|
|
 |
Владимир Ардалић: Буковица - Народни живот и обичаји (I дио)ГОДИШЊИ ОБИЧАЈИДомаћи (кућни) обичаји код светковањаСветковање појединих породица. Крсница по свецу.У нашој Буковици, па и низ Равни Котар, не светкује нико оног дана, кад се родио, нити вештује т. ј. светкује оног свеца имењака, кад треви коме доћи. У прва времена, а и сад у ђеког имала (богата), кад треви доћи светац, ком је име ка' и њему, шутрадан наранџије или ти докоњаци слаптају се око њег. Не веле му ни пет ни шест, него ћап да ће га као вјешати главу доље ноге горе, говорећи му: "Плаћај оли дај ракију! Знаш ти, што ти је данас!" Шалећи се онговори тима: "Окан'те се, људи, кои вам је враг. Не знам ја за ништо". А они све то више дрпе га, подижу у арију, а један трче му жени: "Дај, старјешица, уже, да ти објесимо ђувегију. Данас ти знаш, што му је: оли га откупљуј". Није куд дамо, дође она итијем рече: "Мир свак себи, све прошће ка' и остало коље". Онда они знаду, која 'е ура, пуште га, а ње ето ђе носи ракију, бајама, смокава сувије, па и ћуктера. Тако уз те, што то изгоне, окваси се ракијом старјешина и старјешица и онда свак себи ка' баба и Бог. Кад дође тако и старјешици крсница по свецу, а они, што највише у њи про године раде, што су им више прождрли пару и знаду им за вај, одма чим сване, ето ј' па се облентају и око старјешице, да ће је објесити, па ћапају је обарски, да ће је стрмоглав. Брани се она што море кроз смиј, док год старјешина не обета ракију, и с тијем је откупи ка' и она њега. То се изгони од оног, ко има прћије доста, а док је виница у сваког била, догађало се то мал' да не и у свакој богатијој кући тије наранџија,што им реку: било иј је и биће иј вавијек, па ако зањуше, да је стутолила (сакрила) која старјешица ракије, да кућани не знаду, па кад јој крсница дође, ето ти иј, чим сване, па ћап око ње ка' и око оне, која има свега, да ће је вјешати. А она ти се лијепо окоси на њи, па ће им: "Нос' вас враг од мене, докоњаци. Ко би вами потребу из дроба ишћера'? Ђе је у мене ракија? Лако је давати неви Јоки, она има. Ко има масла, и муда маже,а ко нема, не мере ни грла". Тако им одрапи, они онда виде, да ту нема користи, преврну говор о другој којој, па овда ми је пут, ђувегија те одма почме приговарати: "А да они не знаду, да ти немаш ђе ракије, не би је питали." Куне се она и тропа: ђувегијане вјерује: кад најкашње види она, да му не може слагати, јер је он засмије, па онда отме се ма и њој смијати. Кад он види, да се она кекеће, онда је већ сигур за ракију. И није куд камо: изнесе је, а он ала да се чурута. Кад одане, рече: "Јо, јо, евалаонијем, што казаше за ракију". А она ће: "Би рек да сам ја за другог кога штедила, ево сам јадница донијела од матере, нек се нађе - не дај, Боже, - болести, ол да треви приетељ доћи, од кога обрез гори". Онда ће он: "Па ку'ш бољега приетеља од мене, еја не знам, да би 'ваког нашла у сва чет'ри краја свијета?" Она ће: "Али од тебе не гори обрез ка' од другог". Он ће: "Горијо, не горијо, дај ти мени да опе' шмркнем". Даде му она, а он се натегну, док год му сузе не тргоше. Овога и оваког обичаја још има у по ђекојој кући, да се изгони ракија, за коју се не зна. Крсно име. У нас у Буковици и ђе год има православља, сваки своје крсно име слави и држи од пантивијека па до данас. Осим нас православније ма и католици то држе. Они реку своме крсном имену вешта или вештовање, па про године пуно тије они вешта држе, на коима дочекују приетеље и знанце (званице или госте); ка' на пр. осим Божића они сви вештују Свисвете, на које им наши православни пити иду. Осим тога сваки држи по на башка свое крсно име, не крсно име по свом рођеном имену, него га слави по кутњом племенука' су му га и стари славили, као Ивању, Стипању, Три Краља, св. Николу, св. Мартину с тиквом и т. д. То су све крсна имена или вештовање. Кад је ђе црква у ком селу, па треви бити сајам, т. ј. имендан тој цркви, и онда све то село вештује, да буде печена и варена. Ваља да се свак за то провиђа исто ка' и за Божић, јер није куд камо, боље да нестане села него у њем адета. Православни кад се зову, да иду у овије на пиће, реку едни другом: "Ајмо ћерати буњевачке Свисвете оли Мратињу" и т. д., а ови опет реку: "Ајмо Ркаћима набијати огњиште.". И тако едни с другим јеглендишу, кад имаду око шта; а највише едни у другије иду ћерати ћеип, кад роди вино, па макар било и најмање село. И ако је мало село, у њем стои свак весело. Наш Буковичанац прије на толико мјесеци рани крмећу печеницу за крсно име, а у свом буку (крду) од блага забиљежи башка, што ће клати, приправи дрва, самеље жита, у град иде по свијећу воштену и тамјен и остале све ствари, што му гиљтају. Свијећу не ће он да крије, кад је купи, него је носи у руци. Које буду од талијера (2 виорина), заједно што је носи, ш њом се поноси, а друго, да му се не би прекршила, ако је у кар метне оли на папирче у антрешаљ (озго на натоварено кад је, па свр самара). Он то за удес држи, ако пребјену донесе, па је запали на сопри. Пред крсно име на дан на два кољу мушкићи благо, шуре крмећу печеницу (неки је ошури врућом водом а неки опали букавцом, и тако веле, да је слађа ести). Свако благо, па било Божићу оли крсном имену кад кољу, окрену му главу истоку, па онда ножем под врат. Док они деру и кољу, женске се врте на сав ма, кувају круве и сомуне за попа, бергају дробове, стружу зјеле и букаре, перу столове, ђе ће се ести, уздижу по кући и чисте, јер се свака нада своме рођаку, па се врте и окрећу, да не даду собом диванити. Не би тако сустале, па да је сваки боговетни дан крсно име на прагу. Та њева преша и радња, како реко, све је на дан на два прије года, а увочи њега мало се што и спрема за ручак, нег за вечеру, кад ће званице доћи, спрема се, то јест само вари, а испекло се прије, али свака кућа дими тај сав дан пред год, да море свак познати, да се ту нешто спрема. Ко служи св.Јована, св.Ђурђа, св. Николу и т.д., реку им Јовањштаци, Ђурђевштаци, Никољштаци и т. д. Како о ком кад год дође, 'нако и спрема се вечера. Зими за вечеру најбоље кури кисели купус и крметина осим осталог, али о св. Ђурђу за вечеру се вари месо врешко с сувом крметином; дроп искрижају на ситно (што реку курма) те на вригу га сваре с манистром (пирничом). То се све припреми и чека готово, док не дођу приетељи. Један ми је из Боке Которске казивао, да у њи шаљу звати увочи крсног имена званице и приетеље, а у нас, ако си ти ишао пити њему, без да га зовеш, ето и њега теби. Ако треви забољети оног, што је долазијо, ето на мјесто тога одма другог, и тако едан по едан, кад се све лијепо уноћа, прилазе кући приетељској, јер им се чини срамота зарана доћи, кои треви да им не рече: "Ку' си подранијо на пиће? Зар си поша' вечеру им спремати?" И тако они дођу на готово. Кућани већ знаду, ко ће им рупити, те га очекавају вечером. Таки, кои год дође, не ће одма да иде у кућу, него лупа на вратије у дебели глас и зове:"Домаћине!" Ако чују одма у кући, одазивљу му се: "Домака' се!" и: "Кои си ти?" Он каже: "Наши смо". "Ка' смо наши, ајде напријед!" Излете брже боље на сусрет, а женске највише, љубе се ш њиме, најприје с мушкијем уста и уста, и увате се по' руке, те се питају за здравље. Сад се с тијем еднијем закалају женске грлити и љубити и цигла колико иј је год у кући, па доша' приетељ о приетељица, најприје се од свега срца изљубе у уста. Ако се љуби мушко и женско, женско ће њега осим уста пољубити у чело, у оба обреза, у браду, ма баш по свој глави спријед, куд год море доспјети, а њу чоек не ће нег што, како реко, уста и уста. Кад се треви женско и женско љубити, како год мушкића грле и љубе, тако оне једна другу цвркају и трацкају, да се едва отисну, пак онда ове из куће закалају увијеним гласом и танким ове питати: "Како сека Ђука, родо моја, како Стеванија, како тетка Марија, како приетељица Јока?", тако да испита за по села: како она, како ова, како јој дјеца, и т. д., те кое су дошле, едва ијмогу заруковедати говором (т. ј. одговорити) на свако питање. И онда ти, кои су дошли, о мушко о женско, закалају вадити дарове: мушкић у торбаку понио јабука, те ту свакој женској даде по едну оли по двије. Која год прими, пољуби дар, па ш њим у њедра, јер јабука је велики дар, па било за цуру оли за жену оли за стару баку. Али бабами се дарива крув бијели меки, јер оне немају зуба; цурами се даривају осим великог дара јабуке и папрењаци (колачи тврди тријештини) или шупељаци; дјеци се дају бајами и кумпјери, па ђе коме и колач; одрасли ко год дар прими, макар кои, цвркне га, па га тури у њедра. Кад су се дарови издијелили, а чим баш и дође пријетељ, одма га зову к ватри, ту му је мјесто у свака доба године. Тако начетају се око тије званица кућани, гледају у њи; још ако је кои добро ођевен под ајдучку, никад ока ш њега не скидају. Кад су се тако сви шћукали, кои има' је доћи, онда се меће вечера. Све те званице стое код ватре, док се не врже на сто манистра, старјешина се врти, носи и зове ести.Засјели су. Манистра је у дрвеније зјела; свак по жлицу, па: "Ала по њој", речестарјешина, "и ако ком што мањка, мјесто да зове, нек макне увом". Еду званице, што могу боље, још ако је кои из даљега пошао, па зову старјешину: "Оди к нами, биће ти ка'и нами". Говори он њима: "Делате ви, дотећи ће и мени ја". И тако кад све под руку метне за доватити, сједе и он с краја стола, да се може лашње за што дигнути (а баш више је на ногами нег сједи). - Иза курме ето меса лешога, па иза тога крметина и купус, и онда месо печено од заоблице (овце или дебела овна). Крмећа се печеница не дира до шутра, јер држе за удес начимати је прије дана крсног имена. Тако едући кућани нукају и намичу пред приетељје да еду; одговарају им ови: "Оћемо, ја нуђен ка и чашћен, а пред нами је, у јелу ни у кревету нема стида, од стидна нијесмо ни отпали, да јеБог". Старјешина букаром дае пити, колико ко оће и може. Чаше су и нагоница за шутра. Диван по диван, ако је топло, стоје за сопром у другој кући и бујуре о свему и свачему ка' докони, чили, сити и пјани. Пјана нева љубила ђевера, па јој нијесу замјерали, - тако и тијем да што кои и поклизне, све прошће ка' и остало коље. Ако ли је ледено, ето иј свију к ватри. Чим уђу на врата, све се женске дижу и намјештају им стоце од три ноге (од коије има шпорка загонетка: да што ми ти је да, три ти кура из пркна вире?) и тако око ватре посједају и букара пред њима пуна вина. Надмудривају се туте око ватре, загонећу, прстењкају, отпарују вацолетом смотанијем палице једно другом и толико игара и варалица замећу, о коима ће кашње бити на свом мјесту дуља ријеч. Кад Влашићи буду насред неба и кад закалају пијевци први пјевати, онда ако званице закалају говорити: "Ајмо љегати", рећи ће и кућани "Ајмо"; ако ли свак мучи, не ће кућани ни регнути, бое се замјерке. И тако кад се сити из дивана отискују, већ зна се: чоек иде чоеком, кои је ожењен, момак момком, цура с цуром, а жене женами. Мушкићи понесу плоску ракије уза се, па об ноћ, кад се кои пробуди, свире, а и пред љегање даду јојпо репу добричак. Женске се вавијек стиде мушкије, па биле туђе о свое, да би рек нигда не пију ни вина ни ракије, али њев је враг башка, знаду се оне ижињати и провиђети добро, те некако изврте и за се за об ноћ, а и по ваздан оне ње однеклен шмркућу осим што им мушкићи, кад они пију, донесу. Тако кад су легли и маја ватру запреталаи крст машом на њој учинила, да се не би нечастиви почеша', заспу сви ка' и заклани, рчу, мога' би иј чути на бунар. Нијесу право ни би рек заспали, кад свануло, чуе се граја женска и од дјеце, пробуде се и ови синоћни набрајали, протежу се, про'ркују се, пљуцају, зову још с кревета: "Дај воде!" Носе им у букари, онда ће они: "Ко вина вечера, воде руча," па се је натегне до миле воље. И тако пита и други: "Дај и мени". Онда овај вели: "На ти је, нек нијесам ни ја сам," па онда маше се за ракију, која им је вржена на мети више главе у пенџеру; дижу се и облаче. Ако је зима и блато, цуре и младе однесу званицами обућу к ватри, остружу и осуше још с вечера, у јутру им носе сатрато и готово и тако се обују, умивају. Женске им полијевају и опе' ће к ватри сви. Кава се већ вари, онда старјешина иј заокупи свију на таван (ако га има), ђе су и вечерали, ту се чека, док не дође кава и шкуделице и шта пију. Кад се све донијело, старјешина меће цукар и разлијева те намиче пред свакога. "Колача има, ко ће ломити, нек супа у каву; ако не ће, нек пољуби па остави", старјешина каже. Како долази едан по едан на каву, тако и "добро јутро" називљу едан другоме; веле, како је кои лега' на коју страну, да је на ону и освано без да се је пробудио, и т. д. Срче се кава, ршћу колаче, па неки супају, а неки не ће нег је пију саму. У томе ето у повеликом суду ракије, на пијатије смокава, ћуктера, ораса и бајама, ка' о гозби. Ћурликају ракију, ршћу орасе и бајаме, ломе ћуктер, па еду и смокве, одма већ на ракији буде долибаша, и тај лијева и дае, ко није пијо. Долибаша мора, била ракија о вино, да туви, ко 'е пијо а ко није, да не би пресра' кога, (т. ј. прекорачијо га па оста' тај жедан); он мора бити одговоран у велике за то, јер у долибаши све стои. Тако на ракији из јутра већ почму граити и лармати. Коликају се на бајаме овако: Пред сваким тијем има рпица воћке, што с пијата преда њи старјешина метне, јер има иј, да су стидни неки с пијата оклен доклен испред људи машати се. И онда заграбе пуну шаку бајама, па ће едан другом: "По колико шинколико шинделија шиндесет, који носи сто и десет". Други му одговори: "По лијо". Онда онај, што је заколикно, пружи длан и томе брои: ако бајама има пет, седам оли девет, онда је лијо или дешпар; ако иј има чет'ри, шест или осам, онда је по тако а не по лијо, т. ј. пар. Кад тако едан другом испогађају оли не испогађају, дају се бајами, да неки остану на столу без иједног. Неки знаду свакипут погодити и однијети, некако загледају се у очи ономе, кои колика, па му знаду на носу, је ли крив о прав.(1) Кад тако однесу неки по оку бајама, саспе иј у торбак; коју шаку поврати му шалећи му се: "На ти, болан, не ћу те глобити". Али исто старјешина намакне пред званице друге. Тај, што је исколика', што не поврати, чи су били, разда женскијем и дјеци валећи се, да је добијо. Долибаша чашицом од по кварта о час до час служи ракијом, а она јеглен отвори, да у све удари диван. Како отвара јеглен, тако и глад; није куд камо, старјешина донаша крув и пињуре, па од печеније заоблица ребра, главе и друге краеве. Долибаша ракијом вавијек обређива; старјешина рече: "Дедете, људи браћо и приетељи, што забац'те, да лашње ручак дочекате, па ћемо боље јеглендисати, ер сит оченаш врагу очи избија, а не ће гладан". Крсте се и почимљу ести. Неки, ко је научио склапати, склапи и про залогаја, а неки се положе па ни ријечи, него чешу месину на обе стране зуба, па ће им неки рећи: "Дедете и ви, људи, коју бац'те ја", а ови им одговоре: "Која овца блеи, губи залогај".