 |
Здравко Зупан
Златно доба српског стрипа
или
Стрип у Србији 1935 – 1941
"Пројекат Растко" - Библиотека српске културе на Интернету, јул 1999.
Стрип у Србији зачет је у другој половини XIX века у бројним хумористичким,
дечјим листовима и календарима као развијени облик карикатуре. Међутим,
услед објективних историјских околности српски стрип ће у једном дужем
временском периоду, који се протеже до средине тридесетих година, бити
заустављен у свом еволутивном развоју.
Од 1912– 1918. Србија је учествовала у три рата: два балканска рата (I
- Грчка, Бугарска и Србија се ослобађају од Турака, II - Бугарска против
Грчке и Србије) и Првом светском (агресија Аустро-Угарске и Бугарске на
Србију), из којих је изашла као победник, али са огромним људским жртвама
и материјалним разарањима: трећина становништва погинула, 50% свих мушкараца.
По завршетку Првог светског рата дошло је до крупних друштвених, економских
и политичких промена у Европи. У Средњој и Југоисточној Европи појављује
се низ националних и вишенационалних грађанских држава. Једна од њих је
и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца формирана 1. децембра 1918. године
у чијем се склопу нашла и доратна Србија. Од 1929. Краљевина СХС мења
назив у Краљевина Југославија. Народи који су се нашли у новоформираној
држави били су на различитим ступњевима економског и културног развитка.
При том је општи културни и образовни ниво Југославије, како у граду тако
и на селу, заостајао за Западном Европом. Према попису становништва из
1921. године у Краљевини СХС је од укупног броја становника (12,000.000)
изнад дванаест година старости било неписмено 51,5%.
У српске новине стрип је ушао индиректно – преко додатака за најмлађе.
Први такав додатак увела је Политика почетком 1930. године. У то
време ни један дневни лист није имао посебну страну за децу. По узору
на Политику сличне додатке ће увести и дневници Време и
Правда, али и неки недељни листови. У њима су и даље доминирале
стрип-шале забавног или едукативног садржаја са текстом испод слика који
је најчешће био писан у стиху. Такви прилози, без облачића и без сталних
ликова, били су првенствено усмерени на најмлађу публику.
У време када је нови медиј тек утирао пут ка освајању сталног простора
у дневној и недељној штампи појавио се у Београду 7. јануара 1932. године
илустровани дечји лист Весели четвртак. Он је представљао значајну
новост у дотадашњој издавачкој пракси, јер је одвојио неуобичајено велики
простор за стриповане прилоге, који су, међутим, уместо облачића за говор
имали штампане потписе. На његовим страницама први пут се појавио Мики
Маус (Mickey Mouse) од Волта Дизнија (Walt Disney) у сторији под насловом
"Доживљаји Мике Миша", али у обради домаћих аутора: цртача Ивана Шеншина
и сценаристе Божидара Ковачевића. Тих година Мики Маус био је предмет
интересовања и других стваралаца у Србији. Паралелно са његовим авантурама
у Веселом четвртку, у подлистку за најмлађе листа Време,
"Дечјем Времену", излазио је стрип "Доживљаји миша Мике и мајмуна Ђоке"
руског емигранта Сергија Мироновића Головченка. Поред Мики Мауса у Веселом
четвртку су се појавили и Адамсон, Бим и Бум ("Katzenjammer Kids")
и Мачак Феликс ("Felix the Cat") под разним именима са пропратним текстом
испод слика, писаним у стиху. Тако је почетком треће деценије овог века,
док су читаоце у САД почели да забављају први јунаци авантуристичког стрипа,
у српском, као уосталом и у европском стрипу, још увек владала та псеудолитерарна
традиција са описима испод слика. Премда Весели четвртак није био
дугог века, угасио се са 39. бројем 28. септембра 1933. године, он је
током двогодишњег излажења одиграо важну улогу јер је трасирао пут будућим
издавачима стрипованих листова.
Национални новински стрип, попут оног у САД, у Србији није могао да се
развије, јер једном када су се отвориле према овом медију, новине су интересовање
својих читалаца успевале да задовоље квалитетнијим и јефтинијим увозним
стриповима. То ни у ком случају не значи да национални стрип, поред увозног,
није добијао простор у дневним, недељним или дечјим листовима. Напротив,
у том погледу значајну улогу одиграли су водећи београдски дневни листови
Политика и Време. Они су повремено доносили стриповане прилоге
домаћих аутора, како на својим странама тако и у дечјим додацима. Осим
тога покренули су и специјализована стрип- издања.
Бомба X-9
Догађај, који је можда један од најзначајнијих у историји српског и југословенског
стрипа збио се 21. октобра 1934. године на страницама Политике.
Тог дана, само месец дана након што је окончан у САД, Политика
је преко целе стране донела шест каишева стрипа "Детектив X-9" ("Secret
Agent X-9") Александра Рејмонда (Alexander Raymond) и Дешајела Хемета
(Dashiell Hammett). Његово објављивање је представљало праву сензацију.
Толика је то новост била да је чак требало пронаћи назив за нови медиј.
То је учинио Дуда Тимотијевић, један од уредника Политике. Он је
из оригиналног назива на енглеском језику (comics strip) задржао само
други део синтагме – стрип. Најављен као: "најновије чудо нашег времена",
"роман који се чита два минута дневно", "кућни биоскоп", стрип је преко
ноћи освојио читаоце. Убрзо су за Политикиним примером кренули
и други листови. Најбрже је било Време, које је 10. јануара 1935.
отпочело објављивање стрипа "Радио патрола" ("Radio Patrol"), а три дана
касније и стрипа "Тим Тајлор" ("Tim Tylers Luck "). Објављивање првих
авантуристичких стрипова у Политици и Времену, поред тога
што је представљало својеврсну сензацију, подстицајно је деловало и на
домаће ауторе. Први се огласио Власта Белкић у илустрованом листу Недеља.
