Владимир Илич Лењин

О "лијевој" дјетињарији и о малограђанштини (5. мај 1918.)

---

Први пут издато: Тискано 9, 10 и 11 свибња 1918. у листу „Правда“ No 88, 89, 90. Потпис Н. Лењин^[A]
Транскрипција / HTML: Милан Ђурић / Стеван Гостојић

---

Мала група „лијевих комуниста“ тискањем свог часописа „Kommunist“ (бр. 1, 20 травња 1918) и својих теза даје одлучну потврду ономе што сам рекао у брошури о наредним задацима совјетске власти. Очигледнија потврда - у политичкој литератури - читаве наивности ове обране малограђанске разуларености, која се покаткад крије иза „лијевих“ парола, не би се могла ни пожељети. На расуђивањима „лијевих комуниста“ корисно је и потребно задржати се, јер су она карактеристична за тренутак који преживљујемо; она необично јасно показује, с негативне стране, „срж“ тога тренутка; она су поучна јер су пред нама најбољи од оних људи који нису схватили тренутак, а који и по знању и по оданости стоје много, много више од обичних представника исте погрешке, наиме од лијевих есера.

I

Као политичка - или претендирајућа на политичку улогу величина, група „лијевих комуниста“ дала нам је своје „тезе о садашњем тренутку“. Давати повезано и цјеловито излагање основа својих погледа и своје тактике лијеп је марксистички обичај. И тај лијепи марксистички обичај помогао је да се разголи погрешка наших „лијевих“ јер већ сам покушај да се аргументира - а не декламира - открива неодрживост аргументације.

Прије свега удара у очи обиље мигова, алузија и изврдавања у поводу старог питања да ли је склапање Брестског мира било правилно. „Лијеви“ се нису усудили отворено поставити то питање, и они се смијешно батргају гомилајући један аргумент на други, ловећи разлоге и тражећи свакојаке „с једне стране“ и „с друге стране“, разливају се мишљу по својим предметима и многом другом, трудећи се да не виде како побијају сами себе. Бројку: 12 гласова на Конгресу Партије - против мира, уз 28 гласова за мир, „лијеви“ брижљиво наводе, а то да су од многих стотина гласова на бољшевичкој фракцији Конгреса совјета скупили мање од једне десетине - скромно прешућују. Стварају „теорију“ да су мир проводили „уморни и декласирани“, а против мира „били радници и сељаци из економски виталнијих и житом боље осигураних јужних подручја“... Како да се томе не насмијеш? О гласању за мир Свеукрајинског конгреса совјета - ни гласа, о социјалном и класном карактеру типично ситнобуржоаског и декласираног политичког конгломерата у Русији који је био против мира (партија лијевих есера) - ни словца. Чисто дјечији манир да смијешним објашњењима „с обликом знанствености“ прикривају свој слом, прикривају чињенице чије би просто набрајање показало да су управо декласирани, партијски врхови интелигенције и „врхушке“ побијали мир паролама револуционарне ситнобуржоаске фразе, да су управо масе радника и експлоатираних сељака провеле мир.

Кроз све споменуте изјаве и изврдавање „лијевих“, у питању рата и мира, једнострана и јасна истина ипак крчи себи пут. „Склапање мира - присиљени су да признају аутори теза - ослабило је засад тежњу империјалиста за међусобном нагодбом“ (то код лијевих није прецизно изложено, али овдје није мијесто да се задржавамо на непрецизностима). „Склапање мира већ је довело до заоштравања рвања међу империјалистичким државама“.

Ето то је чињеница. То има одлучујуће значење. Ето зашто су противници склапања мира били објективно играчка у рукама империјалиста, били у њиховој клопци. Јер док није избила међународна социјалистичка револуција која би обухваћала неколико земаља, која би била толико јака да би могла побиједити међународни империјализам, дотле је директно дужност социјалиста који су побиједили у једној (нарочито заосталој) земљи да не прихваћају битку са дивовима империјализма, да настоје избећи битку, да чекају док рвање империјалиста између себе ове још више не ослаби, док још више не приближи револуцију у другим земљама. Ту једноставну истину нису схватили у сијечњу, вељачи и ожујку наши „лијеви“, они се боје да је отворено признају и сада; она крчи себи пут кроз све њихово збркано: „С једне стране, не може се признати, с друге стране, треба признати“.

„У току прољећа и љета“ - пишу „лијеви“ у својим тезама - „мора започети слом империјалистичког система, слом који, побиједи ли њемачки империјализам у садашњој фази рата, може бити само одгођен и тада ће се показати у још оштријим облицима“.

Формулација је овдје још неточнија, и поред све игре знанствености. Дјеци је својствено да знаност „схваћају“ тако као да она може одредити које године, у прољеће, љето, јесен или зиму „мора започети слом“.

То су смијешна упињања да се дозна оно што се дознати не може. Ниједан озбиљан политичар никада неће рећи кад „мора започети“ овај или онај слом „система“ (то прије што је слом система већ започео, а ријеч је о тренутку експлозије у појединим земљама). Али кроз дјечју беспомоћност формулације крчи себи пут неоспорна истина: експлозије револуције у другим, напреднијим земљама ближе су нам сада, мјесец дана послије „предаха“ који је наступио с тренутком склапања мира него што су биле прије мјесец или мјесец и по дана.

Дакле?

Дакле, имале су потпуно право присталице мира, и повијест их је већ оправдала, који су тумачили љубитељима ефектног да треба умјети израчунати однос снага и не помагати империјалистима олакшавајући им борбу против социјализма кад је социјализам још слаб и кад су шансе битке за социјализам очигледно неповољне.

Али о односу снага, о узимању у рачун односа снага наши „лијеви“ комунисти - који воле себе називати и „пролетерским“ комунистима јер у њих има веома мало пролетерског и веома много ситнобуржоаског - не умију мислити. У том је срж марксизма и марксистичке тактике, а они пролазе мимо „сржи“ с „гордим“ фразама као што је ова:

„...Учвршћење неактивне 'психологије мира' у масама објективна је чињеница политичког тренутка...“

Па то је управо бисер! Послије трогодишњег најмучнијег и најреакционарнијег рата народ је добио, захваљујући совјетској власти и њеној правилној тактици која не скраће у фразерство, мали, сасма мали, нестабилан и још ни издалека потпун предах, а „лијеви“ интелигентићи, с велељепношћу у себе заљубљеног Нарциса, дубокомислено изјављују: „Учвршћење (!!!) неактивне (!!! ???) психологије мира у масама (???)“. Нисам ли имао право кад сам на партијском конгресу рекао да се лист или часопис „лијевих“ не би требао звати „Kommunist“ него „Шљахтић“?

Зар се може комунист који имало схваћа увјете живота и психологију радних, експлоатираних маса срозавати до овог гледишта типичног интелектуалца, декласираног ситног bourgeois с расположењима племића или шљахтића које „психологија мира“ проглашава „неактивним“, а витлање мачем од љепенке сматра активношћу? Јер што је то него витлање картонским мачем кад наши „лијеви“ заобилазе опће познату и ратом у Украјини још једанпут доказану чињеницу да народи измучени трогодишњом клаоницом не могу ратовати без предаха, да рат, ако нема снаге да се организира у националном размјеру, увијек рађа психологију ситнобуржоаског расула, а не пролетерске жељезне дисциплине. Из часописа „Kommunist“ видимо на сваком кораку да наши „лијеви“ немају појма о пролетерској жељезној дисциплини и како се за њу припрема, да су они сасма прожети психологијом декласираног ситнобуржоаског интелектуалца.

