Projekat Rastko : Poljska : Umetnost

Jovica A�in

Oma�ijani Bruno �ulc

[Re� #38, Beograd, oktobar 1997]

Pritajiv�i se, posmatra ne�iju priliku kako je, s veknom hleba u ruci, na trenutak predahnula nad tek iskopanom zemljom.

Dok svuda drugde vlada mrak, no� na groblju je, pod mese�inom, kad se zagledamo, jesenji dan ispunjen senkama, �irokim i lelujavim. Sve dnevne seni sa ulica, ku�nih ulaza, iz ba�ta i dvori�ta, dolaze da tu prespavaju. Nije to miran po�inak, nego je obuzet nemirima pokupljenim iz ljudskih poslova i kretanja. Ali, samo takav odmor prija senkama u njihovoj grobnoj spavaonici. Tu se one krepe do jutra, osloba�aju se svetlosti koja onda magli�asto obasjava teritoriju mrtvih. Iz jedne od udaljenih senki, Bruno gleda u priliku, moglo bi biti da je ona Vlad ili Emil ili, ipak, Pavel, gleda je kako hleb preme�ta iz ruke u ruku. �ini mu se da je iskopana jama nekako plitka i mala, kao da je za dete.

Priljubiv�i stomak uz tlo, prikrada se bli�e. Crne o�i su mu u�utele i svetle. Ni ma�jim o�ima nije lako sa igrom senki, iako su im senke prirodna sredina. Bruno je zastao iza stabla ari�a, i dalje �etvorono�ke. Poku�ava da se uspravi, hvata se za drvo, ali na kraju odustaje, samo blago po�e�av�i stegno o koru. Lice mu je bledo, brada mala i �iljasta, na nausnicama tek nekoliko dlaka. Oko vrata mu je ogrlica. Gole i sitne prsi su mu bez malja. Zaklon je nedovoljan da bi sakrio stra�nji deo njegovog tela, mo�ne slabine, par �apa i debeli, dugi rep, sve s popre�nim prugama. Kao da je preobra�aj prekinut na pola. Kao u slu�aju sirena, tritona, kentaura. Kad bi se probudio, nakratko pomisli iz sredine svog uspavanog mozga, da li bi ostao takav, pola �ovek, pola tigar. Da li samo no�u u njemu vrvi �elja da je zver, da se umiljava, da kida? Jednog jutra se Bruno �ulc probudio pretvoren u �udnog stvora, ne u bubu, nekog opnokrilca, ili ispunjenog kondora na polici u salonu, ve� ba� u tigra koga raspinje po�uda. Ni�ta novo u �ivotu. No, u Brunovom slu�aju, sam bi rekao, desilo se da se on probudio suvi�e rano, i preobra�aj je morao biti prekinut. Tako mo�e biti i sa stvaranjem. Ra�unamo da �e ono potrajati niz godina, da je pred njim ve�nost, ali posle �estog dana Bog, prenera�en, prestaje i uklanja se s vidika nedovr�enog sveta.

Prilika se jo� trenutak premi�lja, onda ipak, po�to je brzo prinela hleb ustima, �u�nuv�i, spu�ta veknu nalik sivom kamenu u raku. Bruno je dovoljno blizu da uo�i da raka nije prazna. Oseti glad, i po�ali �to i sam nije pojeo makar zalogaj hleba. Da se blagovremeno usudio, mogao je to da u�ini. Ne�ije zgr�eno telo s hlebom �ustro je zatrpano. Humka je donekle poravnana lopatom. Gotovo se i ne podigav�i iz �u�nja, ili je Brunu to samo izgledalo, zgurena prilika izmi�e senkama i napu�ta groblje.

Bruno �ulc, profesor crtanja u drohobi�koj gimnaziji "Vladislav Jagel", probudio se veoma rano. Tako rano, ni svanulo nije, da se vi�e ne se�a ni da li je no�as spavao. Probudio se kao Bruno �ulc, mada jo� nije siguran u to. Boji se da �e ga neizvesnost koju ose�a pratiti celog dana. Prati ga ona ve� celu godinu, ili �ak dve, tri. Gubi i pojam o godi�njim dobima. Na prozoru, iza stakla valjda je navejao sneg. �ta god da je, sasvim je pokrilo povr�inu okna. Ko bi jo� u zoru prao prozore mlekom, pita se, i to mlekom zale�enim, iskristalisanim od dosute vode. "Belo blato", ka�e u bradu da ne bi uznemiravao ostale u drugim sobama, iako �uje prigu�eno �ljapkanje u hodniku i odnekuda, s druge strane, de�ji pla�. "Galicija, kakav crni sneg!" - re�e, dohvataju�i knjigu s poda u kojoj je zadenut list �u�kastog papira. U polumraku se osvrte za olovkom. Uze je iz �a�e na sto�i�u. Sipnu u �a�u malo vode iz limenog bokala, nagnu je i vide kako se u vodi kao u ogledalu nagnu cela soba. Otpi, povu�e pokriva� ispod pazuha, osloni o uzglavlje kreveta, a knjigu polo�i na kolena. Pod njim slamarica jako za�u�ta. Pogleda u slova na korici, Ferdy/; ostatak je prekrio papir. Izravna ga.

Po�e da crta tigra, od repa, i kada je stigao do slabina prestade, pa obliznuv�i tanke usne krete da pi�e.

Novembar 19, 1942.

Mo�e biti da je taj datum, a ne mora biti. Svejedno, ali me mu�i da li sam kod ku�e. Koja je moja ku�a? Ulica Florijanska 10, Drohobi�, Galicija, Poljska, ili Honduras, Nikaragva, Abrakadabra, ili kao u snu kad glas ka�e nad �rtvom, nema� ti druge teritorije, nije tvoja zemlja ovde nego je u podzemlju, vrati se tamo? Otkako sam preseljen ovde, u Stolarsku, izgleda da je geto moj jedini dom, poslednji dom, i koji sutra nikada ne�e izgledati kao danas. Bi�e sru�en i spaljen. Hteo bih dragoj Gospo�i da ka�em kako mi je milo �to sam je sreo, i kako mi je �ao �to se najbolje stvari u �ivotu ne de�avaju ranije dok nam jo� kalendar nije i��ileo iz mozga i jo� znamo gde stanujemo, koja nam je otad�bina.

.

Va� Bruno �ulc

.