Инспирисан Рејмондовим и Хеметовим стрипом, он од 24. фебруара до 7. априла
1935. године објављује криминалистички стрип "Авантуре детектива Хари
Вилса". Властимир Власта Белкић (Београд, 1896- ? ) више је остао упамћен
по занимљивим насловним странама и карикатуралним стриповима са Дизнијевим
и другим популарним ликовима из света стрипа, цртаног и играног филма,
рађеним за Мику Миша, него по свом првенцу који је био оптерећен
бројним почетничким слабостима. Само месец дана касније, 23. марта исте
године, Ђорђе Лобачев и Вадим Кургански у илустрованом листу Панорама
отпочињу криминалистичку сторију "Крваво наследство" под псеудонимом Џорџ
Стрип и Владимир Цилић. Поменути стрип редакција Панораме најављује
као "здружено дело једног Југословена и Американца", који ће читаоцима
пружити "један изванредан догађај из нашег живота – на један потпуно американски
начин". Некако у исто време у једном дечјем листу Алексије Ранхнер према
сценарију Славка Петровића црта стрип "Задругарско срце", опредељујући
се за фолклорну тематику. Из овог периода датира и дебељушкасти Стојадин
Моме Марковића, који се појавио у новопокренутом хумористичком листу Ошишани
јеж. Стојадин ће и наредних година забављати читаоце Ошишани јежа
као јунак појединачних табли, али и целовитих епизода. Иако је поменути
стрип био хумористичко-сатиричног профила, виртуозни Марковић ге је успешно
цртао у класичном реалистичком стилу који је владао тридесетих година,
док се на писању сценарија огледало више различитих аутора.
Упоредо са реалистичким авантуристичким стрипом српске дневне листове
осваја и карикатурални стрип. И ту опет предњачи Политика која
20. јануара 1935. доноси гег-таблу са Дизнијевим Мики Маусом (Mickey Mouse)
под насловом "Микијева савест", а само месец дана касније и први хумористички
стрип у наставцима "Плутонова велика трка" ("Mickey Mouse and Pluto the
Racer"). Мики Маус био је већ добро познат многим читаоцима са филмског
екрана. У јануару те године, на пример, он је увелико увесељавао посетиоце
престоничког биоскопа "Колосеум". Од тог тренутка Дизнијеви јунаци ће
постати нека врста заштитног знака листа Политика. Поред Мики Мауса
и Паје Патка (Donald Duck) у Политици су објављиване и "Сили симфоније"
("Silly symphonies ") на чијем су превођењу радили врсни новинари Дуда
Тимотијевић, Бата Вукадиновић, па чак и директор ове угледне новинске
куће Владислав Рибникар. Мики Маус и Паја Патак, као и остали јунаци Волта
Дизнија, уживали су тих година заиста велику популарност. Због тога ће
њихова имена, поготово Микијево, бити радо коришћена за називе стрипованих
листова (Микијеве новине, Мика Миш, Микијево царство,
Паја Патак).
Изненађени брзином којом је нови медиј стицао популарност, издавачи су
почели да размишљају и о другим облицима коришћења стрипа. И тако су се
већ у пролеће 1935. године појавили Стрип и Цртани филм,
први специјализовани стрип-листови. Те године у Србији долази до оживљавања
привредног развоја, што се одразило и на развој штампарства кроз пораст
штампарских поруџбина. Београд, који је непосредно после Првог светског
рата имао свега две штампарије, крајем тридесетих година постаје највећи
штампарски центар не само Србије него и Југославије. На појаву листова
Стрип и Цртани филм, међутим, утицали су и неки догађаји
везани за развој стрипа у Европи, посебно у Француској и Италији. Наиме,
одлучујући продор америчког стрипа у ове две земље обележен је покретањем
италијанског листа L' avanturoso 14. октобра 1934. године фирентинског
издавача Нербинија и француског листа Journal de Mickey 21. октобра
1934. године (временски се у потпуности поклапа са почетком објављивања
"Детектива X-9" у београдској Политици) париског издавача Пол Винклера
(Паул Wинклер). Нема никакве сумње да су ова издања, уз италијанске листове
Topolino и L Audace, као и француске Robinson и Hop-la,
извршила одређени утицај на сличне листове у Србији. Тако је Стрип
по својој опреми, формату и броју страна био конципиран по узору на Нербинијев
Topolino. Чак је, од 21. броја, имао и идентично заглавље са уцртаним
Мики Маусом. Овакав концепт стрип-листова на новинском формату, пре но
што ће се дефинитивно усталити магазински формат, следили су и други предратни
издавачи: И. Зрнић (Цртани филм), Ј. Грданички (Црвени врабац),
А. Ј. Ивковић (Робинсон, Тарцан), лист Време (Време
стрип) и лист Политика (Политикин забавник). Изузев
Политикиног забавника, који излази и данас, сви поменути листови
били су мање или више кратког века.
Стрип
Први српски лист у коме је стрип заузимао доминантно место појавио се
у Београду 10. априла 1935. године под насловом Стрип као додатак
илустрованог листа Панорама. Први број Стрипа дељен је бесплатно
у рекламне сврхе. Његов издавач, односно издавач Панораме, био
је Анатолије Ивановић, власник издавачког и штампарског предузећа "Народна
просвета", а уредник (од 40. броја и власник) Војин М. Ђорђевић. Стрип"
је излазио до 4. јуна 1936. године, када се након четрнаест месеци угасио
са 63. бројем. Поред Флаш Гордона (Flash Gordon), који је био стални садржај
листа, Стрип је донео читав низ премијерних остварења чији су аутори
били претежно руски уметници, избеглице-емигранти. Они су се у борби за
егзистенцију прихватали свакојаких послова, па чак и тако презрених занимања
каквим се у Југославији дуго сматрало цртање стрипова.
У Краљевину СХС руске избеглице-емигранти стижу након Октобарске револуције
и грађанског рата од почетка маја 1919. до краја 1921. године. С обзиром
на историјске везе и верску припадност, највише их се задржало у Србији
и у Београду. Већина је имала средње и високо образовање и знала стране
језике. У међуратном периоду руски ствараоци оставили су дубок траг у
културном, научном и друштвеном животу. Поред утицаја на општу културу
практично су формирали београдски балет и оперу, утемељили позоришну сценографију,
дали огроман допринос у архитектури, а илустрацију и стрип довели до европског
нивоа.
Већ поменути Вадим Кургански и Ђорђе Лобачев у Стрипу објављују
стрип "Зрак смрти" инспирисани романом А. Толстоја "Хиперболид инжењера
Гарина". То је био други рад тандема Лобачев-Кургански. Вадим Кургански
се након тога повукао из овог посла. Умро је у САД половином седамдесетих
година. Ђорђе Лобачев је наставио да се бави стрипом радећи према сопственим
сценаријима или адаптирајући литерарне предлошке. Истакнути карикатуриста
Ошишаног јежа Никола И. Тишченко, под псеудонимом Тен објавио је
на насловној колорној страни стрип "Шаљиви доживљаји детектива X-9". Као
што се из самог наслова може закључити радило се о пародији тада веома
популарног стрипа "Детектив X-9". Поред Лобачева и Тишченка на страницама
Стрипа дебитовао је и њихов земљак Никола Навојев чији ће раскошни
таленат заблистати пуним сјајем тек на страницама Микијевог царства.
Навојев је оставио за собом импозантан опус од преко 40 комплетних стрипова.
За Стрип је нацртао више сторија: "Рат под земљом", "Црна крила
на острву Амазона", "Ловци орхидеја смрти", "Модерни гусари" и друге.
Али, најзанимљивија од свих била је прича о Тарцанети, полунагој и полудивљој
девојци из џунгле.
Само две недеље након изласка првог броја Стрипа, 25. априла 1935,
у Југословенским илустрованим новинама београдског издавача Ивана
Зрнића појавио се први број Цртаног филма. Као и Стрип и
он је наишао на слаб пријем код читалаца, али је за разлику од свог претходника
успео да се одржи све до 30. септембра 1936. године. Био је графички сиромашнији
и добрим делом је базирао свој садржај на већ превазиђеној стриповској
форми са текстом испод слика. Поред "Тарзана" Харолда Фостера лист је
доносио и Дизнијевог Мики Мауса у обради мало познатих домаћих аутора,
затим "Три угурсуза" ("Les Pieds Nickeles ") Луја Фортона (Lois Forton),
као и стрип Џо Мак Мануса (George McManus) "Породица Тарана" ("Bringing
Up Father") под називом "Фема и њен Јоца". Иако је редакција Цртаног
филма у свом првом броју позвала на сарадњу "цртаче, даме и господу,
све оне који сматрају да би их занимао овај начин рада", одзив је био
испод сваког очекивања. За скоро годину и по дана на његовим странама
није се појавио ниједан домаћи рад вредан пажње.
Мика Миш и настанак правог и самосвојног српског стрипа
Ако су Стрип и Цртани филм били пролазна етапа у овој области
издаваштва то није био случај и са Миком Мишем којег је покренуо
Александар Ј. Ивковић у Београду 21. марта 1936. године. Александар Ј.
Ивковић (Одеса, 1894 – Београд, 1969) држао је између два рата Издавачко
књижарско предузеће и фотоцинкографију "Рус". Дошавши из Русије оженио
се Српкињом Даринком Ивковић и узео њено презиме. Године 1937. са Л. Лустигом
основао је предузеће Universum Press које се бавило издавањем, израдом
и дистрибуцијом стрипа. Иако је најављен и конципиран као дечји лист,
Мика Миш је у почетку доносио поред стрипова и хумор, песмице,
укрштенице, загонетке и сличне прилоге, он ће убрзо бити претворен у прави
стрип лист. Под уредничком руком Милутина С. Игњачевића Мика Миш
ће за релативно кратко време преузети водећу улогу у овој области издаваштва
и задржати ту челну позицију све до 4. Априла 1941. када је са 504. бројем
престао да излази, јер је Хитлерова Немачка почела да бомбардује Београд
два дана касније. Свој високи реноме Мика Миш умногоме дугује најпопуларнијим
јунацима америчког стрипа: Принцу Валијанту (Prince Valiant), Фантому
(Phantom), Мандраку (Mandrake the Magician), Флашу Гордону и другим. Међутим,
угледу Ивковићеве ревије исто толико су допринели и стрипови групе домаћих
цртача. У прво време присутни су Никола Навојев и Ђорђе Лобачев, али већ
1937. придружиће им се и остали мајстори београдског стрипа. Окупљање
већег броја квалитетних аутора представљао је до тада јединствен пример
у историји српског стрипа. До почетка Другог светског рата на тлу Србије
овдашњи су аутори остварили импозантне опусе од по двадесетак и тридесетак
комплетних сторија, учинивши од Београда тридесетих година, без претеривања
се може рећи, једну од престоница европског стрипа. Не поричући извесне
утицаје, стрип у Србији више никада неће достићи такав степен самосвојности
и аутентичности дајући свој допринос и у приповедачком и у графичком погледу
ризници европског и светског стрипа. Готово да нема жанра у коме се српски
стрип из тог периода није опробао (историјски, пустоловни, вестерн, научно-фантастични,
мелодрамски, криминалистички). Наравно, не увек са подједнаким успехом.
О томе тужно сведоче Шеншинов "Црвени бизон", Соловјевљев "Биг Кид", Лобачевљев
"Шеиков син". Све су то покушаји значајних аутора. Међутим, на другој
страни Шеншинови "Храбри војник Швејк", "Звонар Богородичне цркве", Соловјевљеви
"Робин Худ", "Ајванхо", "Буфало Бил", Лобачевљеви "Господар смрт", "Барон
Минхаузен", "Баш Челик", Кузњецовљеви "Грофица Марго", "Три живота", "Пикова
дама", "Бајка о цару Салтану", Јанковићеви "Максим", "Поп Ћира и поп Спира",
"Ранхнерови "Јадници", "Ревизор", Навојевљеви "Мали морепловац", "Млади
Бартуло", "Зигомар", Лехнерови "Џарто" и "Сигфрид", Марковићев "Стојадин"
– све су то редом побројана ремек-дела у свом домену стрипске драматургије
и на њу аплициране форме. Што се тиче ликовних и стилских одлика побројаних
остварења она својом разноликошћу и изворношћу нимало не заостају за својим
тематским и жанровским богатством. Углавном је реч о реалистичким авантуристичким
стриповима. Осим неколико излета у карикатуралну стилизацију ("Боеми"
Константина Кузњецова и "Авантуре несташног Бобиа" Ђуке Јанковића) ова
врста је била прилично запостављена. Најважнији цртачи тридесетих година
у српском стрипу били су: Ђорђе Лобачев, Сергеј Соловјев, Константин Кузњецов,
Никола Навојев, Иван Шеншин, Алексије Ранхнер, те Ђука Јанковић и Себастијан
Лехнер. Уз већ поменутог Мому Марковића неопходно је истаћи и Маријана
Ебнера и Ђорђа Малог. Сви су били образовани и унели су пуно духа у своје
стрипове.
Аутори су уживали потпуну креативну слободу. Нису постојала никаква ограничења
при компоновању табле или одређивању броја слика на њој. Преовладавала
је пракса да се стрипови раде од броја до броја, односно по неколико табли
унапред, пошто су објављивани у наставцима (у сваком броју по једна табла),
а само изузетно се дешавало да се предају комплетни као, на пример, за
едицију Мали забавник А. Ј. Ивковића која је доносила целовите
и то углавном премијерне стрипове младих и талентованих, али и недовољно
афирмисаних аутора. Услед таквог начина рада дешавало се да наставак неког
стрипа изостане из једног па и више бројева. То је углавном протицало
без икаквог коментара, понекад је објашњавано"техничким разлозима" или
је правдано здравственим стањем аутора, као што је навела редакција Паје
Патка у свом једанаестом броју: "Због болести нашег сарадника, у овом
броју нисмо могли донети наставак романа 'Кријумчари људи'". У једном
свом писму из 1985. године Ђорђе Лобачев пише на ову тему: "За Мику
Миша и Микијево царство радио сам углавном из броја у број.
Пред одлазак на одсуство (откада сам постао сарадник Политике,
јер пре тога нисам ни помишљао на одсуство) спремао сам унапред табле
за месец дана. За Политику и Политикин забавник имао сам,
по правилу, увек неколико табли (шлајфни) израђених унапред (најмање за
месец дана). И унапред су бивали смишљени сви сценарији. "Хајдук Станко"
је једини стрип који је био завршен пре почетка штампања".
Са изузетком Ђорђа Лобачева, Себастијана Лехнера и донекле Константина
Кузњецова водећи београдски мајстори су готово у потпуности били ослоњени
на текстове својих сарадника, а веома често су као предлошке користили
књижевна дела, српске епске народне песме и приповетке. У избору књижевних
предложака није било посебних правила. Подједнако су обрађивани страни
и домаћи писци. Потреба за добрим сценаријима била је, барем када је реч
о Мики Мишу, изгледа већа него за цртачима. Тако је уредништво
овог листа половином јуна 1937. расписало велики наградни конкурс "за
неколико оригиналних либрета" за стрип. Том приликом истакнуте су "области"
из којих треба да буде 'либрето': "фантастичне, егзотичне, криминално
детективске, у жанру стрипова Детектива X-9". Такође се од учесника захтевало
да "развој радње у стрипу буде жив, са брзим темпом и снажним заплетом".
Цртачи и сценаристи су се веома ретко потписивали или су то чинили користећи
псеудониме који су, као по правилу, имали американизирани призвук. То
је вероватно било због тога што је амерички стрип у то време био најпопуларнији,
а и читаоци су увек више вредновали оно што долази из иностранства. Ђорђе
Лобачев је, на пример, дуго међу колегама и пријатељима био познат као
Џорџ Стрип, јер се тако потписао у својим првим стриповима. Никола Навојев
је користио разне псеудониме од којих је најпознатији Nick Woodly. И Константин
Кузњецов је у пар наврата прибегао овој пракси потписавши се као К. Кулиџ
и Steav Doop.
У годинама пред рат филм је у Србији био главна народна забава али су
биоскопе посећивали и чланови најугледнијих српских породица. Издавачи
и уредници стрипа су били пасионирани филмски гледаоци. Неки, као на пример
Војин М. Ђорђевић и Милутин С. Игњачевић и сами су се бавили филмом. А
колико се усадило мишљење да је стрип по свом изразу веома близак филму
сведоче и најаве за стрипове или филмове у београдској штампи. У том погледу
илустративна је најава Дизнијевог стрипа "Плутонова велика трка" који
је почетком 1935. излазио у Политици: "Данас је Мики са целим својим
друштвом прешао са филмског платна у ступце Политике". Разуме се,
могле су се прочитати и обрнуте рекламе. Београдски биоскоп "Колосеум"
24. октобра 1938. најављује нови филм следећим речима: "Од сутра Флаш
Гордон, најпопуларнији стрип-роман на филму". А биоскоп "Новаковић" у
првој половини фебруара 1941. године овако препоручује филм о Тајном агенту
X-9: "Према чувеном стрип роману Политике снимљен је најузбудљивији
филм свих времена, испреплетен снажном акцијом и до сада невиђеним херојским
подвизима неустрашивог тајног агента - џиновска сензација какве још није
било на биоскопском платну". Стога није чудно што су на ауторе окупљене
око тадашњих стрип издања, осим већ поменутих књижевних предложака, веома
инспиративно деловала и бројна филмска остварења. Томе је вероватно допринело
и то што је филм такође прибегавао обради прозних дела па је понекад тешко
разлучити да ли је подстицај за неки стрип потекао са великог екрана и
ли прочитане књиге. Међутим, када се говори о овом утицају онда је неопходно
напоменути да се он није огледао само у избору тема и преузимању појединих
образаца, него и одређених форми изражавања. Чак и летимичан преглед београдског
филмског репертоара и наслова стрипова у београдским издањима убедљиво
сведочи о њиховој занимљивој подударности. Узмимо за пример 1938. годину.
Десетог јануара у биоскопу "Луксор" премијерно је приказан филм "Поштарева
кћи", а две године касније објављен је у Мики Мишу истоимени стрип
Алексија Ранхнера. Истог месеца Београђани су могли да гледају и "Тарас
Буљбу" којег ће Никола Навојев наредне године по други пут обрадити у
стрипу на страницама Микијевог царства. А почетком фебруара на
репертоару биоскопа "Триглав" налази се филм "Пикова дама", чија ће екранизација
инспиративно деловати на Константина Кузњецова да две године касније креира
један од својих најбољих стрипова. Наравно, овим се списак узајамних веза
стрипа и филма ни издалека не исцрпљује.
Одомаћила се, такође, пракса да се популарни рото-романи домаћих писаца
обраде и у стрипу . То се обично догађало по објављивању писане верзије
("Тајне Абисинских гудура", "Царев штитоноша"). Било је, међутим, примера
да рото-роман и стрип излазе истовремено, као што је то био случај са
романом "Црна маска или лорд Варвик". Или, пак, да се у рото-роману као
прилог доноси укратко препричан садржај у форми стрипа ("Грешница").
Александар Ј. Ивковић је пласирао многе стрипове својих сарадника, додуше
без њиховог знања, у иностранство путем своје агенције Universum Press,
чији се копирајт често налазио на цртежима домаћих аутора. Тешко је данас
утврдити шта је све од аутора из Србије пласирано ван граница земље, али
је познато да су неки њихови радови штампани у више француских листова.
У листу Лес Грандес авентурес објављивани су стрипови Ђуке Јанковића
("La Course aux millions", "L' Enfant de la brousse"), Сергеја Соловјева
("Le Mystere du Dalai-Lama"), Ђорђа Малог ("Le Roi des contrebandiers"),
Николе Навојева ("Le petit mousse", "Tarass Boulba") и Константина Кузњецова
("Ali-Baba et les 40 voleurs", Orient-express"). Кузњецовљеви стрипови
штампани су и у неким другим француским листовима: Jumbo ("Simbad
le Marin"), Aventures ("Singes a nous laventure", "Le Descendant
de Gengis-Khan"), Le journal de Toto ("Le Dragon vert"), Gavroche
("La Comtesse Margot"). Стрип "Принцеза Ру" од Ђорђа Лобачева излазио
је у листу Авентурес под насловом "Princesse Thanit". По угледу
на издавача Мике Миша и Милутин Игњачевић је, пошто се одвојио
и покренуо Микијево царство, успео да пласира неке стрипове на
француско тржиште, као што је на пример "Џарто" Себастијана Лехнера. Лехнеров
стрип је објављен у француском листу Gavroche под именом "Сартор".
Цензура
Од самог почетка садржина стрипова је, зависно од општих друштвених кретања,
била подвргавана оштрој и немилосрдној цензури. Увек брижни цензори су
и у садржини стрипова пажљиво трагали за прикривеним нападима на власт.
У историји српског стрипа забележено је више таквих примера, нарочито
после Другог светског рата, а први познати случај цензурисања стрипа у
Србији потиче из 1937. године. Тадашњем државном цензору који је одобравао
странице дневног листа Политика учинило се да у стрипу "Мики и
његов двојник" ("Mickey Mouse as the Monarch of Medioka") постоје неке
сличности са приликама на српском двору, односно са оним што се тих дана
причало по Београду: да кнез Павле Карађорђевић намерава да преузме престо
малолетном краљу Петру, па је спречио објављивање стрипа, прва три дана
децембра, као и 5. децембра. Због извештавања о овом догађају из Београда
је протеран новинар Хјуберт Харисон (Hubert Harisson), дописник "Њујорк
Тајмса" и британске новинске агенције Ројтер. Када је сазнао за овај непријатан
догађај Волт Дизни је Политици упутио телеграм у коме је, с благом
иронијом, изразио жаљење што је лист због његовог стрипа имао неприлике.
На суд због стрипа
Година 1938. била је у Србији најплоднија по броју покренутих стрип издања.
Од њих пет, колико се појавило, чак четири је престало да излази исте,
односно почетком наредне године, док је између два дошло до великог спора.
Крајем марта у размаку од само једног дана покренута су два нова листа.
Оваква појава не би изазвала посебну пажњу да јој није претходила неуобичајена
збрка, а потом и отворен сукоб издавача, до тада незапамћен у овој области
издаваштва. У основи сукоба лежала је намера А. Ј. Ивковића и И. Зрнића
да своје листове наслове Тарцан, односно Нови Тарцан, према
популарном јунаку Е. Р. Бароуза. Искористивши супарничку рекламу у дневној
штампи, Ивковић је успео да се појави на тржишту пре свог конкурента,
па је Зрнић био принуђен да одустане од назива Нови Тарцан и да
преко његовог заглавља, пошто је лист већ био одштампан, налепи нови лого
са именом Труба. Међутим, како се испоставило то је био само увод
у немилосрдну конкурентску борбу. Она је најпре вођена око издавачких
права на објављивање стрипа "Тим Тајлор", епизоде која је у Труби
насловљена "Тајна језера Вамба", а у Мики Мишу (пошто је Ивковић
у целу ствар укључио и матично издање) "Тајанствено језеро", да би своју
кулминацију достигла у јулу исте године због стрипа "Фантом" ("The Phantom")
Ли Фока (Lee Falk) и Реј Мура (Ray Moore). Том приликом су и један и други
издавач учинили преседан посветивши по један комплетан број Трубе,
односно Мике Миша, овом, у то време, изузетно популарном стрипу.
