Зоран Стефановић

Ја, мој неумрли близанац и свет на поставу изврнут: О графичком роману „Жиг петокраке“ Србољуба Никића

О графичком роману „Жиг петокраке“ Србољуба Никића

Поговор за: Никић, Србољуб. Жиг петокраке, Културни центар „Градац“, Рашка, 2013.

*

„Неко нас је довео овамо, спаситељ или џелат, Милутине.“

Дебитантски графички роман Србољуба Никића Жиг петокраке представља добродошли и двоструки изазов. Први изазов je од менталне врсте и лежи у необично слојевитом унутрашњем свету самог дела. Други је потреба да се овај стрип исправно смести у оквир српске културе, која се данас грчи и преображава као змај/змија у сопственом огњу.

У ликовној равни, Никић је склон експресивном, на моменте бруталистичком графичком изразу, који није намењен да вам одмах забави пажњу занатском углачаношћу, али који има нешто дубоко истанчано у етеричним и сатиричним обличјима.

У приповедној равни, Никићева дуга форма (роман, без сумње) користи мелодраму, политички трилер и научну фантастику. Али, спољни израз приче није конвенционално жанровски, већ дубоко песнички, намерно надреалан, психоделичан, наизглед сомнабулан... Аутор овако представља своје ликове: „Речи човека са звездом биле су аутоматске, без спознаје значења изреченог“. А ипак, иза лиризма и привидне раздробљености, приповест о узаврелом неопаганизму нашег доба ненадано се завршава у мистичком предачком поретку. Дакле, поредак постоји, колико год га ми лично не освестили.

При поновљеним, аналитичким читањима, Жиг петокраке се показује као прецизно и узглобљено дело, стваралачки оглед који заслужује пажњу јавности.

Која ће то читалачка јавност бити? Вероватно не масовна, али засигурно вишеструка, несломљена, неотупела и истанчана. Она која не зазире од огледања да у зрцалу види право нам лице, све са маскама које га прекривају.

*

„Рођен си да по туђим мислима пребираш. Изгуби прст свог дара, кажњен да на рубу екумене караване гостиш и усмераваш.“

За стрипску публику ће, наравно, бити занимљиво да види у којој мери аутор доприноси јаком месту које српски стрип планетарно има и у експерименталном, авангардном и ауторском смислу. Ово је традиција започета средином 1970–их, разбуктана у омладинској штампи осамдесетих, да би следећи нараштај у деведесетим извео наш алтернативни стрип на светску сцену. Никић се овој плејади придружује као равноправни, зрели саборац.

Љубитељи песништва — које у нашем времену опет постаје релевантни духовни израз — одмах ће се одазвати на поетски тон и лепи језик Никићевих дијалога, док ће зналци у његовој стрипској сценаристици видети и одблеске модерне позоришне драматургије и уживати можда баш као да су пред сценом боравили. И захтевнији љубитељи домаће прозне фантастике, ако су склони експерименту, наћи ће овде нешто за себе, упркос необичности форме.

Набрајајући све вишеструкости стрипа Жиг петокраке, ми откривамо да Никићев експеримент није биљка осуђена у пустињи, већ да се прилично директно углављује у један шири, већ постојећи духовни екосистем, и то у највиталнији део нашег модерног стваралаштва, кроз барем два магистрална тока.

Први ток је сигнализам, једини српски неоавангардни покрет који је у нашем добу од планетарног значаја и који, након пола века, данас делује као једно од најјачих огњишта српске културе — како преко свог оснивача Мирољуба Тодоровића, тако и његових сапутника: Слободана Шкеровића, Илије Бакића и других. У сваком слоју код Србољуба Никића ми налазимо естетске, симболичке, филозофске и стохастичке елементе које можемо без оклевања назвати сигналистичким.

Други магистрални правац са којим Никић кореспондира — и који је више унук сигнализму, но што је засебна појава — јесте опус београдске уметничке групе „Космопловци“. То се нарочито односи на неке стрипове Радована Поповића, Лазара Бодроже, Данијела Савовића или Ивана Грубанова.

Одређене везе видимо са ваљевским кругом око некадашње групе „Црни креч“, тачније песничко–ликовним радовима Дејана Богојевића и Миливоја Костића, док преко Бакићевих вршачких веза стижемо и до тамошњег круга, нарочито до везе са делом стрипског опуса Данила Милошева и Борислава Грабовића.

*

„Све сте видели, поштована публико, ал' моје божанско око види више. Овде вечерас прође креатура што изглед човека има, а биљка јесте. Нешто што ниједном свету не припада. Творевина људске гордости.“

Са Радосавом Бориса Станића и сада са Никићевим стрипом улазимо, изгледа, у доба другачијих графичких новела — оних везаних за матицу сопствене културе и реално окружење. Нови аутори стварност не проматрају из самоизгнаничких кула од слоноваче и не подлежу самосажаљиво било каквом синдрому „изгубљене генерације“.

