Јагње Божије и Звијер из бездана

Јеромонах Јован (Ћулибрк), Богословија Св. Петра Цетињског, Цетиње

Не-заобилазне стратегије

УДК 241.01

О АУТОРУ: Јерођакон Јован (Ћулибрк) (1965), југослависта; суплент Богословије Св. Петра Цетињског; предаје црквенословенски језик и општу историју.

САЖЕТАК: Аутор тврди да се рат у бившој Југославији припремао дугорочним и "заобилазним стратегијама" (Brian Eno): распоред трупа у постдејтонској Босни аналоган је распореду узора према којима су се обликовале поткултурне сцене почетком осамдесетих.

Поп-култура у самој суштини садржи антиправославни набој : цареубиство је уписано у једном од средишњих тренутака поп-музике "Sympathy for the Devil". Live Aid је пак тренутак у коме се политика планетарне државе почиње обликовати према начелима најсавршеније лажи (= fiction-а), оствареног Gesamtkunstwerk-a: поп-културе.

Опстанак Републике Српске – као антипода планетарног града, чији је символ Сарајево – показује се као немоћ поп-културе да поствари свој fiction оруђем политике.

Очи планетарне државе, у чијем је средишту анонимни босански жупник преко ноћи постао кардинал, уперене су на исходиште "планетарне цркве" – Рим.

Ми, пак, мрзимо на лаж онолико колико смо били близу смрти од ње.

КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: поп-култура, fiction/лаж/отац лажи, планетарни град/држава, Live Aid, Сарајево/очишћење огњем, мржња на лаж, живот

Ако је овај рат заиста "најгори од свих могућих ратова", а да при том није однио ни приближан број живота као прошли свјетски рат ("Оволико их је 1942. побијено у Бистрици само за један дан..." – Остоја Стојковић, Градишка, 1995, говорећи о броју погинулих са територије општине), по чему се онда мјери његово зло?

Без сумње, по количини лажи унесене у овај рат.

А количина и каквоћа лажи су непогрјешиво мјерило и савршена парадигма за учешће онога који "кад лаж говори, своје говори" (Јован 8:44), "лаже и оца лажи" (Јован 8:44) и "човјекоубице од искони" (Јован 8:44): за учешће творца зла. Лаж је свесавршени гријех, којим смрт и зло и улазе у историју ("... змија ме превари...", Постање 3:12), гријех који погубљује без остатка. Зато мјера смртоносног дејства оца лажи и није убиство, него човјеково укључење у лаж; јер Сатана није ни заинтересован да човјека убије у овом временом животу, него да га учини саучесником (= "причасником") (= салажом) своје вјечне погибли. А лаж је најсавршенији начин за то, ђавопут (ђаводицеја), "оно што сачињава суштину његовога бића, оно што га у суштини чини ђаволом, оно чиме он ођавољује сва разумна и слободна бића која му служе"^[71]

Несразмјер између онога што се дешавало на бојишту, његовог приказивања и посљедица (видјети текст др. Мирка Зуровца "Шта нам се стварно догодило...")^[72] је толики да на једној страни увјерава да се рат суштински није ни водио на земљи (у стварности), или – боље – да је стварност рата била негдје другдје; на другој страни тај несразмјер фасцинира толико да би човјек, ако би се бавио њиме, могао завршити као она која је погледала у зло (упореди Постање 19:26).

Лаж с којом смо суочени ових пет година није политичка, дипломатска или стратегијска (војничка) лаж: она не мијења, не чини лажним, један аспект свијета; она ствара потпуно нову стварност, што је особина само умјетности, која је "пројекат новога живота" (Николај Ф. Фјодоров, у освит историјских авангарди).^[73]

Васколико српско чуђење над свијетом – његовом политиком, културом, цивилизацијом, међународним институцијама, некадашњим пријатељима итд. – значајна је особина овога рата. У свијету који се понаша према законима fiction-а, грађански национални модус Републике Српске није имао шта да тражи; свијет који са оним од прије Другог свјетског рата нема више ништа ("... ни камен на камену од старе грађевине није остао...", јеромонах Симеон Светогорац, иначе Перуанац) већ одавно функционише по парадигми најсавршеније творнице лажи, творнице fiction-а (= Hollywood) – поп-културе.

