Зоран Стефановић

Слово Т у једном кругу: О Зорану Туцићу, човеку који је променио начин на који гледамо ствари

Симбол из наслова, слово Т у кругу, задатак је којим ћемо се накнадно позабавити. Прво ћемо се подсетити колико је човек иза овог потписа чудан доказ не само уроњености српског стрипа у светски, већ и у локалну и светску културу, цивилизацију, естетику или мисао.

Зоран Туцић — стрипар, архитекта, неуморни делатник духа — рођен је у Шапцу 30. октобра 1961. године, од оца Миливоја и мајке Лепосаве. Од раног детињства у мачванском селу Петловачи, преко одрастања и гимназијских дана у Лозници и студија архитектуре у Београду, Туцић је ратнички (није метафора) крчио стазу према месту где је стрип универзум за себе, моћно душевно средство (поново, није метафора).

Аутор не крије да је црпео утицаје где год је неку силу осећао. Од Бонелија и других класика детињства, преко великана модерног стрипа, па до најширих ванстрипских простора. Али ми са стране, видимо и да је, кроз филтере прозорљиве личности, све то дало нову синтезу. И то не само естетску, већ помало и друштвену.

Времепловом из ренесансе

Туцић је дебитовао у стрипу 1979. у издањима „Дечјих новина“, једне од кључних кућа српске културе 20. века, где је и започео професионални рад 1983. године, претежно под уредничком палицом видовитог Момчила Рајина.

У тој деценији се појављују два Туцићева серијала које данас оцењујемо као драгуље стрипа ових простора — кастанедински вестерн „Ворлох“ (1984–1985, 2011–) и футурофантастичка дистопија „Нити снова о моћи“ (1986), у сарадњи са сценаристима Љуаном Коком и Александром Тимотијевићем. Серијали су још у време објављивања били прихваћени као узбудљиви и иновативни, у многим елементима мајсторски и дубоко продуховљени. Време им само додаје на култном статусу, стављајући их на правично место у нашем општем стваралаштву.

Сваковрсно исијавање оба серијала је тада утицало и на поколење рођено крајем 1960–их и почетком 1970–их, читалаца у тинејџерским годинама. Многи су ове утицаје касније понели у своје будуће уметничке професије, не само у стрипу.

У ратним 1990–им, Туцић прави још један помак у нашој култури, интерпретирајући дело светског великана Милорада Павића, у концептуалном албуму о Балкану под називом „Трећи аргумент“ (1995), по сценаристичком тумачењу потписника ових редова. Осим лепог читалачког и критичког вредновања у српској култури, стрип је имао и масовну међународну рецепцију, захваљујући објављивању и на страницама америчког Хеви Метал Магазина.

И у 21. веку аутор се са страшћу бави стрипом, између осталог обнављајући и „Ворлоха“. Наставља да истражује границе стрипа у сваком погледу: ликовном, приповедном, филозофском — али не бежећи чистунски од омиљених жанровских облика и најшире комуникације са читаоцима.

Осим Југославије и њених наследница, стрипове је до сада објављивао и у Немачкој, Холандији, Сједињеним Америчким Државама и на Кипру, уз подразумевајуће паузе које су ратови након пада Берлинског зида донели Југоисточној Европи и нашем нараштају. Данас је Туцић плодни аутор, радећи, између осталог, по сценаријима легендарног Ђанфранка Манфредија за италијанског и европског гиганта „Серђо Бонели Едиторе“ — дакле, баш за кућу на чијем је штиву у детињству одрастао.

Нагласимо и да професионалну темељност, стваралачки жар и интелектуални замах наш колега даје и у подручјима које љубитељи стрипа ређе прате. Како је само поучно видети метафизички набој којим одише архитектонски пројекат за међународни конкурс „Нови египатски музеј, Гиза, Каиро“ или емпатију којом је реконструисан средњовековни манастир Морачник на Скадарском језеру. Или дневну посвећеност, којом прилази споменицима у улози архитекте–конзерватора Завода за заштиту споменика града Београда, дакле, у атару где лежи пупак европске цивилизације на ушћу Саве у Дунав. Исто важи и за послове које је обављао као дизајнер, илустратор или аниматор за угледне установе.

„Ратнику је све средство“, рекао би Мусаши, а ми ситнијим словима додајемо да се због нечега овај феномен по правилу увек налази у људима који спајају архитектуру и стрип.

Умеће саборности

Оволики замаси једног појединца морају бити појашњени и једном личном особином: трајном потребом за саборношћу, силом која се слободно ствара само из племенитих међуљудских веза.

Лепи пример овога је уметничка група „Баухаус 7“ — коју је Туцић 1981. зачео са Вујадином Радовановићем и Радетом Товладијцем, а касније им се придружио и Саша Живковић — а која је оставила печат у југословенској поп–култури, нарочито у стрипу. Фино садејство и оснивача и десетина људи око њих живи на дневном нивоу већ више од тридесет година, без обзира на то да ли су плодови означени групним потписом или не, и без обзира на то да ли се ради о стрипу, архитектури, дизајну, филму или неком другом облику стварања.

Ово Туцићево урођено разумевање значаја саборности, вештина угађања мајушних космичких нити, показала се и као чинилац од одређеног значаја за општу српску културу. У тренутку када смо крајем 2008, оснивали Удружење стрипских уметника Србије, од кључне важности било је премишљање ко је кадар достојно понети бреме првог поглавице расутог стрипског племена.

Као председник Иницијативног одбора УСУС–а, а затим и као председник Удружења од 2010. до данас, Зоран Туцић — наш Туцко — мисионарио је у скоро сваки кутак Србије где стрипари делују. Није дозволио да ичији труд, дело или приступ остану отуђени, залечивао је сваки деценијски ожиљак или неспоразум. Личним примером и знањем показао је да су могућности ипак неомеђене, без обзира на то које су нам године или социјални статус.

И данас смо ту где смо. Стрипска сцена Србије је једна од најживљих у регионалној култури, необично пуна доброг расположења, а пар стотина живота и десетине каријера ушло је у потпуно ново раздобље. За истим столом данас затичете и основца и доајена, у жару стварања или промишљања своје љубљене уметничке форме. Захваљујући овој синергији, Удружење је под Туцићевим вођством за кратко време запљуснуло српску културу десетинама подухвата, неретко капиталних: изложбама праћеним темељним каталозима, живим програмима, учешћем у важним издањима, подршком удружењима, школама, фестивалима и издавачима. Мора се нагласити и велики труд УСУС-а на равномерном развоју (тзв. „дебеоградизација“), затим прецизна културна политика која води рачуна о томе да српски стрип буде у матици сопствене културе (језички стандарди, академска утемељеност итд), а ту је и гајење добрих веза са свим суседским сценама, са свешћу да уситњеност не помаже развоју стрипа...

Ово огњиште сада зрачи и ван стрипа — привлачећи људе из филма, позоришта, музике, књижевности, археологије и других дисциплина које жуде за самообнављањем. И чини се да је у тај нови племенски дух доста пројектовано и из карактера оног који је први међу једнакима: спој уметности, заната, образовања, достојанства, али и исконске љубави према спознаји, слободи, свемиру и људима.

Није то мала ствар. У временима када делује да је лакше препустити се Мраку, ту су и људи који су мирни огањ, знак да Светлости има више него довољно за све нас.