa. Eđo nema nikakvog zanata niti zanimanja, kao da ga je sudbina, opterećujući ga bremenom sakatosti, u zamenu za to tiho oslobodila od prokletstva Adamove dece. U senci svoje sakatosti Eđo se u punoj meri koristi tim izuzetnim pravom na lenčarenje i u tišini duha je zadovoljan svojom nekako privatnom individualno napravljenom transakcijom sa sudbinom.

Često, međutim, razmišljamo o tome čime ispunjava svoje vreme taj mladić od dvadeset i nekoliko godina. Mnogo vremena mu oduzima čitanje novina. Eđo je temeljit čitalac. Njegovoj pažnji ne izmiče nijedna beleška, nijedan oglas. A kad najzad stigne do poslednje strane dnevnika, ostali deo dana ga ne čeka dosada, o, ni najmanje. Tek tada počinje pravi rad kome se Eđo već unapred raduje. Po podne, kad drugi priležu da malo prodremaju, Eđo vadi svoje velike debele knjige, širi ih po stolu kraj prozora, priprema lepak, četkicu i makaze i počinje svog drag i interesantan posao isecanja najinteresantnijih članaka koje on na osnovu izvesnog sistema unosi u svoje knjige. Štake za svaki slučaj stoje spremne, naslonjene na prozorsku dasku, ali Eđu one nisu potrebne jer ima sve pod rukom i tako mu u vrednom radu protiče nekoliko sati do užine.

Svaki treći dan Eđo brije svoju riđu bradu. Voli taj posao i sve njegove rekvizite: vrelu vodu, penušavi sapun i glatku, blagu britvu. Sapunjajući se, oštreći britvu o kožni pojas, Eđo peva ne učeno i ne izveštačeno nego pre nepretenciozno i iz punih grudi, a Adela tvrdi da ima prijatan glas.

Ipak u Eđovoj kući ne izgleda da je pored ovoga i sve ostalo u redu. Između njega i roditelja, nažalost, vlada neka vrlo ozbiljna nesloga, čije su tle i podloga nepoznati. Nećemo ponavljati nagađanja i spletke, ograničavajući se samo na empirijski utvrđene činjenice.

To se obično dešava predveče, u toplo godišnje doba, kad je Eđov prozor otvoren, do nas dopiru odjeci tih nesporazuma. Zapravo čujemo samo jednu polovinu dijaloga, naime Eđovu partiju, jer replika njegovih antagonista sakrivenih u daljim prostorijama stana ne dopire do nas. Teško je po tome pogoditi šta to prebacuju Eđu, ali po tonu njegove reakcije može se zaključiti da je on dirnut u živac, doveden skoro do krajnosti. Njegove reči su nagle i nerazumne, diktirane preteranim uzbuđenjem, ali ton, iako ljutit, ipak je plašljiv i jadan.

– Da – viče on plačnim glasom – pa šta onda?... Kad juče? – Nije istina! – Pa i ako je tako? – Onda tata laže! – I tako se to vuče desetinama minuta, protkano samo eksplozijama Eđove tuge i ogorčenja, koji se udara u glavu i čupa kosu u nemoćnom besu.

Ali ponekad – i to je prava poenta tih scena, koja ih začinjava specifičnim drhtajem – dolazi ono što smo zadržavajući dah očekivali. U dubini stana izgleda kao da nešto pada, neka vrata se otvaraju s treskom, neki delovi nameštaja se prevrću s hukom, zatim se razleže prodorni Eđov pisak.

Slušamo to potreseni i puni stida, ali beskrajnog zadovoljstva, koje se budi pri pomisli o divljem i fantastičnom nasilju izvršenom nad osobom atletskog mladića, iako sakatog u nogama.

II

U sumrak, kad je posuđe posle rane večere već oprano, Adela seda u trem koji gleda u dvorište, nedaleko od Eđova prozora. Dva duga, dva puta savijena trema okružuju dvorište, jedan na parteru, drugi u visini prvog sprata. U pukotinama tih drvenih balkona raste trava, a iz jedne pukotine uzdiže se čak mali bagrem i njiše se visoko iznad dvorišta.

Sem Adele sede, tu i tamo pred svojim vratima, susedi, obešeni na stolicama i u foteljama, venući nejasno u mraku, sede puni dnevne žege, kao zavezani i nemi džakovi, očekujući da ih sumrak blago razveže.

Dole se dvorište brzo napaja mrakom, talas za talasom, ali gore vazduh neće da se liši svetla i sija utoliko jasnije, ukoliko se dole sve više ugljeniše i žalosno tamni – sija jasno, drhtavo i treperavo, dimeći se od nejasnih letova slepih miševa.

A dole je već počeo brzi i tihi rad sumraka, tamo sve vrvi od tih proždrljivih mrava, koje rastavljaju, na komadiće raznose supstance stvari, oglodavaju ih do belih kostiju, do skeleta i rebara koja nejasno fosforno svetle na tom tužnom bojištu. Te bele hartije, krpe na đubrištu, te nesvarene cevanice svetlosti ostaju najduže u crvljivom mraku i ne mogu da se dovrše. S vremena na vreme izgleda da ih je sumrak već progutao, a onda su opet tu i svetle, gubeći se svaki čas iz očiju punih treperenja i mrava, ali već prestajete da ih razlikujete među tim ostacima stvari i priviđenjima oka, koje upravo tada počinje da bunca kao u snu, dok svako sedi u sopstvenom vazduhu kao u oblaku komaraca, obigravan zvezdanim rojevima koji pulsiraju mozgom, maglovitom anatomijom halucinacija.

Tada se sa dvorišnog dna počinju dizati te žilice povetaraca, još nesigurne u svoju egzistenciju i ostavljajući je već pre no što stignu do našeg lica ti potoci svežine kojim je odozdo kao svilenom postavom postavljena talasava letnja noć. I dok se na nebu pale prve zvezde treperave i stalno gašene, taj zagušljivi veo sumraka se vrlo lagano deli, satkan od okretanja i treperenja, i sa uzdahom se otvara letnja noć duboka i puna u svojoj dubini zvezdane prašine i dalekog kreketa žaba.

Adela ne paleći svetlo leže u izgužvanu postelju isprevrtanu još od prošle noći i tek što je zatvorila kapke počinje ta jurnjava po svim spratovima i svim stanovima zgrade.

Samo za neposvećene je letnja noć otpočinak i zaborav. Tek što se završe dnevni poslovi i umoran mozak bi hteo da zaspi i zaboravi, počinje to haotično muvanje, taj zamršeni, ogromni haos letnje noći. Svi stanovi kuće, sve sobe i sobice su tada pune žagora, putovanja, ulaženja i izlaženja. U svim prozorima stoje stone lampe sa abažurima, čak i hodnici su jarko osvetljeni a vrata se otvaraju bez prestanka. Jedan velik, haotičan, poluironičan razgovor se plete i grana usred stalnih nesporazuma kroz sve komore te košnice. Na spratu ne znaju tačno šta hoće oni iz partera, šalju glasnike sa žurnim instrukcijama. Kuriri lete kroz sve stanove, stepenicama nagore, stepenicama nadole, usput zaboravljaju instrukcije, stalno pozivani natrag radi novih poruka. I uvek ima nešto da se dopuni, još uvek stvar ostaje nerazjašnjena i cela ta jurnjava usred smeha i šale ne dovodi do rešenja.

Samo sporedne sobice, neuvučene u taj veliki haos noći, imaju svoje posebno vreme, odmeravano kucanjem satova, monolizma tišine, dubokim disanjem spavača. Tamo spavaju dadilje široke i nadošle mlekom, spavaju strasno pripijene uz grudi, s obrazima koji plamte u ekstazi, zatvorenih kapaka, putuju mazno kao zverčice što njuškaju po plavoj mapi žilica na belim ravnicama tih grudi, nežno puze, tražeći slepim licem topli izrez, ulazak u taj duboki san dok osetljivim ustima ne nađu dojku sna, poverljivu bradavicu punu slatkog zaborava.