Jo� ne zna kome �e poslati ovo pisamce, sro�eno nekako bezvoljno, i da li �e ga ikome poslati. Po�ta je strogo kontrolisana. Niti svako mo�e da �alje, niti svako mo�e da prima pisma. �ini mu se da su svi, svakako sve �ene kojima je pisao ve� mrtve ili �e biti mrtve, mo�da i ne stigav�i da pro�itaju njegovo pismo, ili �e ih pogubiti sutradan po�to ga dobiju i pro�itaju. Namesti jastuk pod le�ima. Gombrovi�ev roman Ferdydurke koji mu je slu�io kao podmeta� skliznu na pod. Odustao je od ideje da se poslu�i �arobnim bregom ili Josifom Tomasa Mana, prete�ki su. Bio je gladan i jedva dohvati knjigu, odlo�iv�i je opet na krilo. Da li sam kod ku�e? Onda mu ispo��eno i iskrivljeno lice gotovo sinu. �ak razvu�e stisnuta usta. Kao da mu je u posetu do�ao neki mili duh i uz uzglavlje mu spustio jabuku. Po�e da pi�e ispod potpisa.

Czy Adela jest w domu? - tako me je na kapiji zapitala gospo�a koju sam tada prvi put video. Adela, kod ku�e!? I ne sa�ekav�i moj odgovor, u�la je sa osmehom, o�e�av�i mi lakat svojim �irokim kukom. U tom kuku nisam osetio nikakvu toplinu. Hajde, dete, dodala je, stupaju�i u ku�u, pre nego �to �e viknuti, ima li ovde neke Adele, hajde, dete, idi ne�to crtaj, i moj Karl, mla�i od tebe, ve� ume da boji kao veliki moler.

Na�a slu�avka Adela se pojavi iz kuhinje. Ovla�no zvirnu gospo�i u lice i vrati se u kuhinju. Tamo je �mirglom �istila ringle na �poretu. Otac je bio na tavanu. Mora da je �uo da neko tra�i Adelu, i mogao sam odozdo da vidim njegovo lice na krovnom prozor�etu. Bilo je obliveno znojem i treslo se. Cela ku�a je podrhtavala od njegove iznenadne groznice. Gotovo bi se sru�ila da u njenom temelju, u kuhinji, nije stajala Adela i, le�ima okrenuta prido�lici, bez ikakvog znaka slu�ala �ta joj je ova govorila. Re�i su prvih pet minuta bile nepovezane, samo zamr�eno klupko glasova. Gospo�a je bila uzbu�ena �to je na�la Adelu. Morala je da se raspituje na sve strane. Obi�la je mnoge adrese koje su se pokazale la�nim. Sumanuto je lutala gradom i okolinom. Posle tog uvoda, pribra se koliko je to bilo mogu�no u njenom stanju i zapita.

Znate li ko sam ja?

Adela prestade s trljanjem, lagano se obrte celim telom, suo�iv�i se licem u lice s tom bri�ljivo i pomodno odevenom �enom, i zna�ajno trepnu. Onda jedva primetno skrete pogled. Gledaju�i preko gospo�inih ramena, osmehivala se s bla�enstvom. Kroz otvoreni kuhinjski prozor virili su o�evi pomo�nici i davali joj znakove.

E, pa onda, znate i da �e Vam kod mene biti bolje nego igde. Dr�a�u Vas kao malo vode na dlanu.

Nema sumnje, gospo�o Ginter, da bi tako bilo, maznim glasom re�e Adela, i dalje gledaju�i u pomo�nike koji po�e�e da ska�u, prave svakojake sme�ne grimase, istovremeno s pohlepnim izrazom. Pokazivali su �ta bi sve radili sa Adelom. Bez o�eve dozvole su napustili du�an, prepu�taju�i mu�terijama da se same snalaze s balama pamuka, namotanim tekstilom i �arenim tkaninama. Adeline crne o�i su blistale. Zadi�e haljinu iznad kolena i po�e�a se po butini. Na trenutak joj se nazre podvezica. Pomo�nicima sko�i temperatura, razlete�e se po tamnim kutkovima dvori�ta. Potom ponovo, gurkaju�i se i penju�i se jedan drugom na le�a, nagrnu�e na prozorski okvir.

Prihvatate? - poletno zapita gospo�a Ginter.

Adela sede na stolicu uz �poret, prekrsti noge u poluprovidnim �arapama.

Gospo�a je, dok je u njoj nesavladivo rasla napetost, �ekala odgovor. Ne izdr�av�i, mole�ivo je dodala da joj je mu� len�tina, �erke su se ugledale na oca, a de�ak je divalj i tupoglav. Jednostavno, nemo�na je da sve sama postigne.

Ne. Ne mogu. Adelin odgovor je bio pun samilosti, ali zvu�ao je neopozivo.

Uzmakav�i nekoliko koraka, pogledao sam gore na tavansko prozor�e. O�evo lice, oro�eno znojem, vidno je poprimilo spokojniji izgled. Nekoliko leptirova iz njegove kolekcije pravili su �estice i osmice iznad njegovog �ela. Na�a slu�avka Adela nije volela te lete�e �arolike listi�e �ije larve je otac nabavljao po visokim cenama iz najegzoti�nijih krajeva sveta. Otuda �e ih jednom, dok je otac imao svoj redovni napad gradskog skitanja, mahanjem maramom sve isterati iz ku�e da se vi�e nikada ne vrate.

Dok je gospo�a Ginter padala u o�aj, pozivaju�i se na neko tobo�nje Adelino obe�anje, na svoju bespomo�nost, te da slu�avkin odgovor lako mo�e da je otera i u smrt, Adela je bivala sve mrzovoljnija. �ta �e ona kod ovih propalih trgovaca tekstilnim materijalom, ponavljala je gospo�a. I ho�e li Adela da smesta kleknem pred njom, i ve� se spu�tala na pod koji je Adela uvek dr�ala veoma �istim. Gospo�a se upusti i u obja�njavanje kako navodno Adeli nudi da bude gospodarica, a ne tek obi�na i prosta slu�avka. Adela je slegala ramenima, �irila ruke, dlanove okretala na gore, ali nije odstupala. U jedan mah Adela se, na gospo�ine re�i da je spremna i da joj li�e stope, zakikota i od tog nekontrolisanog kikota suza joj navre na o�i. No, odmah se suspregnu i znala�ki na�minkano lice joj se stvrdnu. Gospo�a je iz minuta u minut shvatala da je njena misija propala.

Preleti pogledom pismo i, zanemariv�i ono �to je dopisao, zape na glasu iz sna; dakle, verovatno je spavao. Ono �ega nije mogao da se seti, mo�e biti da mu se otelo dok je pisao. Ako je to bilo i samo na tren, ipak je sanjao. Bog je odstupio, a Veliki falsifikator je u to ume�ao prste, tvorac, zlo�inac i jeretik. Dr�i se za nogavice tog jereti�kog tvorca, jer ga samo on svojim la�ima mo�e proneti do kraja ovog sveta i, zatvoriv�i krug, vratiti ga na po�etak kad jo� nikakve istorije nije bilo, kad je Mesija, zajahav�i horizont, prekora�io obla�ne granice i stupio u bespomo�ni i otvoreni svet.

