Зоран Стефановић

Враћање старог дуга

Како су 1999. оживљена ремек-дела српског стрипа из Забавника 1940. године

Скраћена верзија овог текста објављена је у Политикином забавнику, 25. фебруара 2000. уз стрип "Скаска о златном петлићу" (по поеми А. С. Пушкина, 1940. написао П. Пољаков, нацртао К. Кузњецов, а 1999. рестаурирао Н. Петровић, обојио З. Туцић)

Време је било лето 1999, а место мали београдски студио за класично и електронско издаваштво. У сребрнастим одсјајима екрана рачунара, са пратњом тврде рок-музике, од јутра до вечери, у недељама које су се продужавале у месеце, пред младићевим усредсређеним погледом и прецизном контролом миша моћни софтвер за обраду слика је, линију по линију и површину по површину, враћао у живот ремек-дела српске популарне културе, стрипове које су последњи пут у пуном сјају видела деца која су читала Политикин забавник 1940. године.

Ненад Петровић из београдског студија "Јанус" је тако пола века касније враћао један стари дуг који су српски стрипари имали према великим претходницима: дигитално је рестаурирао и реконструисао стрипове "Бајка о Цару Салтану" и "Скаска о златном петлићу" које су по Пушкиновим бајкама-поемама урадили преводилац-сценариста Павле Пољаков и цртач Константин Кузњецов.

Хероји златног доба

Појава стрипа "Бајка о Цару Салтану" за Божић 1940. морала је представљати прилично узбуђење за тадашње читаоце Забавника, у периоду који данас називамо "златно доба српског стрипа". Подухват је заиста био изузетан: Пушкинове бајковите поеме су ремек-дела словенске литературе, а широј публици је мало познато да су неке писане и по мотивима српских бајки (попут "Бајке о рибару и златној рибици") које су великом песнику почетком треће деценије XIX века причале српске избеглице смештене на југ руске царевине.

Не знамо од кога је 1939. потекла идеја да се Пушкинове бајке адаптирају за стрип, али је везаност свих руских емигрантских уметника за књижевност своје отаџбине била бескрајна. Кузњецов је, поред уобичајених авантура и мелодрама, нацртао и доста адаптација по делима руских књижевника - Толстоја, Гогоља, Пушкина и Јершова. Преводилац и писац Павле Пољаков такође је оставио дубок, мада недовољно проучен и признат, траг у српској култури својим изврсним преводима, нарочито Гогољевих фантастичних прича и Пушкинових поема. Дакле, прилика је заиста била посебна - у елитном листу попут Забавника, врхунски преводилац и цртач адаптирају за српску публику два драгуља руске и словенске књижевности. Резултат је био још чаробнији чињеницом да је Кузњецов одлучио да доследно примени естетику и манир великог руског сликара Ивана Билибина, који је на размеђи XIX и XX века представљао сам врх уметности сецесије, до данас непревазиђен. Оба стрипа настала у овој комбинацији плене уметничком надахнутошћу и занатском темељношћу, чак и за данашњу публику блазирану свакојаким поп-културним чудима.

Судбина као чаша жучи

Међутим, судбина те генерације из "златног доба" далеко је била од сваког шарма и лепршавости, а граничила се са неком врстом уклетости, за шта су судбине Пољакова, Кузњецова, Соловјева, Лобачева и других, јасни примери. Сви припадају нараштају који је у слому велике Руске царевине попио чашу жучи већ у својим младим данима. Кузњецов је рођен 1895. у Петрограду у веома образованој породици. Отац му је као припадник аристократске Русије стрељан од стране нове власти 1920, а млади Константин бежи на југ Русије и прикључује се чувеној "белој" армији генерала Врангела (сахрањеног иначе у Београду). Након слома те армије, Кузњецов прелази у Србију, важно уточиште Руса, и бори се за кору хлеба у временима Велике економске депресије, радећи све до чега је могао да дође из примењене уметности, за шта је београдским академским сликарима било "понижавајуће" да раде. Из његовог пера излазе ремек-дела тадашњег европског стрипа, од којих су многа са великом популарношћу читана и у Француској (нарочито "Грофица Марго"). Судбина се априла 1941. поново поиграва са руским уметницима, а Кузњецов се у окупацији Београда опредељује да сарађује у пропагандном одељењу немачке власти, вероватно подстакнут тешким породичним траумама из руског грађанског рата. Међутим, то је значило и да не сме сачекати совјетске и југословенске ослободиоце Београда: у јесен 1944. бежи из Србије. Скрасиће се у САД десетак година касније, а умреће 1980. у Лос Анђелесу.