A oni, koji su u svojim krevetima uhvatili san, više ga ne puštaju i bore se s njim kao sa anđelom koji se otima, dok ga ne savladaju i pritisnu uz postelju i na smenu hrču sa njim kao da se svađaju i jedno drugom ljutito prebacuju istoriju svoje mržnje. A kada te jadikovke i svađe prestanu umirene i cela se jurnjava rastura i gubi po uglovima, soba za sobom pada u tišinu i nepostojanje – ulazi pomoćnik Leon pipajući po stepenicama, ulazi lagano s cipelama u ruci i ključem u mraku traži ključaonicu. Kao i svake noći vraća se iz javne kuće, zakrvavljenih očiju, potresan štucanjem i s končićem sline koja mu teče iz otvorenih usta.

U sobi gospodina Jakuba gori lampa na stolu, a on sam, pogrbljen nad stolom, piše pismo Kristijanu Zajplu i Sinovima, mehaničke predionice i tkaonice, list dugačak, na mnogo strana. Na podu već leži dugi niz ispisanih tabaka ali je do kraja još daleko. Svaki čas skače iza stola, juri oko sobe, s rukama u razbarušenoj kosi, i dok on tako kruži, dešava se da u preletu ulazi na zid, leti oko tapeta kao veliki nejasni komarac, udarajući treperavo u arabeske zidnih crteža i ponovo strčava na pod, nastavljajući svoj nadahnuti trk unaokolo.

Adela spava duboko, njena usta su otvorena, lice izduženo i odsutno ali njeni spušteni kapci su prozračni i na njihovom tankom pergamentu noć piše obavezu kojom đavolu prodaje svoju dušu, pola tekstom, pola slikama, punu crteža, ispravki i brljotina.

Eđo stoji u svojoj sobi obnažen do pojasa i gimnasticira sa tegovima. Njemu je potrebno mnogo snage, dvaput više snage u rukama, koje zamenjuju nemoćne noge i zato vredno vežba, tajno gimnasticira po cele noći.

Adela otiče dalje, za sebe, u neprisutnost i ne može da vikne, pozove, da spreči da Eđo izađe kroz prozor.

Eđo izlazi u trem nenaoružan štakama i Adela sa strahom gleda da li će ga noge moći nositi. Ali Eđo ne pokušava da ide.

Kao veliki beli pas se približava u četvoronožnim skokovima, u velikim neveštim skokovima po tutnjavim daskama trema i već je kraj Adelinog prozora. Kao i svake noći s bolnom grimasom pritiskuje uz okna svoje bledo, puno lice, sjajno od meseca i nešto govori plačno, uporno, priča plačući, da mu preko noći zatvaraju štake u orman i sada mora noću da juri četvoronoške kao pas.

Adela je međutim nemoćna, sasvim predata dubokom ritmu sna koji protiče kroz nju. Nema snage čak ni da navuče jorgan na svoje otkrivene butine, i ne može ništa što preko njenog tela putuju stenice, nizovi i kolone stenica. Ti laki i tanki listići – trupovi jure preko nje tako delikatno da ne oseća ni najlakši dodir. To su pljosnate torbice za krv, riđi džačići za krv, bez očiju i bez fizionomije i sada marširaju u celim klanovima, velikom seobom naroda izdeljeni na pokolenja i rodove. Jure od nogu stotinama, neizbrojnom promenadom, sve veće, tako velike kao noćni leptiri, kao pljosnati novčanici, kao veliki crveni vampiri bez glave, laki i papirni na nožicama finijim od paučine.

Ali kad su poslednje zakasnele stenice pretrčale i nestale još jedna, ogromna, a zatim poslednja – sasvim se pritaji i dok se sobe lagano napajaju sivilom osvita kroz guste hodnike i stanove teče duboki san.

U svim krevetima leže ljudi s podavijenim kolenima, lica naglo zabačena u stranu, duboko usredsređena, utonula u san i bezgranično mu odana.

Kako se ko dokopao sna, tako ga drži grčevito sa strasnim i nesvesnim licem, dok njegovo disanje, istrčavajući daleko ispred njega, usamljeno luta po dalekim putovima.

I to je zapravo jedna velika istorija podeljena na partije, na poglavlja i na rapsode podeljene između tih spavača. Kad jedan prestaje i zaćuti, drugi prihvata njegovu nit i tako ide to pričanje tamo i ovamo širokom, epskom cik-cak linijom dok u sobama te kuće leže ljudi nemoćni kao mak u pregradama velike gluve čaure i rastu na tom disanju prema osvitu.

Penzioner

Penzioner sam u doslovnom i potpunom značenju tog izraza, vrlo sam daleko otišao u toj osobini, daleko napredovao, penzioner visokog kvaliteta.

Možda sam čak u tom pogledu prešao izvesne krajnje dopustive granice. Neću da tajim šta u tome ima tako neobično? Zašto odmah širiti oči i gledati s tim licemernim poštovanjem, s tom svečanom ozbiljnošću, u kojoj ima toliko pritajene radosti zbog nevolje bližnjega? Kako malo u stvari najprimitivnijeg takta imaju ljudi! Takve činjenice treba primati sa najobičnijim izrazom, sa izvesnom rasejanošću i sa nevažnošću koja je inherentna prema toj stvari. Preko toga treba lako prelaziti na dnevni red, pevušeći nešto pod nosom, tako kako ja lako i bezbrižno prelazim preko toga. Možda sam zato malo nesiguran na nogama i moram pažljivo i oprezno da stupam, noga pred nogu, i da veoma pazim na pravac. Tako je lako skrenuti pri takvom stanju stvari. Čitalac će shvatiti da ne mogu biti preterano jasan. Moja forma egzistencije je u velikoj meri prepuštena dosetljivosti i u tom pogledu zahteva mnogo dobre volje. Često ću apelovati na nju, na njene vrlo suptilne nijanse, na koje se može pozvati samo izvesnim diskretnim namigivanjem, specijalno otežanim za mene usled ukočenosti maske odviknute od mimičkih pokreta. Uostalom, ne namećem nikom, daleko sam od toga da se rastapam od zahvalnosti za azil koji mi je ljubazno dat u nečijoj dosetljivosti. Ostavljam tu koncesiju bez uzbuđenja, hladno i potpuno ravnodušno. Ne volim kad mi ko zajedno sa dobročinstvom razumevanja donosi i račun zahvalnosti. Najbolje je kad prema meni postupaju sa izvesnom lakoćom, sa izvesnom zdravom bezobzirnošću, šaljivo i drugarski. U tom pogledu moje čestite kolege prostog duha, mlađe kolege iz kancelarije, pogodile su pravi ton.

Zalazim tamo ponekad po navici, oko svakog prvog u mesecu i tiho stajem pored ograde dok me ne primete. Tada se odigrava sledeća scena. U jednom trenutku načelnik kancelarije, gospodin Kavalkjevič, odlaže pero, daje očima znak službenicima i naglo govori, gledajući preko mene u prazninu vazduha, s rukom na uhu: »Ako me sluh ne vara, vi ste, gospodine savetniče, tu negde među nama u sobi!« Dok to govori, njegove oči uprte visoko iznad mene u prazninu postaju razroke a lice šeretski nasmejano. »Čuo sam neki glas u prostranstvima i odmah sam pomislio da to mora da je naš dragi gospodin savetnik!« viče on glasno, naprežući se, kao da govori nekom vrlo udaljenom. »Napravite neki znak, makar uzmutite vazduh na mestu gde lebdite«. »Šalite se vi, gospodine Kavalkjeviču«, govorim mu tiho, pravo u lice, »došao sam po svoju platu«. »Po platu?«, viče gospodin Kavalkjevič gledajući ukoso u vazduh, »rekli ste: po platu? Vi se šalite, dragi gospodine savetniče. Vi ste već odavno izbrisani iz spiska penzionera. Koliko dugo još hoćete da primate penziju, dragi gospodine?«

Tako se šale sa mnom na topao, živahan i ljudski način. Ta oštra grubost, taj besceremonijalni uhvat za ruku pričinjava mi čudno olakšanje. Izlazim odande okrepljen i veseliji i žurim kući da bih odneo u dom malo te drage, unutrašnje toplote, koja već nestaje.

