Владимир Ардалић: Буковица - Народни живот и обичаји (I дио)

ВЈЕРОВАЊА

Постанак и опстанак свијета

Више мое куће на влаци под моије ладовије, кад ко не ради ништа, кое бива светачнијем даном, јер ми је и црква с гробљом цико куће; оли кад киша треви мало ударити, онда мало и накваси, те буде полак суво, полак мокро (томе онда реку, да је паштро) те не ће да раде о земљи, да им се погани, како реко, за то шћукају се под моје ладове тако докони, па ала да се набраја о свачем и о свему. Те ће едан лежећи (као што и сви су се проћекнули и извалили на ледину) протегнути се руками и ногами, па прст по прст до длана притискује (т. ј. ломи), да му пуцају едан по едан, па онда поче:

Земља. "Људи, брзо би ја заспа': поче ме земља притезати". Други ће: "Оће она, оће, те лиш ако је још мокра. Бог је њу за то створијо, јер као мајка све притеже увијек себи у своја њедра, оклен је све и изашло. Она је најпрво, кажу, варила сва као пула у бакри и квркељала, те је на едан пут престала. Онај велики, ко је створијо, сашао је на њу послије, нег је престала пуљкати и варити, те се испо на високо брдо те сијо на камен тадај мекан још од варења земље, па посијаше по земљи свако на свијету биље и горе. Онда упита камена: "Тебе сам најприје створијо, ето и растеш, па ми кажи, доклен мислиш ти тако расти?" Камен му одговори: "Рашћу, доклен је мене воља!" Онда га Бог прокуне, да се окаменијо и не помака' више, нег што јест".

Опе' ће неки: "Бог, приповиједају, или онај велики чоек, што је свијет стварао и све, што је на земљи, није одао по свој земљи и на сваком мјесту стварао којешта, него камо је најприје сашао, ту је све створијо. Онда су се сва створења разодала по земљи, јер траве и сјемена тице су из једног краја свијета у други пренијела изасирајући." - Из те роле, што су се извалили, опет ће неки: "То је чела истина, да осим тица и вјетар донесе димећи сваког сјемена и загојати". Други ће: "Утеко ти се у ријеч, по Богу брате; осим тица и вјетрова и благо море, па и свака стока донијети без да зна свако сјеме у себи и на себи. Та знаш ли ти, да с ову страну дваест година не бијаше по нашије подворница чичка ни сјекаоца, него од кад почесмо горњачке босанске крмке и воле куповати, одунда се потроваше наше земље с том травурином, јер 'нако бодава и окрупна сјемена увати се крмчету и говечету за реп те се скеса, да се и не види; мал по мал изотпада, па ђе пане, онђе и никне. Ето како је биље и трава постала. Бог посија на едном мјесту, а живине разнијеле свукуда". - Опе' ће неки: "Душе ми, тако и ест. Ево ви знадете мој виноград у Отресу, па лани кад сам га отрга', саренем у њ воле, те попасу сву дивију сјерчину, која се била већ осјеменила и сазорела у њему. Тако сите догна' сам иј кући; послије дан два сагнао сам иј у овај виноград, што га имам у Ђеврсками, да попасу оно троскота по њему. Кад ове године на мјестије, куда су воли пасли, изницала све згоља сјерчина (пирика), а ње у овом селу ни кувину ље нема, него у Отресу по виноградије, па сам се у сваке мислијо, не би ли се довидао, како је та загојат могла никнути на један ма' Ђеврсками у винограду, те ћу се заклети, да она сама о себе није никла нити је је ко посија', него како су му говеда у Отресу њу попасла, а у Ђеврска у балега изасрала, и тако је никла. Сад опе' нека из другог села говеда ту траву сазорену сјеменом попасу, изасраће је те ће никнути и закопитити се. Тако из села у село на крај свијета море доспјети".

Магарац. Неки ће: "Тако је од Бога суђено, да буде; та мој брате, ни лист с горе не може пасти без божије воље. Приповиједају стари људи, како је Бог најприје створијо Адама, па онда сваку живину. Кад су нарасле и обруњавиле, река' им је, да иду редом пред Адама, да ће им имена понадијевати. Отишла су, надијо им је сваком свое, најкашње дође магарац пред Адама, па ће га упитати: "С чега си, болан, ти тако још млад осиједијо?" Рече маго: "Оваки смо пожели и покосили, т. ј. да сиједи и у једној вавијек длаци будемо, чим се опулимо, па док не крепамо; једна длака једна памет, него ми казуј име, па да селим". Адам видећи, да је горопадан, насмија му се те му рече: "Кад кажеш, какав си и што си, најбоље ти слиши, да се зовеш магарац, и одма ми сели испред очију!" Отисне се за осталом стоком, мрско му то име, те се искељи и баци уши по себи те ће до мало таки опет пред Адама мислећи, да је заборавијо оно име, а да му друго надије љепше. Кад је дошао преда њ, вели му: "Господару, ја сам заборавијо, како ти мени оно име надијаше". Рече Адам: "Та болан: магарац". Чим то чу, поклепи се ка' и прије те се одвуља шклоцати траву. Мисли се, што би и како би: е опе' ћу се заурњати преда њ, па што би, да би, - те га до три пута ето споради имена пред Адама велећи му: "Ја поврго и заборави', како ми оно име нади?" Издрије се на њ Адам, па му рече: "Магарац па магарац". Е више није вајде, него се натопрљи, па побјегне у шикару; мисли се и окреће у сваке: што ће и како ће, би ли то носијо име на себи оли би ишао опе' пред Адама, да га како окренем, да ми преврже лијепо за ружно име, и не ће ли заборавити; почекаћу, јер између толико имена није могуће, да ће му моје бити на думи. Те ти га ето и четврти пут на лепорту у Адама за име, мислећи и надајући се, да ће га измлатити: па волим и млаце поднијети, а да ми се име промијени. Па рече: "Господару, ја ниједнога пута нијесам утувијо, како ти мени оно име нади, јер чуо нијесам, за то не могадија утувити". А твој ти Адам скочи се и рече: "Кад добро не чујеш, дајде се амо, да ти уши те мале боље истегнем, па до боље осален и чуеш". Те ти га укочи обема руками, што игда може вичући му: "Магарац кењац, товар, де, чуш, ор! Кад не ћеш едног имена, ето ти иј више, па како те звали, да звали. Осим тога сам ти још и ушерине истеглијо за двое нег су ти биле, и сели испред мене, куд те год очи воде а ноге носе". И насмијаше му се Адам и Ева, па му се почеше смијати во, овца и парип, па и крмци, а дева жалећи га закала га огајати: "Брацо маго, баш виђо, да ти се ето свак смије твоим надјевима и придјевима и дугим увима, па, болан, смију се и мојој глави, да је ружна, па нам се за то ни мало не служи љутити, већ треба да речемо нашим млађима овако, како нами говоре. Кад се на нами искаљују, а ми ћемо на другоме, како кога буде воља по своју. Кад се на нами искаљују, а ми ћемо на другоме, како кога буде воља по своју. Ми деве куд год будемо путовати, ти ваља да идеш пред нами за вођу и казивање пута и да попијеваш пред нами". Кад то разумједе маго, баци ноге у раскоракаљ, а ушима застриже, усковрчи реп, стане га прдљавина те зареве, што игда море, кобацајући се ногами на сва чет'ри вјетра. Кад то чуше остале стоке, ала да се бјежи куд гођ кое море од великог стра магарећег. Тако, како су Адаму у првотач, кад им је имена надијевао, на руку долазиле, онако од магарећег гласа се усплашиле, да су неке се и до дана данашњега маом подивљачиле и учиниле се по цијелом свијету љуте звијерке. Па кажу, да се бијо и Адам од те силе и вриске магареће препао, да се није у Бога уздао и молијо га, да би ваистину и он са осталом стоком бијо у пустињу утекао и подивјао. А бијо се с мјеста већ и макао; једва да је магарац престао ревати. И кад више је знао, да утећи не море испод тог имена, онда се не ћеде дати поткивати: да воли ићи бос, макар и зоб не зоба', да воли пустелекати, по кршу глодати кору, пасти сјекавце и што које зле траве".

Гдје стоји земља, мјесец, сунце, звијезде. Неки ће: "Валај ти, мо' јуначе, евала, ка' си тако приповидијо; то је управ истина, да је Адам надијева' стоци имена, а Бог само њему, па сам чуо од покојног ђеда, ђе је казивао, да ова сва земља стоји на едном ступцу, за кои је привезат нечастиви у синџиру. Ступац он увијек глође, а за највише уз коризму, кад је часни пост, да га преглође и дорене ка' конац пртени танак. Да попови не реку на Ускрс: Кристос воскрес, ђаво би преглода' ступац и сва земља просјенула се. Онда би бијо страшни суд. И оно кад се земља тресе, свезани ђаво задрма ступцом, а земља се онда затресе. С тијем пријети, да је жедна и гладна људског меса, да се примиче страшни суд, а да мјесец, сунце и звијезде стоје на ваздуку".

Гром, Ирудица. Други ће: "А, људи мои, оно, што грми, веле да се Бог на нас кара те нам пријети, да будемо добри". Неки ће: "Богме сам ја чуо, ђе веле, кад оно жестоко грми, да се свети Илија у кароца воза, потиска се за Ирудицом, што пред крупом иде. Сву је громовма изрешета', а још није је погодијо у срце. И кад год гром пуца, не пуца мазол (за ништо), него вавијек у њу, а она ка' и остали нечастиви (а Бог с нами бијо ође!) сакрива се свукуд од грома. Па кажу, да се не ваља крстити, кад грми, јер она бјежи, кад јој догусти, и под крст, а свети Илија то не гледа него пуца за њом, камо је год спази. По том се зна, да она бјежи под крст мислећи с тијем утећи, јер јој је драго и под звоник, кад грми, утећи, а свети Иле из свое шибе задими са стран Бога и у звоник заради ње; не жали на њем крста. Тако би у нас задимијо, да се прекрстимо и она да се испод нас сакрије. Боље ја, да је још није погодијо, јер веле, чим је згоди у срце, онда да ће бити страшни суд и искон од свијета.

Пређашњи људи. На овом свијету ваља да буде људи зли и добрије, па да се едан од другог чувамо. Није више ка' у прве земане, да је свак јак, па да се нико никог не боји. Шта ћеш, мој брајко, данас ко јачи, тај бачи, а ко је нејак, мора да се подлегне јачему оли силом оли милом. Лако је онда било, кад су сама три брата на свијету била: Мрвоња, Кривоња и Врндаљало. Ти се нијесу ниједан ниједнога бојали и никога другога. Мрвоња, веле, да што би год у руке зграбијо, да би смрвијо, па било кук оли главица; Кривоња да би највишу оли најдебљу букву усправну искривијо, а криву исправијо; Врндаљало да би ћапао камен као кућа у шаке те да би га бацијо преко три брда, и све оне грдне каменине, што се налазе осамљене на голети, кажу, да иј је мрвоња одламао од кукова, а Врндаљало бацао за међедма у прве земане, што иј је на алаје било, па кажу, да су од тије онда постали и џиди, кои су били главе ка' варћак грдне, а тела за пет саде најбољије људи".

Неки ће: "Утеко ти се у ријеч, то је истина чела, ономадне (лани), кад сам ја мекотијо за виноград, запиња' ми је плуг за некакве плоче. Кад сам петијо (садијо) лозе, дигнем ту едну плочу, кад под њом греб. Кад, мо' јуначе, указа се главина љуцка ка' највиши лонац од варћака, е на моју душу да би стало у њу лако чет' ри оке жита; а гњати су му од бедара, колико наша сад оба од пете па до прапоне, а мој брајко, колики је тај људо бијо, ала онаког уватити сад, да копа виноград". - Опе' ће неки: "Ма ти су људи од велике главе, и у њој онда велика и мозга, морали паметнији од садашњије бити, јер кои је год веће главе, више мозга, па је вавијек паметнији, а тука малу главу има, па мало и мозга, за то ништа и не зна". Опе' ће они: "Е моје ми душе, људи, да сте му видли зуба у оној великој глави, би рек да су коњски, и сви циглати му здрави, кутњи му сви двојструки, богме га ље бољели нијесу".