II

Али, можда су фразе лијевих о рату просто дјечији жар, при том окренут прошлости и зато без трунке политичког значења? Овако неки бране наше „лијеве“. Но то није точно. Ако се претендира на политичко руковођење, онда треба размислити о политичким задацима, а изостанак тога претвара „лијеве“ у најбескарактерније пропагаторе колебања које објективно има само једно значење: својим колебањима „лијеви“ помажу империјалистима да провоцирају Совјетску Републику Русију на неповољну битку, чији је исход унапред познат, помажу империјалистима да нас намаме у клопку. Чујте:

„...Радничка револуција у Русији не може 'сачувати себе' силазећи с међународног револуционарног пута, непрекидно избегавајући битку и одступајући пред навалом међународног капитала, правећи уступке 'домаћем капиталу'.

С тог гледишта неопходни су: одлучна класна међународна политика, која сједињује револуционарну пропаганду ријечју и дјелом, и учвршћује органске везе с међународним социјализмом (а не са међународном буржоазијом)...“

О овдје садржаним испадима у подручју унутарње политике бит ће говора посебно. Али погледајте ову необузданост фразе - истовремено с плашљивошћу на дјелу - у подручју вањске политике. Каква је тактика обавезна за сваког тко не жели бити оруђе империјалистичке провокације и у овом тренутку срљати у клопку? На ово питање сваки политичар мора дати јасан директан одговор. Одговор је наше партије познат: у овом тренутку повлачити се, избјегавати битку. Наши „лијеви“ се не усуђују рећи супротно и пуцају у зрак: „одлучна класна међународна политика“!!

То је превара маса. Ако хоћете ратовати сад одмах, онда реците то отворено. Ако нећете одступати сад одмах, онда реците отворено. У противном случају, ви сте, по својој објективној улози, оруђе империјалистичке провокације. А ваша субјективна „психологија“ јест психологија побјешњелог ситног bourgeois који се буса у прса и хвали, али врло добро осјећа да је пролетер у праву кад одступа и кад настоји одступити организирано; - пролетер је у праву кад рачуна да, док још нема снаге, треба одступати (пред западним и источним империјализмом) макар до Урала, јер је једина шанса добитка за период сазријевања револуције на Западу, револуције која не „мора“ (успркос брбљању „лијевих“) започети „у прољеће или љето“, али која сваки мјесец постаје све ближа и вјероватнија.

„Своје“ политике „лијеви“ немају; рећи да је одступање сад одмах непотребно, они не смију. Они се врте и врдају играјући се ријечима, подмећу питања избјегавања борбе у овом тренутку. Они пуштају мјехуре од сапунице: „Међународна револуционарна пропаганда дјелом“!! Шта то значи?

То може значити само једно од двога: или је то ноздрјовштина^[B], или је то нападачки рат с циљем збацивања међународног империјализма. Таква глупост се не може рећи отворено, и зато се „лијеви“ комунисти, да их не би исмијао сваки свјесни пролетер, заклањају иза громогласних и потпуно празних фраза: можда, веле, непажљив читалац неће опазити што управо значи: „Међународна револуционарна пропаганда дјелом“.

Разбацивати се звучним фразама својство је декласиране ситнобуржоаске интелигенције. Организирани пролетери-комунисти ће за тај „манир“ кажњавати, сасма сигурно, бар исмјехивањем и истјеривањем са сваке одговорне дужности. Масама треба говорити горку истину једноставно, јасно, отворено: могуће је, и чак вјероватно, да ће ратна странка у Њемачкој још једанпут надвладати (у смислу пријелаза одмах у офензиву на нас) и да ће нас Њемачка заједно с Јапаном, по формалном или прешутном споразуму, дијелити и гушити. Наша тактика, ако не желимо слушати букаче, јест: чекати, одуговлачити, избјегавати битку, повлачити се. Ако гурнемо у страну букаче и ако се „приберемо“, створивши стварно гвоздену, стварно пролетерску, стварно комунистичку дисциплину, имамо озбиљне могућности да добијемо много мјесеци. И тада, одступајући чак (у најгорем случају) до Урала олакшавамо своме савезнику помоћ, могућност да „покрије“ (изражавајући се спортским језиком) растојање које дијели почетак револуционарне експлозије од револуције.

Таква и само таква тактика стварно учвршћује везу једног одреда међународног социјализма, који се привремено нашао изолиран, с осталим одредима, а код вас се, драги „лијеви комунисти“, добива, истину да речем, само „учвршћење органске везе“ једне звучне фразе с другом звучном фразом. Слаба је то „органска веза“!

И ја ћу вам објаснити, драги моји, због чега се с вама догодила ова несрећа: због тога што ви револуционарне пароле више учите напамет и памтите, него што о њима размишљате. Због тога ви ријечи „обрана социјалистичке домовине“ стављате у наводнике који, вјеројатно, треба да значе ваш покушај иронизирања, али који у ствари показује управо збрку у глави. Ви сте навикли да обранаштво сматрате гнусном и одвратном ствари, ви сте то упамтили и научили напамет, ви сте то понављали толико усрдно да су неки од вас дотјерали до апсурдне тврдње да је обрана домовине у империјалистичкој епохи недопустива (стварно је она недопустива само у империјалистичком, реакционарном рату који води буржоазија). Али ви нисте размишљали о томе зашто је и када је „обранаштво“ гнусно.

Признавати обрану домовине значи признавати законитост и праведност рата. С ког гледишта законитост и праведност? Само с гледишта социјалистичког пролетаријата и његове борбе за своје ослобођење; друго гледиште ми не признајемо. Ако рат води класа експлоататора ради учвршћења своје владавине, као владавине класе, то је злочиначки рат, и обранаштво је у такву рану гнусност и издаја социјализма. Ако рат води пролетаријат који је код себе побиједио буржоазију, ако га води због учвршћења и развитка социјализма, онда је такав рат законит и „свет“.

Ми смо обранаши послије 25. листопада 1917. Ја сам то говорио више пута потпуно одређено, и ви се не усуђујете то оспорити. Управо због „учвршћења везе“ с међународним социјализмом обавезно је бранити социјалистичку домовину. Везу с међународним социјализмом разрао би онај тко би се почео лакомислено односити према обрани земље у којој је пролетаријат већ побиједио. Кад смо били представници потлачене класе, ми се нисмо лакомислено односили према обрани домовине у империјалистичком рату, ми смо такву обрану начелно негирали. Кад смо постали представници владајуће класе која је почела организирати социјализам, ми захтијевамо од свих озбиљан однос према обрани земље. Озбиљно се односити према обрани земље значи темељито се припремати и строго се бринути о односу снага. Ако је снага ноторно мала, онда је најважније средство обране повлачење у унутрашњост земље (онај тко би у томе видио само за овај случај дограбљену формулу, може прочитати код старог Clausewitza, једног од великих војних писаца, о резултатима лекција које је у томе дала повијест). А код „лијевих комуниста“ нема ни наговјештаја да схваћају значење питања односа снага.