Ali zato drugi ljudi... Drsko, nikada neizrečeno pitanje koje stalno čitam u njihovim očima. Nemoguće je osloboditi ga se. Pretpostavimo da je tako. Zašto odmah te izdužene grimase, ta svečana lica, to ćutanje iz poštovanja koje se nekako povlači, ta preplašena obazrivost? Samo da ni rečju ne dotaknu, da delikatno prećute moje stanje... kako prezirem tu igru! Od strane ljudi to nije ništa drugo do forma sibaritskog uživanja u sebi, naslađivanje tim što su na sreću, drukčiji, strasno odricanje od moga stanja, maskirano hipokrizijom. Rečito izmenjuju poglede, ćute i dozvoljavaju da ta stvar u ćutanju raste. Moje stanje! Može biti da ono nije sasvim u redu. Možda u njemu postoji neka mala mana principijelne prirode! Bože moj! Šta onda? To još nije povod za tu brzu i plašljivu popustljivost. Često dobijem želju da prsnem u smeh kad ugledam to razumevanje koje se naglo uozbiljava, to žurno priznanje, s kojim nekako prave mesto mome stanju. Kao da je to sasvim nepobitni argument, poslednji, bez apelacije. Zašto baš tako pridaju značaj toj tački, zašto je to za njih važnije od svega i zašto im ta konstatacija pruža tako duboko zadovoljstvo, koje sakrivaju iza maske preplašene pobožnosti?

Pretpostavimo da sam, da tako kažem, putnik lake kategorije, zaista preterano lake kategorije, pretpostavimo da me u brigu bacaju izvesna pitanja, npr. koliko imam godina, kada slavim imendan itd. Je li to povod da neprestano kružim oko tih pitanja, kao da je u njima suština stvari? Ne da se stidim svoga stanja. Ni najmanje. Ali ne mogu da podnesem predrasudu s kojom naduvavaju značaj neke činjenice, izvesne razlike u suštini tanke kao dlaka. Zasmejava me cela ta lažna teatralnost, taj svečani patos, nagomilan na tom problemu, to odevanje trenutka u tragično odelo, puno mračne pompe. A u stvarnosti? Ničeg više lišenog patosa, ničeg neprirodnijeg, ničeg banalnijeg na svetu. Lakoća, nezavisnost, neodgovornost... I muzikalnost, neobična muzikalnost udova, da se tako izrazim. Ne može se proći ni pokraj jednog vergla a da se ne zaigra. Ne iz veselja, nego zato što nam je sve svejedno, a melodija ima svoju volju, svoj uporni ritam. Dakle, popušta se. »Malgožatko, blago duše moje...« Čovek je preterano lak, odviše neotporan da bi se protivio, a uostalom u ime čega da se protivi kad je reč o tako nepretencioznom predlogu koji ohrabruje bez obaveze? I ja igram, ili tačnije rečeno tupćem po taktu melodije sitnim koracima penzionera, podskakujući s vremena na vreme. Malo ko to primećuje, zauzet samim sobom u jurnjavi običnog dana. Jedno bih samo hteo da sprečim, da čitalac ne stvara sebi nikakvo mišljenje o mom stanju. Jasno opominjem pred njegovim precenjivanjem i to kako in plus tako i in minus. Samo nikakve romantike. To je stanje kao svako drugo, kao svako drugo nosi u sebi znak najprirodnije razumljivosti i običnosti. Svaka paradoksalnost nestaje kad se čovek jednom nađe s druge strane stvari. Veliko otrežnjenje – tako bih mogao nazvati svoje stanje, oslobođenje od svih tereta, igračka, lakoća, praznina, neodgovornost, nivelisanje razlika, razlabavljavanje svih veza, uništavanje granica. Ništa me ne drži i ne vezuje, nedostatak otpora, bezgranična sloboda. Čudna ravnodušnost, s kojom lako prolazim kroz sve dimenzije života – to zapravo treba da bude prijatno – zar ja znam? Ta dubina bez dna, ta svudaprisutnost, tobož bezbrižna, ravnodušna i laka – neću da se žalim. Postoji takav obrt: nigde ne zagrejati mesta. To je upravo to: odavno sam već prestao da zagrejavam mesto pod sobom.

Kad sa visokog prozora svoje sobe, iz ptičje perspektive gledam na grad, na krovove, vatrene zidove i dimnjake u surom svetlu jesenjeg osvita, na ceo taj predeo, gusto pokriven građevinama, tek razvijen iz noći, kako bledo sviće prema žutim horizontima, isečenim na svetle krpe crnim talasavim makazam graktanja vrana – osećam: to je život. Svaki od njih stoji u nekom danu, za koji se budi, u neki sat, koji pripada njemu u nekom trenutku. Tamo negde u polutamnoj kuhinji kuva se kafa, kuvarica je otišla, prljavi odsjaj plamena igra na podu. Vreme obmanuto tišinom za trenutak se povlači unatrag, za sebe, i za vreme tih trenutaka koji se ne računaju noć ponovo raste na talasavom krznu mačke. Zosja sa prvog sprata dugo zeva i naginje se istežući se pre no što otvori prozor za spremanje; dobro ispavan, nahrkavši se noćnog vazduha lenjo ide prema prozoru, prekoračuje ga ulazeći lagano u mrko i dimljivo sivilo dana. Devojka lenjo zagnjuruje ruke u testo postelje, još toplo, uskislo od sna. Najzad sa unutrašnjim drhtajem, s očima punim noći istresa kroz prozor veliku, bogatu perinu i na grad leti paperje, pahuljice perja, lenjo semenje noćnih maštanja.

Tada maštam o tome da postanem raznosač peciva, elektromonter ili inkasant socijalnog osiguranja, ili bar dimničar. Rano, tek što svane, ulazi se u neku kapiju, malo odškrinutu, uz svetlo domarevog fenjera, dodirujući nemarno sa dva prsta štit kape sa šalom na ustima, i upada u taj lavirint, da bismo ga negde u kasno veče, ostavili na drugom kraju grada. Celog dana prelaziti iz stana u stan, voditi jedan beskrajan, zamršen razgovor, s kraja na kraj grada, podeljen na partije među stanare, zapitati nešto u jednom stanu i dobiti odgovor. U sledećem, baciti na jednom mestu dosetku, i dugo na daljim skupljati plodove smeha. Usred lupe vrata prolaziti kroz tesne hodnike, kroz spavaonice pretrpane stvarima, prevrtati nokšire, spoticati se o škripava kolica u kojima plaču deca, saginjati se po ostavljene zvečke odojčadi. Više no što je potrebno zadržavati se u kuhinjama i predsobljima gde spremaju služavke. Devojke, uvijajući se istežu mlade noge, naginju ispupčene risove, igraju, svetlucaju jevtinom obućom, lupkaju razgaženim papučama.

Takva su moja maštanja u vreme neodgovornih satova izvan margina. Ne odričem ih se iako vidim njihovu besmislenost. Svako treba da zna granice svoga položaja i da zna šta mu pristoji.

Za nas, penzionere, jesen je uopšte opasno doba. Ko zna s kakvim naporom se u našem položaju dolazi do kakve-takve stabilizacije, kako je nama penzionerima teško da izbegnemo rasejanost, da se istrgnemo iz sopstvenih ruku, taj će razumeti da jesen, njeni vetrovi, poremećaji i atmosferske konfuzije ne čine dobro našoj egzistenciji koja je i tako ugrožena.

Ipak ujesen postoje i drugi dani, puni mira i sete, koji su ljubazni prema nama. Bivaju ponekad takvi dani bez sunca, topli, magloviti i ćilibarski na dalekim ivicama. U prekidu između kuća iznenada se otvara pogled u dubinu, na komad neba koji se spušta nisko, sve niže, sve do poslednjeg razvejanog žutila najdaljih horizonata. U tim perspektivama koje se otvaraju u dubinu dana pogled putuje kao po arhivi kalendara, kao u preseku ugleda slojeve dana, beskrajne registrature vremena, koje u špalirima odlaze u žutu i svetlu večnost. Sve to se uzdiže i niže u bledim i izgubljenim formacijama neba, dok su u prvom planu sadašnji dan i trenutak i retko ko diže pogled prema dalekim regalima tog varljivog kalendara. Sagnuti prema zemlji svi nekud žure, nestrpljivo se zaobilaze i ulica je sva iscrtana linijama tih žurenja, susreta i obilazaka. Ali u toj praznini kuća, odakle pogled odleće na celi donji deo grada, na celu tu arhitektonsku panoramu, osvetljenu odnatrag crtom svetla koja je nestajala prema nejasnim horizontima, postoje prekid i pauza u toj gužvi. Tamo na raširenom u svetlom malom prostoru seku drvo za gradsku školu. Tamo u pravougaonicima i kvadratima stoje hvatovi zdravog jedrog drveta, koje lagano, cepanica za cepanicom, nestaje pod testerama i sekirama drvoseča. Ah, drvo, poverljiva, čestita, vredna materija stvarnosti, skroz jasna i stvarna, otelovljenje poštenja i proze života. Ma koliko duboko da tražiš u njenom najdubljem jezgru – nećeš naći ništa što već na površini ne bi pokazalo prosto i bez ograda, uvek ravnomerno nasmejano i svetlo tom toplom i sigurnom svetlošću svoje vlaknaste mekoće istkane slično ljudskom telu. U svakom svežem prelomu razlupane cepanice pokazuje se lice novo i uvek jedno isto, nasmejano i zlatno. O, prečudna karnacijo drveta, topla bez egzaltacije, skroz zdrava, mirisna i lepa.