Други ће: "Мој ми је стари ђед приповиједао, кога теке пантим ка' кроз сито: он је увијек у планину благо гонијо и остаријо већ пасући га, па да је још као клапчић (момчић) почо у планину ићи тако да су се изагнали, ко море више појести и ко је јачи од кога, онда да му је један рекао, да је видијо едног огрдна чоека, широкије плећа, ђе доћера у млин товар жита, те кад ће брзо самљети, запита бакру, у којој би могао сварити варћак пуле. Даде му је млинар; а он сам настави над ватру, па просија ништа мање нег збјен варћак кукурозова брашна. Усо је у бакру, сам је подјарива' и сам умијешао, те запита, да му да млинар, у чем би могао стопити мезану масла (садашње двије литре). Даде му млинар таву повелику, он стопи, па извади пулу сву у зјелу од варћака, поли с тијем маслом, те деде па порени, па поћерај, па сву зјелу огреба' и полиза', и онда се маши свое торбе, па извади по крува као по највишег лопара, и извади брздар сира мјешног, те с тијем крувом умачи и присмачи отуд одовуд, док све не поеде и то. Млинар усудијо се, па ништа нег гледа. Онда тај запита, да му донесе двије мезане вина. Донесе млинар, а он нагну те у један душак све попи. Пита га млинар, би ли још, ја, напијо се? "Богме, брате, би, али немам при себи за платити ти, није ми се тревило". Онда млинар: "Валај ка' немаш, ја ћу те напоити 'нако", те му донесе опе' двије мезане, а он нагну, па посвири све до капи опет у душак, па крчмару рече: "Валај ми се пожеднило било, и баш ти евала, што си ме теке зајазијо", па онда дође, па скину самар са парипа, па натовари на земљи обе вреће брашна те све увеза, како треба, и онда узе самар за крстине с врећами, па натовари на парипа, притегну попруг те да ће кући. Млинар се томе диви и чуди те га понуди опе' вином; рече он, да оће, па му донесе опе' двије мезане, а он ка' и с првијем у душак иј попи те се окрену млинару велећи му: "Збогом, брате и приетељу, па ми сад кажи право, је ли ти икад још ваки помлијоц дошао, кои је изијо варћак пуле, мезану масла, брздар сира и по крува, и попијо у три душка шес' мезана вина, па скино самар с парипа те натоваријо вреће пуне брашна на земљи, ћапа' за крстине те дига' ума натоварено на парипа?" Млинар му рече: "Богме још таки ми се није тревијо". Помлијоц ће: "Богме ље и не ће, збогом, збогом".

Онда ће сви у један глас: "Ала, брате, зор јунака, што је бијо. Та болан, кои је капац поести, капац је и урадити". Неки ће опет: "Гон' тога и такога без трага! Кои би га враг ранијо, та изијо би доту свете Ане". Други ће: "Нека, би и изијо, ал ће за чет'ри увијек урадити. Знаш ли ти, болан, да пуну једну врећу по два дижу, кад товаре? Да Бог да, да ја таквог у кући имам, лако би он себи и другом рану зарадијо. Мој брајко, чега није глети, није ни глодати, ко није за се, није ни за другог. Сад такога мајка више не рађа, сад не могу да подигну едни ни кварту шиља (пира), и право су казали, да ће доћи вријеме, да не ће моћи један чоек подигнути једног јаја, него ће га морати у два у траљије носити, јер све се израђа. Та приповиједају, да је у неке земане било р е п е, да си јој од главе мога' столицу за шес' људи начинити, да би ш ње могли ести; а ж и р и да су били тако грдни, да би им од капе могао лако учинити кубу на ракињски котао, а ђе то сад? Сви ти јунаци од прије и јаки људи, што су били, пропали су на војсци и у таваници, јер ко ваља, цар га узимље, и допане пржуна, не да на се; а ко је кукавица и буцала, стоји код куће, да измеће роцу, па од неваљала навијек неваљао и изађе, а од јунака јунак".

Какове снаге има у свијету

Земља. Неки се опе' прокашља, па се протегну говорећи: "Неки дан сам на бари послије подне легао, на моју душу, људи, све би и данас лежао ту, да ме дјеца нијесу потезала, и бијо сам се наспавао, и оћу да се дигнем: не да ми се, притеже ме земља. Е није куд камо, управ је тако, да барска земља притеже ка' каламита". - Неки ће на то: "То си ти могао давно знати. Не дај ти Боже, да би ти ја и сијо доље на барами и ливадами. Један пут ме преварило, ма више ље не ће. Шта сам ја знао, отишао сам купти сијено те на подне лего под пласт у лад. Лези ја лези, јарачки свијет не ће да ме нико зовне, е у памети знам, да сам се наспавао, али ми се не да дигнути. Подижем главу, али ми одма клоне, земља је оће себи. Тако неђе пред мрак рупи ми жена, па ме закала потезати и гурати у ме. Чујем, ђе ми вели: "Дижи се, црни кукавче, шта ти је? Та видиш ли, да је близо мрак". Исправи' се 'нако сједећи, тарем крмеље, а истом ти опе' лего, притеже, људи земља, тако ми умрлога дана. Потеже ме опе' жена: "Дижи се, заклињем те Богом, што ти је?" Не да се мени никако исправити, а истом ти она однеклен донесе воде, па мене пљус по обрезу и по затијоку. Е онда једва се натопрљи' на ноге, кољена ми отимљу, ма да опет превалим се, притеже ка' притеже. Није ни то доста: окренула ми се свијест, те од почитка сунца чини ми се, да грањива, те мјесто запада закло би се тај пут, да је управ исток. Идем кући, а чини ми се, да идем од ње. Људи, да ме не доведе жена, никада се не зна, што би од мене било. Једва се шутрадан освијести' и дођо себи, па ми рече жена: "Видиде се на огледало, какав си". Послуша' је, кад ја, брате, сав подбуно, испод очију помодријо, губице отекле, да за три чет'ри дана нијесам дошао на шест бијо; па шукада букада више не лежим на бари никада". - Онда ће сви у глас: "Свака земља чоека притеже, а ђе су баре, ту пет пута више. Је ли се на њој омркло, не лези на њу, него бјежи у крш и на литице лези; не бој се, да ће те ту притегнути".

Опе' ће неки: "А мој брајко, да ти знаш од мене један пут прдачине. Биће отуд пе' шес, година, ка' но сам иша' у Задар, а знате сви, да до њег одавлен има тријест добри миља. Облада ме труд и жега, те напокон лежем теке даље од тесте, кад сам превалијо бијо по пута. Кроза сан чу' неко врцање карова, скочи' се, кад они замакоше. Е није вајде лежати више ни мени, пођо, кад ми се свијест окренула, те идући напријед, чини ми се, да идем натраг, крстим се и Богу молим мислећи у себи, што је ово? За моју срећу сустигоше ме неки Буковићани, па им назва: "Помози Бог" и "куд ћете, људи?" Они рекоше, да ће Задру. Е онда кал да се изнова роди'. Идем ш њима, али све на силу, јер чини ми се, да идем кући, а не од куће. Не казујем ником ништа. Допријешмо на конак у једну крчму на домак њега, те ја одма лего. Пробудили смо се рано, те ајде да се иде, срећом једва дођо на шдст. Да сам страку за дуго има' у себи, за то, како сам незгоде могао допасти". - Из те сједнице повикаше неки: "Лега' си на траву, која то чини". Неки опет: "Бијо си биће пјан", а неки рекоше, да то чини земља. Онда и он рече: "Богме, брате, управ земља; да не будем ја ту на њу легао, доисто не би ми се ље свијест тадај окренула. Та још сам ваљао се што куд по кршије и травами, ма није ми се то никад сперило. Давно су рекли наши стари, да смо ми на висини и као при планини праму доњем свијету. Ето митиш ли Брибир и Островицу, онда је све то ниже и свијет друговачи. Зашто би се зва' Котар, да није земља виловита? Ћаћа док ми је био жив, увијек је тавријо на ме, кад идем низ брдо, да ниђе не лежим на двору, нити да пијем котарске воде, да ће ме подбочити, а земља притегнути. Е вјере ми, ми је управ погодијо".

Сунце. "Мој брајко, и у сунцу снаге свакојаке има, али како каде; марчано је најгоре, оне шћето чоека умртва. Давно су рекли; "Боље да чоека змије ћоне, нег да марчано сунце огрије ка' тука". Веле: "Изнеси у боти жлицу масла, а изрени јањце преда се: како год сунце масло раскрављива, тако исто и јањце дае без страга, ш чега нами сиљеж зими крепавају, то све, што иј је марчано сунце простријелило, те вешчају и вешчају, док не крепају. Виђети му је на џигерица и на срцу, што је сунце од њег урадило. Срце, брате, помодрело и меко ка' реп зечи, би рек да се за њ не зна кал да су га вјештице изјеле, тако исто су му и џигерице: бијела помодрела и премељушавила се, а црна гњила".

Други ће опе': "Е мои јунаци, осим марчаног сунца и времена, оно може чоека простријелити. Један пут ја јесени радијо сам на пољу, а бијаше угријало, Бого мој, кад мене поче од ногу нека ватра обузимати; све би рек да лизи некакав пламен уза ме, и обузе ми и главу, гори ми обрез, брате, више нег од поштена чоека, кад ми пита зајам да му вратим а немам, а рок прошао је. Па ми онда удари у руке, гледам и завраћам мишице; кад ја поцрљенијо ка' скерлет, мислим се у себи: што је ово, заклињем те Богом? Завраћам ногавице: кад ја таки свукуд, бјеж да се бјежи кући. Е ваља радити о себи, није шале: горим ка' ватра и обрез ми се сав убрусијо, препа' сам се више нег ме боли. Девете око мене кућани, неко вели: то, неко: ово му је; однесоше ми робу попу, да моли Бога на њој. Дозваше врачарицу, прошапта нешто око мене, па курва никако него да сам нагазијо на виленско коло. Некако је кријући и угљене гасила, нагнаше ме, да прождрем воде њезине. Ајде од муке се свашто ради, узе' неколико гутљаја. У те мјере рупи и онај од попа с робом, обуко је на се, заспа' добро, навали, брате, некакав сан, да те Бог сачува. Једва се неђе пред мрак пробуди'; гледам се по тијелу, не пролази још црљен, а ја ти се свуко го ка' од мајке рођен те удри водом по себи леденом. Обуко се и полак би рек с мене тога свуче се. Сад не знам никад, што ми поможе: оли поп, оли врачарица, оли ја сам водом леденом? А баш ћу се заклети, да ме је сунце било простријелило горе нег вјештица".

Други ће: "Светога ми Петра, тако ти се мени едан пут сперило, али ја сам бијо сав пожутијо ка' лимун, па и очи ми; права жутјаница била је дошла на ме. Било је љети, а ја напако тука' шкаљ за тесту на сједећи; а угријало, да мозак узаври, те ти мене обузеше јежури исто ка' и тебе. Нијесам никуд ишао, него пијо воду с квасином и у чет'ри дана ми жутило прође. А један пут сам тако исто нешто на сунцу радијо и стајао на мјесту, а истом ти ми се заврти свијест. Да ми не паде на ум руку метнути под пазуво те протрати по оном поту, па онда под нос, вјере ми би копрчијо на земљу. Нема ти прече ствари, кад ти се сврсне од сунца, што прињушити у пот испод пазува, јер да је силом, па сила силу и узбија. - Колико, мој брајко, сунце име снагу, да чоека може на пречац убити оли простријелити, толико оно све и оживљава, сваку травку и стоку. Кад чоек на њему ода, не ће му наудити, али кад се усићи стати на едном мјесту, онда ће га простријелити.⁽¹⁾ Душе ми, брате, кои је бијо тешки болесник, па се извидао, не уди му што по сунцу ода. То је било ономадне на мени. Шћето сам познао на себи, да ми сунце даје снагу. Знате ли ви, да сам ја бортао годину дана послије болести, те колико сам се напијао и омршивао, толико сам све по сунцу одао, па сам опазијо, би рек да у ме неку снагу улијева. Нека њега, да Бог да сјало ми и на другом свијету, оно је мене оживило, да се могу и заклети. А што истеже усјеве из земље нег сунце и чини гору разлиставати? Снага је, људи моји, велика у њему, не пуцају греде ни плоче ни земља од леда ка' од сунца, јер оно попржи, па се мора свака ствар расцијепити и отићи напосе. По томе се види, да оно има велику моћ, колике сњегове и ледове оно својом лучом и ждраком чини растопити, а да нема снаге, не би".

Мјесец и звијезде. "Е вјере ми, кад си ти, Танасија, рекао, да у сунцу снага има, валај ћу и ја нешто казати о звијездами, што знам, и о мјесецу. Чуо сам од једног ловца, да је ишао чекати зими зеца, ер му се намечијо корјенице од купуса ести; уза се да је пово бијо вижле. Вели ми, да је било около поноћи, али да се видло ка' и об дан, јер да је мјесец сјао и трепериле звијезде ка' огледало, уз то да ниђе облачка није било. Брије ведрина ка' брије, вижа његов не буди лијен, није ћијо ловцу међу ноге лећи као што га је ћока, него оде у осјен по' зид. Е он читаво зна, да му је на мјесецу лежати ледено и на звијездами. Лани, ка' смо тргали виноград, бијаше остало маста у масници, те сам са сином мора' код ње ноћити, да не би ко потрудијо се доћи мјешином по њ те однети ка' и свое. А кажу, да пусто млијеко и мачке лочу, тако кад сам вечера' с малијем, превали' се цико уз масницу. То је било, знате, по' крај тесте вранцешке, ђе маснице и стое. Одма с вечера неки прође, па ми рече: "Шта си ту, по Богу брате, лега'? Вјере ми ће те простријелити мјесец и звијезде". Ајде то ја баци на јебйну, што он рече. Кад около поноћи зазбиљ почеше бости мјесец и звијезде: окрећи се, преврћи се, али све сведно, обада ка' обада, читаво познајем, да мјесец и звијезде просипљу неке трне на ме. Паде ми на ум, како је ловчево вижле од њег побјегло у осјен, па ти се скочи и ја с малијем, остави ти ја маст и масницу. Ђе ћу, што ћу, и камо би се сакријо од мјесеца и звијезда, да ме не боду? Сан не ће на очи, па да ми иј шијеш. Уђо под маслину; е ријетка је, кроза њу море свјетлост. Ушпијам ти ја преко трећег винограда једну густу смокву, а ја ајдећ с малијем, па пода њу. Чим, брате, лего, исто ка' да сам у кући: бијаше топло, и одма заспа ка' и заклан. Бијаше густа смоква, огранци јој све до земље, па у њој, брате, седно, како реко, ка' и у кући. Ето управ сам на себи провао мјесец, какав је, и звијезде. Он има неку снагу и моћ. Звијезде, кад није њега, мање боду, а ш њим су јаке сведно ка' и он и боље сјају. Пашче није ље слагало".

