Велибор В. Џомић: Голгота Митрополита Црногорско-приморског Јоаникија

Митрополија Цетињска у Другом свјетском рату

Црна Гора била је 1941. године окупирана од стране италијанске војске. Првих дана окупаторске власти нијесу предузимале нарочите мјере према народу и свештенству у Црној Гори. Издата је била наредба да се сви војници који су се 17. априла 1941. затекли на војној дужности сматрају ратним заробљеницима, и имају бита интернирани. Заузимањем Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија сви су ови војници и официри пуштени на слободу и нијесу интернирани.

У Црну Гору је стигао велики број избјеглица и Његово Високопреосвештенство Митрополит је покренуо акцију прикупљања прилога за избјеглице која је, крај све материјалне биједе, која је владала у Црној Гори, показала добре резултате.

Окупатор је нешто касније био покушао придобити народне масе за стварање тзв. самосталне Црне Горе али без успјеха те је отпочео са терором.

Против овог терора је Његово Високопреосвештенство митрополит протествовао код команданта окупаторских трупа, који је послије тога лично дошао Његовом В. Преосвештенству, изјавио жаљење и молио за извињење у име своје и војника који су недјела извршили. (Извјештај свештеника Блажа Марковића, тужиоца Ц. С. на Цетињу - Син. бр. 579/зап. 31. из 1941).

У мјесецу јулу 1941. године војници италијанске окупационе силе знатно су оштетили епархијску зграду. Том приликом су уништили тај инвентар и већи део архиве, затим су војне власти заузеле зграду за своје потребе и држале је све до капитулације Италије. На име кирије за зграду плаћено је Епархијском управном одбору прво по 3.000, а касније по 5.000 италијанских лира мјесечно. Ова је сума дијељена свештеничким сирочадима чији су очеви изгинули и свештеничким породицама чији су храниоци интернирани затим избјеглицама и осталој сиротињи.

Од јула 1941. па све до ослобођења у Црној Гори је стално трајала револуција. Многи су манастири и цркве оштећени и опљачкани. У току борби спаљени су конаци манастира Режевића, Градишта, Жупе, Бијеле и Пиве. Цркве и конаци манастира Ждребаоника били су порушени од артиљерије али је црква касније поправљена, тако да је у њој омогућено вршење св. службе Божије. Манастир Морачки је оштећен од бомбардовања а манастир Острошки је исто тако претрпео доста штете приликом борби.

Било је временских периода кад Његово В. Преосвештенство Митрополит није имао везе ни са ким ван Цетиња а поготову са удаљенијим крајевима епархије (Извештај Е. У. одбора на Цетињу бр. 20 од 2. фебруара 1944. г)...

Пошто су срезови Пљеваљски и Пријепољски епархије дабробосанске били окупирали Италијани, Свети архијерејски Синод је умолио Његово ВПреосвештенство да преузме администрирање ових намјесништава (зап. бр. 551 из 1942.).

Свети Архијерејски Синод сада не располаже са више података о стању у Црној Гори за вријеме рата, пошто су акта изгубљена.

Послије ослобођења није се дуго ништа знало о епархији Црногорско-приморској и о Његовом ВПреосвештенству г. Митрополиту Јоаникију. Проносили су се гласови да је господин Митрополит одведен од стране Њемаца и чак да је погинуо. Свети Архијерејски Синод се поводом тога обратио АВНОЈ-у и умолио за извјештај о Његовом ВПреосвештенству (бр. 188/зап. 69 из 1945).

Марта мјесеца пошта на Цетињу вратила је акт Светог Архијерејског Синода бр. 1672/44 упућен на адресу Његовог ВПреосвештенства Митрополита г. Јоаникија са ознаком "Адресат отпутовао са Немцима". После тога Свети Архијерејски Синод је затражио од Црквеног суда на Цетињу извјештај о Његовом ВПреосвештенству као и о архијерејском замјенику и зашто се овај никако не јавља (зап. бр. 120 из 1945.).

Пошто се о судбини Његовог ВПреосвештенства г. Јоаникија није ништа знало, а да би се црквено-вјерски послови епархије Црногорско-приморске нормализовале Свети Архијерејски Синод је на сједници својој од 4. априла/22. марта 1945. под бр. 572/зап. 145 одредио за администратора те епархије Његово ВПреосвештенство Митрополита скопског г. Јосифа.