Кад смо начелно били непријатељи обранаштва, имали смо право исмјехивати оне који су хтјели „сачувати“ своју домовину тобоже у интересу социјализма. Кад смо стекли право да будемо пролетерски обранаши, цијело постављено питање се у коријену мијења. Нашом дужношћу постаје најопрезније израчунавање снага, најпомније вагање да ли ће на вријеме пристићи наш савезник (међународни пролетаријат). Интерес је капитала да разбије непријатеља (револуционарни пролетаријат) дио по дио док се још нису ујединили (практично, тј. почевши револуцију) радници свих земаља. Наш је интерес да учинимо све што је могуће, да искористимо и најмању шансу да бисмо одгодили одлучну битку до тренутка (или „до послије“ тренутка) таква уједињења револуционарних одреда једне велике међународне армије.

III

Прелазимо на зао удес наших „лијевих“ комуниста на подручју унутарње политике. Тешко је без смијешка читати овакве фразе у тезама о садашњем тренутку.

„...Планско искориштавање непострадалих средстава за производњу замисливо је само при најодлучнијем подруштвљавању... не капитулација пред буржоазијом и њеним ситнобуржоаским помагачима из редова интелигенције, него докусуривање буржоазије и дефинитивно сламање саботаже...“

Драги „лијеви комунисти“, како је у њих много одлучности... и како мало размишљања! Што то значи: „најодлучније подруштвљење“?

Могуће је бити одлучан или неодлучан у питању национализације и конфискације. Али сва ствар и јест у томе што чак ни највећа „одлучност“ на свијету није довољна за пријелаз од национализације и конфискације к подруштвљењу. У томе и јест несрећа наших „лијевих“ што они тим наивним, дјетињим повезивањем ријечи: „најодлучније... подруштвљење“ показују потпуно неразумијевање сржи питања, сржи „садашњег“ тренутка. У томе и јест зао удес „лијевих“ што они нису опазили саму бит „садашњег тренутка“ прелазећи од конфискација (при провођењу којих је главна особина политичара - одлучност) на подруштвљење (за провођење којега се од револуционара тражи друга особина).

Срж јучерашњег тренутка била је то да што одлучније национализирамо, конфисцирамо, тучемо и докрајчујемо буржоазију, ломимо саботажу. Данас само слијепи не виде да смо национализирали, конфисцирали, натукли и наломили више него што смо стигли избројити. А подруштвљење се тиме баш и разликује од једноставне конфискације што се конфисцирати може самом „одлучношћу“ без умијећа да се правилно евидентира и правилно расподјели, а подруштвити се без таква умијећа не може.

Наша је повијесна заслуга била то што смо били јучер (и бит ћемо сутра) одлучни у конфискацијама, у докрајчивању буржоазије, у ломљењу саботаже. Данас писати о томе у „тезама о садашњем тренутку“ значи окренути се прошлости и не схватити пријелаз к будућности.

...“Дефинитивно сламање саботаже“... Нашли су задатак! Саботери су у нас потпуно довољно „сломљени“. Недостаје нам нешто сасвим, сасвим друго: срачунавање тога камо и какве саботере треба поставити, организација својих снага ради надзора, рецимо, једног бољшевичког руководиоца или контролора над стотином саботера који иду к нама на посао. При томе разбацивати се фразама „најодлучније подруштвљење“, „докусуривање“, „дефинитивно сламање“ значи погађати шаком у око. Ситнобуржоаском револуционеру својствено је да не опажа како за социјализам није довољно докусуривање, сламање итд. - то је довољно за ситног власника који се разбјеснио на крупног - али пролетерски револуционер никад не би учинио такву грешку.

Ако ријечи које смо навели изазивају осмијех, прави хомерски смијех изазва откриће „лијевих комуниста“ да тобоже Совјетској Републици при „деснобољшевичком скретању“ пријети „еволуција у правцу државног капитализма“. Заиста су нас, може се рећи, престрашили! И с каквом усрдношћу понављају „лијеви комунисти“ и у тезама и у чланцима то страшно откриће...

А нису помислили на то да би државни капитализам био корак напријед у односу на садашње стање у нашој републици. Ако би се, отприлике, за пола године усталио код нас државни капитализам, то би био огроман успијех и најсигурнија гаранција да ће се за годину дана код нас социјализам дефинитивно учврстити и постати непобједив.

Ја замишљам с каквим ће се племенитим негодовањем „лијеви комунисти“ дистанцирати од ових ријечи и какву ће „убојиту критику“ управити пред радницима против „деснобољшевичког скретања“. Како? У совјетској социјалистичкој републици пријелаз к државном капитализму био би корак напријед?... Није ли то издаја социјализма?

Управо ту лежи коријен економске погрешке „лијевих комуниста“. Управо на тој точки треба се стога опширније задржати.

Прво, „лијеви комунисти“ нису схватили какав је то управо пријелаз од капитализма к социјализму који нам даје право и основу да се називамо Социјалистичком Републиком Совјета.

Друго, они показују своју ситнобуржоазност управо тиме што не виде ситнобуржоаску стихију као главног непријатеља социјализма у нас.

Треће, извлачећи страшило „државног капитализма“, они показују неразумијевање совјетске државе што се тиче њене економске разлике од буржоаске државе.

Размотримо све ове три околности.

Чини се да још није било човјека који би, бавећи се питањем економике Русије, негирао пријелазни карактер те економике. Ниједан комуниста није, чини се, негирао ни то да израз „Социјалистичка Совјетска Република“ значи одлучност совјетске власти да оствари пријелаз к социјализму, а нипошто признање новог економског поретка социјалистичким.

А што значи ријеч пријелаз? Не означава ли она, примијењена на економику, да у овом уређењу има елемената, дјелића, комадића и капитализма и социјализма? Сватко признаје да означава. Али сватко, признавајући то, сватко не размишља о томе какви су управо елементи различитих друштвено-политичких формација које постоје у Русији. А у томе је срж питања.

Побројмо те елементе:

1) патријархално, тј. у знатном ступњу натурално, сељачко господарство;

2) ситна робна производња (овамо иде већина оних сељака који продају жито);

3) приватни капитализам;

4) државни капитализам;

5) социјализам.

Русија је тако велика и тако шаролика да се сви ови различити типови друштвено-економске формације у њој преплићу. Оригиналност ситуације је управо у томе.

Питање је: који елементи превладавају? Јасно је да у ситносељачкој земљи превладава, и не може да не превладава, ситнобуржоаска стихија; већина, и то огромна већина, пољоделаца су ситни робни произвођачи. Љуску државног капитализма (житни монопол, контролирани подузетници и трговци, буржоаски задругари) разбијају код нас сад овдје сад ондје шпекуланти, а главни предмет шпекулације је жито.

