Саша Недељковић

Примасија Српска у Краљевини Југославији

Дубровник је био културни, а Примасија Српска у Бару верски центар Срба католика. У чланку „Далматински Срби католици“ у књизи Маре Ђорђевић Малагурске „Буњевка о Буњевцима“ приказана је укратко повест Далмације, узроци сукоба Срба и Хрвата и значај арцибискупа барског и примаса српског за Србе католике (1). Због недостатка средстава арцибискуп Милиновић није остварио своју идеју о отварању сјеменишта у којем би се образовао кадар који би чинио језгро „уједињења српства и слоге Југословенске“. Арцибискуп Милиновић је после краће болести преминуо 21.3.1910. Сахрањен је у својој задужбини цркви св. Вида у Бару. Свечану мису држао је которски бискуп Франо Ућелини–Тица уз учешће тада тек основаног барског пјевачког друштва „Братимства“. Приликом сахране арцибискупа Милиновића др. Франо Ућелини Тица одржао је говор о љубави и слози православних и католика. Због тог говора укорен је од аустријског цара.

Света столица поставила је 1912. др. Николу Добречића за барског арцибискупа и Примаса цијелог краљевства Србије. Поводом Уједињења 1918. др. Никола Добречић изјавио је: „Ја никад не заборављам да сам примас српски, и ја сам готов све учинити, само да наше племе дође до остварења наших народних идеала, до нашег уједињења. ... Ја сам већ до сада у овоме правцу радио код нашег народа све три вјере и свуда сам наишао на одличан одзив“.

Краљ Александар и краљица Марија посетили су 1925. Црну Гору и Приморје. У Бару су 23. септембра 1925. тријумфално дочекани. Др. Никола Добречић поздравио је краља у име Приморја: „Поздравља Вас вјековном славом овјенчана Српска Примасија, која је играла велику часну улогу у развитку и ослобођењу Српског народа, ... Нарочито ово дивно Српско Приморје, овај старославни град Бар“.

Посланица католичког епископата против Сокола 8.1.1933. није читана у црквама барске арцибискупије. Дон Иво Котник, викар Барске арцибискупије, пријавио се за члана соколског друштва у Бару изјавивши: „Понос ће ми бити када на хаље свештеничке, пригрлим витешки знак соколски. Уз завет Богу и вери, полажем и завет Краљу и Отаџбини“.

Залагањем др. Николе Добречића 20. јуна 1935. отворено је Арцибискупско сјемениште Примасије Српске у Бару. Приликом освештења сјеменишта Примасије арцибискуп је изјавио да је „био и јест увијек највећи пријатељ свог народа без разлике вјере“. У име Срба католика Лука Боне, Божо Хопе и др. М. Грацић из Дубровника упутили су 15 јуна 1939. барском арцибискупу и Примасу српском др. Николи Добречићу представку о потреби отварања Српске католичке богословије у Бару. Истицали су да је богословија потребна како српском народу на Приморју, тако и католицима предратне Србије, Црне Горе и Војводине. У представци се истиче да „данашњи свећеници нијесу српски родољуби“ јер су наређивали мајкама да не шаљу дјецу у соколска друштва. Писци представке истицали су да је соколство цемент и темељ Југославије. У одговору на ову представку једном од њених аутора др. Грацићу 23.6.1939. др. Никола Добречић наводи да би „прије Богословије овде требали отворити једно сјемениште са потпуном класичном гимназијом за све српске крајеве“.(2)

Штампа је писала о поступцима појединих католичких свештеника. У чланку „Добар пастир“ који је часопис „Братство“ пренео из Сарајевске Југословенске Поште наводи се у допису из дубровачке жупе да месни парох дун Михо Арбурић није хтео да да последњу утеху Николи Симатовићу, који је био на умору, „зато што је Симатовић био – члан Сокола, и ако је одмах после позива прошао покрај болесникове куће“.У истом часопису наводи се да је приликом отварања соколског дома на отоку Шипану почетком августа 1938. благослов соколске заставе извршио каноник дон Нико Ђивановић из Дубровника, јер је шипански жупник отклонио. У листу „Дубровник“ у чланку „Жалосно али истинито“ истиче се да је соколска чета Ћилипи посетила соколску чету у Дражином Долу код Требиња. Чета из Ћилипа приказала је позоришни комад „Јазавац пред судом“. Свештеник осудио је речима: „Ишли су у туђи крај, гдје живе само православни, ради чега их са овога мјеста осуђујем“. (3) У преставци коју је Соколско друштво Дубровник упутило 28. јула 1938. М. Стојадиновићу истиче се: „Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, које је бројало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, који ступе, или остану у соколској организацији“ (4).

