Момчило Рајин

У срцу таме

Фасциниран природом и значењем Џин Кларк је пробио врело са кога се и данашњи аутори здушно напијају

„Алт кантри“ или „Американа“ су изрази сковани последњих година с намером да обухвате и означе сва она дела настала на музичкој сцени која се базирају, имају корене или црпу инспирацију из типично америчких идиома какви су кантри музика, блуз или базични рокенрол. Оваква настојања, наравно, нису ни назадна ни чудна када се зна да их спроводе они који спремни не само да непрекидно дограђују сопствену традицију, већ и да скрену пажњу на „ново читање“ дела и ауторе који и у време зенита своје каријере нису били препознати и прихваћени на одговарајући начин.

Управо један од таквих аутора био је крхки, хиперсензитивни Џин Кларк коме је недавно, постхумно, издат први соло албум Бело светло. Џин Кларк је у раној младости имао прилику да доживи огроман успех, светску славу, као члан групе Бирдс, који су средином шездесетих личили на једини одговарајући амерички одговор на Битлсе и њихове колеге који су баш тада кренули у светску доминацију.

Непристајање на улогу „објекта“ у стар систему који се тада успоставља, која изгледа не да му је била тек иритантна, већ очигледно неподношљива, довела га је до одлуке да напусти групу у тренуцима њихове највеће славе и заплови заводљивим, али и веома неизвесним водама соло каријере.

После неколико занимљивих пројеката крајем шездесетих који су били миљама далеко од онога што је радила већина његових колега, Кларк 1971. стиже до свог првог соло албума на коме испоручује огромну дозу пост-романтичне лирике упаковане у сведене али убедљиве мелодије, изведене карактеристичном емотивном експресијом. Оно што се назирало у његовим раним радовима овде је постало кристално јасно. Кларка, тада све популарнији кантри рок, није занимао као стил, он је кренуо даље у испитивање овог простора што га је одвело до одласка из метрополиса. Тек ту, у крајње природном окружењу, Кларк може да се посвети више природи него човеку и да развије свој осебујни мистицизам.

„Толико тога су ми рекли а није било стварно, толико ствари не могу да окусим али могу да осетим“ певао је Кларк, ужурбано грабећи напред да што пре и што јасније искаже своју постпсиходеличну фасцинацију природом стварности и значења.

За разлику од многих тада све популарнијих певача-аутора Кларк никада није јурио популарност, већ је био зароњен у комплексне медитације о љубави и губитку, изгубљену невиност и свој природни мистицизам.

Упркос подршци критике, није задобио готово ни минимум пажње шире публике, што је, између осталих ствари, кумовало његовом прераном одласку 1991. Ово је, коначно, прилика да се ова, једна од највећих, неправди у популарној музици колико-толико исправи. А на том путу слушалац је награђен сваким тоном и сваком речи.

1. 9. 2002.