Главна борба одвија се управо у том подручју. Између кога се води та борба, ако говоримо терминима економских категорија као што је „државни капитализам“? Да ли између четвртог и петог ступња у оном реду којим сам их сад набројио? Разумије се да не. Не бори се овдје државни капитализам против социјализма, него се ситна буржоазија и приватни капитализам боре скупа, заједно, и против државног капитализма и против социјализма. Ситна буржоазија се противи свакој државној интервенцији, евиденцији и контроли, како државнокапиталистичкој тако и државносоцијалистичкој. То је сасма непобитна истина стварности, у неразумијевању које и лежи коријен економске погрешке „лијевих комуниста“. Шпекулант, мародер трговине, саботер монопола - то је наш главни „унутрашњи“ непријатељ, непријатељ економских мјера совјетске власти. Док се прије 125 година француским ситним bourgeois, најватренијим, најискренијим револуционарима, могла опростити тежња да побиједе шпекуланта смртним казнама извршеним над појединцима, над малим бројем „изабраних“ и грмљавином декламација, данас често фразерски однос код неких лијевих есера према проблемима изазива у сваком свјесном револуционеру само одвратност или гнушање. Ми врло добро знамо да је економска основа шпекулације ситновласнички слој, у Русији необично широк, и приватни капитализам, који у сваком ситном боургеоис има свог агента. Ми знамо да милијуни пипака ове ситнобуржоаске хидре обавијају сад овдје сад ондје поједине међуслојеве радника, да се шпекулација, мјесто државног монопола, увлачи у све поре нашег друштвено-економског живота.

Тко то не види, тај баш својим сљепилом и показује да је заробљеник ситнобуржоаских предрасуда. Управо такви су наши „лијеви комунисти“, који су на ријечима (и по свом најискренијем вјеровању, разумије се) немилосрдни противници ситне буржоазије, а на дјелу јој само помажу, само њој служе, само њено гледиште изражавају ратујући - у травњу 1918. године!! - против... „државног капитализма“! Погодили су шаком у око!

Ситни bourgeois има неку свотицу новца, неколико тисућа, које је скупио „дозвољеним“, и нарочито недозвољеним, средствима за вријеме рата. То је економски тип карактеристичан као основа шпекулације и приватног капитализма. Новац је легитимација за добивање друштвеног богатства, и многомилијунски слој ситних власника, чврсто држећи ту легитимацију, скрива је од „државе“, не вјерујући ни у какав социјализам и комунизам, „сједећи у завјетрини“ док не прође пролетерска бура. Или ћемо подредити својој контроли и евиденцији тог ситног bourgeois (ми то можемо учинити ако организирамо сиротињу тј. већину становништва или полупролетера, око свјесне пролетерске авангарде), или ће он срушити нашу, радничку, власт неизбјежно и неминовно, као што су рушили револуцију Наполеони и Cavaignaci, који и израстају управо на том ситнобуржоаском тлу. Тако стоји питање. Само лијеви есери не виде од фразерства о „радном“ сељаштву ту једноставну и јасну истину, али тко узима озбиљно лијеве есере утонуле у фразерство?

Ситни bourgeois који чува хиљадице - непријатељ је државног капитализма, и те хиљадице он жели свакако реализирати за себе, против сиротиње, против сваке опћедржавне контроле, а зброј хиљадица даје многомилијардску базу шпекулацији, која поткопава нашу социјалистичку изградњу. Узмимо да становит број радника даје у неколико дана суму вриједности изражену бројем 1000. Узмимо, даље, да 200 од те суме пропада у нас због ситне шпекулације, свакојаке крађе и ситновласничког „заобилажења“ совјетских декрета и совјетских уредаба. Сваки ће свјестан радник рећи: ако могу дати 300 од тисуће да би се створило више реда и организације, радо ћу дати триста мјесто двјеста, јер при совјетској власти смањити касније тај „данак“, рецимо, на сто или педесет, бит ће сасма лак задатак, чим ред и организација буду уведени, чим ситновласничка саботажа сваког државног монопола буде дефинитивно сломљена.

Овај једноставни бројчани примјер - који је намјерно поједностављен до крајње границе ради популарног излагања - објашњава нам однос садашњег стања, државног капитализма и социјализма. Радници имају у рукама власт у држави, они имају најпотпунију правну могућност да „узму“ цијелу тисућу, тј. да не дају ни копејке без социјалистичке намјене. Та правна могућност, која се ослања на стварни пријелаз власти на раднике, јест елемент социјализма.

Али многим путевима ситновласничка и приватнокапиталистичка стихија подривају правно стање, провлаче шпекулацију, осујећују извршавање совјетских декрета. Државни капитализам био би гигантски корак напријед чак ако бисмо (ја сам намјерно узео такав бројчани примјер да бих то рељефно показао) платили више него што плаћамо сада, јер платити „за наук“ вриједи, јер је то корисно за раднике, јер побједа над нерадом, расулом, недисциплинираношћу важнија је од свега, јер је настављање ситновласничке анархије највећа и најстрашнија опасност која ће нас упропастити (ако је не побиједимо) потпуно, док нас плаћање већег данка државном капитализму не само што неће упропастити него ће нас извести најсигурнијим путем к социјализму. Радничка класа, која је научила како треба поставити крупну, опћедржавну организацију производње на државнокапиталистичким начелима, имат ће тада - опростите на изразу - све адуте у рукама, и учвршћење социјализма бит ће осигурано.

Државни капитализам је економски неупоредиво више од наше садашње економике, то је прво.

А друго, у њему нема ничег страшног за совјетску власт, јер совјетска држава је држава у којој је осигурана власт радника и сиротиње. „Лијеви комунисти“ нису схватили ове несумљиве истине, које, дабоме, никад неће схватити „лијеви есер“, јер он не умије повезати у глави уопће никакве мисли о политичкој економији, али које ће бити присиљен признати сваки марксист. С лијевим есером не вриједи дискутирати, на њега је довољно упријети прстом као на „застрашујући“ примјер празнослова, али с „лијевим комунистима“ треба дискутирати, јер овдје чине погрешку марксисти, а анализа њихове погрешке помоћи ће радничкој класи да нађе прави пут.

IV

Да бисмо још боље разјаснили питање, навест ћемо прије свега најконкретнији примјер државног капитализма. Свима је познато који је то примјер: Њемачка. Ту имамо „посљедњу ријеч“ сувремене крупнокапиталистичке технике и планске организације подређене јункерско-буржоаском империјализму. Одбаците подвучене ријечи, ставите на мјесто државе војне, јункерске, буржоаске, империјалистичке такођер државу, али државу другог социјалног типа, другог класног садржаја, државу совјетску, тј. пролетерску, и добит ћете сву ону суму увјета које даје социјализам.

Социјализам је незамислив без крупнокапиталистичке технике изграђене по посљедњој ријечи најновије знаности, без планске државне организације која подређује десетке милијуна људи најстрожем придржавању јединствене норме у производњи и расподјели производа. О томе смо ми марксисти увијек говорили, и с људима, који чак то нису схватили (анархисти и добра половина лијевих есера), не вриједи губити ни двије секунде за разговор.

Социјализам је уједно незамислив без владавине пролетаријата у држави: то је абецеда. И повијест (од које нитко, осим можда мењшевичких тупана првог реда, није очекивао да ће глатко, мирно, лако и једноставно дати „цјеловит“ социјализам) кренула је тако оригинално да је 1918. родила двије нејединствене половине социјализма, једну крај друге, као два будућа пилета под једном љуском међународног империјализма. Њемачка и Русија утјеловиле су у себи године 1918. најочигледније материјално остварење економских, производних, социјално-економских, с једне стране, и политичких увјета социјализма с друге стране.

Побједоносна пролетерска револуција у Њемачкој одмах би, големом лакоћом, разбила сваку могућу љуску империјализма (направљену, нажалост, од најбољег челика и зато такву коју не разбија напор сваког... пилета), остварила би побједу свјетског социјализма сасма сигурно, без потешкоћа или с незнатним потешкоћама - разумије се, ако узимамо свјетскоповијесно, а не филистарско-кружочко мјерило „тешког“.