Prava sakramentalna delatnost puna dostojanstva i simbola. Sečenje drva! Satima bih mogao tako stajati u toj svetloj praznini otvorenoj u dubinu kasnog popodneva i posmatrati te testere što melodiozno sviraju, ravnomeran rad sekira. U toj svetloj pukotini dana, u toj praznini dana otvorenoj prema žutoj i uveloj večnosti seku hvatove bukovog drveta još od Nojevih vremena. Oni isti patrijarhalni i prastari pokreti, oni isti zamasi i sagibanja. Stoje do pazuha u tom zlatnom zanatu i lagano se usecaju u kubike i hvatove drva zasuti pilotinom, s malom iskrom odsjaja u očima, sve dublje se urezuju u toplu i zdravu mekoću, u livenu masu i posle svakog cepanja imaju zlatan sjaj u očima kao da traže nešto u srži drveta, kao da bi cepanjem hteli da dopru do zlatne salamandre, piskavog vatrenog bića koje stalno beži u dubinu srži. Ne, oni prosto dele vreme na sitne cepanice, ponekad gazduju, pune podrume dobrom i ravnomerno isečenom budućnošću za zimske mesece.

Samo da se izdrži to kritično vreme, tih nekoliko nedelja, odmah će početi jutarnje sumrazice i zima. Kako volim taj uvod u zimu, još bez snega, ali s mirisom mraza i dima u vazduhu. Sećam se takvih nedeljnih popodneva kasne jeseni. Pretpostavimo da su celu nedelju pre toga padale kiše, duga jesenja lapavica dok se zemlja najzad nije zasitila vodom i sada počinje da se suši i tamni na površini, ispuštajući krepak, zdrav hlad. Nebo od cele nedelje sa pokrovcem oblaka u ritama skupljeno je kao blato, na jednoj strani nebeskog svoda gde se tamni u gomilama, valovito i izgužvano, a sa zapada lagano počinju prodirati zdrave, sveže boje jesenje večeri bojeći tmurni predeo. I dok se nebo lagano pročišćava sa zapada, izdvajajući prozračnu jasnoću, služavke idu svečano odevene, idu u trojkama, četvorkama, držeći se za ruke, pustom, nedeljno čistom ulicom koja se suši između kućica predgrađa, šarenih u tom oporom šarenilu vazduha, koji se rumeni pred sumrak, idu opaljene i zaokrugljene u licu od zdrave hladnoće i elastično stupaju u novim, malo tesnim cipelama. Prijatne, uzbudljive uspomene izvučene iz zakutaka pamćenja.

U poslednje vreme sam skoro svaki dan išao u kancelariju. Ponekad se dešava da se neko razboli i meni dozvoljavaju da radim na njegovom mestu. Ponekad neko prosto ima nekakav hitan posao u gradu i pušta me da ga zamenim na radu u kancelariji. Nažalost, to nije redovan rad. Prijatno je imati makar na nekoliko sati svoju stolicu sa kožnim jastučićem, svoje lenjire, olovke i pera. Prijatno je kad vas saradnici drugarski gurnu ili se obrecnu na vas. Neko se obraća čoveku, neko kaže neku reč, podsmehne se, našali – i za trenutak se procvetava. Čovek se očeše o nekoga, zakači svoju samoću i ništavilo za nešto živo i toplo. Onaj drugi odlazi a ne oseća moj teret, ne primećuje da me nosi na sebi, da trenutak parazitski živim na njegovom telu...

Ali otkad je došao novi načelnik kancelarije i to se svršilo.

Sada često, ako je lepo vreme, sedam na klupu, na malom skveru, nasuprot gradske škole. Iz sporedne ulice dolazi lupa sekira koje cepaju drva. Devojke i mlade žene se vraćaju s trga. Neke imaju ozbiljne i pravilno ocrtane obrve i idu gledajući preteći ispod njih, vitke i natmurene – anđeli s korpama punim povrća i mesa. Ponekad zastaju pred radnjama i ogledaju se u staklu izloga. Zatim odlaze, bacivši s visine ponosan i zapovednički pogled iza sebe, na kraj sopstvene cipele. U deset sati izlazi poslužitelj na školski prag i njegovo prodorno zvonce svojom bukom ispunjava ulicu. Tada unutrašnjost škole izgleda kao da se naglo uskovitlava velikom gužvom, koja umalo što ne razvaljuje zgradu. Kao begunci, iz tog opšteg haosa kao iz praćke izleću mali odrpanci iz kapije, galameći sleću sa kamenih stepenica, da bi našavši se u slobodi preduzeli neke neuračunljive skokove, da se bacaju u neke ludačke predstave improvizirane slepo, između dva treptaja očiju. Ponekad u tim besvesnim jurnjavama stižu i do moje klupe, u prolazu bacaju prema meni nerazumljive psovke. Njihova lica izgledaju kao da ispadaju iz šarki prilikom strasnih grimasa koje prave na moj račun. Kao čopor zainteresovanih majmuna koji parodistički komentarišu svoje lude postupke – proleće ta gomila pokraj mene, gestikulišući s paklenom vriskom. Tada vidim njihove prćaste i jedva označene nosiće, koji ne mogu da zadrže sline, njihova usta razderana krikom i pokrivena krastama, njihove male stegnute pesnice. Dešava se da ponekad zastaju kraj mene. Čudna stvar, smatraju da sam im vršnjak. Moj uzrast je odavno u nestajanju. Moje lice, opušteno i omršavelo, dobilo je izgled dečjeg. Pomalo sam zbunjen jer mi neceremonijalno govore ti. Kada me je prvi put jedan od njih iznenada udario u grudi, srušio sam se pod klupu. Ali se nisam uvredio. Izvukli su me odande prijatno zbunjenog i oduševljenog tako svežim i oživljavajućim postupanjem. Ta osobina da se ne vređam ni zbog kakve naglosti njihovog drskog savoir-vivre-a postepeno mi stvara ugled i popularnost. Lako se dosetiti, da od toga vremena vredno snabdevam svoje džepove odgovarajućom zbirkom dugmadi, kamičaka, kalema od konca, komadića gume. To neobično olakšava razmenu misli i predstavlja prirodnu platformu u uspostavljanju prijateljstva. Pri tome, zauzeti realnijim stvarima, manje obraćaju pažnju na samog mene. Pod zaštitom arsenala izvađenog iz džepa ne treba da se bojim da će njihova radoznalost i špiclovstvo u odnosu prema meni postati uporni.

Na kraju sam odlučio da provedem u delo izvesnu zamisao koja me je od nekog vremena opsedala.

Bio je dan bez vetra, blag i setan, jedan od onih dana kasne jeseni kada se godina, iscrpavši sve boje i nijanse tog vremena, izgleda vraća na prolećne registre kalendara. Nebo bez sunca složilo se u šarene trake, blage slojeve kobalta, bakarne rđe i bledog zelenila koji su se na samoj ivici završavali prugom beline čista kao voda – boja aprila neizreciva i davno zaboravljena. Obukao sam najbolje odelo i izišao u grad ne bez izvesne treme. Išao sam brzo, bez smetnji, u prijatnoj atmosferi toga dana, nijednom ne sišavši s prave linije. Bez daha sam utrčao na male kamene stepenice. Alea iacta est – rekao sam sebi, zakucavši na vrata kancelarije. Stao sam skromno pred pisaći sto gospodina direktora, kako je priličilo mojoj novoj ulozi. Bio sam malo zbunjen.

Gospodin direktor je izvadio iz staklene kutije gundelja na čiodi i iskosa ga približio oku, posmatrajući ga prema svetlu. Prsti su mu bili isprljani mastilom, nokti pljosnati i kratko podsečeni. Pogledao me je iza naočara.