При томе, њена негативна настројеност према православном свијету, која се демонстрирала на рату у Босни, није ништа ново. Напротив, она је уписана у сам њен средишњи, преломни тренутак: када 1969. на Алтамонту^[74] заједно са "љетом мира, љубави и музике" пада и посљедња историјска идеја побуне (преображења), док Hells Angels убијају Црнца у публици, Jagger, посудивши уста творцу фикције пјева: "Ја сам убио цара и његове служитеље, Анастасија је вриштала од бола... надам се да погађате моје име" ("Sympathy for the Devil"^[75], LP "Beggars Banquet", 1968.).

Тренутак тријумфа лажи поистовећује се овдје са тренутком пада истине – цареубиством. Штавише, међу њима постоји каузалитет: да није уклоњен "онај који задржава", православни цар као носилац истиноносне државне идеје, ни лаж не би могла да постане државотворна: Октобарска фикција потврђује се СССР-ом; поп-фикција, мултикултурална и етничка планетарна држава лажи (Clinton као козмократор у запису преводиоца "Књига Макавејских") потврђује се у исто таквој Босни:^[76] некада је требало сломити цара и Врангела, данас Караџића и Младића. Отуда количина и каквоћа лажи (= зла) у рату у Босни, који превазилазе људске моћи: јер "проблем лажи је проблем личности, и то не само људске личности, него – демонске личности"^[77]

Екскурс А

LIVE AID^[78], јули 1985: "нестанак" поп-културе; наиме: држава/политика почињу да преобликују свијет по начелима поп-културе; политичка акција се више не усмјерава на стварност (означено) него на оно што је о стварности изречено (означитеља). Изабрани fiction одређује живот политичара у потпуности: он му робује као поп-звијезда своме имиџу, 24 часа на дан, 365 дана у години. Пермутација се скрива иза чињенице да поп постаје државна култура планетарне државе, а музичари добијају политички глас ("... мислим да су и љевица и десница политички истрошене, вријеме је за нешто треће..." – Peter Gabriel za World BBC).

Државни умјетници: дотад минорни Madonna и U2 овдје постају планетарне звијезде. Нимало случајно римокатолици (нимало случајно ни Талијанка и Ирци) они на тада актуелним плочама – "Like a Virgin" и "War" "афирмишу" заборављене вриједности – чедност и храброст, помажући држави лажи да створи и илузију да и она (као "права" држава) почива на вриједностима.^[79] А када Боно слети у Сарајево и пружи руку Алији Изетбеговићу, он показује шта је: државни умјетник на задатку.

Резултат: LIVE AID је први јавни чин планетарне државе: потврда њеног права да интервенише гдје то хуманизам налаже. На основу тог легитимитета врши се напад на Ирак (видјети шта је о легитимитету поп-културе својевремено писао Тадеј Зупанчич, обрађујући "Top Gun": ескадрила F-15 прослављена у холивудском филму (стекавши поп-културни легитимитет) након непуне двије године носи америчку интервенцију у Ираку).

***

Након смрти носиоца југословенске лажи, маја 1980. ("Он је био мртав прије него што се родио", Митрополит Амфилохије), нужно је било преструктурисати лаж, утемељити је на новој парадигми; поп-култура постаје нова комунистичка партија, њени дјелатници – "видиоци" будућности који од ње могу да очекују награду.

Формирају се локалне сцене, а дотад углавном јединствена југословенска сцена нестаје: у знаменитој подјели узора, по којој се Љубљана формира по угледу на Берлин, Загреб на Лондон, а Београд на Њујорк (погледати распоред NATO трупа у постдејтонској Босни), Сарајеву остаје да се понаша као званични насљедник југословенске идеје, понављајући је у свом државном простору.

Олимпијске игре, награде Кустуричиним филмовима, "Тетовираном позоришту" и Стрип Арт-у^[80], итд. продубљују лаж о "нама као средишту свијета" (видјети пјесму Забрањеног пушења "Дан кад је отишао Хасе", који је "... тукао Русе и Енглезе..."): у планетарну фикцију се народи из бивше Југославије укључују онолико лако колико су и сами плод фикције; након Босне, преко "Прије кише" и "Анастасије", сада се укључује Македонија, једина национална сцена у бившој Југославији).^[81]

Сарајево постаје, уз Дубровник, најпознатији југословенски град у свијету – нимало случајно изабран и од ЈНА и од свјетске државе да се од њега начини жртва, а од Бога – да се на њему намире много дубљи дугови. Одбојност – данас можемо рећи и мржња – која је код Срба, нарочито у Босанској Крајини, постојала према Сарајеву је у ствари мржња на саме себе, на своје самопонижење, на дубину свог учешћа у лажи.

Дубином своје лажи, уништењем сваког људског достојанства тако карактеристичним за њега, Сарајево је постало символ ропства, вањског и унутрашњег (= ропства лажи, гријеху), онолико колико су Змијање и Романија у Босни били символи исте такве слободе. Отуда је и страдање ("Бог бије сина којег прима", Премудрости Соломонове) због учешћа у лажи морало доћи преко лажи, "јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути" (Матеј 26:52).

И у једном страшном магновењу, Сарајево је заиста постало средиште свијета: истински символ Титове Југославије, постало је "разорени град", мрачни символ Планетарног града деведесетих, онако како га је у седамдесетим символизовао Берлин ("подијељени град") или у осамдесетим Њу Орлеанс ("град хаос"): Сарајево је постао символ планете, одавно медијима претворен не у град, него у низ предграђа у потрази за средиштем. Коначно, Српско Сарајево је и символ града очишћеног кроз огањ.

Његов опстанак (кроз Републику Српску) је слом политичког набоја поп-културе; доказ немоћи Запада да оруђем политике поствари своју фикцију. Очи планетарног града у чијем је средишту анонимни градишки жупник преко ноћи, у магновењу, постао кардинал, уперене су на Рим.^[82]

***

Средиште града је храм, крстолики;
средиште човјеково је душа, боголика.
Данас мрзимо на лаж онолико колико смо били близу
смрти.

Белешке

71 Архимандрит др. Јустин (Поповић): Догматика православне цркве, књига трећа, Манастир Ћелије код Ваљева, Београд 1978., стр. 180

72 У овом зборнику, стр. 77-85.

73 Нимало случајно, Фјодорова наводимо према Александру Флакеру (Руска авангарда, СНЛ, Загреб, 1984.). Најбољи загребачки познавалац авангарди је истовремено (Проза у траперицама, Поетика оспоравања) и творац загребачко/љубљанске поп-културне реторике и аналитике.

74 Пропаст побуне против лажи започиње управо стварањем мита великих фестивала, од Monterey-а до Woodstock-а; Altamonth је коначно послужио за "државно санкционисање" побуне чија је Woodstock ионако био лабудова пјесма. Крајем седамдесетих, Knebworth, Reading и Castle Donnington су обновили мит о "великом сретењу", фестивалу као идеалном, потпуном облику поп-фикције; ослоњен на њих Live Aid је функционисао као постварење мита, омогућавао је саучествовање у политичком преображењу свијета.

75 Харизма поп-културе управо почива на саучешћу у ритуалу; подсјећамо да за изражавање саучешћа породици упокојенога, англофони користе ријеч "sympathy"; у том смислу треба читати и наслов наведене пјесме The Rolling Stone-а.

76 У Босни се – барем до појаве новог таласа – на улици могла, de facto, према плочама под мишком препознати националност локалног rock-ера: муслиман (Queen, AC/DC, Sweet, Kiss), римокатолик (Boston, Styx, Sky) или Србин (Deep Purple, Gallagher, Allman Bros., Bad Co или било који изравни blues дериват). Не ослањајући се на својевремену националну диференцијацију неуроза коју је изнио др. Јован Рашковић, мислимо да је ипак важно да се она помене: rockје уосталом, неуроза по дефиницији – видјети шта о томе пишу Владимир Јовановић (портрет Genesis у старом "Џубоксу") и Владика Атанасије ("Знак препоречни", стр. 73).

77 Митрополит Црногорско-приморски др. Амфилохије: Лаж – авет нашег времена, "Логос", Београд, 4/1992, стр. 30.

78 Проблем легитимитета планетарне државе, о које расправља велики број текстова овог зборника, уствари је разријешен на Live Aid-у: Двије милијарде људи окупљених пред телевизорима у преносу највећег поп-концерта у историји за помоћ гладнима у Етиопији, функционишу као политички плебисцит: Live Aid је у том смислу чин давања легитимитета планетарној држави. "Умјетност и тоталитаризам се", коначно, "не искључују." (Laibach, "Конвент", 1984.)

79 "Афирмација" се заснива на симулацији побуне: Madonna се буни против морала породичног (женског), U2 против државног (мушког); претпоставка је да ако постоји побуна – постоје и те вриједности против којих је побуна дигнута. Наравно, у питању је двострука лаж: нити се државни умјетник може побунити, нити та "држава" почива на вриједностима. Свијету који је "гријешио док није уништио сваку драж гријеха" (Marquise de Sade) потребна је илузија вриједности, да би могао окусити макар и фикцију "дражи гријеха"; јер гдје царује свегријех лажи – ту гријех губи сваку драж, а за њим остаје само мука.

80 О каквом се обрату ради: након пада Западне Славоније, званични став UNPROFOR-а, изнио је у Загребу њихов porte parolle, бивши службеник сарајевског Стрип-Арта, Рида Етарашани. Занимљив је и ангажман Томислава Wruss-а, некада уредника у Полету, а потом у СТ-у, чија је функција била да допуни "мањак" хрватске демократије.

81 По угледу на енглеску националну сцену (Jethro Tull, Genesis, 4AD итд.), постојале су и српска (Смак, Ју-група), хрватска (Драго Млинарец) и словеначка (Седмина, итд.) све до сарајевског идеолошког бича Бијелог дугмета; нимало случајно је скопска Анастасија у американизованом (мултиетничко-културном) Београду постала интересантна тек када је задобила медијима прихватљиво национално (= страно) обиљежје, тј. када је престала бити пријетња да би могла побудити чисту православну ("... ни Грка, ни Јеврејина...") суштину Београда. Како су и Берлин и Лондон одређени уклапањем њихових поткултурних сцена у националну традицију, тако су и сцене обликоване према њима учествовале у рату, а београдска, обликована према анационалном Њујорку – не.

82 ЕКСКУРС V

Гледалишче Сестер Сципион Насице: "Крст под Триглавом", Љубљана, 8. фебруара 1986: остварење свих театарских (= умјетничких) снова Европе (Берлин = Љубљана, Њемачка = Европа); реализација нацрта Adolf Appia-е за Wagner-ове опере. Иза путовања Умјетника кроз историјско несвјесно словеначког народа (= Европе) и чишћења од хришћанства у које су "заведени" крије се једно дубље сазнање: да повратак у предкрштењско "национално" биће не рјешава ништа. На крају, на сцени остаје огромни Кардинал, који мора да разријеши суштинску немоћ државе/политичког да разријеши најдубље потребе људске и да понуди нешто што ће утолити истинску глад човјекову...

Др. Јован Бабић: Ратни злочин као злочин пораза >>

// Пројекат Растко / Философија / Јагње Божије и Звијер из бездана //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]