Како се на крају се овај мали издавачки рат окончао није познато, осим
да је, по свему судећи, свој епилог добио на суду. Било како било, Ивковићу
је ипак пошло за руком да се ослободи конкуренције. Упркос солидном репертоару
чију су окосницу чинили италијански и француски стрипови, дакле европски
стрипови: "Малајски тигар" ("Сандокан") којег је креирао Гвидо Морони
Челзи (Guido Moroni Celsi), "Сатурн против земље" ("Saturno contro la
Terra") Федерика Педрокија (Federico Pedrocchi) и Ђовани Сколарија (Giovanni
Scolari), "Космополис" ("Futuropolis ") Рене Пелоса (Rene Pellos); али
и неки занимљиви амерички стрипови: "Теткин шампион" ("Abbie an Slats")
Р. Ван Барена (R. Van Buren), "Жива Мета" ("Red Barry") Вил Гулда (Will
Gould), који је стигао у италијанском преводу као Боб Стар; без иједног
домаћег остварења, Труба, ипак, није могла да буде прави такмац
Ивковићевим издањима, па је нестала са стрип-сцене 13. октобра 1938. године,
после 55. издатих бројева. Ако је то могло да послужи као некаква утеха
њеном издавачу, Тарцан је обустављен већ са 14. бројем, 22. јуна
исте године.
Стално страхујући од конкурентских способности других листова, као и
реалне могућности појаве нових, А. Ј. Ивковић је поред, Мике Миша,
покренуо више других листова настојећи на тај начин да поред подупирања
основног издања, сузи тржишни простор и уједно веже што више квалитетних
домаћих аутора. У Забавнику, некој врсти стрип албума, репризирани
су стрипови из Мике Миша као комплетне сторије; Мали забавник,
као што је већ речено, доносио је премијерна остварења младих али недовољно
афирмисаних аутора, од којих су најдаровитији добијали прилику да се појаве
и у матичном издању; док је Весели забавник био испуњен хумористичким
стриповима.
Иако је Ивковић везао за своја издања већи број аутора ипак је интересовање
за ову област било велико па су и други листови, покретани у међувремену,
одвајали простор за све оне који су хтели да се опробају у новом медију.
Тако су издавачи Буфало Била и Паје Патка, два краткотрајна
листа покренута током 1938. године, конципирали своја издања по узору
на Мику Миша, уступивши своје странице, како иностраним тако, и
домаћим ауторима. За разлику од првог листа у коме ни један домаћи рад
не заслужује да му се посвети посебна пажња, у Паји Патку је сарађивало
неколико талентованих младића: Жика Митровић, Маријан Ебнер, Себастијан
Лехнер и Вељко Коцкар. Прва двојица су такође сарађивали у Мики Мишу
и Малом забавнику, док ће Себастијан Лехнер своју пуну афирмацију
стећи тек на страницама Микијевог царства. Упркос труду њихових
редакција ни један ни други лист нису успели да привуку већи број читалаца
и да се одрже на све пробирљивијем тржишту.
Најблиставије године стрип издаваштва у Србији
Све до почетка 1939. године Мика Миш није имао праву конкуренцију.
Листови који су покретани били су суочени са бројним проблемима: од организационо–техничких,
преко финансијских, па све до оних који су се тицали креативних могућности
њихових аутора, те су нестајали са сцене пре но што би и стигли да заживе.
Тек са појавом Микијевог царства и Политикиног забавника
почетком 1939. неприкосновена тржишна позиција Мике Миша биће озбиљно
доведена у питање, а његов издавач ће по први пут морати да се суочи са
правом конкуренцијом. Али, појава Микијевог царства и Политикиног
забавника није била једини ударац који је задесио издавача Мике
Миша. Готово ненадокнадив губитак за њега је представљао одлазак угледног
и искусног уредника Милутина С. Игњачевића. Милутин С. Игњачевић (Београд,
1899 – Београд, 1949) завршио је Високу филмску школу у Прагу и Минхену.
Године 1922 – 1923. снимио је серију кратких филмова под псеудонимом Тагоран
Ганд. Са Р. Јовановићем 1929. основао је у Београду предузеће "Адрија
национал". Они су неколико година водили елитни биоскоп "Клериџ", са одабраним
репертоаром. Снимили су, 1930. и 1932. и два играна филма "Кроз буру и
огањ" и "На капији Оријента". Покрећући Микијево царство Игњачевић
је повукао за собом водећег сценаристу Бранка Видића и талентованог Николу
Навојева. Осим Навојева, а поред Себастијана Лехнера, главни сарадници
Микијевог царства били су Иван Шеншин, Ђорђе Лобачев и Сергеј Соловјев.
Сви они су својом сарадњом дали посебан печат листу креирајући за њега
неке од својих антологијских стрипова. Прешавши у нови лист Шеншин се
потпуно везао за њега. Ђорђе Лобачев није никада прекидао своју сарадњу
са Миком Мишем и Политикиним забавником, као ни Сергеј Соловјев
који је уочи рата успоставио контакт са Политикиним забавником.
Од самог почетка предузимљиви Игњачевић је настојао да осим домаћих обезбеди
и увозне стрипове. У немогућности да се домогне неких у то време у Србији
веома популарних прекоокеанских стрипова, као што су "Фантом" и "Флаш
Гордон", које су већ откупили други издавачи, а да би удовољио укусу публике,
прибегао је следећој тактици: Детективу X-9 променио је име у Капетан
Фантом, а Брик Брадфорду у Гордон Велш, док је стрип "Пирати ваздуха",
цртан у реалистичком Рејмондовом стилу, помпезно најавио као "најновије
грандиозно дело славног А. Рејмонда". Колико је било могуће утврдити радило
се, у ствари, о стрипу " Will Sparrow, il pirata del cielo" италијанског
цртача Курта Цезара (Kurt Caesar). Иако је на табле Цезаровог стрипа педантно
налепљен Рејмондов потпис упућеним читаоцима је морало бити јасно да је
реч о обичној превари. Као део исте уређивачке платформе настао је и маскирани
осветник Зигомар који је веома брзо постао миљеник читалачке публике.
Креирали су га Никола Навојев и Бранко Видић по узору на Фоковог и Муровог
Фантома, маја 1939. године. Зигомар је такође био обучен у костим припијен
уз тело, носио је маску преко лица, док је на руци имао прстен са угравираним
словом З. Али, за разлику од Фантома чији је нераздвојни сапутник био
припитомљени вук Девил, Зигомару, кога је красио и црни плашт, друштво
је правио мали Кинез по имену Чи Јанг. Занимљиво је да су Видић и Навојев
у свој стрип у једном тренутку увели чак и Фантома. Очигледно се радило
о жељи редакције Микијевог царства да макар и на посредан начин
уврсти Фантома у свој репертоар. Што се увозних остварења тиче Игњачевић
је успео да обезбеди и стрипове "Ас Драмонд" ("Ace Drummond"), мање познати
стрип "Карлеј Харпер" ("Curley Harper") Лајмена Јанга, "Славни теткин
шампион" ("Abbie an Slats") Р. Ван. Барена, француски стрип Картуш
("Cartouche") и др. Иако је брзо стекло симпатије читалаца Микијево
царство се у односу на своје конкуренте налазило у деликатној тржишној
позицији, јер оно није имало своју цинкографију као Мика Миш, нити
је поседовало штампарију као Политика, која је издавала Политикин
забавник. Штавише, ометано од стране Мике Миша, Микијево
царство је у више наврата било принуђено да мења штампарију, па самим
тим и формат издања. Стога је оно од самог почетка уступало простор младим
и талентованим почетницима. То је, међутим, ипак било у мери која није
угрожавала основни квалитет издања. Настојећи да придобије што више читалаца,
Игњачевић је подстицао своје сараднике да раде серијале. Његова заслуга
је што су се многи јунаци Микијевог царства појавили у више епизода:
Млади Бартуло, Зигомар, Краљевић Марко, Џарто, Сигфрид, Господар смрти,
али и стрипови "Две сиротице", "Храбри војник Швејк" и "Наполеон". Насупрот
томе, након његовог одласка, у Мика Мишу, ако се изузме Максим
Ђуке Јанковића, готово да није лансиран ни један прави серијал. Од неколицине
издања која су дочекала почетак рата Микијево царство се угасило
последње 9. априла 1941. године, са 217. бројем.
Политикин забавник је био прво посебно издање листа Политика.
Први број се појавио 28. фебруара 1939, а последњи, 220. број пред сам
рат, 4. априла 1941. године. Поново је покренут после ослобођења почетком
1952. године. Идејни творци и покретачи Политикиног забавника били
су тадашњи директор Политике Владислав Рибникар и новинари Душан
Дуда Тимотијевић и Живојин Бата Вукадиновић. Дуда Тимотијевић је био одговоран
за стрипове, а Бата Вукадиновић за текстове, јер је Политикин забавник
био конципиран на избалансираном односу стрипованих и текстуалних прилога.
Као уредник Тимотијевић је преводио стрипове са енглеског. Он је био српски
"кум" Микију (Mickey), Шиљи (Goofy), Паји Патку (Donald Duck), Плутону
(Pluto), Белки (Clarabelle Cow) и другим Дизнијевим јунацима којима је
дао српска имена луцидно их спојивши са њиховим карактерним особинама.
Иако су многи тада веома популарни стрипови били у поседу других издавача
Политикин забавник је успео да обезбеди довољан број врхунских
остварења, а да при том не објави ни један стрип минорне вредности. Већ
сам преглед презентираних материјала потврђује ову чињеницу: "Џим из Џунгле"
("Jungle Jim"), "Пустоловине Малог Џонија" ("Ming Foo"), "Доживљаји мале
Ане" ("Little Annie Rooney"), "Усамљени јахач" ("The Lone Ranger"), "Ред
Рајдер" ("Red Ryder"), "Попај" ("Thimble Theater"), "Репортер Харпер"
("Curley Harper"), "Брик Брадфорд" ("Brick Bradford") и "Кинг из северне
бригаде" ("King of the Royal Mounted"). Објављен је и један изванредан
италијански стрип "Вирус, чаробњак из Мртве шуме" ("Virus, il mago della
foresta Morta"). Значајан простор, међутим, добили су и домаћи аутори.
Разуме се, незаобилазан је био "кућни цртач" Ђорђе Лобачев који се јавио
већ у првом броју антологијским стрипом "Баш Челик". Поменути стрип као
и његов наставак, "Чардак ни на небу ни на земљи", надовезаће се на ону
фолклорну линију коју је овај аутор најавио на страницама Политике
("Хајдук Станко", "Пропаст града Пирлитора" "Женидба Душанова"), а која
се темељила на српским народним приповеткама и епској поезији. Поред Моме
Марковића који се огласио у првим бројевима стрипом о доживљајима београдских
дечака под насловом "Риста спортиста", редакцији Политикиног забавника
пошло је за руком да ангажује још два велика мајстора Константина Кузњецова
и Сергеја Соловјева. Кузњецов је нацртао један стрип из руске историје
о Петру Великом и илустровао две Пушкинове бајке "Скаска о златном петлићу"
и "Бајка о цару Салтану". Сергеј Соловјев је отпочео стрип "Острво с благом"
према роману Р. Л. Стивенсона, али је због избијања рата његово излажење
прекинуто. Оно што је Политикин забавник издвајало у односу на
конкурентске листове Мику Миша и Микијево царство био је
његов велики формат, као и текстуални прилози: укрштенице, романи у наставцима,
Риплијева (Ripley) рубрика "Веровали или не", репортаже из бројних области
– од науке до спорта – као и низ кратких, занимљивих поучних текстова.
Поред тога лист је поседовао ексклузивно право на у то време у Србији
изузетно популарне стрипове Волта Дизнија.
У периоду од 1935– 1941. у Србији је покренуто је око двадесетак стрип-листова.
Графички изглед и квалитет штампе варирао је од издања до издања. Унутрашње
стране већине издања штампане су у црно-белој техници, док су насловне,
последња и средње стране отискиване у једној, две или три боје, а само
код појединих листова и у вишебојној техници. Листови су продавани у целој
земљи. Дистрибуција се вршила на разне начине: преко малих приватних радњи
у којима се поред штампе могао купити дуван, хартија, мастило и друга
роба, затим новинских киоска, као и путем уличних продаваца – колпортера.
Постојао је истовремено и систем претплате, али он није био много раширен.
Да би имали што бољу прођу у северозападним деловима Југославије (данашња
Хрватска и Словенија) поједини стриповани листови су поред ћириличних
имали и латинична издања. Редакција Стрипа је неколико бројева
паралелно издала чак и на словеначком и мађарском језику. Тиражи стрипованих
издања кретали су се између 10.000 и 30.000 примерака, што није било мало
ако се има на уму да је због споре индустријализације земље, Краљевина
Југославија између 1918. и 1941. имала један од најнижих степена урбанизације
у Европи, а да су појединачни тиражи водећих београдских дневника уочи
априлског рата износили: "Политика" 146.000, Време 65.000 и "Правда"
45.000. Мика Миш који је спадао у ред најпопуларнијих стрип-листова,
због чега је многим издавачима и уредницима служио као образац имао је
тек нешто преко 30.000 читалаца. Краткотрајни Црвени врабац штампан
је у само 10.000, док је тираж Микијевог царства такође износио
30.000 примерака. Просечан тираж Политикиног забавника зауставио
се уочи рата на неких 41.000 примерака по броју. Међутим, с обзиром да
су сви ови листови излазили два пута недељно и да су поред тога имали
своја периодична пратећа издања, онда је лако израчунати да је на тржиште
недељно пласирано од 200-300.000 различитих примерака стрипа. Почетак
рата означио је престанак излажења свих постојећих стрип-листова. У том
тренутку излазили су: Политикин забавник издавачке куће Политика,
затим Мика Миш, Весели забавник и Забавник А. Ј.
Ивковића, као и Микијево царство и Плави забавник М. С.
Игњачевића. Тиме је окончан један кратак али буран период српског стрипа.
Препуштен углавном ентузијастима и талентованим и мање талентованим појединцима,
стално оспораван од стране ограничене и конзервативне културне средине,
српски стрип је у кратком временском периоду достигао такав степен зрелости
који га је уврстио у сам врх европског стрипа. На жалост, нацистичко бомбардовање
Београда 6. априла 1941. године брутално је прекинуло једно стваралаштво
а судбине аутора су биле трагичне. Никола Навојев умро је 1940., у својој
27. години, у санаторијуму за ТБЦ код Венца на Фрушкој Гори. Две године
касније, за време нацистичке окупације, Алексије Ранхнер нађен је мртав
у неком јарку на Карабурми у који је упао пијан једне хладне октобарске
ноћи. Ивана Шеншина стрељали су комунисти одмах по ослобођењу Београда,
новембра 1944. године, због наводне сарадње са окупатором. Да га не би
задесила иста судбина, Константин Кузњецов повукао се са немачким јединицама
у Аустрију, одатле у Немачку, а потом у САД. Умро је 1980. године у Лос
Анђелесу. Себастијан Лехнер нестао је у ратном вихору 1945. године. Побегавши
у Италију из аустријског затворског кампа, у који је био депортован почетком
Другог светског рата, Мома Марковић се висе није враћао у Београд. Године
1951. емигрирао је у Канаду. Син-јединац му је убијен при покушају бекства
из Југославије, а супруга, након тог трагичног догађаја, полудела. Умро
је у Торонту 1977. године.1 Сергеј Соловјев је после ослобођења
неко време живео у Ријеци одакле је половином педесетих година отишао
у Италију. Тамо је и умро 1975. године.2 И у новој средини
је наставио да се бави цртањем стрипова. Ђорђа Лобачева су нове власти,
након сукоба са Коминформом, 1949. протерале из Југославије са супругом,
сином и два кофера у запечаћеном вагону у Румунију. Педесетих година успео
је да се пребаци у СССР и стално настани у Санкт Петербургу. Ђука Јанковић
је 1951. емигрирао у Италију, а затим у Јужноафричку републику, где је
и умро 1974. године као Џорџ Џакоби (George Jacobi).3
Аутори "Златног доба" српског стрипа се тиме никада више нису окупили
на једном месту, а њихов дух, ни у каквом облику, више није реинкарнирао.
Београд, јул 1999.
Напомене
1 Лакићевић-Павићевић Весна, "Момчило Мома Марковић" у XXXVIII
Златно перо Београда (каталог изложбе), стр. 14-15, Београд 1996.
2 Богдановић, Жика "Сергеј Соловјев, или Љубав на први поглед",
Пегаз, II -3, стр. 41-48, Београд, 1975.
3 Ивков, Слободан, "Ђука Јанковић - својим путем", Књижевна
реч бр. 500, Београд 1998.
|