Пошто су се о Његовом ВПреосвештенству Митрополиту Црногорско-приморском Јоаникију почеле касније проносити по Београду разне верзије, Свети Архијерејски Синод је под бр. 359/зап. 321 од 6. јуна поново молио Министарство унутрашњих послова за извјештај о Његовом ВПреосвештенству Митрополиту. По налогу Његовог ВПреосвештенства Митрополита г. Јосифа посјетили су 11. јуна 1945. Министра унутрашњих послова ДФЈ г. Владу Зечевића, протојереј Иван Калуђеровић и г. Душан Дожић известили га да је Патријаршија са приватне стране сазнала да је Његово Преосвештенство Митрополит Црногорско-приморски г. Јоаникије 10. јуна доведен из Загреба у Београд и да се налази у затвору.

Истовремено су у име Цркве умолили да се о господину Митрополиту поведе рачуна на тај начин што би био смјештен у једном од манастира и што би му се дозволило примање пакета од Патријаршије.

Када је објављена одлука о амнестији Свети Архијерејски Синод је актом бр. 990 из 1945. замолио Вјерску комисију да преко Министарства унутрашњих послова сазна и Светом Архијерејском Синоду достави извјештај о томе шта је са Његовим ВПреосвештенством Митрополитом г. Јоаникијем и да ли је одлука о амнестији обухватила и Његово ВПреосвештенство.

Ни на један акт којим се свети Архијерејски Синод интересовао за Његово ВПреосвештенство г. Јоаникија није примљен никакав одговор.

Први извјештај протојереја Николе Марковића, члана Црквеног суда на Цетињу Светом Архијерејском Синоду датиран је 15. августа 1945. Према томе извјештају, Цетиње је ослобођено 13. новембра 1944. Уочи тога дана Његово Преосвештенство Митрополит г. Јоаникије са неколико мјесних свештеника и чиновника црквеног суда напустио је резиденцију и отпутовао у правцу Подгорице и Скадарског језера. Ту му се придружило још 50 свештеника и почетком децембра пошли су, преко Санџака за Босну.

Доласком Н. О. војске издата је наредба да се сви чиновници у Црној Гори стављају на расположење. Ова је наредба обухватила и црквене службенике. Државна власт је учинила велики размештај свештенства оба реда, а свештенике који су задржани на ранијим мјестима, утврдила је својим декретима и позвала на дужност.

Народноослободилачка војска ушла је у област цркве преко вјерске комисије која се појавила као орган Црногорског антифашистичког вјећа народног ослобођења. У вјерску комисију су ушле све три вјероисповијести. Од православних у њој стално засиједају протојереј Јован Радовић, као предсједник и свештеник Ђорђе Калезић, као секретар Комисије. Комисија је запосјела Митрополитов стан, а његов кабинет је узела за канцеларију.

На позив Вјерске комисије 14. и 15. јуна 1945. године одржана је у Никшићу свештеничка скупштина на којој је присуствовало 78 свештених лица. Скупштина је доставила Светом Архијерејском синоду резолуцију у којој се тражи:

1) да се Православна црква у Југославији организује тако да буду равноправни сви православни без обзира на националну припадност,

2) да не може примати за администратора црногорско-приморске епархије Митрополита српског Г. Јосифа због његовог тобож противнародног рада и због тога што сматра да им је он наметнут, него тражи за администратора Епископа тимочког Г. Емилијана,

3) да пошто стварно не постоји архијерејски заменик ни Црквени суд у епархији Црногорско-приморској свештенство оснива своје привремено свештеничко удружење које ће предложити архијерејског заменика да он у споразуму са администратором, уколико ту буде Епископ Емилијан, оживи црквени живот у Црној Гори и успостави искрене односе тамошњим државним властима,

4) да свештеничко удружење преузме иницијативу за савез свештеничке скупштине свих православних свештеника у Југославији ради оснивања централног свештеничког удружења са задатком да хитно регулише положај православне цркве у нашој земљи и односе Федеративне Југославије и наше православне Цркве, пошто то није учинио данашњи Свети Синод православне Цркве и да такво држање Светог Синода не одговара и интересима и св. Цркве.

5) да се изведе демократско црквено удружење тако да се измијени Закон и Устав Српске Православне Цркве како би се дало право народу и свештенству да директно учествују у избору свих црквених представника.

Спроводећи ову резолуцију предсједник свештеничког удружења Петар Капичић умолио је Свети Синод да спроведе у живот одлуке донијете овом резолуцијом и изјавио да ће Свештеничка управа преузети управу цркве до доласка администратора и одређивања архијерејског замјеника за кога предлаже члана Црквеног суда у пензији Милана Михаиловића, а дотле да се преписка са епархијом Црногорско-приморском врши преко управе свештенства. Под бр. 1288 од 1. августа 1945. упућен је од Предсједништва Светог Архијерејског Синода телеграм проти Николи Марковићу на Цетињу и питање, је ли згодно и када да Његово ВПреосвештенство Митрополит г. Јосиф учини канонску посјету Цетињу. Истовремено је од Министарства за Црну Гору тражено одобрење да Његово Преосвештенство Митрополит г. Јосиф може отпутовати на Цетиње.