– Vi biste, gospodine savetniče, hteli da se upišete u prvi razred? – rekao je. – Vrlo pohvalno i dostojno priznanja. Razumem, savetniče, vi hoćete da obnovite svoje vaspitanje iz osnova, od temelja. Uvek ponavljam: gramatika i tablica množenja su osnove obrazovanosti. Naravno vas, savetniče, ne možemo tretirati kao učenika koji podleže obaveznom školovanju. Pre kao hospitanta, koji se posle dugog lutanja nekako opet vratio u školsku klupu. Upravio je svoj istrošen brod u ovu luku, da se tako izrazim. Da, da, gospodine savetniče, malo njih nam pokazuje takvu zahvalnost, to priznanje za naše zasluge, da se posle čitavog veka rada, posle mnogih napora vrati k nama i ostane tu zauvek kao dobrovoljni ponavljač. Vi ćete, gospodine savetniče, kod nas uživati izuzetna prava. Uvek sam govorio...

– Izvinite – prekinuo sam ga – ali hteo bih da napomenem, što se tiče izuzetnih prava, ja ih se potpuno odričem... Ne želim privilegija. Naprotiv... Ne bih hteo da se po ičemu razlikujem, stalo mi je, međutim, do toga da se što više slijem, izgubim u sivoj masi razreda. Cela moja zamisao bi promašila svoj cilj kada bih imao ma kakve privilegije u poređenju s drugima. Čak i u pogledu telesne kazne – tu podigoh prst – u potpunosti priznajem njen spasavajući i moralni uticaj – izričito zahtevam da se u tom pogledu sa mnom ne čine nikakvi izuzeci.

– Vrlo pohvalno, vrlo pedagoški – reče odobravajući gospodin direktor. – Sem toga mislim – dodade – da vaše obrazovanje usled dugog neupotrebljavanja u stvari već pokazuje izvesne praznine. U tom pogledu se obično predajemo optimističkim varkama, koje se lako daju razvejati. Da li, na primer, pamtite koliko je pet puta sedam?

– Pet puta sedam – ponovio sam zbunjeno, osećajući kako mi zbunjenost, koja u toplom i prijatnom talasu navire u srce, zamagljuje jasnoću misli. Zasenjen kao otkrovenjem sopstvenim neznanjem, počeo sam napola oduševljen da se stvarno vraćam u detinjsko neznanje, da mucam i ponavljam: pet puta sedam, pet puta sedam...

– Eto vidite – rekao je direktor – krajnje je vreme da se upišete u školu. – Zatim, uhvativši me za ruku, odvede me u razred, u kome se drži predavanje.

Opet kao pre pola veka našao sam se u toj gužvi, u toj prepunoj sali crnoj od mravinjaka nemirnih glava. Stajao sam na sredini mali, držeći se za peševe gospodina direktora, dok me je pedeset pari mladih očiju posmatralo s ravnodušnom okrutnom poslovnošću životinjica koje vide jedinku iste rase. Sa mnogih strana su prema meni iskrivljena lica, pravljene grimase u brzom običnom neprijateljstvu, plaženi jezici. Nisam reagovao na ta izazivanja, pamteći dobro vaspitanje, koje sam nekada dobio. Osvrćući se po tim živim licima, punim glupih grimasa, setio sam se te iste situacije od pre pedeset godina. Tada sam tako stajao pokraj majke, dok je ona svršavala moju stvar sa učiteljicom. Sada je mesto majke gospodin direktor nešto šaputao na uvo gospodinu profesoru, koji je klimao glavom i pažljivo me posmatrao.

– To je siroče – rekao je najzad razredu – nema ni oca ni majke – nemojte mu mnogo dosađivati.

Suze mi navreše na oči prilikom tog govora, istinite suze uzbuđenja, a gospodin direktor me je, i sam uzbuđen, uveo u prvu klupu.

Otada je za mene počeo nov život. Škola me je odmah potpuno apsorbovala. Nikada za vreme mog ranijeg života nisam bio tako zauzet hiljadama problema, intriga i poslova. Živeo sam u jednom velikom zanosu. Iznad moje glave se ukrštalo na hiljade najraznovrsnijih poslova. Slati su mi signali, telegrami, davani mi znakovi sporazumevanja, šištali su mi, namigivali i na sve načine su me pomoću znakova podsećali na hiljade obaveza koje sam bio uzeo na sebe. Jedva sam mogao da dočekam kraj časa, za vreme koga sam sa urođenom pristojnošću stoički izdržavao sve napade, da ne bih propustio ni reč profesorovog predavanja. Tek što se razlegao glas zvonca, na mene se sručila ta bučna rulja, spopala me sa stihijskim zaletom, raznoseći me skoro na komadiće. Stizali su odnatrag preko klupa tutnjeći nogama po klupama, preskakali mi preko glave, prevrtali se preko mene. Svaki od njih mi je vikao u uvo pretenzije. Postao sam centar svih poslova, najvažnije transakcije, najzamršenije i najosetljivije sfere nisu mogle proći bez moga učešća. Ulicom sam išao uvek okružen bučnom ruljom koja je strasno gestikulirala. Psi su nas obilazili izdaleka podavijenih repova, mačke su skakale na krovove kad bismo se mi približavali, a usamljeni mališani, koje bismo sreli usput, sa pasivnim fanatizmom su krili glave među ramena, spremni na najgore.

Školska nauka nije bila izgubila ništa od svoga čara novine za mene. Na primer, veština sricanja. Učitelj je prosto apelovao na naše neznanje, umeo je da ga izvlači sa velikom veštinom i lukavošću, najzad je u nama stizao do one tabula rasa, koja je osnov svakog učenja. Uništivši na taj način sve predrasude i navike u nama, započinjao je nastavu iz temelja. S mukom i naporom smo bubali zvučne melodiozne slogove, šmrčući nosevima u pauzama i vukući po knjizi prstom od slova do slova. Moj bukvar je nosio onakve iste tragove kažiprsta, izrazitije kod težih slova – kao i bukvari mojih kolega.

Jednom, ne sećam se već povodom čega je to bilo, ušao je gospodin direktor u razred i u tišini koja je iznenada zavladala, pokazao je prstom na trojicu od nas, među njima i na mene. Morali smo odmah poći sa njim u kancelariju. Znali smo na šta to miriše, i moja dva sukrivca su već unapred počela da plaču. Ravnodušno sam posmatrao njihovo prerano kajanje, lica deformisana naglim plačem, kao da je sa prvim suzama sa njih sišla ljudska maska i obnažila bezobličnu masu rasplakanog mesa. Što se mene tiče – bio sam miran, s odlučnošću priroda moralnih i pravednih predavao sam se toku stvari, spreman da stoički podnesem posledice svojih postupaka. Ta čvrstina karaktera, koja je ličila na okorelost, nije se sviđala gospodinu direktoru kad smo nas tri krivca stala pred njega u kancelariju – gospodin učitelj je prisustvovao toj sceni sa trskom u ruci. Ravnodušno sam skinuo kaiš, ali je gospodin direktor, pogledavši, povikao: »Sramota, zar je moguće? u tim godinama?« i zgranuto je pogledao učitelja. »Čudan ispad prirode«, dodade sa grimasom gađenja. Zatim poslavši mališane, održa mi dugu i ozbiljnu propoved, punu tuge i neodobravanja. Ali ja ga nisam razumeo. Grizući besmisleno nokte, gledao sam tupo pred sebe a onda sam rekao: »Molim, gospodine plofesore, to je Vacek pljuvao na zemičku gospodina plofesola«. Zaista sam već bio dete.

Na gimnastiku i crtanje išli smo u drugu školu, gde su bili specijalni uređaji i sale za te predmete. Marširali smo u parovima, pričajući neumorno, unoseći u svaku ulicu, u koju smo skretali, iznenadan žagor naših izmešanih soprana.

Ta škola je bila velika drvena zgrada preudešena od pozorišne sale, stara i puna dograda. Unutrašnjost sale za crtanje bila je nalik na ogromno kupatilo, tavanica je bila poduprta stubovima, ispod nje se unaokolo pružala drvena galerija, na koju smo odmah istrčavali, jurišajući na stepenice, koje su tutnjale kao bura pod našim nogama. Mnogobrojna bočna odeljenja su služila za igru žmurke. Nastavnik crtanja nikad nije dolazio i mi smo pravili nestašluke koliko god smo hteli. S vremena na vreme je upadao direktor te škole u salu, slao nekoliko najbučnijih u ćošak, izvlačio uši nekolicini najdivljijih, ali čim bi se okrenuo prema vratima, za njegovim leđima je već ponovo rasla galama.