Неки ће: "Оће, оће, болан, свака живина погодити и каз'ти у напријед, какво ће бити вријеме. Лани, мој брајко, одренем ја око поноћи с братом јањце у огреду. Прољеће је, а мјесец сјае ка' и дан. Легли смо заедно цико један уз другог и покрили се аљинами. Свануло је; гледам око себе: нема ми брата, а нијесам ни ја право на оном мјесту, ђе сам се најприје извалијо. Зовем брата из свије рамена: "О Божо! о Божо!" Нема га. Низ брдо нас греде су и кукови за вр' звоника, те помишља, да не би врат уломијо, да га што није бацило, јер ви знате, да у мојој огреди има сваки' зидина. Тражи ја, тражи, а нема га; а ја лијепо од муке замагли кући, питам матере: "Мајо, да није Божо од мало прије долазијо ође?" - "Богме није". - Не кажем ти ја њој, да га је нестало, јер би ње стала помагања и перила би триста чуда. А ја опе' натраг у огреду, зови и тражи: нема га. Кад дођо на крај краја, за пушкомет пута, ђе смо лежали, кад он спава покривен аљином попријеко и камен му под главом. Пробуди' га једва, диже се, па га питам: "Шта си ишао амо спавати, кад си са мном онамо бијо лега'?" - Рече он: "Богме, брате, ја знам, да сам с тобом бијо тамо лего, а амо ље не знам, да сам доша', него чујем кроза сан, да ме нешто одиже од земље и ушушкава". - Онда сви у глас ће неки: "Тога је мјесец подига' и пренијо. Има тога доста, него чудимо се њему, он је момак и готов чоек, да га је могао пренијети; а дјецу оће вавијек, за то никад дјецом не ваља ванка на мјесецу спавати, јер ко зна, куд дијете мјесец море занијети?"

Умукоше сви, па ће едан, што је вавијек мучао, рећи: "Е људи браћо, о мјесецу би се пуно и пуно имало шта приповиђети, али сад не ћу нег нешто мало. Мој драги брате, матер, која што зна (али иј је мало, да знаду), не ће у новом мјесецу (младијаку) никад свога дјетета одбити од сисе, него у старом мјесецу, јер у новом одбијена дјеца зло и споро расту, да иј и зову мјесечарма. Један пут, кад сам бијо момчуљак, оћерао сам товар жита у млин у Брибишницу. Бијаше онда у њем за млинара један стари, кои је сам свој вијек прово у млиније. Догнао сам ти ја с вечера, још не бијаше мјесец грано. То је било неђе у почетку јесени, суша бијаше ка' усред љета, мљети се није могло нег на уставу. Срећом не бијаше преда мном помлијоца, па се обесели', да ћу брзо опремити. Сашо сам у кош, реко староме: "Пуштај млин", а он ми рече: "Причекај док мјесец гране, јер нема воде". Мислим се ја: шта мјесец улази у воду, па му реко' шћето нето: "Зар ће ти мјесец довести воду?" Онда тај стари млинар ћапа ме за руку, па вод вод на јаругу пред уставу. Помрчина је, трепећу звијезде ђекоја, понијо уза се луч, па ми уприје прстом у воду на жлијебу: "Видиш, како се споро вода налијева сад, а довешћу те, кад још до мало мјесец гране, па 'ш виђети, како ће вода рупити". - Вратишмо се у млин и легошмо теке; поче се мјесец указивати боље и боље, а стари запали луч, па ће са мном пред млин. Чујем ја још идући, ђе орца боље вода; кад се надвиришмо над жлијеб, а то, браћо, рупила вода за тројструко више нег прије, док није мјесец грано. Пушти стари уставу, самље' ја богме у час обе вреће, да није требало ићи устављати жлијеб, док се напуни воде. Реко ја староме млинару: "Вај, стриче, чудна тебе погађала!" - Онда ће он мени: "Е мој синко, стари сам ја муштранац, доста сам ја Божића у млиније изијо и свега упантијо. Него мој синко, други пут, и кад буде сушно, не долази об дан у млин ни об ноћ, кад није мјесеца. Знај, да сва врела узмичу оли стое на мјери у дану и об ноћ на помрчини без мјесеца; а кад је мјесец ка' и дан, онда тако примичу кал да си иј налијо; а видијо си својим очима".

Уздух. Трже се едан из те роле ка' иза сна, пљуну међу длане те се пљесну, па ће: "Ајде де! Свак је своју, а и ја ћу моју, да ми се не рече, да сам јалов оста'. О свачем бенавите, а од арији нико ни цоке, али баш и не знате, јер нијесте по путовије ишли ни ш њом бзрали, а ја, браћо, могу рећи, да сам обиша' буну и буницу и вражију г...цу, што идући у планину за благом, што опе' низ Котар по приетељије, што опе' кад би ме потреба нагнала и по градовије. Даклен могу знати и познати сваку арију, каква је за чоека. А ви неки нијесте били нег доклен говеда гоните, па даље и не знате нити морете знати. Али до арије је све. Видите ли ви мушкога свијета а градскога: наша цура, брате, као да си је надоијо, обрези јој пуче ка' румена јабука, не мари ништа, што еде кои пут крув суопаран. Ње се у овој ка' и нас арији добро прима, валај боље нег градске лацманке, што пилиће еду на сваке уврати; наше цуре су по арији и о' себе 'нако црљене и громорне, а лацмаске нечим се, кажу, да мажу, и посуте некаквијем брашном кал да су у млину биле. Видиш ти, мој брајко, у јутру, кад се дигнеш, код нас све мериши, рачи се ести, одма, чим се дигнеш, изијо би шиљега. То је све по арији. Ја кад се тревим оконачити у граду, шутрадан врти ми се свијест кал да сам пијан; другу ноћ узаманице мучно би у њем ноћијо, а трећу не би пак никако, мора' би се разболети. У овој нашој арији и свијет је бољи, а у оној градској отровна арија, отрован и свијет".

Неки ће: "Душе ми, брате, право кажеш. Сви ми, кои стоимо при кршије, код нас је арија друга, јер је наше све крупније, па и стока. Ко ту маглу код нас виђа, а почимљући од Брибира и Островице, па низ брдо ето ти је и цигло јутро, ш чеса низ брдо вавијек кад идеш, свијет је таван и по греда' нарасла панушина и печурке, а код нас не. Шта ћеш ти, мој брате, кад низ брдо увијек магле освићу, људи и чобани код блага ону маглуштину срчу у се, у којој сваке живине има, зато су и Котарци сви и куљави кал да су збабни и ниједан није дуговјек". Неки ће: "Зашто у Котару највише удовица има а људи мру? Зато, ђе они спавају по двору а арија виловита, па иј нешто из ње стријеља. Жене с дјецом им леже у кући, зато су здраве и румене, кроз кров не мере иј простријелити. Та, мој брајко, ја сам лани бијо на пићу доље, па ми кажу: да они напријеко умру, јер је мјесто виловито, низ сав Котар су куле и палаци били старински и чардаци турски, гребља, ђе се год макнеш, и Бог зна, колико је ту љуцке крви проливено, док је Јанковић Стојан и Смиљанић Илија жив бијо, па Турке отален требијо. Те брајко мој, остао тај удес (или Бог зна, што), па кога год заболи, не лежи више више од три чет'ри дана. Кад умре, на ребрије ка' талијер модри му се, што га је нешто простријелило, одниклен, брате, нег из арије. Ја док сам бијо млађи и скитао се, па кад би макар ђе дошао ван свог села на конак, не би ти ја лежао на двору нег у кући; јер ће те прије деворачка арија простријелити нег своја". Неки ће: "Није ни тако, ја. Ја сам једном у ладу под гувном лежао, без да сам у Котар ишао оли у кои град; тијо бијаше, брате, да си могао свијећу носити. Кад чу кроза сан неки вјетрић леден, па млак и онда згоља врућ; тај врући ме зауши и проби, да не знадо о себи. Почеше уза ме исто ка' неки мрави гомилити, а ја ти брже боље утеко у кућу: простријели ме ка' простријели. Кад, мо' јуначе, о час до час отекоше ми губице и капци од очију, препадо се оне болине. Е људи, у оном врућом вјетру морало је нешто бити". - Неколико ће њи у глас: "Срећа, кад си ти и жив оста'. Да ти је било могуће видјети у оном вјетру, што 'е било, умијо би нам каз'ти. Оно није право нагиљало на те, него те само вјетар од њева зора заушијо, па си семора окрастати". - Онда ће он: "Јесам богме сав се ојарича' (огулијо)."

Неки ће опе': "Богме срећа, кад нијеси ослијепијо, јер ја знам такије арија кад зауше, да чоек за увијек оћори, окраста се, ошпице добије и на њ пане смата (поманита). Него чим се така арија опази, брже боље одма ваља све и очи замотати, ако мо'ш ђе утећи под кров, бјежи; ако не, а ти пани потрбуш а окрени главу сунцу, тако ће те прескочити. Мој брајко, у арији све долази и на људе се истреса. Јесењска је арија најгора, пуно болести у њој на свијет дође; а највише у то вријеме рупи и манити огањ, јер видли су га, ђе пада. Приповиједали су, да је у једној авлији шесторо чељади лежало, кад у зору бијаше тијо, Бого мој, и топло, а из арије као просо неке свјетлице почеше падати. Ђе ће, куд ће, те на саму ону чељад. Шутрадан једва су се пробудили, али шта је корист од њи. Снашло иј (поманитали наполак), напало неко бандање на њи, клисање, да су иј морали под наредбу чувати, те срећом с молитвами и што чим једва дођоше себи. Зимна, брате, арија би рек да је свукуд једнака, она чини сваком право. Кад је ледено, кажу, да је и у тикви ледено; не гледа зима лиса господина, него оће топлик, па бијо и кожун на теби. Прољећи и љети има арије сваке, у долинами гуши чоека, а на брдије кријепи.⁽²⁾

Облаци. "Е мој драгане, и облак чини чудеса на овом бијелом свијету. Једног јутра бијадија' ја у гају код говеда, а истом ти се намаче црн облачак ка' добра аљина, мало по мало спушти се у море, е људи, с брда гледам сведно ка' и у чашу. А он како се спуштијо у море, задими, а брате, море се види на длаку, бен да је далеко 10-20 миља. И, људи, виђо шћето, ђе усркну воду, па се учини киша те зачепи туда близу главице. Мислим се сам у себи: Боже мој, како од мајушног облачка учини се велики, и тај велики имадијаше неку силу, па потегну у се морску воду, па је распршта што куда".

Други ће: "Једне године бијадоше Бодули у нас на пићу о крсном имену (то теке, брате, пантим ка' кроз сито), па казивали су, како је облак један пут тако усркно у се силу мора лијепо из дна, па се онда летера' уза страну за по миље пута те пролијо оно, што је усркно. Послије неколико дана да су чобани туда најавили благо, кад у страни камен морски, брате, ка' осредњи кашунић. Досјетише се, да га је облак из мора изнијо. Од неки дан почеше га разбијати, кад он како је бијо седраст, у њему нађоше два угора дебела ка' рука. И тај облак да се зове пијавица. Да би тако капац бијо и брод усркнути у се и однијети у арију. Али морнари чим га спазе, пуцају у њ из тромбуна и пушака, па га разбију, да снаге нема. Па, чоче, и ми пуцамо, кад видимо, да ће крупа, те је оћерамо".

"О мој брате, неко зна, а неко зја", опе' ће неки. Та знате ли ви, људи, ономадне (натраг неколико година) кад мене замал таки облак не диже у арију, да не лего' потрбуш те пријану' уза земљу. Облак се навуче до понеба црн ка' мор, а из њега пуше ка' иљаду бура, чупа, ломи, носи. Та знате ли, да се налазило гранчица од маслина, кажу, на међи босанској?" - Неки ће: "Оно је бијо тарајило, што је и куће оријо; оно је, мој драговићу, било са вражије стране. У небесије пред оним шијуном видла су се три орла ка' три овна; они су тај шијум и водили, те како је од мора почо чинити ару, тако је вавијек уз брдо доспијо, док се год није убијо о планине. А мој брајко, црнога облака ваља се бојати ка' грома, нити пода њ ићи на пут, јер у њему сваке артије имаде, да чоеку море наудити. Морнари кад спазе таки облак, чувају га се ка' грома и стое у порту, ђе су да су, не пуштају се пода њ".⁽³⁾ Вјере ми, об ноћ он је и сиромашки биљац, топло је под њим те лиш јесени спавати на двору. И душе ми, брате, свака облачина и уди чоеку, јер се у њему крв мијеша, меоран постане и штув кал да му је неко ћаћу убијо. Облачан дан - намргођен чоек, и болеснику свакоме је горе на облачну времену, нег кад је ведро, јер на ведрини је свак весео, и тица у гори и риба у води. Кад чоек путује те се изненада наоблачи, свакога неки стра увати, јер из облака падало што оли не падало, чоек сумња; јер ријетко да ће каде облак штроцити, да не ће своју моћ показати".

