Zoran Stefanović

Vraćanje starog duga

Kako su 1999. oživljena remek-dela srpskog stripa iz Zabavnika 1940. godine

Skraćena verzija ovog teksta objavljena je u Politikinom zabavniku, 25. februara 2000. uz strip "Skaska o zlatnom petliću" (po poemi A. S. Puškina, 1940. napisao P. Poljakov, nacrtao K. Kuznjecov, a 1999. restaurirao N. Petrović, obojio Z. Tucić)

Vreme je bilo leto 1999, a mesto mali beogradski studio za klasično i elektronsko izdavaštvo. U srebrnastim odsjajima ekrana računara, sa pratnjom tvrde rok-muzike, od jutra do večeri, u nedeljama koje su se produžavale u mesece, pred mladićevim usredsređenim pogledom i preciznom kontrolom miša moćni softver za obradu slika je, liniju po liniju i površinu po površinu, vraćao u život remek-dela srpske popularne kulture, stripove koje su poslednji put u punom sjaju videla deca koja su čitala Politikin zabavnik 1940. godine.

Nenad Petrović iz beogradskog studija "Janus" je tako pola veka kasnije vraćao jedan stari dug koji su srpski stripari imali prema velikim prethodnicima: digitalno je restaurirao i rekonstruisao stripove "Bajka o Caru Saltanu" i "Skaska o zlatnom petliću" koje su po Puškinovim bajkama-poemama uradili prevodilac-scenarista Pavle Poljakov i crtač Konstantin Kuznjecov.

Heroji zlatnog doba

Pojava stripa "Bajka o Caru Saltanu" za Božić 1940. morala je predstavljati prilično uzbuđenje za tadašnje čitaoce Zabavnika, u periodu koji danas nazivamo "zlatno doba srpskog stripa". Poduhvat je zaista bio izuzetan: Puškinove bajkovite poeme su remek-dela slovenske literature, a široj publici je malo poznato da su neke pisane i po motivima srpskih bajki (poput "Bajke o ribaru i zlatnoj ribici") koje su velikom pesniku početkom treće decenije XIX veka pričale srpske izbeglice smeštene na jug ruske carevine.

Ne znamo od koga je 1939. potekla ideja da se Puškinove bajke adaptiraju za strip, ali je vezanost svih ruskih emigrantskih umetnika za književnost svoje otadžbine bila beskrajna. Kuznjecov je, pored uobičajenih avantura i melodrama, nacrtao i dosta adaptacija po delima ruskih književnika - Tolstoja, Gogolja, Puškina i Jeršova. Prevodilac i pisac Pavle Poljakov takođe je ostavio dubok, mada nedovoljno proučen i priznat, trag u srpskoj kulturi svojim izvrsnim prevodima, naročito Gogoljevih fantastičnih priča i Puškinovih poema. Dakle, prilika je zaista bila posebna - u elitnom listu poput Zabavnika, vrhunski prevodilac i crtač adaptiraju za srpsku publiku dva dragulja ruske i slovenske književnosti. Rezultat je bio još čarobniji činjenicom da je Kuznjecov odlučio da dosledno primeni estetiku i manir velikog ruskog slikara Ivana Bilibina, koji je na razmeđi XIX i XX veka predstavljao sam vrh umetnosti secesije, do danas neprevaziđen. Oba stripa nastala u ovoj kombinaciji plene umetničkom nadahnutošću i zanatskom temeljnošću, čak i za današnju publiku blaziranu svakojakim pop-kulturnim čudima.

Sudbina kao čaša žuči

Međutim, sudbina te generacije iz "zlatnog doba" daleko je bila od svakog šarma i lepršavosti, a graničila se sa nekom vrstom ukletosti, za šta su sudbine Poljakova, Kuznjecova, Solovjeva, Lobačeva i drugih, jasni primeri. Svi pripadaju naraštaju koji je u slomu velike Ruske carevine popio čašu žuči već u svojim mladim danima. Kuznjecov je rođen 1895. u Petrogradu u veoma obrazovanoj porodici. Otac mu je kao pripadnik aristokratske Rusije streljan od strane nove vlasti 1920, a mladi Konstantin beži na jug Rusije i priključuje se čuvenoj "beloj" armiji generala Vrangela (sahranjenog inače u Beogradu). Nakon sloma te armije, Kuznjecov prelazi u Srbiju, važno utočište Rusa, i bori se za koru hleba u vremenima Velike ekonomske depresije, radeći sve do čega je mogao da dođe iz primenjene umetnosti, za šta je beogradskim akademskim slikarima bilo "ponižavajuće" da rade. Iz njegovog pera izlaze remek-dela tadašnjeg evropskog stripa, od kojih su mnoga sa velikom popularnošću čitana i u Francuskoj (naročito "Grofica Margo"). Sudbina se aprila 1941. ponovo poigrava sa ruskim umetnicima, a Kuznjecov se u okupaciji Beograda opredeljuje da sarađuje u propagandnom odeljenju nemačke vlasti, verovatno podstaknut teškim porodičnim traumama iz ruskog građanskog rata. Međutim, to je značilo i da ne sme sačekati sovjetske i jugoslovenske oslobodioce Beograda: u jesen 1944. beži iz Srbije. Skrasiće se u SAD desetak godina kasnije, a umreće 1980. u Los Anđelesu.

Prevodilac i pisac Pavle Poljakov rođen je 1904. u kozačkom mestu Ostrovskaja u Donskoj vojnoj oblasti, i do kraja života je sva njegova aktivnost bila vezana za vatreni kozački duh i kulturu. Kao šesnaestogodišnji pitomac kadetskog korpusa prebačen je sa svojom vojnom školom iz pakla građanskog rata, preko Grčke, u Kraljevinu Jugoslaviju, da bi se 1926. skrasio u Beogradu. U narednim godinama bavi se kozačkom kulturom, pisanjem, izvrsnim prevodima sa ruskog, ali i žestokim političkim aktivizmom, zbog čega je takođe na kraju II svetskog rata izbegao na Zapad. Skrasio se u Minhenu, kao istaknuti član kozačke emigracije i njene kulture, gde je 1981. umro. Njegov rukopis Pogibija Tihog Dona do danas nije objavljen, a detalji životnog puta do skora se nisu znali, dok ih Novosađanin Aleksej Arsenjev nije razjasnio.

Objaviti strip koji ne postoji

Reprint stripova "Bajka o caru Saltanu" i "Skaska o zlatnom petliću" je bio dugogodišnji san poznavalaca "zlatnog doba" srpskog stripa, a ključnu ulogu je odigrala upornost Zdravka Zupana, istoričara srpskog i jugoslovenskog stripa, da novim generacijama predoči radove prethodnika. Radeći reprint Kuznjecovljeve "Bajke o nesrećnom kralju" u jesen 1998, redakcija glasnika srpske strip-scene Mali striponoša imala je prilike da od Zupana vidi fragmente Puškinovih bajki u stripu. Priključivanjem velikog srpskog izdavača i urednika Srećka Jovanovića, grupa se oformila i rad je počeo odmah po kraju bombardovanja Beograda 1999.

Osnovni problem je bio što originali nisu postojali pošto su izgleda izgoreli u nemačkom bombardovanju Beograda 6. aprila 1941. godine, kada je uništena i tadašnja redakcija Zabavnika. Do sada su reprinti starih stripova za koje originali nisu postojali rađeni na isti način širom planete: repro-kamerama su snimane stare novine, a ručnim retuširanjem se ponekad restaurirao oštećeni deo crteža. Naravno, ishod je bio tek delić starog sjaja. Međutim, grupa koja je odlučila da reprintuje Puškinove bajke imala je mnogo veće ambicije: pokušati da novo izdanje bude dostojno značaja tih stripova. Jedino rešenje je bilo upotreba najmodernije računarske tehnologije, ali gotov model nije postojao jer su čak i najveće zapadne nacije radile svoje reprinte klasično, često sa polovičnim rezultatima.

Digitalna rekonstrukcija

Metod digitalne restauracije starih srpskih stripova je tako morao biti skoro izmišljen. Velika zasluga za ovo pripada Bobanu Kneževiću, poznatom izdavaču i piscu fantastike, koji je iskoristio svoje dugodišnje znanje pripreme za štampu i obrade slike da pronađe način po kojem je mladi Nenad Petrović tri meseca iz starih brojeva Zabavnika izvlačio na svetlo dana fragment po fragment drevnih remek-dela. Bez obzira na moć savremene tehnologije, zadatak je bio prilično osetljiv: stara novinska hartija je zbog kiselosti počela da se raspada, crne površine i linije su bile oštećene i neujednačene, a uz sve to postojao je i nervozno nabacani bojeni raster i fleka kojima je dopunjavan Kuznjecovljev crtež na ogromnim formatima tadašnjeg Zabavnika, a koji su morali da se sklone da bi crtež ponovo bljesnuo. Da bi se imao bilo kakav dostojan rezultat - a ambicija je bila: najdostojniji - bila je neophodna složena kombinacija kompjuterskih filtera i drugih manipulacija slikom, kao i strpljivo rekonstruisanje i restauriranje svih elemenata.

Rezultat tromesečnog Petrovićevog rada zapanjio je i same učesnike: dva vrhunska dometa evropskog stripa su tačno posle pola veka ponovo bljesnula svojim začudnim šarmom, a neki detalji su i današnje majstore pisanja i crtanja ostavljali bez daha. Za album koji je u čast dva veka Puškinovog rođenja objavljen u oktobru 1999, mladi crtač Antoan Simić je uradio naslovni kolaž, a jedan od najbitnijih srpskih stripara Zoran Tucić uradio je kompjuterski kolor. Knjiga je obogaćena i temeljnim člancima: Jovanović je napisao nadahnuti uvodnik i Puškinovu biografiju, Arsenjev je u Poljakovljevoj biografiji razrešio misteriju prevodiočevog rada, a Zupan je opisao Kuznjecovljev rad i sudbinu. Ovo izdanje grupe izdavača - Ravera Pres, Bonart i TIA Janus - izazvalo je nepodeljenu radost unutar srpske strip- zajednice: reč je bila o važnom datumu i izdanju koji svojim tehničkim karakteristikama odskače za dve klase i zapadnim reprintima.

Epilog

Nastavak priče obećava još neka iznenađenja. U ovom momentu "Janusov" studio je retko, ako i ne i jedino, mesto na kontinentu trajno opredeljeno za digitalnu restauraciju i rekonstrukciju stripova - upravo se rade dela Mome Markovića i Zdravka Sulića. A Zoran Tucić je - u godini kada mu je u pola miliona primeraka u njujorškom Hevi Metalu izašao strip "Konji Svetog Marka" (po prozi Milorada Pavića, još jednog Puškinovog prevodioca) - takođe prihvatio i poziv redakcije Politikinog zabavnika da ručno oboji Kuznjecovljev crtež, na tragu velikog Bilibina.

Sa strana Zabavnika iz 1940 možete u istom listu 2000. godine ponovo uroniti u jedan zaumni svet, ali sada sa malim poklon-dodatkom i ljubavlju generacije novog milenijuma. Poštovalaca i umetnika kojima slovenska kultura prethodnih vremena predstavlja trajnu radost.