Милан Драшковић

Три стазе трагом Момчила Настасијевића

1. У сну ме походиш

У сну ме походиш, драга.
Протекле ноћи,
на небесним прсима
скривене очи.
На златном облаку,
негде на звезди.

Чемерна гора,
чекајући на сутон,
свијање таме.
У сну ме походиш, мила.
Туга што мори,
бесани урлик
за мукотрпно срце.

Тај јалов пламен,
језна сласт
дојки у камену.
Дође тмоли сјај
кроз месец самртно жут.
У сну ме походиш, једина.

2. Осама

Дани што призиваху жал
за тајном одбеглом.

Ромор сред горе
кроз зрак тмоли,
студ сред срца.

Дах мој
што мути спокој
у златној магли.

Мре реч у чемер,
кад ме свеудиљ походе
све туге потоње.

Покајни поглед
на госпин бледи лик,
бедра од мермера.

Затвара се круг,
сутра је субота.

3. Туго

Нечуј сред зајутарја,
кад за бољезан дознав.

У тамни дол стазом,
у црн вир врта самотног,
занавек испод камена.

Сенке што се враћају,
сутон што мути твој лик.
Сабласно ме походиш, Туго.

Призивах звездани мир,
теби пречистој дар
на некој другој звезди.

Тај трепет у недрима.
Драгост твог погледа.
Мирис твоје душе.

Такву те памтим,
Туго.