Po�etak sna ispru�i ruku iz zaborava i naprosto ga o�amari. Snovi nas ka�njavaju ako ih zaboravljamo. Odmotava mu se taj san poput no�i u snegu. Sahrana na pustom groblju. �rtva je gurnuta pod zemlju, jer to mo�e biti jedino �rtva. Samo je njeno pravo na podzemnu teritoriju, �ak i kada ostaje nasred ulice, ili zajedno s drugim �rtvama truli u jarkovima.

Nema obreda, nema molitvi, nema bdenja. Kakav je to le�, �iji, pita se Bruno, jer ne mo�e da nazre nastavak sna. Ovaj san, zaklju�uje, po�inje od repa. Ili je to samo privid mrtve materije koja bi da o�ivi? A on u ovom �asu ne sanja li budan ne�to puno pretnje, nadokna�uju�i tako no�a�nju nesanicu? Kona�no di�e ruke, pa ih spu�ta i ustaje iz postelje. I vreme je, policijski �as je istekao, mo�e napolje. Mo�e, mrmlja, iz geta, ali �e u njemu ve�no ostati. Knjiga je opet na podu. E, moj Gombro, re�e Bruno. S njom je i pismo s postskriptom odlepr�alo. Tu �e ih i ostaviti, hitaju�i sa obla�enjem. Ne uspeva, me�utim, da ustane. Odi�e �ebe. �ar�av mu je obavio nogu, a pritisnuo ga je petom druge. Slobodnom nogom odvija �ar�av s druge. No, �ar�av ne popu�ta, opire se i na kraju je sav zgu�van. Nozdrve mu golicaju da�ci od pra�njave slame. Posle tog malog rvanja nogu i �ar�ava, Bruno ostaje da le�i jo� neki minut, hvataju�i dah.

Rite, misli na iskrzane rukave i kragnu. Uzima svoj poslednji crte� i s dve �penadlice ga pri�vr��uje ispod ko�ulje, uz grudi. Na crte�u je tu�ni mu�ki lik u �asu dok se pretvara u pohotnu zver koja se umiljava paru devojaka samo u bluzama od tila, s francuskim �arapama, i golim od podvezica do pupka: zagrljene, jedna prekr�tenih nogu sedi drugoj u krilo. Bolje mu je. Crte� greje, i deluje protiv uroka. Gombro je otplovio, okrutni, zajedljivi pan Vitold, krenuo je za ljubavlju i nije se vratio. Bruno poku�ava da se seti jo� ne�ega. No, ne vredi, nije se ni obrijao. Jo� �e mi niknuti brada kao pravovernima. Vezuje kravatu. Primetio je da ga snovi tokom ove godine umiruju. Jedino ga snovi umiruju, utoliko vi�e �to je pomireniji da iz Drohobi�a ne�e krenuti za Var�avu. �uri, jer mora do Doma staraca, mora do Jaha�ke �kole, zatim kod Landauovih. Mora usput da smisli i nekog viteza iz bajke, i neku princezu. Pri svemu tome, ose�a sve ja�u glad za koju, ipak, veruje da �e minuti kad izi�e na ulicu, a mo�da �e i sasvim pro�i kad pre�e granicu geta, mada bi se, da nije postavljen kontrolni punkt za proveru gradskih dozvola, svaki put pitao gde je ta granica.

Krevet je ostao nezastrt, pretrpan uvaljanom posteljinom. Njegov zloslutni izgled odvra�ao je od toga da iko vi�e u njega legne. Tako je, ina�e, bilo nedeljama, i Bruno za to nije mario.

Da li bi mu pomoglo da guta vetar? Kao mla�i se, tokom leta, upu�tao u duge �etnje dolinom Tismjenjice. Povremeno bi se dao u trk, razjapiv�i �to vi�e mo�e usta. Osetio bi lahor �ak do dna plu�a. To je probao i u ranu jesen. Vazduh je bio hladan i pokatkad s dimljivom maglom. Kasnije, me�utim, kad bi provejao sneg, nije morao da tr�i. Br�i hod i donekle zaba�ena glava, i sneg mu je natapao jezik, od daha mu se mre�kaju�i u grlu poput prostrane vodene povr�ine. Ako ne bi disao, na pamet mu pada lenja misao, ovaj vla�ni vetar koji duva s pojezerja, gde su �iroko razlivene mo�vare i ribnjaci, izme�an s vetrom od podgorja, mogao bi da mu prodre do samog �eluca, hlade�i ga i zavaravaju�i.

Kad ne vide da mu iko ide u susret, otvori usta, ali ga posle nekoliko �asaka zapahnu tanka nit ne�eg tu�eg. Miris nafte, �ak dovde od Rafinerije. Zaka�lja se sa odvratno��u. Povratio bi da je mogao na gladno srce.

Slu�io se o�evim dok nije sa�inio sopstveni plan grada. Svoj plan je smatrao delotvornijim i, svakako, jednostavnijim. Vi�e je odgovarao skrovitijim slojevima gradske zbilje. I jedino je on umeo da ga �ita. A danas je bio uveren da su samo na njegovom ta�no upisani trgovi, ucrtane ulice i znamenitosti Drohobi�a. Drohobi� je postao jedan od nevidljivih gradova, la�no mesto u kome se stranac, slu�e�i se kupljenim turisti�kim vodi�em, nikada ne mo�e sna�i, nego je osu�en da luta do besvesti, sve unezvereniji, sve obuzetiji panikom da je pogubio i ciljeve i polazi�ta. Planovi u prodaji po knji�arama, koji su bili ranije izuzetno precizni i koje su kartografi s ponosom isticali kao majstorski rad me�u delima u toj vrsti, najednom su izgubili svaku verodostojnost. Ne zato �to se grad tobo�e izgra�ivao i �irio, �to su neka zdanja ru�ena a druga podizana, ve� naprosto �to je neki zloduh ume�ao prste. Bog je odvratio o�i od Drohobi�a. Ustoli�ena la�nost grada u�inila je u jedan mah sve donedavna ta�ne planove ni�tavnim, vi�estruko i opasno la�nim. Ko bi u njih poverovao i krenuo ulicama, prate�i na planu pravce i razmere, nazive i koordinate, najposle bi se zatekao u bezizglednom polo�aju, �ak bio uhap�en kao sumnjiva skitnica ili neprijateljski uljez. Tra�ili biste Gimnaziju u kojoj je nekad predavao slikarstvo, ne koraknuv�i nijednom a da prst niste promi�ljeno pomerili po planu, i izleteli biste �arolijom na drugu stranu, na tesni i lavirintski Podvalem. I plan koji je otac �uvao u donjoj fioci svog pisa�eg stola, remek-delo s kojim ste mogli lutati do mile volje, a da ipak nikada ne zalutate, pretrpeo je opisani poraz. Njegovi pergamentski listovi, divno izra�eni u baroknom stilu ilustrovanih prospekata, zauvek su izgubili bitku. Nisu je izgubili protiv zapletenog i raznolikog haosa ulica i �orsokaka. Izgubili su je od nestvarnosti koja je zaposela Drohobi�. Sada su spojeni pergamentski listovi bili puka slika, ni lepa ni ru�na, slika ne�ega �ega vi�e nema.