Опе' ће неки: "Та божја ти вјера, из ведра неба никог гром није убијо, ако није из облака. У облаку је свако зло сакривено, оклен крупа пада на нас ако не из њега? Свети Илија стријеле сипље на Ирудицу. Ако је зао облак, опе', вјере ми, га желе поштени и зли. Ево, брате, како киша из ведра неба никад није ударила, даклен треба прије да се наоблачи. А шта онда он ваља о Јурјевој и Петровој, кад кишу донесе људма, па сваког развесели, зла и добра, сиромака и богатога. А баш за право рећи, богаташи и каматари се не веселе чудо облаку, да им кишу донесе, јер жито, што га имаду по магазиније на одмет, онда, кад роди ново, старо им прокурити не може, него им га изије мрвница. Него они се веселе, кад нема облака љети, и још моле Бога за то. А шта 'ш брате, не м'еш им ништа ни рећи, свак Бога моли за своју корист. Како каматари моле га, да не да облака за кишу, тако и ми грамзимо и молимо, да спушти он свога облака, па да из њега лијева ка' из кабла. неко се весели, кад облак спушти се на земљу, те ко 'е од заната, он ће што притегнути за се, те лиш ко има дуге нокте. А мој брајко, колико се блага украде, кад магла од облака пане и зачепи све. Облачна магла и ајдуцима у прве земане пунила би торбе."

Ноћ и помрчина. "Валај ка' сте отпарали свак своју о свачем и о некаквије штрољига и ја ћу моју, да ми се не рече, да сам запрђен. Вас ниједан није путовао об ноћ, колико ја, и сваког се стра напатијо. Мој брајко, дан је једно, а ноћ је друго. Од свега најгоре се је об ноћ одазивати, па макар те ко звао. То сам ја упантијо давно од покојне матере (Бог јој простијо, она је на истини, а ми смо на лажи), да се за обе очи ником об ноћ не одазивљем. Јеси ли се преваријо, па одазвао, напако и у зо чес: нема те више, јер доисто не'ш изјести другог Божића; те ако си преваријо Ђурђа, не ћеш Кате (т. ј. продуљио животом); ако и не умреш, снаћи ће те (поманитаћеш). Та видите ли, браћо, ко је год сугранут (луд), да му реку, да га је зовнуло из ноћи, јер сваке ваде и утваре врзлају се об ноћ, на путове излазе и раскршћа, па призиру ти се и у кући, а камо ли не ће на двору. Та знате ли ви, да не смије ни роба од прања остати об ноћ на двору, да се суши? Ми у то мушки не ћабимо, али женске туве добро.⁽⁴⁾ Не ваља да никаква пробука омркне на двору, јер би је могле ноћнице отровати и свашто на њу набацити, па потребу послије имаш од врачарица. Ноћ је пуна злије ствари, што се по свачем увате, а кад робу затеку, онда за највише се по њој ваљају и облаче је на се. Па, мој брајко, не даду матере за обе очи мале дјеце на авлију износити, па да је највиша угрива, при вечеру ни об ноћ споради ноћница да не би дијете простријелиле. Од ноћи дјецу ваља чувати ка' од грома.

Други ће: "Душе ми, брате, ноћ има неку снагу, да чоека размртва. Нек си вас дан спава', об ноћ си мраморан и нешто те би рек да стеже у грудије; ни жиле у чоеку не туку ка' у дану. Ко путује, мучно је ноћ узимати на главу, ноћ убије чоека својим дријемом. Лупеж је у ноћи весо, он каже, да је она из раја изашла, и веле, да он види на највишој помрчини исто ка' ми у дану, да некако умрачи очи. Тако и јест, он кад иде красти на помрчини, види, куда ће ући и шта истеже; старјешина уџа опазити, изађе на дво', он не види никог, а њега добро види лупеж. Даклен оли му помаже враг оли Бог, помрчина неку моћ лупежу да, да кроза њу море виђети". Неки ће: "Богме сам ја чуо од истије лупежа, ђе приповиједају, кои су више остарели крадући, да су они об ноћ лагани, кад иду красти, ка' репушина, и би рек да иј нешто носи, све као да лете брзо иду, да иј ноћ ћера и уздиже, да се у дану, све да им је допуштено, не би онђе испели ни увукли ка' об ноћ, кад је поврчина, и да дуплу снагу имаду у ноћи, да су капци јунца на се заврћи, па га однијети, а да у дану не могу ни добра овна. Об ноћ и по два овна за врат метну и под њима трчу као под паром тука, пута да ће они превалити дупло нег у дану. (Зато док се могло красти на сва чет'ри вјетра, лупежи су вавијек по вас дан спавали, а об ноћ у шишљагу). Неки добивају у ноћи дуплу снагу и два срца, а неко нема ни полак оне, што је вавијек имао, а за срце му се не зна нити му бије, кал да га није ни имао; јер ко жели ноћ, она га узме на се и дае му дуплу снагу, а ко је мрзи и бои се је, тога убија. Има едније , да не смију на дво' још с вечера изаћи, а камо ли у поноћи; нити једни оће да иду на пут, него кад пијевци запјевају трећи, онда је већ и зора, јер чим они запјевају, свака ноћна утвара бјежи у своје легло. Па, брате, и тако Бодули раде: у вече мимо здраву Марију не би ни једнога на двору видијо за лијек; а тако опе' у јутру, док не зазвони у зору исто здрава Марија, јер онда и вукодлаци њеви враћају се у своје гребове из ноћног арлакања".

Ноћни осјен. Неки ће: "Мо' јуначе, да ти знаш, како је мени један пут било об ноћ, кад сам с пића (крсног имена) кући ишао. Мјесечина сјае ка' и дан, а ја бијаше теке припјан; запјева' сам из свије рамена, да јече брда и долине, и пробуди' псе на све стране од мога потакања. Кад на једном опази' чоека споре' собом, е чини ми се, да је вини ја и колик и ја. Зовем га, а он мучи; стојим, па гледам у њ, онда стане и он. Има' сам уза се шибу (пушку од едне цијеви дугу) те потишти у њ, а он исто потишти у ме. Помисли' у себи: ништа није него враг, па се почмем крстити, а ја виђо', да се поче и он. Двоумим у себи: да је враг, чоче, не би часног крста метао ље на се, па се теке услободи' и сједо, кад сједе и он; диго се, диже се и он; пођо кући, спореда мном иде и он. Ко црњи, ко жалосни! Препадо се опе'. Кад дођо близо нашег вароша, опази ме мој гаров (пас) те истрча преда ме; според њим виђо и другог пса, али се осјети', да је од осјена, те сам себи реко: Види мене будале и ћука, од чега јесам уру пута дрктао од стра, не би ни жалијо, да би о шта, нег о' свог осјена".

Други ће: "Мој приетељу, једном мени је горе било. Ишао сам носити из Лишана за Божић ракије, подранијо сам добро, мјесец сјае ка' и дан, а неки вјетар потпуива, би рек да и није грдан, али мени на леђије чини се, Божо мој, да је велик, и звони ка' из бадња. Богме ти се ја препадо; још има до зоре да би ура. Уша' сам у кувин лишански, па се бојим њевије вукодлака; да сам у свом кршу и пустињи кал да би бијо и код куће, јер наши људи се, брате, не дижу. Кад ја чу, да то боље мени на леђије свирли вјетар, богме ти ја бјеж да се бјежи, а оно онда све то више пуше. Осим тога опази' и ја ка' и ти чоека још споре' собом, па се више препадо. Касам и трчем, чоек спореда мном пуше ми на леђије то више и око ушију, да не м'еш стати, а ја ти брже боље скидо торбу са себе. Кад оно из ње свири и ћурлика, гледам што 'е, кад курва ми жена није добро била зачепила тикве, што сам је бијо понијо по ракију, те чеп испа' у торбу, а како је била повелика огрљка вирила је теке на дво' и тако је вјетар у њу пиријо празну и ћурлика' до миле воље, да је звонила ка' и трубаљика оли ка' да тучеш у нову таву. Кад ја то разумједо, едва дођо себи. Колико сам се бијо препа', толико сад поче' жалити сам на се: види мене магарца, у име чега сам се ишао препадати! Баш сам бијо желијо доимчати се жене, па да ме испсује до миле воље, исто као да би ме сита изљубила, јер сам миритао. Досјети' се кашње, оно што је спореда мном други неко ишао, да је бијо мој осјен, јер дођо до једног стабла, па му виђо гране на њему, а гране опет од сојена на земљи. Ето брате, да чоека лако може ноћ убити видно и невидно, зато, брате, најбоље је у дану куда штрандати (базати), а об ноћ почивати. Су колико се чоек мора да рве ствари видимије и невидимије, па макар да му се што догоди јавно или тајно, рећи ће му свак: догодило му се из ноћи, или убила га ноћ.⁽⁵⁾

Копито од мазге. "Ја, браћо, што знам, то ћу каз'ти; што виси нек отпада." Други ће: "Не дај ти, Боже, још тога, да оно, што у мене виси, да отпане". Први ће: "Бјеж', болан, о чем ти, о чем ја, та ти би расцијепијо длаку на четверо; него ка' смо почели приповиједати, приповиједајмо". Исти ће: "Почми ка' си почо: ти плужи, имаће ко отицати". Онда онај први ће: "Душе ми сам чуо, ђе казују, да је могуће од мазге копита дати цури, да уза се носи сашивено у каници, да не би никад, док то уза се има, уватила дјетета, да не знам с ким момком леже; јер да то има неку силу, те да силу од момка одбија од цура.

Вучија кожа. И чуо сам од једног старог чоека, те ми каже, кад је он у млада доба крао, те за оћерати псе о' себе да би опанке и опуту начинијо од вучије коже. Пси се вука бое као грома, а за његову кожу лако зањуше и разбјегну се куд кои. Тако да лупеж лако може у свачи тор ући ка' и у свој.⁽⁶⁾ - Неки ће: "Богме сам тако и ја чуо од едног старог лупежа, кои је више прегна' коња и волова нег има на глави длака, да кад би год у крађу ишао, да не би пси на њ никада, јер да би од пасије коже опуту начинијо и на опанке метно, пси да би зањушили за кожу свог друга те да на њ не би ћели; а знаш, болан, да веле, да пас пасу очију не вади.

Штенад. И онај ми је исти стари лупеж казивао, да би он видијо на највишој помрчини исто ка' и у дану. Питам га ја: како? Он мени рече, да је то лако; кад ће се куја оштенити, онда своје подлогаче из опанака метну се под кују и под штенад да стое, док год штенад не прогледају, и онда иј метни у опанке и они ти даду моћ, да видиш у ноћи сведно ка' пашче".