Nismo čuli zvonce kad je oglasilo kraj nastave. Dolazilo je jesenje popodne, kratko i šareno. Po neke dečake su dolazile majke i one što su se opirali psovale su i tukle. Ali za druge lišene tako brižnog domaćeg nadzora tek tada je počinjala prava zabava. Tek u kasni sumrak, stari poslužitelj, zatvarajući školu, oterao bi nas kući.

Ujutro je u to doba još bio gusti mrak, kad smo izlazili u školu, grad je još ležao u gustom snu. Išli smo pipajući ispruženih ruku, šušteći nogama kroz suvo lišće, koje je u gomilama pokrivalo ulice. Idući držali smo se zidova kuća da ne bismo zalutali. Neočekivano u nekom udubljenju napipavali smo lice druga koji je dolazio sa suprotne strane. Koliko je zbog toga bilo smeha, pogađanja i iznenađenja. Neki su imali lojane sveće, palili su ih i grad je bio zasejan tim putujućim ugarcima, koji su se kretali nisko iznad zemlje u drhtavoj cik-cak liniji, susrećući se i zastajkujući, da bi osvetlili neko drvo, krug zemlje, gomilu uvelog lišća, u kome su mališani tražili kestenje. U nekim kućama se na prvom spratu takođe već pale prve lampe, mutno svetlo ispada uvećano kroz kvadrate okana u gradsku noć i u velikim figurama pada na trg pred kućom, na većnicu, na slepe fasade kuća. A kad neko, uzevši lampu u ruku, ide iz sobe u sobu – napolju se okreću ti ogromni pravougaonici svetla, kao listovi ogromne knjige, i trg izgleda kao da ide kućama premeštajući senke i domove, kao da ređa pasijanse sa velikom talijom karata.

Najzad smo stizali u školu. Ugarci su se gasili, nas je obuhvatao mrak u kome smo napipavali naša sedišta u klupama. Zatim je ulazio učitelj, zabadao lojanu sveću u boci i počinjalo je dosadno ispitivanje reči i deklinacija. U nedostatku svetla učenje se sprovodilo na osnovu pamćenja i verbalno. Dok bi neko jednolično recitovao, mi smo žmirkajući gledali kako iz sveće izbijaju zlatne strele, izgužvane cik-cak linije i sapliću se, šušteći kao slama, u spuštenim trepavicama. Učitelj je razlivao mastilo u mastionice, zevao, izvirivao u crnu noć kroz niski prozor. Pod klupama je vladala duboka senka. Gnjurali smo se tamo kikoćući se, išli četvoronoške, njušeći se kao životinje po mraku i šapatom smo obavljali obične transakcije. Nikada neću zaboraviti te slatke predjutarnje časove u školi, dok je iza prozora lagano svitalo.

Najzad je došlo vreme jesenjih vetrova. Toga dana već rano nebo je postalo žuto i kasno, modelisano na toj pozadini u mutnosive linije imaginarnih predela, velikih i maglovitih pustara, koje su se udaljavale kulisama uzvišica i nabora koji su se u perspektivi smanjivali, zbijajući se i smanjujući čak daleko na istoku, gde su se naglo završavali kao talasava ivica zavese koja odleće i pokazivali dalji plan, dublje nebo, otvor preplašenog bledila, bledo i prestrašeno svetlo najudaljenije daljine – bezbrojne, vodnjikavosvetle, kojim se kao poslednjim zaprepašćenjem završavao i zatvarao taj horizont. Kao na Rembrantovim gravirama tih dana su se ispod te trake svetlosti videli daleki, mikroskopski jasni predeli, koji su se – uostalom nikad neviđeni – sada dizali iza horizonta ispod te svetle pukotine neba, oblivene blistavobledom i paničnom svetlošću, kao izronili iz druge epohe i drugog vremena, kao čežnjivim ljudima na trenutak objavljena obećana zemlja. U tom minijaturnom i svetlom predelu sa neobičnom oštrinom se vijugavom prugom tamo kretao voz, jedva primetan u toj daljini, pušeći se srebrnobelom tračicom dima i razilazio se u svetlom ništavilu.

Ali se onda digao vetar. Kao da je izleteo iz tog svetlog otvora neba, zaokružio i jurnuo po gradu. Bio je sav napravljen od mekoće i blagosti, ali se sa čudnom megalomanijom pravio da je grubijan i nasilnik. Mesio je, prevrtao i mučio vazduh, da je ovaj umirao od uživanja. Iznenada se kočio u vazduhu i propinjao, širio se kao jedra, ogromna, napeta, u čaršave koji su pucali kao bičevi, zavezivao se u tvrde čvorove, koji su drhtali od napona, sa strašnim izrazom kao da je hteo da priveže ceo vazduh za prazninu, ali je onda izvlačio izdajnički kraj i razvezivao tu lažnu petlju i već milju dalje i s fijukom bacao svoje laso, svoju sputavajuću omču, koja ništa nije hvatala.

A šta sve nije radio sa dimom iz odžaka! Siroti dim više ni sam nije znao kako da izbegne njegove psovke, kako da izmakne glavu ispod njegovih udara, levo ili desno. Tako se razmetao po gradu, kao da je jednom zauvek hteo da toga dana pokaže nezaboravni primer svoje beskrajne samovolje.

Od jutra sam predosećao nesreću. S mukom sam se probijao kroz vihor. Na uglovima ulica, na raskrsnici promaja drugovi su me držali za peševe. Tako sam išao kroz grad i sve je išlo dobro. Onda smo krenuli na gimnastiku u drugu školu. Usput smo sebi kupili đevreke. Duga zmija parova je ulazila unutra kroz kapiju gusto pričajući. Još jedan trenutak i ja bih bio spasen, na sigurnom mestu, bezbedan sve do večeri. Po potrebi mogao bih čak i prenoćiti u gimnastičkoj sali. Verni drugovi bi mi pravili društvo preko noći. Nesreća je htela da je Vicek tog dana bio dobio novu čigru i s razmahom je pustio pred školskim pragom. Čigra je zvrjala, oko ulaska se zakrčilo, izgurali su me izvan kapije i u tom trenutku me je diglo. »Drugovi dragi, spasavajte!« povikao sam već lebdeći u vazduhu. Još sam ugledao njihove ispružene ruke i njihova otvorena usta koja su vikala, u sledećem trenutku sam se prevrnuo u vazduhu i poleteo divnom linijom koja se dizala. Već sam leteo visoko iznad krovova. Leteći tako bez daha, video sam u mašti kako moji drugovi ispružaju ruke, strižući strasno prstima, i viču učitelju: »Molim, gospodine profesore, Šimća je odnelo!« Gospodin profesor je pogledao kroz naočare. Mirno je prišao prozoru i, zaklanjajući rukom oči, pažljivo osmatrao horizont. Ali me već više nije mogao videti. Njegovo lice je u otužnom odsjaju bledog neba postalo sasvim pergamentsko. »Treba ga izbrisati iz kataloga«, rekao je sa gorkom grimasom i pošao prema stolu. A mene je vetar dizao sve više i više u žuta, neispitana, jesenja prostranstva.

Usamljenost

Otkad mogu da izlazim u grad, to mi je veliko olakšanje. Ali kako dugo nisam napuštao sobu! To su bili gorki meseci i godine.