Ako ni�ta nije tamo gde bi po planu trebalo da bude, Bruno je na la� odgovarao jednakom la�i, ali obrnutom po smeru. Plan koji je sazdao za sebe, bio je u njegovoj glavi. Bio mu je neophodan, jer njegov grad, njegov otkad se rodio, vi�e nije bio njegov. Zinuo je da opet uhvati malo vetra. Njegov plan je bio jednostavan. Sva svoja iskustva i znanja ispreturao je u glavi. Idu�i ulicama pouzdavao se u slu�ajnost. Fatalan plan. Da bi dospeo do Doma staraca, retko kada bi se pogodilo da donde ide istom putanjom. Zanemarivao je iskustvo i znanje i predavao se instinktu. Plan kojim se slu�io bio je fatalan, jer je bilo samo pitanje dana kada �e izneveriti. I tada Bruno ne�e sti�i tamo kuda je naumio. No, mora mu se odati priznanje. Tokom protekle dve godine, od �asa kada je zaraza la�nosti nepovratno osvojila Drohobi�, valjano ga je slu�io, onako kako mrtva materija ishranjuje �ivu.

Poranili ste, gospodine �ulc, re�e mu na kapiji Doma staraca Anja koja se trudila da ku�u odr�i �istom i u redu.

Nikako, pre �e biti da je dan sporiji nego ina�e.

Mislite na vreme? Pitaju�i, Anja po�e da mete na ulazu, niz vetar.

Vreme, ne, njega nikada dovoljno, samo mi o vremenu ne pri�ajte. Znate, Anje�ka, vreme vi�e kao da i ne postoji za mene, sve je ispreturano. Izgubljena je postupnost, ni doga�aji se vi�e ne natiskuju, staju�i jedan drugome na pete i prste. Izme�u dve �injenice je ogromna praznina, prostrana i pusta poput mojih pedeset godina. Zato vi�e ni pri�anja nema, dodade na kraju Bruno i u�e. A �ta ima i da se pri�a, ve� za sebe re�e Anje�ka.

Dom staraca je dupke pun knjiga i dokumenata onih kojih vi�e nema. To su konfiskovani romani i li�ni dokumenti, otete pesme, maglovite teorije namenjene loma�i. No, pre svake katastrofe, mrmlja Bruno, elementi moraju biti dovedeni u red da bi najposle lak�e bili sru�eni, smrvljeni u prah. Pra�ina u Domu miri�e na propast. Taj zadah, koliko god �istila i brisala, prala i ispirala, Anje�ka je nemo�na da ukloni. Posle gutanja vetra, danas mu se u�ini da katastrofa ima i zagu�ljivi petrolejski vonj.

I kakve veze ima Bog s katastrofama sveta? nastavi Bruno nemi razgovor sa sobom za o�te�enim pisa�im stolom. Posle ovog dana mogu da govorim neka mi Bog sutra bude u pomo�i. Ose�am da se ne�to zbiva, ali ne uspevam da to prevedem u misao i odgovaraju�i uvid pra�en ta�nom i brzom odlukom. Kad se u hipu na�em u nevolji, sav utrnem. Samo se blesavo osmehujem, osvr�em mole�ivo, a pomo�i niotkuda, i nisam siguran ho�e li sutra ma koji Bog biti uz mene.

Svaka katastrofa bi mogla biti samo upozorenje. Ali, za �ta? Neki znaci mogu biti upozorenje za predstoje�u katastrofu, ali za �ta je sama katastrofa upozorenje? Za neku jo� ve�u katastrofu? Dobro, uvek postoje manje i ve�e katastrofe. No, istinska katastrofa je ona poslednja, posle koje vi�e nema sveta.

Ako su na�e svakodnevne katastrofe upozorenje, onda me svakako podse�aju da isti�u poslednji �asi, te da bez oklevanja prekinem i iznova po�nem, jer je �ivot ve� na izmaku. Ne misliti na ono posle, ne planirati, nego ispuniti neki nagove�teni smisao, a koji pri tome nikada ne�e biti ispunjen. Svejedno, bez ludila o kome svakodnevno sanjam, i na koje me svaka katastrofa upozorava, da su mu �anse sve manje, sve tanje, �ivot prolazi uludo. To �u znati kada se suo�im s poslednjom katastrofom, i kada vi�e ni trenutka ne�e biti za ma kakvu avanturu �ivota. Bojim se, a katastrofe me svakodnevno hrabre. Nemam vi�e �ta da izgubim, ka�u. Uze�emo ti sve ionako, stoga se odlu�i, ne dopusti da ti svakodnevno podsecamo noge. Sko�i, vi�u mi na uho. Sko�i!

Dakle, da sko�im!?

Jo� od jeseni 1939. godine o�ekivao je da �e se pojaviti. Verovao je, ipak, da �e se to dogoditi u snu, a ne ovako, na javi, i to dok prevr�e i popisuje knjige kojih je svakim danom sve vi�e, koje kao skakavci u najezdi nale�u preko no�i na kapiju Doma staraca.

Imao je masku, svu obojenu u belo, s crveno iscrtanim obrvama. "Jesi li ti, Sta�?" tiho zapita Bruno posetioca. Ovaj ne odgovori, ali skide masku i iskrevelji se, naduva obraze i isplazi jezik. "Dugo ti je trebalo", re�e mu Bruno. "Ovo je, naravno, za tebe drugi svet. Da li je trebalo da po�em za tobom? Odlu�io si da ne ode� sam, nego u ljubavi i s ljubavlju. Poznaje� pozori�te bolje od ikoga." Vitkijevi�eva utvara je �utala, neprestano se krevelje�i. Razjapi usta prstima.

"Izvr�io si pravo filozofsko samoubistvo. Uzorno samouni�tenje, za primer. Nemam argumenta protiv toga. Ako te pam�enje nije napustilo, seti�e� se ve�: ako umrete, ne�ete znati kakva vas sutradan katastrofa tek �eka. No, za�to da znamo? Kada je ima, ta�tina �ivota je bezmerna, pa je samo svakodnevne katastrofe mogu dovoditi u normalu.

Mene nema vi�e ko da prati u smrt. Josefa? Izgubljena je za mene. Ni ja vi�e nemam koga da pratim. U svemu me katastrofe preduhitruju. Mo�da katastrofe doprinose tvojoj genijalnosti, ali priznajem da se ja uop�te ne ose�am genijalno. Ose�am se, naprotiv, kao mrtva materija.

Dakle, ne iz straha nego filozofski si kao prvi �ovek, spoznav�i obmanu, poveo svoju Evu u svet, u smrt, iz na�eg Raja. Tebe je jabuka otrovala, a ona je, �eslava, zna� li, otrov prebolela."

Utvara tada prestade s kreveljenjem i brzo namesti masku na lice.

"Vidi�", Bruno produ�i ravnim glasom, "ja verujem da se provalija mo�e pre�i milimetar po milimetar, postupno, bez skoka. I da je svaki put prelazim �ta god da �inim dok mislim da vreme isti�e, da sam ve� po�eo iznova. Uklet sam, ta taktika malih koraka upropa��ava moje snage. Izgleda da postoji jedino slepi skok..."

Pojavi se Anja. "Gospodine �ulc..." On se tr�e i ustade od stola. "Javili su da danas ne idete u Reitschule. Tamo �e biti sve�ani obilazak, oficiri... Bolje da Vas ne vide."

"Voleo bih malo �aja", re�e on, podigav�i pogled prema stropu kuda je odlebdeo njegov maskirani posetilac.

Izi�ao je iz Doma. Njegov umor se udvostru�io, i njegova glad se poja�ala. Jo� mu je ostalo vremena, skoro ceo sat, do Landauovih. Herr Feliks Landau se ku�i iz gestapovske Centrale vra�ao oko �etiri �asa popodne, ukoliko se ne bi zadr�ao na specijalnim poslovima ili vanrednim zadacima. Pro�e pored zatvorene biblioteke "Alfa". Iz nje je davno pozajmio Rilkeovog Maltea. Taj izmi�ljeni Malte Laurids Brige, koji je trebalo da opona�a svoga tvorca, sada je bio samo sablast, bez daha, u raskoraku sa svojim ve� mrtvim �itaocima. Sudbina dela je odre�ena brojem mrtvih �italaca a ne onih koji se jo� nisu rodili. Zar si do�ao ne�to da mi ka�e� ili da me pozove�? Pitanje je u sebi uputio Vitkaciju, poku�avaju�i da o�ivi pro�lu seansu s prijateljskom utvarom usred gomile knjiga mrtvih �italaca. Ali se Stanislav Vitkijevi� vi�e nije dao prizvati, ili je smatrao da je na pitanje ve� odgovorio. Bruna obuze tiha gor�ina s pomi�lju da je on mo�da poput Vitkacijeve prijateljice pre�iveo, da je za njega uobi�ajena doza otrova nedovoljna. Vitkaci je si�ao u podzemlje po nju. Ne iz malodu�nosti. Ne, Sta� je bio genijalni vidovnjak. I ponovio je Orfejev silazak u Had po Euridiku. Pogre�na doza otrova ostavila ju je na cedilu, u �ivotu. Ili se, zapita se jo� jednom Bruno, samoubica namerno osvrnuo, taj zastupnik jereti�kih i prestupni�kih metoda. Nije odmerio pogre�no, nego je dozu, njoj i sebi iza le�a, hotimi�no ubla�io. Ona je ostala, a on je oti�ao. Nesre�a se ne gubi svojim ponavljanjem, ne postaje elegija, ve� biva samo trajnija i neshvatljivija. Dok crtam bajke za malog Landaua, i ja ostajem. Zapravo razbla�ujem dozu, odla�em odlazak. Hteo bih mlaku vodu u koju �u skliznuti polako, a ne hladnu, ne nagli gr�. To je moja spiritisti�ka seansa sa smr�u, lekcija iz bezbolne smrti.

Bez neke ve�e odlu�nosti, da ne bi negde zastav�i bio sumnjiv, krete put Strijske ulice. Odavno nije bio u njoj. Ionako ona nije vi�e ono �to je nekada bila, nije vi�e njegova Krokodilska ulica, puna varki i preprodavaca �elja. Tek �to je u�ao u nju, srete oniskog i debelju�kastog gospodina �esta. Tako su ga zvali. Ime je dobio po tome �to je ro�en sa �est prstiju na levoj ruci. Tek odskora je do�ao u geto i uselio se u ku�u koja je bila i Brunovo boravi�te. Pri�alo se da je zlatom pla�ao da ga ne nasele u geto, i potpuno je osiroma�io. Kada vi�e nije mogao da pla�a, razumljivo je da se na�ao tamo gde i ostali. �esto stade ispred njega. "Moj naklon, gospodine Profesore, moj naklon." Kad mu Bruno nevoljno uzvrati pozdrav, ovaj odmah, ne dopu�taju�i mu da pro�e, gotovo kliknu: "Gospodine Profesore, molio bih Vas za jedan savet. Potpuno sam slu�en, a nemam nikoga ko bi mi u ovoj stvari mogao pomo�i. Svi mi okre�u le�a. Jeste li videli na�e jutro�nje novine?" Kad mu Bruno re�e, jedva ga nekako obi�av�i, da nije video drohobi�ki Tigodnjik i da se boji da mu ni on nikako ne bi mogao biti od pomo�i, �esto zatapka za njim, �ak ga uhvati pod ruku, i po�e da obja�njava. "Najpre da �ujete �ta se desilo, a i Vi niste bez veze s tim ne�uvenim slu�ajem, i zna�ete bolje, ta jo� onomad ste sara�ivali s tim novinama, i nekada sam s najve�om pa�njom, sa istinskim uva�enjem takore�i prou�avao Va�e crte�e koje ste u njima objavljivali. Jednostavno, da Vam ka�em, ja sam p-o-k-r-a-d-e-n!" Nije bilo radoznalosti kod Bruna, ali ga iz neke mahinalne pristojnosti pogleda. "Jo� pre dve nedelje, kada jo� nisam bio kom�ija cenjenom gospodinu Profesoru, napisao sam �lanak i kao slobodan gra�anin odneo ga u redakciju. Prvo nisu hteli uop�te da me prime, ali imam i ja veza i vezica, i na kraju sam dospeo u kancelariju pomo�nika glavnog urednika. Znate li o �emu sam napisao �lanak?" Bruno je �utao i re�i da se za minut-dva svakako oprosti od �esta. "Ne biste pogodili o �emu."

Pretpostavljam o ne�em va�nom, jer sve je u na�em �ivotu postalo va�no - promrmlja Bruno, s mukom pomisliv�i da je u njihovom �ivotu zapravo sve postalo neva�no. Osim, da on �ali �to se ve� jednom ne pretvori u neku divlju ma�ku i po�ne normalno da �ivi na drve�u, negde u pra�umi, pravekovnoj pra�umi, kada je vreme jo� bilo detinjarija, mesijansko doba.

"Apsolutno ste u pravu", kaza �esto, i �vr��e ste�e Bruna za ruku, kao da je predosetio spremnost gospodina Profesora da se s njim ubrzo oprosti. "Apsolutno ste, ka�em, u pravu. Re� je, ukratko, bila �ta s Jevrejima. To je pitanje koje nas sve boli. Predlo�io sam da nestanemo s lica zemlje, i da se tako kona�no ustanovi da smo mi so ove planete. Zalo�io sam se da se pitanje ve� jednom i kona�no re�i. Jevreji nesumnjivo zaslu�uju poseban tretman. Naravno da se sla�em da se iz na�eg naroda moraju ukloniti one Jevrej�ine, oni �ivutini, one bradonje koje mo�emo da prepoznamo i po nosu. No, mi drugi, istina malobrojni, bili bismo zahvalni za specijalan postupak. Izneo sam, na primer, mogu�nost da se nastanimo na kometi. Neka se pripreme transportni avioni; evo ja bih prvi prilo�io sve �to imam za njihovu izgradnju. I kada ponovo u na�u blizinu nai�e Halejeva kometa, a to bi trebalo da bude uskoro, da budemo preba�eni na nju, i mirna zemlja, i svi bismo bili sre�ni i radosni. Ideja mi je sinula kada sam, tu, skoro, pro�itao izjavu uglednog nema�kog nau�nika, jednog od vrhovnih akademika, da je Halejeva kometa nakrcana svim elementima i supstancama, koji su i u sastavu Zemlje, i da je, dakle, izuzetno plodno mesto, ne samo nastanjivo i podobno za �ivot, nego pravi, nebeski raj."

Zna�i, dosta s Jevrejima - prvi put Bruno re�e glasnije.

"Nego �ta, dosta, svojim pitanjem samo optere�uju Zemlju, li�avaju ljude blagodeti, dosta, dosta, i sre�an im put. A vrati�emo se s Komete tek kada nas budu pozvali pokajni�ki, izvinjavaju�i se za sve �to smo morali da pla�amo. Ali, nije u tome problem."

Da, Va� �lanak, gospodine �esto...

"Pomo�nik glavnog urednika me je primio namrgo�eno i namrgo�eno me je ispratio. Navodno, �lanak �e biti pro�itan, i ako je tako revolucionaran kako ka�em, svakako �e biti objavljen. Evo, koliko sam dana ve� nestrpljivo i��ekivao pojavu moga �lanka. No�ima nisam trenuo od uzbu�enja. I danas sam jo� pre zore bio na nogama, i molio se da policijski �as ve� jednom pro�e i ja vidim svoj �lanak, lepo ukra�en, s velikim naslovom, s mojim imenom, objavljen na �elnom mestu u novinama."

Bruno se seti �ljapkanja u hodniku.

"Me�utim, pokraden sam, i zato tra�im Va� savet. �ta da radim? �lanak je objavljen, pogledajte." �esto razvi novine i nadlanicom blago lupi po naslovnoj stranici. "Istina, naslov mu je izmenjen. Moj je bio Halejeva kometa - Obe�ana zemlja. Imam ja stila. A oni su stavili ne�to trt-mrt o Madagaskaru. Sve su moje teze tu. Delovi �lanka su ne�to ispreme�tani, pone�to je i izostavljeno, ali sve je tu moje. Sada shvatam za�to nisu �lanak mogli odmah da objave. Trebalo im je vremena da ga isprepisuju, da promene tu i tamo pokoju re�, kao i da ja zaboravim na ono �to sam napisao, pa tek onda da ga mirne du�e objave, i to pod tu�im imenom, kao da se ja tobo�e stidim svoga. �lanak sam �ak potpisao nadimkom, da bi svi znali ko je njegov pisac. Eto, vidite da sam oplja�kan. Moj �lanak je objavljen kao da nije moj. Moje ideje su plagirane, samo �to su izvr�ene neznatne zamene, umesto Komete - Madagaskar, ina�e tu je i poseban tretman, i kona�no re�enje, ma u celosti je moj autorski rad prepisan. Uzmite, pro�itajte, uverite se i sami."

Bruno sle�e ramenima, rekav�i tiho: "Zaista �urim, ve� mi je vreme. Pa ipak, ako verujete da sam upu�en u te stvari, u plagijate, kra�e autorstva i sli�no, moj savet je da jednostavno dignete ruke. Budite naprosto zadovoljni �to Va�e ideje prolaze, �to hvataju korena, i postaju takore�i op�te dobro. �ta biste ina�e u�inili? Ne primajte to srcu. Jednom �e istina biti otkrivena i bi�ete neizbe�no udostojeni pa�nje. Va�e ideje su originalne. Ako ste danas marginalizovani, sutra �ete biti u centru, ne�ete mo�i da se odbranite od slave, a ona je ko kuga, ni vatra je nije kadra zauzdati."

"Da, da, tako sam i ja sam na momenat pomislio. Apsolutno ste u pravu. Postupi�u kako ka�ete. Izvinite, jo� trenutak: kako ste ono rekli - da ne marim, da budem ponosan, jer moje ideje su op�te ili javno dobro?"

Bruno odmahnu rukom �estu, �to je za ovoga zna�ilo i jedno i drugo, i op�te i javno dobro, kao i diskretnu, ali solidnu podr�ku gospodina Profesora da nastavi sa svojim originalnim idejama, po�rtvovano, ma i po cenu da njegov genije ostane nepriznat, da, valja biti dosledan i odva�an, uraditi najvi�e �ta se mo�e, po svaku cenu, nema vatre bez pepela, da, i tu mu se ote glasno, dosta vi�e s tim tla�iteljima Jevrej�inama. Slu�ajni prolaznik pogleda �esta sa odobravanjem.

Za razliku od fresaka koje Bruno radi, po nalogu gradske komande, na zidovima Jaha�ke �kole, Reitschule, za biv�eg stolara Landaua, dana�njeg gestapovskog �asnika, pravi porodi�ne portrete, rodoslove, oslikava de�ju sobu. Biv�i stolar je za sebe obezbedio li�nog umetnika, "svog Jevrejina". Dokle god je "njegov", poklonjena mu je izvesna za�tita, mimoilaze ga pogromi i transporti, a ponekad dobije tanjiri� �orbe ili ostatak od ru�ka. "Ja sam doma�a ma�ka", ponavlja u sebi dok se prijavljuje, "pijem mleko iz zdele."