Док у Њемачкој револуција још оклијева да се „породи“, наш је задатак да учимо њемачки државни капитализам, да га свима силама преузимамо, да не жалимо диктаторских метода како бисмо убрзали то преузимање још више него што је Петар^[C] убрзавао преузимање западњаштва од стране барбарске Русије не презајући пред барбарским средствима борбе против барбарства. Ако међу анархистима и лијевим есерима (нехотице сам се сјетио говора Карелина и Геа у ЦИК-у) има људи који су способни да нарцисоидно резонирају да не доликује нама револуционерима „учити“ од њемачког империјализма, онда треба рећи једно: пропала би безнадно (и потпуно заслужено) револуција која би такве људе узимала озбиљно.

У Русији сад превладава баш ситнобуржоаски капитализам, од којега и к државном крупном капитализму и к социјализму води један исти пут, води пут кроз једну и исту међупостају која се зове „опћенародна евиденција и контрола производње и расподјеле производа“. Тко то не разумије, тај чини неопростиву економску погрешку или зато што не зна чињенице стварности, што не види оно што јест, што не умије гледати истини у очи, или зато што се ограничава на апстрактно супротстављање „капитализма“ „социјализму“ и што не улази дубље у конкретне облике и ступњеве тога пријелаза сада у нас. У запоркама буди речено, то је она иста теоретска погрешка која је дезоријентирала најбоље људе из табора новина „Новаја жизн“ и „Вперед“: најгори и просјечни међу њима плету се из тупоглавости и бескарактерности на репу буржоазије, заплашени од ње; најбољи нису разумјели да учитељи социјализма нису тек тако говорили о цијелом периоду пријелаза од капитализма к социјализму и да нису без разлога истицали „дуге порођајне муке“ новог друштва, при чему је то ново друштво и опет апстракција која се не може оживотворити другачије него путем низа разноликих, несавршених конкретних покушаја да се створи ова или она социјалистичка држава.

Управо зато што се од садашњег економског положаја Русије не може ићи напријед а да се прође кроз оно што је заједничко и државном капитализму и социјализму (опћенародна евиденција и контрола), страшити друге и саме себе „еволуцијом у правцу државног капитализма“ ( „Kommunist“ бр.1, стр. 8, ступац 1) јест тотална теоретска бесмислица. То значи баш мишљу се удаљити „у страну“ од стварног пута „еволуције“, не разумијевати тај пут; у пракси то је исто што и вући натраг к ситновласничком капитализму.

Да би се читалац увјерио да „високу“ оцјену државног капитализма не дајем тек сада, него да сам ја давао и прије него што су бољшевици узели власт, допустит ћу себи да наведем овај цитат из моје брошуре: „Катастрофа која прети и како да се боримо против ње“, писане у рујну 1917.

„... А сад покушајте да на мјесто јункерско-капиталистичке, на мјесто спахијско-капиталистичке државе ставите револуционарно-демократску државу, тј. државу која револуционарно руши све привилегије, која се не боји да револуционарним путем остварује најпунији демократизам? Ви ћете видјети да државномонополистички капитализам у стварно револуционарно-демократској држави неминовно, неизбјежно значи корак и кораке к социјализму!

... Јер социјализам и није ништа друго него најближи корак напријед од државнокапиталистичког монопола.

... Државномонополистички капитализам најпунија је материјална припрема социјализму, његово предворје, онај ступањ на повијесној скали између којег (ступња) и ступња који се зове социјализам нема никаквих међуступњева“ (стр. 27. и 28).“

Имајте на уму да је то писано за вријеме Каренског, да овдје ријеч није о диктатури пролетаријата, нити о социјалистичкој држави, него о „револуционарнодемократској“. Зар није јасно да уколико више смо се попели изнад те политичке степенице уколико потпуније смо утјеловили у совјетима социјалистичку државу и диктатуру пролетаријата, утолико мање нам је допуштено да се бојимо „државног капитализма“? Зар није јасно да се у материјалном, економском, производном смислу ми још не налазимо у „предворју“ социјализма? И да другачије него кроз то предворје, до којег још нисмо дошли, на врата социјализма нећеш ући?...

Било с које стране прилазио питању, закључак је један исти: расуђивање „лијевих комуниста“ о „државном капитализму“ који нам тобоже пријети јест тотална економска погрешка и јасан доказ да су они потпуно у ропству управо ситнобуржоаске идеологије.

V

Изванредно је поучан и овај примјер.

Кад смо дискутирали у ЦИК-у с другом Бухарином, он је између осталог напоменуо: у питању високих плаћа специјалиста „ми“ смо (очигледно: ми „лијеви комунисти“) „деснији од Лењина“, јер никаквога одступања од начела ту не видимо, не заборављајући Марксове ријечи да би у становитим околностима за радничку класу било најсврсисходније да „цијелу ту банду исплати“^[D] (наиме банду капиталиста, тј. да откупи од буржоазије земљу, творнице, заводе и остала средства за производњу).

Ова изванредно занимљива напомена показује, прво, да Бухарин за двије главе надвисује лијеве есере и анархисте, да он није безнадно утонуо у фразе него да се, напротив, настоји удубити у конкретне потешкоће пријелаза - болног и тешког пријелаза - од капитализма к социјализму.

Друго, ова напомена још очигледније показује Бухаринову погрешку.

Стварно, удубите се у Марксову мисао.

Радило се о Енглеској седамдесетих година прошлог стољећа^[E], о кулминационом периоду предмонополистичког капитализма, о земљи у којој је тада било најмање милитаризма и бирокрације, о земљи у којој је тада било највише могућности „мирне“ побједе социјализма у смислу да радници даду буржоазији „откуп“. И Маркс је говорио: у становитим приликама радници се никако неће одрећи да од буржоазије све покупују. Маркс није везивао себи - ни будућим вођама социјалистичке револуције - руке што се тиче облика, метода, начина преокрета, изврсно схваћајући какво ће мноштво нових проблема тада искрснути, како ће се измијенити читава ситуација у току преокрета, како ће се она често и јако мијењати у току преокрета.

Но, а зар у Совјетској Русији, након што је пролетаријат узео власт, након што је војни и саботерски отпор експлоататора угушен, није очигледно да су се неки увјети формирали по типу оних који би се били могли формирати прије пола стољећа у Енглеској да је она почела мирно прелазити к социјализму? Подређивање капиталиста радницима у Енглеској могло је тада бити осигурано овим околностима: 1) најпотпунијим превладавањем радника, пролетера, у становништву због непостојања сељаштва (у Енглеској је у седамдесетим годинама било знакова који су допуштали наду у изванредно брзе успјехе социјализма међу пољопривредним радницима); 2) изврсном организираношћу пролетаријата у синдикатима (Енглеска је тада била прва земља у свијету у споменутом погледу); 3) релативно високом културом пролетаријата, кога је ишколовао стољетни развитак политичке слободе; 4) дугом навиком изврсно организираних капиталиста Енглеске - тада су они били најбоље организирани капиталисти свим земаља на свијету (сада је то првенство прешло на Њемачку) - да се политичка и економска питања рјешавају компромисом. Ето због чега се тада могла појавити мисао о могућности мирног подређивања капиталиста Енглеске њеним радницима.