Преводилац и писац Павле Пољаков рођен је 1904. у козачком месту Островскаја у Донској војној области, и до краја живота је сва његова активност била везана за ватрени козачки дух и културу. Као шеснаестогодишњи питомац кадетског корпуса пребачен је са својом војном школом из пакла грађанског рата, преко Грчке, у Краљевину Југославију, да би се 1926. скрасио у Београду. У наредним годинама бави се козачком културом, писањем, изврсним преводима са руског, али и жестоким политичким активизмом, због чега је такође на крају II светског рата избегао на Запад. Скрасио се у Минхену, као истакнути члан козачке емиграције и њене културе, где је 1981. умро. Његов рукопис Погибија Тихог Дона до данас није објављен, а детаљи животног пута до скора се нису знали, док их Новосађанин Алексеј Арсењев није разјаснио.

Објавити стрип који не постоји

Репринт стрипова "Бајка о цару Салтану" и "Скаска о златном петлићу" је био дугогодишњи сан познавалаца "златног доба" српског стрипа, а кључну улогу је одиграла упорност Здравка Зупана, историчара српског и југословенског стрипа, да новим генерацијама предочи радове претходника. Радећи репринт Кузњецовљеве "Бајке о несрећном краљу" у јесен 1998, редакција гласника српске стрип-сцене Мали стрипоноша имала је прилике да од Зупана види фрагменте Пушкинових бајки у стрипу. Прикључивањем великог српског издавача и уредника Срећка Јовановића, група се оформила и рад је почео одмах по крају бомбардовања Београда 1999.

Основни проблем је био што оригинали нису постојали пошто су изгледа изгорели у немачком бомбардовању Београда 6. априла 1941. године, када је уништена и тадашња редакција Забавника. До сада су репринти старих стрипова за које оригинали нису постојали рађени на исти начин широм планете: репро-камерама су снимане старе новине, а ручним ретуширањем се понекад рестаурирао оштећени део цртежа. Наравно, исход је био тек делић старог сјаја. Међутим, група која је одлучила да репринтује Пушкинове бајке имала је много веће амбиције: покушати да ново издање буде достојно значаја тих стрипова. Једино решење је било употреба најмодерније рачунарске технологије, али готов модел није постојао јер су чак и највеће западне нације радиле своје репринте класично, често са половичним резултатима.

Дигитална реконструкција

Метод дигиталне рестаурације старих српских стрипова је тако морао бити скоро измишљен. Велика заслуга за ово припада Бобану Кнежевићу, познатом издавачу и писцу фантастике, који је искористио своје дугодишње знање припреме за штампу и обраде слике да пронађе начин по којем је млади Ненад Петровић три месеца из старих бројева Забавника извлачио на светло дана фрагмент по фрагмент древних ремек-дела. Без обзира на моћ савремене технологије, задатак је био прилично осетљив: стара новинска хартија је због киселости почела да се распада, црне површине и линије су биле оштећене и неуједначене, а уз све то постојао је и нервозно набацани бојени растер и флека којима је допуњаван Кузњецовљев цртеж на огромним форматима тадашњег Забавника, а који су морали да се склоне да би цртеж поново бљеснуо. Да би се имао било какав достојан резултат - а амбиција је била: најдостојнији - била је неопходна сложена комбинација компјутерских филтера и других манипулација сликом, као и стрпљиво реконструисање и рестаурирање свих елемената.

Резултат тромесечног Петровићевог рада запањио је и саме учеснике: два врхунска домета европског стрипа су тачно после пола века поново бљеснула својим зачудним шармом, а неки детаљи су и данашње мајсторе писања и цртања остављали без даха. За албум који је у част два века Пушкиновог рођења објављен у октобру 1999, млади цртач Антоан Симић је урадио насловни колаж, а један од најбитнијих српских стрипара Зоран Туцић урадио је компјутерски колор. Књига је обогаћена и темељним чланцима: Јовановић је написао надахнути уводник и Пушкинову биографију, Арсењев је у Пољаковљевој биографији разрешио мистерију преводиочевог рада, а Зупан је описао Кузњецовљев рад и судбину. Ово издање групе издавача - Равера Прес, Бонарт и ТИА Јанус - изазвало је неподељену радост унутар српске стрип- заједнице: реч је била о важном датуму и издању који својим техничким карактеристикама одскаче за две класе и западним репринтима.

Епилог

Наставак приче обећава још нека изненађења. У овом моменту "Јанусов" студио је ретко, ако и не и једино, место на континенту трајно опредељено за дигиталну рестаурацију и реконструкцију стрипова - управо се раде дела Моме Марковића и Здравка Сулића. А Зоран Туцић је - у години када му је у пола милиона примерака у њујоршком Хеви Металу изашао стрип "Коњи Светог Марка" (по прози Милорада Павића, још једног Пушкиновог преводиоца) - такође прихватио и позив редакције Политикиног забавника да ручно обоји Кузњецовљев цртеж, на трагу великог Билибина.

Са страна Забавника из 1940 можете у истом листу 2000. године поново уронити у један заумни свет, али сада са малим поклон-додатком и љубављу генерације новог миленијума. Поштовалаца и уметника којима словенска култура претходних времена представља трајну радост.