Ne mogu da objasnim činjenicu da je to moja davna soba iz detinjstva, poslednja odaja od trema, već u ono vreme retko posećivana, stalno zaboravljena, kao da nije pripadala stanu. Ne pamtim više kako sam tamo zašao. Čini mi se da je bila svetla noć, vodnjikavo bela noć bez meseca. Video sam svaku pojedinost u sivom svetlu. Krevet je bio razmešten, kao da ga je tek maločas neko ostavio, osluškivao sam u tišini neću li čuti disanje spavača. Ko bi tu mogao disati? Otada stanujem ovde. Sedim tu godinama i dosađujem se. Da sam ranije mislio na stvaranje zaliha! Ah, vi, koji još možete, kojima je dato sopstveno vreme za to, skupljajte zalihe, slažite zrno na zrno, dobro i hranljivo, slatko zrno, jer će doći velika zima, doći će mršave i gladne godine i zemlja u Egiptu neće roditi. Nažalost, nisam bio kao brižljivi hrčak, bio sam kao lakomisleni poljski miš, živeo sam od danas do sutra bez brige za sutrašnjicu, uveren u svoj talenat veštaka u gladovanju. Mislio sam kao miš: šta mi može glad? U krajnjem slučaju mogu gristi i drvo ili njuškicom seckati hartiju na sitne komadiće. Najubogija životinja, sivi crkveni miš – na sivom kraju u knjizi postanja – u stanju sam da živim od ničega. I tako evo živim od ničega u ovoj mrtvoj sobi. Muve su davno pocrkale u njoj. Prislanjam uvo uz drvo, ne grebe li crv tamo u dubini. Grobna tišina. Samo ja, besmrtni miš, usamljeno posmrče, šuštim u toj mrtvoj sobi, pretrčavam bez kraja preko stola, police, stolice. Idem nalik na tetku Teklu, u dugoj sivoj haljini do zemlje, spretan, brz, mali, vukući za sobom šuštav rep. Sedim sada usred belog dana nepomičan na stolu, kao ispunjen, moje oči, kao dve brojanice, iskočile su i blistaju. Samo kraj njuškice mi pulsira jedva primetno, žvaćući sitno, po navici.

To naravno treba shvatiti kao metaforu. Ja sam penzioner, a ne nikakav miš. To spada u osobine moje egzistencije, ne živim parazitski na metaforama i dozvoljavam da me tako lako ponese prva metafora koja dođe. Zaletevši se tako moram se s mukom dozivati natrag, vraćajući se lagano k svesti.

Kako izgledam? Ponekad se vidim u ogledalu. Čudna, smešna i bolna stvar! Stid me je da priznam. Nikad se ne vidim en face, lice u lice. Ali malo dublje, malo dalje stojim tamo u dnu ogledala malo po strani, malo okrenut profilom, stojim zamišljen i gledam u stranu. Stojim tamo nepokretan, gledajući u stranu, malo unatrag iza sebe. Naši pogledi su prestali da se susreću. Kad se pokrenem i on se pokreće, ali poluokrenut unatrag, kao da ne zna za mene, kao da je zašao iza mnogo ogledala i više ne može da se vrati. Tuga mi steže srce kad ga vidim tako stranog i ravnodušnog. Ta to si ti, hteo bih da viknem, bio si moj verni odraz, pratio si me toliko godina a sada me ne poznaješ! Bože! Tuđ i gledajući nekud u stranu, stojiš tamo i izgleda, kao da osluškuješ negde iz dubine, čekaš na neku reč, ali odande, iz staklene dubine, poslušan nekom drugom, čekajući naredbe s druge strane.

Sedim tako za stolom i prelistavam stara požutela univerzitetska skripta – jedinu svoju lektiru.

Gledam na izbledelu požutelu zavesu, vidim kako se lako nadima od hladnog daha iz prozora. Na toj garniši bih mogao raditi gimnastiku. Savršeno vratilo. Kako se lako premeće na njemu u jalovom, već toliko puta upotrebljenom vazduhu. Skoro nehotice se pravi elastično salto mortale – hladno, bez unutrašnjeg učešća, nekako čisto spekulativno. Kad se tako ekvilibristički stoji na tom vratilu, na vrhovima prstiju, dodirujući glavom tavanicu, ima se osećaj da je na toj visini nešto toplije, ima se jedva osećana iluzija prijatnog vazduha. Od detinjstva tako volim da gledam sobu iz ptičje perspektive.

Sedim i osluškujem tišinu. Soba je prosto belo okrečena. Ponekad se na beloj tavanici pojavi kokošija noga pukotine, ponekad se komadić maltera odlepljuje šušteći. Treba li da odam da je moja soba zazidana? Kako to? Zazidana? Na koji način bih mogao izaći iz nje? To je baš ono: za dobru volju nema prepreke, intenzivnoj želji ništa se ne može odupreti. Moram samo zamisliti vrata, dobra stara vrata, kao u kuhinji moga detinjstva, sa gvozdenom bravom i zasovnicom. Nema sobe tako zazidane da se ne bi otvarala takvim poverljivim vratima, samo ako ima dovoljno snage, da joj budu insinuirane.

Poslednje očevo bekstvo

Bilo je to u kasnom i prokletom periodu potpunog raspada, u periodu konačne likvidacije naših poslova. Firma je već odavno bila skinuta iznad vrata naše radnje. Majka je još pri poluspuštenim kapcima potajno trgovala ostacima. Adela je bila otputovala u Ameriku. Govorilo se da je brod kojim je plovila potonuo i da su svi putnici izgubili živote. Nikad nismo proverili tu vest, glas o devojci se izgubio, više nismo čuli za nju. Nastala je nova era, pusta, trezna i bez radosti – bela kao hartija. Nova služavka Genja, anemična, bleda i bez kostiju, meko se kretala po sobama. Kada bi je pogladili po leđima, uvijala se i protezala kao zmija i prela kao mačka. Imala je mutnobeo ten i čak ni ispod očnih kapaka emajl-boje nije bila rumena. Usled rasejanosti ponekad je pravila zapršku od starih faktura i kopija, koja je bila otužna i nije se mogla jesti.

U to vreme moj je otac već bio definitivno umro. Umirao je više puta, ali uvek nepotpuno, uvek sa izvesnim ogradama, koje su primoravale da se izvrši revizija te činjenice. Imalo je to svoju dobru stranu. Drobeći tako svoju smrt na rate, otac nas je navikao na činjenicu svog odlaska. Postali smo ravnodušni prema njegovim povracima, sve više reduciranim, svaki put sve žalosnijim. Fizionomija već odsutnog nekako se bila razišla po sobi u kojoj je živeo, razgranala se, stvarajući u izvesnim tačkama čudne čvorove sličnosti neverovatne izrazitosti. Tapete su na izvesnim mestima imitirale drhtanje njegovih grčenja na licu, arabeske su se formirale u bolnu anatomiju njegovog smeha, rastavljenu na simetrične zglobove kao okamenjeni otisak trilobita. Neko vreme smo u velikom krugu obilazili njegov krzneni kaput postavljen tvorovima. Kaput je disao. Panika zverčica međusobno pozagrizanih i ušivenih prolazila je kroz njega u nemoćnim drhtajima i nestajala u naborima kožice. Kad bi se prislonilo uvo, moglo se čuti melodiozno mrmljanje njihovog složnog sna. U toj dobro uštavljenoj formi, sa tim lakim mirisom tvorova, ubistva i noćnih parenja, mogao je izdržati čitave godine. Ali ni tu nije izdržao dugo.

Jednog dana majka je došla iz grada zbunjena izraza na licu. »Pogledaj, Juzefe«, rekla je, »kakav slučaj. Uhvatila sam ga na stepeništu kako skače sa stepenice na stepenicu«. I podigla je maramicu sa nečega što je držala na tanjiru. Odmah sam ga poznao. Sličnost je bila takva da se nije mogla poreći, iako je sad bio rak ili škorpion. Potvrdili smo to jedno drugom očima, veoma zaprepašćeni izrazitošću te sličnosti, koja se i pored takvih promena i metamorfoza još nametala sa prosto nesavladivom snagom. »Je li živ?« zapitao sam. »Razume se, jedva mogu da ga zadržim«, rekla je majka, »da li da ga pustim na pod?« Stavila je tanjir na zemlju i, nagnuti nad njim, sada smo ga pažljivije zagledali. Sav utonuo u svoje mnogobrojne krive noge, otac ih je lako mrdao. Malo podignute štipaljke i brkovi izgledali su kao da prisluškuju. Nakrenuo sam posudu i otac je oprezno sa izvesnim ustezanjem izišao na pod, ali, dotaknuvši pljosnato tle pod sobom, naglo je pojurio svim svojim mnogobrojnim nogama, lupkajući tvrdim zglobovima zglavkara. Pregradio sam mu put. Zastao je, dodirnuvši nemirnim brkovima prepreku, posle čega je podigao štipaljku i skrenuo u stranu. Pustili smo ga da trči u pravcu koji je sam izabrao. S te strane nijedan deo nameštaja nije mu mogao pružiti sklonište. Tako je trčeći u talasavim drhtajima na svojim mnogobrojnim nogama došao do zida, i pre no što smo se mi snašli ustrčao je uz njega lako, ne zadržavajući se, celom armaturom nogu. Stresao sam se sa instinktivnim gađenjem, prateći mnogočlano putovanje uz lupu po papirnim tapetama. Otac je, međutim, došao do malog ugrađenog kuhinjskog ormančića, za trenutak se nagnuo preko njegove ivice, ispitujući štipaljkama unutrašnjost ormančića, posle čega je ceo ušao u njega.

