Милан Драшковић

Витезови округлог стола (сонетни венац)

1. Зов маглених острва

Широм се отварају капије Камелота,
места названог домом неосвојивих кула,
туробно зимско вече, небо боје скерлета,
сневајући о госпи — витез округлог стола.

Расутих успомена тек нејасно сећање,
у скривеном заливу плес ћудљивих ветрова,
кад витеза призива на дуго путовање
омађијаност срца, зов Маглених острва.

Трагови на граници, светлост пуног месеца
када сви се окупе крај пустињског кладенца,
иза далеких брда борци из Овергарда.

Кроз опасност бродећи границом вечног леда,
преко пустопољина делећи прошле дане,
пристижу витезови до краљевске дворане.

2. Духови и чудеса

Пристижу витезови до краљевске дворане —
Дагонет, дворска луда, поздравља их с презиром.
Витез што се сакрио, бекство тајним пролазом,
гнев љубоморног срца чаробнице Моргане.

Попут ледених канџи знак гримизног ожиљка,
иза зидина замка зенице усред таме —
ту, на очиглед свију, џин из Злокобне шуме,
у нади да ће чути глас Петра пустињака.

Ивлинд, уклети замак, у непрозирној магли.
Духови и чудеса, сабласт у црној кули,
танана мрежа сплетки Мордреда издајника.

Сред зачараног врта — скулптура чудовишта.
Црн вир Камене реке, црно срце пророка,
гласници најављују најезду дивљих Пикта.

3. Свуд знакови на води

Гласници најављују најезду дивљих Пикта.
Свуд знакови на води преко тмурних мочвара,
на дну дубоког мора моћни ерл од Гунгвира,
песма бесних демона — дан хиљаду ратника.

Кроз вијугав лавиринт чар кристалне пећине.
Сусрет са дивљим вепром, дивља лепота Туле,
ношен све јачом струјом сплав до друге обале,
збрка од морске пене сред зелене дубине.

Краљ морских разбојника разјапљених чељусти,
под чизмом тиранина знак изопачености,
хлад Острва лобања — судба лепе Илене.

Горак укус пораза чувара Хедоније.
Срчани борци Пикти, лица у плаво боје,
потребно је смислити паметан план одбране.

4. Тражећи прибежиште

Потребно је смислити паметан план одбране.
Сноп запаљених стрела с торњева Камелота,
најављујући наступ опасног катапулта,
сред нестварне тишине опсада да престане.

Преко немирног мора кад ветар скрши једра,
кад витеза Валијанта тражећи прибежиште
погоди попут грома осмех лепе Алете,
кад вулкан излије гнев, пси кад нањуше вепра.

Гневни Ирац Рори Ду граду црвених кула
што храбро броди праћен дивљим речним струјама,
без краљеве дозволе, одлучно, без скрупула.

Смех Ерика Саксонца уклетим планинама,
пред скулптуром идола ритуал мрачног дара,
у метежна времена — опрез краља Артура.

5. Под заклетвом мачева

У метежна времена — опрез краља Артура.
Дуж спржене обале брод с змајевским знамењем,
ритуал сав у крви, свих нијанси пурпура —
Генсерик, краљ вандала, бес ратника пустиње.

Под сатенском одором душман под истим кровом,
Дом трофеја времена, реликвија за вечност —
под снежним покривачем врт проткан месечином,
уз вино и колаче гозба у госпину част.

Време сликано маглом, зимски лов на лососе.
Крај Карнака окрутног у студенцу бездана,
пред двосеклом секиром непобедивог Хорсе.

Прикривени заштитник својих дичних синова,
унутар тих зидина знак Тора и Одина,
само су изабрани под заклетвом мачева.

6. Богови разарања

Само су изабрани под заклетвом мачева —
племенити Руј Фулке, звук мача распеваног.
На двоструком крштењу гнев двојице ерлова,
кад стигну пред Камелот стазом врта самотног.

Склониште усред муња — крчма Девет ветрова,
сва лепота дивљине — звук рога у планини,
затворен у свом свету — ратник Псећег острва,
окрутни Роберт црни — план саткан од злих чини.

Кроз измаглицу бола богови разарања,
сред злокобног вртлога осмех часног гусара,
кад се обруши небо у знаку поштовања.

Пољубац сред олује госпе пламених власи,
лавиринт од острвља, попут змајева таласи.
Иступа принц Валијант, син краља Агуара.

7. Кад митови умиру

Иступа принц Валијант, син краља Агуара,
испред страшног кракена крај Оркнијских острва.
Песма госпине душе, одблесци њених снова,
кад богови завиде рођењу принца Арна.

Натраг у срушени свет, врт камених ратника —
Тундар, окрутни викинг, у огњеном понору,
кип срушен у дну врта кад митови умиру,
Самаранд, сав у белом — прави дом праведника.

Вожња на белој крести над узбурканом водом,
дивна водена нимфа, дивљи Хиберијанци,
нестрпљиви дивљи пси, лов на Црвеној реци.

Праћен громом и праском, стопљен са хоризонтом,
високи ходочасник сред ледених брегова,
с речима смирујућим — спокој да се сачува.

8. Под богињом ватреном

С речима смирујућим — спокој да се сачува,
спокојни опат Алберт сред рушевина цркве,
преобликовани свет у подножју Везува,
под богињом ватреном спуштајући покрове.