Змија. Умукоше сви, а истом ће ти један из те роле: "Џаба то све, што ко море о' чега добити снагу, али да вам ја кажем, што је мени мој ђед, док сам бијо клапчић, једном приповиједа'. Пантим ка' да је јуче било. Вели ми, да је њему још његов ђед приповиједа', да је једном њему дошао неки шпацко, попут чесова мјерача, да неке карте уза се носи, и да му је тај рекао, ко би ш њим могао отићи у Велебит, да ће га он добро платити. Он да му је рекао: "Богме ја ћу". Шпацку бијаше драго и одоше. Љети је било; у дан и по дођоше усред Велебита, а шпацко извади некакву свиралицу (пиштак) те окружи около њи двају ка' једно мало гуванце, те стадоше усред тога. Онда шпацко поче у свиралицу пишчукати, а истом ти, мо' јуначе, почеше се змије сурњати, да иј је било дошло Бог зна колико. Рече шпацко свому вођу: "Ти не бој се и стој с миром". Змије метнуше главе на обруч около њи двају; онда он закала пипати по њима те изабра двије те иј закла, па ће ш њима у торбак. Заћурлика опе' у свиралицу, а оне куд која одоше. Пођоше и њи два даље те даље, дођоше на неку стазу; шпацко опе' свиралицом учини повеће гувно, стадоше оба у сриједу, рече свом вођу: "Ти не бој се", и закала опет пишчукати, али змија два пута доплаза се више нег прије, закала по њима опе' пипати, изабра опе' двије те иј закла, па ш њима у торбак. Заћурлика у свиралу, а оне куд која. Пођоше њи два опе' напријед кроз неке врлети и пештере; кад су дошли у једну дражицу, учини шпацко свиралицом гувно за три пута више нег она прије два прва, стадоше у сриједу, запишчука, али ето, брате, змија, би рек од свега свијета да се ту скупљају, и двије дођоше дуге и дебеле ка' два телеграва. Рече опе' свом вођу, да се не препада ништа, па онда закала около гувна опе' пипати, изабра двије, закла иј, па ће ш њима ка' и с првијем у торбак. Запишчука у свиралицу, одсурњаше се куд која, а оне двије велике осташе, никуд се не мичу. Заповиди он вођу: "Отидиде ти тамо". Он оде, а шпацко с онијем двема разговара се сведно ка' ја сад с вами. Кад се издиванијо, дође, па ће онда изаћи из планине. Кад су дошли на неку равницу, заповиди шпацко, да наложи ватру. Би ватра готова, а он извади све те змије, па иј очисти и изреза на бокуниће, извади пињату из торбака, метну иј варити, покри пињату плочицом, па оде лећи. Кад се наспава, пита вођа: "Је ли готово?" Вели му он: "Богме ја не знам". Диже се шпацко те окуша и рече: "Није још, подјаруј". Леже опе' спавати; кад се наспава, пита: "Је ли готово?" Вели вођ: "Богме ја не знам". Куша он опе', па рече: "Није још; подјаруј", те ће опе' лећи. Уми ови у себи: валај кад њему ништа 'о два пута, што је кушао, не ће бити ље ништа ни мени о трећег, те завати жлицом зеру чорбе. Чим прождро, чуе и разумије, што свака тица дивани и што свака травка сама дивани, од кое је болести љекарија. У те мјере пробуди се и шпацке, пита: "Је ли више готово?" Рече овај: "Богме ја не знам". Окуша шпацко, па рече: "Готово је". прекрстијо је ту на ледини ноге те је то поужина'. Пошли су оталеу кући, тревише цуру да јаше на кобили и за њом ждријебе касељи и рже: кобила и она рже, али овај разумије ка' шпацко, што год она дивани, па како за њом ждријебе вришти, ђе му матер брзо иде, а она њему одговара: "Шта ти је? Мени није тешко, што чет'ри срца носим, а теби ест, што немаш нег едно". Говори ждријебе: "Каква су те чет'ри срца снашла?" Кобила њему одговара: "Чет'ри чет'ри, и управ чет'ри; ели едно моје, друго у мога ждребета, с коим сам суждребна; цура на мени јаше куљава и она има два срца, даклен есу ли то чет'ри?" - Ајде опучују пут брзо, би рек да иј нешто носи, какву су снагу и моћ добили. Рупише међу неке баре и ливаде, ђе сваке траве на свијету има и свака проговара, од кое је болести лијек, а једна између њи завика: "Ја сам љекарија од г....е!" Онда се тога шпацка вођ (а мој шукунђед) насмија, кад чу, а тај шпацко рече: "А шта се смијеш?" - "Богме ништа". - Онда шпацко извади нешто из џепа, па га прокрижи по челу, те онда заборави све, што је зна' и разумијева', и сва она снага ш њега утече, коју је прије има', те постаде ка' и други чоек, што је бијо и прије".

Сви ће онда у једно грло: "Валимо те, Боже! Чули смо ми давно, да је змију изјести, да би свашто зна'". Па ће неки сам: "Ма мој брајко, свијет што год дивани, оли је нешто било оли ће бити; а од змија има пуно приповиједака, али ја ћу каз'ти, што знам. Казива' ми је покојни стриц, да је од неког чуо у Буковици приповиједати, како за три јутра на струзи у јари по ован мртав би освита', ни ране ни болести него на здраво крепај. А није могуће, нешто њи из зида стријеља. Ставе се на шпију; кад су у јутру разлучивали благо, нагоне на стругу, а истом ти звонар паде. Гледају, што му би, кад спужалина скаче у вис, ован је већ мртав. Гледају спужалину, кад у њој змијина глава. Како је неко неђе убијо, тело јој се распало оли пребјено остало и отргло се од главе, а глава тревила наћи празну спужалини и зарасла у њој, и људи да су глели, да је шћето глава обрасла у спужалини кал да је никла из ње. И та љута љутица са самом главом уједала је овнове, те чим би кога цвокнула, одма би црка'. А Боже те сачувај рањаве змије те лиш те, која је по чудеству остала и тако живила".

Неки ће: "Душе ми сам ја видијо, ђе змија стоји на репу навр' громиле и зинула, а тица однеклен лет лет, па њој топ сама у чељусти. То није лаж, него сам моим очима видијо". А један ће: "То је она њу притегла, мо' јуначе. И ја сам едном видијо, како она мудро живи. шаруља, брате, жестока, све по њој крушчице, па се извалила наузнак ка' да је крепала; оздо по трбусу некако на други мод шаргаста. Знала је лице манити: бјелогузи све трчу на њу чудити јој се ка' на ћука, само ђе је шарена и бијела; тице око ње ћи ћи, а змија на један пут ћап, па ти се замота око ње, па ш њом у се. Е људи, свачем је Бог дао мудрост, ето па и њој; она је апошто тако извратила се наузнак, да јој се маните тице чуде, па која јој се приближи, а она ш њом у ћулу, то јој је тако додато да живе.

Па ми је исто један из Буковице приповиједао, да је у њега била крава отелила се, кад свако подне стани је рика те утеци и заштркљај се низ поље, па у огреду. До неколико ето ти је из огреде посата; кукаво теле јој миче за њом, а она у њ не ћаби ка' ни брбило у Божић. Богме теле вешчај и вешчај, крепа најкашње, те тако она сваки дан на подне утеци низ поље, па у огреду. Казива', да је то, и једном горњаку, а он му рече: "Душе ми се намечијо сати је кравосац" (змија велика и ка' ражањ). Никако него да засију у огреду прије нег ће она доћи, па ће виђети, шта се ради. Богме скупи се пе' шест њи из куће с пушками; оду у огреду на пријеточ и засију, а истом ти стаде нешта микање из јаме неке, исто ка' попут телета на тај типар, стаде опе' и краве озго рика низ поље и трка, те једно другом одговара. Долети краветина у час, а мој брате, извуче се змијурина из јаметине ка' мишица дебела, а дугачка враг зна колико; прилази крава а прилази змијурина, кад се састаше, лижу се, па се лијепо омота око стражњије ногу крави змија, те ала да се се; и промјењива сису, час едну час другу: и цукти слађе нег теле. Ћедоше пуцати, али се побојаше, да ће убити краву. Тако не шћаше, док је год није опремијо, наду се и нали од варенике ка' нога, не м'еш о' стра да гледаш у њ. Кад му би доста, он се лијепо одмота, па се извали на ледину. Крава од њег учини ма, а њи шест пушака одапеше у један дим у њ. - Како га је шинуло олово, шиба из њега вареника на млазове ка' узице тамо и амо, али док је крепа', оћело се посла. И шта ли га је он о' себе чинијо, ђиса' је у небо 'нако за вруће ране, ломијо је око себе, ваља је греде и омотава' се око њи, док га није више сапело и крв му изашла. Ето мој брајко, како та змија живи, па право свијет има, што је зове кравосцом, јер ето краве се. Чим су мушкићи казали то код куће, стаде кољуповина женскије, завикаше: "Гони, гони душманицу нашу с очију, да нас не трује!". Тако да су је послије уранили и продали Арбаносма".⁽⁷⁾

Змијски цар. "Мој приетељу, давно се дивани, да кравосац се краве; он је највиши од осталије овда змија до цара. Њему змије одлазе и долазе, и свака своје име имаде: најљућа је Манда и Марија. Цар им стоји у Промини код Голуба камена. Али он има и у Велебиту, па ађунто и ево код нас у Гошићу, ту су га едне године видли више јаме, ђе стои, и окрено кроза жито, кое је било за жетву. Оном, ко га је видијо, нијесу ћели вјеровати, док нијесу ишли глети траг, куда је прошао. Кад, брате, куда се сурњао, све жито сатрвено и раздијељено као да си вука' прљ кроза њ. Иша' је сав варош то глети његово трло. Не да се он сваком глети, а има иј, кои би га видли, да би цркли о' стра. Он на светога Ђурђа вавијек запјева и изађе на сунце пред јаму макар мало. Дебо је ка' чоек у пасу, бијел ка' снијег; на глави има круну ка' највиша пека, која се сјае ка' дванајст сунаца. Онога цара нема, кои би њу мога' платити, да му је ко донесе. Лако би га мога' измамити из јаме само на светог Ђурђа, ко знаде. Има змијара још, који би ш њим знали диванити. Змијар не би на њ киндисавао спорад круне, јер би га послије змије свега изјеле; а они, ко би мога' и коме послије не би змије ништа, јер га не познаду, тај не ће нико да се усуђива ићи.⁽⁸⁾

Приповиједају о змијском цару. Била три брата, млађи рече: "Браћо, ја ћу се одијелити, дајте ми мој парат, па ћу ићи про свијета". Дадоше му браћа триста вијорина, а он онда торбу на леђа, штап у руке, ноге пода се, па овда ми је пут про бијелог свијета. Кад је дошао у едно село, затече једну стару бабетину, ђе бије мачку. Онда он рече: "Не, стара, за Бога, што то радиш? Не убијај него ми је продај". Стара рече: "А ти ево на ти је, шта 'ш ми дати?" Он вели: "Ево ти за њу сто вијорина". Узе стара, а он метну мачку у њедра, да јој глава вири ванка. Ајдеш тако ајдеш про свијета, кад треви једног старога, ђе пса бије; наја' овај на њ: "Не, стари, што то радиш, шта ти пас чини? Дај ми га продај". Стари му рече: "Кога ће ти врага старо пашче?" - "Не брини се ти, само ми га дај, ја ћу ти дати за њ сто вијорина". Даде стари, едва дочека. Поведе тај уза се и пса, мачку извадијо из њедара, па за њим иде с псом заедно. Нагиљаше на едног чоека, ђе заграђива зид драчом, па подиже плочу метнути је на зид, кад под њом змија; закала змија бјежати, а он да ће за њом убити је. Рече овај: "Не убијај је, по Богу брате, него ми је продај, ево ти за њу сто вијорина". Рече он: "Оћу, дај амо". Даде му овај сто тврдије вијорина, а он змију узе и ш њом оде.

Кад је одмашијо, вели му змија: "Овда носи ме, куд ти ја главом упрем, тако ћеш ме донијети до јаме, ђе нам цар стои. Ја ћу њему казати, да си ти мени главу откупијо; ти се њега ништа препадај, што је он страшан и велик. Он ће тебе питати, шта питаш, Што си мени главу откупијо? Ти њему реци, да не 'ш ништа него с деветога његова трака прстен. Он ти га не ће ћети дати, а ти свакако спрцај, кад ти га даде, чувај га добро, те што год ш њим заумиш, заповиди, одма ће се створити пред тобом". - Упамти он то добро. тако диванећи и дођоше близо јаме змијске. Рече му она: "Сад ме пушти". Извади је он из њедара, опучи она пред њим, а он за њом: уђе она у јаму, а он стаде покрај ње. Стој и чекај за дуго, кад ето се промаља њев цар, дебо ка' растић, бијел ка' снијег, на глави му круна ка' куба од котла, да би се сав свијет од ње мого сјати, те тога закала питати: "Шта оћеш, побро, што си мога' солдата откупијо о' смрти?" Овај му рече: "Даћеш ми, круно свијетла, твој прстен 'о деветога трака". Рече цар њему: "То, мој драги, није могуће; питај шта друго; о'ш ли злата, о'ш ли сребра, оћеш ли блага на товаре, даћу ти". Рече овај: "Не ћу, царе, ништа тога; на свему ти вала; него то, што питам". Рече цар: "А ти онда зини". Зину он, а цар тресну собом, врци прстен и на њему драги камен с деветога његова трака, те њему упаде под језик. Завали он цару и поклони му се те овда ми је пут.

Кад бијаше одмашијо добро, рече он прстену, да му створи богато одијело. Кад се пришкрба ноћ, ето ти њем одијела ка' на сердару. Кад се обука', рече прстене(!): "Ја сам гладан". Одма створи се богати сто и на њем свакојаке манџе. Кад је већ благовао, рече прстене: "Ја би ишао у тај и тај град". Али се створи кароца и коњи ка' виле одлеће у онај град, ђе је одумијо. Кад је дошао, рече прстене: "Рада би имати дворове ка' цар од овог града". Све је то ноћ још, кад освануше двори и палаци исто ка' и ју цара. Шеће он по њима, па едан по један, те науми, да ће просити царску ћер од тог града. Оде цару, па му тако рече. Вели му цар: "Мој драги, она је изпрошена за едног мог вијетњака; али ипак ја ћу ти је дати, ако направиш до у јутру тесту од сувога злата из твога двора у мој, како можемо један другом долазити и одлазити". Обета он, да оће. Чим се је угледало прозорје, засвијетли и златна теста. Није куд камо, царска се не побија ријеч, него он њему поклони своју јединицу. Кад је за њ дошла, била је весела и лијепа, да је се не би нагледао за три бијела дана, и омиље тако лијепа своме ђувегији. Залуду је она царска ћер, која је свега у том двору, ђе је дошла, имала, али је била рада знати свашто, што се год на свијету тајно и јавно ради. Види она свога мужа сретна и да иде сваки дан напретку, па га поче бантовати, да јој каже, ко њему ту моћ дава, да он, што год зауми, да му се оно ствара? Не ће он да каже никако, а она дан и ноћ удри кустоломи, и више му петне жиле поткопала питајући га, да јој каже. Најкашње виђе он, да је се не море отрести, каже јој, да има прстен и у њему драги камен, што му га је змијски цар даровао, и да он ш њим што год зажели, то добије. Пита она, ђе ти је? а он зину и вели: "Ево га под језиком". Чим она га виђе, закала се уњигавати, женско ка' женско, да јој га даде, да ће га она тврђе држати под својим језиком нег он. Кога ће врага да уради, него јој га даде, а она шутрадан к вечеру заповиђе: "Прстене, пренеси ове дворове преко девет краљевина у десето царство; овога мужа остави, а онога понеси и мене, кога ти ја доведем". Чим се ноћ пришкрбала, оселише двори, осели она и њезин први, што је бијо испросијо, царев вијетњак.

