Момчило Рајин

Продавци илузија

У свет аудио-визуелних сензација тинејџерске звезде су биле и остале потрошна роба

Поп музику, као и рокенрол, тешко је дефинисати у једној или неколико реченица. Но, ако је то готово немогуће учинити на иоле задовољавајући начин, није тешко констатовати да су се и једна и друга у својој досадашњој историји понајвише обраћали тинејџерској публици. Мало је оних који су рок музику открили тек пошто су зашли у двадесете. И мада рокери никада нису крили да им је стало до најмлађе публике, стваран је читав низ „исфабрикованих“ звезда програмираних да задовоље илузије и прохтеве најмлађих конзумената. Ако данас и постоји музика коју бисмо старим терминима могли још увек звати роком, онда се она од других разликује по жељи да чини алтернативу институционалном шоу-бизнису.

Но, парадоксално све је кренуло од појаве рокенрола. Потенцијал који је Елвис имао био је толико снажан да ни најнеспособнији ловци на таленте по разноразним дискографским кућама једноставно нису могли да га не препознају или не примете. И Елвис убрзо добија клонове који испуњавају простор између два његова хита или филма. Рецепт је био једноставан и важи и данас чим се појави неко са комерцијалним потенцијалом. Требало је пронаћи лепушкастог момка који није антислухиста, уме да игра и уз нешто пара, утицаја на радију и телевизији ствар се уобличавала као на покретној траци. Када данас споменете имена као што су — Боби Ви, Боби Винтон, Френки Авалон или Фабијан само ће се добри познаваоци дешавања у поп музици сетити и понеког њиховог хита, а момци су крајем педесетих продавали плоче у милионским тиражима. Управо су они и армија њима сличних, полирали очигледну сировост и директност раног рокенрола, чинећи га пробављивим за преовлађујући малограђански сентимент.

У свету аудио-визуелних сензација тинејџерске звезде биле су и остале потрошна роба и око тога нико нема превеликих илузија. Једноставно, оне нису ни замишљене да трају. То што некима ипак пође за руком да преживе сва годишња доба, изузетак је који само потврђује правило. Индустрија забаве неумољиво следи основно правило — експлоатиши све што има комерцијални потенцијал до крајњих граница. Када се истроши — пронађи ново.

Ако је раније постојао „рецепт“, појава видео спотова и убрзо затим MTV-a је закомпликовала ствар. Сада се морало размишљати и визуелно. Мало старијој и интелектуалнијој публици требало је нудити стил и занимљиву причу, најмлађима се од деведесетих на овамо нуде готово искључиво сексуалне фантазије као и идеја релативно једноставног стицања новца и моћи. Бомбардовани јефтиним сапуницама, али и скупим филмским пројектима који једнако медиокритетски заокружују симплификовану слику света, уз хајпер-турбо-техно фолк-поп звуке и текстове који инсистирају на љубавном патосу као доминантној сензацији, данашњи тинејџери тешко да могу избећи судбину „емоционалних инвалида“.

Очајнички вапај за љубављу из двадесетог века постао је тешко бреме као и све експлицитнији сексуални изазови. Сурогата има на све стране — стижу преко радио таласа, ТВ-а, жуте штампе, јефтине, као и квази озбиљне литературе, па све до специјалних телефонских линија.

Ово је свет турбо-политичара, новопечених бизнисмена, медијских манипулатора и маркетиншких експерата, а у њему су једино важне цифре, јефтине сензације и снажни ефекти. Може ли другачије да буде у свету у коме је новац алфа и омега?

21. 4. 2002.