 |
Zdravko Zupan
Zlatno doba srpskog stripa
ili
Strip u Srbiji 1935 – 1941
"Projekat Rastko" - Biblioteka srpske kulture na Internetu, jul 1999.
Strip u Srbiji začet je u drugoj polovini XIX veka u brojnim humorističkim,
dečjim listovima i kalendarima kao razvijeni oblik karikature. Međutim,
usled objektivnih istorijskih okolnosti srpski strip će u jednom dužem
vremenskom periodu, koji se proteže do sredine tridesetih godina, biti
zaustavljen u svom evolutivnom razvoju.
Od 1912– 1918. Srbija je učestvovala u tri rata: dva balkanska rata (I
- Grčka, Bugarska i Srbija se oslobađaju od Turaka, II - Bugarska protiv
Grčke i Srbije) i Prvom svetskom (agresija Austro-Ugarske i Bugarske na
Srbiju), iz kojih je izašla kao pobednik, ali sa ogromnim ljudskim žrtvama
i materijalnim razaranjima: trećina stanovništva poginula, 50% svih muškaraca.
Po završetku Prvog svetskog rata došlo je do krupnih društvenih, ekonomskih
i političkih promena u Evropi. U Srednjoj i Jugoistočnoj Evropi pojavljuje
se niz nacionalnih i višenacionalnih građanskih država. Jedna od njih
je i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca formirana 1. decembra 1918. godine
u čijem se sklopu našla i doratna Srbija. Od 1929. Kraljevina SHS menja
naziv u Kraljevina Jugoslavija. Narodi koji su se našli u novoformiranoj
državi bili su na različitim stupnjevima ekonomskog i kulturnog razvitka.
Pri tom je opšti kulturni i obrazovni nivo Jugoslavije, kako u gradu tako
i na selu, zaostajao za Zapadnom Evropom. Prema popisu stanovništva iz
1921. godine u Kraljevini SHS je od ukupnog broja stanovnika (12,000.000)
iznad dvanaest godina starosti bilo nepismeno 51,5%.
U srpske novine strip je ušao indirektno – preko dodataka za najmlađe.
Prvi takav dodatak uvela je Politika početkom 1930. godine. U to
vreme ni jedan dnevni list nije imao posebnu stranu za decu. Po uzoru
na Politiku slične dodatke će uvesti i dnevnici Vreme i
Pravda, ali i neki nedeljni listovi. U njima su i dalje dominirale
strip-šale zabavnog ili edukativnog sadržaja sa tekstom ispod slika koji
je najčešće bio pisan u stihu. Takvi prilozi, bez oblačića i bez stalnih
likova, bili su prvenstveno usmereni na najmlađu publiku.
U vreme kada je novi medij tek utirao put ka osvajanju stalnog prostora
u dnevnoj i nedeljnoj štampi pojavio se u Beogradu 7. januara 1932. godine
ilustrovani dečji list Veseli četvrtak. On je predstavljao značajnu
novost u dotadašnjoj izdavačkoj praksi, jer je odvojio neuobičajeno veliki
prostor za stripovane priloge, koji su, međutim, umesto oblačića za govor
imali štampane potpise. Na njegovim stranicama prvi put se pojavio Miki
Maus (Mickey Mouse) od Volta Diznija (Walt Disney) u storiji pod naslovom
"Doživljaji Mike Miša", ali u obradi domaćih autora: crtača Ivana Šenšina
i scenariste Božidara Kovačevića. Tih godina Miki Maus bio je predmet
interesovanja i drugih stvaralaca u Srbiji. Paralelno sa njegovim avanturama
u Veselom četvrtku, u podlistku za najmlađe lista Vreme,
"Dečjem Vremenu", izlazio je strip "Doživljaji miša Mike i majmuna Đoke"
ruskog emigranta Sergija Mironovića Golovčenka. Pored Miki Mausa u Veselom
četvrtku su se pojavili i Adamson, Bim i Bum ("Katzenjammer Kids")
i Mačak Feliks ("Felix the Cat") pod raznim imenima sa propratnim tekstom
ispod slika, pisanim u stihu. Tako je početkom treće decenije ovog veka,
dok su čitaoce u SAD počeli da zabavljaju prvi junaci avanturističkog
stripa, u srpskom, kao uostalom i u evropskom stripu, još uvek vladala
ta pseudoliterarna tradicija sa opisima ispod slika. Premda Veseli
četvrtak nije bio dugog veka, ugasio se sa 39. brojem 28. septembra
1933. godine, on je tokom dvogodišnjeg izlaženja odigrao važnu ulogu jer
je trasirao put budućim izdavačima stripovanih listova.
Nacionalni novinski strip, poput onog u SAD, u Srbiji nije mogao da se
razvije, jer jednom kada su se otvorile prema ovom mediju, novine su interesovanje
svojih čitalaca uspevale da zadovolje kvalitetnijim i jeftinijim uvoznim
stripovima. To ni u kom slučaju ne znači da nacionalni strip, pored uvoznog,
nije dobijao prostor u dnevnim, nedeljnim ili dečjim listovima. Naprotiv,
u tom pogledu značajnu ulogu odigrali su vodeći beogradski dnevni listovi
Politika i Vreme. Oni su povremeno donosili stripovane priloge
domaćih autora, kako na svojim stranama tako i u dečjim dodacima. Osim
toga pokrenuli su i specijalizovana strip- izdanja.
Bomba X-9
Događaj, koji je možda jedan od najznačajnijih u istoriji srpskog i jugoslovenskog
stripa zbio se 21. oktobra 1934. godine na stranicama Politike.
Tog dana, samo mesec dana nakon što je okončan u SAD, Politika
je preko cele strane donela šest kaiševa stripa "Detektiv X-9" ("Secret
Agent X-9") Aleksandra Rejmonda (Alexander Raymond) i Dešajela Hemeta
(Dashiell Hammett). Njegovo objavljivanje je predstavljalo pravu senzaciju.
Tolika je to novost bila da je čak trebalo pronaći naziv za novi medij.
To je učinio Duda Timotijević, jedan od urednika Politike. On je
iz originalnog naziva na engleskom jeziku (comics strip) zadržao samo
drugi deo sintagme – strip. Najavljen kao: "najnovije čudo našeg vremena",
"roman koji se čita dva minuta dnevno", "kućni bioskop", strip je preko
noći osvojio čitaoce. Ubrzo su za Politikinim primerom krenuli
i drugi listovi. Najbrže je bilo Vreme, koje je 10. januara 1935.
otpočelo objavljivanje stripa "Radio patrola" ("Radio Patrol"), a tri
dana kasnije i stripa "Tim Tajlor" ("Tim Tylers Luck"). Objavljivanje
prvih avanturističkih stripova u Politici i Vremenu, pored
toga što je predstavljalo svojevrsnu senzaciju, podsticajno je delovalo
i na domaće autore. Prvi se oglasio Vlasta Belkić u ilustrovanom listu
Nedelja. Inspirisan Rejmondovim i Hemetovim stripom, on od 24.
februara do 7. aprila 1935. godine objavljuje kriminalistički strip "Avanture
detektiva Hari Vilsa". Vlastimir Vlasta Belkić (Beograd, 1896- ? ) više
je ostao upamćen po zanimljivim naslovnim stranama i karikaturalnim stripovima
sa Diznijevim i drugim popularnim likovima iz sveta stripa, crtanog i
igranog filma, rađenim za Miku Miša, nego po svom prvencu koji
je bio opterećen brojnim početničkim slabostima. Samo mesec dana kasnije,
23. marta iste godine, Đorđe Lobačev i Vadim Kurganski u ilustrovanom
listu Panorama otpočinju kriminalističku storiju "Krvavo nasledstvo"
pod pseudonimom Džordž Strip i Vladimir Cilić. Pomenuti strip redakcija
Panorame najavljuje kao "združeno delo jednog Jugoslovena i Amerikanca",
koji će čitaocima pružiti "jedan izvanredan događaj iz našeg života –
na jedan potpuno amerikanski način". Nekako u isto vreme u jednom dečjem
listu Aleksije Ranhner prema scenariju Slavka Petrovića crta strip "Zadrugarsko
srce", opredeljujući se za folklornu tematiku. Iz ovog perioda datira
i debeljuškasti Stojadin Mome Markovića, koji se pojavio u novopokrenutom
humorističkom listu Ošišani jež. Stojadin će i narednih godina
zabavljati čitaoce Ošišani ježa kao junak pojedinačnih tabli, ali
i celovitih epizoda. Iako je pomenuti strip bio humorističko-satiričnog
profila, virtuozni Marković ge je uspešno crtao u klasičnom realističkom
stilu koji je vladao tridesetih godina, dok se na pisanju scenarija ogledalo
više različitih autora.
Uporedo sa realističkim avanturističkim stripom srpske dnevne listove
osvaja i karikaturalni strip. I tu opet prednjači Politika koja
20. januara 1935. donosi geg-tablu sa Diznijevim Miki Mausom (Mickey Mouse)
pod naslovom "Mikijeva savest", a samo mesec dana kasnije i prvi humoristički
strip u nastavcima "Plutonova velika trka" ("Mickey Mouse and Pluto the
Racer"). Miki Maus bio je već dobro poznat mnogim čitaocima sa filmskog
ekrana. U januaru te godine, na primer, on je uveliko uveseljavao posetioce
prestoničkog bioskopa "Koloseum". Od tog trenutka Diznijevi junaci će
postati neka vrsta zaštitnog znaka lista Politika. Pored Miki Mausa
i Paje Patka (Donald Duck) u Politici su objavljivane i "Sili simfonije"
("Silly symphonies") na čijem su prevođenju radili vrsni novinari Duda
Timotijević, Bata Vukadinović, pa čak i direktor ove ugledne novinske
kuće Vladislav Ribnikar. Miki Maus i Paja Patak, kao i ostali junaci Volta
Diznija, uživali su tih godina zaista veliku popularnost. Zbog toga će
njihova imena, pogotovo Mikijevo, biti rado korišćena za nazive stripovanih
listova (Mikijeve novine, Mika Miš, Mikijevo carstvo,
Paja Patak).
Iznenađeni brzinom kojom je novi medij sticao popularnost, izdavači su
počeli da razmišljaju i o drugim oblicima korišćenja stripa. I tako su
se već u proleće 1935. godine pojavili Strip i Crtani film,
prvi specijalizovani strip-listovi. Te godine u Srbiji dolazi do oživljavanja
privrednog razvoja, što se odrazilo i na razvoj štamparstva kroz porast
štamparskih porudžbina. Beograd, koji je neposredno posle Prvog svetskog
rata imao svega dve štamparije, krajem tridesetih godina postaje najveći
štamparski centar ne samo Srbije nego i Jugoslavije. Na pojavu listova
Strip i Crtani film, međutim, uticali su i neki događaji
vezani za razvoj stripa u Evropi, posebno u Francuskoj i Italiji. Naime,
odlučujući prodor američkog stripa u ove dve zemlje obeležen je pokretanjem
italijanskog lista L' avanturoso 14. oktobra 1934. godine firentinskog
izdavača Nerbinija i francuskog lista Le Journal de Mickey 21.
oktobra 1934. godine (vremenski se u potpunosti poklapa sa početkom objavljivanja
"Detektiva X-9" u beogradskoj Politici) pariskog izdavača Pol Vinklera
(Paul Winkler). Nema nikakve sumnje da su ova izdanja, uz italijanske
listove Topolino i L Audace, kao i francuske Robinson
i Hop-la, izvršila određeni uticaj na slične listove u Srbiji.
Tako je Strip po svojoj opremi, formatu i broju strana bio koncipiran
po uzoru na Nerbinijev Topolino. Čak je, od 21. broja, imao i identično
zaglavlje sa ucrtanim Miki Mausom. Ovakav koncept strip-listova na novinskom
formatu, pre no što će se definitivno ustaliti magazinski format, sledili
su i drugi predratni izdavači: I. Zrnić (Crtani film), J. Grdanički
(Crveni vrabac), A. J. Ivković (Robinson, Tarcan),
list Vreme (Vreme strip) i list Politika (Politikin
zabavnik). Izuzev Politikinog zabavnika, koji izlazi i danas,
svi pomenuti listovi bili su manje ili više kratkog veka.
Strip
Prvi srpski list u kome je strip zauzimao dominantno mesto pojavio se
u Beogradu 10. aprila 1935. godine pod naslovom Strip kao dodatak
ilustrovanog lista Panorama. Prvi broj Stripa deljen je
besplatno u reklamne svrhe. Njegov izdavač, odnosno izdavač Panorame,
bio je Anatolije Ivanović, vlasnik izdavačkog i štamparskog preduzeća
"Narodna prosveta", a urednik (od 40. broja i vlasnik) Vojin M. Đorđević.
Strip" je izlazio do 4. juna 1936. godine, kada se nakon četrnaest meseci
ugasio sa 63. brojem. Pored Flaš Gordona (Flash Gordon), koji je bio stalni
sadržaj lista, Strip je doneo čitav niz premijernih ostvarenja
čiji su autori bili pretežno ruski umetnici, izbeglice-emigranti. Oni
su se u borbi za egzistenciju prihvatali svakojakih poslova, pa čak i
tako prezrenih zanimanja kakvim se u Jugoslaviji dugo smatralo crtanje
stripova.
