Момчило Рајин

Скупа игра

Цифре од којих се мути разум увек показују само један део приче

Сваког септембра новина Sunday Times објављује листу енглеских музичара са највећим зарадама у протеклих годину дана. И ту, наравно, нема никаквих изненађења. Позната имена која већ деценијама доминирају топ листама, они чије песме готово свакодневно чујемо на радију или гледамо на ТВ спотовима, заузимају водећа места. На врху је Мадона која је на наговор свога супруга, режисера Гаја Ричија одлучила да од ове године живи на острву. Њен овогодишњи приход износи 36 милиона фунти, од чега је готово половина остварена тиме што је софтверском гиганту Мајкрософту уступила право да у својим кампањама користи њену песму Ray Of Light. Следе Пол Макартни и Мик Џегер са 35 и 25 милиона фунти, који јесу имали нове плоче, али је новац у знатној мери потекао од старих које су поново издате, као и турнеја. Низ настављају Кит Ричардс, Стинг, Ерик Клаптон, Род Стјуарт, Чарли Вотс, Пит Таунсенд, Рони Вуд и Роби Вилијемс. Последња двојица деле десето место са управо толико зарађених милиона фунти.

Како се ова листа прави од септембра до септембра овде није прибележен приход који је Роби остварио потписивањем најновијег уговора са дискографском кућом EMI. Овај уговор којим се обавезао да ће следећа шест албума да сними за ову кућу „тежи“ 80 милиона фунти. Будући да ће новац бити исплаћиван у ратама, он је ове године на тај начин укњижио „тек“ 35, али је сасвим сигурно да ће следеће године Роби напредовати које место на овој листи.

До оволике цифре дошло се надметањем неколико заинтересованих кућа после огромног комерцијалног успеха који је Роби Вилијемс постигао својим претходним албумом Swing When You’re Winning који се у свету продао у преко двадесет милиона примерака. Како Роби упркос сопственим и жељама његових газда још увек није довољно популаран у Америци, очекује се прави пробој на то тржиште чиме би се оправдало овакво улагање које улази у ред највећих у историји популарне музике. Сличан уговор, чак са нешто позамашнијом цифром за исту кућу средином деведесетих потписала је Мараја Кери, али се после неуспеха првог из серије албума које је требало да изда једва спасла потпуне финансијске катастрофе. Поређења ради, када је краљ рокенрола Елвис Присли пре тридесетак година потписивао сличне уговоре они су носили цифре од тек неколико милиона долара, дакле били су десетак пута скромнији.

Ова игра високим цифрама почиње неодољиво да подсећа на цене, од којих се мутио разум, какве су постизали фудбалери последњих година за потписивање нових уговора. Или оне које постижу кошаркаши у Америци. А онда се показало да чак ни најпопуларнији спортови нису у стању да то поднесу. То је цена успеха великих компанија и клубова, темпа и правила које су сами прописали и чије лимите само они могу да докуче. Зато је овај Вилијемсов уговор финални тест не само за EMI већ и за целокупну индустрију забаве која се годинама базира на принципу рециклаже успешног, да од великог направи још веће. Тај принцип је и уништио мале независне компаније и непрекидно нам нуди музичку конфекцију. Баш због тога они који почињу често изгледају тако беспомоћно.

Или је, можда, коначно сазрела ситуација за неки „нови талас“ који треба да продрма темеље ове наизглед тако чврсте грађевине и макар на кратко подсети да бизнису претходе идеје. Да ствар врати на улицу која упркос прљавштини, загађењу и несигурности увек пружа материјал за далеко занимљивију причу од оне која се одвија иза врата адвокатских офиса и банкарских зидова.