Ако смо већ поменули и овај социолошки фактор, у случају Никића је упутно направити и менталну забелешку о кључном доприносу који лекари дају српској култури, и то на начин који представља методско сецирање, истовремено и споља и изнутра. Од десетина лекара који су и културни делатници, сетимо се само најочигледнијих примера у нашој свакодневици: ту је Брана Димитријевић у истраживању прошлости, њеном претумачењу, па и у драматургији и прози; Шпиро Радуловић као светско име у социјалној карикатури; Адријан Сарајлија у научној фантастици, или одскора Предраг Ђурић и у прози и стрипској сценаристици... Ово је одређени феномен наше стваралачке социологије, засигурно вредан даљег проучавања.

Друга ментална забелешка би морала да се односи и на град у којем је Никићев роман објављен. Издавањем књиге Жиг петокраке, и то у оквиру угледне културне установе,Центра за културу „Градац“,довршава се тихо, али убедљиво постављање града Рашке на мапу српског и југословенског стрипа. У Рашкој већ годинама успешно делују и уметник/активиста Горан Трајковић, као и цео Клуб ликовних уметника „Рашка школа“, а ту је и седиште часописа за више нараштаја, Рас комик. Дакле, имамо још један град у којем се неуморно ствара, поучава, излаже и објављује. Ако овом прибројимо и таленте које имају и Нови Пазар, Пријепоље, Краљево и, већ традиционално, Ужице, поука је да ће критика главног тока морати пажљивије да прати даљи развој потпуно новог, сада већ обликованог, стрипског микрорегиона — Југозападне Србије.

*

„Убијени васкрсавају, страшила говоре, мој отац је створио биће од пшеничних и хуманих гена трагајући за савршенством. Трагајући за начином са серијску производњу војника по наруџбини врха бивше Југославије. Научна фантастика.“

Срж Никићевог психоделичног трилера/мелодраме је заједнички покушај ослобађања Милутина (једног од два преживела близанца из научних експеримената Титове Југославије) и Зоре (кћери лудог државног научника) од окова (псеудо)порекла, лажних идентитета, свих манипулација система и наметнуте стварности. Холивудском узвишеношћу Никић их описује: „Он, босанско сироче с петокраком, жигом из логора, на челу и она, дете са Дедиња, били су непобедив пар.“

Из научнофантастичног оквира и постмодерног израза, роман се, упркос зазивању демона науке, парадоксално завршава — излажењем на небо више, сусретом са неосвешћеном нутрином из старосрпског/старословенског сабожја. Коју ли је поруку то Србољуб Никић донео из других сфера?

Одговор се да увидети, ако ствари гледамо духовнијим оком. Као у оном Јунговом сну у којем је он силазио у подруме прошлости, до колективног несвесног, тако у стрипу Жиг петокраке истовремено видимо све димензије данашње раздробљене српске психе. А све оне сада жуде да се у једном древнијом витализму опет узглобе у јединствен систем.

Страшан је тај наш грч, како видимо по наводима из Никићевог стрипа који дефинишу поститоистички простор, време и људе:

„Ја, Купало, конферансије позоришта 'Дамар’, где играју Нави, Свирци и понека лукава вила, поздрављам газду Деветку, човека који утече из уста Црнобога чију глад затвара кажипрстом, управника овог здања на размеђу светова — здања у чијим темељима таму ковитла Црна рупа.“

или

„Ја доврших започето. Пронађох и уништих бића створена а не рођена. Експеримент који човеколико биће подиже и поглед му на небо окрену да боговима стреми прекинут је.“

Никићев успутни мотив о женској торбици са експлозивом у Кинотеци, због које ће нитро–филмови горети, показује нам можда да један део традиције не видимо добро. Из тога логично следи да нам невиђење прави баласт у вољном и дневном деловању и да смо сви ми сирочад из Босне са петокраком на челу, браћа неумрлих близанаца.

Ова врста подвојености, наравно, није специфична само за српску свест. У времену разних стварности — виртуелних, посредованих, тумачених, — она стварност коју схватамо као сржну остаје потпуно нераскринкана. Ову истину сада зна цело човечанство. (А да се стварност променила, то и главни медији, те слуге сабласних корпорација признају.)

Знатнији умови нашег времена већ су покушали да разумеју и разреше модерну шизофреност света — Владета Јеротић, Милорад Павић или већ поменути Тодоровић и Шкеровић — али сви знамо да тумачење себе и наша нова колективна индивидуација тек треба да се десе. Као да је и Никићев графички роман храбри знак, најава ових процеса који су већ у току.

У збиру, јасно је да сви ми ходамо међу Милутинима и Зорама, покушавајући да схватимо који је од близанаца преживео и да ли смо то ми сами. Није лака позиција? Никад није ни била. Али, сам Никић лаконски указује: Ко следи осећања може да мења свет; или Ситнице, прах прошлости; или Доћи ће боља времена за љубав кад подземље искорачи! или најважније — Све се раставља, све се поново саставља.

На крају, једино што можемо јесте да, заједно са ствараоцем, изрекнемо формулу за крајње решење, потпуно мистичко и достојно духовног ратника — а то је поновно стварање сопствене стварности:

„Чуварка Капије светова вас чека. Узмите оловку. Ако будете вешти отвориће вам врата, врата страсти.“ •

Белешка: Зоран Стефановић је сценариста, драмски писац и критичар. Члан је Управног одбора Удружења стрипских уметника Србије.