U Kraljevinu SHS ruske izbeglice-emigranti stižu nakon Oktobarske revolucije
i građanskog rata od početka maja 1919. do kraja 1921. godine. S obzirom
na istorijske veze i versku pripadnost, najviše ih se zadržalo u Srbiji
i u Beogradu. Većina je imala srednje i visoko obrazovanje i znala strane
jezike. U međuratnom periodu ruski stvaraoci ostavili su dubok trag u
kulturnom, naučnom i društvenom životu. Pored uticaja na opštu kulturu
praktično su formirali beogradski balet i operu, utemeljili pozorišnu
scenografiju, dali ogroman doprinos u arhitekturi, a ilustraciju i strip
doveli do evropskog nivoa.
Već pomenuti Vadim Kurganski i Đorđe Lobačev u Stripu objavljuju
strip "Zrak smrti" inspirisani romanom A. Tolstoja "Hiperbolid inženjera
Garina". To je bio drugi rad tandema Lobačev-Kurganski. Vadim Kurganski
se nakon toga povukao iz ovog posla. Umro je u SAD polovinom sedamdesetih
godina. Đorđe Lobačev je nastavio da se bavi stripom radeći prema sopstvenim
scenarijima ili adaptirajući literarne predloške. Istaknuti karikaturista
Ošišanog ježa Nikola I. Tiščenko, pod pseudonimom Ten objavio je
na naslovnoj kolornoj strani strip "Šaljivi doživljaji detektiva X-9".
Kao što se iz samog naslova može zaključiti radilo se o parodiji tada
veoma popularnog stripa "Detektiv X-9". Pored Lobačeva i Tiščenka na stranicama
Stripa debitovao je i njihov zemljak Nikola Navojev čiji će raskošni
talenat zablistati punim sjajem tek na stranicama Mikijevog carstva.
Navojev je ostavio za sobom impozantan opus od preko 40 kompletnih stripova.
Za Strip je nacrtao više storija: "Rat pod zemljom", "Crna krila
na ostrvu Amazona", "Lovci orhideja smrti", "Moderni gusari" i druge.
Ali, najzanimljivija od svih bila je priča o Tarcaneti, polunagoj i poludivljoj
devojci iz džungle.
Samo dve nedelje nakon izlaska prvog broja Stripa, 25. aprila
1935, u Jugoslovenskim ilustrovanim novinama beogradskog izdavača
Ivana Zrnića pojavio se prvi broj Crtanog filma. Kao i Strip
i on je naišao na slab prijem kod čitalaca, ali je za razliku od svog
prethodnika uspeo da se održi sve do 30. septembra 1936. godine. Bio je
grafički siromašniji i dobrim delom je bazirao svoj sadržaj na već prevaziđenoj
stripovskoj formi sa tekstom ispod slika. Pored "Tarzana" Harolda Fostera
list je donosio i Diznijevog Miki Mausa u obradi malo poznatih domaćih
autora, zatim "Tri ugursuza" ("Les Pieds Nickeles") Luja Fortona (Lois
Forton), kao i strip Džo Mak Manusa (George McManus) "Porodica Tarana"
("Bringing Up Father") pod nazivom "Fema i njen Joca". Iako je redakcija
Crtanog filma u svom prvom broju pozvala na saradnju "crtače, dame
i gospodu, sve one koji smatraju da bi ih zanimao ovaj način rada", odziv
je bio ispod svakog očekivanja. Za skoro godinu i po dana na njegovim
stranama nije se pojavio nijedan domaći rad vredan pažnje.
Mika Miš i nastanak pravog i samosvojnog srpskog stripa
Ako su Strip i Crtani film bili prolazna etapa u ovoj oblasti
izdavaštva to nije bio slučaj i sa Mikom Mišem kojeg je pokrenuo
Aleksandar J. Ivković u Beogradu 21. marta 1936. godine. Aleksandar J.
Ivković (Odesa, 1894 – Beograd, 1969) držao je između dva rata Izdavačko
knjižarsko preduzeće i fotocinkografiju "Rus". Došavši iz Rusije oženio
se Srpkinjom Darinkom Ivković i uzeo njeno prezime. Godine 1937. sa L.
Lustigom osnovao je preduzeće Universum Press koje se bavilo izdavanjem,
izradom i distribucijom stripa. Iako je najavljen i koncipiran kao dečji
list, Mika Miš je u početku donosio pored stripova i humor, pesmice,
ukrštenice, zagonetke i slične priloge, on će ubrzo biti pretvoren u pravi
strip list. Pod uredničkom rukom Milutina S. Ignjačevića Mika Miš
će za relativno kratko vreme preuzeti vodeću ulogu u ovoj oblasti izdavaštva
i zadržati tu čelnu poziciju sve do 4. Aprila 1941. kada je sa 504. brojem
prestao da izlazi, jer je Hitlerova Nemačka počela da bombarduje Beograd
dva dana kasnije. Svoj visoki renome Mika Miš umnogome duguje najpopularnijim
junacima američkog stripa: Princu Valijantu (Prince Valiant), Fantomu
(Phantom), Mandraku (Mandrake the Magician), Flašu Gordonu i drugim. Međutim,
ugledu Ivkovićeve revije isto toliko su doprineli i stripovi grupe domaćih
crtača. U prvo vreme prisutni su Nikola Navojev i Đorđe Lobačev, ali već
1937. pridružiće im se i ostali majstori beogradskog stripa. Okupljanje
većeg broja kvalitetnih autora predstavljao je do tada jedinstven primer
u istoriji srpskog stripa. Do početka Drugog svetskog rata na tlu Srbije
ovdašnji su autori ostvarili impozantne opuse od po dvadesetak i tridesetak
kompletnih storija, učinivši od Beograda tridesetih godina, bez preterivanja
se može reći, jednu od prestonica evropskog stripa. Ne poričući izvesne
uticaje, strip u Srbiji više nikada neće dostići takav stepen samosvojnosti
i autentičnosti dajući svoj doprinos i u pripovedačkom i u grafičkom pogledu
riznici evropskog i svetskog stripa. Gotovo da nema žanra u kome se srpski
strip iz tog perioda nije oprobao (istorijski, pustolovni, vestern, naučno-fantastični,
melodramski, kriminalistički). Naravno, ne uvek sa podjednakim uspehom.
O tome tužno svedoče Šenšinov "Crveni bizon", Solovjevljev "Big Kid",
Lobačevljev "Šeikov sin". Sve su to pokušaji značajnih autora. Međutim,
na drugoj strani Šenšinovi "Hrabri vojnik Švejk", "Zvonar Bogorodične
crkve", Solovjevljevi "Robin Hud", "Ajvanho", "Bufalo Bil", Lobačevljevi
"Gospodar smrt", "Baron Minhauzen", "Baš Čelik", Kuznjecovljevi "Grofica
Margo", "Tri života", "Pikova dama", "Bajka o caru Saltanu", Jankovićevi
"Maksim", "Pop Ćira i pop Spira", "Ranhnerovi "Jadnici", "Revizor", Navojevljevi
"Mali moreplovac", "Mladi Bartulo", "Zigomar", Lehnerovi "Džarto" i "Sigfrid",
Markovićev "Stojadin" – sve su to redom pobrojana remek-dela u svom domenu
stripske dramaturgije i na nju aplicirane forme. Što se tiče likovnih
i stilskih odlika pobrojanih ostvarenja ona svojom raznolikošću i izvornošću
nimalo ne zaostaju za svojim tematskim i žanrovskim bogatstvom. Uglavnom
je reč o realističkim avanturističkim stripovima. Osim nekoliko izleta
u karikaturalnu stilizaciju ("Boemi" Konstantina Kuznjecova i "Avanture
nestašnog Bobia" Đuke Jankovića) ova vrsta je bila prilično zapostavljena.
Najvažniji crtači tridesetih godina u srpskom stripu bili su: Đorđe Lobačev,
Sergej Solovjev, Konstantin Kuznjecov, Nikola Navojev, Ivan Šenšin, Aleksije
Ranhner, te Đuka Janković i Sebastijan Lehner. Uz već pomenutog Momu Markovića
neophodno je istaći i Marijana Ebnera i Đorđa Malog. Svi su bili obrazovani
i uneli su puno duha u svoje stripove.
Autori su uživali potpunu kreativnu slobodu. Nisu postojala nikakva ograničenja
pri komponovanju table ili određivanju broja slika na njoj. Preovladavala
je praksa da se stripovi rade od broja do broja, odnosno po nekoliko tabli
unapred, pošto su objavljivani u nastavcima (u svakom broju po jedna tabla),
a samo izuzetno se dešavalo da se predaju kompletni kao, na primer, za
ediciju Mali zabavnik A. J. Ivkovića koja je donosila celovite
i to uglavnom premijerne stripove mladih i talentovanih, ali i nedovoljno
afirmisanih autora. Usled takvog načina rada dešavalo se da nastavak nekog
stripa izostane iz jednog pa i više brojeva. To je uglavnom proticalo
bez ikakvog komentara, ponekad je objašnjavano"tehničkim razlozima" ili
je pravdano zdravstvenim stanjem autora, kao što je navela redakcija Paje
Patka u svom jedanaestom broju: "Zbog bolesti našeg saradnika, u ovom
broju nismo mogli doneti nastavak romana 'Krijumčari ljudi'". U jednom
svom pismu iz 1985. godine Đorđe Lobačev piše na ovu temu: "Za Miku
Miša i Mikijevo carstvo radio sam uglavnom iz broja u broj.
Pred odlazak na odsustvo (otkada sam postao saradnik Politike,
jer pre toga nisam ni pomišljao na odsustvo) spremao sam unapred table
za mesec dana. Za Politiku i Politikin zabavnik imao sam,
po pravilu, uvek nekoliko tabli (šlajfni) izrađenih unapred (najmanje
za mesec dana). I unapred su bivali smišljeni svi scenariji. "Hajduk Stanko"
je jedini strip koji je bio završen pre početka štampanja".
Sa izuzetkom Đorđa Lobačeva, Sebastijana Lehnera i donekle Konstantina
Kuznjecova vodeći beogradski majstori su gotovo u potpunosti bili oslonjeni
na tekstove svojih saradnika, a veoma često su kao predloške koristili
književna dela, srpske epske narodne pesme i pripovetke. U izboru književnih
predložaka nije bilo posebnih pravila. Podjednako su obrađivani strani
i domaći pisci. Potreba za dobrim scenarijima bila je, barem kada je reč
o Miki Mišu, izgleda veća nego za crtačima. Tako je uredništvo
ovog lista polovinom juna 1937. raspisalo veliki nagradni konkurs "za
nekoliko originalnih libreta" za strip. Tom prilikom istaknute su "oblasti"
iz kojih treba da bude 'libreto': "fantastične, egzotične, kriminalno
detektivske, u žanru stripova Detektiva X-9". Takođe se od učesnika zahtevalo
da "razvoj radnje u stripu bude živ, sa brzim tempom i snažnim zapletom".
Crtači i scenaristi su se veoma retko potpisivali ili su to činili koristeći
pseudonime koji su, kao po pravilu, imali amerikanizirani prizvuk. To
je verovatno bilo zbog toga što je američki strip u to vreme bio najpopularniji,
a i čitaoci su uvek više vrednovali ono što dolazi iz inostranstva. Đorđe
Lobačev je, na primer, dugo među kolegama i prijateljima bio poznat kao
Džordž Strip, jer se tako potpisao u svojim prvim stripovima. Nikola Navojev
je koristio razne pseudonime od kojih je najpoznatiji Nick Woodly. I Konstantin
Kuznjecov je u par navrata pribegao ovoj praksi potpisavši se kao K. Kulidž
i Steav Doop.
U godinama pred rat film je u Srbiji bio glavna narodna zabava ali su
bioskope posećivali i članovi najuglednijih srpskih porodica. Izdavači
i urednici stripa su bili pasionirani filmski gledaoci. Neki, kao na primer
Vojin M. Đorđević i Milutin S. Ignjačević i sami su se bavili filmom.
A koliko se usadilo mišljenje da je strip po svom izrazu veoma blizak
filmu svedoče i najave za stripove ili filmove u beogradskoj štampi. U
tom pogledu ilustrativna je najava Diznijevog stripa "Plutonova velika
trka" koji je početkom 1935. izlazio u Politici: "Danas je Miki
sa celim svojim društvom prešao sa filmskog platna u stupce Politike".
