Момчило Рајин

Небрушени дијаманти

Тридесет пет година касније, албуми Битлса и Џимија Хендрикса зраче истим интензитетом. То могу само ремек-дела

Када су Битлси 1966. одлучили да више не наступају на концертима за то су имали више добрих разлога. Оборили су све рекорде што се тиче посећености те ту више није било изазова, а с друге стране у напону ауторске енергије имали су осећај да их они спутавају у реализацији. Претходно су издали два албума Rubber Soul и Revolver којима су назначили правце којима желе да се крећу, проширили традиционални појам поп песме и суочили се са чињеницом да тај материјал не могу да изведу уживо. Ривалитет између њих и америчке групе Beach Boys који у то време издају албум Pet Sounds и нешто касније једну од најважнијих поп песама уопште Good Vibrations, доводи до новог приступа у снимању и продукцији материјала. Уместо класичног начина снимања где музичари практично „у живо“ у студију свирају материјал и где се бира најуспешнија верзија — експерименти и дорада песама, наснимавање и колажирање постају уобичајени начин рада.

Како су са Pet Sounds добили „домаћи задатак“ Битлси су надахнуто прионули да на њега одговоре. Почетком 1967. издају фантастичан сингл Penny Lane/Strawberry Fields Forever, по свим критеријумима ремек дело рок музике и као фанфарама најављују оно што тек треба да уследи. После више стотина сати рада у студију, односно неколико месеци, 1. јуна 1967. излази албум Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. Као круна онога што су апострофирали на претходна два, Pepper је означио и одредио даље токове и развој рок музике. За разлику од поп музике чији је најважнији производ била сингл плоча, док су албуми били тек збирка песама, са Наредником Пепером Битлси дефинитивно раскидају с тим указујући да су њихове тежње комплексније и да су у таквим настојањима албуми природна, али и неопходна форма. Први пут у популарној музици студио више није само место за репродукцију и бележење унапред припремљеног материјала, он постаје креативни простор за реализацију експеримента и афирмацију нових техничких могућности. По први пут песме су повезане, оне се претапају једна у другу, постају комплексније и представљају унутрашња интересовања аутора. А она су се кретала од реакција на свакодневни живот, до надреалистичких сновиђења и експеримената на искуствима авангардне музике од Берга до Бериоа. Крешчендо у финалу последње песме A Day In Life у коме сви инструменти у симфонијском оркестру имају задатак да у одређеном временском интервалу пређу пут од најнижих до највиших регистара ефектна су потврда таквих настојања. Са Битлсима поп се уздиже до недосегнутих висина — као никада раније спојени су социјални коментари, мистицизам, психоделија и авангарда. На омоту се по први пут појављују текстови песама чиме се наглашава да у року они имају далеко важнији (готово равноправан) третман. Све је било промишљено и планирано, од паковања (омот је реализовао енглески поп арт уметник Peter Blake) до промоције. Реакција није изостала.

Неколико месеци раније један млади црни амерички гитариста стиже на острво и својим фуриозним свирањем узбуркава музичку сцену. Иако је гитара од почетка главни инструмент рокенрола са Џимијем Хендриксом она постаје и најизражајнији. Његов први албум Are You Experienced? који излази лета 1967. врви од доказа ове тврдње. Хендрикс је као из какве љуштуре ослободио традиционалне поп или блуз теме које на овај начин доживљавају неслућене интерпретације. Компонујући кроз гитару, он је развио јединствен смисао за хармонију и структуру песме. Као директна последица таквог поступка стоји чињеница да оно што он свира се не може извести ни на каквом другом инструменту. А колико је био јединствен говори управо то да их нико не може поновити. Јер, свирајући блуз, а то је било његово и извориште и исходиште, он као да се борио са својим анђелима и демонима. Као комета прохујао кроз свет рок музике. Био толико оригиналан да једноставно није могао да има настављача.

Тридесет пет година касније ова два албума нису само сведочанство о времену које било отворено, славило експеримент, у коме су посебност и оригиналност представљали императив, они и даље зраче несмањеним интензитетом. А то могу само — ремек дела.

26. 05. 2002.