Радослав Лазић

Totus mundus exercet histrioniam /Цео свет је глумиште/

Позоришни есеј -

„Багдала“, Крушевац, 396-397, 1992, 1.

Мисао у поднаслову приписује се римском писцу Петронију (Gaius Petronius Arbiter — живео на двору Нерона, који је наредио да га убију, због учешћа у завери 66 год. н.е.). То је онај Петроније који је писац сатиричног романа Satyricon, Cena Trimalchionis, у нас преведен као Гозба Трималхионова. Петроније је због „талента за уживање“ назван Arbiter eleghantie. У свом трагичном животу имао је, чини се, понајвише хистрионског дара. Био је Глумац у свакидашњем животу.

Иста мисао налазила се на улазу у Шекспиров Globe Theatre: Totus Mundus Agit Histrione — Цео свет је позориште. Stage is World — Сцена је Свет за Шекспира. World is stage — Свет је сцена! И зато ће Шекспир надахнуто записати у As you like it:

Па цео свет је глумиште где људи
И жене глуме, свак има ту
Излазак свој и одлазак, и свак
Одглуми много улога свог века.

(Шекспир, Како вам драго, превели Боривоје Недић и Велимир Живојиновић, II чин, 7. сцена, Култура, Београд, 1963, 156).

Сличну мисао изриче и Еразмо Ротердамски у својој Похвали лудости: „Шта је друго цео људски живот него нека врста комедије у којој људи играју сваки своју улогу, док их редитељ не одведе с позорнице? А он често једном истом глумцу даје различите улоге, тако, да онај ко је малочас представљао краља у скерлету, одједном постаје роб у прњама. Све је на свету привидно, па се ни комедија живота не изводи друкчије.“ (Еразмо Ротердамски, Похвала лудости, Београд, Култура, 1955, 31. Превела с латинског издања из 1676, Базел: Даринка Грабовац).

У Сабласној сонати Август Стриндберг ће записати: „Живот и позориште су у блиском односу једно са другим да се не могу раздвајати. Као што представа на сцени представља живот, тако и ми, свесно или несвесно, стално играмо улогу у животу. Илузија је обавезна и јасна у оба случаја.“

Николај Јевреинов, свестрана личност велике модерне реформе театра, у својој профетској књизи Позориште у животу (Le Théâtre dans la vìe, Librarie Stock, Paris, 1930) говори о театарском инстинкту као моделу свеколиког живљења. Глумом су обдарени не само људи, већ театарски инстинкт постоји у свету флоре и фауне, а закони мимикрије и камелеонства су одлике васколиког света и живота као таквог. Па, ипак Homo ludens је носилац театарског духа. У својој апологији театра Јевреинов жели да „сваки тренутак буде позориште“.

Принцеза Атех у Хазарском речнику Милорада Павића говори о подругојачењу, које се остварује глумом улоге другога, речју амбигуитетом — удвостручењем, које је суштина сваког театарског чина. Постојим ја, али постоји и улога коју играм:

„Научила сам напамет живот своје мајке и као неку позоришну улогу свако јутро један час глумим мајчин живот пре огледалима. То траје из дана у дан, годинама. То чиним одевена у мајчине хаљине носећи њену лепезу и очешљана као она јер косу сам сплела у облику вунене капе. Глумим је и пред другима, чак и у постељи мог драгог. У тренуцима страсти ја и не постојим више, нисам ја него она. Јер тада, тако је добро глумим да моја страст ишчезава, а остаје само њена, другим речима, она ми је унапред украла све љубавне додире. Али, ја јој не замерам, јер знам да је и она својевремено опљачкана на исти начин од стране своје матере. Ако ме ко сад упита чему толико глуме, одговорићу: покушавам да родим себе још једном, али на бољи начин.“ (Милорад Павић, Хазарски речник, Роман лексикон у 100.000 речи, Просвета, Београд, 1984, 26).

Сусрет антропологије (науке о човеку) и театрологије (науке о позоришту) отвара широко поље истраживања у областима историје, теорије, естетике, етике, анатомије, физиологије, психологије, етнологије, социологије, филозофије, археологије — с компаративним изучавањима феномена театра, његове историје, естетике и теорије. Сусрет науке о човеку и науке о позоришту нам сведочи како је Човек мера свих ствари (Протагора) и како је у средишту антропологије човека у свим аскетима његове суштине, а у театру је Човек на сцени. Можда бисмо могли рећи да је целокупна историја позоришта и драме означена антропологијом театра и да је Театар место у коме се приказује Живот човека (драма) грађом у којој је основа Човек (глумац) или Људи (улоге), којима на сцени управља Човек — демијург (редитељ), у простору који је изградио Човек-градитељ (сценограф), а у одећи човека (костимограф) — све то се дешава Радњом људи а радњу можемо разумети као „начин постојања предмета и реалног света у времену“ (Тарковски). Речју, театар је место на којем је Човек материјал уметности позоришта, као ни у једној другој уметности осим филма, јер „Ми смо само твар од које саздани су снови“ (Шекспир, Бура). Отуда бисмо, с правом могли изрећи да је позориште, у ствари, Антропотеатар, а драма Антроподрама.

У мноштву различитих метода тумачења позоришног и драмског феномена, као што су историјски, естетски, филозофски, семиолошки, социолошки, психолошки, ритуално-етнолошки, мислим да је антрополошки приступ можда најобухватнији и самом чињеницом да је појам Човека најближи представи појма Театра..

Из свега реченог могућно је говорити о антропологији драме, антропологији глуме, о антропологији режије, антропологији простора, антропологији времена — речју, о антропологији позоришта, као време/простору, у коме се, и где се, показује тело, душа и дух Човека. Позориште је машина у којој се обликујеЧовек, његов свет и његова Драма. Зато о позоришту говоримо као о месту људског сусрета Човека с Човеком, од Човека до Човека, за Човека. Антропотеатар и Антроподрама узрок су и последица, чин и сврха Уметности и Науке позоришта.

Антропологија позоришта као универзитетска дисциплина своје је место већ пронашла на Универзитетима Њујорка, а главни представник те школе је Ричард Шекнер (Richard Schechner), а његове књиге, међу којима Between Theatre and Antrophology (Између позоришта и антропологије, Philadelphia, University of Pennsylvania Press, 1985), представљају незаобилазну литературу о овој ексклузивној области.

Пољску антрополошку школу представљају радови Ирене Славинске, чија је студија Ка антропологији театра објављена у антологији Teatr w mysli wspolczesnej (Позориште у савременој мисли, Panstwowe Wydawnictwo Naukowe, Warszawa, 1990.)

Антропологијатеатра као предмет систематског изучавања и излагања нашла је своје место у радовима Моник Бори, која на париској Новој Сорбони предаје ову позоришно-антрополошку дисциплину.

Можда најзначајнији допринос антропологији позоришта представља Речник позоришне антропологије, зборник радова, који су објавили Еуђенио Барба и Никола Саварезе, под насловом Anatomie de l'Acteur (Анатомија глумца, Bouffonneries Contrastes, Kazilak, 1985.)

Еуђенио Барба је и оснивач познате Интернационалне школе позоришне антропологије (International School of Theatre Antropology) — ISTA. У његовом Один-Театрет, у Данској, један од основних метода рада обликовања представа су антрополошко-ритуална истраживања позоришта.

Треба рећи да плодоносни сусрет антропологије и позоришта своје највеће домете остварује у редитељским лабораторијама Јежи Гротовског, Питера Брука, као и већ помињаних Ричарда Шекнера и, наравно, Еуђенија Барбе.

У почетку беше Антоен Арто (Antonin Artaud) и његово манифест Позориште и његов двојник (Живот)!

Антропологија и театрологија и у нашим просторима проналазе своје место сусрета у науци и на позоришној сцени.

/1992./