Razume se, mogle su se pročitati i obrnute reklame. Beogradski bioskop
"Koloseum" 24. oktobra 1938. najavljuje novi film sledećim rečima: "Od
sutra Flaš Gordon, najpopularniji strip-roman na filmu". A bioskop "Novaković"
u prvoj polovini februara 1941. godine ovako preporučuje film o Tajnom
agentu X-9: "Prema čuvenom strip romanu Politike snimljen je najuzbudljiviji
film svih vremena, isprepleten snažnom akcijom i do sada neviđenim herojskim
podvizima neustrašivog tajnog agenta - džinovska senzacija kakve još nije
bilo na bioskopskom platnu". Stoga nije čudno što su na autore okupljene
oko tadašnjih strip izdanja, osim već pomenutih književnih predložaka,
veoma inspirativno delovala i brojna filmska ostvarenja. Tome je verovatno
doprinelo i to što je film takođe pribegavao obradi proznih dela pa je
ponekad teško razlučiti da li je podsticaj za neki strip potekao sa velikog
ekrana i li pročitane knjige. Međutim, kada se govori o ovom uticaju onda
je neophodno napomenuti da se on nije ogledao samo u izboru tema i preuzimanju
pojedinih obrazaca, nego i određenih formi izražavanja. Čak i letimičan
pregled beogradskog filmskog repertoara i naslova stripova u beogradskim
izdanjima ubedljivo svedoči o njihovoj zanimljivoj podudarnosti. Uzmimo
za primer 1938. godinu. Desetog januara u bioskopu "Luksor" premijerno
je prikazan film "Poštareva kći", a dve godine kasnije objavljen je u
Miki Mišu istoimeni strip Aleksija Ranhnera. Istog meseca Beograđani
su mogli da gledaju i "Taras Buljbu" kojeg će Nikola Navojev naredne godine
po drugi put obraditi u stripu na stranicama Mikijevog carstva.
A početkom februara na repertoaru bioskopa "Triglav" nalazi se film "Pikova
dama", čija će ekranizacija inspirativno delovati na Konstantina Kuznjecova
da dve godine kasnije kreira jedan od svojih najboljih stripova. Naravno,
ovim se spisak uzajamnih veza stripa i filma ni izdaleka ne iscrpljuje.
Odomaćila se, takođe, praksa da se popularni roto-romani domaćih pisaca
obrade i u stripu . To se obično događalo po objavljivanju pisane verzije
("Tajne Abisinskih gudura", "Carev štitonoša"). Bilo je, međutim, primera
da roto-roman i strip izlaze istovremeno, kao što je to bio slučaj sa
romanom "Crna maska ili lord Varvik". Ili, pak, da se u roto-romanu kao
prilog donosi ukratko prepričan sadržaj u formi stripa ("Grešnica").
Aleksandar J. Ivković je plasirao mnoge stripove svojih saradnika, doduše
bez njihovog znanja, u inostranstvo putem svoje agencije Universum Press,
čiji se kopirajt često nalazio na crtežima domaćih autora. Teško je danas
utvrditi šta je sve od autora iz Srbije plasirano van granica zemlje,
ali je poznato da su neki njihovi radovi štampani u više francuskih listova.
U listu Les Grandes aventures objavljivani su stripovi Đuke Jankovića
("La Course aux millions", "L' Enfant de la brousse"), Sergeja Solovjeva
("Le Mystere du Dalai-Lama"), Đorđa Malog ("Le Roi des contrebandiers"),
Nikole Navojeva ("Le petit mousse", "Tarass Boulba") i Konstantina Kuznjecova
("Ali-Baba et les 40 voleurs", Orient-express"). Kuznjecovljevi stripovi
štampani su i u nekim drugim francuskim listovima: Jumbo ("Simbad
le Marin"), Aventures ("Singes a nous laventure", "Le Descendant
de Gengis-Khan"), Le journal de Toto ("Le Dragon vert"), Gavroche
("La Comtesse Margot"). Strip "Princeza Ru" od Đorđa Lobačeva izlazio
je u listu Aventures pod naslovom "Princesse Thanit". Po ugledu
na izdavača Mike Miša i Milutin Ignjačević je, pošto se odvojio
i pokrenuo Mikijevo carstvo, uspeo da plasira neke stripove na
francusko tržište, kao što je na primer "Džarto" Sebastijana Lehnera.
Lehnerov strip je objavljen u francuskom listu Gavroche pod imenom
"Sartor".
Cenzura
Od samog početka sadržina stripova je, zavisno od opštih društvenih kretanja,
bila podvrgavana oštroj i nemilosrdnoj cenzuri. Uvek brižni cenzori su
i u sadržini stripova pažljivo tragali za prikrivenim napadima na vlast.
U istoriji srpskog stripa zabeleženo je više takvih primera, naročito
posle Drugog svetskog rata, a prvi poznati slučaj cenzurisanja stripa
u Srbiji potiče iz 1937. godine. Tadašnjem državnom cenzoru koji je odobravao
stranice dnevnog lista Politika učinilo se da u stripu "Miki i
njegov dvojnik" ("Mickey Mouse as the Monarch of Medioka") postoje neke
sličnosti sa prilikama na srpskom dvoru, odnosno sa onim što se tih dana
pričalo po Beogradu: da knez Pavle Karađorđević namerava da preuzme presto
maloletnom kralju Petru, pa je sprečio objavljivanje stripa, prva tri
dana decembra, kao i 5. decembra. Zbog izveštavanja o ovom događaju iz
Beograda je proteran novinar Hjubert Harison (Hubert Harisson), dopisnik
"Njujork Tajmsa" i britanske novinske agencije Rojter. Kada je saznao
za ovaj neprijatan događaj Volt Dizni je Politici uputio telegram
u kome je, s blagom ironijom, izrazio žaljenje što je list zbog njegovog
stripa imao neprilike.
Na sud zbog stripa
Godina 1938. bila je u Srbiji najplodnija po broju pokrenutih strip izdanja.
Od njih pet, koliko se pojavilo, čak četiri je prestalo da izlazi iste,
odnosno početkom naredne godine, dok je između dva došlo do velikog spora.
Krajem marta u razmaku od samo jednog dana pokrenuta su dva nova lista.
Ovakva pojava ne bi izazvala posebnu pažnju da joj nije prethodila neuobičajena
zbrka, a potom i otvoren sukob izdavača, do tada nezapamćen u ovoj oblasti
izdavaštva. U osnovi sukoba ležala je namera A. J. Ivkovića i I. Zrnića
da svoje listove naslove Tarcan, odnosno Novi Tarcan, prema
popularnom junaku E. R. Barouza. Iskoristivši suparničku reklamu u dnevnoj
štampi, Ivković je uspeo da se pojavi na tržištu pre svog konkurenta,
pa je Zrnić bio prinuđen da odustane od naziva Novi Tarcan i da
preko njegovog zaglavlja, pošto je list već bio odštampan, nalepi novi
logo sa imenom Truba. Međutim, kako se ispostavilo to je bio samo
uvod u nemilosrdnu konkurentsku borbu. Ona je najpre vođena oko izdavačkih
prava na objavljivanje stripa "Tim Tajlor", epizode koja je u Trubi
naslovljena "Tajna jezera Vamba", a u Miki Mišu (pošto je Ivković
u celu stvar uključio i matično izdanje) "Tajanstveno jezero", da bi svoju
kulminaciju dostigla u julu iste godine zbog stripa "Fantom" ("The Phantom")
Li Foka (Lee Falk) i Rej Mura (Ray Moore). Tom prilikom su i jedan i drugi
izdavač učinili presedan posvetivši po jedan kompletan broj Trube,
odnosno Mike Miša, ovom, u to vreme, izuzetno popularnom stripu.