(2) Долибаша ракијом једнако обређива, а званице еду; нема ту о вину још ни сањана. Кад и престану нарендовати, ракија исто ода, бенаве неку с брда, неку с долине. Али примиче се летурђија, ваља цркви ићи, ако је близо. Старјешина узме свијећу едну воштану осредњу и шенице пребрате ка' пирнич добру капу, што се зове к о љ и в о, то понесе са званицами у цркву. Ђе ђак одговара летурђију попу, има повелика мједена тепсија ка' зјела, у Њу искрену шеницу свак и задију својесвијеће: колико је кршњака, он'лико капа шенице и свијећа воштаница. Чим почме летурђија оли на полак, запале свак своју у тој шеници свијећу, да гори тако намијењена своим мртвима. Кад се летурђија сврши, на те свијеће и шеницу (кољиво) долази поп с кађеницом у руци и чита молитву за мртвијем у покој и за род поља, оклен је та шеница. Али прије нег он почме свое, рече ђаку, да изрече три пута сјати Боже, слава оцу, пресвјатаја троице и оченаш. С тијем још час па готово, свијеће се потрну: која је изгорела, добро да је изгорела, а која није, остаје восак за цркву.(3) Кад народ из цркве изађе, сваки старјешина дозивље свое званице, да иду кући, и сваки се дичи ту пред народом са своим званицами (још кои је лијепо ођевен). И тако упуте се кућами. Чим дођу, манистра се меће варити, а људи сједају за сто, долибаша опе' иј обреди ракијом. У томе и манистра сварена. Кад је све варено и спремљено донешено на сопру, вали нешто, а то је поп, јер да је свега и да иј је триста, није л' поп ту, те нема ништа. Даклен поп не море се расјећи, па сваком приспјети на ручак, него одреди доћи оном, ко има што. И тако он дође, ког кућани ушпијају из далека, ђе се црни на парипу, а момак му на другом, на ком ће гонити, што ко буде дати. Залуду је манистра на столу и засјели приетељи: док поп не дође, кад иде, и не очата славу, не смије нико машати се за ништо, Изашли су пред попа кои од куће, и тако ето га једва међу људе, називље им: "Помоз Бог, јунаци!" - "Бог помога', оче!" Јагме се неки љубити га у руку (то је обичај од старине), чине му мјесто, ђе ће сјести, али попи није до сиђања, јер она има пуно кршњака опремити, па нема докад, него пита, да донесу ватре на маши (ожегу, што ватру прећу). Брже боље носе, а старјешина гологлав жеже свијећу од талијера, која је задјевена усред крува шенична оли јечмена насред стола, кои се зове крсна чесница. За удес старјешина држи, ако му се свијећа одма не ужеже, него треба кресати шуверине пуно. Кад је запалијо, сви око стола стое гологлави. Онда поп метне на машу с ватром тамјена старјешинина, узме у руку те на мјесто кађенице три пута око свијеће на сопри пронесе на глас говорећи: слава оцу, свјати Боже три пута, пресвјатаја троице, оченаш. Затим онда поја из литра тропар и кондак светитељев. Кад се год крсти, он тад и ти сви око стола томе реку: слава. (А и без попа ђаци иду у славе). Кад је поп свршијо славу, онда опе' теке машом прокади, тамјен дими, а званице руками све нагоне диме себи у уста (јер тамјен се брои свет). Преда поп машу старјешини, а старјешина коме кућанину, да остале куће прокади. Опе' поп очата слава оцу и оченаш те узме пуну чашу вина, која чека испод свијеће на круву, па наздрави старјешини (али у попова обично кратке су здравице, јер немају докад набрајати оли не ће да се понизују, јер то је за њи ниско). Која томе попу, ђе је доша', здравица је овака: "Здрав, домаћине, за славу Бога и св. Ђурђа (оли кога му драго свеца). Да би га славијо много љета и година; да би дочекивао своје приетеље у здрављу и весељу; да би те здрава оставили, кад од тебе пошли, а код свое куће све здраво нашли". И онда поп окуси зеру вина, па преда чашу старјешини, а он напије редом овако: "Здрав за славу Бога и св. Ђурђа!" Други му одговара: "Бог те услишио". И тако едном чашом гологлави ваља да се сви у кући обреде, с којом је поп оли ђак напијо, а сви још стое на ногами гологлави. Кад су се изредали сви чашом од славе, онда сједу, нука старјешина ести попа ка' и свију, али обично попови чим из цркве изађу, иду својој кући, па ручају, би рек да се владају по оној: сит оченаш врагу очи избија. Да тако ђе дођу ол што чалабркну ол не чалабркну, сад званице кивни у тој згоди попа, па би га рада опоити, те му одма почме долибаша наздрављати, јер је оној кући дика, у којој се поп опије.Али ако и осуче едну чашу, он не ће више, него се диже, па вели старјешини: што је попово, да је готово, оли неки реку на други начин као: река' је Јаков и Исак, да се попу напуни бисаг. У закону је, ако старјешина попа зовне својом вољом, а не да он сам по себи долази благословити му сто, да му има дати 20 крајцера.(4) Кад поп оде и старјешина га спреми, званице већ поију манистру, онда се носи за њом вригана џигарица, за тијем варено месо, па кисели купус и крметина, онда иде печеница крмећа. У сваком весељу се и гозби познаје старији приетељ, па и више њи, пред кое се метну дрвени оли земљени пијати, на кое пред те метне по плеће печено бравије оли крмеће, пред неке метне за част осим осталог меса груде печене бравије оли по главе с мозгом. То је све неко штимање по брције и старости, а осталијем већ ником не мањка свакојака меса по избор: овог оћу, овог не ћу. Букара стои насредстола пуна вина; пију, кои што море; нука старјешина, да еду, да не дангубе, да то ниједонешено, да се гледа у њ. Женскије на столу међу људије нема: оне су све код ватре дјецом, да не мањка ништа ни њима. Људи то и воле, да оне нијесу међу њима, јер они за столом диване о свачем, па и о којој шпоркој, за насмијати се, па пред женскијем и дјецом не слиши. А баш воле и оне, да су саме међу се, лашње им буди. Најкашње долибаша пита старјешине, би ли са напили по капац, што ли би? Смије се старјешина, па вели: "Ја не кратим, а зашто је донешено ту, него да се пије?" Онда долибаша дочепа се обилате чаше, па завати из повећега суда нег је букара вина, па закала: "Куд ћу, камо ли ћу? Да би томе ол томе, биће коме жа', него здрав омене домене, с овом си ми здраво, другом весо, с трећом помога' те Бог, а четврта батела!" Тако долибаша једну за другом три посвири, пак се насмије и онда четврту бателу, коју је навијестијо, напије своме омене домене, и тај, кад је испије, не наздравља редом сваком ка' оне три, нег насукрст, ђе се намане. Ко 'е нико не жели преда се, насукрст тај и напија, не били кога мимоишла оли се замрсијо рачун, па да ко остане прост од ње; али долибаша је мудар, па туви, ко пије, ко не пије. Најкашње кад су се изредали један другом напијајући, а долибаша зна, ко је пресрат (преко њега прешла чаша), па ће томе: "Амоде тија, на де је сукни!" Брани се тај, да је попијо, али лаже: није куд камо, салије је у се. Чуде се остали и смију се, па веле: "Томе се, људи, не може сакрити". Послије те нагонице диван по диван до другог напитка, нагони старјешина и намиче, да еду. Не би се ни добра лула дувана запалила (т. ј. попалила), долибаша опе' напија, није више куд камо, не ће вино да се омиче, па га оклијевају некако пити, а њи два, кои знаду добро пјевати, па ће едан дебело, други танко контати овако:
Ко оклијева мереле куреле чашом у руци, те мало по мало испија, мисли, да ће кога забашурити, па да ће је оставити, онда му запјевају:
Ако не море да пије, онда вели му долибаша: "Оли, брате, пи оли ајде између људи у женске". Опе' неки ту веле: "Ја би му га улијо за врат". Неки вели, да би у њедра. Има некије за не пити, чини винту, да је изашао на дво' пуштити воду, то управ онда, кад се поћерају на чаше. Долибаша то добро туви, па дружини одма каже, да је тај и тај измуждијо се на дво', да не пије. Онда сви у глас "А зар ћемо ми за њ пити? Ули ти њему, што га је ишло од редау букару на башка, па кад дође, нек пије ка' свое". Кад су се искрасили и оквасили, старјешина вели: "Дела дете кои запјевајте, чоче, што 'е корист васдан пити, а не пјевати и не веселити дружине? Није вајде, што мора бити, то не мора проћи". Нагоне и нука едан другога: "Дела ти", онај опе': "Кушај ти"; неки вели: "Ајде ја ћемо и ти, ти напријед, ја ћу страг". (Они, који гони танко, први је, кои дебље, стражњи). Па се та два закалају про'ркивати и пљуцати прије нег почму. Кад опучили, не могу сложити, једнако гоне оба. Остали одма замијерају, да не ваља; неки вели: тако; неки; овако, неки вели: "Ти, Ђуро, дигни, а ти, Јето, спушти". Тако зачаглане сви. Долибаша меће ред те љева одма три чаше пуне, па иј меће на пијат. То намијени оном, ко продивани, кад се закала пјевати. То пјевање зове се под пјанску, на кое дођу онда за сто и женске званице те се ђе збију при крају. Под пјанску пјевање није шпорко ни загојатно, него пуно миљка, оно се не брза, кад се пјева, него отеже грлом и споро а орзило (главно виче се). Пјевајући спомињу се све званице, па кад до кога дође, одма скине капу, док не изговори о њем оно, што је почо, и док му не рече пјевајући: "Метникапу на поштену главу", не ће је нико устакнути. За завршити пјесму смијом, та двоица баце се друговачије, и најкашње без да што контају, пјевају оба што игда могу и оћу један дебело, други танко, да све јечи, а чути се може на миљу пута. И с тијем сврше. Нијесу право ни умукли, а званице и сви кућани ћапају свак своју капу, па едан другом маше вичући: "Живијо, живијо, евала, евала Никола, Ђуро, Јето" и т. д. У пјевању кад се женске спомињу, кад капе немају да је скину, оне се онда дигну; док иј мити, опе' сједу, док год ти не сврше; кад сврше, оне оду међу женске, ђе су и биле. Опћено пјевање пјанско и отезање грлом јест овако:
Послије овог пјевања поздравља један другог капами, а старјешина нука ести; али долибаша прије пјевачма дае пити, колико кои море без нагонице. И тако сви редом, кад су што поели (јер тије поједалица има пуно про дана, а пије се о час до час), онда почму едан другом наздрављати, али о крсном имену здравице су кратке (а на свадби пуно су дуље и смјешније). Од крсног имена кад се напија, овака је: "Здрав живијо, Бог те веселијо, вино пијо, здраво бијо! Куд год одијо, здраво одијо, још сретније кућидолазијо. Здрав, брате, у добри час. Куд год се скитали едан за другог питали. Здрав, брате, што ти не домака' ријечи, то Бог својом милости. За дравље нашег кућног старјешине, да би га Бог помога' на свакоме крају, на свакоме путу, куд год иша', да би га срећа пратила, свак му мога', а Бог му помога. За здравље онога јунака, коме он напије. Здрав, брате, ми с мјеста, а Бог на мјесто. Не била нам ова чаша прва ни посљедња, него сретна и честита, да би се више пута састали заедно и рујна винца понапилиза много љета а више година; здрав свадили се а не омразили се. Изгубили ти коњи плоче гонећ у Бодуле сир и масло и изгонећ вино и ракију, женећ момке а удајућ дјевојке". - Кад тај испије, долибаша налије, па да ономе, а он му вели: "Вала и евала теби итвоме напитку, и вала, руко, која си ми дала. Како ти, брате, напио, тако Бог услишао. Вала свима редом под овом гредом и именом под овим шљеменом. И здрав, Ђуро, у твоје здравље а у мое тело!" - И тако сви неко краће, неко дуље наздрављају и пију.(5) Сав дан о крсном имену гори на столу у круву свијећа, а друга од уља (лућерна) о чавлу башка гори ноћ и дан намијењена мртвијем те куће. Кад живи славу имају, нек имаду и они свјетлост на ономе свијету, јер кажу, да је свијећа души око. О крсном имену појаве се просјаци: неки дођи, неки пођи, али ниједан се с врата не одгони баш никад, а те дане по готову. Изнесу му пити и јести, а и понијети што уза се. Тако приетељи галамећи, пјевајући, мудрујући и т. д., у томе се пришкрба и мрак, те се носи вечера. Ако 'е зима, у првом је реду купус и крметина, а печенке има све и малој дјеци; је ли љето, онда је месо варено и курма; и кроз сву годину уџају пећи туке, ди лов кои спреме за промијенути јеџак. Мало ко што и једе осим ручка: не да му вино. Кад су тако изнемогли више и дошло касно доба, онда старјешина трне свијећу, одреже скришку крува, налије чашу вина, скине капу и дигне се он и све званице. Прекрсти се, па умочи крув у вино те надне се над свијећу, да кап пане. Чим пане свијећа, почме то мање миждити, то мање, то мање, док се не утрне. Ту скришку, с којем је трно крув, старјешина одма поије, а вино у чаши попије (у кое крув умакао) и онда још двије једну за другом попије. Тако треба да сви ураде; то се зове чаше од свијеће, кое мора да свак пије. Више те чаше убију, нег што се вас дан пило, и онда иду лијегати, јер су и на столу почели ркати. Званице иду оне, кое су с вечера дошле, и оне из јутра сваки својом родбином спавати, мушко мушким, женско женским. Плоска ракије више главе метне се, и тако заспу ка' заклани. Шутрадан кад се дижу, одма питају, је ли се кои ождријебијо, па да море узјати, кад пође кући. (То је рећи, да није кои бљувао). Није куд камо, за то прибадају и шале се о томе ждријепцу или ти сурцу. Ко га је ождријебијо, нико не ће да каже, да је он. Ко ће рећи, да је курвин син? Има иј опе', да иј је срамотније допало, јер ждријебац се може утркмати (сакрити), а ко је посрно како оли запела му нога те пао, па одро чело, обрву, а највише на носу, то се догоди, па шутрадан кад дође за сто сјести, а то се види а пада у очи. Онда се закалају шалити и спрдати питајући га: "Што ти је то, пријане, било? Зар си летијо у вјештице?" Тај би прегоријо пуно, да то море како сакрити ка' они, што је ждријепца извалио, па женске посуле лугом и помеле. Бране се и од ждријепца, и тај, што је рог стека' на глави, онај вели, да му је наудило месо крмеће оли купус подгријават, за то да је бљувао; други, тај вели, да кад 'е ишао на дво' спорад себе об ноћ, да му је нешто запело између ногу оли да се убио о довратак; а они, кои су здрави устали, а држи иј мамурлук, у брк ће: "Богме, брате, лажете, вас је убијо винко лозић". Други ће: "Није ни тако; њи је сапела госпа од обруча". У томе и кава дође. Неке видијо сам, да не ће да пију, кои су устали мраморни од вина, ни каве ни ракије, него одма, чим из кревета, натегну се што игда могу цијела вина; кажу, да им је то једини лијек, да постану итри и лагани: ако закалају пити воду оли ракију и каву, да по вас дан дркћу.(6) Они, кои се ождријебијо и отарлича' се по мутрији (лицу) спријед, ти други дан крсног имена, за показ'ти се јунаци, подувате по реду бити долибаше, за да могу опоити оне, што се ш њима ћикају. И тако и буде, да трећи дан на поласку сви буду једнаци: оли се кои опе' ождријебијо оли стекао рог оли мрамора, док год опе' не закалају сркати. Тај трећи дан највише удари диван у њи и најпаметније пију, јер је вријеме од одласка и растанка, јер кажу: "Најмилијег госта три дана доста". И тај задњи дан не мањка га ником пити, али они међу се не ће да се нагоне, ако и оће старјешина, јер старјешини је посве мило, да му сезванице ошекендају (опију); па кад се још шутрадан закалају тужити на вино му, да је усовно (јако - пјано), тадај старјешина дебља и рече: "Оће, оће, ма капи валај нијесам улијо у њ воде, нити сам од маста мјешине омућао". Још од кашње подне трећег тако дана почму се мањижати и врполити, да ће кући, а старјешина и сви остали: "Не још, не још, делате што поите, са' ћете ја". Устану, па сједу опе', јер како су с ноћи дошли, тако би рада да и оду, да њ нико не види, ђе су били ни што су радили. Још ако су се теке оквасили, па да басрљају. Тако галамећи на измаку свега добра пришкрба се и мрак, а они од званица едан по едан закалају пљуцати у длане и ударе један о други говорећи: "Ноћ ка' и синоћ". Крсте се, узимљу аљине свак своју; жале иј кућани велећи им: "Остан'те, ку' ћете сад под ноћ, шутра па подран'те". Женске и цигла прате иј и моле, да не иду. Ко ће пјан свијет уставити, да не иде, куд је одумијо? Кад виде, да није могуће, онда износе им дарове, да понесу од друге врсте, него што су донијели. Говоре женске, кад дају им: "На, красни Ђуро (оли Ћиро), подај ово секи Јоки".Друга вели: "Подај неви Ђурђији и пољуби је за ме". И тако свака ће послати у оној мјери, што је и примила, а и оно што шаље, није купила ниједна, него им прије неко исто даровао, тако да један колач оли јабука преко десет ће руку и њедара проћи (јер се не смиче јабука, док год не изагњије сама, а камо ли колач и т.д.). Како су се изљубили, кад су дошли, тако исто и кад пођу. Старјешина букару пуну за њима на пушкарицу пута носи и нагони, да пију. Кад се већ растају, опе' се изнова љубе и један од другога опроштај питају, да није коекога не отијући увриједило бесједами, и онда: "Збогом, збогом!" Чим се растану, а те званице мушке метну прст у уво, те ала да се пјева, сваки посе из свије рамена, и набраја и под'окива се. Кад дођу кући, одма иду лећи, и тако шутрадан до ручена доба ваљају се. Кад се дигну, питају иј кућани им, да није кои доја' на ждријепцу? Бране се, да није, али се кашње исто сазна, па им се за дуго ругају. Они, кои се отарлича' и стека' рог на пићу, не смије за дуго у свијет, док се рана на потаири, јер иј свијет кори, шта нијесу у главу пили вино, а не у дроб. Оваки је обичај крсног имена у Буковици, што не може се каз'ти краће, а дуље би, јер о крсном имену валају и гањатају у плеће бравије (лопатицу оглодату и отрату без да има и зере меса), тако исто и у зечију погађају, јер ко год зеца убије, ономе је све суђено, што је год у плећу му записато (исто ка и у бравијему, које је у господара објањило се). Тако званице у голу кост (плеће) све могу погодити, што јест, што је било и што ће бити, а то све на длаку казаће без валинге. Тако у плећу се зна, оће ли ко у оном племену умријети: види се греб; оће ли се дијете родити мушко оли женско, ако ли ће мушко, с десне стране види се колијевка, ако ли ће женско, онда с лијеве; оће ли слама оли кућа изгорети, види се ватра; оће ли говече крепати, види се кожа; оће ли бити свадње и бијења, види се рана; оће ли бити крепа у благу; знаде се, је ли домаћин црквидужан, а је ли ком другом; зна се, јесу ли женске у кући зле оли добре; крепавају ли коњи одавно. Буковички народ боље у плеће вјерује, колико и у еванђеље, јер еванђеља вели да не разумије, а нико му га баш и не исказива, а у плеће се разумију исто ка' и суци у параграве, јер сваки сињал на плећу гласи за се ка' и параграв за се. Кад што о ком старјешини диване и претресају му аљине, одма реку: "Пушти га крају, та њега нема ни у божићнем плећу оли крсном". Крсно је име велико весеље код сваког тежака, ка' има неки одушак своме срцу, јер ниђе се не ће приетељма поразговорити и један другог научити што тадај. Неки славе и по 4-5 дана.(7) Јавни обичаји код светковањаВучари. Вука кад убију оли увате у гвожђа у Буковици, скину лијепо с лубине кожу му и набију пуну сламе, у ноге му утисну штапе, зубе с вилицами одру и метну му у жвале, језик му учине од сукна црљена, да је виши нег ког је прије имао, у зубе му метну јабуку, те тако готова набију га на добар колац. Тако гледати га би рек да је жив живцат. Онда се изабере до десетак сигурије људи и лијепо ођевеније у црљеније копоранма, зачарме главе, уза се понесу торбе и вреће, вука метну на раме, те ала да се иде од куће до куће, од села до села пјевајући овако:
Онда чим то испјевају њи у два, један дебело, други танко, жене носе, што год могу, и мећу озго на вука, а највише отипсате (отањгате) готово струке и вунице зелене, жуте, бијеле, модре, црљене, па и конца вуненеог. Сва та струка виси о вуку, да му се зере не види руња осим главе и језичине, тако и репа. То мећу на вука, нек се види, да им се даје; и онда тако окићена вука свак дарива, јер веле: сто пара куће не обара, а боље да нестане села нег у њем адета. Нема оне куће, која не ће што дати; колико дају споради вука, толико и људма споради њева образа, јер се изаберу у вучаре кршни и бркати људи. Јесу ли ти наступили у село, свак више зна, и стане иј граја: "Ето вучара! ето вучара!" Врти се свак, људи и жене излазе глети и стое на пријеточу, а дјеца у цурењци бјеже главом без обзира, куд год кое море.(1) Чим вучаре и вука дарују, онда им по сто пута заваљују и теке пропјевају овако:
Онда кад закалају полазити ћа и вука дизат, нагрну женске ка' овце на со око вучије коже, с које чупају и одрезују руњу, па је зашивају себи и дјеци по роби против вјештица, мора и урока. Колико вучари села обиђу и по њима кућа, осим чељади, да свака кућа и село по спрежу длаке очупа, морали би му мјешину оголити, а камо ли ђе у кући има крндија њи, па навале сви на вука: дај длаке. Кад се више дод'ја тијем по избору вучарма базати, онда се враћају кућами, да носе на себи и гоне на коњима, што су за здравље вучије испросили, те подијеле по брције сваком своје, што се тиче од жита, новаца и отипсате вунице, а оно, што је ко дао од јеђака, као сланине, сира и крува, купе вина и с тијем се часте, ако ш' и по нед'љ дана, и напијевају и напијају. Ђе кога знана ортака призовну у ту своју коледу, те кад није од њева друштва, реку томе придошлица. Кад иду ти ести, онда крметину оли које му драго месо подијеле на дијелове, колико има њи, толико рпа мора бити меса и крува. Сасвим што су за сопру засјели и сваки преда се метно парат, не смије нико такнути, јер још се то није подијелило. И онда од те дружбе један скине капу и метне на очи, да не мора ништа виђети, други меће руке на рпу по рпу и виче на тог, што је зачепио очи: "Чије је ово?" Онда тај говори: тог и тог, и тако све по реду подијели се, да ниједног не запане, коије преда се био натрпа'. Тако дијелење зову жмирак.(2) Кад се све изреда, онда еду и на таки дијо не приговара нико ништа, јер га рачунају, да је најправедни.(3) Прпоруша. У вријеме љета, кад је за дуго суша, сјати се 10-12 момака у простој роби, кои сваки усијече растову грану. Између себе учине једнога за прпца, кои је за руго бијо вавијек и у селу, па му није стало, да га вале. Тај буде у најпрљавијој роби, исто грану носи ка' и остали; око главе зачарми се диволозом добро, а про рамена до на бочине омота се исто диволозом, да му изгледа смотато као кабаница у солдата; осим тога опаше на се овнујско звоно. И онда се упуте кроз села од куће до куће пјевајући овако:
Није куд камо, прпоруше ваља даровати, те на која год врата дођу, не буде им на празно. Давају им највише јаја и соли, па брашна, скорупа и мало да не свега онога, што пјевајући питају. Пјевачи буду два, кои један гони дебело, а други танко, да сложе исто ка' и свирале. Чим дар приме, заваљују на много начина, а највише овако: "Ко је нами ово да', он женијо и уда'. О, о, ој, оо, ој". И тако иду на друга врата. Али сад кућани полијевају прпца водом; брани се он граном, измиче се, увија се, звони на њен звонетина.Узалуд то све, он је мокар вавијек кал да је у роби купао се, јер га уџају преварити, па из потаје на њ излију по каба' пун воде. Тако кад га окупају, не жале дара дати. Кад су се изодали и накупили дарова, онда жито, брашно подијеле, а масло, сир, скоруп и јаја све заедно смијешају, па повригају (а томе реку кајгана). За жито купе вина и тако се сити ишчасте. Ако треви киша на брзо ударити, одма веле, да је прпоруша Бога домолила, за то да је и ударила. Ако суша облада, а нико се никуд не миче, одма реку: "Како се не диже прпоруша по кишу?" И тако кад иј народ жели и пита за њи, онда се слаптају и пођу.(4) Чароице. Чароице код нашега народа у Буковици јесу оно, што у градовијем машкаре. Кад мисле у то ићи, онда прије на неколика дана договарају се. То бива уз месојеђе (крневал). Изабере се 10 до 12 сигурније људи, па закалају бујурити, куда би прошли, што би и како ли би. Пошто сви у то желе, онда се лако наморају и онда се пробуку сви доли двају у женску робу: повезачи метну на главу и завију се, да се не познаду, да им се ништа не види нег очи; повр повезаче на главу устакну сваки своју црљену капу. Између себе, кои су најпогрдни од двају, учине ђеда и бабу, али се апошто траже за то два, кои су ружни, пристари и врагометни. Та два најгоре буду обучени, т. ј. у најдроњавије женске аљине; немају капе ка' остали свр повезаче на глави, а не сакривају чудо лица. Тај ђед и баба имаду свако по дуг штап под пазувом; на сваком је по коњска зобница о рамену, у којој држе луга. Ђед има на рамену го велики ка' сабља нож и на њему комади сланине, што свијет дава. Како прпца у прпоруши полијевају водом, тако ђеда и бабу свак посипље лугом, да свака кућа да би варћак ће изасути нањи. То кад им дар прије тисне, али дара, кад се мушкићи код куће треве, не даду прије, док ђед бабу не повали на земљу и не дигне јо ноге. Ако то он њјој не ради, не ваљаду чароице, и лагано ће кући све донијети: јер куд год чароице пролазе, свак пита, шта ђед баби ради. Од те њеве дружине два се изберу најбоља пјевача те од врата до врата пјевају овако (један дебело, други танко):
Е није куд камо, овоме гори обрез, ко пита, а гори обрез и старјешини, ако не да, те за јамити се тога и за освјетљати обрезе себи и њима, заповиди, да им се донесе жита оли брашна. Кои је могућ и имал, одреже полутину сланине те натакне ђеду на нож, камо још комада има, па макар иј своије одкуће понијели, за да свијету упане у очи, да им се дае ка' и дае. Најдраже је чароицами, кад се ђеду тако сланином намаже нож. Али чим су изручили дар кућани, стане луг сипати по ђеду и баби од пете до главе, да се не море глети у њи од погрдави, какви су: роба дроњава и јест а још лугом посута. Уђа тај ђед и баба коју женску, што иј посипље, задимити својим лугом, што га уза се носе о врату. То бива наполаску и измаку испред кућа. Онда буде смија, кад мушкићи из кућа виде, да су им жене посули ђед и баба лугом. У остале не смије нико такнути од чароица, јер је на њима најновија роба. Ђекоји на тој њевој женској роби и сребро имаду, што им га жене носе као реци на каници од цванцика. На дару, кога добију, и на поласку заваљивају овако пјевајући:
По петнаест дана ове чароице одају од села до села.(5) Кад су се изодали и довукли, штоно се каже и за ногом, онда подијеле, што су добили од брашна и жита, а крметину метну варити, док год је не поију и док је тече. Вина и крува, ако немају, купе те тако се деверте, ако имаду докад и о чему, по више дана исто ка' и на пиру. (6) КоментариГодишњи обичаји
Јавни обичаји
// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија // |