|
|
 |
Велибор В. Џомић: Голгота Митрополита Црногорско-приморског ЈоаникијаПосланице, бесједе, расписи, текстови и документи - година 1943.Посланице, бесједе, расписи, текстови и документи - година 1943.Божићна посланица 1943.Јоаникије, по милости Божјој, православни Митрополит црногорско-приморски богољубивом свештенству оба реда, драгим својим сарадницима у винограду Господњем и благочестивом народу славне, Богом спасаване Митрополије Црногорско-Приморске шаље срдачни божићни поздрав: ХРИСТОС СЕ РОДИ ! Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14). Овако су анђели поздрављали рођење Спаситеља свијета. Ове ријечи ангелске говоре нам зашто је Богочовјек Господ Исус Христос дошао на земљу, који је смисао и циљ његовог рођења и земаљског живота. СЛАВА БОЖЈА, МИР НА ЗЕМЉИ, А МЕЂУ ЉУДИМА ДОБРА ВОЉА ЉУБАВ. Ово је Господ увијек наглашавао људима учећи их и водећи их вјечноме спасењу. Људи створови Божји прославиће свога Створитеља, ако вјерују и надају се у Њега и љубе Га. Ваша вјера треба да буде непоколебљиво чврста и јака. Она не смије бити као трака која се повија по свакоме вјетру, већ као стијена, о којој често ударају валови морски, али их она одбија, ломи и чврсто се држи. Као што је познато, благи Учитељ из Назарета Галилејскога много је полагао на ову велику хришћанску врлину. Из Јеванђеља знамо да је чудесна исцјељења давао онима који су имали јаку вјеру. Навешћемо само два примјера. Нека жена, која бјеше годинама тешко болесна, и коју љекари не могоше излијечити, чула је за многа чудесна оздрављења која је извршио Господ Исус Христос и дотакла се је скута хаљине Његове. "Јер говораше у себи само ако се дотакнем хаљине Његове оздравићу. А Исус обазревши се и видјевши је рече: не бој се кћери, вјера твоја помогла ти је. И оздрави жена од тога часа" (Мт. 9, 21-22). Када се једнога дана Исус са својим апостолима приближи Јерихону, један слијепац сјеђаше крај пута и просаше. А када чу да пролази Господ повика: Исусе, сине Давидов помилуј ме! Они који пролажаху, говорили су му да ћути, али он не хтједе. Исус заповиједи да му га доведу, и запита га: "Шта хоћеш да ти учиним? А он рече: Господе да погледам. А Исус рече: погледај, вјера твоја поможе ти. И одмах прогледа и пође за њим хвалећи Бога. И сви људи, који видјеше, хваљаху Бога" (Лк. 18, 41-43). Али сама вјера не би била довољна без добрих дјела, јер је Спаситељ рекао: "Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у царство небеско, него који твори вољу Оца мојега" (Мт. 7, 21). А апостол Јаков рече: "Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има вјеру, а дјела нема?" (Јак. 2, 14). А за добра дјела људи имају широко поље нарочито за вријеме ратова, када је врло много ожалошћених, увријеђених, понижених, гладних, нагих, босих и других страдалника. Господ је рекао: "Жетве је много, а посленика мало" (Мт. 9, 37). Наша нада у Господа Бога као свога Створитеља и Промислитеља треба да је такођер велика. Али ми се у животу своме често гријешимо о ту велику хришћанску врлину. Ми се претјерано надамо у друге људе, нарочито у велике овога свијета, оне који имају власт и богатство. Често заборављамо да су много пута велики овога свијета јетки себичњаци, којима је све мало, и да нијесу вољни с никим дијелити ни власт ни богатство. Има и добрих, милостивих људи, који саосјећају свим срцем и свом душом својом животним трагедијама других људи али таквих је, на жалост, мало у овоме свијету. Наша нада у помоћ моралну и материјалну честитих људи није празна, они ће учинити што могу али и они су доста пута оптерећени својим бригама и невољама, да нам уз најбољу наду не могу помоћи. Нада у себе јача је и реалнија од наде у друге људе. Јер свак најбоље познаје своје муке и невоље, своје потребе и себи је најбољи пријатељ. Стога је наш народ рекао: "у се и у своје кљусе". Али много пута, уз најбољу вољу, не можемо себи помоћи, јер немамо моћи и недостају нам средства да постигнемо што желимо. Често немоћни гледамо како се руше зграде наших нада као куће сазидане на пијеску, како пролазе наше наде као облаци на небу, нестаје их на хридима и пјене морске. Стога је најбоља и најчвршћа наша нада у Господа Бога. Он је наш Створитељ и Промислитељ. "Он сам даје свима живот и дисање и све" (Дј. ап. 17, 25). "Кроз Њега живимо, мичемо се и јесмо" (Дј. ап. 17, 28). Он је наш небески отац, као такав хоће, а као свемоћни све може све учинити за дјецу своју. Не смијемо бити малодушни; никада не смијемо губити наде ни у најтежим животним приликама, јер то би било нехришћански. У нашој св. Цркви на литургији свештеник увијек позива народ са ријечима: "Горе имајмо срца" тј. храбро подносимо несреће које нас сналазе у животу, не клонимо друге, надајмо се у Господа Бога. А народ одговара: "Имамо у Господа". Дато нам је, дакле, животно правило, мудро родитељско, од стране брижне мајке наше св. Цркве, држимо се тога правила, немојмо се никада оглушити томе позиву. У Закону Божјем стоји написано: "Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом и свом снагом својом и свом мисли својом" (Лк. 10, 27). И то је Спаситељ наш назвао највећом заповјешћу. Вјера и нада су велике хришћанске врлине, али је љубав највећа, јер све што је најбоље и најплеменитије на овом свијету у љубави има свој извор и увор. Како не бисмо љубили Бога ми који смо просвијећени хришћанском науком? На десет вјекова прије славног рођења Христова, цар и пророк Давид рекао је: "Господ је просвјећење моје и Спаситељ мој ". Природно је љубити своје добротворе. Чак и животиње, па и дивље звијери на свој начин показују знаке љубави према својим добротворима. Отац наш небески наш је највећи добротвор. Он нам је живот дао. Он нас чува од зла. Он нас штити кад нас нападају животне буре и олује. Он нас свакодневно, свакотренутно обасипа изобилним својим милостима и доброчинствима. Наша је, дакле света дужност да Га љубимо. Мир на земљи, драга моја браћо и сестре, то је највећа срећа које, на жалост, мало има. Мир на земљи двојак је. Унутрашњи и спољашњи. Унутрашњи мир, то је мир у самом себи у души својој и у срцу своме; а спољашњи то је мир између човјека и других људи, међусобни мир између братства, племена, народа и држава. Велики Његош тачно је осјетио да је мало мира у овоме свијету, па је то дивно описао у овим дубоко болним стиховима: "Свјет је овај тиран тиранину, (П. П. Његош: Горски Вијенац) Међутим, међу људима, нарочито културним, мира би требало да буде. Особито мира би требало да буде међу хришћанима. Али трагедија је човјечанства, што се милиони људи називају хришћанима, а ријетки су хришћани по дјелима. На жалост, у овоме свијету и сувише су ријетки хришћани који ревносно читају Свето писмо и по њему живе. А то је књига света, књига живота. Она нам је неопходно потребна у свима приликама живота. Када прохуји младост, орони здравље, нестане пријатеља, изневјери срећа, када нас све друго изда, Свето Писмо је ту: да нас поучи о животу, да нас утјеши, да нам ојача наду. Погледајмо главну личност Св. Писма Господа Исуса Христа. Њега највећег добротвора човјечанства, који је спасио људе од смрти вјечне, незахвални људи бију, пљују, ругају му се, на главу му мећу трнови вијенац, распињу га на крсту. И Он не клоне духом, већ све то трпљиво подноси. У најтежим мукама мисли на своју Мајку и препоруча је апостолу Јовану. Брине се чак и за своје мучитеље и моли Оца небескога да им опрости гријехе. Стога нам је Његов свијетли лик уздигнут до хероизма и светости, стога је Он вјечити извор и инспирација свега најузвишенијега и најплеменитијега. Осмотримо пророке и апостоле. Каква поука? Они знају да невини страдају и знају да то није право. Али знају исто тако да многи људи без кривице пате и страдају. И је ли, стога, право да њима буде добро, док други трпе? И њихове праведне душе кажу им да није право. Стога су они своју тешку судбину подносили, чак и мученички погинули без роптања. Ох, заиста би било много више мира на земљи, када би било угледања на Христа, читање Св. писма и живота по њему. Али, у Закону Божијему стоји записано да смо дужни љубити не само Бога већ и ближњега својега као самога себе" (Лк. 10, 27). Шта би било да је такав живот на овој планети? Било би на њој мање бола, суза и уздаха, а више среће, задовољства и радости. Драга моја дјецо духовна, на велику нашу жалост и штету, морамо признати да у душама и срцима нашим нема Христове љубави. Мјесто ње у њима су се настаниле завист, злоба, пакост, интрига, мржња. Стога међу нама мјесто слоге, влада неслога. А у јеванђељу пише: "Свако царство које се раздијели само по себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели сам по себи, пропашће." (Мт. 12, 25). А на другоме мјесту Св. писма стоји записано: "Како је лијепо и красно када сва браћа живе заједно у слози и јединству (Пс. 133, 1). А императив је живота да хришћанска љубав загрије срца човјечија. Стога је неопходно потребно да послушамо апостола Павла који каже: "Да одбаците по првом мишљењу старости човјека, који се распада у жељама преварљивијем, и да се обновите духом ума својега и обучете у новога човјека који је саздан по Богу у правди и у светињи истине" (Еф. 4, 22-24). Међу људима добра воља љубав нам је потребна, као што је потребна свјетлост у тами, огрјев у хладноћи, срећа у несрећи. И то не само због личне среће, већ због среће и будућности нашега народа и свега човјечанства. Зашто је гвожђе зарђало? Зашто да дозволимо да у злу потамне старе врлине нашега народа? Зашто да паук преде своју мрежу око нас? Зашто да дозвољавамо да зли људи око нас плету сплетке, оговарају и дошаптавају? Ако желимо добра народу своме, морамо добро познавати основе историјског живота народног и високо цијенити моралне снаге. То од нас тражи љубав дрема отаџбини. У српском народу мора настати препорођај религиозног и моралног живота, јер сама по себи националност је празна, ако није сазидана на тврдом темељу вјере и морала. Неуморно радити у томе правцу, значи журно љубити свој народ и своју домовину. Драга браћо и сестре, ако се будемо својски трудили да у животу своме идемо указаним јеванђељским путем, заиста ће сваки од нас допринијети свој скромни удио за: славу Божју, мир на земљи и добру вољу међу људима. Мир вам Божји! Христос се роди! Ваш смирени молитвеник у Бога ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Божићна посланица Митрополита која је уз акт М. бр. 7/01. 01. 1943. г. достављена свим архијерејским намјесништвима и управама манастира у Митрополији и Архијерејским намјесништвима пљеваљским и пријепољском са намјером да се умножи и прочита у храмовима). Два путаУ животу су увијек била два пута: пут добра и пут зла пут врлине и пут гријеха. Пут добра и врлине тежи је, води кроз многе кланце и урвине, води у висину, захтијева напор, умара, стога њим иде мало људи. Пут зла и гријеха знатно је лакши и удобнији, јер је широк и води постепено на ниже, не захтијева труда и муке, стога њим иде већина људи. Људи који у животу свом иду првим путем, што су прави сљедбеници Господа Исуса Христа, што су хришћани по дјелима, а не само по ријечима. То су оне лијепе душе испуњене идеалима и радошћу, које се уздижу изнад опште биједе људске. То су херојске душе испуњене вјером у Бога, вјером у живот, у побједу правде над неправдом, истине над лажју, свјетлости над тмином; испуњене надом на бољу и радоснију будућност; испуњена љубављу према Створитељу и Промислитељу свијета и према свим људима без обзира на вјеру, народност, расу и социјални положај. То су људи оптимисти и велики раденици, који свој посао врше с пјесмом на уснама, као што птица гради своје гнијездо пјевајући. Они су урадили све што је лијепо, велико и узвишено на овој планети. Њима имају да захвале за свој напредак наука, филозофија, књижевност и техника. Ти људи претстављају духовне ватре, које свијетле и грију, слични су планинском извору који освјежава и повраћа снагу. Људи који у животу своме иду другим путем, што нијесу истинити сљедбеници благог Учитеља из Назарета Галилејскога, то су људи чије су душе испуњене мраком, злобом, завишћу и мржњом. Такви људи стварају једну биједну и трулу средину, која утиче заразно и убија. Они знају само за блато и каљугу. У таквој средини руше се идеали и светиње. Ту се вене без цвјетања, стари без младости, умире без живљења. Ту су мисао и срце привезани за земљу, ту су људи уморни и отровани од нерада. У таквој средини владају лаж, интрига, оговарање, дошаптавање, клевета, увреда и други гријеси. Ту је хладно без љубави, мрачно без науке, досадно без рада. Такви људи прогоне се и кољу међу собом као дивље звијери. Ту се пролама страшни одјек шкргута зуба, лавежа и курјачког завијања. Осјећа се љешинска трулеж и задах распадања. Први је ПУТ СВЕТОСАВЉА, други је ПУТ БЕЗВЈЕРЈА. Први ствара, други раствара, први лијечи, други трује, први ведри, други мрачи, први води у живот, други у смрт. Првим путем ишли су наши светитељи Симеон Мироточиви, Св. Сава "сунцу слични свјетионик", Стеван Првовјенчани, Владислав, Арсеније, Сава Други, Милутин, Стеван Дечански "предивни у страдањима, свијетли дијамант", Урош, Анастасија, Јелена и Ангелина, Никодим, Данило "звијезда јутарња, која тјера таму незнања", први патријарх Јоаникије, великомученик кнез Лазар "који је пролио крв своју за вјеру и отаџбину", страдалник патријарх Гаврило, Стеван Пиперски, Василије чудотворац острошки, Петар чудотворац цетињски. Другим путем ишли су и иду рушиоци вјере, народности и породице, они који не поштују морал, Славу, крсни колач и свијећу, који не предају пуње и проскуре, не ложе божићње бадњаке, не шарају Ускрсова јаја, у својим домовима немају иконе и не шкропе куће богојављенском водицом, који не похађају цркве и манастире, не признају кумство и пријатељство, за које гостопримство и задана ријеч није светиња. Трудимо се свом снагом ума, срца и воље да у животу своме избјегавамо ПУТ БЕЗВЈЕРЈА, а да идемо ПУТЕМ СВЕТОСАВЉА. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Уводни текст Митрополита Јоаникија у календару "Острог" за 1943. годину). Вјерне слуге помјани господи!"Боже драги који све управљаш, (П. П. Његош: "Горски Вијенац") Сјети се у царству своме небесноме умрлих вјерних слугу твојих синова и кћери мученичкога, крстоноснога српскога Народа које страшним мукама побише партизани и оних који храбро погибоше у борби с тим зликовцима. Драги мученици, они који су годинама обећавали да ће усрећити наш народ, они својим заблудјелим мозговима и злобом отрованим срцима одредише за вас маљеве, куршуме, ножеве, коце, огањ, јаме да вам то буду знаци "братске пажње и љубави", а вама, јунаци, који сте се у крвавим борбама борили против тих непријатеља крста, безвјерници намијенише лукавство, превару, куршуме, бомбе, митраљезе... Ви сте били још много потребни себи, својим милима и драгима, народу нашему, Цркви Светосавској. Ви сте вољели свјетлост мрачњаци вас послаше у мрак; ви сте вољели рад љенштине вас послаше у тишину и нерад; ви сте вољели живот гробари вас послаше у смрт. Али, гле, преко своје мученичке смрти ви постадосте гласнији и моћнији. Заиста они су мртви у животу, а ви живи у смрти. Они су љешине које смрде и доносе заразу, а ви духовне ватре које освјетљавају путеве будућности и грију душе љубављу која жртвује себе за добро својих ближњих. Свијетла имена многих од вас знамо, а многих не знамо, али Отац наш небески зна имена свих вас. Почивајте мирно у вашим гробовима, по јамама и урвинама, у дубинама морским и ријекама. Ваша духовна мајка Светосавска Црква топло саосјећа бол ваших родитеља, ваших удовица и сирочади, браће и сестара и рођака ваших, јер и ви и они кост сте костију њених и крв крви њене. На својим грудима вас је отхранила, својим вас је духовним млијеком задојила. И по природи духовног родитељства, бол њихов постаје бол заједничке мајке њихове свете Српске Цркве. Она страда због болова свих вас; у њеном срцу налазе одјека све глади, голотиње, босотиње, сиротовања, увреде, понижења, патње и сузе. Она се увијек моли за вјечни покој свих који положише животе за вјеру и отаџбину. Господе наш, дај им рајско насеље и упокој њихове херојске душе тамо гдје нема болова, ни жалости, ни уздаха, већ гдје је живот без краја. "На небу им душе царовале, (П. П. Његош: Горски Вијенац). Вјечна им памјат! ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Митрополитов текст објављен у Календару "Острог" за 1943. годину) Одликовања за службу богу и родуПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ РЈЕШЕЊЕ Ревност о слави свете Божје Цркве, вишегодишње и хвале достојна пастирска служба и старање о угледу свештеничког чина, које је показало пречасно свештенство богоспасаване Митрополије црногорско-приморске и родољубиви рад, подражавања достојан, у служби националне ствари, побудили су нас да у знак признања, а поводом славних Божићних празника, одликујемо извјестан број истакнутих свештеника. То чинимо у увјерењу, да ће овај акт признања, који наша смјерност указује својим сатрудницима и ревним посленицима у винограду Господњем и народној њиви, одликованим послужити за лично унапређивање и потстрек за будући рад, а осталој браћи дати примјера, да савјесно и пожртвовано врши своје дужности у славу Господа, за успјех дјела Божјег на земљи и обилату корист Светосавског народа нашег. У смислу чл. 102. тач. 12. Устава Црквеног ОДЛИКУЈЕМО 1. - чином протојереја: 2. - црвеним листама: 3. - црвеним појасом: 4. - похвалницом: Дано на Божић 24. 12.1942./7. 1. 1943. године у нашој резиденцији на Цетињу. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Рјешење Митрополита М. бр. 45/ Божић 1943. г.) Свети Сава - просветитељ српски и творац српске државне мислиРодио се око 1174. године у Расу као најмлађи син великога жупана Стевана Немање. Крштено му име бијаше Растко. У својој осамнаестој години закалуђерио се је у Светој Гори у руском манастиру Св. Пантелејмону узевши у манастиру име Сава. Послије извјесног времена, жељан науке, отишао је у грчки манастир Ватопед. Заједно са својим оцем Стеваном у калуђерству Симеоном 1199. године у Светој Гори сазидао је за Србе монахе манастир Хиландар, који је Савиним трудом и настојањем ускоро постао један од најчувенијих и најважнијих манастира не само у Српству већ у Православљу. Нешто касније Сава је из Хиландара отишао у Кареју, гдје је у једној испосници живио аскетским животом, бавећи се молитвом и књижевним радом. Послије Немањине смрти, као што је познато, због неслоге између браће Стевана и Вукана, дошло је у Србији до немира и грађанског рата. У тако тешким приликама вратио се је Сава год. 1208. из Свете Горе у Србију и донио свете мошти очеве. Измирио је своју завађену браћу и народу повратио мир и ред. Живио је у манастиру Студеници задужбини Немањиној. Имајући велике способности државничке и дипломатске, био је од велике помоћи своме брату великом жупану Стевану. Када је Стеван 1217. године добио из Рима краљевску круну, Сава је тим био врло незадовољан и вратио се у Свету Гору. Он се држао политичке традиције Немањине, која је била потпуно у духу Православља. Његово је убеђење било да што више православна вјера завлада срцем и душом српскога народа, да му тиме претстоји боља и свијетлија будућност. С тога је мислио да оснује самосталну српско-православну цркву која би радила на јачању државе. У ту сврху 1219. године отишао је у Никеју и од тамошњег цара и патријарха испословао самосталност Српске Цркве. Сава је тада постао првим српским архиепископом. Србију је поделио у осам епископија, а за сједиште архиепископије одредио је манастир Жичу, задужбину свога брата Стевана и своју. Сава је духовни творац српске државне мисли. Он је 1221. год. крунисао свога брата Стевана. Сава је то крунисање обновио и осветио, како се каже у запису епископа Теофила из године 1252. Архиепископ Сава је неуморно радио на томе да православље постане главни смисао и садржај српске културе. У томе духу он је васпитавао своје свештенике и калуђере. Српски архијереји с великим успјехом наставили су дјело Савино. Они су тако чврсто повезали Српску Цркву и државу, да су касније за вријеме ропства под Турцима, српски свештеници били главни представници традиција Немањића и српске државне мисли. Послије смрти свога брата Стевана око 1227. године архиепископ Сава крунисао је за краља сина Стевановог Радослава. Затим је отишао у Свету Земљу. Краљ Радослав бјеше под јаким политичким утицајем свога таста епирског деспота и солунског цара Теодора, с тога је год. 1233. био збачен са управе земље. На пријестолу га је наслиједио брат му Владислав, који бјеше зет бугарског цара Асена Другог. Сава је и по друга пут отишао на исток. По повратку из Свете Земље, свратио је у Бугарску, и у Трнову умро 14. јануара 1236. године. По жељи његовог синовца краља Владислава, свештенства и народа, свете мошти Савине 6. маја 1237. год. пренесене су у манастир Милешево, гдје су почивале до год. 1594. када су их Турци пренијели у Београд и спалили на Врачару. Архиепископ Сава био је први српски књижевник. Написао је и типик карејски, хиландарски и студенички. Осим тога написао је и животопис свога оца Стевана Немање, који спада међу најбоља дјела старе српске књижевности. Такођер је написао и службу Св. Симеону. Када се послије седам вјекова баци поглед на живот и рад архиепископа Саве, види се да је главни садржај његовог значаја у снази његовог рада и замаха. Он је био исполинска снага, која је имала моћ стихије. Молитвеник и испосник, пастир који душу своју полаже за своје духовно стадо, мудри дипломата, далековидни државник, вјешти организатор Српске Цркве, талентовани књижевник, велики родољуб то је српском народу био архиепископ Сава. Он је на свим тим пољима непоштедно трошио своју снагу, борећи се са многим препрекама. Резултати његовог рада су огромни, он је неизмерно много заслужан за свој народ, с тога је он највећа личност српске историје. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Митрополитов текст који је објављен у Гласу Црногорца бр. 87 од 27. 01. 1943. г.) Служи ли се служба у затвору?ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ Извијестите нас: да ли се сада обавља служба Божја у овдашњем затвору. Ако се не врши: откада и шта сте предузели да се сметње отклоне и богослужење настави, те што је ометало вршење богослужења? Хитно је! ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Акт Митрополита Архијерејском намјеснику цетињском М. бр. 588/18. 02. 1943. г.) Жетва је велика, а посленика је малоПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ АРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИЦИМА, Нашом Окружницом бр. 721 од 20/7. маја прошле године апеловали смо на дипломиране и недипломиране студенте теологије, као и свршене богослове да се припреме и приме свештенички чин. Тражили смо од њих да учине оно што су били дужни учинити, с обзиром да су се, може се рећи, без изузетка школовали на рачун наше Српске Цркве. На жалост, нашем апелу ријетки су се одазвали. Међутим, "жетва је велика, а посленика мало". С обзиром на предње, нека намјесник призове к себи све дипломиране и недипломиране студенте теологије и свршене богослове са свога подручја, упозна их са потребама Цркве и њеним материнским апелом, којим их позива на рад у винограду Господњем, па их узасавјетујте да се спреме за ступање у свештенички чин и траже мјеста у црквеној служби, којих има довољно и која треба да се попуне. Упозорити их, да је вријеме да се одазову гласу Цркве и њеној потреби и олакшају њену спасоносну мисију у народу, а уз то приме оно знање за које су се толико времена спремали и које су, ваљда, бесумње, жељели, да приме, као и њихови старији другови. Архијерејски намјесник ће се постарати да све поменуте личности са овога подручја с овим упозна и заинтересује их за овај апел Свете Цркве. Искуство нас увјерава, да ће се поједини изговарати сиромаштвом и немогућношћу женидбе и томе слично. Свима нека намјесник стави до знања, да су све то изговори, јер онај, који истински жели да прими свештенички чин и служи Цркви наћи ће, бар у најскромнијем обиму, и средства да би се припремио за тај чин, у толико прије што, како је то и познато, на упосљење нема дуго да чека, као ни на регулисање својих принадлежности. У колико не би архијерејски намјесник познавао све свршене богослове и студенте теологије са свога подручја, нека се за то побрине преко подручних пароха. У вези овога узети потребну изјаву о ступању у свештенички чин и оних свршених богослова и студената, који су запослени као вјероучитељи у основној односно средњој којој школи, а нијесу примили свештенички чин. Разумије се и од првих узети сходне изјаве о овом питању. Пријем ове окружнице потврдити. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Окружница Митрополита Архијерејским намјесништвима М. бр. 570/18. 02. 1943. г.) Мисија распетим Србима у Независној Држави ХрватскојПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЈЕСНИКУ Извијестите нас, по могућности што прије, да ли су примљени календари "Острог" у Сплиту, Шибенику и другим мјестима Приморја. О томе ћете се информисати код породице др Филипа Лазаревића. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Акт Митрополита Архијерејском намјеснику которском М. бр. 592/19. 02. 1943. г.) Служба Божја у светосимеоновском градуПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ 13/26. фебруара на празник Св. Симеона Мироточивога у Подгорици, као родном мјесту великога светитеља Српске Цркве, служиће се сваке године св. литургија, о чему благовремено обавијестити народ. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Акт Митрополита Архијерејског намјесништву подгоричком бр. 659/22. 02. 1943. г.) Проповедајте Христа РаспетогаПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ БОГОЉУБИВОМ СВЕШТЕНСТВУ ОБА РЕДА Пред Ускршњи пост, драги моји сарадници у Винограду Господњем обраћам Вам се с позивом да проповједничку ревност увећате до највећег степена. Проповједници Јеванђеља, марљиво проповиједајте ријечи Божје у данима спасења (2. Кор. 6, 2). Проповиједајте Христа распетог (1. Кор. 2, 2). Његов крст није више знак смрти, већ знак васкрсења и вјечнога живота. "А ово је живот вјечни да познају тебе јединога истинскога Бога и кога си послао Исуса Христа." (Јн. 17, 3). Народ наш осјећа велику потребу што бољег познавања Господа Бога. Трагедија која нас је задесила у првом је реду плод слабе вјере. Служитељи Божјега олтара, учите стога ревносно народ свој истинама наше св. вјере. "Небеса казују славу Божју, и дјела руку његовијех гласи свод небески. Закон је Господњи савршен, кријепи душу; свједочанство је Господње вјерно, даје мудрост невјештоме. Наредбе су Господње праведне, веселе срце. Заповијест је Господња свијетла, просвјетљује очи." (Пс. 19, 1, 7-8). Проповједници слова Божјег, трудите се непрестано да народ наш приведете Господу Христу. Настојте да ријечи ваше утичу на ум, срце и вољу. Проповиједајте с љубављу. Нека ваши слушаоци осјете да им говорите као очеви који љубе своју дјецу више него себе. Нека се у нашим очима одразују вјера, нада и љубав: нека из устију ваших паства наша чује ријечи, које ће поучити неуког, тјешити жалосног, храбрити клонулог, на прави пут изводити застрањеног. Пастири стада Христовог, изнад свега старајте се да вашим животом будете углед своме стаду, јер та је проповјед најбоља, њен је утицај трајан и неизбрисив. Архијерејски ће намјесници ову нашу окружницу хитно текстуално расписати свештенству. Потврдити пријем. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Окружница Митрополита Архијерејским намјесништвима у Митрополији и Архијерејским намјесништвима пљеваљском и пријепољском М. бр. 735/12. 02. 1943. г.) Прослава неђеље православљаПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ГУВЕРНЕРСТВУ ЦРНЕ ГОРЕ Још од осмог вијека у спомен побједе православне Цркве над јеретицима, установљено је да се прва неђеља Ускршњег поста у свој православној Цркви свечано прославља као Неђеља православља. Ове године тај велики празник спада 14. марта. Код нас је било правило да се тога дана послије подне у варошима одрже: духовне академије, чији је програм био предавање (говор) религиозног карактера, пјевање црквених пјесама са стране пјевачких друштава и ђачких хорова и неколико ученичких декламација. Како ово служи јачању вјере, то ipso facto слаби комунизам, стога молим да чим прије изволите одобрити одржавање ових духовник академија, како би на вријеме могао дати свештеницима потребна упутства. Ово је и жеља Главног Националног Одбора, јер би националисти на овим духовним академијама узели врло активно учешће. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Допис Митрополита Гувернеру Црне Горе армијском ђенералу А. П. Бироли поводом прославе Недјеље православља М. бр. 692/24. 02. 1943. г.) Уздигнимо барјак Православља и СветосављаАРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИШТВИМА, Како је данас потребно, потребније него икада, високо уздићи барјак Православља и Светославља, позивамо драго наше Свештенство да свуда широм наше Епархије и оних дјелова који су нашем Архипастирском старању од других епархија повјерени, да свуда гдје је то могуће изведу ове године прославу НЕДЈЕЉЕ ПРАВОСЛАВЉА 1/14. марта што свечаније и са богатијим програмом. У извођењу ове Светосавске манифестације, вјерујемо, најодушевљеније ће учествовати националне власти и органи са националном омладином, која, нека је Богу слава а крстоносном народу српском утјеха, налази свој прави пут линијом Светосавља. Ниједно варошко мјесто нека не пропусти, а да свечаност не изведе. Ниједан сеоски свештеник нека не пропусти, а да бар уз службу Божију не одржи пригодну проповијед. Да би пуни успјех ове вјерско-народне манифестације био осигуран, нека свештенство благовремено ступи у везу са Националним одборима, Националним командама, Одборима за пропаганду и национално васпитање и мјесним школским управама. Сви ће нам пароси поднијети извјештај о прослави НЕДЈЕЉЕ ПРАВОСЛАВЉА у својим парохијама, а те ће извјештаје намјесници доставити скупа за читаво своје подручје. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Окружница Митрополита Архијерејским намјесништвима М. бр. 805/03. 03. 