Kako se na kraju se ovaj mali izdavački rat okončao nije poznato, osim
da je, po svemu sudeći, svoj epilog dobio na sudu. Bilo kako bilo, Ivkoviću
je ipak pošlo za rukom da se oslobodi konkurencije. Uprkos solidnom repertoaru
čiju su okosnicu činili italijanski i francuski stripovi, dakle evropski
stripovi: "Malajski tigar" ("Sandokan") kojeg je kreirao Gvido Moroni
Čelzi (Guido Moroni Celsi), "Saturn protiv zemlje" ("Saturno contro la
Terra") Federika Pedrokija (Federico Pedrocchi) i Đovani Skolarija (Giovanni
Scolari), "Kosmopolis" ("Futuropolis") Rene Pelosa (Rene Pellos); ali
i neki zanimljivi američki stripovi: "Tetkin šampion" ("Abbie an Slats")
R. Van Barena (R. Van Buren), "Živa Meta" ("Red Barry") Vil Gulda (Will
Gould), koji je stigao u italijanskom prevodu kao Bob Star; bez ijednog
domaćeg ostvarenja, Truba, ipak, nije mogla da bude pravi takmac
Ivkovićevim izdanjima, pa je nestala sa strip-scene 13. oktobra 1938.
godine, posle 55. izdatih brojeva. Ako je to moglo da posluži kao nekakva
uteha njenom izdavaču, Tarcan je obustavljen već sa 14. brojem,
22. juna iste godine.
Stalno strahujući od konkurentskih sposobnosti drugih listova, kao i
realne mogućnosti pojave novih, A. J. Ivković je pored, Mike Miša,
pokrenuo više drugih listova nastojeći na taj način da pored podupiranja
osnovnog izdanja, suzi tržišni prostor i ujedno veže što više kvalitetnih
domaćih autora. U Zabavniku, nekoj vrsti strip albuma, reprizirani
su stripovi iz Mike Miša kao kompletne storije; Mali zabavnik,
kao što je već rečeno, donosio je premijerna ostvarenja mladih ali nedovoljno
afirmisanih autora, od kojih su najdarovitiji dobijali priliku da se pojave
i u matičnom izdanju; dok je Veseli zabavnik bio ispunjen humorističkim
stripovima.
Iako je Ivković vezao za svoja izdanja veći broj autora ipak je interesovanje
za ovu oblast bilo veliko pa su i drugi listovi, pokretani u međuvremenu,
odvajali prostor za sve one koji su hteli da se oprobaju u novom mediju.
Tako su izdavači Bufalo Bila i Paje Patka, dva kratkotrajna
lista pokrenuta tokom 1938. godine, koncipirali svoja izdanja po uzoru
na Miku Miša, ustupivši svoje stranice, kako inostranim tako, i
domaćim autorima. Za razliku od prvog lista u kome ni jedan domaći rad
ne zaslužuje da mu se posveti posebna pažnja, u Paji Patku je sarađivalo
nekoliko talentovanih mladića: Žika Mitrović, Marijan Ebner, Sebastijan
Lehner i Veljko Kockar. Prva dvojica su takođe sarađivali u Miki Mišu
i Malom zabavniku, dok će Sebastijan Lehner svoju punu afirmaciju
steći tek na stranicama Mikijevog carstva. Uprkos trudu njihovih
redakcija ni jedan ni drugi list nisu uspeli da privuku veći broj čitalaca
i da se održe na sve probirljivijem tržištu.
Najblistavije godine strip izdavaštva u Srbiji
Sve do početka 1939. godine Mika Miš nije imao pravu konkurenciju.
Listovi koji su pokretani bili su suočeni sa brojnim problemima: od organizaciono–tehničkih,
preko finansijskih, pa sve do onih koji su se ticali kreativnih mogućnosti
njihovih autora, te su nestajali sa scene pre no što bi i stigli da zažive.
Tek sa pojavom Mikijevog carstva i Politikinog zabavnika
početkom 1939. neprikosnovena tržišna pozicija Mike Miša biće ozbiljno
dovedena u pitanje, a njegov izdavač će po prvi put morati da se suoči
sa pravom konkurencijom. Ali, pojava Mikijevog carstva i Politikinog
zabavnika nije bila jedini udarac koji je zadesio izdavača Mike
Miša. Gotovo nenadoknadiv gubitak za njega je predstavljao odlazak
uglednog i iskusnog urednika Milutina S. Ignjačevića. Milutin S. Ignjačević
(Beograd, 1899 – Beograd, 1949) završio je Visoku filmsku školu u Pragu
i Minhenu. Godine 1922 – 1923. snimio je seriju kratkih filmova pod pseudonimom
Tagoran Gand. Sa R. Jovanovićem 1929. osnovao je u Beogradu preduzeće
"Adrija nacional". Oni su nekoliko godina vodili elitni bioskop "Kleridž",
sa odabranim repertoarom. Snimili su, 1930. i 1932. i dva igrana filma
"Kroz buru i oganj" i "Na kapiji Orijenta". Pokrećući Mikijevo carstvo
Ignjačević je povukao za sobom vodećeg scenaristu Branka Vidića i talentovanog
Nikolu Navojeva. Osim Navojeva, a pored Sebastijana Lehnera, glavni saradnici
Mikijevog carstva bili su Ivan Šenšin, Đorđe Lobačev i Sergej Solovjev.
Svi oni su svojom saradnjom dali poseban pečat listu kreirajući za njega
neke od svojih antologijskih stripova. Prešavši u novi list Šenšin se
potpuno vezao za njega. Đorđe Lobačev nije nikada prekidao svoju saradnju
sa Mikom Mišem i Politikinim zabavnikom, kao ni Sergej Solovjev
koji je uoči rata uspostavio kontakt sa Politikinim zabavnikom.
Od samog početka preduzimljivi Ignjačević je nastojao da osim domaćih
obezbedi i uvozne stripove. U nemogućnosti da se domogne nekih u to vreme
u Srbiji veoma popularnih prekookeanskih stripova, kao što su "Fantom"
i "Flaš Gordon", koje su već otkupili drugi izdavači, a da bi udovoljio
ukusu publike, pribegao je sledećoj taktici: Detektivu X-9 promenio je
ime u Kapetan Fantom, a Brik Bradfordu u Gordon Velš, dok je strip "Pirati
vazduha", crtan u realističkom Rejmondovom stilu, pompezno najavio kao
"najnovije grandiozno delo slavnog A. Rejmonda". Koliko je bilo moguće
utvrditi radilo se, u stvari, o stripu "Will Sparrow, il pirata del cielo"
italijanskog crtača Kurta Cezara (Kurt Caesar). Iako je na table Cezarovog
stripa pedantno nalepljen Rejmondov potpis upućenim čitaocima je moralo
biti jasno da je reč o običnoj prevari. Kao deo iste uređivačke platforme
nastao je i maskirani osvetnik Zigomar koji je veoma brzo postao miljenik
čitalačke publike. Kreirali su ga Nikola Navojev i Branko Vidić po uzoru
na Fokovog i Murovog Fantoma, maja 1939. godine. Zigomar je takođe bio
obučen u kostim pripijen uz telo, nosio je masku preko lica, dok je na
ruci imao prsten sa ugraviranim slovom Z. Ali, za razliku od Fantoma čiji
je nerazdvojni saputnik bio pripitomljeni vuk Devil, Zigomaru, koga je
krasio i crni plašt, društvo je pravio mali Kinez po imenu Či Jang. Zanimljivo
je da su Vidić i Navojev u svoj strip u jednom trenutku uveli čak i Fantoma.
Očigledno se radilo o želji redakcije Mikijevog carstva da makar
i na posredan način uvrsti Fantoma u svoj repertoar. Što se uvoznih ostvarenja
tiče Ignjačević je uspeo da obezbedi i stripove "As Dramond" ("Ace Drummond"),
manje poznati strip "Karlej Harper" ("Curley Harper") Lajmena Janga, "Slavni
tetkin šampion" ("Abbie an Slats") R. Van. Barena, francuski strip Kartuš
("Cartouche") i dr. Iako je brzo steklo simpatije čitalaca Mikijevo
carstvo se u odnosu na svoje konkurente nalazilo u delikatnoj tržišnoj
poziciji, jer ono nije imalo svoju cinkografiju kao Mika Miš, niti
je posedovalo štampariju kao Politika, koja je izdavala Politikin
zabavnik. Štaviše, ometano od strane Mike Miša, Mikijevo
carstvo je u više navrata bilo prinuđeno da menja štampariju, pa samim
tim i format izdanja. Stoga je ono od samog početka ustupalo prostor mladim
i talentovanim početnicima. To je, međutim, ipak bilo u meri koja nije
ugrožavala osnovni kvalitet izdanja. Nastojeći da pridobije što više čitalaca,
Ignjačević je podsticao svoje saradnike da rade serijale. Njegova zasluga
je što su se mnogi junaci Mikijevog carstva pojavili u više epizoda:
Mladi Bartulo, Zigomar, Kraljević Marko, Džarto, Sigfrid, Gospodar smrti,
ali i stripovi "Dve sirotice", "Hrabri vojnik Švejk" i "Napoleon". Nasuprot
tome, nakon njegovog odlaska, u Mika Mišu, ako se izuzme Maksim
Đuke Jankovića, gotovo da nije lansiran ni jedan pravi serijal. Od nekolicine
izdanja koja su dočekala početak rata Mikijevo carstvo se ugasilo
poslednje 9. aprila 1941. godine, sa 217. brojem.
Politikin zabavnik je bio prvo posebno izdanje lista Politika.
Prvi broj se pojavio 28. februara 1939, a poslednji, 220. broj pred sam
rat, 4. aprila 1941. godine. Ponovo je pokrenut posle oslobođenja početkom
1952. godine. Idejni tvorci i pokretači Politikinog zabavnika bili
su tadašnji direktor Politike Vladislav Ribnikar i novinari Dušan
Duda Timotijević i Živojin Bata Vukadinović. Duda Timotijević je bio odgovoran
za stripove, a Bata Vukadinović za tekstove, jer je Politikin zabavnik
bio koncipiran na izbalansiranom odnosu stripovanih i tekstualnih priloga.
Kao urednik Timotijević je prevodio stripove sa engleskog. On je bio srpski
"kum" Mikiju (Mickey), Šilji (Goofy), Paji Patku (Donald Duck), Plutonu
(Pluto), Belki (Clarabelle Cow) i drugim Diznijevim junacima kojima je
dao srpska imena lucidno ih spojivši sa njihovim karakternim osobinama.
Iako su mnogi tada veoma popularni stripovi bili u posedu drugih izdavača
Politikin zabavnik je uspeo da obezbedi dovoljan broj vrhunskih
ostvarenja, a da pri tom ne objavi ni jedan strip minorne vrednosti. Već
sam pregled prezentiranih materijala potvrđuje ovu činjenicu: "Džim iz
Džungle" ("Jungle Jim"), "Pustolovine Malog Džonija" ("Ming Foo"), "Doživljaji
male Ane" ("Little Annie Rooney"), "Usamljeni jahač" ("The Lone Ranger"),
"Red Rajder" ("Red Ryder"), "Popaj" ("Thimble Theater"), "Reporter Harper"
("Curley Harper"), "Brik Bradford" ("Brick Bradford") i "King iz severne
brigade" ("King of the Royal Mounted"). Objavljen je i jedan izvanredan
italijanski strip "Virus, čarobnjak iz Mrtve šume" ("Virus, il mago della
foresta Morta"). Značajan prostor, međutim, dobili su i domaći autori.
Razume se, nezaobilazan je bio "kućni crtač" Đorđe Lobačev koji se javio
već u prvom broju antologijskim stripom "Baš Čelik". Pomenuti strip kao
i njegov nastavak, "Čardak ni na nebu ni na zemlji", nadovezaće se na
onu folklornu liniju koju je ovaj autor najavio na stranicama Politike
("Hajduk Stanko", "Propast grada Pirlitora" "Ženidba Dušanova"), a koja
se temeljila na srpskim narodnim pripovetkama i epskoj poeziji. Pored
Mome Markovića koji se oglasio u prvim brojevima stripom o doživljajima
beogradskih dečaka pod naslovom "Rista sportista", redakciji Politikinog
zabavnika pošlo je za rukom da angažuje još dva velika majstora Konstantina
Kuznjecova i Sergeja Solovjeva. Kuznjecov je nacrtao jedan strip iz ruske
istorije o Petru Velikom i ilustrovao dve Puškinove bajke "Skaska o zlatnom
petliću" i "Bajka o caru Saltanu". Sergej Solovjev je otpočeo strip "Ostrvo
s blagom" prema romanu R. L. Stivensona, ali je zbog izbijanja rata njegovo
izlaženje prekinuto. Ono što je Politikin zabavnik izdvajalo u
odnosu na konkurentske listove Miku Miša i Mikijevo carstvo
bio je njegov veliki format, kao i tekstualni prilozi: ukrštenice, romani
u nastavcima, Riplijeva (Ripley) rubrika "Verovali ili ne", reportaže
iz brojnih oblasti – od nauke do sporta – kao i niz kratkih, zanimljivih
poučnih tekstova. Pored toga list je posedovao ekskluzivno pravo na u
to vreme u Srbiji izuzetno popularne stripove Volta Diznija.