Коњаник са секиром уском стазом кроз шуму,
пред окрутним Седриком кула сер Грегорија,
бол племените госпе смештена у поему,
стално тако прометна Мерлинова капија.

Заборављених сила силни комади леда,
у шуми пуној птица — племе Црних Стопала,
Хорса, саксонски вођа крвавих ритуала.

Пелерина од ветра, једра на хоризонту,
важно упозорење владара Овергарда
двојици пријатеља — поздрав сер Ланселоту.

9. Звук девичанског поја

Двојици пријатеља поздрав — сер Ланселоту
ламент самотног срца дуж камених ходника.
Снег што се меша с крвљу јунака Ламорака,
усред бескрајних шума путем ка Камелоту.

Одаја са тотемом, тајанствени напеви —
опчињен њеним друштвом, чаром ауре срца,
опијен медовином украденог пољупца,
звук девичанског поја — поток румен од крви.

Узбуркана пучина, дуг пипак хоботнице,
Ланселот од Језера са спуштеним једрима,
бледо лице злодуха у Црвеној мочвари.

Снег што крије трагове, гнев Гиневре краљице,
порука једног краља — самилосним срцима
и веселом Гавејну на свечаној вечери.

10. У сутон славних дана

И веселом Гавејну, на свечаној вечери
у зачараном замку на граници светова,
чини Моргане ле Феј донеће зов химери —
снови које гута вир раскршћа свих острва.

У сутон славних дана заборављени извор,
сенке сивих облака кад кише пуне реке,
већ дуго одлагани последњи час за одмор,
сета витеза Гвида усред последње битке.

Господар мрачних сила застрашујућег света,
пејзаж пун злих знамења код Шетландских острва,
вукови пред дверима — бес изгладнелих звери.

Узаврели валови Херкулових стубова,
сјај клесаног мермера коначног одредишта,
точећи медовину иза сигурних двери.

11. Залив уснулих душа

Точећи медовину иза сигурних двери,
наследник круне Орда очију зачараних.
Тајанственог мудраца силуета у бури,
сред н бескрајне празнине — прегршт тајни скривених.

Седам небеских сфера изнад поларне звезде,
Туријен од Корнвола изгубљен у белини,
пред спознајом издаје јад великог војводе,
крај дугог путовања — гроб у плавој дубини.

Речи ношене ветром коначном одредишту,
бег из уклетог замка испод покретног моста,
исповедаоница Донарда, краља пљачкаша.

Злокобна црна сенка воденог чудовишта,
у обиљу облика Залив уснулих душа,
кроз јутарњу маглину — јахач на хоризонту.

12. Дом коначних истина

Кроз јутарњу маглину — јахач на хоризонту,
пут до земље Хјурона стеновитих обала.
Хју, честити разбојник, с погледом на вешала,
страх кад га свог обузме у загонетном врту.

Знак самоуништења — посвуд пустопољине,
каменован до смрти у леденој пустињи,
иза далеких вода легенда о богињи,
цару Валентијану срце насред пучине.

Посвуд избија пара из невидљивих врела,
дом коначних истина, чини Ума Фујата
на граници спознаје и сумња једног ерла.

Кад небо се испуни — симболи тако чудни,
пролазак коњаника невидљивог у тмини,
испод црвеног плашта — лик принца Валијанта.

13. Путем крста и змаја

Испод црвеног плашта — лик принца Валијанта,
путем крста и змаја, с писмом краља Валгринда.
Греси Ангора Рака, посвуд ожиљци рата,
у затрованој ноћи — сенке испод аркада.

Аура у празнини надгробног споменика,
сред игре заборава сребрни водоскоци,
они скривени негде — гребени сред плићака,
агоније одјека дивљих гуски на реци.

Предивна успомена, кћер капетана Бјорна,
северна страна ветра — пут бродом „Посејдоном“,
престо се ноћас тресе прозрачним прстима сна.

Леденим загрљајем белина кад прогута
витеза врлога, што путем под месечином
у нову битку хита — у славу Камелота.

14. У славу Камелота

У нову битку хита — у славу Камелота,
на тлу Каледоније — чудновата капија,
амулет тако чудан — испреплетаних змија,
сред суморних фјордова — сумње сер Ланселота.

Осиони Хап–Атла пред крововима Туле,
сабља над троном, сенке дуж колонаде,
распевано сечиво — сечиво хелебарде,
вртоглав плам пропасти — тежак пораз Хап–Атле.

Остављена од света непроходна мочвара,
молитва под пагодом — реч што одише тајном,
распеваног мача звук, гнев принца Валијанта.

Задовољни су ловци вештином соколара,
увече се враћају јашући стрмом стазом,
широм се отварају капије Камелота.

Магистрале

Широм се отварају капије Камелота,
Пристижу витезови до краљевске дворане,
Гласници најављују најезду дивљих Пикта,
Потребно је смислити паметан план одбране.

У метежна времена — опрез краља Артура,
Само су изабрани под заклетвом мачева.
Иступа принц Валијант, син краља Агуара,
С речима смирујућим — спокој да се сачува.

Двојици пријатеља поздрав, сер Ланселоту
И веселом Гавејну на свечаној вечери,
Точећи медовину иза сигурних двери.

Кроз јутарњу маглину — јахач на хоризонту.
Испод црвеног плашта — лик принца Валијанта.
У нову битку хита — у славу Камелота.