1943. г.) ПравослављеДанас када наша св. Црква слави Недјељу Православља, умјесно је размислити о садржају и духу Православља. Што је Православље, какви су његови идеали и каква мисија? Православље је вјероисповјест међу другим хришћанским вјероисповјестима. Као што сама ријеч каже, оно учи право славити Бога. Православље је чврста вјера у Бога Створитеља и Промислитеља свијета, оно је поуздана нада у Њега, оно је чиста и искрена љубав према Њему и према ближњему своме. Православље тражи поштовање родитеља, забрањује прељубу, крађу, лажно свједочење на ближњега свога, не дозвољава жељу туђега. Православље тражи гладнога нахранити, жеднога напојити, нагога одјести, болнога и сужњега посјетити, неукога поучити, жалоснога утјешити, светитеље прослављати, приступати св. тајнама исповијести и причешћа, присуствовати богослужењима, носити у цркву пуње и проскуре, постити посте, сваки важнији посао молитвом почети и завршавати. Православље код својих припадника развија љубав према раду. Оно их стално опомиње да је Бог наредио људима да шест дана раде, а седми да се одморе и да га њему посвете (Књ. Изласка 20, 8-10). Оно упозорује своје сљедбенике да је апостол Павле рекао: "Ако ко неће да ради, да и не једе" (2. Сол. 3, 8). Православље је јеванђелско пожртвовање, жртвовање својих интереса, уживања, до потребе и себе самога за бољи и свјетлији живот свога ближњега. А у овоме свијету, гдје влада егоизам, гдје су лични интереси изнад свега, гдје се не бирају средства за богаћење и уживање, хришћанског пожртвовања је велика потреба. "Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе", рекао је Господ Исус Христос (Мт. 16, 24). Православље тражи од својих припадника да за увијек оставе завист, свађу, лаж, пакост, превару, неслогу, оговарање, а да његују мир, братску слогу, повјерење, љубав и друге врлине. Оно учи страху Божјему, прашта увреде, упућује људе да не буду охоли, већ смјерни, да не буду грамзиви, већ с малим задовољни. Православље тражи од својих сљедбеника да буду милостиви, да избјегавају искушење и друга зла и напасти, да буду чистога срца, да им буде свето име Божје и идеал остварење царства Божјега. Православље тражи да се у живот унесе више истине и правде, више Христовог морала, правог извора сваке праве цивилизације. Оно то тражи у првом реду од породице, као основне друштвене ћелије. Постоје многе православне породице, чије је православље, на жалост, само номинално. У мањини су породице гдје је православље искрено и јако и у којима је Христова вјера и морал прожела цио живот њених чланова. Породица је почетак друштва. Као што се тијело човјечје састоји од живих ћелија, које се не налазе случајно једна поред друге, већ са њиховим сталним везама сачињавају једну органску цјелину, тако и друштво није састављено из једног конгломерата случајних бића, већ из економске заједнице и моралне солидарности породица, које предавајући из генерације у генерацију драгоцјено насљедство идеала, зајемчују континуитет социјалних веза. Деструктивни елементи одлично су схватили велики значај породице, и стога су већ давно упрегли свом снагом да породицу саздану од Христове вјере и Његовог морала, ширећи безвјерство и препоручујући слободну љубав. Православље је непрестано настојање, стални напор за чистоћу душе и тјела, за очување хришћанског морала и његову примјену у свима манифестацијама личног и колективног живота. Оно је борба непрестана и непоштедна против зла, које душе људи сурвава у понор мрака и вјечне смрти. По ријечима праведнога Јова, живот је човјечији на земљи борба. Постоје многобројне препреке, разна искушења неизмјерне сметње за спасење душа. Православље је чврста воља и непрестани труд за спасење своје и других душа. Оно се не руга погрешкама других људи, не исмијава мане својих ближњих, не радује се туђем злу, већ напротив православац је жалостан због туђе несреће, он савјетује, исправља, даје добар примјер. Православац улаже велики труд да спаси шта се спасити даде, да ближњега свога избави из смрдљиве каљуге пијанства, блуда, преваре, среброљубља и других грјехова. Православље је против мрачног песимизма који не ствара ништа позитивно, који разара, који не лијечи, већ трује људство, оно је вјера ведрога, стваралачкога оптимизма, религија која учи људе да вјерују у прогрес, да воле све људе као своју браћу и да се радују животу. Православље је народна црква. Она је са својим народом радовала се и страдала, она је с њим увијек и у ведрим и у облачним данима, у добру и злу. Православље и Српство већ вјековима тако је међу собом повезано да је постало нераздјељиво, једно. Православље је дало Српству светитеље: Симеона Мироточивога, Св. Саву, Стевана Првовјенчанога, Св. Арсенија, Стевана Дечанскога, косовског мученика кнеза Лазара, мајку Ангелину, Василија Острошкога, Петра Цетињскога, Стевана Пиперскога и друге Божје угоднике. Оно нам је сазидало Студеницу, Хиландар, Жичу, Милешево, Сопоћане, Раваницу, Љубостињу, Острог и друге светиње. Оно нас је научило моралу мајке Јевросиме и мајке Југовића. Православље тражи од својих сљедбеника да своју мисао обогате духом јеванђеља, да оплемене своје осјећаје, да своју вољу очврсте у добру. Православље тражи од својих припадника сву душу и сво срце његово, како би се у њих уселио и њима владао Гослод Исус Христос, Који ће их надахнути витештвом да храбро подносе животне несреће, да не клону, да вјерују и надају се у побједу добра над злом, истине над лажју, правде над неправдом, Бога над ђаволом. Наша је топла жеља и молитва да Срби постану такви православци, па ће се на њима испунити обећање које је Господ дао пророку Јеремији: "Они ће бити мој народ и ја ћу бити њихов Бог, јер ће се обратити мени свим срцем својим" (Јеремија 24, 7). ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Текст Митрополита Јоаникија објављен у "Гласу Црногорца" од 14. 03. 1943. г.) Нека војска изађе из храмоваПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ Од Гувернерства Црне горе тражили смо да се цркве св. Стефана Штиљановића у Бечићима и св. арх. Стефана у Св. Стефану испразне од војске и ставе на расположење за богослужбене потребе, па смо од Војног уреда Гувернерства добили под бр. 1573/Оп. од 8. 3. 1943. г. одговор ове садржине: "У вези потребе истакнуте од Ваше Ексцеленције овом Гувернерству да би услиједило ослобођење цркава св. Стефана Штиљановића у Бечићима и оне св. Архиђакона Стефана у С. Стефану, јавља се да је било одређено да се Вашој жељи чим прије изађе у сусрет". Обавијестити о овоме пароха паштровског. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Акт Митрополита Архијерејском намјеснику барском М. бр. 901/10. 03. 1943. г.) Редослијед исповијести и причешћа ђакаПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ Исповијест и причешће ученика са наставницима свију мјесних школа током овога Часног поста извршиће се по овом распореду: Исповијест за све школе у манастиру цетињском данас 12. марта у 4. 1/2 сата послије подне; Причешће ће се обавити у суботу 13. марта у 8 сати прије подне: у манастирској цркви: богословија, учитељска школа са вјежбаоницом и виши разреди гимназије; ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ
(Акт Митрополита Архијерејском намјесништву цетињском и управама свију цетињских школа М. бр. 954/12. 03. 1943. г.) Успоставимо богослужење у затворуПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ КОМАНДИ Прошле године у овд. затвору се редовно вршила служба Божја недјељних и празничних дана. Прије извјесног времена богослужење је обустављено због епидемије, која је владала у затвору. Молимо Команду: да се поново успостави редовна служба Божја у затвору сваке недјеље и великих празника почев од 14. марта 1943. године Недјеље Православља, како би се затвореници припремили душевно и примили св. тајне исповијести и причешћа. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Допис Митрополита Команди 11. батаљона краљевских карабињера у Цетињу М. бр. 956/12. 03. 1943. г.) Одајмо пошту великом српском синуПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ГЛАВНОМ НАЦИОНАЛНОМ ОДБОРУ Трећег фебруара преминуо је заслужни син наше нације војвода Илија Трифуновић-Бирчанин, предсједник Народне одбране. Његови подвизи познати су широм намученог Српства и он је покољења задужио, да се с благодарношћу сјете њега и одаду му дубоку пошту. Увјерени да погађамо Ваше мисли и Ваше жеље, предлажемо Вам, да се у суботу 13. марта т. г. у 11 сати одржи четрдесетодневни парастос у манастирској цркви пок. војводи. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Допис Митрополита Главном националном одбору у Цетињу М. бр. 957/12. 02. 1943. г.) Мученичке кости ЊегошевеУПРАВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ПАРОХИЈЕ ПРАВОСЛАВНОЈ МИТРОПОЛИЈИ На основу наређења те Митрополије част ми је поднијети кратак извјештај о преносу посмртних остатака костију, блаженопочившег господара Црне горе Петра Другог Петровића-Његоша ВЛАДИКЕ РАДА, са Ловћена на Цетиње, за вријеме запосједнућа Црне Горе од стране аустроугарске војске. Овај извјештај дајем по сјећању из доба, када сам по налогу Њ. В. П. поч. Митрополита Митрофана Бана имао да извршим једну тешку и болну дужност, да као његов заступник узмем учешћа у поменутом преносу ЊЕГОШЕВИХ костију. Било је то негдје почетком јула 1916. године, када је Митрополит Митрофан добио извјештај од војног Гувернера Црне Горе ђенерала Вебера, да ће се извршити пренос ЊЕГОШЕВИХ костију на Цетиње, те да одреди лица, која ће овоме преносу присуствовати. На овакав предлог, односно наређење, Митрополит је дао одговор, да у овакав један посао он неће да улази, а окупатору стоји у власти, да може чинити што год хоће. Међутим, Митрополит је одмах о овој намјери окупаторовој извијестио угледније људе из вароши Цетиња, Бајица, Доњег Краја, Бјелоша, Очинића и Угања. Предсједници поменутих општина одмах су упутили Гувернеру Веберу протест односно молбу, и затражили да се обустави извршење решења о преносу ЊЕГОШЕВИХ костију, јер да ће такав поступак окупаторов изазвати код народа велико негодовање, а може и да буде нереда, који би могли имати рђавих посљедица. Овај протест Митрополит је спровео Гувернеру Веберу са мишљењем, у којем се потпуно сложио са потписницима истог. Међутим, видјевши, да је питање озбиљно и хитно, Митрополит је претходно био уговорио са угледнијим личностима из вароши, да се по сваки начин узме учешћа у поменутом преносу ЊЕГОШЕВИХ костију, ако окупатор не одустане од своје намјере. Мало је било наде, да ће окупатор од те намјере одустати, а није се смјело оставити, да он сам као окупатор свршава један тако важан и за народно достојанство тако осјетљив посао. Усљед тога одређени су изасланици и то: др Лазо Томановић, бив. предсј. Краљ. Црногор. Владе; Михаило (Мишо) Поповић, Држ. савјетник у пензији; Иво Калуђеровић, онда ђакон и секретар Митрополије и потписани. Протекло је можда 15-20 дана од дана предаје протеста. Митрополит Митрофан је добио негативан одговор а уз то наређење, да се пренос ЊЕГОШЕВИХ костију са Језерског врха (Ловћена) на Цетиње има извршити ноћу између 12. и 13. августа 1916. г. у присуству двојице војних заступника као и заступника, које Митрополит одреди. Горње решење је Митрополит одмах саопштио одређеним лицима (који су горе поменути) и ми смо са двојицом аустроугарских официра отпутовали за Ловћен 12-ог августа око 12 часова, попели се на Језерски Врх и одмах приступили ископавању костију. Када су војници отворили гроб, потписани је са Ђаконом Ивом Калуђеровићем извршио помен а затим смо једну по једну кост смијештали у нарочити сандук, који смо за ту сврху били са собом донијели. Сви чланови изасланици присутни су били на лицу мјеста и вођен је записник, који је од свију био потписан. И поред тога, што су кости дуго времена лежале у гробници (од 19. 10. 1851. г. до 12. 08. 1916. г.) скоро 62 године, а црквица у којој је била гробница била толико времена изложена временским непогодама кишама, громовима итд. ипак су биле прилично одржане. Положај пак костију био је поремећен у толико, што се је лобања налазила скоро на положај десног рамена. Метални сребрни крст, који се налазио на прсима Владичиним заузимао је положај код десног кољена. У опште на крсту и металним дјеловима одежда примијећено је, да су извјесни дјелови као растопљени. Све ово, како положај лобање, тако и измијењени положај крста, као и топљење металних ствари даје се објаснити стресом усљед грмљавине на оној висини и упливом електричне енергије приликом ударања громова на громобранима црквице, који громобрани нијесу били увијек у исправном стању. Пошто смо кости смјестили у малом сандуку, сандук је закован, што је у записник унешено, и са сандуком кренули са Језерског Врха преко Иванових Корита за Цетиње, гдје смо стигли око 9 часова ноћу. У Цетињском манастиру нас је дочекао Митрополит Митрофан, који је, пошто је ковчег био постављен испред иконостаса, одржао кратак помен. Ковчег је затим смјештен у манастирској ризници, гдје је и остао до оног срећног дана, када су ЊЕГОШЕВЕ кости на онако свечан начин поново изнешене на Ловћен, гдје се и сада налазе, што је било извршено 21. септембра 1925. г. уз најодушевљеније учествовање многобројног народа из разних крајева наше отаџбине, многобројних корпорација и представника највиших власти у земљи, како духовних, тако и војних и грађанских, на челу са Њ. Вел. сада блаженопочившим Краљем АЛЕКСАНДРОМ Првим Карађорђевићем и Њ. Величанством краљицом МАРИЈОМ. Цетиње, 26. марта, 1943. г. протојереј Симо Мартиновић (Извјештај протојереја Сима Мартиновића Митрополиту бр. 125/26. 03. 1943. - М. бр. 1685/12. 05.1943. г.) Пријем избјеглих свештеникаПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ - Част нам је извијестити Св. Синод да смо у служби наше Епархије запослили 33 избјегла свештеника и свештеномонаха из разних крајева наше Цркве. Сва свештена лица добила су намјештење. Само је један црквенојерархијски чиновник још без службе, јер ми немамо слободан положај који би он желио, а настојаћемо да га предложимо за намјештење у државној служби. Свима свештеницима избјеглицама, које смо овамо привремено намјестили, регулисане су принадлежности и исте им се уредно исплаћују из извора Гувернерства за Црну Гору, као и осталом свештенству и црквеним службеницима. Светом Архијерејском Синоду одани, ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Извјештај Митрополита Светом Архијерејском Синоду СПЦ М. бр. 1049/17. 03. 1943. г.) Свуда крв, јаме, рушевинеПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ Као што је познато тој високој црквеној Власти, ратови, ропства и револуције доносе народима многа зла и несреће. Ево већ двије године како наш српски народ мученички подноси најтежа страдања. Поред других невоља, сатиру га оскудица и болести. Оскудица у храни, одјећи, обући, љековима, једном ријечју оскудица у свему. По многим крајевима народ се наш хранио и храни штиром и копривом, љесковом ресом, јасеновом и липовом кором. Гдје год се човјек окрене, гледа испијена и блиједа лица, гледа сиротињу, босотињу и голотињу. На свима странама сузе, уздаси и вапаји за помоћ. Чињеница је да је и у мирном времену чак и у најбогатијим државама било доста сиромаха, и пошто, уза сва настојања, државе нијесу могле потпуно да излијече социјалне ране, у свим државама била је не само дозвољена, него и препоручана приватна каритативна иницијатива. Ово нарочито у хришћанским државама, гдје су се Цркве по својој светој дужности трудиле да у томе предњаче. Светосавска је црква народна црква. Она је увијек ишла тим путем. Имајући велику част бити архијерејем те свете и мучене цркве, за ове двије године трудио сам се да идем тим путем, да идем стопама својих великих претходника, заслужних архијереја српске цркве. Увјерен сам да ће Свети Архијерејски Синод одобрити моје одлуке, одобравао сам и одобравам да се помаже наш народ из средстава Митрополије, богословије и манастира, позајмљујући и поклањајући новац и позајмљујући на реверс избјеглицама од инвентарске имовине поменутих установа, те тако спасавајући што се спасити може. Пошто су таквим радом та средства исцрпљена, а потребе и муке народне све теже, молим ту високу црквену власт да у сагласности са Патријаршијским управним одбором даде ми одобрење да по потреби и улоге на штедњу и црквено-манастирске капитале могу употребити за спасавање нашега народ од глади, болести, голотиње и босотиње. Увјерен да овим својим предлогом погађам жеље и намјере чланова Св. Архијерејског Синода, увјерен да су они још више од мене до сада ишли овим Христовим и Светосавским путем, себе, своје свештенство, монаштво и паству препоручам св. молитвама чланова Св. Арх. Синода, и честитајући им велики празник Васкрса Христова, јесам Св. Архијерејском Синоду одани Цетиње, 16/03. 04. 1943. г. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Извјештај Митрополита Светом Архијерејском Синоду СПЦ од 16. 04. 1943. године. Овај документ је објављен у "Банатском веснику", органу Епархије банатске бр. 1/1990. г.) Васкршња посланица 1943.