U periodu od 1935– 1941. u Srbiji je pokrenuto je oko dvadesetak strip-listova.
Grafički izgled i kvalitet štampe varirao je od izdanja do izdanja. Unutrašnje
strane većine izdanja štampane su u crno-beloj tehnici, dok su naslovne,
poslednja i srednje strane otiskivane u jednoj, dve ili tri boje, a samo
kod pojedinih listova i u višebojnoj tehnici. Listovi su prodavani u celoj
zemlji. Distribucija se vršila na razne načine: preko malih privatnih
radnji u kojima se pored štampe mogao kupiti duvan, hartija, mastilo i
druga roba, zatim novinskih kioska, kao i putem uličnih prodavaca – kolportera.
Postojao je istovremeno i sistem pretplate, ali on nije bio mnogo raširen.
Da bi imali što bolju prođu u severozapadnim delovima Jugoslavije (današnja
Hrvatska i Slovenija) pojedini stripovani listovi su pored ćiriličnih
imali i latinična izdanja. Redakcija Stripa je nekoliko brojeva
paralelno izdala čak i na slovenačkom i mađarskom jeziku. Tiraži stripovanih
izdanja kretali su se između 10.000 i 30.000 primeraka, što nije bilo
malo ako se ima na umu da je zbog spore industrijalizacije zemlje, Kraljevina
Jugoslavija između 1918. i 1941. imala jedan od najnižih stepena urbanizacije
u Evropi, a da su pojedinačni tiraži vodećih beogradskih dnevnika uoči
aprilskog rata iznosili: "Politika" 146.000, Vreme 65.000 i "Pravda"
45.000. Mika Miš koji je spadao u red najpopularnijih strip-listova,
zbog čega je mnogim izdavačima i urednicima služio kao obrazac imao je
tek nešto preko 30.000 čitalaca. Kratkotrajni Crveni vrabac štampan
je u samo 10.000, dok je tiraž Mikijevog carstva takođe iznosio
30.000 primeraka. Prosečan tiraž Politikinog zabavnika zaustavio
se uoči rata na nekih 41.000 primeraka po broju. Međutim, s obzirom da
su svi ovi listovi izlazili dva puta nedeljno i da su pored toga imali
svoja periodična prateća izdanja, onda je lako izračunati da je na tržište
nedeljno plasirano od 200-300.000 različitih primeraka stripa. Početak
rata označio je prestanak izlaženja svih postojećih strip-listova. U tom
trenutku izlazili su: Politikin zabavnik izdavačke kuće Politika,
zatim Mika Miš, Veseli zabavnik i Zabavnik A. J.
Ivkovića, kao i Mikijevo carstvo i Plavi zabavnik M. S.
Ignjačevića. Time je okončan jedan kratak ali buran period srpskog stripa.
Prepušten uglavnom entuzijastima i talentovanim i manje talentovanim
pojedincima, stalno osporavan od strane ograničene i konzervativne kulturne
sredine, srpski strip je u kratkom vremenskom periodu dostigao takav stepen
zrelosti koji ga je uvrstio u sam vrh evropskog stripa. Na žalost, nacističko
bombardovanje Beograda 6. aprila 1941. godine brutalno je prekinulo jedno
stvaralaštvo a sudbine autora su bile tragične. Nikola Navojev umro je
1940., u svojoj 27. godini, u sanatorijumu za TBC kod Venca na Fruškoj
Gori. Dve godine kasnije, za vreme nacističke okupacije, Aleksije Ranhner
nađen je mrtav u nekom jarku na Karaburmi u koji je upao pijan jedne hladne
oktobarske noći. Ivana Šenšina streljali su komunisti odmah po oslobođenju
Beograda, novembra 1944. godine, zbog navodne saradnje sa okupatorom.
Da ga ne bi zadesila ista sudbina, Konstantin Kuznjecov povukao se sa
nemačkim jedinicama u Austriju, odatle u Nemačku, a potom u SAD. Umro
je 1980. godine u Los Anđelesu. Sebastijan Lehner nestao je u ratnom vihoru
1945. godine. Pobegavši u Italiju iz austrijskog zatvorskog kampa, u koji
je bio deportovan početkom Drugog svetskog rata, Moma Marković se vise
nije vraćao u Beograd. Godine 1951. emigrirao je u Kanadu. Sin-jedinac
mu je ubijen pri pokušaju bekstva iz Jugoslavije, a supruga, nakon tog
tragičnog događaja, poludela. Umro je u Torontu 1977. godine.1
Sergej Solovjev je posle oslobođenja neko vreme živeo u Rijeci odakle
je polovinom pedesetih godina otišao u Italiju. Tamo je i umro 1975. godine.2
I u novoj sredini je nastavio da se bavi crtanjem stripova. Đorđa Lobačeva
su nove vlasti, nakon sukoba sa Kominformom, 1949. proterale iz Jugoslavije
sa suprugom, sinom i dva kofera u zapečaćenom vagonu u Rumuniju. Pedesetih
godina uspeo je da se prebaci u SSSR i stalno nastani u Sankt Peterburgu.
Đuka Janković je 1951. emigrirao u Italiju, a zatim u Južnoafričku republiku,
gde je i umro 1974. godine kao Džordž Džakobi (George Jacobi).3
Autori "Zlatnog doba" srpskog stripa se time nikada više nisu okupili
na jednom mestu, a njihov duh, ni u kakvom obliku, više nije reinkarnirao.
Beograd, jul 1999.
Napomene
1 Lakićević-Pavićević Vesna, "Momčilo Moma Marković" u XXXVIII
Zlatno pero Beograda (katalog izložbe), str. 14-15, Beograd 1996.
2 Bogdanović, Žika "Sergej Solovjev, ili Ljubav na prvi pogled",
Pegaz, II-3, str. 41-48, Beograd, 1975.
3 Ivkov, Slobodan, "Đuka Janković - svojim putem", Književna
reč br. 500, Beograd 1998.
|