Оста овај под ведрим небом, ш њиме пас оста и мачка. па вели мачка псу: "Ајмо тражити нашу господарицу". Рече пас: "Ајмо дд". Послије неког земана приспјеше те џидимице уђоше у дворе своје господарице. Позна иј она, па рече: "Ево моје мачке и мога пса". Закала иј миловати и бацати им ести, да се припитоме, и тако обикоше и припитомише се. Једне вечери та Мачка увати миша кусаста, стаде га писка, а она њему рече: "Не бој се, пуштићу те, ако ћеш ме послушати, што ти заповидим". Рече он: "Оћу, што год будем могао". Онда њему мачка рече: "Ајде уђи ноћес у комору мое господарице, ђе спава, па јој се попишај у уста; њој ће се стужити кроза сан, па ће почети пљувати; гледај оно, што испљуне, па ми донеси". Обета он, да ће то све бити готово. Кад бијаше око поноћи, дошмига миш у комору, господарицу нађе, ђе је заспала и зинула, а он лијепо јој се попиша у уста; уједе је пишаћа мишија, па кроза сан поче ркати и пљувати кал да бљује; а миш је стајао атенто на пљувачу њезину, те како она испод језика прстен неоте је испљувала, уграби га миш те нос нос, па мачки на! Обесели се мачка те рече псу: "Ајмо сад тражити нашег старог господара". "Ајмо де!" Упутише се преко брда и долина те дођоше до мора. Рече пас њој: "Дај ти мени прстен, ја ћу га боље сачувати пливајући нег ти, у мене су пространије жвале". Даде га мачка њему. Кад су били на пучини, пливајући псина суста, од умора исплази језичину ка' длан, прстен се измакне те потоне у дубанац. Кад препливали на крај, пита мачка: "Дај прстен". Положијо се и поточијо; пас, види мачка, да га нема и да га је смео у води, те скочи на њ и увати му се чампрагами око губице, те удри да се пљеска и чепрља, да му је сву губицу и нос испарала и искрвавила. Послије нег му је дала таку паштекулу, стане код мора штува и жалосна, а највише и гладна. Рупише однеклен рибари, чуше, ђе мачка њауче и да се пренемогла од љуте глаце, па рече едан: "Ајмо јој бацити једну рибицу". Рекоше и остали: "Ајмо де". Бацише јој, одоше они ћа, ћушља она рибицу, кад у њој прстен онај њезина господара, што га је пас изгубијо. Обесели се, па рече пасу: "Ево, стара вадо и пашчетино, опе' прстена у мене; ајмо тражити нашег господара".

Пођоше и дођоше у онај град, ђе им је остао господар, тражили су га и тражили задуго, једва га нађоше: кад он лега' по' зид прама сунцу и по себи бира уши, јер бијаше спа' у велику потребу. Рече њему мачка: "Ево нас, господару, и ево ти твој прстен носимо; не бој се више никакве потребе". Обесели се господар јадни ка' да се је изнова родијо, метну прстен одма под језик и заповиди му, да они двори, што му иј је жена пренијела преко девет краљевина до у десето царство, да се имају повратити ноћес и у њима жена му и онај, што је преотео. Пак онда заповиди прстену, да му одијело дође сердарско ка' и прије и богати сто, да је гладан. Чим се уноћало, све му се то створи; заповиједа он у своије дворовије ка' и прије. Кад свануло, шаље улака цару своме ђеду, да направи двоја вјешала, једна за своју ћер, а друга за његова вијетњака, што му је жену премамијо. Цар пристане на бој, изрене на поље силну своју војску, а овај сам на сусрет изађе и створи прстеном крупу од самије тврдије талијера крсташа. Да не утече војска, сву би му је побијо сребреним таљерма као громом из арије. Онда цар видећи, да није вајде с јачијем мегдан дијелити, поклони му се и рече му: "Буди воља твоја". Онда овај одма чини смакнути цареву ћер, а своју жену, што му је учинила невјеру, и онога ш њом, што се је на њ навргао, те закала сам у том граду царовати, да се огласијо на сва чет'ри краја свијета, да је жив сад и да му нико наудити не море. И сад што год зауми, то преда њ дође, и сви цари дркћу од њега и стое пред њим с капом у руци.

Ћук. "Ћук има неку своју силу. То је било лани код куће штадијерове код тесте. Ту како има гнијезда од ластавице испод крова на дузине, а једног јутра однеклен враг донесе ћука те лет лет, па ће се објесити на гнијездо једно. Спазише то ластавице, па закалаше цврчати, да иј се створи ума триста; окупише ћука, пушти се од гнијезда, па полеће, а оне за њим а неке пред њим ка' облак. Замакоше цврчећи, да нијеси могао оком спазити иј. Кукави ћук ћедијаше пасти у греде ђе ту близо, а оне никако не дадоше. Ето су се домало и повратиле, па оно гнијездо, на кое је он бијо пао, развалише и раскомадаше у минут, поразбијаше у њем јаја, и одма савише друго, колико би лулу дувана попалијо. Е оне су читаво знале, да је он нешто њевом гнијезду урадијо и неком силом својом отровао. Ето да живине више познаду, у чем сила, снага и згода лежи нег ми људи".⁽⁹⁾

Које се животиње не смију убијати. "Богме, брате, и ласица је сретна; мируј у њу; ако ли си је така', вјере ми ће ти се осветити. Ђе се ласица намечи у кућу, ту је срећа, и не бој се, да ће ти миши додијати".⁽¹⁰⁾

Ни жаба се не убија за обе очи она, што стои у кући испод воднице, јер се онда не да млијеко укиселити. Богме брате, у мојој кући све ода она око воднице, ма нико не дира у њу. Откад се почело свашто бити, одунда нам и јест напако. Та људи казују, да се ни зец у неке земане није тука', јер да има главу мачију, уши магареће, а ноге пашчеће. Онда неки да су га почели убијати и ватати у гвожђа, ђе има реп кози, зато да се море ести, али ипак сваки они ловац, коиј про више туче, не ће му издобрети, а највише не да му се у дјеци; оли му мру нејака оли буду магањата и недотр(!)павна (суманита).

Голуба је грлта убити; он је благосовен. - Гуштарицу исто је грота убити, јер не чини ником штете никакве. Ко је убија, тај се окраста сав. - Ластавицу и кукавицу опе' је најгротније и плашити, а камо ли убити, јер кажу, да су то биле двије сестре Лазарове, да им је брат бијо умро, тако да су среле Криста, кад је по земљи ишао, те плакале пред њим, да им јединца брата дигне. Кристос да је услишао њеву молбу и дигао им брата, кои је опет послије умро. А кад чоек умире, кажу, да грку смртну чашу испија, па Лазар спорад сестара да је испијо и другу смртну чашу; кад је други пут умира', зато да иј је прокло, да како су за њим кукале, кад је први пут умро, тако да кукају до судњега данка. - Послије тога да су била три сунца на небесије, па змија да је два испила, а треће да је ластавица сакрила под свое крило. Она два слијепа сунца, што се указују и виде на небу кои пут, то су она, што су од змије били попијени, а оно, што нас сад грије, да је сачувато од тице ластавице. Зато је благосовенија од сестре јој кукавице, те мјесто кукања она преврће другим гласом. Али исто она кука по своју, и зато ове двије тице грота је велика плашити и убијати.

Дјетелина. "Ајмоде, људи, зна ли ко, чим би се брава могла отворити без кључа и без да се иде разбијати?" - Неко вели: рамаделами, неко: повразом од бакре, неко вели: чавлом скученим, неко: да је могуће купити некакве воде у шпицијалији, па улити у браву како, да би онда гвожђе од оне воде изгорело и смрвило се. А истом ће ти едан: "Богме, брате, и без тије ствари море се травами све, што је год затворено поотворати". Неко каже, да је за то добра ђетелина од чет'ри листа, ма која је права, зашто има ђетелина од више врста. С оном правом осим браве што би се могла отворити, ма да би се могло ш њом пуно ствари урадити, па и цуру примамити за се. Момак само нека ш њом такне, која му је драга, те штогод он њој мисли, да и она истог ипа почме њему мислити. Па кад се тако сложе у мисли, онда готова радња.

Бујад. Има још трава на свијету, које велику силу и снагу у себи имаду, али се је мучно и како мучно доимчати; а то је бујад. Она уочи светог Ивана об нош нарасте, цвијета, сазори јој цвијет и опане. Сјеме да је њој могуће уватити, онда би свашто на бијелом свијету зна', ма зна' би, што гол која тица дивани међу се; која је гол која травка од љекарије, сама би се казивала: сваку браву опе' на свијету да би могао с тијем сјеменом отворити. Сјеме то не би могао никако уватити; него да би било могуће ону ноћ уочи светог Ивана око семуљике од те бујади како наперити девет свиленије шудара, како море сјеме на њи пасти: оно како у себи снагу и моћ имаде, пробиће осам тије свиленије шудара, а тек једва ће се што на деветом уставити. Али то треба сву боговетну ноћ чувати и стати атенто, али га нема, ко би то издура' о' стра. Ту се свашто дође приказивати, штогод има на бијелом свијету, и плашити. Најкашње дријем облада, а нешто дође да сјеме сакрије, ако се уватило на деветом шудару. Та људи су по толико аљина метали испод те бујади за сјеме, да би уватили, ма никако нијесу могли. Па те бујади и нема свађе, јер је са виловске стране; него је највише у Лици имаде, да се и село од ње зове Бујаднице. У нашој крајини се не зна за њу, нег код Грачаца у Кривој Дрази код тесте у плоту види се, ђе је надвисила своим перјем осталу траву. Неки јој реку и репув.

Коријен од траве. Па мој брајко, има трава и у мојој огреди, која отворала ја букагије на коњима, кад би сапети пасли те тревили на њу. Душе ми, покојни је ћаћа иљаду пута клео се, да би коње осим што би иј у букагија кључом добро запро, ма да би иј још чавлом заковао, е то не би могао отворити без кључа и без чекића гвоздена никако, и оне повр свега тога да су се исто отворале.⁽¹¹⁾ Коријен од тије трава да је имати, осим што би могао сваку браву отворити, ма би могао ш њим и сваке боле излијечити. Змије добро познаду тај коријен. Кушај примлатити оли баш и убити змију, па се ђе сакри ту чекати, па ћеш виђети домало, како је друга дошла и носи коријен жут у зубије, кои јој се види маом, те ће она ту змију убијену од репа до главе намазати и оживиће одма ка' да јој ништа није било. То је мој покојни ћаћа очима гледа'. Да би чоек ћијо тај коријен отети, одма ће га она прождријети. То је истина чела, јер је више људи то вид'ло. Па да су и по двије змије долазиле с коријеном у зубије своју другарицу лијечити, у једне да је бијо црљен, а у друге жут коријен".⁽¹²⁾

Дољен. И трава дољен има велику снагу и моћ против сваки баја на свијету. Матер га свака у колијевци код дјетета држи. Дољен кад зачују вјештице, не ће лако ни у ону кућу ући. А најбољи је он за перчин, ком не ће да расте. Знаш да реку: "Од дољена косе до кољена". Он и израсте до сисе чоеку, а удара неком силом на шкриљу пута.

Орах. Орас, ко га има у авлији, веле, да је несретан. Осим што највише пуца гром у њ, лад је његов нездрав. Има људи, да воле на сунцу стати нег ићи пода њ ладовати; веле, да се не би под њим никад наспава'. јер свака вада на њ пада, а највише вјештице. Та знате ли ви, да је наш Васељда Амрожић такав прави и млади орас има' пред кућом у авлији, те чим му син умрије (било му је 17 година), одма га је посјекао. Куне се и дан данашњи, да није има' тог ораса пред кућом, цико да би му син и данас бијо жив, јер га је нешто ш њега простријелило. Да која срећа, да га ту није ни садијо, кад свашто на се притеже, па и гром.⁽¹³⁾

Устук. Кад жени дијете умре, па за одбити млијеко, да јој не наврше, натрпа пуна њедра до голе коже траве устука, и одма устукне млијеко насе са својом моћи.

Вода. Тако је едан Котур с Нунића бијо у кршу код блага, па наша' вилу да спава, а он ти се њој полако привуче, па скине ш ње санталет (нека врста круне). Кад се она пробудила, нема никакве моћи ни снаге ка' ни остале женске. А он ти лијепо њу одведе својој кући и узме за жену. Ш њим је она имала пород и била ваљана и кадерна. Али кад би је послали на воду, кои пут би дошла одма, е мислијо би да није ни на по пута још, а друкча не би дошла за по дана ш ње, па би је питали, шта она ради кои пут толико на води? Она да би рекла: "Е моја браћо, да ви знате, шта кои пут у води дође, не би је црпали из бунара за живе очи. Јер у дану и ноћи вода се толико пута мијења, те врело заврије сваком на свијету болести, оно једне уре баца кључ воде болесне, друге уре здраве, треће да ти се је напити, да не би зна' за се, четврте да би заборавијо, ко те родијо и како ти је име, и тако све у напријед врелом долази и временом свака болест и здравље. Па ја зато чекам друкча, док она зла вода мити, а не дође друга здрава, па је заслади".⁽¹⁴⁾

Роса. И у росами све пада на нас. Ајде ти кушај лећи на дво', па нек те она об ноћ затече, знаш ми каз'ти шутрадан, како ти је.⁽¹⁵⁾ Роса кад пане друкча из облака, па треви зелено жито, а сунце за њом упачи, ето ти одма снијети, а на боб ушију. Никакав чобан не ће на росу свог блага изагнати, јер у њој пане свака снага, да чини оживити сваку бају на травами, што је наше око не види, и тако у роси је благо попасе, па се закоти метиљ у џигерица. Чоек нек росно грожђе зобље, одма ће га бодбочити и бљувати море; а смокве за најгоре су, кад је купуса у вртлу, а роса кад пане а сунце одма припачи, ето гусјаница ка' и земље. Нијесу све росе једнаке; има роса, да из земље излазе.⁽¹⁶⁾ Али она је роса напака, која пада из небеса, као што је медена.⁽¹⁷⁾ Ко на којој роси ноћи, он шутрадан буде ка' изван себе, отече му глава и капци испод очију (али онда му ракија срцу иде, па кад се је насвири, колика га је воља, сву ту ш њега росу свлачи). Колико роса има свашто у себи о' зла, толико и добра; свијет и гата нешто на роси на светог Ђурђа, те највише се цуре по њој ваљају голе, о чему ћемо други пут надглаисати се, ко зна боље рећи.

Новац. Цванцика сребрена десница (на којој мајка божија с десне стране држи дијете, а некије има, да га држи с лијеве) има моћ зауставити крв, кад на нос иде, те кад се она метне на чело и притисне.

Запис. И записа има, да од чоека свашто одбијају. Буњевац мало кои, да га нема и да му не виси о врату.⁽¹⁸⁾ Помаже, мој брајко, то све.

Штап од црнога трна. И штап од црнога трна ко при себи носи, тај пјевајући море, куд год оће, ићи, све да је и помрчина.

Типсово дрво; јагода од бршљена. А матер, која држи дрвета типсова у колијевци и јагоду од бршљена, море се не бојати вјештица, јер то двоје има у себи неку силу, па да не смију прићи ка' ни живој ватри.

Моћ има и оно дрво мало, на ком се извраћа дроп, кад се пере или берга, те ако желиш кога омразити, доста да једно и друго дотакнеш: одма ће им се пријатељство извратити, исто ка' и онај дроп, што га је то дрво извраћало.

Крст. Ђаво бјежи од крста на ведрини, а кад грми, иде пода њи, а вјештице бјеже вавијек.⁽¹⁹⁾

Што има јакост против пушке, ножа, грома. "Море бити да знам од вас најбоље, а море бити најгоре, али је мој ћаћа дочекивао ајдуке и њев бијо трбоноша, даклен они су њему свега и свашто казивали, јер они се често пушкарали са стражама, једни у друге; па богме би више стражани односили обдољу него они. Да иј не би балота могла пробити ни нож посјећи, носили би ајдуци уза се моћи. Ено и сад едније у кући Мерџановој у Добропољције. То је једна шкатула као карта дувана на четврт, од чистога сребра, с двора испуљчата драгијем би рек камењем, зеленијем, жутијем, бијелијем и модријем; осим тога је извежена здвора жицом преплетеном сребреном. Та шкатула се отвора, унутра има од дрвета изрезато дванајест апостола, да наоколо стое, а у сриједи сједи Кристос те благосивље. Те моћи имаду на себи брњицу, да се могу објесити о врату. Ко иј при себи има, балота може сватити у њ, али пробити не море, него онђе само помодри и заболи. Ако се ножем замане оли сабљом на тог, одма се изврне у руци, те мјесто да га удариш оштрцом, ти телудом оли плоштимице.⁽²⁰⁾

Против пушке и ножа уза се је добро имати осим моћи 'накије и ребро од жива чоека. Ко то при себи има, тога никако не море балота пробити. (Али да буде то чисто и свето, те кад се уза се носи, па кад навали с проштењем ићи с.. ти оли пишати, треба оставити од себе.)

Да је имати зеру причешћа, зрно соли и зрно шенице, па то све оклопити у балоту воска испред мајке божије од свијеће, и онда подметнути кријући под еванђеље попу, кад га чита на летурђији, онда та се маштанија света носи при себи, па се не бој ништа. Осим пушке и ножа то је добро и против вјештица и вукодлака.

Једни одрежу од дјетета, чим се роди, зеру пупка, па га урежу у длан у своје месо, да море обрасти. Онда на тога нит ће пушка ни гром. Па и они, кои уза се носи ону кошуљицу суву, у којој се родијо, да пуца у њ иљаду громова, не ће му наудити.

У Буковичана што под вратом носе намјесто пуца заковато у сребро, оно је штрелица из небеса. Виша је нег јае од голуба, па ка' и бабушка. Гром кад пукне, она штрелица оде у земљу, те једва девете године исплине из земље и тако се нађе, ол је ко забиљежијо, ђе је гром ударијо. Ту штрелицу ко уза се носи, њега не море никад гром убити ни вјештица простријелити. Ту је лијепо штрелицу виђети:с она би рек да није од цакла, него изгледа ка' лед, а тврда је ка' гвожђе. Из ње крешу и ватру исто ка' из кремена.

Даље >>

Коментари

1. Ја сам лани зими цијепао у огреди церић, бијаше сав црвоточан, а у њему буба некаквије и љељана пуна торба. Узе' једног љељана, кои се је сав оклопијо у некакву прашину, метну' га на сунце, а он мал по мал поче се пружати, спада с њега нека прашина, пружи један рог, пружи и други, и оста чист и сјајан. Дође дебо ка' прст и толико дуг. Сунце бијаше теке припекло, а било је у некој завјетрини, а твој ти љељан разрогачи оба рога, која су била дуља од прста, па се поче окретати, па на један ма' врр у арију. Ето, људи, баш видијо сам, да му је сунце снагу дало". Онда ће неки: "Е бијо се угрија' мо' јуначе, ватра даје снагу. Ко макине ћера него ватра, и ти кад се ракије оли вина напијеш, запјева' би. И људско је тијело ка' макина од вапора, па кад му се да ватре, боље кури".
2. Не би шпацки (господа) ишла стати по селије оциједити је љети на здравље, да знаду, да ће иј ту арија убити. Да оће с нами да вавијек стое, били би капци ка' и ми, али они не ће да се с Власима мијешају, нег кад иј нарене потреба. Моја браћо, да ја вами приповидим од господина једног, кад сам ш њим путовао кроз планину. То је било усред љета, господин је узео мене и мог парипа под кирију, мене је натора вавијек носити загрњач, па била макар која доба године. Тај господин ништа није уза се има' него некаквије карата, лумбрелу и на себи оно робе љетне танке. Јаше он на мом парипу, ја идем пред њим; угријало, Бого мој, да ми је аљина про рамена, коју сам носијо, била докоњала. Замоли ја господина, да би је примијо на парипа преда се, а он ти се на ме окоси: "Ја ти је не ћу, то је влашко шукно, шмрди, и пуно је ушију". - Ајде де, омичемо напријед, још је далеко, ђе он је накумијо. Дошли смо кроз планину, пришкрба се и мрак, ведро ка' и цака. Тако тумарајући по његову дешењу забасасмо: крив он, ја ни зере: вељо, одма да ћемо изгубити стазу, којом смо дошли, да се држимо горњег краја, а он упро на доњи. Тако ти богме загиљасмо кроз пустош, да није вајде ни тамо ни амо, него лези, ђе си да си. Залуду је љето и ведро ка' и цака, али арија планинска об ноћ пробада до дžигарица. Богме ти се ја провали' у шушањ и замота' у моју красну сукнену аљину, парипа привеза', да пасе, а твој ти господин метно лумбрелу под пазуво, па дољи горе шеће и швикуће. Видим ја, што је њему, залуду се он чини јунак, брије га арија планинска све уз длаку, да му је почо зуб о зуб шклокотати. А ја ништа, него у сушњу пуктим и дебљам. Е није куд камо, кажу, да потреба закона нема, па ти тај господин приђе се савијати око мене велећи ми: "Дајде мало кабанише". Реко му ја: "А, шта ће вами моја кабаница? Она је пуна ушију и смрди, јер је влашка". Онда ће он: "Ма не шмета, болан, дај ти мени ње". Ајде, нека га лед носи, учини' му мјесто, леже уза ме, покри' га ја и ушушка'; чујем ја, да он сав стријепи, али се домало и угрија, па заспа ка' заклан. Спавам и ја боље, вруће и мени одма. Ту смо дринцали, док год није сунце ограјало; не ће он да се диже, прослачало му се спавати под мојом аљином сукненом слађе нег под својим памуком, једва ти се наканијо дигнути. Кад ћемо поћи ћа, најприје сам лијепо смота аљину ми, па је врже преда се на парипа. Питам га, ели чему кабаница?. - "Пошве добра, да не буде ње, ја би проша' шлабо!" И тако се упутимно напријед". - Ударише у сми', кои су год ту ћутили, како је могла арија планинска надрвати господина, па ђе је утека' под влашку сукнену аљетину.
3. Опе' ће неки: "И љети највише се под ним спржи љетина; више пута навуче се на небо он, па из њега горе жеже нег да је сунце само (што томе реку оморина; баш су погодили, јер чоека омори и умори).
4. Мој брајко, управ синоћ то се тревило. Јуче како је прала дјетињу робу, пришкрба се мрак, а она заборавила унијети. Таман да ће класит вечеру (столицу је била и метнула), а истом ти се пљесну и рече: "Ајме мени! заборавила сам робу унијети; омрче ми на двору". Па полети на дво'; наја' ја на њу: "Однес' те враг, клади вечеру, та не ће лупеж доћи украсти је!" Да, не би њу нико уставијо: оста столица 'нако празна, а она оде по робу, донесе је и мало што не плаче сама на се, ђе је заборавила.
5. О осјену смо скоро диванили, на ведрини прам мјесецу како је топал и како свак бјежи у њ, па и пашче (а ко не би од зла бјежао?). Свак може знати, ко је год провао, да је мјесец леден, како смо о њем и диванили, а да је осјен топал; ко не вјерује, нека куша, онда ће знати каз'ти, али боље је и вјеровати нег ићи питати својим телом.
6. Ма да ви, људи, знате ономадне прдачине од мое магаради у авлији. Дошли горњаци (Бошњаци) одлијевати у мене вино, растоварили су коње и скинули самаре те иј метнули при зиду у авлији, а мое двое магаради стаде ревљавина, да никад не патишу. Чудим се ја, кои им је враг, што о час до час штукићу, а јарац горњачки један пука' о' смија, па ће ми каз'ти, што је магарадије, па ми рече: "Мо' јуначе! кад магаре вук нађе, оно не зна ништа друго нег ревати, а вуку је оно од све стоке на земљи најдраже, па прије нег ће га поести, три пута про њега ђисне (скочи) тамо и амо, а оно вавијек реве. Па, мој брајне, ође вука нема, али мој самар је од вучије коже, па су твоја магарад зањушила за његову кожу, исто ка' да је он, и мисле, да је ође близо. Зато ето реву, јер вучија кожа има снагу, да и псе оћера, кад чују за њу". Чим горњак то мени рече, а ја отвори врата, а магарад атакир уигар куд кое, и све се обзиру, и престаше ревати. Погоди горњак ка' погоди".
7. Змијами се зна њево делветовање: до Госпе мале зна им се стање, да одлазе у земљу. Која остане, та се испне на дрво, па ту чека ка' усиђелица и затјецалица, да кога није, да је ко убије оли да сама крепа.
   Ја сам лани лега' под растић, кад се пробуди', а то змија више мене савила се око једног огранка и изверугала се, да ти, брате, не умијем каз'ти; дебела бијаше ка' рука за шаке, а дуга добричак. Учини ти ја ма, кад њу ушпија, па ти накупи греда те ала да се туче у њу, али она нит се миче нит помиче. Осјети се ја, да је оно она, што се затекла кога ујести, да ће бити убјена оли да ће сама крепати ка' и јест, те усјеко штапину, гурну' у њу, а она се сва здроби у мрве. Биће да је још лањска, па се 'нако очаведала.
8. Неки Узелац Јован из Бргуда бијо је змијар. Он је зна' свакој име каз'ти, па и која би чоека ујела, те је говоријо, да ш њим оће да пођу сигурије дванајест људи, оборужатије ножма, шибами и кубурами под ајдучку, да би га ишао измамити из те јаме, па да би га лако мога' убити и ш њега круну скинути, Али, брате, ниједан се не нађе, да би ишао киндисати; сваком је до свое коже, знаш, да су рекли: ко је год нови, свак себи воли; тако је и остало.
   То, брате, није лаж. Ја сам моим очима видијо, ђе змијар дозивље змије и дођоше му на његов швик, и тога змијара видијо сам, ђе је најжешћу шаруљу (на глави јој шиљак) метно себи око врата и двије у њедра. Да он нешто не зна о њима, не би то од њи ни радијо. Мало кад тај да змију уза се нема, и под капом он њи држи. Која се год ђе убије, он јој зна име и жалости се за њом и иде псовати оног, зашто је убија, кад му ништа не чини, јер да је Бог њу створијо ка' и другу стоку, да је грота убијати; прије ће вавијек оног која уести, кои убија, јер оне знаду, ко им је неприетељ. Они, кои убија, на сан му често долазе и кољу га. Пуно свијета има, да је не би никако убило, јер онда за годину дана нема у кући напретка. Та то се још од старине приповиједа, кад идеш на пут за коим послом, па те она срете оли пређе пут, надај се, да ће ти испасти за руком, за чим си поша'. Она је сретна, само мируј у њу.
9. Ћука сасвим што не ваља ести ође код нас ришћана, ели ђе па' об ноћ око куће на стабло, па заћука', диже се из кревета макар да га ко први чуе, те се вргне у њ из пушке. па је пусто он несретан: окрени пушку напако мимо њ, убићеш га; јер ђе гол вада пада, па заћука, ту ће набрзо мртац. Па га нико не жели чути, макар и добре гласе доносијо, јер га је свијет упантијо, да за напако слути, сведно ка' и кад пас завије.
10. Оломлани Милица Јаковљевића окупила гредами ласицу и сватила је, а она истог дана њој ушла у колијевку и начела јој на пе' шест мјеста дијете. Да не буду опазили, шта дијете кмечи, ко зна, шта би она урадила. тако да је некакав деворац туда пролазијо, па му се она тужила, он њој да је рекао: "Биће си јој што радила?" "Богме", вели, "есам је пурлила гредами, јер ми је трое пилади однијела испод квочке". Он њој да је рекао: "Ето видиш, да она не би теби на дијете лабурдала, да јој ти нијеси прије запаприла. Богме срећа, кад ти га није задавила; не жали ти пилића, нег иј носи, а мируј у њу. Не знаш ти, моја драга снашо, да тако један у нас кад је орао, она однеклен носила своје штенчиће, четверо њи, па јој се уватиле за сисе, а она трче про орања ка' и зец. Биће да иј је пренашала некуд на бољу пошту, а онај, што је донијо воле, замане бадом на њу, не свати је. Шта ће она урадити? Како су имали каблић уза се млијека, а она ти лијепо увуче се у торбе, нађе каблић, отклопи га и избљује се у млијеко. Кад су били почели ужинати, кладу у зјелу млијеко, кад оно помодрело ка' чивит. Чуде се, што је то, окуси га едан, а оно, брате, ка' сичен, те му се опучи бљувати. Дај ти погађај, ко је отрова' млијеко? Богме се некако досјетише: ништа него ласица га отровала, јер паде једном од тије на ум, како је ласица суде у кући и зјеле потровала, кад јој је прекратијо да змијом мегдан дијели. Зато, моја драга снашо, за живе очи мируј у њу!"
    Богме ти послије Мика Јаковљевића не дира у ласицу, него је два три пута митила, кад би је вид'ла, и вригала јој јаја на маслу, те би исклала на бокун рбине те износила преда њу. Кад је једном у кући вид'ла, да ода из зида у зид, говорила јој: "Лајо моја, ето теби вриганије јаја, немој ти мени, родо моја, пилића односити, не ћу ја тебе више плашити ни гонати; заклињем те светим Ђурђом, моим крсним именом, да ми мирујеш у дијете!" И тако ласица о' тог пута мирује јој у пилиће и у дијете, па се вали поселу, да је подмитила. Најбоље је, кад се ласица види, осим што дјеца вичу у једно грло, ма да и људи заинтаче рећи: "Лајо ли лајо, пријете ти миши, да ће ти одгристи уши; то ти поручују по нами. Рашћерај иј, молимо те!" Зато се на свијету најмање ласице убијају.
11. Један је мени ловац казивао, да је рано у прољеће ишао на дочку чекати зеца у својој огреди на некој стази и влачици, да ту дође ваљати се и чешати. Тако да је подранијо доћи, па теке леже, а пушку по' главу метне, бијаше га сан преваријо. Кад се пробудијо, има га шта виђети: мо' јуначе, пушка му се сва разалатила, огањ напосе, цијев, оклоп, па и свака мала чинија, која је у њој била, раставила се је; на њему опе' све се споне оспониле, па и каиш од беневрека, те да буде чесова поћера била, да би од њег руго тревило се. Ко црњи, ко жалосни! Тај се бијо препа' у велике, не чека ти више зеца, него скупи пушку и скуте, па удиљ кући. Каже тако чељадма. За срећу да му бијаше у кући старије стрица, кои су свашто чули, вид'ли и упантили, па му казаше, да се тога не препада ништа, да је он то на траву бијо легао, која би сваку артију на свијету бијелом могла отворити, зато да је и њему пушки тако урадила. Те ти тај ловац едва дође себи, а да не би старије стрица, вјере ми би му требали попови. Па право је свијет река': држи се чоека старежњака и пута тестенака, нигда не 'ш валити.
12. Неки ће из те роле: "Мој је мени покојни ђед на други мод од жабе тако самарњаче приповиједао, да су жели шеницу једном на пољу, те нађу од жабе гнијездо и јаја. А неки од њи дигне га, па метне повр снопа усред класова, а истом ти на један ма' ето ђе клапуза жаба, пуше, њуши, тражи, па стаде код снопа, подигла ноге уза њ, па гледа, не мере биће да се испне. Стој она ту стој, а истом ти учини ма', некуд оде у лужину, те колико би длан, ето је, ђе иде, бакти, шушти око себе и ломи. Гледају жетеоци сви, кад она носи у зубије коријен црљен ка' крв, а дебо ка' прст палац, па онда удри шећи око снопа тамо и амо. Кад дође и погоди онђе, ђе је узао и завежљај, испе се уз сноп на стражње ноге, утиштила коријеном горе, а сноп на едан ма' сав се расу и јаја падоше преда њу. Коријен прождрије ка' и смокву, јаја дође, па одвала пре собом некуд. А жетеоци ништа него се вавијесте и крсте, што она уради; кајаше се послије, ђе јој коријен како не отеше, ал би га она одма прождрла. Диванили су, да је бијо пињур дугачак дршком, па јој како страг у главу саћерати га било, да не море коријена прождријети, тако да би јој га могло се отети.
13. Одма испод ораса цико има Васељда маслину, ма је неће да посијече за живе очи, јер се без маслине не може летурђија рећи. Она је благосовено дрво од Бога. Ни без челе се не може летурђија рећи. Како дае маслина уле за црквене канделе, тако од челе је восак, да од тог свијећа гори сваког свеца пред светитељма, а уље уџа и сваки дан и ноћ горити у кандели пред мајком божјом. Колико је сретније дрво од дрвета ка' и чоек од чоека, добри од злога. Кад ко коме уџа' сјећи од прије виноград за крварину оли за коју другу освету, не би тицали у маслине, ман да би кога посве враг обладао, и то ако је посве велика љутина, да би се ђекојој огранак загулијо, ма до дна да би се пресјекла, то не би нико ље радијо.
14. Котар је мјесто виловито по водами, те ш његовије вода свијет је маловјек, не болују чудо него упријеко свак ваздукне (умре). У њи вода има, да је се вребац напије, да не би мога' полетити сместа, да је тешка, а камо ли чоек, кад се је напије. Ајде Котарани се толико и не плаше свое воде, нити на њу сијеку сову (клеветају), али буковички и горњи свијет се чува котарске воде ка' живе ватре. Пуно ће њи жедније проћи про ње, а не ће се је напити, јер се боји, да ће га посјећи и грозница одма уватити, да не ће знати за се. А најсколи се чувају нашег Отреса. Та чоче, оно је врело ледено ка' планинско, а извире из шкаља, али то је све залуду; пука' је таки глас, да ко се котарске воде напије, да ће му се свашто догодити, па то свијет држи на уми боље него оченаш. Да је најздравија, па нек се превари напити, а да му послије ко каже: "Што си урадијо, не пи, пасја вјеро, котарске воде, оће ли те посјећи; још ти не знаш, што су њеве воде", тај ће се одма промијенути у лицу и море га што снаћи, па је капац одма и избљувати. Таки је свијет, кад му ко усије у главу.
    Како гол врела једнака нијесу из земље, тако веле, да ни млијеко из сисе материне није; да у сиси кроз јагодицу има седам буџица, кроз кое дијете истеже млијеко; кроз оно шест да иде слатко, а кроз седму грко ка' пелин, па да оно грко седмо зачиње оно шест слаткије, те да буде берићет за дијете, јер да га чисти и лијечи.
15. Оно оломлани, ка'но се најприје грлобоља појавила у Летуничком варошу у Гошићу, па њи дјеце четверо умрије у едној кући, а од осталог вароша нико ни прије ни послије, ону ноћ су сами они лежали на двору, па је на њи пала нека роса те су напријеко умрли.
16. Ја сам моим очима гледао пред почитак сунца, ђе сам на траву извалијо се потрбуш. Бијаше сува трава ка' и прга, а истом ти из земље уз траву истрча кап па једна па друга па трећа навр вр'а траве, да она сва поста наџиџата капницами. И тако све бијаше око мене, да не ме'ш глети од милења. Лежим ја на том, не боим се ништа.
17. Има неколико година да пада медена роса; најприје по гори на рашћу се је познавала, па му сав лист своим медом огабај; онда ето ти је на драче и рашељке, све се познае сами мед ка' да си по листу полијо га. Отален се поче по виноградије разносити, те ето ти иј, Боже: узалуд љекарије и галица, све горе иза горега, свијет гањата, да ће најкашње почети падати зла роса, па ће и свијету удити, кад све у њој долази.
18. Од неког времена и наши су се попови сјетили, откад су школе постале, давати дјеци, па и великијем, неке крстиће и медуљице, те иј носе пришивене, а неко сашивене при себи, те ће се и наши онда мање чега бојати; али касно су се сјетили.
19. У пуно ствари, брате, силе и снаге има, па кад се закаламо разговарати о љекаријами, онда ћемо се надглаисати, ко зна боље. А брате, вјере ми, од свега ја сам кушао на себи, да ми у јутру најбоље даје вурсет (срце и снагу) добра ракија; а тако кад ручам, нали ме букаром вина рваштине, па кудгод оћеш, ево ме: оћеш ли запјевати, готов сам испети се на највиши јаблан, све трке оћу, па још кад сам се зеру оквасијо, душе ми ћу усред гребља отићи и лећи, у помрчину сваку ући ка' и појату, мени је право. Нада све снаге и силе у вину је и у ракији. Знаш, да кажу: вино је зоб љуцка, вино виче а зоб трче. Та у вину и дјецу купају, кад се роде и чим испане из матере, да буде имати снагу за поднијети о крсније именије вино."
20. Те моћи су у Босни биле, па су се биле огласиле свукуд, па су ајдуци апошто одавлен у Босну одлазили за доимчати иј се. Да је њи дванајест дошло и пред њима арамбоша им у ону кућу, у којој су биле, те да нијесу ћели ништа однијети нег њи. Она је кућа, веле, била богата ка' и бегова, па им је свашто нудила да носе: новаца, робе, сребра, дуката ако ће на торбе, а да њи оставе, а они нијесу ћели никако, и најкашње су морали иј изнијети и дати. Пуно је она кућа веле, туговала за тије моћма, јер су им од старине у кући пребивале, те кои би год из те куће на пут иша', носијо би иј едан по један уза се. Али су ајдуци заклели се, да ће они њи и њеву кућу увијек држати за приетеља и чувати, нек им и зеру ко што притруни, нек се њима јави, они ће се ш њим старати. И тако је и било, да је послије њево омрцало и освитало благо, али није било оног, ко би им њима јави, они ће се ш њим старати. И тако је и било, да је послије њево омрцало и освитало благо, али није било оног, ко би им га одагнао, нити је ко смијо на ту чељад пепелити, јер су имали дванајест ајдука, дванајест добри и вјерни приетеља, кои би иј, море се рећи, ранили и ода зла бранили. Моћи је те носијо само арамбоша њев, јер ако би он погинуо, све би погинуло, а кад је здрав и жив арамбоша, лако је онда и за ајдуке.

Даље >>

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]