Јоаникије, милошћу Божијом, Митрополит црногорско-приморски на велики празник Васкрса Христова поздравља драго своје свештенство, монаштво и паству радносним поздравом ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ ! Завист, злоба лицемјерство, клевета, издајство, неправда и други гријеси тужили су, судили и осудили на крсну смрт на Голготи благога Учитеља из Назарета Галилејскога. И Он обливен крвљу, са трновим вијенцем на глави и највећим мукама рече: "Сврши се!" (Јн. 19, 30). Сврши се ДЈЕЛО, које је Отац повјерио Сину (Јн. 17, 4) да ми "примимо усиновљење." (Галат. 4, 5). Али божански проповједник љубави, истине и правде побиједио је смрт и славно васкрсао из мртвих. "Кроз човјека би смрт, кроз човјека и васкрсење мртвих." (1. Кор. 15,, 21). Драга моја браћо и сестре, овим је Господ Исус Христос, као и све друге, испунио и ове своје ријечи: "Ја сам васкрсење и живот, који вјерује у мене, ако и умре, живјеће." (Јн. 11, 25). Овим је прорекао и наше васкрсење. Драга дјецо Светосавске цркве, приликом овог највећег хришћанског празника, добро ће бити и по душе наше спасоносно да испитамо своју савјест да ли бисмо и ми пред своју смрт могли рећи: СВРШИ СЕ! тј. да ли смо савјесно и потпуно свршили своје животно ДЈЕЛО, које нам је наш небесни Отац повјерио нашим рођењем.. Ах, ми, на жалост, патимо од многих зала, па и од зла да нијесмо постојани у добру. Гријеха се често држимо, много пута нећемо да их признамо, да се за њих искрено покајемо, да дамо доказе правог покајања и да донесемо чврсту одлуку да нећемо више гријешити; а за врлине се тешко ријешавамо, на путу добра нијесмо стални, често застајемо, многе добре мисли и жеље и не почињемо преводити у дјела, а ако и почнемо, брзо нам досади, немамо стрпљења и истрајности, те многа своја добра дјела остављамо несвршена. У току Ускршњега поста по својој светој дужности ми смо појачали своје молитве и пост, чешће смо присуствовали светим богослужењима, исповиједили смо се и причестили. Пред св. олтаром обећали смо да ћемо оставити рђаве навике, да ћемо раскинути ланце гријеха, којима смо били оковани. Наше душе су сада чисте и свијетле, миле Спаситељу своме. Стога је велика радост Мајке наше Св. Цркве. Она се весели гледајући своју дјецу на путу добра, али је њена радост помућена страхом да на томе путу нећемо устрајати. Њој су добро познате све опасности и све невоље којима бисмо се изложили, ако бисмо погазили своје обећање које смо дали Господу Богу, ако бисмо се опет предали гријесима. Стога она као добра мајка жели и моли нас да се трудимо свом снагом свога ума, срца и воље да прослиједимо пут добра, који смо Божјом помоћу започели, и да до смрти своје истрајемо на томе путу. Она зна да ће нас на путу добра често нападати сумња, малодушност, страх и друга искушења, али он зна и то да ћемо с Божјом помоћу сва та зла побиједити, ако се наоружамо оружјем истрајности на путу добра, ако будемо оптимисти, ако будемо срчани и храбри. "Господ је видјело моје и спасење моје, кога да се бојим? Господ је кријепост живота мојега, кога да се страшим? (Пс. 27, 1). "И даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас, и извалићу камено срце из тијела ваших." (Прор. Језек. 36, 25-26). "Без муке се пјесма не испоја, (П. П. Њ.: "Горски Вијенац") "Неће нигда благородна жертва (П. П. Њ.: "Шћепан Мали") Није довољно започети добро дјело, треба га довршити. Није довољно гледати почетак дјела, треба се осврнути и на његов крај. Давно је речено: крај дјело краси. Што користи сељаку, који је уложио доста труда да искрчи и узоре земљу, ако није довољно посијао, или ако се није потрудио да посије здраво сјеме? Што користи зидару који се на сунчаној припеци зноји и сазидао је темеље кући, а кућу није сазидао? Што користи војнику који се за правду храбро борио и дошао скоро до побједе, али при крају клонуо духом и изгубио битку, коју је био скоро добио? Побожни хришћани, ми смо потпуно слични сељаку, зидару и војнику. За вријеме Ускршњега поста ми смо на њиви нашега срца као сељаци посијали божанско сјеме вјере, наде и љубави, као зидари сазидали темеље зграде нашега освећена, бољега и свијетлијега живота, и као војници одбили смо војску гријеха и нагнали је у бијег. Почетак је добар, али ако не дођемо до жетве, до становања у сазиданој кући, до побједе, ништа нијесмо урадили. Томе успјеху и срећноме крају води истрајност. Она је необично важна, јер примијењена на духовни живот води спасењу. "Ко истраје до краја, тај ће бити спасен" рекао је Господ Исус Христос. Ко сустане на путу добра, ко није истрајан у врлинама, тај није прави хришћанин, јер је Спаситељ рекао: "Ниједан није приправан за царство Божје које метне руку своју на плуг па се обзире натраг." Тешко онима, који се попут жене Лотове окрећу натраг, и поново падају у старе гријехове. Свакоме је од нас добро познато, а љекарима најбоље, да је боље не разбољети се, него лијечити се, и да је поновљена болест тежа од прве. Што је користило Јуди, што је оставио све, па пошао за Христом и био удостојен части апостолске, када је касније њим овладало среброљубље, те је издао Учитеља и Господа свога? Што користи нама ако смо извјесно вријеме ишли путем добра, када нијесмо истрајали, већ сустали? Уплашили смо се од тешкоћа, од борбе. Још је праведни Јов рекао: "Живот је човјечији на земљи борба." А славни Његош рече: " Треба служит чести и имену, (П. П. Њ.: "Горски Вијенац") Истрајати у вршењу добрих дјела, мила моја дјецо духовна, значи одрећи се многих навика, уживања и задовољстава, значи носити крст сиромаштва, гоњења, понижења и страдања, можда и крст мучеништва, али то не треба да нас плаши, напротив то треба наша срца да испуни радошћу, јер тиме се удостојавамо велике части да будемо слични Господу Христу. Наша је света дужност да се неуморно трудимо да Му сљедујемо. Као што је игла на компасу увијек окренута сјеверу, тако и наш духовни поглед треба да је увијек управљен Христу. Он треба да нам буде идеал, Он свијетли примјер, Он свети углед. По Његовом примјеру приближимо се дјеци, приближимо се сиромасима, болеснима, сужњима, жалоснима, неукима, несрећнима и свима онима према којима је живот немилосрдан, а које је Он назвао Својом најмањом браћом. Увијек је таквих велики број, а особито за вријеме ратова. Његове су ријечи: "Жетва је велика, али је мало жетелаца." Благочестиви хришћани, наша ускршња радост помућена је болом, јер је скоро цијелу нашу планету захватио страшни пламен рата. На свим странама лишавања, глад, голотиња, босотиња, рушевине материјалне и моралне, безвјерје, светогрђе, болести, ране, смрти, сузе и уздаси. Ах, од бола цијепа се срце хришћанско! У многим крајевима истријебљено је име српско. По многим нашим св. манастирима уништене су фреске у Христа Бога благовјерних наших владара; гдје нијесу уништене, они својим лијепим очима тужно гледају страшну трагедију свога љубљенога народа. Али, "овако вели Господ: ево, ја ћу отворити гробове ваше и извешћу вас из гробова ваших, народе мој. И метнућу дух свој у вас да оживите" (Прор. Јез. 37, 12-14). "Ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново постаде" (2. Кор. 5, 17). "Пас свакоји своје бреме носи, (П. П. Њ.: "Г. Вијенац") Истрајмо на путу добра, како бисмо и ми по часно завршеном животном ДЈЕЛУ као Спаситељ наш могли рећи: "СВРШИ СЕ", како бисмо мртви од погријешака наших васкрсли из гробова наших гријеха. С том жељом, драга браћо и сестре, нека вам је срећан највећи хришћански празник Христовог Васкрсења. ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРЕСЕ! Цетиње, Ваш смирени молитвеник у Бога (Васкршња посланица Митрополита Јоаникија за 1943. годину). Глад, голотиња, босотиња, сиромаштво, болести и сваковрсне биједеПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ АРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИШТВИМА Рат собом доноси многе невоље. Сиромаштина и опште недаће притисле су наш оскудни свијет. Глад, голотиња, босотиња, болести и сваковрсне биједе свуда нас сријећу. Црква своју добротворну улогу врши у свим правцима, колико највише може. Приватна иницијатива помаже ју. Црвени крст, та позната хумана институција, напреже крајње силе и моћи, да што боље одговори својим циљевима. Од њега се много и увијек тражи. Друштво нема извора нити материјалних средстава, а вапаји многи. Стога позивамо богољубиво свештенство наше, да ову институцију свесрдно помогне. Арх. намјесницима стављамо у дужност да од подручних пароха приберу чланарину за текућу 1943. годину и исту наплате у два рока 1. јуна о. г. за прво полугође лира 12, а 1. децембра о. г. за друго полугође лира 12 и у току прве половине ових мјесеци новац са потребним списком дозначе ДРУШТВУ ЦРВЕНОГ КРСТА - ЦЕТИЊЕ, о чему ће и нас извијестити, с позивом на ову окружницу. Настојатељи ће, према материјалној моћи, учланити повјерене им манастире, као и своје братство, и новац, како смо одредили за парохијско свештенство, послати Црвеном крсту. Пријем потврдите! ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Окружница Митрополита свим Архијерејским намјесништвима и управама манастира у Митрополији М. бр. 1562/30. 04. 1943. г.) Свештенство мора бити чинообразноПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ АРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИШТВИМА За чинообразно ношење свештенства постоји толико Саборских, Синодских и Архијерејских наредаба. Узалуд! Многи свештеници и сада долазе у варош без мантија, брију браду и бркове што им даје веома недоличну слику. У варошима, на жалост, има свештеника катихета који вјеронауку предају дјеци у цивилу. Иду и даље: долазе и у цркву без мантија? То се даље не смије толерисати. Према свима свештеним лицима, ма на којој црквеној, духовнопросвјетној позицији били, који се и даље буду гријешили о ове наредбе, примијенићемо најстрожије канонско-законске мјере. Архијерејске намјеснике позивамо, да ни један прекршај не смију пропустити, а да га нама не пријаве и то пошто претходно дотичног свештеника подвргну саслушању, који ће нам записник доставити са својим исцрпним извјештајем, ради даљих наших корака. Намјесници ће ову окружницу уз потпис саопштити свима подручним свештеницима и најтачније се старати за њено извршење, иначе ћемо за један пропуштени случај казни подврћи намјесника. За вјероучитеље ће препис ове окружнице послати преко Управе дотичне школе, коју замолити за извјештај: да ли се онамошњи вјероучитељ придржава његових наредаба у погледу ношења мантије, доличне браде и бркова, и да уколико би катихета дошао у школу на час без мантија, такав случај доставе Намјесништву, а ова равно нама. Настојатељи ће ову окружницу уз потпис саопштити братству и стараће се да се она савјесно испуњава. Пријем потврдите! ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Окружница Митрополита свим Архијерејским намјесништвима и Управама манастира у Митрополији М. бр. 1563/30. 04.1943. г.) Тужне вијестиВаше Високопреосвештенство, ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ ! Вашем Високопреосвештенству најсрдачније честитам свијетле празнике Христовог Воскресенија. Често слушам и читам о Вашем неуморном, с великим напорима и потешкоћама скопчаном, успјешном дјеловању у народу, па се радујем. Примио сам послати ми календар Острог, хвала Вам! Ја се сада налазим у своме селу Љубеву код Требиња у близини ман. Дужи, гдје се налази команда Четничке бригаде. У овоме ман. као што Вам је познато, калуђери су били Руси, али их је нестало. Пролазио сам скору до у Билећу па рекоше, да у ман. Косијереву и Добрићеву има по један калуђер. У Житомислићу нема ни један, а у Завали је о. Наум Дедијер. То је онај што је био преколани на Цетињу. Он је једино свештено лице у цијелом срезу љубињском. Сигурно сте чули, да ни Митрополит Петар није међу живима. Слава му и вјечни покој! Народ у овој епархији нарочито у резиденцији чуди се, што не долази владика Николај. Сада ће двије године да је отсутан. А врло су ријетки и свештеници само неколико у епархији. Много преосталог стада је без пастира. Грехота! Ја и моја Мара ако би добили пропуснице, дошли би под Острог о Тројичин дану. Надам се, да би се онда видјели. Молим Вас да изволите поздравити вашег брата, снаху и кћерку од мене и моје Маре. Мој брат је здраво, налази се у Дубровнику. Препоручујући се молитвама Вашег Високопреосвештенства и тражећи арх. благослов најсрдачније Вас поздравља Ваш одани Вам: У Љубеву, 22. 04. 1943. г. др Саво Љубибратић (Писмо др Сава Љубибратића Митрополиту од 22. 04. 1943. г. - М. бр. 1678/11. 05. 1943. г.) Парастос новим свештеномученицимаПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ГЛАВНОМ НАЦИОНАЛНОМ ОДБОРУ, У неђељу 23. маја у 10 сати у манастирској цркви на Цетињу митрополија ће давати парастос за покој племените душе Високопреосвећеног ПЕТРА, митрополита дабробосанског, којему, и ако скоро осамдесетогодишњем старцу, небраћа дадоше страдање и смрт, и ако их је за живота задужио добрим дјелима и праштањем. Митрополија има част позвати Вас да парастосу изволите присуствовати. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Митрополитов допис М. бр. 1470. А. 1943 - 1678/21. 05.1943. г. упућен Главном националном одбору, Градском поглаварству, Управама учитељске школе, богословије, женске занатске и основне школе у Цетињу). Свети Василије ОстрошкиПрави сљедбеници Господа Исуса Христа од увијек су били у мањини у овоме свијету. То је трагика човјечанства, али то је велика част за људе који припадају тој мањини. Они су углед и понос народа. Такве људе из Христове мањине, нарочито најбоље међу најбољима, оне које је Црква удостојила светитељскога вијенца, неопходно је потребно увијек истицати као свијетле примјере онима из већине, а особито данас у овоме свјетском пожару са свим његовим ужасним посљедицама: када су се страсти разбуктале, када су се људи озлобили, па један другога гурају, газе и прогоне као дивље звијери, када је утрнуло свако осјећање људскога братства, када људи, нажалост, личе на изгладњеле вукове који се, уз страшно урликање, раздиру међу собом. Данас Српска Црква прославља једнога из те свијетле и одабране Христове мањине, прославља великога светитеља и чудотворца ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГА. Овај велики поборник мира и слоге међу људима, родољуб, молитвеник и неуморни радник у винограду Господњем родио се у Поповом Пољу у Херцеговини око 1610 године. Бјеше од братства Јовановића. Млад се закалуђерио у манастиру Тврдошу крај Требиња. Пошто је ту послужио извјесно вријеме, служио је као јеромонах у цетињском манастиру. Касније се вратио у манастир Тврдош, гдје је био произведен за архимандрита. Као архимандрит отишао је у Свету Гору и Русију, одакле се вратио са богатим даровима за сиромашне цркве и манастире у Херцеговини. Године 1639 постао је митрополит западне Херцеговине са сједиштем у Требињу. Године 1651 српски патријарх Гаврило спојио је западно-херцеговачку епархију са источно-херцеговачком и управу те простране и важне епархије повјерио је митрополиту Василију. Он је године 1655 сједиште митрополије премјестио у Оногошт (Никшић). Али још од ране младости Василија је вукла жеља за подвижничким животом; стога се преселио у Острог, гдје је живио све до своје смрти 29. априла 1671. год. (ст. кал.). Због тога што је свега живота свога био вјерни сљедбеник благога Учитеља из Назарета Галилејскога, Господ Бог га је прославио послије смрти, сачувавши његово тијело цјелокупним, нераспадљивим и дао му моћ чудотворца за оне који се Његовој помоћи обраћају са љубављу, вјером и надом. Многобројна су чуда која је учинио СВ. ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ. Стога Његовим св. моштима побожно приступају не само православни из Црне Горе, Херцеговине и Приморја, него и из других наших крајева, и не само православни већ и иновјерци. Врлина је сјајни украс, који привлачи на себе погледе племенитих. Ако се природној љепоти врлине још дода корист коју она доноси људима или због тога што се посвећује њиховом напретку моралном и интелектуалном; или због тога што се труди да умањи њихове гријехе, да их ослободи од мука, да их утјеши у жалости, охрабри у страдањима; да у горки живот других људи унесе бар мало среће и радости, тада се поштовање према дивним душама носиоцима врлина, повећава и у срцима људи рађа се захвалност и љубав, која се преноси с кољена на кољено. Таквим врлинама бјеше богато обдарен СВ. ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ. Али, осим њих, имао је и друге врлине. У свијету егоизма, срџбе, охолости служења тијелу, Он је непрестано тежио царству небескоме. Његово срце бјеше испуњено милосрђем и љубављу за све људе, које је сматрао својом браћом. Стога је увијек проповиједао покајање, мир, слогу и љубав. Он бјеше духовни херој, који не воли злато, удобност, уживања и почасти овога свијета, него се свом снагом своје херојске душе борио за побједу љубави, правде и истине у овом свијету. Стога у српском народу влада неизмјерна љубав и поштовање према овоме великом Божјем угоднику и чудотворцу, и стога ће у срцима свих вјерних синова и кћери Светосавске Цркве Његова света успомена живјети до вијека. МИТРОПОЛИТ (Митрополитов текст објављен у "Гласу Црногорца" бр. 116 за 1943. г.) Тешки дани Светосавског народаПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ПРЕТСЈЕДНИКУ ОПШТИНЕ ЉЕШАНСКЕ, У своје вријеме изразили сте жељу, да имате при руци распоред богослужења у парохијама: градачко-буроњској и дражевинској, јер да би и ви са своје стране настојали да народ што уредније и у већем броју похађа богослужење. Тиме би користили црквеној ствари, а свештеницима олакшали успјешно вршење тешке али свете свештенопастирске мисије у народу. Шаљемо Вам те распореде. Тешке дане преживљује наш Светосавски народ. Ако се хоће и жели његов спас, мора се и треба вратити Богу и св. матери Цркви. И од Вас и свију вјерних синова мученичке Српске цркве очекујемо, да ћете нас и наше ревне сараднике драго нам свештенство усрдно помоћи у постигнућу наших светих задатака. Комунизам је нанио љуте ране нашем народном организму. Треба их лијечити брзо и сигурно, а лијек нам пружа спасоносна Црква Христова. С благословом, ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Допис Митрополита претсједнику Љешанске општине М. бр. 466-1353/20. 07. 1943. г.) Храмови су обесвећени, сасуди однешени, а одежде уништенеПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ АРХИЈЕРЕЈСКИМ НАМЈЕСНИШТВИМА У задње вријеме десили су се догађаји у којима су наша црква и народ осјетно страдали. Велики број храмова наших данас је празан, обесвећен, сасуди однешени, одежде уништене. По извјештајима које смо добили у извјесним крајевима наше Епархије живот Цркве тешко је рањен. Наређујемо парохијском свештенству и настојатељима манастира, да нам хитно доставе извјештаје о приликама цркве и стању своје пастве, у вези посљедњих догађаја. Те извјештаје намјесници ће нам чим прије послати за своје подручје. Пријем потврдити! ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Распис Митрополита свим Архијерејским намјесништвима и управама манастира у Митрополији М. бр. 2417/23. 07. 1943. г.) Нова страдања наших манастираПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ Света ми је дужност извијестити ту високу Црквену Власт: да су приликом потоњих акција против партизана тешко пострадали манастири Жупа и Пива, знатно оштећени манастири Ћелија Пиперска и Добриловина, опљачкане неке цркве, два свештеника погинула, наш народ љуто пострадао. Светом Архијерејском Синоду одани ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Извјештај Митрополита Светом Архијерејском Синоду СПЦ М. бр. 2527/31. 07. 1943. г.) Подражавајмо Светога Саву, Светога Василија и Светога ПетраПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ УПРАВАМА МАНАСТИРА, Врло је уочљиво, да по нашим манастирима све више блиједе оне особине које су култ наших манастира дубоко урезале у историју нашега народа. Свјесни смо, да је данас тешко сва својства манастира из прошлости оживјети и подржавати. Али се не може прелазити преко неких елемената, који су од битног значаја по углед и сврху манастира у садашњици, јер сваки мањак противници Цркве вјешто искористе у негативном смислу по нашу вјерску и националну ствар. Тако морамо с болом констатовати, да смо се приликом посјета нашим манастирима лично увјерили, да су многи манастири оскудни духом побожности и даром милосрђа. И свјетовњацима је уочљиво да се у неким манастирима више води брига о житејскоме него о духовноме. Није ријетка појава да се у манастире примају и држе она лица која и по своме животу из прошлости и по своме држању у садашњици најмање имају мјеста у манастирима. При оваквом стању посјетиоци се из манастира враћају врло хладни и разочарани, јер нијесу нашли духовну храну и мелем, који су по устројству и традицији манастира очекивали. С друге пак стране, овакав живот по манастирима све више убија углед наше Цркве, да се и по Божјем закону и по постојећим прописима не може то и даље посматрати и толерирати. Стога наређујемо: 1) да се по манастирима знатно појача духовни живот, који ће се очитовати строгим примјењивањем манастирског устава, по коме се има обављати редовно и посведневно богослужење, одржавати постови, завести примјеран ред и рад у цркви и пољу уз савршену тишину; 2) послушност калуђера Црквеној власти мора бити безувјетна у духу положеног објета апсолутне покорности; 3) да се из манастира одстрани свака свјетовна разонода, давањем црквењацима и послузи занимања, да се због беспосличарења и нерада не јављају пороци, којима најмање има мјеста по манастирима. Исто тако отстранити све оно што се противи уставу манастира, руши њихов углед и спутава ону мисију, која им је уставом и традицијама намијењена; и 4) да се сиромашни, болесни, жалосни и др. страдалници приме и утјеше како то приличи сврси манастирској. Пријемом невољних и утирањем њихових суза манастири ће доказати да ове установе нијесу само за братство, већ и за чување и одржавање нашега народа и вјерних синова наше Цркве. Потребно је, да се калуђери непрестано труде да подржавају свијетлим примјерима: св. Саве, св. Василија Острошкога, св. Петра Цетињскога и игумана Стефана, игумана Теодосија Мркојевића, "Пастира доброга" из "Смрти Смаилаге Ченгића" и другим примјерима за углед. Неопходно је потребно да наши свештеномонаси увијек имају на уму ријечи Господа Исуса Христа: "Тако да се свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела и славе Оца вашега који је на небесима" (Мт. 5, 16). Пријем ове окружнице потврдити! ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Окружница Митрополита Управама манастира М. бр. 2655/ 14. 08. 1943. г.) Затвореници пјевају: "Не вјерујем у небеса док је Маркса и Енгелса..."АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ, У вези наређења Митрополије М. бр. 3003/43, част ми је доставити сљедећи извјештај, с молбом да га доставите Православној Митрополији. ИЗВЈЕШТАЈ: Служио сам редовно св. литургију у мјесном затвору. Службу сам вршио наизмјенично у затвору и у баракама. Природно је, да ја нијесам, јер служим, могао пратити присуство појединаца на служби и њихово учешће у њој као да не служим. Примијетио сам, да је велики дио присуствовао литургији и побожно је слушао, а доста добар дио није присуствовао нити на крају примао нафору. Вјерујем, да су они, који су присуствовали молитвено и учествовали, а за оне друге вјерујем, да су затровани невјерјем. Чуо само од људи, који су пуштани из затвора, да затвореници поред осталих пјесама поју и пјесму у којој су и ови стихови: "Не вјерујем у небеса док је Маркса и Енгелса". Посјећујем чешће и редовно болницу "Данило Први". У болници је религиозно-морално стање одлично. Могу посигурно рећи, да се ни у храму Божјем више не спомиње име Божје као ту, јер "без невоље, нема богомоље", рекао је наш народ. Цетиње, 30/17. септембра 1943. г. Учтив, (Извјештај свештеника Милоша Турчиновића Митрополиту од 30. 09. 1943. - М. бр. 581/02. 10. 1943. године. Извјештај је достављен преко Цетињског архијерејског намјесника) Јака је мржња, али је јача и снажнија љубавПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЊЕГОВОЈ ЕКСЦЕЛЕНЦИЈИ ПРЕДМЕТ: Помиловање поводом имендана Њеног Величанства Краљице и Царице Јелене. Ваша Ексцеленцијо, Као што је Вашој Ексцеленцији познато, француски песимисти натуралистички расположени давно су рекли: "grattez l'homme et vous trouverez la bete ". Међутим, далеко су ближи истини оптимисти који су запазили да у људима има нешто основно, по чему они теже ка добру и све бољем. Гете је на уста Мефистова тачно рекао: "Ја зло чиним, а оно ипак излази на добро". 13. јула 1941. дан комунистичке побуне крвави је и кобни датум у историји Црне Горе. Његове су посљедице: многи мртви Италијани, знатно многобројнији мртви Црногорци, хиљаде интернираних и утамничених Црногораца, многи св. храмови Божји оштећени и опљачкани, неколико хиљада кућа запаљених, пустош материјална и још тежа религијска и морална. Ово је болни fragmentum vitae у Црној Гори за посљедње двије године. То су факта или тачније lacrimae rerum. Хришћанска црква све појаве у овоме свијету посматра subspeciae aeternitatis. Јака је мржња, али је јача и трајнија љубав. Ваша Ексцеленцијо, данас, када народ племенитог и пријатељског нам италијанског народа прославља имендан своје узвишене Краљице и када се томе радује српски народ родне јој Црне Горе, јер је Она кост његове кости и крв његове крви, хиљаде интернираних и утамничених Црногораца у својим страдањима и мукама проклињу своје имендане. Њихов паћенички живот сличан је мрачној провалији, о којој говори Ђакомо Лопарди у својој пјесми Canto Notturno: "Obisso orrido, immenso, У име хришћанске љубави, молим Вашу Ексцеленцију, да има доброту данас одредити да Сунце данашњега дана освијетли и загрије радошћу што већи број душа тих страдалника. Поред кривих који се налазе у затворима и интернацији, има доста невиних, нарочито лишених слободе потоња два мјесеца. Ваш је народ са чуђењем и болом у души гледао како се у потоње вријеме затварају и интернирају одлични националисти, који су се до тада заједно с италијанским војницима по шумама и планинама под најтежим приликама храбро борили против заједничког непријатеља комуниста. С хапшењем и интернирањем националиста ишло се толико далеко, да су нпр. у срезу Бијело Поље пре два мјесеца лишени слободе сви свештеници, осим једнога у вароши Бијелом Пољу. Када се узме у обзир да је због тога доведен у тешко искушење религиозно-морални живот читавог једног среза, гдје живи мирни и побожни српски народ, који је иначе љуто страдао од комуниста и других невоља, када се узме у обзир да је у овој епархији велика оскудица свештеника, јер су комунисти убили 15, а неки су умрли за потоње двије године, Вашој ексцеленцији биће јасно да је то не само на велику штету наше св. Цркве и нашега народа, већ и на штету Италијанских Власти. Између осталих свештеника тога среза, интерниран је и свештеник парохије Стожер-Коврен Панто Булатовић, који је што треба да је познато Гувернаторат Црне Горе, Команди Дивизије на Цетињу и Команди Кр. карабинијера у Црној Гори јула 1941. године, као парох у Петровићима, срез Никшић, спасао од смрти Италијанске карабинијере и финансе настањене у томе селу. Али правда захтијева да и комунисте треба дијелити на оне који су то по убјеђењу били више година, који су годинама ширили комунизам по Црној Гори, који су извели крвави 13. јули 1941. год. који су убијали и Италијане и Црногорце националисте, и друга страшна зла чинили, од комуниста преварених и под пријетњом смрти уврштеним у њихове редове, као и од оних за које није доказано да су комунисти, већ само под сумњом. Треба уважити да многи немају ни појма што је комунизам, и да су многи пристајали уз комунисте из моде. Италијани су насљедници Римљана, а римска је изрека: Justitia reguorum fundamentium.Увјерен сам да ће Ваша Ексцеленција уважити ову моју молбу а она није само моја, већ свега православнога народа у Црној Гори јер то захтијева правда. Али не само правда, већ и љубав, јер смо преко Њеног Величанства Краљице и Царице Јелене везани пријатељством, које је и раније постојало између италијанског и српског народа. Када су Срби на Косову 1389. године изгубили битку са Турцима, у Италију је, због почетног успјеха Срба у тој битци, био допро глас да су Срби добили битку, и радост због тога италијанског народа објавила су звона катедрале у Фиренци. Добро је познато да су се током деветнаестог вијека италијански добровољци борили заједно са Србима за ослобођење српскога народа од Турака. Књигу Pietra Orsi: Nuova Italia, која говори о уједињењу и ослобођењу италијанског народа, штампану на италијанском језику 1900. год., већ год. 1909. професор Миодраг Ристић превео је на српски језик и те године штампала је Српска Књижевна Задруга. Изволите, Ваша Ексцеленцијо, и овом приликом примити израз мога дубокога поштовања. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ * (Допис Митрополита Његовој Ексцеленцији ђенералу армијског корпуса Курију Барбазети Пл. Ди Прун, Гувернеру Црне Горе у Цетињу М. бр. 2696/18. 08. 1943. г.) Уклоните муницију са Орловог КршаПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ГРАДСКОМ ПОГЛАВАРСТВУ На Орловом Кршу, близу гробнице Владике Данила, налази се већи број топовске муниције без ичијег надзора. Дјеца и чобани могу случајно или из незнања ударити у упаљач и упалити цијелу муницију. У том случају настрадао би не само споменик него и цијела варош па и даље. С тога умољава се Наслов, да предузме хитне кораке код војних власти, да се ова муниција дигне и склони на сигурно мјесто, а док се дигне да Наслов одреди једног чувара код муниције ради сваке евентуалности. Молите се да ово сматрате важно и хитно. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Допис Митрополита Градском поглаварству у Цетињу М. бр 3123/Г8. 10. 1943. г.) Христова мањинаВо имја Отца и Сина и Свјатаго Духа. Ожалошћена браћо и сестре. Свако кољиво представља нам неког упокојеног сина или кћер наше св. Цркве, а ово око кога смо се окупили, над којим смо се молили и које смо покапали горким сузама своје жалости, представља нам 27 упокојене браће наше у Острошкој трагедији. Ово кољиво свједочи да њих нема више међу живима, да се у овом земаљском животу нећемо видијети никада, никада више. Родитељи њихови неће никада више пољубити своје миле синове, њихове супруге, браћа и сестре никада више неће загрлити своје мужеве и своју браћу. Сви људи на своме земноме путу од колијевке па до гроба свога пролазе кроз разне веће или мање патње и невоље, али сви нијесу једнаких погледа на живот и дјела су људи врло различита. Има људи који припадају материјалистичком погледу на свијет, који су по нашој народној пјесми, за земаљско царство; и има људи који припадају идеалистичком погледу на свијет, који су за небеско царство. Они први не вјерују у Бога, у душу и њену бесмртност, не признају народност и њене светиње, не поштују породицу. Главни представници таквога погледа на свијет јесу комунисти. Други су религиозни, љубе своју отаџбину, свете су им све светиње њихове народности, и велики значај придају породици. На жалост већина људи припада првима, а мањина другима. Али то је она одабрана, свијетла мањина Христова која чини част овој планети. Гле, једна запаљена свијећа у мањини је према простору собе, али даје свјетлост мрачној соби. Неколико зрна соли у мањини су према пуној здјели јела, али неколико зрна соли даје укус храни. То је трагедија човјечанства: да је зло у већини, а добро у мањини у овоме свијету. Драга браћо и сестре, 27 наших милих покојника, на нашу утјеху, припадали су Христовој мањини. Ми смо их често гледали у овом и другим св. храмовима нашим, и то не само на литургији, као најважнијем богослужењу, већ и на вечерњи, па чак и на јутрењу. То је била потреба његових отмених душа. У св. храму они су налазили исцјељење ранама које живот задаје и заштиту Христа Спаситеља нашега. Ето узрока зашто отидоше у Острог ћивоту св. Василија острошкога чудотворца. Утврђена је чињеница да су одмах у почетку италијанске окупације наши комунисти, када је наш народ био на љутим мукама, нашли за умјесно и поштено, да наставе посао који су раније радили, да у нашем народу шире комунизам. Да прикрију и маскирају своје праве намјере, своју акцију назвали су привлачним називом: Народно ослободилачки покрет. Извели су крвави 13. јули 1941. Не водећи рачуна да је успјех искључен и да ће народ страшно страдати, развили су црвене заставе и пришили петокраке звијезде, јер то је за њих идеал, то извор и увор свега, за њих нема никакву вредност наш свети стари поклич: "За крст часни и слободу златву". Иза тога почели су са обесвећењем наших светиња, отимањем туђе имовине, ширењем неморала, бацањем у јаме и убијањем наших најбољих људи. Као одговор на устанак од 13. јула 1941. године и честе нападе које су партизани касније вршили на Италијане, италијанска војска, је извршила многобројна стријељања, на хиљаде наших људи затворила по тамницама и интернирала, на хиљаде наших домова, сазиданих знојем и жуљевима, запалила. Партизани су наоружани ишли од села до села, што и сада раде, и тражили да их наш гладни, боси и голи и сваким невољама намучени народ храни и одијева. Не ору, не копају, не сију, ништа не раде, а мора им се дати све што је најљепше. Они живе као трутови од туђе муке и туђега труда. Када је догорело до ноката, основан је Национални покрет, коме су оснивачи, вође и припадници били наши драги покојници. Они се нијесу слагали са оним нашим неутралцима да треба мирно трпјети зло, већ су се свим жаром својих пламених срдаца револтирали против зла, супроставили му се и непоштедно га гонили. На томе тешкоме народноме послу они су имали да се боре са многим потешкоћам, да подносе увреде и муке свакојаке, али храбрила их је јеванђелска изрека: "Ко претрпи до краја, тај ће бити спасен." Партизани су их сатански мрзели. Удружени са олошем из разних крајева и са италијанским војницима, који су их богато снабдјели најновијим оружјем и муницијом, они су дошли под Острог 12. октобра о. г. да потраже оне који су се против њих борили. И дошао је трагични 19. октобар 1943. Свети Острог попрскала је крв мученика. Они су своју вјерност Српству и православљу посвједочили својом смрћу, држећи се речи Христових: "Од те љубави нема веће, до ко душу своју положи за пријатеље своје." Под топлим срцем наше највеће светиње почивају мртва тијела мученика. Њиховим одласком из овога живота у други ми смо ожалошћени и осиромашени. Својим породицама, Црној Гори, која их је родила и васпитала у духу Косовских традиција, Српству и Православљу, које су вољели свим срцем и свом душом својом, били су још потребити, али без Божје воље ништа не бива. Због многих гријехова наших, због нашег попуштања и слабе отпорности злу, Господ Бог дозволио је да они погину, и то у Острогу, нашој највећој светињи, да нас та драгоцјена и дубоко болна жртва освијести, да видимо и озбиљно оцијенимо опасност која од комунизма пријети: породици, моралу, Српству, религији, култури, човјечанству. Ожалошћења моја дјецо духовна, сузе које смо сада овдје пролили, нека умију наше очи, да добро видимо сва зла комунизма; нека угасе у нама ватру грешних мисли и жеља и нека растопе лед који је следио наша срца да не осјећамо туђе несреће. Многи међу нама, коме партизани нијесу опљачкали или запалили његову кућу, или убили неког члана његове породице, умањују комунистичку опасност. Али, кога не боли туђа несрећа, тај нити је хришћанин, нити човјек. Хришћанску љубав треба доказати ДЈЕЛИМА, а не само РИЈЕЧИМА, јер је Христос рекао: "Неће сваки који ми говори Господе, Господе, ући у царство небеско, већ онај који твори вољу Оца мојега који је на небесима. " Со свјатими упокој Христе души раб твојих, идјеже нјест бољезан, ни печал, ни воздиханије, но жизан бесконечнаја! Вјечна им памјат! Амин! ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Бесједа Митрополита Јоаникија на четрдесетодневном парастосу, који је одржан у Цетињском манастиру, ђенералу Блажу Ђукановићу, пуковнику Бају Станишићу и двадесетпеторици националних јунака убијених у манастиру Острогу од стране комуниста - М. бр. 3252/ 12. 11. 1943. г.) Комунистички напад на манастир ОстрогВаше Високопреосвештенство! У вези Ваше усмене наредбе од 12. новембра тек. год. част ми је поднијети следећи извјештај о разорном раду комуниста у подручној ми шобаићкој парохији и околини. Дана 13. октобра 1943. год. разбојничка комунистичка банда напала је највећу народну светињу Свети Манастир Острог, гдје се чувају свете мошти Острошког Чудотворца Св. Василија. Послије петодневне борбе комунисти су успјели да убију вођство Националног покрета и још 22 национална борца. Губитком тих Острошких бораца настала је страховита пометња у народу, тако да су комунистичке хорде уз мјестимични отпор само појединих породица, за непуних 15 дана успјеле да загосподаре лијевом обалом ријеке Зете. Највећу подршку комунистима дала је позадина, која се крила под видом националиста, а особито рђаву и подмуклу улогу одиграла је женска омладина. Све националне породице, које се данас налазе под доминацијом партизанске власти комунисти пљачкају до голе коже, а ко им се успротиви одмах га убијају на лицу мјеста. За сада у парохији немогуће је пароху ма шта предузети, већ се повукао са групом националиста у Даниловград. Комунисти се служе свим средствима у борби противу народа и Светосавске Цркве, мобилишу принудно читав народ, али женска омладина много се брже опредељује него мушка. Интелектуалци су врло пасивни, неодлучни и са таквим радом стварају код народа врло рђаву слику. Њихов опортунизам је индиректно одобравање комунизма. Комунисти употребљавају Црквена гробља за шанчеве у борби против националиста. Свих националних жртава у борби у Острогу и ван Острога до данас било је 31 (тридесетједна). Националне жртве у Острогу закопане су у двије раке од стране комунистичке авангарде (Италијана) на њима својствен начин. Но и поред све тежине половина парохијана се држи добро и будно чека да им се помогне да стресу јарам комунистичких зликоваца. С помоћу Бога надамо се да ће се опет доћи да се слободно принесу благодарне молитве за спас нашег напаћеног народа. Цетиње, 12. 12. 1943. г. Привремени парох шобаићки (Рукописни извјештај свештеника Милоша Перовића, привременог пароха шобаићког, Митрополиту М. бр. 3252/12. 11. 1943. г.) Сачувајмо дјецу од комунизмаДанас наша св. Црква слави празник ВАВЕДЕЊЕ тј. славимо увођење у храм јерусалимски пресвете Дјеве Марије. Када је навршила три године живота, њени побожни родитељи Јоаким и Ана на данашњи дан одведоше је у храм да је посвете Господу Богу, и да је оставе да се васпита и учи у заводу који је био у непосредној близини храма, а којим су управљали свештеници. Њени родитељи желели су да њихова јединица кћерка буде васпитана по закону Божјем, стога су тако поступили, и ако им је било врло тешко одвојити се од ње, у толико теже, у колико су је под старост своју многим молитвама и сузама испросили од Бога. По спољашњем изгледу ово је проста и породична ствар, али касније ће ово имати велики значај. Свакодневно у св. храму и васпитана и школована по закону Божјем пресвета Дјева Марија била је дубоко прожета вјером и моралом. Љубав према Богу и нада у Њега испунила је сву душу и сво срце Њено, стога је касније била удостојена да роди Спаситеља човјечанства. Истина је, да је то дјело Божјега промисла, али истина је и то да ју је религиозно морално васпитање начинило достојном толике почасти. Стога празнујући њено увођење у храм због васпитања, добро ће бити да речем неколико ријечи о васпитању омладине. Одмах морам истаћи жалосну чињеницу да има неколико деценија да се код неких народа систематски радило на томе да се васпитање омладине врши што даље од храма што даље од Бога. На жалост, и наш је народ био међу тим народима. На велику народну штету, има већ више година напуштене су велике и свијетле традиције васпитања наших предака, које је дало Св. Симеона Мироточивога, Св. Саву, Св. Арсенија, Св. кнеза Лазара, Св. Василија Острошкога, Св. Петра Цетињскога, Ану, жену Стевана Немање, мајку Југовића, мајку Јевросиму, Његоша, Вука Караџића, Николу Теслу, Михаила Пупина, Јована Цвијића и остале наше великане. Већ давно заборављене су ријечи Господа Христа: "Оставите дјецу и не забрањујте им долазити к мени, јер је таквих царство небеско" (Мт. 19, 14). Родитељи већ давно нити шаљу своју дјецу у цркву на богослужење, нити иду они сами и њихови сродници. Исто тако је и школа много пута занемаривала Цркву и религиозно васпитање. Али не само породица и школа, већ и друштво и држава мало су водили рачуна о религиозно моралном васпитању омладине. Чак и наша црква у том погледу није увијек вршила своју свету дужност. Омладина је била остављена утицају улице и деструктивних елемената. Тијелу и умном образовању дјеце поклањала се велика пажња; угађало се њиховим и најситнијим жељама, али су душе и срца њихова била занемарена. Вјерска настава је била недовољна и непропраћена живим примјерима достојним угледања и следовања. Стога је код већине омладине у душама њиховим било мрачно и хладно, у срцима њиховим није било вјере и наде у Бога, ни љубави према Богу и људима. Стога је већина омладине била отишла странпутицом. Када се је појавио, комунизам са својим деструктивним идејама и настојањем да у првом реду омладину за себе придобије, природно је да је таква омладина брзо и лако постала плијеном комунизма. Многи недоучени и уображени у свом незнању и охолости већ давно мисле и говоре да религија људима није потребна, па су тако и своју дјецу васпитали. Али хришћанска је религија темељ моралу, а рушећи вјеру, из основа пољуљан је био и морал. Осим тога вјера учи и поштовању свих народних светиња, па незналице и неваспитани рушећи вјеру, рушили су и народне светиње. При таквим приликама, пошто су и старији и млађи, и учени и неуки били заражени вјерским индиферентизмом, а у много случајева и безвјерјем, није чудо што се комунизам брзо раширио по нашој земљи. Све је било спремно, земља узорана, требало је само сјеме посијати. Стога је један дио свега некада христољубивог српског народа лако примио комунистичке пароле: "нема Бога, нема душе и живота послије смрти, нема светитеља. Непотребна је црква, не требају крсни колач и свијећа, не требају бадњаци и ускршња јаја, непотребно је пуње и проскуре. Србину не требају гусле, ни народне пјесме, не треба му народна историја ни књижевност." Осим овога, комунисти у своме програму имају и ове врло привлачне пароле: општа једнакост са подјелом имања и слободна љубав. Сви смо свједоци до какве је страшне трагедије довело наш народ материјалистичко васпитање омладине и комунизам. Вас наш народ наднесен је над амбис и провалију и сами опстанак његов доведен је у питање. Међутим сви желимо бољу будућност са више истине и правде, више радости, среће и задовољства. Али, шта значи сама жеља, без јаке воље, а шта обје заједно без мудрог и поштеног неуморног рада? Сјутра. Значајна ријеч, или за људе доста испуњена неизвјесношћу и обавијена мистеријом. Само Бог унапријед потпуно зна њезин смисао и садржај. Али не треба заборавити да СЈУТРА извире из ДАНАС, а ДАНАС из ЈУЧЕ. Стога не смије се ни тренутка губити у времену, већ одмах почети радити на поправци себе самих и других. На млађима свијет остаје. Стога на омладину полажемо велике наде, нарочито на најмлађу које се отров комунизма није дотакао. Драга омладино, чекају те велики садаци. Треба преобразити друштво на хришћанским основама, повратити поштовање вјери и моралу, обновити породицу повративши браку достојанство свете тајне. Треба јачати и поштовати ауторитете, признавати туђу својину, не жељети туђе, завести ред и дисциплину. Да би се тај велики и тешки посао извео, треба старији да изврше духовну преорјентацију, да одмах поставе себи друге идеале, да њихове мисли, жеље и дјела буду друкчији од досадашњих. Прије свега и изнад свега треба одмах прекинути са материјалистичким васпитањем омладине и завести религиозно морално васпитање, јер грађевина се мора срушити, ако је зидана на пијеску, а не на чврстој стијени. Као што је темељ куће од велике важности за њену чврстину и трајање, тако је и васпитање омладине од велике важности за снагу и постојање народа. Св. писмо нас учи: "Гајите дјецу своју у науци и страху Господњем" (Еф. 6, 4). Али да бисмо знали чему нас учи ова света књига, морамо је имати, и не само имати, већ свакодневно читати. А свакодневно читање Св. писма растјераће са нашег духовног хоризонта мрачне облаке вјерске равнодушности и безвјерја, као што сунце разгони облаке. Једино је право васпитање оно које се врши у духу науке Господа Исуса Христа. А хришћанско васпитање тражи од нас да сједне стране одстранимо од дјеце све што је зло и што би их начинило рђавим људима као атеизам, неморал, лаж, превару, завист, оговарање, свађу, лењост, крађу, убиство и друга зла, а с друге стране да у душе њихове усађујемо све што је добро: вјеру, наду, љубав, вршење заповијести Божјих и црквених, стално и постепено вјежбање у вршењу дјела милости душевне и тјелесне. Још у Старом Завјету речено је: "Учи дијете према путу којим ће ићи, па неће отступити од њега ни када остари" (Прич. 22, 6). А чија је дужност васпитања омладине? Породице, школе, цркве, државе, друштва. Наравно, породица је прва, особито родитељи. Не треба заборавити да васпитање треба да почне од најранијег дјетињства. Одмах иза породице долазе школа и црква. Васпитање омладине много зависи и од друштва и од државе, нарочито од државе, јер она доноси законе ко има права да ступи у брак и оснује породицу, а ко нема, и ко има права да носи пуне достојанства називе НАСТАВНИКА и УЧИТЕЉА, називе које је носио Спаситељ наш. У васпитању врло је важна поука, али су примјери далеко важнији. Све што дјецу поучавамо морамо потврдити живим примјерима свога живота. Још у четвртом вијеку црквени отац блажени Јероним између осталога писао је родитељима: "Запамтите да боље можете научити примјером него ријечима". Осим тога, ако је потребно, поред благих ријечи и поступака којима треба дати првенство у хришћанском васпитању, треба употребити и строгост, као што љекар употребљава горке љекове, па и хирушки нож, када су потребни. Нарочито мајке често гријеше у попуштању свима дјечјим прохтјевима, заборављајући да је још у Староме Завјету речено: "Дијете пусто срамоти матер своју" (Прич. 29, 15). У Св. писму се каже: "Борба је живот човјечији на земљи" (Јн. 7, 1). Пошто се човјек састоји из душе и тијела, то постоје два поља и попришта борби: материјално и духовно. Свака борба има своје опасности, поразе и побједе, своје слабе борце и своје хероје. Њима импонују хероји. Народе српски, народе православни, ти си потомак хероја. Уложи сву своју духовну снагу да у духу религиозно моралном и националном, у духу светосавском васпиташ своју омладину, и бићеш народ хероја, и твоја будућност биће Богом благословена, радосна и срећна. (Говор који је Митрополит одржао на цетињском радију на Ваведење 1943. године - М. бр. 3369/04. 12. 1943. године. Ова Митрополитова бесједа објављена је у "Црногорском вјеснику" бр. 13 од 11.12. 