Kao da je iznova upoznavao stan iz te nove račje perspektive, prihvatao je predmete, možda njuhom, jer i pored toga što sam ga dobro razgledao, nisam mogao da otkrijem kod njega nikakav organ vida. Izgledalo je kao da pomalo razmišlja o predmetima na koje je nailazio na svom putu, zadržavao se kraj njih, dodirujući ih brkovima, koje je lako mrdao, čak ih je grlio štipaljkama, kao da ih proba, upoznavao se sa njima i tek posle jednog trenutka odvajao se od njih i jurio dalje, vukući za sobom trup malo podignut iznad poda. Isto tako je postupio i sa komadićima hleba i mesa koje smo mu bacali na pod u nadi da će ih pojesti. Samo ih je površno opipavao i jurio dalje, ne dosećajući se da su to predmeti za jelo.

Moglo se pomisliti, posmatrajući te njegove strpljive rekonesanse na terenu sobe, da nešto uporno i neumorno traži. S vremena na vreme bi otrčao u ugao kuhinje, pod bure s vodom koja je curila, i došavši do barice, izgledalo je kao da pije. Ponekad je nestajao na cele dane. Izgleda da je savršeno živeo bez jela i nismo primetili da je usled toga gubio nešto od svoje živahnosti. S pomešanim osećanjima stida i gađenja preko dana smo gajili skriveni strah da bi nas noću mogao posetiti u krevetu. Ali to se nije dogodilo nijednom, iako je danju putovao po svim stvarima i naročito voleo da boravi u pukotini između ormana i zida.

Izvesni znaci razuma, pa čak i neke nestašne samovoljnosti, nisu se dali predvideti. Na primer, otac nikada nije propustio da se pojavi u trpezariji za vreme jela, iako je njegovo učešće za ručkom bilo platonsko. Ako su vrata trpezarije za vreme ručka slučajno bila zatvorena, a otac se nalazio u susednoj sobi, toliko bi dugo grebao pod vratima, trčeći tamo-amo duž pukotine dok mu ih ne bismo otvorili. Kasnije se naučio da u tu donju pukotinu uvlači štipaljke i noge i uz malo jače trzaje tela uspevao je da se postrance ispod vrata provuče u sobu. To ga je, izgleda, veselilo. Tada bi se smirivao pod stolom, ležao sasvim tiho, pulsirajući samo lako trupom. Šta je značilo to ritmično pulsiranje blistavog trupa, nismo mogli da odgonetnemo. Bilo je to nešto ironično, nepristojno i pakosno, što je izgledalo kao da istovremeno izražava neko nisko i puteno zadovoljstvo. Naš pas Nimrod prilazio mu je lagano i bez uzbuđenja, oprezno ga je njuškao, kijao i ravnodušno odlazio, ne stvorivši sebi određeni sud.

Raspuštenost u našoj kući širila je sve veće krugove. Genja je po ceo dan spavala, njeno vitko telo se mlitavo talasalo dubokim disanjem. U supi smo često nalazili kaleme od konca, koje je nepažnjom i čudno rasejana zajedno sa povrćem stavljala u nju. Radnja je in continuo bila otvorena i dan i noć. Rasprodaja pri poluspuštenim kapcima iz dana u dan je tekla svojim tokom usred cenkanja i ubeđivanja. Povrh svega doputovao je još ujak Karol.

Bio je čudno zbunjen i ćutljiv. Sa uzdahom je izjavio da je posle poslednjih tužnih iskustava odlučio da promeni način života i da se lati izučavanja jezika. Nije izlazio iz kuće, zatvorio se u poslednju sobu, iz koje je Genja iznela sve divane i goblene, puna neodobravanja prema novom gostu, i udubio se u proučavanje starih cenovnika. Nekoliko puta je pakosno pokušao da nagazi ocu na trup. S vikom i strahom smo mu to zabranili. Samo se zlobno osmehnuo za sebe, neubeđen, dok je otac, nesvestan opasnosti, pažljivo zastajao nad nekim mrljama na podu.

Moj otac, brz i živahan dok je stajao na nogama, delio je sa svim ljuskarima tu osobinu što je prevrnuvši se na leđa postajao sasvim nemoćan. To je bio ružan i žalostan prizor, kad bi se, očajnički prebirajući svim nožicama, nemoćno okretao na leđima oko sopstvene osovine. Nije se moglo bez neprijatnosti gledati na tu suviše jasnu i artikulisanu, skoro bestidnu mehaniku njegove anatomije, koja je ležala nekako na vrhu i ničim nezaklonjena sa strane nagog, mnogočlanog trbuha. Ujak Karol je u takvim trenucima dobijao strasnu želju da ga zgazi. Trčali smo mu u pomoć i pružali ocu neki predmet, za koji se grčevito hvatao štipaljkama i vešto povraćao normalnu poziciju, puštajući se odmah u kružno trčanje u munjevitim cik-cak linijama, sa udvojenom brzinom, kao da je hteo da izbriše uspomenu na pad koji ga je kompromitovao.

S neprijatnošću se moram savladati da bih istinito ispričao neshvatljivu činjenicu, pred čijom stvarnošću se stresa celo moje biće. Do danas ne mogu da shvatim da smo u punoj meri bili svesni prouzrokovači te činjenice. U toj svetlosti taj događaj dobija osobine neke čudne fantastičnosti. Jer fatalnost ne zaobilazi našu svest i volju, nego ih isključuje u svoj mehanizam tako da popuštamo i primamo kao u letargičnom snu takve stvari pred kojima se stresamo u normalnim uslovima.

Kad sam, potresen svršenim činom, očajno pitao majku: »Kako si mogla to da učiniš! Da je to bar Genja učinila, ali ti...«, majka je plakala, lomila ruke, nije mogla da odgovori. Je li mislila da će ocu tako biti lakše, da li je u tome videla jedini izlaz iz njegove beznadežne situacije ili je prosto radila po neshvatljivoj lakomislenosti i ne misleći?... Fatum pronalazi hiljade lukavstava kad je u pitanju sprovođenje njegove neshvatljive volje. Neko sitno, trenutno pomračenje našeg uma, trenutak zaslepljenosti ili nepažnje dovoljan je da se prokrijumčari čin između Scile i Haribde naših odluka. Zatim se bez kraja mogu ex post interpretirati i tumačiti motivi, iznalaziti pobude – svršeni čin ostaje neopoziv i jednom zauvek odlučen.

Osvestili smo se i došli sebi od naše zaslepljenosti tek kad su oca uneli na činiji. Ležao je velik i natečen usled kuvanja, bledosiv i pihtijast. Sedeli smo ćuteći kao otrovani. Samo je ujak Karol posegnuo viljuškom u činiju, ali ju je nesigurno spustio na pola puta, pogledajući nas sa čuđenjem. Majka je naredila da činije odnese u salon. Tamo je ležao na stolu pokriven plišanim pokrovom, pored albuma sa fotografijama i mehaničkog vergla s cigaretama. Ležao je obilažen od nas i nepokretan.

Ali zemaljski put moga oca nije imao da se završi na tome, i taj nastavak, to produženje istorije već preko, čini mi se, krajnje i dopuštene granice – njegova je najbolnija tačka. Zašto, najzad, nije priznao da je izgubio, zašto, najzad, nije priznao da je pobeđen, kad je zaista imao sve razloge za to i sudbina nije mogla otići dalje potpuno ga uništavajući? Posle nekoliko nedelja nepomičnog ležanja nekako se konsolidovao u sebi, izgledalo je kao da lagano dolazi svesti. Jednog jutra smo činiju zatekli praznu. Samo je jedna noga ležala na ivici tanjira, izgubljena u ohlađenom sosu od paradajza i pihtijama izgaženim njegovim bekstvom. Skuvan, gubeći noge uz put, odvukao se sa ostatkom snage dalje, na beskućnički put, i više ga nismo ugledali očima.

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | O Poljskoj | Prevodi | Bibliografija
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt