Дигитализовали Зоран Стефановић, Миленка Кузмановић, Ненад Петровић, Пројекат Растко и Дистрибуирани коректори Европа

Produced by Zoran Stefanovic, Milenka Kuzmanovic, Nenad Petrovic, Project Rastko and Distributed Proofreaders Europe

Објављено/Published 11. 09. 2005.

Николај Велимировић

УСТАНАК РОБОВА

ЖИВА ЦРКВА
НЕДЕЉНИ ГЛАСНИК СЛОВЕНСКОГ ХРИШЋАНСТВА

УСТАНАК РОБОВА

2 ЊУЈОРК — 1915 2

РОБОВИ НА СТРАЖИ

Је ли Америка форум слободе?

Ја мислим, да је то њена главна титула, главна заслуга и, најзад, главна разлика од барутне Европе. Онда нека је дозвољено мени, робу, да у име робова проговорим слободну реч на томе слободном форуму. Не ћу говорити у име Негара, сада слободних и равноправних грађана америчких. Нити у име Ескимоса, — њих нико не назива робовима. Нити у име оних острвских раса, које изумиру, не могући више опстати на земљи ни као робови нити као господари. Него хоћу да устанем на овоме форуму, са кога су опевали слободу Емерсон и Лонгфело, и да проговорим једну реч у име оних милиона белих људи, које свет увек још, с доста права и више неправа назива робовима, склавима, сервима, бохемима. Ми себе не називамо робовима на своме језику, но кад говоримо језиком странаца ми и сами употребљавамо то име, које је у ствари једна саркастична и понижавајућа интерпретација нашег правог имена — Словени. Ми смо били вазда саркастични сами према себи и вазда готови да смирено саслушамо од својих суседа или угњетача све могуће понижавајуће интерпретације нашег имена, наше расе, наше историје, наше вере, наше душе, и не само да их саслушамо него и да их поновимо и сами добродушно смејући се и искрено стидећи се. Ми смо стављени били на капије Европе, да је чувамо од интерупције странаца.

Ми нисмо дали, да се кинески Жути Мравињак помоли иза својих зидова. Европа је спокојно седела и делила грчко-римско наслеђе.

Ми смо столећима иза капија плаћали Татарима данак у крви и злату. И они су оргијали по нашој кући до миле воље. Но не мари, све је то било ante portas. А унутра је Европа седела и философирала и религионизирала.

Када су Европљани, сами својом вољом, гоњени својом верском и авантуристичком фуријом, изашли на капије и отишли под крсташким барјаком у Азију, тада су странци упознали слабости њихове, и јурнули су за њима кроз капије. Авантуристи, са свим светим ритерским орденима, спасли су се у својим кућама, а ми, робови, остали смо на капијама, као стражари. Ми смо се клали са дрским и фанатичним завојевачима на Марици, и Косову, на Ангори и око Цетиња, на Сигету, и на Бечу, док је господарска Европа пировала медичијевски пир ренесанса лепоте и културе.

И ми смо тупили нашим костима турске сабље и нашим лешевима спутавали и обарали хорде, које су срљале као планински вихор на Европу, и то не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа, која леже између Рафаела и Шилера, за сва она бела и црвена столећа, када је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело корегирање и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и душевно, ми, стрпљиви робови, клали смо се с непријатељима њеним на капијама бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда њена, дивље трње око питоме руже.

ГДЕ СТЕ ВИ БИЛИ?

— „Нека, мислили смо, нека само Европа напредује, ми ћемо бити робови пред вратима њеним. Нека она усаврши науку, којом ћемо и ми доцније наш живот олакшати и осветлити. Нека она пронаће једну истиниту философију, којом ћемо и ми одгонетнути загонетке живота. Нека она искомбинира један друштвени строј и регулише однос човека према човеку и народа према народу, па ћемо се и за тиме после користити. Нека, нека њено лице блиста васкршњом светлошћу, ма ми још дуго и дуго били њена Голгота.“ И Европа се попела до свога зенита. Ево двеста година, како она претура историју света и тражи такмаца. И не налази га. А да га не нађе помогли су јој и многобројни „критичари“ прошлих култура и прошлих држава, који се нису могли ослободити једног уског шовинизма за своју расу и своје време.

Египат је саградио пирамиде, и краљевске гробнице, и храмове Изису и Озирису, и Египат је регулисао Нил. — Но зар се може та кабаста и монструозна архитектура равнати са укусним европским и храмовима и палатама? И зар регулисање Холандије и просецање Суецког канала није веће дело од регулисања Нила?

Индија је дала једну велику поезију и философију живота, коју је она изразила оригиналним речима, оригиналном орнаментиком, оригиналном пагодском архитектуром, оригиналним друштвеним устројством.

— Ну није ли немачка философија дошла да корегира философију индијску? Шта је Упанишада према делу: Свет као воља и престава?

Вавилон и Персија имале су висеће куле у ваздуху.

— Но какво је то чуда према еропланима, цепелинима, паробродима, железницама, телеграфима са жицом и без жица, и свима парним и електричним чудима европске епохе?

Акрополис и Палатин блистали су изванредном лепотом своје уметности.

— Али шта је то према Новој Европи? Данас свака европска престоница има свој Акрополис и свој Палатин.

Грчка је имала првокласних философа и песника.

— Но нема ли модерна Европа у једном столећу више таквих истих философа и песника него Грчка у целој својој историји?

Китајци су пронашли бусолу, и барут, и штампу, и порцулан; Арапи су засновали астрономију и математику.

— Но може ли се све то сравњивати са каталогом европских проналазака? Узмите само хемију и медецину! А ви Словени, ви неписмени и сујеверни робови, где сте ви били, док смо ми Европљани покорили природу и попели се изнад Олимпа, високо изнад старог Олимпа?

Ми смо били на стражи, мора бити наш одговор. Ми смо били у тами и сени смртној. Ми, Словени, пронађени смо за Европу далеко после Америке. Наше се биће почело помало осећати и пре тога, нешто мало, н. пр: Богумили и Хус, религијске сањалице, но Европа је то нешто мало гледала, док се пламен око њих није угасио и — заборавила.

ПЕТАР ВРЛО ВЕЛИКИ

Тек у 18. веку један млад човек прескочио је преко високог зида, вишег од кинеског, који је делио Европу од Русије. Он је за један дан видео оно, што је Европа стварала кроз милионе дана; он је за неколико месеци асимилирао својим духом оно, што је Европа кроз столећа лагано пипкала и ткала. И поново је прескочио овај први Ускок натраг преко зида, у своју земљу. Тога човека звали су Петар, а право му је име Петар Врло Велики. То је највећи американски дух, који је икад живео у Европи. Кад кажем американски дух, ја замишљам човека са најсмелијим, најопсежнијим и најоптимистичнијим планом, са једном журбом, једном енергијом, једним еланом, какав се може опазити само у Њујорку у XX веку. А то је било пре два столећа. Никад Русија у историји својој није имала једног таквог позитивног револуционара, који је носио у глави један тако огроман план радикалног boulversementa-а целе руске државе, целог руског живота, од врха до дна и од дна до врха, као што је то био цар Петар. Још се није честито ни спустио ногама на своју земљу, а већ је почео остваривати свој грандиозни план. Он је хтео једно: да његов сав народ, као он, за тренут асимилира западну културу и пође гигантским кораком даље, напред.

Ја вам не могу причати чудну историју Петра Великог, и ако бих то веома желео, јер нема човека после Мухамеда са интересантнијом и драматичнијом историјом. Веома је жалосно, што Карлајл није унео и њега у своје хероје, — овог првокласног хероја историје светске.

Но и то је доказ, како се на Западу европском мало водило рачуна о животу робова extra muris и мало — нимало — познавала њихова историја. Петар је унео Европу у Русију и Русију у Европу. То није ништа, јел'те?

Петар је од жалосних, лених и пијаних мужика спремио војску, која је победила највећег завојевача пре Бонапарте, Карла XII. И то није ништа.

Петар је као чаробник из меса људског стварао гвожђе, из блата велике градове, из безграничне степе и бојарске анархије државу. И то није ништа.

Педесет година после Петра, у време Катарине, у Русији је било толико ратне славе, толико културе, толико благородства, толико друштвеног хиперевропеизма, да је Волтер, човек који је престављао Европу у већој мери него ма ко од смртних пре и после њега, говорио, и не у шали: сад почиње да долази светлост свету са Севера! Но шта је то? И то није ништа.

Осамдесет и седам година после Петра, 1812. г., руски народ изгони из своје куће Бонапарту, највећег светског завојевача, који је више од 10 година дотле вашарио по Европи као по каквој корзиканској таверни. Требало је свакако врло много физичке и моралне снаге, да се овај необични војсковођ изгна из руске земље. Но и то није ништа.

Сто и нешто више година после Петра, рађа се у Русији Толстој и Достојевски, највећи проповедници Христа у своме столећу. Мало после удружена Европа бори се против Русије на Криму. Мало после цар Александар II једним декретом укида у Русији феудални систем, који је у Европи угушен у крви читавих столећа и многих генерација. Мало после прави се у земљи робова највећа железница у свету, транс-сибирска. Мало после почињу се римски господари плашити робова и правити савезе с њима. Мало после долази манџурско-јапанска епизода, која је најбоље обелоданила страх господара од робова. И најзад, мање од двеста година после Петра, северни Спартакус са својим безбројним презреним робовима бори се против гордих наследника римског царства, против бечког и берлинског ћесара и против понављања неронске и калигулске неморалне свемоћи. И, нека уз то још буде поменуто и ово: као што је једним царским декретом укинут феудални систем, као што је једним царским декретом уведен репрезентативни систем у држави, тако је и једним царским декретом отрежњена од алкохола једна земља од 170 милиона душа. Већа и значајнија чуда и темељније промене у културном и хуманом смислу нису се десиле за последњих двеста година нигде, чак ни у Америци, као што су се десиле у Русији. Петров план се потпуно остварио: Русија је стигла Европу.

Сад је на реду други план, план Достојевскога, план свечовечански, јеванђелски. У томе плану Русија је већ корачила испред Европе један гигантски корак. Но то Европа не види. Модерни Римљани увек још носе у својој глави стари појам о својим робовима пред капијама од пре двеста година. Вилхелм, новоримски Тиберије, Вунт, новоримски Сенека, Хауптман, новоримски Виргил, Лампрехт, новоримски Тацит, и Харнак, новоримски Понтифекс Максимус, назвали су Русе варварима пре него је рат у ствари почео. „Ми бранимо културу од варвара!“ рекли су они у једној апологији pro domo. То није притворно. Они збиља држе Русе за варваре, за робове. Они не знају ништа о Русији: ни историју њену, ни језик, ни минулих 200 година руског „американизма“ ни пет великих царева једног за другим у једном, 19. столећу, нити ово једно велико столеће, веће од ма ког у римској историји, ни сибирску железницу, ни Толстоја ни Достојевског. Они збиља ништа не виде и ништа не знају о Русима, нити о Словенима уопште, — сем, да је то једна инфериорна, ропска раса. Један је човек знао више од њих, само један једини њихов земљак, и тај један је препоручивао немачком народу вечити мир и пријатељство с Русијом. Но тај једини није више међу живима; веома је, на жалост, далеко он од свију живих у данашњој Немачкој. Звао се Бизмарк.

СЕНКЈЕВИЋ И ХУС

Но немојте мислити, да ратна страст диктира њима такво једно наопако убеђење о Словенима. Било је то усред дубоког мира, када су они третирали Пољаке далеко нечовечније и бруталније, него што су стари Римљани третирали своје робове. Ја вас подсећам само на један између многобројних факата, на закон о експропријацији пољског земљишта, који је донет у Пруском Ландтагу. Нимало се није крио страшни смер, да се Пољаци раселе или понемче, да се пољско име сасвим утре, а робовска земља да постане земљом „римском“. Како ви тумачите себи, одкуд тако много Пољака у Америци? О, то није тешко протумачити! Један поносит и племенит народ радије је остављао свој завичај и своје огњиште и бегао у неизвесност, преко Океана, него што би се одрекао свог имена, своје историје, својих хероја, свога поноса. То је био само неми протест робова. Но то је почетак Устанка. Проговорио је истина гласно Сенкјевић, велики историчар и сликар борбе хришћанских робова против римских „надљуди“, и кроз то велики симболичар борбе свога народа, своје расе, против модерних Римљана. Он је главом изјавио гласан протест против угњетавања робља, гласан као труба јерихонска, но Тевтонци су зазвектали својим мачевима о штитове, и меки глас робовског вође изгубио се.

Било је то усред дубоког мира, када се на Чехе гледало као на ниске робове. Но недовољно је било име склава и бохема, требало је усред дубоког мира да се нађе ниже име, које ће изразити суштину и вредност овога народа. Нико други него Момзен, најизразитији Новоримљанин, примио се за кума Чесима. Он је генијалан, говорили су за њега његови земљаци. И као генијалан историчар, генијалан познавалац прошлости и садашњости, и кроз то генијалан пророк будућности, Момзен није могао ипак наћи у историји људској име за Чехе, него у зоологији. Ја не могу да понављам то име, јер би тиме пре понављао једну крајњу нетачност и, — јер би тиме незаслужено вређао ваш слух. То име су после примили Беч и Пешта, — иначе страшно инвентивни у погрдном вокабулару, — примили су га за своје поданике на југу, за југословенске робове. За Момзена су Чеси само ропски имитатори немачке спољашње културе, а по души својој варвари и робље. Но чудновато да је овај генијални човек предлагао крајњу безобзирност у тлачењу чешког имена и насилно понемчавање чешког народа. У томе се Момзен показао савршена супротност Катону. Јер док овај поносити стари Римљанин никад се не би сагласио, да се презрени робови назову cives romani дотле је његов „потомак“ и биограф из Берлина предлагао једну екстремну нескрупулозност у новороманизирању или германизирању два пут презрених робова. Но главно је, да је господар дозволио себи, да се искашље над робљем и да све каже, и да је робље морало на то да ћути. Чешки народ је знао, да то није тако, али је морао да ћути. Он је знао за своју оригиналну музику, за своју оригиналну индустрију, за своју жилаву истрајност у економској и националној утакмици. Он је био поносит у себи својом историјом, својим Прагом, својом народном умотворином, својим радом. Он је био поносит у себи својих Хусом, Лутеровим учитељем, и првим словенским усташем против Рима, против римског господарства, против римоманије. И он се грејао на ватри на којој је горео Хус, плакао песму о слободи и спремао Устанак.

УСТАНАК РОБОВА НА ЈУГУ

Спустимо се сад на Словенски Југ, и расмотримо устанак робова, који тамо букти у пламену и крви ево више од сто година.

Ако су Руси откривени за Европу тек у осамнаестом веку, Срби су откривени тек почетком деветнаестога, т. ј. тек онда, када је плануо одсудан устанак робова. Ја велим одсудан за то, што је цело српско многостолетно робовање изаткано од једнога низа посебних, локалних устанака, који су у крви угушивани, но који су имали бар тај успех, да задрже Турке од даљег завојевања Европе. Европа је знала за чешће унутрашње буне у турској царевини, но за Србе, српску историју, српско страдање није знала ништа. Старо њено знање о Српској држави, Српској Царевини, било је претрпано временом и, потпомогнуто ћутањем робља, предато забораву. Но кад је плануо одсудан устанак, Наполеон је чуо за Карађорђа и Србе. И кад је он изговорио та два имена, његови лакеји почели су и сами да их чешће понављају. Но чим је васкрсло српско име из мртвих, господари су се уплашили од њега као од вампира. Турци и Аустријанци нашли су се брзо заједно на угушивању устанка робова. Господар разуме господара онако исто лако и брзо, као што роб разуме роба. Аустрија је само дотле желела пораз Турској, док је имала наде, да јој она буде наследница у господарству Балканом. Чим је ова нада изгубила подлогу, Аустрија је постала интиман пријатељ Турској и неутољиви инквизитор робља, које је између ње и Турске почело смело и енергично зидати своју засебну кућу, залевајући је својом крвљу и цементирајући је својим јунаштвом. Сто година трајао је српски устанак против Турака. Он се завршио у зиму 1912. год. Од тада почиње устанак против Аустроугарске. Но Хабзбуршко-римски цезар сматрао је већ деценијама устанак српског робља против Османлија као устанак тог истог робља против себе. То се показало на сваком европском конгресу, на коме се решавало српско питање. Приморан силом околности, бечки монарх се привидно помирио са независном Србијом, и независном Црном Гором, по том и са независном Бугарском. Но у души он је дан и ноћ ковао заверу против те независности робља.

КАМЕН СПОТИЦАЊА

За Христа се рекло, да је он био камен спотицања за многе у Израиљу. Нека ми се опрости једно сравњење, — Христос је узвишен над сваком компарацијом са смртним — но ја видим јасно, да је Србија постала камен спотицања за Аустрију кроз пуних сто година, камен спотицања, преко кога је Аустрија падала непрестано из греха у грех, док је најзад толико упрљала своје руке и своје лице грехом да је престављала horror народима и нови греховни пад човечанства. Да није било Србије, Аустрија се никад не би дала довољно познати с лица и наличја. Она је почела ласком српским кнежевима, да би ове придобила и учинила својим драговољним вазалима. Она то није успела. Али Срби су добро лупили главом о камен. Она је наставила са подстрекавањем антидинастичних покрета у земљи и антипатриотске борбе партија. Но и ту је успех промашила, али су Срби још јаче лупили главом о камен. Она је почела завађати Србе и Бугаре, и забележила је као особити свој успех рат међу ова два истоветна но располовљена народа. Али то је био успех само донде, докле српски народ није увидео Мефистофела иза завесе. Она се одвећ била извежбала у своме мефистофелском послу и срљала је без презања све у већи и већи грех. Кад је завадила Србе с Бугарима, тад је почела да завађа Србе и Хрвате, и тиме руши започето велико дело Кнеза Михаила и владике Штросмајера. И овде је она забележила један успех, који је рачунала за огроман. Као да је тешко било обманути незрело и простодушно робље, и завести га на крив и пагубан пут! Сад је почела стварати заваду верску између православних, католика и муслимана, протежирајући час једне, час друге, и играјући тако као акробат на жици.

Но долази Краљ Петар на српски престо. То чини једну нову епоху у српској и југословенској историји. Настаје један здрав почетак, један режим мира у земљи, и једна са свим одређена национална политика. Аустрија је појурила бржим темпом по клизавом путу греха. Прво је дресирала своју „жуту штампу“, — а таква је сва бечкопештанска штампа — да из дана у дан напада Србију, исмева њеног Краља, руга се њеним идеалима, и да је преставља целом белом свету, на оба континента, као банкротску земљу у моралном, и економском, и физичком, и сваком погледу. Па је онда почела да измишља велеиздајничке афере и води велеиздајничке процесе, с намером да тиме компромитује Србију у очима света и да дође до разлога, да позатвара, измучи и побије све виђеније Словенце, Хрвате и Србе, који су волели Србију и сањали сан о златној слободи. Ја мислим, да се и Америка у своје време заинтересовала овим хучним и фамозним велеиздајничким процесима, и да се, заједно с нама Европљанима, и слободним и робовима, гнушала и смејала онда, када су ти процеси свршени обелоданивши једну бестидну лаж бечке дипломације.

Па је онда дошла комедија са постављањем хрватског бана, па комедија са опредељењем изборних дистрикта, па комедија са мађарским језиком на хрватској земљи, па комедија са шпијунажом, па најзад трагични finale свих тих комедија.

Па је онда дошао рат балкански, 1912. године. Ја и дан дањи памтим једну реченицу из Нове Слоб. Пресе, сутрадан по објави рата Турској од стране хришћанског Балкана: — „Нека би Свемогући дао победу отоманском оружју!“

Па је онда дошла мобилизација аустријске војске противу Србије, па подбадање Арнаута противу Срба, па афера око Скадра, па афера око консула Прохаске, па провокација за провокацијом, па хомерска радост када су се неискусни робови, Срби и Бугари, међу собом побили на Брегалници, па опет провокација за провокацијом, па онда......

ЗЛОЧИН ВИЉЕМА ТЕЛА

...... па онда, господо моја, чуђење што је један млади и измучени роб, некакав мршави гимназист, Принцип, дигао пиштољ у Сарајеву на главног провокатора Срба, и главног непријатеља свега југословенског робља.

„То је злочин!“ — викнули су гневно сви они, који немају појма о хиљадама злочина, почињених од аустријских власти у Босни и Далмацији, у Хрватској и Словеначкој, у Банату и Бачкој, о хиљадама тиберијанских злочина, који су проузроковали злочин сарајевски. Ја лично не знам, по чему је већи злочин беднога Принципа у Сарајеву од злочина Виљема Тела и његове дружине, која је убила аустријског намесника у Швајцарској, Геслера? Злочин Виљема Тела опевао је Шилер, а злочин Принципов осудили смо најјаче ми Југословени. Наша осуда, ја бих се заклео, није била притворна. Ми јесмо робови, али ми ево сто година водимо једну херојску борбу против наших господара. Наша борба је наша епопеја, којом се ми поносимо. Ми немамо ништа друго сем те часне и херојске борбе за слободу. Ми нисмо ради да се та наша епопеја упрља злочином. Ми смо за све време ове наше епске борбе били узвишенији од наших противника не само циљем, за који смо се борили, него и пробраним средствима, којима смо се служили. И садашњи рат с Аустријом показао је довољно целом свету, да су нови Римљани далеко бржи на злочин од нас њихових бивших робова. Нисмо ми, робови, рушили неутврђене вароши, нити бомбама из ваздуха убијали жене и децу, нити отровним гасом тровали противника, нити на бајонет набијали одојчад, нити клали старце и вешали свештенике, — нисмо то ми чинили, Бог нам је сведок, него они, ти „римски надљуди“, поданици и легионари нових римских ћесара, у Бечу и Берлину.

ЛЕГЕНДА О ПАНСЛАВИЗМУ

Једно питање долази ми сад на памет, које можда баш у овом тренутку занима и вашу душу. Ја га нећу обићи нити оставити неодговорено. Ваше питање гласи: Зашто се западна Европа, не изузимајући ни Енглеску ни Француску па чак донекле ни Америку, плашила кроз цело столеће од тако зване словенске опасности? Мој одговор гласи: зато што су господари, у којих су Словени робовали, слутили, и већ осећали, устанак робова, и свој страх, — да би лакше поднели, — пренели вешто и брзо и на сав остали свет. Словенска опасност назвата је панславизмом, а свет који се од свих политичких богова увек највише плашио пан-а, брзо је дао себи сугерисати један нови страх, и брзо, боговски брзо, створио маштом ex nihilo један цео свет језивих комбинација. Ко је измислио панславизам, и објавио га свету? Пангерманисти. Да, пангерманисти су измислили и објавили свету панславизам. Човек увек цени друге аналого себи. Кад постоји пангерманизам, зашто не би постојао и панславизам? Но нека би то аналого сувење ма колико важило као правило, овде је оно нетачно. Пангерманизам је постојао и постоји, док панславизам нити је постојао нити постоји. Познато је, да постоји пангерманска странка, како у Немачкој тако и у Аустрији. Познато је, да постоји пангерманска журналистика, и пангермански клубови, пангермански новчани заводи, пангерманска литература, организација. Док у словенском свету — ја бих то знао као Словенин, ја бих то отворено признао као слободан човек — не постоји ништа од свега тога у панславистичком смислу. Но постоји у словенском свету нешто, што је сасвим различито од панславистичког баука, постоји једно осећање, једно осећање само, које је имало много више примене у литератури него у политици, постоји — словенофилство. То је оно исто осећање блиског сродства и крвне симпатије, која постоји у Италији за Французе, осећање далеко од каквог политичког панроманизма, или оно исто осећање, које постоји у Сједињеним Државама за Енглеску и у Енглеској за Сједињене Државе, опет осећање далеко од каквог фантастичног панангликанизма. То је једна сентиментална чежња за сродним, једна носталгија крви, једна органска бојазан због удаљености од својих. Но ако би се у томе славенофилству осетила баш и једна нота јача него ли у романофилству или англофилству, — а и ја мислим да се осећа, — то је сасвим природно и разумљиво. Људи који страдају осећају се много сроднији него људи који господаре. Ми Словени се волемо и тражимо, једно као Словени а друго као робови, који трпе од исте неправде, од исте надувене гордости, и од истог презрења. Ко ће разумети роба као роб? И ко ће помоћи страдалника као страдалник? И сузе су слатке кад се у двоје плаче. И ропство је подношљивије кад се роб наслони на роба. Ми Словени се волемо, и ми Словени се сада боримо за ослобођење, но нико од нас не мисли на груписање свих Словена у једну државу, под један скиптар. Не; чак нико од нас не помишља на какву федерацију будућих словенских држава на супрот каквој другој антисловенској федерацији. Ми исто тако мало верујемо у прву као и у другу. О једној федерацији ми сви мислимо, то је истина, но о једној федерацији, која би била на срећу свих људи на земљи онолико исто колико и на срећу свих Словена. Сви ми мислимо о скором реализовању једне свесветске, свечовечанске федерације слободних држава и слободних народа. Само ту федерацију ми замишљамо не на основу римског права, него на основу хришћанског права. Но дозволите да почнем испочетка ову мисао, и да с њом и завршим.

СВЕЧОВЕЧАНСКО БРАТСТВО

Немачки генерал Бернхарди вели у једном свом новијем делу: „наше последње обрачунавање биће са Енглеском“. То није усамљено мишљење једнога амбициозног војника, него свих водећих кругова у Виљемовом Царству. У време овога рата штампана је у Немачкој једна дуга колекција ратних књига; на полеђини тих књига била је исписана стара римска девиза, која се односила на Картагену: Ceterum censeo Britaniam esse delendam! Са свим наследници Рима! Господарство над светом, — то је резиме немачке политичке философије новијег времена. До краја подражавати Рим, до краја обновити Рим, до краја се служити римским, паганским методима!

Енглеска има другу идеологију. Један познати енглески књижевник пише: цео свет стоји на једном историјском прекрету, један од два супротна принципа мора победити: или влада војника или влада грађанина. Тако пише Конан Дојле.

Ми Словени схватамо ову титанску борбу мало другчије с наше тачке гледишта. Ово је борба Римљана и Хришћана, господара и робова. Ми се заиста налазимо на прекрету историје. Да ли ће победити немачки надчовек или словенски свечовек? Јулије Апостат или Исус Галилејанин? Снаге балансирају, но ми не сумњамо у прекрет историје у корист свечовечанског идеала.

Ми знамо, да су Енглези и Французи Хришћани као и ми; ми допуштамо, да су они и бољи од нас; но Хришћанство је код нас Словена, код нас робова, добило један нарочити израз, и једну нарочиту интерпретацију. Свечовечанско братство, то је наш израз. Наши најмоћнији умови тако су се изразили. Тако се изразио Мицкијевић и Достојевски, Толстој и Соловјов. Ми знамо шта значи бити роб, за то ми нећемо да има робова у свету. Ми знамо како човека прља и удаљује од Бога гордо господарство над другим људима. С тога ми не ћемо ни себи ни другима допустити то гордо господарство над другим људима. Ми, робови, немамо спољашњег културног сјаја колико наши господари, али имамо више душе, много више душе, као што су више душе имали Хришћани у катакомбама него цезари на Палатину.

Али зар смо ми збиља робови, ми Словени? Зар с тако широком душом може бити роб? Зар с идеалом свечовечанским и с одушевљењем апостолским може човек бити роб, па ма га држали у ланцима, и давили у катакомбама? Зар смо робови ми, који пружамо руку целом свету и нудимо братство и љубав свима? Ми, који говоримо језике свих народа, и разумемо страдања свих душа? Ми, који смо гледали све, слушали све, проучили све, осетили све, и стрпљиво сачекали свој ред да проговоримо? Зар смо ми робови? Не, господо. Робови нисмо ми, чије је тело до сад било у ропству, но они, чија је душа и сад у ропству, Робови су они, који робују својој жеђи за господарењем над браћом својом. Робови су они, који су изабрали себи један прехришћански идеал за свој циљ и своју срећу. Робови су они, који своју слободу не могу да одвоје од свога мача. Робови су они, који зачикавају и траже крваве обрачуне с другим народима. Они су робови старе терминологије ропства и слободе, они су спутане слуге преживљених амбиција, презрених идеала, назадних појмова о историји, и обскурног морала моћи.

Али за све то ми их не презиремо, но сажаљевамо. За све наше мучитеље ми имамо само сажаљење, јер знамо, да тријумф мучитеља само је пролазан тријумф. Ми не желимо, да наши господари буду избрисани с лица земље. Не; ми желимо да и они уђу у свечовечанско братство, неупропаштени, непонижени и неизмучени од нас него од своје савести. Они су нама бацили рукавицу, и ми смо је примили. Наш Устанак они су изазвали, они су нам га наметнули. Па ипак ми би сутра, када се прекрет историје изврши, највише волели, да њима можемо бацити маслинову грану, и да им само једно можемо наметнути: опште братство, — опште братство и добру вољу. Јесте, опште братство и добру вољу!

Врши се прекрет историје. Неколико хиљада миља одавде решава се судба целога света, свих континената и свих океана. Сваку моју реч, изговорену овде пред вама, на слободном форуму Велике Америчке Републике, — сваку моју реч у овом часу, прати хиљаде болних, самртних узвика људских на карпатским планинама. Ту је првобитна колевка свих Словена. Ту се решава нешто крупно, нешто што ће и за Америку важити. Ту се боре два принципа, два света: Сила са Правдом; Рим са робовима; Гладијатори с Христом.

Ја увек верујем у крајњу победу Христа. •