1943. г. под насловом "Митрополит црногорски против комунизма") Важнији им је један комуниста туђинац него сви сродници националистиПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ГОСПОДИНУ ПРЕТСЈЕДНИКУ Господине Претсједниче! Тринаестог ов. мј. примио сам молбу деведесет и седам особа из Цетиња, чији су блиски сродници у тамници на Цетињу као таоци, а 16. о. м. примио сам молбу десеторице становника Ријеке Црнојевића, чији су блиски сродници у затвору Командне жандармеријског батаљона на Цетињу. И они су мишљења да су и њихови сродници таоци. Поменутим молбама замолили су ме за посредовање. Како то није моја надлежност, а пошто сам увјерен да ће Власти савјесно испитати сваки поједини случај и поступити по правди, то појединачно и засебно не препоручам никога. Овом приликом узимам слободу изнијети Вам своје мишљење, које мишљење увјерен сам да заступају и представници Немачке власти и чланови Народне управе, а то је: да треба одвојити ЛИЧНО криве од оних који нијесу лично криви. Ако треба неко да страда, правије је да страдају ЛИЧНО криви, од ЛИЧНО невиних, који би требало да страдају за криве своје сроднике. Овако је ПО ПРАВДИ. Али не само по правди, већ и по сврси. Страдања националиста немају никаквог утицаја на партизане, јер је њима важнији један комуниста туђинац него сви сродници националисти. Изволите, Господине Претсједниче, и овом приликом примити израз мога дубокога поштовања. ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ (Допис Митрополита Предсједнику Народне Управе за Црну Гору и Боку, М. бр. 3420/16. 12. 1943. г.) Плач и лелек мајки и дјеце разлијеже се Ријеком ЦрнојевићаЊЕГОВОМ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВУ Ваше Високопреосвештенство! Вјерни Богу, Христу и Светосављу као вјерни припадници Христове цркве, у последњем тренутку прилазимо Вашем Високопреосвештенству са следећом молбом: Антихрист, који се појавио међу нашим народом, преко домаћих отпадника вјере, цркве и светосавља букнула је 13. јула 1941. године револуција у непосредној околини Црнојевића Ријеке, као вјесник пустоши и дефинитивног истребљења нашег народа. Неумољивом стихијом револуције окупаторских трупа, становништво се нашло између двије ватре тј. изгубило је праву свијест своје националности услед комунистичке пропагандне, те је на тај начин доживјело најстрашнију еру од њеног постанка систематско уништење њихових живота: од комуниста: по урођеној злочиначкој и рушилачкој методи својствено само демону, а од окупатора: по праву ратног закона, која је трагедија Ријеке болно одјекнула широм наше домовине. Као последица комунистичког напада, који је услиједио прије неколико дана, стријељано је у Цетињу 11 лица из Црнојевића Ријеке, који су прије овог напада били затворени у Цетињу. Плач и лелек мајки, супруга и незаштићене дјеце стријељаних разлијеже се улицама Ријеке, и тај плач парају срца преосталих. Још у затвору на Цетињу има Ријечана, који до 18 овог мјесеца имају бити ликвидирани, ако се и најмањи напад комуниста појави на нашој територији и то: 1) Ђурашковић Лабудов Јово из Црнојевића Ријеке, О мртвима можемо ми, који их познајемо задржати своју добру успомену а на нама је живима да настојимо да овај затворени број задржимо у животу само молбом, а та наша жеља састоји се у следећем: 1) да се горе именовани не третирају као ТАОЦИ јер нијесу чланови партизанских породица и 2) да се испитају њихове кривице и према томе искусе заслужену казну. Ваше Високопреосвештенство! Овај наш корак када са страхопоштовањем прилазимо Вашем Преосвештенству, плод је наше тешке душевне депресије, као и оних чији су дани избројани и по Хришћанском и националном убјеђењу молимо Вас да настојите да се овај преостали број живота Ријечана спаси сигурне смрти, јер су по нашем скромном убјеђењу невини. Вашем Високопреосвештенству, љубимо свету десницу. 15. децембра 1943, Ријека (Допис Митрополиту мјештана Ријеке Црнојевића од 15. 12. 1943. г.) Резолуција свештенства архијерејских намјесништава Никшићког, Шавничког и КолашинскогДонесена на заједничком братском састанку у Никшићу, дана 29. децембра 1943. године, а поводом тешког стања у коме се налази наш народ. СВЕШТЕНСТВО ЈЕ ЈЕДНОДУШНО КОНСТАТОВАЛО: 1) Да је узрочник свему данашњем злу и страдању Српског народа рушилачки, безбожнички и крволочни Комунизам, пропагиран од бјелосвјетске скитачке, јеврејске расе, прихваћен од наших народних одрода: пропалих и недоучених шака, компромитованих службеника, сеоских ђилкоша, разбојника, криминалних типова, скитница и осталог друштвеног олоша. 2) Да Комунизам у свом програму иде за тим да разори и уништи вјековно изграђиване основе Народне Цркве, Народне Државе и Народне Културе. Да потпуно убије националну свијест народну. 3) Да остварењем комунистичких идеала народ потпада под јарам највећих тирјана. Историја би се вратила неколико вјекова уназад. Крваво стечене народне тековине: националне, вјерске, моралне и културне биле би уништене. Све би било изложено бездушном цинизму. Народ би се унесрећио. 4) Да је у теорији и пракси комунизму основни циљ уништење: вјере, државне институције и нације. Ово уништење комунисти постижу не бирајући средства. Као најефикаснија средства су: лаж и насиље. Отуда безбројна и нечовјечна убиства и уморства, на превари и из засједе, најбољих и најистакнутијих народних људи, као носилаца вјерских, национални и државних идеала. Отуда препуне јаме безданице, шкрипови и бунари, унакажених лешева народних првака. Отуда злогласна јама у Радовчу, страшна касапница у Колашину и језива Острошка трагедија. Отуда на хиљаде у црно завијених мајки и сестара, на десетине хиљада уништених гробова и хиљадама невиних жртава. Отуда жалосна, али истинита наша међусобна братоубилачка борба. 5) Да је комунизам најсуровији активни, идејни и практични атеизам. Да он једини води тоталитарни рат против Хришћанства, а да Христос, односно наша Народна, Светосавска, Српска Црква није имала до сада у историји већег, опаснијег и огорченијег непријатеља од Комунизма. Дјело Христово и дјело Светога Саве излаже се данас више него икада порузи и обесвећењу. 6) Да је Црква данас више него икада позвана на стражење и борбу, јер је баш данас јеванђелска парабола "О сејачу кукоља" најактуелнија јер: а) Комунистичка наука темељи се на безбоштву и материјализму, те руши хришћански морал појединца, друштва и државе, дочим Христова Црква, као војујућа сила, борила се увијек, а и данас се бори, противу свих безбожничких и материјалистичких наука, а она је једини носилац најузвишенијег божанског морала, који непогрешиво регулише цјелокупне односе у људском животу и води правом спасењу. б) Комунизам проповиједа једнакост. Христова Црква учи да сви људи према својим дјелима добијају награду. Раднику поштено зарађено, а разбојнику и пљачкашу његово. в) Комунизам се бори за диктатуру Пролетаријата. Хришћанска Црква бори се за личну слободу, у којој све урођене врлине могу доћи до пуног изражаја. г) Комунизам не признаје: националне, државне и расне особине и границе појединих народа. Христова Црква као што се бори за личну слободу, тако исто бори се и за слободу свих нација и раса, с правом на државну, политичку и националну независност и слободну отаџбину, како великих тако и малих народа. д) Комунизам хоће да путем огња и мача, спроведе свој идејни програм у човјечанство, с језуитском паролом: "Циљ оправдава средство". Христова Црква хоће да путем моралног препорода, на темељу хришћанске љубави, оствари братство свих нација на земљи. ђ) Комунизам хоће хаос и анархизам. Христова Црква тражи ред и правни поредак, заснован на постојећим државним законима, прожетим хришћанским врлинама: правдом, истином и љубављу. е) Комунизам истиче материјализам изнад свих вриједности. Христова Црква истиче човјека и његову душу изнад свих материјалних чињеница. ж) Комунизам руши светињу брака и породице. Дочим Хришћанска Црква учи да је само здрави хришћански породични живот темељ здравог организма, друштва, нације и државе. з) Комунизам спроводи начело: "Што горе то боље". Христова Црква настоји обратно, тј. да само непрестаним зидањем добра може уклонити зло, појединачно и уопште. и) Комунизам је претворио школе у разбојничке пећине, искоришћавајући их у своје разбојничке сврхе. Христова Црква сматра школу храмом, а истинску науку као своје догме. ј) Вођство комунистичке странке за Југославију још 1935. године, отворено је признало на састанку између Моше Пијаде и Мила Будака, у Сремској Митровици, у другој тачки овог споразума да "до комунизирања Балкана не може доћи док се не сломи кичма Српства и Православља". С тога је и сва њихова крволочна борба усредсређена противу Српскога Народа и Српске Православне Цркве, којима је наметнута борба, и то баш под окупатором. 7) Да је наша Народна, Светосавска Српска Црква током вјекова водила свој народ кроз све перипетије његове мукотрпне, али славне прошлости, раме уз раме са Српском државом, српским владарима и управљачима. И онда када би Српска држава подлегла, Српска Црква је на себе преузимала улогу Државе, водећи Српски народ путем светосавским, српским, путем части, путем националне и вјерске свијести, путем хришћанске и народне културе, борећи се противу сваког туђинског утицаја. Српско свештенство је са народом заједно поносило све патње и страдања. У најтежим данима наше историјске прошлости Црква није дала нашем народу да клоне и подлегне, већ је стално уливала наду на будућност, напајала, одушевљавала и храбрила на борбу противу непријатеља Српства и Православља, и водила народ из борбе у борбу, до коначне побједе и славе Србинове. У тој истрајној борби Црква је и успјела. 8) Да ми, вјерне слуге Христа Спаситеља, одани синови Светосавске Српске Цркве, чувари аманета наших славних предака, који су крв своју лили "за Крст Часни и слободу златну", "за Краља и Отаџбину", позвани смо, данас више него икада, у данима када је Српски народ доведен на Голготу мука и страдања, када је у питање доведен његов опстанак националне и вјерске части и поноса, и то од непозваних туђинских агената и плаћеника и наших домаћих изрода, и када заједнички давамо драгоцјене жртве са нашим народом, попут својих славних претходника, намеће нам се дужност, поред борбе, подићи свој глас, јавно свој народ обавијестити и позвати га на одлучну борбу истребљења оне "куге из торине", и сачувати преосталу у крви огрезлу паству од давања бесциљних жртава, и сачувати крваво стечене народне тековине. ОДЛУЧУЈЕМО: 1) Осуђујемо Комунизам, као највећег непријатеља Цркве и народа. 2) Не признајемо борбу, коју воде комунисти под лажном паролом: "Народноослободилачка борба", за народну, већ је сматрано издајничком, народнорушилачком, која служи једино интересима и циљевима Комунизма, за преузимање власти и успоставу диктатуре Пролетеријата. 3) Осуђујемо издајнике Христове вјере и Светосавске идеје: распопове и раскалуђере Јова Радовића, Јагоша Симоновића, Блажа Марковића, Руфима Жижића и друге који активно помажу и сарађују са народним убицама и рушиоцима вјере и морала комунистима. Јер сама њихова сарадња доказ је одобравања свих недјела, која су комунисти починили у нашем народу. Њихове прљаве одлуке и неке вајне посланице сматрамо против-црквеним, против-хришћанским, ненародним, несрпским, чији ће виновници пред лицем Народа и Цркве на дан суда добити заслужену награду. Таквима нема мјеста са нама, такви не смеју бити помиловани. Не мање чинимо одговорним и оне свештенике и интелектуалце, који су из ма којих разлога остали код својих кућа, на територији коју партизани привремено посједују, и својом активношћу помажу ову разбојничку комунистичку банду, те их сматрамо подлеглим у борби са крволочницима и безбожницима. Нарочито осуђујемо оне свештенике који су потписали прљаву Колашинску резолуцију и Жупску посланицу, те држали молепствије за побједу оружја гробара Српскога народа и Српске Цркве, молећи се за здравље припадника друге вјере, њиховог вође, познатог обијача радњи Јосипа Броза. Интелектуалце и све припаднике наше Цркве, који су учествовали и потписали овакве срамне и издајничке одлуке, тако исто осуђујемо. 4) Народну Управу на Цетињу, на челу са познатим националним борцем, херојем са Солунског фронта, и четником Војводе Вука, Г. Љубом Вуксановићем, великим Србином и Православцем, сматрамо јединим представником Српског народа у Црној Гори и Боки, и рад ове националним, спасоносним и хришћанским. 5) Организујемо се у чврсту, националну јединицу и отворено, с Крстом, пером и мачем, устајемо у бескомпромисну борбу противу комуниста за одбрану и спас хришћанских и српских идеала. У ову борбу позивамо и сву браћу свештенике из других архијерејских намјесништава Митрополије Црногорско-приморске, да се најенергичније супротставе безбожничком и рушилачком Комунизму, и свим силама раде на моралном препороду нашега народа. 6) Позивамо све вјерне синове и кћери Светосавске Цркве, како оне организоване у националним редовима, тако и оне који се налазе под комунистичком влашћу, на заједничку борбу против Комунизма, да би се већ једном учинио крај разбојницима и јамарима, и завео жељени ред, рад и мир. 7) Тражимо чишћење у свим друштвеним редовима и постављање свакога на одговарајуће мјесто. Јер ако ово не би било, народ би поново доживио исту трагедију коју данас преживљава. 8) У данашњим тешким приликама, када се ради о животу и опстанку Српског рода, позивамо Народ, да остави по страни све политичке партије, партијску мржњу и личне зађевице, јер им данас нема мјеста. Тако исто позивамо народ, да не подлијеже утицају стране пропаганде, која служи једино страним интересима. Послије тешких искустава, опаметимо се већ једном, те пођимо само путем наших личних интереса и народног спаса. НАРОДЕ СРПСКИ! Над твојим националним небом и Црквом наднијели су се, већ двије и по године, црни и градобитни облаци, каквих до сада у твојој историји није било. Свакодневно се руши твоја снага, твој живот, и систематски се ради да га нестане. Ти то осјећаш, видиш, знаш и чујеш. Ти си увијек у моментима народних несрећа имао исполинске снаге, да својим родољубљем, витештвом и самопрегалаштвом уништиш противника. Највећи непријатељ, кога си до сада имао, ту је. Он је у твојој кући, породици, цркви, граду, селу, на твом имању, и свуда је увукао своје крваве канџе. Хоће да ти убије и душу и тијело. Хоће да ти уништи: Вјеру, Нацију и Отаџбину. Хоће да ти уништи твоју славну историју, твоје светиње, традиције и обичаје. Да уништи све твоје вјековне, крваво стечене тековине. Хоће да Свето Христово Јеванђеље замијени "Капиталом" Карла Маркса, а твога највећег духовног просветитеља и учитеља Светога Саву са чифутом, Мошом Пијадом. Ако то допустимо загрмеће на нас клетва великог Његоша: "Бог вас клео, погани изроди, шта ће туђа вјера међу нама... Су чим ћете изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове, који живе докле сунце грије?" Безбројна згаришта твојих домова, пљачка твоје крваво стечене имовине и насиље над твојом властитом породицом, позивају те, без предомишљаја, у борбу против скитница и нерадника. Твоје велике и драгоцјене жртве, које леже по јамама и јаругама, у крви окупана твоја највећа светиња Острог вапију за осветом и аманетом, да се спаси оно што је национално, што није изгорело да не изгори и што није данас бачено у јаме да не би било бачено сјутра. Зато напријед у свету борбу за спас твоје вјерске и националне части, заспас части своје отаџбине, своје породице, својих милих и драгих. Са тобом је твоје Свештенство! С тобом је Бог и Правда. С тобом су сви светитељи, краљеви, цареви и мученици српски, од првих жупана до данас. На челу твоме је дух твог највећег националног вође Светога Саве, а против тебе и пред твојим изродима и одродима Маша Пијаде, Јеврејин из затвора у Сремској Митровици, и обијач радњи Јосип Броз звани "Тито", те ти се лако опредијелити: "Коме ћеш се привољети царству". У Никшићу 29. децембра 1943. године ПОТПИСНИЦИ: 1) Архијерејски Намјесник Никшићки, Милан Ћуковић, протојереј-ставрофор, парох први никшићки; 2) Архијерејски Намјесник Шавнички, свештеник Ђорђије Ивановић; 3) за Архијерејско Намјесништво Колашинско, свештеник Саво Ракочевић; 4) протосинђел Иринеј Крстић, професор-катихета у Никшићу; 5) Свештеник Милосав Вулановић, парох Озринићки; 6) свештеник Милорад Кљајић, парох трећи никшићки; 7) свештеник Симо