Код нас је то питање подређивања у овом тренутку осигурано неким основним претпоставкама (побједом у листопаду и угушењем војног и саботерског отпора капиталиста од листопада до вељаче). У нас је, мјесто најпотпунијег превладавања радника, пролетера, у становништву и њихове високе организираности, фактор побједе била подршка коју је пролетерима пружило најсиромашније и нагло упропаштено сељаштво. У нас, најзад, нема ни високе културе ни навике на компромисе. Ако размислимо о овим конкретним увјетима, постат ће јасно да ми сада можемо и морамо постићи спајање методе немилосрдног обрачуна^[F] с некултурним капиталистима, који не пристају ни на какав „државни капитализам“, који ни на какав компромис не помишљају, који настављају осујећивати шпекулацијама, корумпирањем сиротиње итд. совјетске мјере, методима компромиса или откупа у односу на културне капиталисте који пристају на „државни капитализам“, који су способни да га проводе у живот, који су корисни за пролетаријат као паметни и искусни организатори најкрупнијих предузећа што стварно снабдијевају производима десетке миљуна људи.

Бухарин је изврсно образован марксист-економист. Зато се он сјетио да је Маркс био дубоко у праву кад је учио раднике важности очувања организације најкрупније производње управо у интересу олакшања пријелаза к социјализму и потпуној допустивости мисли о томе да се добро плати капиталистима, да се покупује све од њих ако се (као изузетак: Енглеска је тада била изузетак) прилике развију тако да ће натјерати капиталисте да се мирно подреде и културно, организирано пређу к социјализму уз увјет откупа.

Али Бухарин је погријешио јер се није удубио у конкретну својеврсност садашњег тренутка у Русији - тренутка баш изузетног, када смо ми, пролетаријат Русије, испред сваке Енглеске и сваке Њемачке по свом политичком уређењу, по снази политичке власти радника, и у исто вријеме иза најзаосталије од европских држава по организацији једног добро уређеног државног капитализма, по висини културе, по ступњу припремљености за материјалнопроизводно „увођење“ социјализма. Није ли јасно да из овог својеврсног положаја произилази за садашњи тренутак управо нужност својеврсног „откупа“ који радници морају предложити најкултурнијим, најталентиранијим, организаторски најспособнијим капиталистима, спремним да пођу у службу совјетској власти и да савјесно помажу сређивању крупне и најкрупније „државне“ производње? Није ли јасно да се ми у таквој својеврсној ситуацији морамо трудити да избјегнемо погрешке двојаке врсте, од којих је свака на свој начин ситнобуржоаска? С једне стране, била би непоправљива погрешка прогласити: чим је признат несклад између наших економских „снага“ и политичке снаге, није „дакле“ требало узимати власт^[G]. Тако расуђују „људи у футролама“ који заборављају да „склада“ неће никад бити, да њега не може бити ни у развитку природе ни у развитку друштва, да ће се само путем низа покушаја - од којих ће сваки, узет за себе, бити једностран, патити од неког несклада - створити цјеловит социјализам из револуционарне сурадње пролетера свих земаља.

С друге стране, била би очита погрешка кад би се оставила слобода букачима и фразерима који допуштају да их занесе „бљештава“ револуционарност, али за дисциплиниран, смишљен, одвагнут револуционаран рад који се брине и о најтежим пријелазима - нису способни.

На срећу, повијест развитка револуционарних партија и борбе бољшевизма против њих оставила нам је насљеђе оштро зацртаних типова, од којих лијеви есери и анархисти доста очигледно представљају тип траљавих револуционера. Они се сад деру од хистерије, загрцавајући се, деру из свег гласа - против „споразумаштва“ „десних бољшевика“. Но они не умију размислити у чему је било и због чега су повијест и револуција с правом осудили „споразумаштво“.

Споразумаштво из времена Каранског предавало је власт империјалистичкој буржоазији, а питање власти је основно питање сваке револуције. Споразумаштво једног дијела бољшевика у листопаду-студеном 1917. или се бојало да пролетаријат узме власт, или је хтјело дијелити власт на једнаке дијелове не само с „несигурним сапутницима“ типа лијевих есера него и с непријатељима, черновцима и мењшевицима, који би нам неизбежно сметали у основном: при растјеривању Уставотворне скупштине, при немилосрдном уништавању Богајевских, при потпуном провођењу мјера совјетских институција, при свакој конфискацији.

Сад је власт узета, одржана, учвршћена у рукама једне партије, партије пролетаријата, чак без „несигурних сапутника“. Говорити сад о споразумаштву, кад нема, нити чак може бити говора о дијељењу власти и о одрицању диктатуре пролетаријата против буржоазије, значи напросто понављати као папига напамет научене али несхваћене речи. Називати „споразумаштвом“ то што се ми, дошавши у положај кад можемо и морамо управљати земљом, трудимо да привучемо себи, не жалећи новаца, најкултурније елементе школоване од капитализма, да их узмемо у службу против ситнобуржоаског распада, значи уопће не умјети мислити о економским задацима изградње социјализма.

И зато - ма колико добру свједоџбу даје другу Бухарину чињеница да се он у ЦИК-у одмах „постидио“ „услуге“ коју су му учинили Карелин и Ге - ипак у односу према струји „лијевих комуниста“ показивање на њихове политичке суборце остаје озбиљно упозорење.

Ево вам „Знамја труда“, орган лијевих есера, који у броју од 25. травња 1918. поносно изјављује: „Досадашњи став наше партије солидаризира се с другом струјом у бољшевизму (Бухарином, Покровским, и др.)“. Ево вам мењшевички „Вперед“ од истог датума, који садржи - између осталог - ову „тезу“ довољно познатог мењшевика Исува.

„Од самог почетка пролетерском карактеру истински туђа политика совјетске власти у посљедње вријеме све отвореније ступа на пут споразума с буржоазијом и узима очито антираднички карактер. Под заставом национализације индустрије води се политика унапређивања индустријских трустова, под заставом обнављања производних снага земље чине се покушаји уништења осмосатног радног дана, увођење акордне плаће и Тејлорова^[H] система, црних листа и вучјих пасоша^[I]. Та политика пријети пролетаријату да га лиши његових основних тековина на економском подручју и да га учини жртвом безграничне експлоатације од стране буржоазије.“

Дивно, зар не?

Пријатељи Каренског, који су заједно са њим водили империјалистички рат у име тајних уговора што су руским капиталистима обећали анексије, колеге Церетелија, који је 11. липња пошао разоружати пролетаријат^[J], Либердани који су власт буржоазије прикривали звучним фразама, они, они оптужују совјетску власт за „споразум с буржоазијом“, за „унапређивање трустова“ (тј. за увођење „државног капитализма“!), за увођење Taylorova система.

Да, Исуву бољшевици треба да даду медаљу, а његову тезу да извјесе у сваком радничком клубу и савезу као примјер провокаторских говора буржоазије. Радници сад добро познају, по искуству познају свуда Либердане, Церетелије, Исуве, и помњиво размишљање о томе зашто такви лакаји буржоазије провоцирају раднике на отпор Тејлоровом систему и „увођењу трустова“, бит ће надасве корисно за раднике.

Свјесни радници пажљиво ће успоредити „тезу“ пријатеља господе Либердана, Церетелија и Исува с овом тезом „лијевих комуниста“:

„Увођење радне дисциплине, у вези с успостављањем руководилаштва капиталиста у производњи, не може битно повећати производност рада, али може смањити класну иницијативност, активност и организираност пролетаријата. Оно пријети подјармљивањем радничке класе, изазват ће незадовољство како заосталих слојева тако и авангарде пролетаријата. Ради провођења тог система у живот, при мржњи на 'саботере капиталисте', која влада у пролетерској средини, Комунистичка партија морала би се ослонити на ситну буржоазију против радника и тиме упропастити себе као партију пролетаријата“ („Kommunist“ бр. 1, стр. 8, ступац 2).

Ево најочигледнијег доказа за то како су „лијеви“ пали у клопку, насјели провокацији Исува и других Јуда капитализма. Ево добре поуке радницима који знају да је управо авангарда пролетаријата за увођење радне дисциплине, да се управо ситна буржоазија упиње из петних жила да уништи ту дисциплину. Такви говори као што је цитирана теза „лијевих“ највећа су срамота и потпуно одрицање од комунизма на дјелу, потпун пријелаз на страну управо ситне буржоазије.

„У вези с успостављањем руководилаштва капиталиста“ - ево каквим говорима се мисле „бранити“ „лијеви комунисти“. Сасвим лоша обрана, јер „руководилаштво“ даје капиталистима совјетска власт, прво, при постојању радничких комесара или радничких комитета који прате сваки корак руководиоца, који уче на његову руководилачком искуству, који имају могућност не само жалити се против наређења руководиоца него га и смијенити преко органа совјетске власти. Друго, „руководилаштво“ даје се капиталистима за извршне функције, за вријеме рада чије је увјете одредила, управо совјетска власт и које она укида и ревидира. Треће, „руководилаштво“ даје совјетска власт капиталистима не као капиталистима, него као стручњацима-техничарима или организаторима за већу плаћу за рад. А радници врло добро знају да организатори стварно крупних и најкрупнијих подузећа, трустова или других установа у деведесет девет посто припадају капиталистичкој класи, као и првокласни техничари, али управо њих ми, пролетерска партија, морамо узимати за „руководиоце“ процеса рада и организације производње, јер других људи који би знали тај посао из праксе, из искуства, нема. Јер радници, који су прерасли дјечје доба кад их је могла збуњивати „лијева“ фраза или ситнобуржоаска раскалашност, иду к социјализму управо путем капиталистичког руководства трустовима, путем најкрупније стројне производње, путем подузећа с прометом од неколико милијуна годишње - само путем такве производње и таква подузећа. Радници нису ситни bourgeois. Они се не боје најкрупнијег „државног капитализма“, они га цијене као своје, пролетерско оруђе које ће њихова, совјетска власт употријебити ефикасно против ситновласничког распада и расула.

То не разумију само декласирани и зато сасма ситнобуржоаски интелектуалци, као типичан примјерак којих иступа у групи „лијевих комуниста“ и у њихову часопису Осински пише:

„... Сва иницијатива у организирању и руковођењу подузећем припадат ће 'организаторима трустова'; та ми не желимо да њих учимо, да их чинимо обичним радницима, него да учимо од њих“ („Kommunist“ бр. 1, стр. 14, ступац 2).

Покушаји ироније у тој реченици уперени су против мојих ријечи „учити социјализам од организатора трустова“.

Осинскоме је то смијешно. Он хоће да организаторе трустова учини „обичним радницима“. Кад би то писао човјек такве доби за коју је пјесник рекао: „Само петнаест година, не више?...^[K] „ - тада се не би било чему чудити. Али чути такве ријечи од марксисте који је учио да социјализам није могућ без искориштавања тековина технике и културе какве је постигао најкрупнији капитализам - донекле је чудно. Од марксизма ту није остало ништа.

Не. Комунистима су достојни називати се само они који схваћају да створити или увести социјализам не учећи од организатора трустова није могуће. Јер социјализам није измишљотина, него усвајање од стране пролетерске авангарде која је освојила власт, усвајање и примјењивање онога што су створили трустови. Ми, партија пролетаријата, немамо одакле узети умијеће организирања најкрупније производње по типу трустова, као трустова - немамо одакле ако га не узмемо од прворазредних капиталистичких стручњака.

Ми њих немамо што учити, ако не постављамо дјетињи циљ: „учити“ буржоаске интелектуалце социјализму; њих не треба учити него експроприрати (што се у Русији доста „одлучно“ ради), њихову саботажу треба сломити, њих треба, као слој или групу, подредити совјетској власти. Од њих ми - ако нисмо комунисти дјечје доби и дјечјег схваћања - од њих ми треба да учимо и имамо што учити, јер искуства у самосталном раду на организирању најкрупнијих подузећа које задовољавају потребе десетака милијуна становника партија пролетаријата и авангарда пролетаријата нема.

Најбољи радници Русије су то схватили. Они су почели учити од капиталиста-организатора, од инжењера-руководилаца, од техничара-специјалиста. Они су почели чврсто и опрезно од лакшег, постепено прелазећи на теже. Ако у металургији и стројоградњи посао иде спорије, то је зато што је тежи. А радници текстилци, духанџије, кожари не боје се, као што се боје декларисани ситнобуржоаски интелектуалци, „државног капитализма“, не боје се „учити од организатора трустова“. Ови радници у централним руководећим установама типа „Главкоже“ или „Центротекстила“ сједе поред капиталиста, уче од њих, стварају трустове, стварају „државни капитализам“, који је при совјетској власти предворје социјализма, увјет трајне побједе социјализма.

Такав рад напредних радника Русије, упоредо с њиховим радом на увођењу радне дисциплине, кренуо је и иде, не бучно, не громко, без бубњева и свирала потребних неким „лијевима“, с големом опрезношћу и постепеношћу, с бригом о поукама које даје пракса. У том тешком раду практичног учења како се гради најкрупнија производња, залог је тога да смо на правом путу - залог да свјесни радници Русије воде борбу против ситновласничког распада и расула, против ситнобуржоаске недисциплинираности^[L], залог побједе комунизма.

VI

На завршетку - двије напомене.

Кад смо дискутирали с „лијевим комунистима“ 4. травња 1918. (види бр. 1 листа „Kommunist“, стр. 4, примједба), скресао сам им у лице: Покушајте објаснити чиме сте незадовољни у декрету о жељезницама, дајте своје исправке. То је ваша дужност као совјетских руководилаца пролетаријата, иначе се ваше ријечи своде на фразу.

„Kommunist“ бр. 1 изишао је 20. травња 1918 - у њему ни ријечи о томе како би требало, по мишљењу „лијевих комуниста“, измјенити или исправити декрет о жељезницама.

Том шутњом „лијеви комунисти“ осудили су сами себе. Они су се ограничили на испаде и алузије против декрета о жељезницама (стр. 8 и 16 у бр. 1), али никакав одређен одговор на питање: „Како исправити Декрет ако он није правилан?“ нису дали.

Коментари су сувишни: Такву „критику“ декрета о жељезницама (узорног примјера наше линије, линије чврстоће, линије диктатуре, линије пролетерске дисциплине) свјесни радници ће назвати или „исувском“, или фразом.

Друга напомена. У бр. 1 листа „Kommunist“ тискана је за мене врло ласкава рецензија моје брошуре Држава и револуција из пера друга Бухарина. Али колико год ми је драгоцјен суд људи као што је Бухарин, морам искрено рећи да карактер рецензије показује жалосну и важну чињеницу: Бухарин гледа на задатак пролетерске диктатуре окренувши се прошлости, а не будућности. Бухарин је опазио и истакао оно што у питању државе може бити заједничко пролетерском и ситнобуржоаском револуционару. Бухарин „није опазио“ баш оно што првог одваја од другог.

Бухарин је опазио и истакао да стари државни апарат треба „разбити“, „дићи у зрак“, да буржоазију треба „до краја угушити“ итд. Побјешњели ситни bourgeois може хтјети то исто. И то је, у главним цртама, наша револуција већ учинила од листопада 1917. до вељаче 1918.

Али оно што чак најреволуционарнији ситни bourgeois не може хтјети, оно што хоће свјестан пролетер, оно што још није учинила наша револуција, о томе се такођер говори у мојој брошури. А тај задатак, задатак сутрашњег дана, Бухарин је прешутио.

А ја имам утолико више разлога да о томе не шутим што, прво, од комуниста треба очекивати више пажње за задатке сутрашњег а не јучерашњег дана, и друго, што је моја брошура писана прије него што су бољшевици узели власт, кад се бољшевици нису могли частити вулгарномалограђанским размишљањима: „Ето, након што су приграбили власт, дакако, запјевали су о дисциплини...“

„... Социјализам ће прерасти у комунизам... јер ће се људи навићи да поштују елементарне увјете друштвеног живота без насиља и без потчињавања“ (Држава и револуција, стр. 77-78^[M]. О „елементарним увјетима“ говорило се, дакле, прије узимања власти).

„... Тек тада ће демокрација почети да одумире...“ кад се људи „постепено навикну на поштивање елементарних правила живота у заједници, познатих стољећима, понављаних тисућама година у свим прописима, и то на поштивању без насиља, без принуде, без посебног апарата за принуду који се зове државом“ (ibidem, стр. 84^[N]; о „узорцима“ је било говора прије освајања власти).

„... Виша фаза развитка комунизма“ (свакоме према потребама, сватко према способностима) „претпоставља и продуктивност рада која ће бити друкчија од данашње и непостојање садашњег филистра који је кадар да низашто, као семинаристи код Помјаловског, оштећује магазине друштвеног богатства и да захтијева немогуће“ (ibidem, стр. 91).

„... Све док не наступи виша фаза комунизма, социјалисти захтијевају најстрожу контролу од стране друштва и од стране државе над мјером рада и над мјером потрошње...“(ibidem!)^[O]

„... Евиденција и контрола, то је главно што је потребно за 'удешавање', за правилно функционисање прве фазе комунистичког друштва (ibidem, стр. 95)^[P] „. И ту контролу треба организирати не само над „ништавном мањином капиталиста, над господичићима који желе сачувати капиталистичке навике“, него и над оним радницима које је „капитализам дубоко деморалисао“ (ibidem, стр. 96) и „над доколичарима, господичићима, варалицама и њима сличним 'чуварима традиције капитализма'„ (ibidem)^[R].

Значајно је да то Бухарин није подвукао.

5. V 1918.

---

Напомене

^[A] В. И. Лењин - Дела, том XXVIII, стр. 417-440, Београд, 1975.
^[B] Ноздрјов - особа из Гогољева романа Мртве душе.
^[C] Петар I Велики, руски цар (1672-1725).Кобдена и Брајта.
^[D] В. I. Лењин цитира схватања К. Маркса која наводи Ф. Енгелс у раду „Сељачко питање у Француској и Немачкој“ (види К. Маркс - Ф. Енгелс, изабрана дела, у два тома, том II, Београд, „Култура“ 1950, стр. 428-432).
^[E] XIX век.
^[F] И овдје треба погледати истини у очи: немилосрдности потребне за успјех социјализма код нас је још увијек мало, и мало не зато што нема одлучности. Одлучности код нас има довољно. Али нема умијећа да довољно брзо ухватимо довољан број шпекуланата, мародера, капиталиста - прекршитеља совјетских мјера. Јер то „умијеће“ се ствара само организирањем евиденције и контроле! Друго, нема довољно одлучности код судова, који умјесто да стријељају подмитљивце, осуђују их на пола године затвора. Оба наша недостатка имају један социјални коријен: утјецај ситнобуржоаске стихије, њену млитавост.
^[G] В. И. Лењин има у виду једну од основних поставки с којима су мењшевици иступили против октобарске револуције и диктатуре пролетаријата. Мењшевици су тврдили да је освајање власти „преурањено“, да Русија није постигла онај развитак производних снага на којем је могућан социјализам. После октобарске револуције они су и даље иступали против совјетских власти, против револуционарних социјалистичких промена. Та мењшевичка схватања нашла су свој концентрисани израз у књизи Н. Суханова Белешке о револуцији. Побијајући мењшевичку концепцију „преурањености“ социјализма у Русији због економске и културне заосталости, Лењин је писао: „Зашто ми не бисмо могли да почнемо с тим да најпре револуционарним путем извојујемо предуслове за тај одређени ниво, па тек затим, на бази радничко-сељачке власти и совјетског система, да кренемо даље да би смо стигли друге народе“ Швиди ово издање, том XXXV, „О нашој револуцији (поводом записа Н. Суханова)“] (крај одељка I).
^[H] Taylor, F. W. (Тејлор, Фредерик Винсли) (1856-1915) - амерички инжењер, покретач система организације рада срачунате на максималном коришћењу радног времена, што је капитализам искористио за јачање експлоатације радника.
^[I] У царској Русији документ са забиљешком о политичкој непоузданости због припадања револуционарном покрету. Онемогућавао је примање у државну службу, школу и др.
^[J] На заједничкој седници Извршног комитета Петроградског совјета радничких и војничких депутата с члановима Президијума Првог сверуског конгреса совјета 11. (24.) јуна 1917. у дискусији о мирним демонстрацијама радника и војника, које је организовао Централни комитет Бољшевичке партије, И. Г. Церетели је оптужио бољшевике због завере и помагања контрареволуције и претио је одлучним мерама за разоружање радника који иду са бољшевицима.
^[K] Лењин наводи епиграм В. Л. Пушкина у којем се говори о једном осредњем песнику који је своје стихове послао Фебу (Аполон, у грчкој митологији бог сунца, покровитељ уметности). Епиграм се завршава следећим редовима:
Феб је читајући зевао и најзад упитао:
- Којих година је био песник, И да ли одавно пише оде?
- Има петнаест година, одговори Ерата.
- Само петнаест година? Не више?
- Онда га шибом измлатити!
^[L] Изванредно је карактеристично да код аутора теза нема ни гласа о значењу диктатуре пролетаријата на економском подручју живота. Они говоре само о „организираности“. Али то признаје и ситни bourgeois, који зазире управо од диктатуре радника у економским односима. Пролетерски револуционер никад не би могао у такву тренутку „заборавити“ ту „срж“ пролетерске револуције усмјерене против привредних основа капитализма.
^[M] Види ово издање, том XXVI Држава и револуција (крај IV главе).
^[N] Исто (глава V, тач. 2).
^[O] Исто (глава V, тач. 4).
^[P] Исто.
^[R] Исто (крај V главе).