Дубровачки Срби били су пример буњевачким прегаоцима. Алба М. Кунтић, Први секретар Буњевачке просветне Матице у Суботици и Мара Ђорђевић Малагурска су у својим књигама „Буњевац–Буњевцима и о Буњевцима“ (1930) и „Буњевка о Буњевцима“ (1941) наводили речи Дум Ива Стојановића из 1898.: „Било би најбоље кад би смо нашли једно заједничко име; на пр. Словинци, Југословени ... Ја бих то име ончас примио. Али ако ми неко хоће наметати име хрватско онда сам ја Срб, јер нећу лажи ни насиља од никога.“ (5) Уз Албу М. Кунтића и Мару Ђорђевић Малагурску био је Лазар Стипић.(6) У полемици са хрватском штампом која је негирала постојање Срба католика лист дубровачких Срба католика „Дубровник“ истицао је да представља све Србе католике који живе у Југославији: „Прије свега „Обзор“ треба да зна да ми претстављамо све Србе–католике који живе не само на некадашњем територију дубровачке републике, него гдјегод их има у нашој држави, ...Непризнавање Срба католика од стране Обзора … не може нас никако склонити да промјенимо наше увјерење да смо Срби, па били католици, или православни. Можемо само пожалити да данас има још људи, који се питају апсурдом који понизује сваког паметног човјека, да се народи дијеле по вјери, док имају све друге атрибуте који их чине једним народом“. Лист „Дубровник“ преузео је из „Буњевачких новина“ од 7. јуна 1940. чланак „Самоодбрана Буњеваца“ у коме се истиче: „али Мађари нису никада толико безобзирно, просто наређујући, захтевали од Буњеваца да се одрекну свога имена и да постану Мађари. ... него да је Буњевац Хрват.“ „Буњевачке новине“ су одговориле да ће се Буњевци бранити од присталица „тисућљетне“ културе који хоће да их претворе у Хрвате (7).

На изборима у Цавтату 19 децембра 1937. већину је добила национална листа Ника Враголова. У чланку „ Из Цавтата“ штампаном у листу „Дубровник“ истиче се да се Цавтаћани осјећају 70% као Срби, а 95 % су југословенски опредељени. ХСС је против њих водио кампању и како каже писац чланка: „ да нас у нашем дому вријеђају и да показују своју снагу власима Цавтаћанима“. У међуратном периоду Коло српских сестара деловало је у Цавтату. (8)

Примасија Српска била је средиште културног живота у Бару. Арцибискуп барски и Примас српски др. Никола Добречић помагао је национална и просветна друштва у Бару (Братимство, Народна Одбрана, Јадранска стража, Добровољци, Женско добротворно,...) (9). Музичко–Пјевачко и Позоришно друштво Братимство, наступало је у арцибискупској палати изграђеној 1927. Приређивало је вокалне концерте у Бару и Улцињу и изводило опере. Имали су мешовити хор и мали оркестар. Братимство је наступало самостално као градска музика и као секција соколског друштва у соколској униформи. По правилнику чланови су се звали соколаши и били су дужни да раде на учвршћивању заједнице грађана Југословенске државе (10). Др. Никола Добречић основао је при Арцибискупији сиротиште и забавиште. У забавиште су била уписана деца све три вјере. Најсиромашнијим ученицима је на дан св. Саве упућивао помоћ преко школа. Најчешће помињане речи у свим изворима везаним за његову добротворну делатност су „без разлике вјероисповјести“ и оне су постале његов особени знак препознавања, било да се ради о појединцима, групама или друштвима из читаве Југославије која су се обраћала за помоћ гласовитом „добротвору“. Скоро да ниједна добротворна акција у Бару и шире није проведена а да се у њу посредно или непосредно није укључио др. Никола Добречић. Одликован је Даниловим орденом I степена и орденом Св. Саве I степена. Од краља Александра одликован је фебруара 1932. орденом Југословенске круне I реда и 6. децембра 1936. од југословенске владе за заслуге орденом Бијелог Орла другог реда. Др. Никола Добречић имао је два доктората (из филозофије и теологије). Сем српског знао је још 8 језика (латински, грчки, француски, енглески, немачки, италијански, турски и албански). Грађани Бара и цијеле „Приморске нахије“ прославили су 1932. двадесетогодишњицу и 1936. 25–годишњицу ступања Николе Добречића на престо Српских примаса. У прогласу из 1932. стајало је „кроз далеке вјекове Примасија српска била је на бранику српске ... завјетне мисли“. Председник Крајинске општине Стеван Половић у свом „Распису Крајињанима“ истакао је: „Дакле из цијеле Српске народности која испољава римокатоличку вјеру, наш Крајињанин је Примас српски.“ На Добречићевој задужбинској цркви Св. Николе у Бару било је ћирилицом исписано његово арцибискупско гесло „За Бога и за свој Народ“. Његова сестра Роза живјела је у Дубровнику. Др. Никола Добречић трудио се да унапреди културно и економски Приморје. Правио је паралелу између изграђеног модерног „хрватског Приморја“ и потпуно „запуштеног Српског Приморја“ („град и село, рај и пакао“).