Лалатовић, парох Трепачко-Борачки; 8) свештеник Вуко Васиљевић, парох Горњо-Жупски; 9) свештеник Милош Васиљевић, парох Рогамски (Арх. Нам. Подгоричко); 10) свештеник Стојан Костић, парох Доњо-жупски; 11) свештеник Богдан Радуловић, парох Прашки; 12) свештеник Саво Кустудић, парох Горњопољски; 13) свештеник Комнен Радусиновић, парох Трубјелско-рудински; 14) свештеник Јован Тодоровић, парох Пошћенски; 15) свештеник Лука Пејовић, парох Рудинички; 16) свештеник Милета Варајић, парох Страшевско-стубички; 17) свештеник Владо Злопаша, помоћних Арх. Нам. Никшићког; 18) свештеник Томаш Николић, парох Риђански; 19) свештеник Томаш Пејовић, парох Кочански; 20) свештеник Мирко Ђапић, парох Велимски; 21) свештеник Станко Шаулић, парох Тепачки; 22) свештеник Митар Лопушина, парох Ускочки; и 23) свештеник Видак Вујовић, помоћник Арх. Нам. Шавничког. Издаја према својој цркви и отаџбиниРаспопу ЈОВУ РАДОВИЋУ, Црвени "Министре"! "Не пада снијег да помори свијет, Обичај је и колегијални ред, када неко добије положај, одликовање, учини неки подвиг и томе слично да му се том приликом упуте срдачне честитке, пропраћене са жељом да стечена каријера буде на личну и општу срећу, а нарочито оне професије којој припада онај који је ту каријеру стекао. Па ево и ја држећи се тога обичаја и реда, хитам да ти као свештеник свештенику и као племеник своме племенику, упутим честитку, приликом твога избора за "Министра" вјера у крвавој и братоубилачкој влади црвеног Московског "маршала" Тита. Теби је безбожни "министре", позната историја Хришћанске Цркве. Позната су ти сва она страховита мучења и прогањања Хришћана за прва четири вијека. Али ти је познато, и то, да ни најсвирепије муке: на ломачи, крсту, бацање пред дивље звјерове, отсијецање извјесних дјелова тијела не помогоше. Истински сљедбеници Голготске жртве не издадоше. Сва страдања и муке издржаше и побиједише. То су мученици и светитељи, који и данас послије 2000 година, живе у Хришћанству. Истина и тада је било оних који под правим ударцима поклекнуше и издадоше. Такви су искључени из Христове Цркве као: невјерници, отпадници, јеретици и томе слично. Јуда је издао Христа, и одмах га је за издају стигла казна. Објесио се, умро душом и тијелом за увијек у Христовој Цркви као и сви издајници. Апостол Петар остао је вјеран Христу, до краја свога живота, и своју вјеру у Њега посвједочио је својом смрћу на крсту. Али зато се прославља 20 вјекова у Хришћанском роду, и нема краја на земљи, гдје му не постоји богомоља. Ово је само ради примјера за оне који изневјере (издају), и за оне који остају до краја вјерни. Овако је било у прошлости, овако је и у садашњости, овако ће бити и у будућности. Човјечанство дугује Хришћанској Цркви један велики дуг, а тај је што је она својом божанском мисијом, извршила његов културно-морални препород. Српски јој народ поред овога дугује још један већи дуг. Она је извршила национални препород Српског народа прије 724. г. поставши националном и духовном споном цијелог српског народа. И остала је као таква до данас. И од тога времена, па до данас имала је: своје народно свештенство, епископат, богослужбени и службени језик и писмо. Све је ово од тада па до данас служило само "Богу и свом Српском роду". То је Светосавски програм наше Цркве. Вјекови су пролазили, разни господари мијењали се над Српским народом, али Светосавски програм српског свештенства није се мијењао. Он је такав и данас. Он мора остати такав и у будуће. У свим критичним временима, кад би дошао у питање вјерски и национални опстанак Српскога народа, дух националног српског свештенства устао би у одбрану вјере и нације, с девизом: "За крст часни и слободу златну". За тај и такав Светосавски програм Српски патријарси, епископи и свештеници разапињани су на крст, тровани, умирали на колац и конопац, налазили смрт чак и у Црном мору, од непријатеља Српског народа и његове Цркве. Они су сва та мучења радо подносили, јер "Срб је Христов, радује се смрти", али туђу идеологију, туђу вјеру, име и језик никад нијесу примали. Отуда су српски свештеници и други црквени великодостојници, били често пута у свом народу не само духовне вође, него и политичке, војне, итд. Крстом и мачем писали су историју своје Цркве и свога народа. Отуда је Српски народ у свом свештенству и својој Цркви гледао своје право национално оличење. Он то и данас гледа, али не нажалост у цјелокупном свештенству. За ове двије и по године међусобног покоља, један дио свештенства пљунуо је на Свети олтар и свој Народ. Пошао је у нове потурице. Ето, на челу свих тих нових потурица стојиш ти, као "министар" вјера, дојучерашњи слуга, оне исте Цркве и Народа, којих је био владика Данило, који је пре 236 година такве потурице, као што си ти и оне којима си ти "министар", да би спасио Цркву и нацију, ставио под нож на Бадњи дан. Потурице из времена владике Данила, хтјеле су да преко Мухамеда униште Српски народ. Ти и твоје потурице, хоћете да постигнете то исто преко Карла Маркса. Зар ти не би јасно из двогодишње борбе "Народних ослободилаца" а то је постало јасно и онима који су у лудницама да њихова борба није за националну, политичку и државну независност ни Српског, ни Југословенског, ни Словенског народа? Њихова је борба партијска за побједу комунизма, убрзање свјетске револуције и успоставу диктатуре пролетаријата. Зар би без очију, а тобож код очију, па да ве видиш и то, да је сва њихова борба усредсређена против Српскога народа и његове Цркве? Зар ти није позната изјава шефа ваше комунистичке борбе, коју је дао једном Србину на његово питање: "Шта помаже Србима побједа Руса, кад Срба нестане у међусобном покољу". Он му је одговорио: "За нашу борбу није важно што ће нестати Срба, већ да побиједи међународни пролетаријат, а ако Срба нестане њихову земљу населићемо Циганима...". Зар ти не би јасно ни до данас, да они не воде борбу за Христа него против Њега и његове Цркве? А ти си Христов војник, слуга св. олтара Његове Цркве. Ако те ни то не може увјерити, питам те као "министра" вјера, гдје је Руска православна Црква од октобра 1917. г. до данас? Шта су од ње урадили они који су религију прогласили за "опијум народа" ? Гдје су руске светиње и реликвије? Да ли ти је позната статистика колико је поубијаних свештеника и владика, на најсвирепији начин, својствен само оним двоножним свјеровима, чији си ти овдје министар, а Јарославски у Совјетском Савезу? Гдје су ти руске богомоље, у шта су оне претворене и чему данас служе? Питај неку твоју "ударницу", Г-не "Министре", ако је то теби непознато, па ће ти она рећи. Уз то ће ти рећи, и шта раде тамошње њихове другарице по тим светим руским богомољама. Знам позитивно, да слушаш сваког дана "другарице" како ти пјевају: "Не вјерујем у небеса, већ у Маркса и Енгелса"... И зар оне не успјеше да те досад уразуме ако ти то памет не дозволи да они не вјерују у Бога, душу, Цркву и др. догме. А ти си залуд био досад проповиједник Божанске науке, а не безбожничке. А сад постаде безбожник, бездушник! Заборави ли учење Цркве да се човјек од животиње тиме одликује што има душу, што има вјеру у Бога? Или како ти приличи она друга њихова пјесма, као свештеном лицу на положају министарском: "Устај сељо, устај роде, да се браниш од господе, од жандарма батинаша, од попова мантијаша ...". А ти носиш чин свештенички! У мантији си. Ја не могу да разумијем твоје "Министарство" вјера кад су они против свих вјера. Да су те поставили за Министра против вјера, онда се не бих чудио, јер то захтијева материјалистичко-марксистичка доктрина. У ствари ти јеси ово последње, него "очи имаш и не видиш, уши имаш и не чујеш" како би рекао Христос. Да ли ти је безумниче познат устав Српске цркве у комунистичком законодавству. Ти си на њ, хвала Богу, не, крсним знаком, већ стиснутом песницом положио заклетву, да ћеш га у живот Цркве спроводити потпуно? Да ли си видио каква су права тим уставом дата Српској цркви и какву јој будућност осигуравају твоји црвени властодршци? Зар из њега нијеси видио, да си министар против вјера, кад си против своје вјере и нације положио заклетву? Ако кријеш тај устав, ево нека га чују синови и кћери Српске цркве: "Вођство југословенске комунистичке странке, свјесно своје улоге, да до комунизирања Балканског Полуострва не може доћи док се не сломи кичма Српства и Православља, јер је познато да су то два фактора који су омели продирање Османлија на запад и Аустрије на исток, споразумјели су се да уништењем свега што је Српско и православно отире се терен за комунизирање Југославије и Балканског Полуострва". А знаш ли ко га написа? Миле Будак и Мошо Пијада 1935. г. у Сремској Митровици. Историја Српске Цркве памти издаје. Али од ове твоје нема срамније до данас. Да један српски протојереј, положи заклетву на то "да сломије кичму Српства и Православља и да обадвоје уништи" за интересе треће интернационале!! Гдје ти би памет, достојанство протојерејско, свијест национална? Ни, првог, ни другог, ни трећег немаш. Зато што их нијеси ни имао, изабрали су те за "министра". Нашли су у теби слијепо оруђе, да преко тебе руше Српску нацију и Цркву. Што се не сјети Патријарха Соколовића, архимандрита Арсенија Гаговића, Баја Пивљанина, Лазара Сочице за које и свака неписмена баба у Пиви зна ако нема више историјског знања па да се одлучиш на овакав по Српски народ и његову Цркву смртоносни акт?! Што се не сјети изроде, да су ти овакав устав за Српску Цркву и народ написали они, који су поклали оних седамсто хиљада Срба по разним мјестима, и који хоће да "земљу српску населе Циганима"? Зар да уништиш Српски народ и његову Цркву? Па коме онда да будеш министар? Ваљда оним Циганима које ћете да населите! Да! За боље нијеси, међу бољима нијеси и бољи од њих нијеси! Богохулни одроде вјере и нације, који ћеш као уклин остати кроз сву српску будућност. Српски народ преживјеће и ову трагедију? Али ти нећеш остати ни у оним јамама у којима си прошле године сакривао разне Кутлаче, који су те данас уздигли на овакав, од цијелог Српског народа попљувани и презрени положај. Знаш ли да је до данас, та крвава петокрака звијезда, коју ти носиш на твојој без глави, заклала 20 свештеника у Црној Гори и њихова мученичка крв дими и на олтару вјере и племена"? Зар те та трагедија не боли, када су им они који твога духа, образа и части вадили живима очи и срце, парали утробу, разапињали на дрвећу. А зашто? Зато што не пришише петокраку, срп и чекић, не стадоше под црвени барјак и команду Мошову, не постадоше пролетери, не бацише под ноге св. Јеванђеље, не издадоше Краља и Отаџбину, као што си ти све ово учинио, него остадоше и умријеше као Срби, као српски свештеници, као "витезови без страха и мане". Како ћеш доћи у Острог да служиш св. Литургију, када се Острошке греде данас црвене од невине српске крви, а на ћивоту св. Василија леже маљуге и сјекире, с којима су разбијане главе и просипани мозгови наших најбољих синова? А све је ово урађено по наредби крвопијске и љешинарске владе чији си ти "министар"! Питам те кад би побиједили такви криминални типови и друштвена олош шта би било и у шта би ти претворили манастире: Цетињски, Морачки, Дечане, Студеницу, Грачаницу, Фрушкогорске и Светогорске? Шта је с манастиром св. Тројице? Погледај колико је гробова код Пивског Манастира од твојих разбојника. Колико их је још додато 6. октобра о. г. Колико их је код цркве у Шавнику, Боану, Жабљаку? Знаш ли да је од 13. јула 1941. г. па до данас у Црној Гори поубијано преко 40.000 становника, а преко 20.000 домова уништено је. Размисли о овоме ако ти "ударнице" нијесу попиле и последњу мождану ћелију у 60-то годишњој глави ко их поби? Зашто? На кога пада одговорност за толику невину крв? Која је то влада, по чијем наређењу и у име чије је могла да уради ово? Обазри се и види до чега сте довели Пиву ти и твоји јамари? Знаш ли да је Пива данас обезглављена? Сви они људи који су претстављали вриједност и у које су Пивљани упирали очи, сви су пошли под твој крвави нож и нож глувог Обрена. Гдје су ти, ископниче: бан Мујо Сочица, Данило Радојичић, нар. посланик, Спасоје Тадић, официри: Душан Бајагић, Митар Пејовић, Илија Кецојевић, Радивоје Кандић, Машан и Љубо Благојевић, Милан Делић, школ. надзорник, професор Вукашин Врачар, учитељи: Радојица Николић, Станко Дурутовић, предсјед. општине: Сава Тодоровић и Војин Мићановић и многи други? Ко данас представља Пиву с тобом: Солумија Благојевића, пропала. ученица рад. школе, "Брко Брковић", амалин београдски, Јанко Тадић, разбојник, Перо Жарковић, пропали ђак разбојник, Тодор Благојевић, најобичнији хохштаплер, Обрад Цицмил, културни џелат, Живко Апрцовић, скитница и други. Не зна се који је од кога више невине братске крви попио, домова у црно завио и Пивљана у јаме бацио!!! Ти врло добро знаш, кад су до самог олтара Пивског манастира падале главе Пивљана, од ове твоје крволочне руље. Она је иста водила манито коло око њихових љешева. Ти си данас постао душа те руље. Замисли самог себе као свештеника у гомили тих разбојника и добићеш жалосну слику какву поругу и наказу представљаш. Знаш ли да и данас леже лешеви Пивљана од Јабланице до Јаворка, без сахране и опијела које поби твоја јамарска влада? А ти постаде "министар" убица и крвопија својих Пивљана! Зар постаде баш толики нитков и племенски изрод да примиш "министарски" положај, оних који љетос навукоше онакву катастрофу на нашу несрећну Пиву, те поклаше преко 1500 људи, жена и невине дјеце, и онолико домова у дим и пепео претворише? Док си ти, осјећајући прљавштину своје савјести са Кутлачом, Гојком, Јефтом сакривао се по јамама. А кад је опасност прошла, извукао си са њима зликовачку кожу, да би данас сјео на некакву министарску столицу и припремао нови покољ невиних, нова гробља и паљевине. Знади! Није далеко дан, када ћете на гробовима тих невиних жртава платити пасјом главом сва своја недјела. Не постоји више јаме под српским небом, гдје ћеш наћи спаса иједног минута. Запамти! Нема више прошлогодишње судске југовине и "буржоаске сентименталности" за оне који су, као ти пљунули и погазили: Вјеру, Нацију и Отаџбину. Једини закон биће за вас, она Христова заповијест: "Каквим судом судите, онаквим ће вам се судити, каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се одмјерити" И никако друкчије! Како си чувао част и образ свога Народа, Цркве и Историје, такву ћеш награду и добити. Како си судио са својом владом, онима који су осјећали;: национални, вјерски и отаџбински понос, и како сте их за то наградили, тако ће се судити и вама и таква ће вам се награда дати. Није пануо овај снијег (зло) да помори цио наш Српски народ, него да сваки Србин покаже своју вриједност (свој траг). Тако је пануо овај снијег и на Цркву, да се и ми свештеници покажемо какви смо који. На овом снијегу показала су се два трага. Један дио свештенства уз св. Саву је, бори се за одбрану: Вјере, Нације и отаџбине. Други, мали дио, издао је св. Саву, одродио се од свог Српског народа, пљунуо на светиње и олтар, бори се против своје Отаџбине, Цркве и народа. Удружио се са гробарима и јамарима, узевши улогу друмских разбојника то је свештенство Моше Пијаде на челу с тобом, Јово, као својим "министром". Вама који држите молепствија у Немањиним задужбинама за чифуте Моша и Тита, за побједу оружја крволока Српскога народа, вама који доносите резолуције по Колашину и Жупи никшићкој и др. мјестима, по диктату Црвеног Кремља, против свога Народа, Цркве и Отаџбине, нема мјеста у Српском народу и његовој Цркви. Не скрнавите Српске светиње и богомоље! Идите у синагоге! У чифуте! У разбојнике, скитнице и пљачкаше! То сте изабрали. Тамо је ваше мјесто! Јер "с ким сте онакви сте", па такве поздраве и честитке заслужујете. Никшић, 30. децембра 1943. г. Јован Г. Тодоровић Посланице, бесједе, расписи, текстови и документи - година 1944 >> // Пројекат Растко / Историја / Голгота Јоаникија // |