Протојереј Никола Марковић је од вјерске комисије на Цетињу добио писмену инструкцију: "Одговор на Вашу депешу бр. 1288 од 4. августа 1945. коју сте примили из Београда треба да буде: "Светом Архијерејском Синоду Београд. Предлажемо да се придржавате резолуције свештенства црногорског донешене у граду Никшићу 15. јуна т. г. и ми остајемо доследни њеним закључцима". Предње вам достављамо ради знања и управљања. Секретар, свешт. Ђ. Калезић".

Тако је пут Његовог ВПреосвештенства Митрополита Г. Јосифа у Црну Гору онемогућен 10. децембра 1945. године чланови Светог Архијерејског Синода конферисали су са Министром унутрашњих дела Владом Зечевићем поред осталог и по питању нередовног црквеног стања у Црној Гори. У вези са тим разговором одлучено је да се једном преставком замоли савезна влада да се интервенцијом државних власти сузбије самовоља свештеника у Црној Гори, уведе редовно стање и омогући успостава и функција законитих власти Српске Православне Цркве обзиром на законску чињеницу да је Српска Православна Црква једна и нераздељива како у нашој земљи тако и ван територије наше земље на које се њена канонска јурисдикција протеже (б. 2401) зап. 551 и 1945.

Кампања Управе свештеничког удружења и вјерске комисије није престала ни послије објављивања оставке Његовог ВПреосвештенства Митрополита г. Јосифа на администраторство и одлуке Светог Архијерејског Синода из резолуцији свештенства донесеној у Никшићу.

Да би се ова кампања сузбила Црквени суд на Цетињу тражио је изјашњавање свештенства: поштује ли одлуке Светог Архијерејског Синода и хоће ли извршавати наређења Црквеног суда. Позив суда није дошао до свих свештеника, јер се у намјесништвима налазе свештеници које је наместила вјерска комисија и који саботирају рад Црквеног суда и судска наређења не саопштавају свештенству. Извјесни свештеници нијесу примили позив, а они који јесу не смију дати гласа од себе, јер се боје репресалија вјерске комисије као државне установе, ово тим пре што у Црној Гори свештеници примају од државе 2.000 динара мјесечно помоћи...

Ипак упркос свих тешкоћа Црквени суд је успио да организује посао и данас има пуну везу са свим архијерејским намјесницима сем са Колашинским. Сва намјесништва воде кореспонденцију са Црквеним судом и послови с обзиром на данашњицу и тешке последице рата доста нормално теку. Са Колашином није успостављена веза јер је прота Симоновић опозиција.

Вјерска комисија још једнако игнорише постојање и рад Црквеног суда. Неће да одржава службену везу. Одбија пријем званичних аката, па чак и оних аката које је Црквени суд преко ње упутио Министарству просвете по изричном налогу свога Министарства. Тако комисија схваћа своју дужност у питању координације између Цркве и Државе. То велико дјејство има на свештеничко удружење, које још једнако саботира рад суда.

На предлог протојереја Николе Марковића Његово ВПреосв. Митрополит скопски Г. Јосиф, као администратор епархије Црногорско-приморске упутио је предсједнику владе Народне републике Црне Горе апел да се Вјерска комисија не мијеша у унутрашње послове Цркве и да државна власт објави народу и свештенству да је за црквена питања надлежан Свети Архијерејски Синод и Црквени суд (бр. 766/зап. 6 из 1946.).

Доцније је Његово ВПреосвештенство Митрополит г. Јосиф објавио преко "Гласника" позив свему свештенству Црне Горе да се има покоравати наредбама законитих црквених власти и изјаснити се остаје ли уз Цркву или не. Ово је углавном имало добрих последица Сем незнатног броја самовољаца свештенство је позив прихватило и уз Цркву остало. Доласком у земљу Његове Светости патријарха г. Гаврила Његово ВПреосвештенство Митрополит Г. Јосиф дао је у Синоду поново оставку на администрацију ове Епархије што је такође побудило црногорско свештенство на повраћај законитом реду.

(Овај текст представља дио Извјештаја Светог Архијерејског Синода Светом АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ СПЦ О РАДУ ОД 1941. ДО 1947. ГОДИНЕ)

Посланице, бесједе, расписи, текстови и документи - година 1941 >>

// Пројекат Растко / Историја / Голгота Јоаникија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]