Половином 1939. Бар су посетили министар Чејовић, бан Крстић, патријарх Дожић и народни посланици из Зетске бановине. На свечаном банкету у Бискупади, у присуству око стотину угледних званица, на предлог арцибискупа др. Николе Добречића образовано је Друштво за унапређење српског приморја, у које су ушли арцибискуп и сви званичници присутни на скупу. Старешина соколског друштва у Бару био је Ђуро Чејовић, народни посланик из Барског среза и од фебруара 1939.

министар за физичко васпитање народа у Цветковићевој влади. (11).

После рата нове власти су на свој начин решавале национално питање. Одељење за унутрашње послове у Главном народно ослободилачком одбору Војводине, упутило је свим окружним народно ослободилачким одборима 14. Маја 1945.: „Како буњевачке и шокачке народности не постоје, то вам се наређује да све Буњевце и Шокце имадете третирати искључиво као Хрвате без обзира на њихову изјаву. ...где су они до сада уведени као Шокци и Буњевци, има се то исправити и означити као Хрвати нарочито у легитимацијама, бирачким списковима, путним објавама ... У будуће се имају уносити само и искључиво као Хрвати. Све до сада издате легитимације и исправе, где су означени као Буњевци и Шокци имају се уништити и нове издати ...“ (12).

Саша Недељковић члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

1. Србин католик, „Далматински Срби католици“,стр. 101–102, Уредила Мара Ђорђевић Малагурска, „Буњевка о Буњевцима“, Градска штампарија 1941, Суботица;

2. Растодер Шербо, Јасмина, „Др. Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски“, Будва 1991; стр. 18, 62, 91, 112– 115, 163; Иван Јововић, „Из прошлости дукљанско–барске надбискупије“, Бар 2004, стр. 193–195; Др Никола Жутић, „Идеологија и политика Нике Бартуловића“, књига II/2, Београд 2010, стр. 314; Никола Жутић, Соколи, Београд 1991, стр. 93;

3. „Отворење сокол. Дома и благослов заставе“, „Братство“, бр. 9, Осијек, 15. септембра 1938, стр. 184; „ Добар пастир“, „Братство“, бр. 1, Осијек, 15. јануара 1939, стр. 14; Јадрански, „Жалосно али истинито“, бр. 12, „Дубровник“, 24. априла 1937, Дубровник, стр. 3;

4. Никола Жутић, „Соколи“, Београд, стр. 127;

5. Алба М. Кунтић, Први секретар Буњевачке просв. Матице у Суботици, „Буњевац –Буњевцима и о Буњевцима“, стр. 47, Суботица 1930; Уредила Мара Ђорђевић Малагурска, стр. 31, „Буњевка о Буњевцима“, Градска штампарија 1941, Суботица;

6. Томислав Жигманов „ Изградња тзв. Буњевачке нације у Србији и вањска политика Републике Хрватске“, „Идентитет Бачких Хрвата“, Загреб–Суботица 2010, стр. 331;

7. „О нашем листу“, стр. 3, бр. 43, „Дубровник“, 20 новембра 1937; „Онима којима сметамо“, стр. 1, бр. 2, „Дубровник“ , 15. јануара 1938, Дубровник; „Самоодбрана Буњеваца“, „Дубровник“, бр. 24, Дубровник, 15. јуна 1940, стр. 3;

8. „Из Цавтата“, стр. 2, бр. 30, „Дубровник“, 21 август 1937; „Дубровник“, стр. 3, бр. 1, 6 јануара 1938, Дубровник; Светозар Борак, „Срби католици“, Нови Сад, 1998, стр. 43;

9. Јасмина Растодер, „Од Братимства до Јединства“, Бар 1998, стр. 23;

10. Правила омладинског друштва „ Братимство“ у Ст. Бару, Јасмина Растодер, „Од Братимства до Јединства“, Бар 1998, стр. 97;

11. Растодер Шербо, Јасмина, Исто, стр. 31, 42, 63, 87, 94, 107–115, 137, 142; Саша Недељковић, „Срби католици на Јужном приморју од 1918. до 1945 године“, Бока, бр. 31, Херцег Нови 2011, стр. 151;

12. „Буњевачке новине“, бр. 76, Суботица, октобар 2011, стр. 32;