Danas samo jedan, jedan i po sat, ka�u mu, pa ni toliko. Ve�eras doma�inu dolaze gosti na dogovor. Bruno se dvoumi koju od Grimovih bajki da izabere. Dali su mu olovke u boji i tabak crta�eg papira. On zna kako je to te�ko na�i u prodavnicama Drohobi�a. Dete nije tu, izi�lo je da se igra. Kao da se presli�ava, poluglasno prepri�ava Ivicu i Maricu, a onda zapo�inje lagano da crta jedan od prizora iz Sne�ane i sedam patuljaka. Da li da za Sne�anu skine crte s Jozefininog lica? Ona je ionako katolkinja. Odustaje. Nije sposoban da dozove Josefin lik. Sne�ana, uspavana, ispada nekako bezli�no. Tek nagove�tena sli�nost sa Anje�kom iz Doma. No, princ u potpunosti li�i na �esta, ali veoma vitkog i podmla�enog. Nos je apsolutno njegov. U �o�ak ubacuje i jednog patuljka. To je, onako, njegov iskarikirani autoportret. Na patuljkovom maltene bezizra�ajnom licu iskrsava, jedva primetno, tek iz pozadine, �ivotinjsko lice. Bruno s nekoliko poteza poja�ava i sada je to, mada i dalje te�ko vidljivo, ali nesumnjivo prisutno, �alostivo psetance �ije oklembe�ene u�i vise preko patuljkovih obraza. Da bi obris preru�io, docrtava kapulja�u sa spu�tenim u�ankama. Nisam vi�e za detinjarije, pro�aputa, moja genijalna epoha je i��ezla, detinjstvo, moji mesijanski trenuci.

Bruno se zagledao u rad. Okleva. Da li da nacrta drugi, a ovaj ponese? Ne, ne bi vi�e stigao. Nema vremena. Na kraju bih ga jo� i uni�tio, pomisli, kada se setim onih papira u Domu staraca, te oporuke prema kojoj niko vi�e ni�ta ne ba�tini.

Bruno obla�i tanki kaput na izlazu. Samo da stigne pre policijskog �asa da ode jo� po hleb. Napolju duva. "Vidim da se slabo hrani�, �ulc", ka�e odse�no Feliks Landau, pojaviv�i se u predsoblju, i u uniformi. "Ne �tedi na sebi i nemoj da mi se razboli�. O�ekujem mnogo od tebe. Na�a nacija ceni umetnost, i li�no sam je dobro upoznao dok sam radio stolariju." "Da, herr Landau." "Zaka�io sam se s Ginterom. Taj je osvetoljubiv." To je tako rekao kao da je rekao "gad". "Ne mogu da brinem o svemu, a poslova, s vama, Jevrejima, uvek ima. Jasno mi je da ste zaslu�ili, ali uvek govorim da oni koji umeju - mogu greh da odrade. Zna�i, ne izla�i se, dr�i se reda. A sada idi do kuhinje. Neka ti ne�to daju."

Prebiraju�i u glavi svoj "jednostavni plan" grada, uobli�en na instinktima i �istoj intuiciji, planiraju�i kako da najbr�e stigne do hleba, ponovo pomisli na Josefu. Zar je mogu�no da se ne mo�e setiti njenog lika? Dobro, ove godine su za njega ionako godine amnezije. Najstrelovitije nam iz ma�te vetre oni koji su nam bliski ili su nam nekada bili veoma bliski. Posvetio joj je svoju drugu i poslednju objavljenu knjigu pri�a. Tako je postala njegova zaru�nica ne samo u �ivotu nego i u duhu. Sanatorijum pod znakom Pe��anika Jozefini �elinskoj. Spojio je la� i istinu �ivota i duha. Ne, ne samo da nije kadar da je sebi opi�e, nego je nemo�an da i�ta ka�e o njoj a da mu to samome zazvu�i verodostojno. Pre pet-�est godina mogao je s njom da provede najmanje mesec dana u Le�njoj potkovi, u najboljim sanatorijumskim uslovima, kada se bolesna �ula oporavljaju u dodiru s prirodom i isceljuju kroz ljubav, a ipak nije. �itava ve�nost je otada pro�la. Mogao bi da ka�e da se celog �ivota nije micao odavde. Pariz, davno, Var�ava ponekad, uvek prekratko. U Domu staraca, u pe�ini knji�kih kolekcija, na dnu tog ispisanog bezdana, u poslednjoj knjizi, sakrivenu �uva falsifikovanu ispravu s kojom bi mogao da se preseli u Var�avu. Bila je zrno peska posle �ijeg pada moramo da okrenemo pe��ani �asovnik. Ta Kennkarte mogla bi biti izbavljenje. No, �ta neki Statisti�ki zavod zna o njegovom spasu! Odmahnu rukom i ogleda se u strepnji da ga ne vrebaju. �ta je onako mrko govorio Landau? Da ga ne uhapse? Gutljajem supe zavarana glad vratila se jo� �e��e. U �udi joj da biva sve nestrpljivija �to je ve�e o�ekivanje da �e biti utoljena, �to je bli�e hlebu. To je glad crnog �etvrtka.

Jozefina je izgubljeni �arobni breg. Od zajedni�kog nam ostaje jedino Kafkin Proces u prevodu. A i on je poput isprave za Var�avu falsifikovan ili nam je, dok je prevodila i pouzdanje joj padalo, sav pesak iscurio iz pe��anika. Na kraju sam jedino ja potpisao prevod, njen prevod, moje ime. Valjda je tako moralo biti. Posveta nije dovoljno iskupljenje. Mesiju ne diram, od kada i ne pamtim. Jedan roman za drugi, pisani za prevedeni, nedovr�eni za nedovr�eni. Moj rukopis u komadima, moj Mesija koji ne�e objahati horizont i, naginju�i se nad svet, kona�no pasti na ovu zemlju koja vi�e nije ni bespomo�na ni otvorena ni bela - za Proces kome tako�e nije mnogo nedostajalo da skon�a u Domu staraca, razvrstan, popisan, spaljen. Da bi neko delo bilo sa�uvano, drugo �e morati da ostane nestvoreno, za sve koji se nikada rodili nisu niti �e ikada biti ro�eni. Eto pravde koju fantazija uvodi u stvarnost.

S Mesijom ode i Josefa. Zato se vi�e ne se�am njenog lika. Ona je lik iz Mesije, i osta�e tamo kao u kov�e�i�u koji sam, �ele�i da biram izme�u mnogih, proma�io... Kao u snu, kao da sam hodao u snu i, u neverici, proma�io kvaku. Tako sam proma�io i s Le�njom potkovom, i s Josefom, u Mesiji ili u �ivotu. Pipnuv�i d�ep u kome mu je bila dozvola za kretanje, prese�e ulicu. Zagrizav�i usnicu, direktno se obrati liku iz romana. "Izgleda da ja to samo sanjam, je li?"

Sve vreme sam to znala. Ali, kako bih mogla da ti to ka�em!

Da, ne, nisi mogla. Nisam ti davao priliku. I prevodila si pod mojim pritiskom. Sve �to si mogla, bilo je kao sudbinski predodre�eno. Zahtevao sam da govori� jedino o sebi. O meni si morala da �uti�. Trebalo je da te pustim. Vi�e zna� nego �to ho�u da priznam. Zapravo jedino �to zna� - to sam ja. Ni o kome drugom. Ponajmanje o sebi. Ti si moj san, moj, ni�iji vi�e, i nikome va�an osim meni.

Da. Ne postojim druk�ije. To je tvoja muka, a sada i moja. To je �arolija od koje nikome ne�e biti lak�e, ali barem znamo da smo pro�iveli nekoliko trenutaka u nadi da �e nam biti lak�e, u nadi da iz svega mo�e ne�to ispasti.

Pa? Da li je ispalo?

Sanja� me, i ni�ta vi�e. Sanja� me, i ni�ta vi�e. Sanja� me, i ni�ta vi�e. Ni�ta vi�e. Ba� ni�ta, ni�ta.

I to nimalo - ve� mi je u svakom pogledu mnogo. Jo� kada bi se nekako oslobodila mene, kada bih bio otpu�ten s poni�avaju�eg, �inovni�kog mesta tvog �uvara, bilo bi vi�e od svega, prava stvar.

Onda bih ja tebe mogla da sanjam. �ansa da ne�to ispadne.

Da. To.

Trebalo je, izgleda, da pro�e dan i da ga tek prvi sumrak nepobitno uveri da je pro�le no�i ipak usnuo, i da vi�e ne umi�lja. I da je svu svoju fantaziju ostavio u de�joj sobi, predao je bajkama, zamenio za �oljicu supe. Sada mu se svest razbistrila i znao je da je spavao, i seti se nastavka prizora iz sna. Tigrovskim skokom se na�ao na zidu koji je opasivao groblje, taj svetli d�ep usred velike, talasave jesenje no�i, jo� ve�e usled senki, ra�irene vetrovima. Prepoznao je i groblje, Jevrejsko. Pogledom je pratio daleku priliku na mra�noj ulici. Zalaja neko �tene, a prilika po�uri, guraju�i kolica na dva to�ka. Kad god bi dvoto�kulja malo za�kripala, iz kapija bi se oglasio lave�. Na kolicima je bilo be�ivotno telo, tek delimi�no prekriveno. Sve mu se to pribli�avalo, lave�, �kriputanje, tamna prilika na �ije je lice usredsre�eno �ekao da ga jasno vidi i raspozna. I to mu ne bi neobi�no.

Dok je hitao, po�to je nabavio hleb, plativ�i ga prehrambenom kartom i crte�om, od jutros skrivenim pod ko�uljom, pridru�i mu se Pavel. Njih dvojica se, kona�no, zaputi�e Ulicom Mickijevi�a. Pod kaputom je milovao umotani hleb, odolevaju�i da ne odlomi komadi� i proguta ga nao�igled uli�nih prolaznika. Pred o�ima mu najednom ponovo i �ivo iskrsnu san. Bio je to upravo Pavel u snu; prepoznao je i ulicu, to je bila ova ulica, eno tamo na okretu u Ulicu �ackog, prepoznao je i mesto, do koga im je ostala jo� nekih desetak koraka. Na tom mestu Pavel, usred no�i, iz d�epova ubijenog gr�evitom brzinom vadi dokumenta i papire, a onda ga tovari na kolica. Okrete se prijatelju i htede da mu ispri�a svoj san. "Sanjao sam te...", ali �u kako ga preko ulice neko poziva, piskavim glasom. Istovremeno, u Ulici �ackog vide da je racija. Desetak ljudi stajalo je u gomili. Glas u kome se ose�ala za�u�enost i radost, kao kada nekog bliskog sretnete neo�ekivano, glas istovremeno no�en upitno��u i nerazumljivim, slavodobitnim besom zbog upitnog tona. "Jesi li ti, Bruno?" Bruno mahinalno ubrza, pa stade i pogleda ko ga zove, sa strepnjom ve� zbog �injenice da je na domaku policije koja je zapovednim povicima saterivala nemu grupu na pedesetak metara odatle. Opazi da se Pavel uzmaknuo u senku apoteke, i udaljavao kora�aju�i unatrag. Piskavi glas je poticao od... Bruno je s nevericom zurio u de�aka, odevenog u crnu uniformu i s lakovanim �izmama �ije su pete odzvanjale po plo�niku. De�ak najednom poraste. Nije mogao da se priseti da li ga poznaje. "�ulc", re�e mu ovaj, jo� piskavije. "Ne poznaje� me, je li? Ja sam onaj koga odavno tra�i�, i za tebe sam Mesija." Izvadio je iz futrole ve� otko�eni pi�tolj. "Klekni!" Dok se spu�tao na kolena, Bruna kao da prostreli san koji nije stigao nikome da poveri. Vide da je telo sahranjivano u njegovom snu, telo koje je na kolicima no�eno no�u po Drohobi�u put Jevrejskog groblja, telo �iji neobele�eni grob nikada vi�e ne�e biti prepoznat, njegovo sopstveno telo. Vide da je, u poljupcu s plo�nikom, beskrvno lice mrtvog koji �e biti odnesen s puste ulice, njegovo lice. Instinktivno, �tite�i se, veknicom hleba pokri vrat, oseti �ak i njen tvrdi, neo�ekivano hladni dodir na zatiljku. Prvi put da ga je bolesna glad tokom tog dana pro�la. Iznad glave je �uo �i�tavi smeh. Ja nisam mrtav, pomisli, samo sam za�aran, i u tom trenu mu je gestapovac Karl Ginter prvi put pucao u glavu. Onda je, ponovo u glavu, opalio jo� jednom.

Sve je u tom �etvrtku bilo uobi�ajeno u �ivotu Bruna �ulca, sve je bilo kao i mesecima unazad, osim da je ovoga puta Bruno �ulc bio zauvek za�aran. I razumljivo je tada �to njegov grob, posle oslobo�enja, kada je Drohobi� pripao Ukrajini, nikada nije mogao ni biti prona�en. �ak su, putem novinskog oglasa, tra�eni njegovi naslednici ili dalji srodnici da bi im bila predata �ulcova ostav�tina. Ali, ni oni se nisu javljali, niti su ikada na�eni. Rukopisna ostav�tina u pitanju, neuru�ena, u kojoj je mogao biti i roman Mesija, tako�e je nestala bez traga.

Bruno �ulc je, u sumrak, ostao na ulici izvesno vreme. Potom se pi��ev prijatelj kri�om vratio po njega. I po hleb, koji je za�udo ostao na mestu, netaknut, poprskan krvlju. U tom hlebu, u koji nije zagrizao uprkos ogromnoj gladi, stekla se sva detinjasta blagost �ulcovog �ivota, hrane�i nas koji ne �elimo da ga zaboravimo. U na�oj za�aranosti traje njegova za�aranost. Sve ostalo �to se mo�e re�i, ve� pripada ma�ti.

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | O Poljskoj | Prevodi | Bibliografija
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt