Велибор В. Џомић: Голгота Митрополита Црногорско-приморског Јоаникија

Коментари, објашњења и напомене

Коментари, објашњења и напомене

Читалац ове књиге на почетку може уочити да број одабраних и овдје објављених докумената није уједначен. Разлога за то има више. Одмах се мора рећи да је архивска грађа Митрополије црногорско-приморске, у којој се нашао највећи дио докумената, за 1941. и 1944. годину веома оскудна што, пак, није случај са 1942. и 1943. годином. Сматрали смо да ће бити доста занимљивих докумената у периоду март август 1941. године јер су се у поменутом периоду десили значајни догађаји (нпр. склапање пакта са Немачком, ванредно засиједање Светог Архијерејског Сабора СПЦ поводом мартовских догађаја, обарање пакта, априлски рат, слом и капитулација Краљевине Југославије, одлазак Њ. К. В. краља Петра Другог Карађорђевића и Владе за Лондон, хапшење патријарха Гаврила у манастиру Острогу, стварање НДХ и почетак крвавог геноцида у њој, окупација и комадање земље, устанци итсл.). Међутим, у архиву Митрополије се не налази грађа у обиму који се очекивао управо због догађаја везаних за период од уласка партизанске војске у Цетиње до наших дана. Та грађа је, свакако, постојала, али је данас више нема. Сљедећи су разлози за то: прво, у периоду од 1945. до 1947. године у Цетињском манастиру и Митрополији није било епископа, свештенства и монаштва, те самим тим ни органа Митрополије прописаних Уставом Цркве. У манастирске одаје смјестила се злогласна Вјерска комисија Црне Горе. Други разлог лежи у томе што су комунисти припремали судски процес ухапшеном и окованом митрополиту Јоаникију те су добар дио грађе (као на примјер, преписку са Гувернером Биролијем) узели како би на свом "суду" доказали "колаборацију" Митрополита Јоаникија са Италијанима и Њемцима (Доказ тврдњи да су комунисти покупили добар дио документације из архива Митрополије налазимо у књизи "Документи о издајству Драже Михаиловића", (књига 1, издање Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Београд 1946. године). Примјера ради, у тој књизи, бесједа и здравица које је Митрополит одржао у Острогу у јесен 1942. године када је гувернер Бироли посјетио манастир у архиву Митрополије не постоји већ су објављене у "Гласу Црногорца". У поменутој књизи тај документ је објављен у факсимилу, а није се налазио нигдје другдје осим у архиву Митрополије. Уосталом, у току прве двије послијератне године комунисти су опљачкали црквене библиотеке и ризнице у Цетињу). До тог монтираног суђења није дошло јер је комунистички врх у посљедњем тренутку одлучио да се не иде на процес јер би то било контрапродуктивно за нову атеистичку власт и Партију. Због тога су, као што смо видјели, Митрополита убили без суда и суђења. Трећи разлог лежи у чињеници да је Митрополит са свештенством и народом у новембру 1944. године напустио Цетиње и претпостављамо да је дио важнијих докумената понио са собом те је вјероватно и то пало у комунистичке руке послије његовог заробљавања у Словенији. Четврти разлог лежи у чињеници да преостали дио архиве Митрополије у послератном периоду није брижљиво чуван. Грађа је била смјештена у дрвеним ормарима, који су се налазили у некадашњој згради Црквеног суда, а данашње Богословије Светога Петра Цетињскога. У љето 1990. године једна група обијесних младића са Цетиња упала је у напуштену зграду и у свом манијачком дивљању разбацали су, цијепали и палили оно грађу која се ту налазила. На средини те просторије гдје се нашла разбацана грађа, нађен је, чак, и људски измет. Послије тога, оно што је преостало скупљено је и пренијето у цетињски манастир.

1941. година

"ПОНИЗИМО СЕ ПРЕД БОГОМ, А УСПРАВИМО СЕ ПРЕД ЉУДИМА"

Одлучили смо се да на почетку архивске грађе за период од 1941-1945. године објавимо говор који је Његова Светост патријарх српски Гаврило (Дожић) одржао преко београдског радија 27. марта 1941. године, јер је овај говор српског патријарха означио јасан и недвосмислен став Српске Цркве према фашизму и тиранији. Овај патријархов говор имао је велики одјек и велику подршку у јавности. Иначе, овај говор је био и повод за хапшење патријарха Гаврила и његову изолацију и робовање у Хитлеровим логорима.

ХАПШЕЊЕ ПАТРИЈАРХА ГАВРИЛА И ПЉАЧКА МАНАСТИРА ОСТРОГА

У Архиви Митрополије пронашли смо читав предмет од петнаестак страница који садржи изјаве братства и особља манастира Острога, који је Митрополији доставио јеромонах Павле (Павићевић), кога је митрополит Јоаникије поставио за вршиоца дужности настојатеља манастира Острога пошто је старешина манастира архимандрит Леонтије ухапшен са патријархом. Тај корпус изјава и свједочења ће се, ако Бог да, ускоро објавити у посебној књизи.

ДОЛАЗАК ИТАЛИЈАНСКОГ КРАЉА ВИТОРИЈА ЕМАНУЕЛА ТРЕЋЕГ У ЦЕТИЊЕ И ПОСЈЕТА МИТРОПОЛИЈИ

Италијански краљ Виторио Емануело Трећи посјетио је Цетиње. маја 1941. године и том приликом је посјетио и Цетињски манастир. Митрополит Јоаникије га је, с обзиром да је његов долазак био унапријед најављен и да је краљ изразио жељу да присуствује Светој Литургији у Цетињском манастиру, дочекао на улазу у манастир. Митрополит и свештенство су били припремљени за службу, тј. били су у одеждама.

У току облачења у одежде протојереј-ставрофор Никола Марковић, члан Црквеног суда на Цетињу, одбио је да се обуче у одежде и тако сачека италијанског краља. И протојереј-ставрофор Илија Поповић, подстакнут тим чином проте Николе Марковића, у олтару је пред свима скинуо одежде и отказао послушност Митрополиту.

Италијански краљ је присуствовао Светој Литургији и поклонио се моштима Светога Петра Цетињског.

Послије тога, митрополит Јоаникије је против ове двојице свештеника повео дисциплински поступак, али их је казнио благим казнама Николу Марковића укором (М. бр. 2484 од 06. 06. 1941. године), а Илију Поповића опоменом (М. бр. 2484 од 06. 06.1941. године). Разлог за овако благо кажњавање Митрополит је нашао у тешким и несређеним ратним приликама, али је нагласио да је за те и такве кривице обојицу требало предати у надлежност Црквеном суду Митрополије.

Митрополитов дочек италијанског краља у Цетињском манастиру послужио је комунистима као "доказ" његове наводне присности са фашистичком Италијом. Пола вијека је по овом питању прећуткивана чињеница да је Виторио Емануело Трећи био италијански краљ, али и црногорски зет јер је био ожењен кћерком краља Николе Првог Петровића-Његоша. Виторио Емануело је исто тако свечано дочекан на Цетињу и у Цетињском манастиру када је долазио да испроси Јелену Петровић у вријеме краља Николе.

С друге стране, пошто се имала служити Света Литургија Митрополит је са свештенством морао бити спреман за богослужење.

Да је Митрополит Јоаникије био окупаторски слуга он би свакако учествовао у петровданском проглашењу тзв. "Независне државе Црне Горе" коју је у договору са италијанским окупационим силама прогласила Црногорска федералистичка странка на челу са Секулом Дрљевићем. Митрополит Јоаникије је својим бескомпромисним ставом игнорисао такве црнолатинашке, сепаратистичке и антицрногорске идеје и скупове. Такође, он је до смрти остао вјеран ставу Српске Цркве израженом у поруци са ванредног мартовског засиједања 1941. године у Београду као што се и повиновао ставу Светог Архијерејског Сабора СПЦ да сви архијереји Српске Цркве, без обзира на вријеме, прилике и тешкоће, остану са паством до крајњих могућности и са њом подијеле добро и зло и да се, уколико настану тешке прилике по народ и Цркву, управљају по својој савјести.

Зар је Митрополит могао да благосиља италијанску окупацију слободарске Црне Горе када су само у току јула и августа 1941. године у вријеме италијанске казнене експедиције, која је изведена послије устанка од 13. јула, пострадали скоро сви манастири у Паштровићима (опљачкан манастир Дуљево, спаљен конак и вриједна библиотека у манастиру Режевићи, оштећена црква Светога Саве у манастиру Градишту, опљачкан манастир Прасквица и настојатељ одведен у интернацију, опљачкан конак и црквица манастира Превлаке код Тивта, запаљен конак манастира Бијеле код Шавника и убијена мајка јеромонаха која је ту живјела, демолирана, примјера ради, Саборна црква Светог Стефана Дечанског у Мишићима у Спичу код Бара, а црква Светог Великомученика Димитрија у тврђави Хај-Нехај код Бара претворена у италијанску касарну. Даље, наводимо само неке податке, у самом Цетињу је, од стране италијанске казнене експедиције, 20. јула 1941. године демолиран Епархијски дом у коме су били смјештени Епархијски управни одбор, Епархијски црквени суд и Епархијска радионица за свијеће. Поломљен је епархијски намјештај, обијена је и опљачкана каса, запаљена је и тиме дјелимично оштећена архива и епархијска библиотека. Због тога су Епархијски управни одбор и Епархијски црквени суд већ 21. јула 1941. године премјештени у Цетињски манастир, а у Епархијски дом се на силу уселио Ратни војни суд окупационих власти, који је ту остао до капитулације Италије 1943. године, али су, истине ради, уредно плаћали закуп Митрополији прво 3000, а потом 5000 лира мјесечно. Та сума је додијељена свештеничким сирочадима и породицама ухапшених и интернираних свештеника.

Зар је митрополит Јоаникије могао да подржава окупатора и његову власт која је само у току 1941. године, послије извођења комунистичког устанка, интернирала у Албанију свештенике Павла Радуновића, Душана Костића, Андрију Лаковића и протосинђела Варнаву (Бућана) и многе друге Црногорце његове епархиоте за које је пред Богом и Црквом Божјом, људима и историјом био одговоран. Поред њих ту су и имена свештеника Николе Милошевића, Милутина Вујошевића, игумана Бориса (Кажанегре), Павла Врбице, Сима Басекића, Тома Лилића, Луке Радичевића, Новака Јовановића, Благоте Ђуровића, ђакона Манојла Шошкића, Цвјетка Станишића, Филипа Рајковића, Тихомира Балшића, Радисава Бабовића који су мучени, хапшени и интернирани у току 1941, 1942. и 1943. године. Морамо поменути и свештенике који су стријељани од Италијана у одмаздама и то: Богића Јовићевића, пароха ријечко-ободског, Андрију Шиљака, пароха бобовског и Ратомира Јанковића, пароха стречањског. Италијани су стријељали и оне свештенике који су окренули леђа Богу и који су приступили безбожним комунистима или су помагали њихов несрећни јамарски рад и то: Бошка Поповића, пароха горњопољског, Цвјетка Станишића, пензионисаног свештеника из Никшића, Сима Поповића, пароха косорског, Маринка Вујиновића, привременог пароха жабљачко-језерског.

У таквој ситуацији Митрополит није могао да подржава ни фашисте ни комунисте јер као Хришћан, Епископ и Србин није могао да буде ни једно ни друго. Морао је да буде на непрестаној стражи како би народ што боље сачувао од оба зла која су царовала у Црној Гори.

Отуда полувековне комунистичке тезе о Митрополиту као издајнику, разбојнику и окупаторском слуги падају у воду пред овим неспорним историјским истинама.

МИТРОПОЛИТ ЈОАНИКИЈЕ И УСТАНАК ОД 13. ЈУЛА 1941. ГОДИНЕ

Устанак од 13. јула 1941. године није био никакав устанак са у народу уграђеним идеолошким подлогама борбе за совјетију, диктатуру пролетеријата, Комунистичку партију и Јосипа Броза, који је био потпуни анонимус не само у Црној Гори већ широм бивше Краљевине. Био је познат само полицијским архивама као обијач радњи.

Устанак од 13. јула је имао своју предисторију. Водећи се аналогијом може се закључити да су југословенски комунисти били дослиједни поштоваоци одлука и ставова комунистичке Интернационале, јер су били организовани на темељу њених директива, и да су били дослиједни поштоваоци уговора о пријатељству и ненападању који су потписали Стаљин и Хитлер и који је био свуда у пуној важности до 22. јуна 1941. године. Тек од 22. јуна, када је Њемачка напала Совјетски Савез, комунисти су кренули "у бој", али не да би ослободили окупиране крајеве бивше Краљевине већ да би њемачке снаге, које су биле упућене на источни фронт, одвукли на југ.

С друге стране, јасно је било да је народ у Србији и Црној Гори волео своју слободу и чувао је као највећу своју светињу. Отуда му је борба за слободу своје Отаџбине, у данима када се над њом надвијао облак ропства, била прва и најважнија потреба.

Отуда су комунисти нашли за сходно да крену у "борбу", али пре свега са циљем да се, под туђинском чизмом, изведе бољшевичка револуција и успостави диктатура пролетаријата. Таквом народу као што је наш није било тешко презентирати идеју о слободи, устанку и ослободилаштву. Комунистички удио у том устанку, без обзира на сва писања и маштарије комунистичких историчара, био је минималан и агитаторске природе јер комунисти нигдје, па ни у Црној Гори, нијесу представљали никакву респекта достојну организацију јер нијесу били ни бројни ни интелектуално потковани пошто су се око њих углавном били скупили пропали студенти, недоучени ђаци и остали друштвени пробисвијети. Приче о њиховој организованости се не могу одржати јер да су били организовани не би било потребе да у Црну Гору долази проверени партијски кадар, митровачки робијаш и потписник уговора о усташко-комунистичкој сарадњи Јеврејин Моша Пијаде.

Иста мисао била је у главама србијанских и црногорских комуниста = унијети што већу пометњу и у народ и међу окупаторе, убијали су Италијане из прикрајка, палили им камионе, а то ће, знали су, навести Италијане на одмазде, и то крваве одмазде над народом, које су биле праћене пљачком и паљевином српских домова. Народ ће се, да би спасио голи живот, повлачити у шуме, а тамо ће их они сачекати и експедовати у своје редове. Несрећни и злу изложени народ је био потпуно збуњен, а и идеолошки неписмен што се види и по безбројним убиствима свих оних који су се, послије одметања у шуму, успротивили њиховим злочинима, богомрству и неморалу.

Устанак од 13. јула очигледно није планиран на дуге стазе. Апсолутно је било јасно да неких далекосежних успјеха "устаника" неће бити јер је Црна Гора била у италијанском, њемачком, усташком и арнаутском окружењу. То су и каснији догађају потврдили када је доласком шест италијанских дивизија у августу 1941. године устанак сломљен. Истине ради, мора се рећи да је устанак од 13. јула, поред великог зла и страшних посљедица, имамо и једну добру околност. Наиме, устанак је спријечио стварање црнолатинашке "Независне државе Црне горе" под протекторатом Италије.

КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ НАД СВЕШТЕНСТВОМ И НАРОДОМ У ТОКУ 1941. ГОДИНЕ

У току првих дана устанка од 13. јула 1941. године није било већих масовних убистава народа и свештеника од стране комуниста јер, као што је напријед речено, они нијесу представљали никакву снагу и били су у фази организовања, тако да би њихови злочини на почетку организовања одбили народ од њих. Масовна убиства људи, бацање у јаме и убиства истакнутих народних првака и свештеника започела су крајем 1941. године и то послије страховитог пораза комуниста приликом напада на Пљевља. Убијали су и свештенике, и угледне домаћине, и интелектуалце који нијесу хтјели да им се прикључе. Њихови злочини попримили су масовне размјере тек од почетка 1942. године и касније. У току 1941. године убили су следеће свештенике: архимандрита Никодима (Јањушевића) из манастира Жупе, јереја Богдана Церовића, пароха жабљачко-језерског, са сином Драгутином, јереја Нова Делића, избјеглог свештеника из НДХ кога је Митрополит распоред на дужност плашно-пивског пароха (оцу Нову су комунисти извадили очи и из цркве донели Свето Јеванђеље, ставили га пред њега и рекли му: "Читај попе!"), јереја Василија Божарића, пароха рогамско-ђурковичког, архимандрита Серафима (Џарића) из манастира Свете Тројице код Пљевља. Комунисти су покушали да побију многе свештенике, али нијесу успјели јер су се неки, захваљујући Божијој помоћи, успјели спасити (на примјер, свештеници Ђорђије Ивановић из Шавника, Милија Лачковић из Близни, Савић Поповић из Мартинића, Саво Кустудић из Лукова, јеромонах Боривоје (Томовић) из манастира Ћелија Пиперска, Саво Вуксановић из Поља Колашинских, Милош Турчиновић из Чева, Владимир Секуловић из Брскута итд).

Комунисти су свој однос према Светосавској Цркви, Светињама и свештенству изводили из Лењинових ријечи да се, зарад успјеха комунизма на Балкану, Православље и Српство морају уништити.

Митрополит Јоаникије је морао, по својој великој одговорности коју му је Господ у тешком времену додијелио, да нађе начина да заштити угрожено свештенство. Отуда је он морално подржао стварање Националних одреда у Црној Гори 1942. године.

1942. година

ОСЛОБОДИТЕ ЗАТВОРЕНИКЕ БОГА И БОЖИЋА РАДИ

Овај допис Митрополита Јоаникија гувернеру Црне Горе армијском ђенералу Александру Пирцио Биролију свједочи о несебичној Митрополитовој љубави према своме народу и његовом састрадавању са њиме и бризи о свима онима за које је пред Богом, Црквом и Српством био одговоран. Италијани су за њега, нема сумње, били окупатори. Митрополит Јоаникије је на вријеме схватио тежину времена и последице које ће доћи те је још од првих дана италијанске окупације радио на томе да се заробљени пусте на слободу. Тако је, на примјер, италијанска команда издала наредбу да се сви војници и официри Краљевине Југославије који су се 17. априла 1941. године затекли на војним дужностима имају сматрати ратним заробљеницима. У Синодској документацији видимо да су сви војници и официри, које је захватала наредба, пуштени на слободу из уз гаранције и молбе Митрополита Јоаникија.

И овом приликом, поводом Божића, Митрополит пише овај допис Биролију, који је у Црну Гору дошао 26. јула 1941. године умјесто смијењеног грофа Серафина Мацолинија, који је, такође у мају 1941. године, посјетио Цетињски манастир и положио цвијеће на гроб великог војводе Мирка, и моли га да поводом радосног хришћанског празника ослободи затворенике. Овдје, као и на безброј других мјеста, Митрополит ријечју и дјелом свједочи ријеч Господњу која нас учи да нема веће љубави од оне да неко душу своју положи за ближње своје.

Из овога документа се види и однос митрополита Јоаникија и гувернера Биролија. Тај однос није присан, нити је, пак, Митрополит десна рука Биролију (како се пола вијека тврдило). Тај њихов међусобни однос је размеђен многим детаљима јер је Митрополит православан, а Бироли католик, Митрополит је Србин, а Бироли Италијан, Митрополит је духовник, а Бироли војник, Митрополит је духовни отац поробљеног народа, а Бироли представник окупатора. Бироли је поштовао владичанску митру, духовност, културу и интелект митрополита Јоаникија, али да су били тако присни, како су комунисти приказивали, не би било потребе да му Митрополит пише овакве молбе за пуштање заробљених.

Данас је немогуће (барем нама) имати пред очима цјелокупну преписку митрополита Јоаникија и гувернера Биролија. Међутим, једно је сигурно: Митрополит је користио сваку прилику да ургира и да моли да се заробљеници и интернирци ослободе из затвора и логора. У писму Биролију од 28. фебруара 1942. године Митрополит је навео да сви одмјетници нијесу исте врсте и да их има: комуниста, који се дијеле на идејне, из моде, из користи, из незадовољства, националиста, преварених или примораних да им се придруже, па би било добро и праведно, прије него се предузму потребне мјере, упутити народу и одметницима један Проглас, који би у одређеном року донио милост и опроштај онима који се покажу достојним милости и опроштаја. Поред осталог, Митрополит је у том писму истакао да не би ваљало да уз криве страдају и невини и да, ако се мора просипати крв, да се проспе што мање, да буде што мање пустоши, што мање бола, суза и уздаха (М. бр. 274/28. 02. 1942. г.). Даље, Митрополит је 18. августа 1943. године лично уручио писмо генералу грофу Курију Барбазетију, који је 15. јула 1943. године наименован за новог гувернера Црне Горе умјесто опозваног Биролија, у коме га је молио да се поводом имендана италијанске краљице Јелене Савоја Петровић, "а у име хришћанске љубави" изврши помиловање што већег броја затвореника и интернираца. Поступајући по молби митрополита Јоаникија, Италијани су тада ослободили 900 заробљених и интернираних Црногораца.

У Архиву Митрополије пронашли смо неколико десетина молби и петиција (од којих смо неке објавили) које су грађани из разних мјеста Црне Горе упутили Митрополиту. У њима је тражено да се Митрополит заузме код Италијана да се ухапшени ослободе јер су невини. Митрополит је сваку такву петицију, молбу или апел упутио Италијанима са својом гаранцијом и молбом да се ухапшени пусте.

У овом погледу, митрополит Јоаникије је био у сличном положају и имао је улогу сличну улози коју је имао митрополит скопски Јосиф, који је замјењивао утамниченог патријарха Гаврила.

ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА ЗА 1942. ГОДИНУ

У својој посланици за Васкрс 1942. године Митрополит оштро критикује комунизам, али се као духовник и бриљантан интелектуалац враћа уназад и тражи узрок појаве комунизма код нас. Јасан је Митрополитов став: он као епископ Цркве Божије јавно жигоше зло па било оно у Краљевини или под окупацијом.

Ова Митрополитова посланица представљала је и још увек представља кост у грлу партијским историчарима. Тако, на пример, академик Зоран Лакић у својој књизи "Народна власт у Црној Гори" (Издавачи "Обод", Цетиње и "Народна књига", Београд, 1981. године), због које је, по свему судећи, и постао академик, а која је од корице до корице проткана лажима, историјским неистинама и тенденциозним партијско-безбожничким закључцима, на начин, који је својствен једино комунистима и њиховим историчарима, митрополита Јоаникија жигоше као издајника. Лакић је из читаве Митрополитове посланице истргао је свега три и то не цијеле реченице, извукао их из контекста и дао им други тон, како њима, тако и цијелој посланици и Митрополиту.

Лакић је из посланице истргао Митрополитове ријечи да су комунисти узрочници италијанских одмазди, девастација храмова, паљевина, интернирања, затварања по тамницама итсл. Прескочивши све то, Лакић у свом историјском фалсификату наводи Митрополитове ријечи, које опет фалсификује и каже: "Комунисти су ... из засједе пуцали на благе италијанске војнике". А Митрополит је у својој посланици овако записао: "Они (комунисти - прим. В. Џ.) су не само из засједе напали на благе италијанске војнике, већ су има неко вријеме почели пљачкати крваво стечену имовину, она наша мала сиротињска имања, поштено стечена знојем и жуљевима. Последњих седмица почели су и убијати. Све оне који нијесу хтјели да се упишу у комунистичку странку. И убијали су и убијају не само људе, већ и жене, старце и дјецу. Окрвавили су, дакле, руке братском крвљу..."

То је, дакле, цијела мисао и контекст Митрополитових ријечи. Академик Лакић је истргао ријечи које непобитно свједоче о комунистичким злочинима и "указао" нам на Митрополитову благонаклоност према "благим италијанским војницима".

С друге стране, вриједи видјети неоспорну истину. Италијани су били стварни окупатори Црне Горе, али није било масовних стријељања, одмазди, хапшења, интернирања у Албанију и Италију, паљења кућа све до 13. јула 1941. године. Од јулског устанка, пошто су комунисти дали крвави тон тим догађајима, почиње све ово напред побројано чега није било до 13. јула 1941. године. Историјско искуство је посвједочило да су до тада, а и касније, Италијани су у односу на комунисте били заиста благи.

Ова Митрополитова посланица искоришћена је "као доказ издаје" митрополита Јоаникија и 1945. године када се нашла у књизи "Документи о издајству Драже Михаиловића" (књига 1, издање Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Београд, септембра 1945. године). У септембру 1945. године, када је књига одштампана Митрополит је већ био убијен, али цинизам и мржња судија без суда и правде нијесу имали краја. Комунисти су и у овој књизи фалсификовали Митрополитову посланицу и на страни 187 под "докуменат 108" навели:

"Ускршња посланица свему свештенству, драгим мојим сарадницима у винограду Господњем, преподобном монаштву и милом народу..."

"... Ах, срце ми се испуњава јадом и чемером, душа ми плаче кад помислим како је већ више година један дио нашега народа, нарочито омладина, и мушка и женска, отишла путем гријеха, запливала мутним комунистичким водама... мјесто да иду у неку грађанску опозициону странку и законитим средствима руше зло, иду у крајност, у комунизам. Неће еволуцију већ револуцију.

...Мало им је што су извели моралну пустош, већ су 13. јула 1941.г. дигли и крвави устанак који је нашему народу нанио такве ране да их ни деценије неће излијечити. Ту су стријељања, паљевине, затварања по тамницама, пустошења и друга зла. Комунисти су узрочници свега тога. Они су из засједе напали на благе италијанске војнике..."

И овдје се јасно види фалсификовање Митрополитових ријечи и бјежање од истине о њима коју је јавно и храбро Митрополит изнио.

Поред овог фалсификата у поменутој књизи дат је и "коментар" ове посланице. Преносимо га у цјелости.

"Ова инфамна фашистичка ускршња посланица "смиреног молитвеника" Јоаникија само је један специјалан вид "инструкција" и "директива" Драже Михаиловића о "бескомпромисној борби против комунизма", говора и посланица Блажа Ђукановића и Баја Станишића, речи Пирцио - Биролиа, ускршњих посланица Милана Недића, а све је то само рефрен оног што су рекли Хитлер и Гебелс.

Јасан је став овог митрополита издајника који заступа "еволуцију" место "револуције", који тражи да омладина ступа у грађанске опозиционе странке, који борце НОВ назива комунистима, и који се пре свега и изнад свега буни што су ти "комунисти напали благе италијанске војнике", његове господаре.

Митрополит Јоаникије био је врло активан: неуморно је говорио и радио против НОВ, одвраћао народ од борбе против "благих италијанских војника", рушио братство и јединство, слабио отпорну моћ народа, измишљао безбројне лажи против бораца народне војске, с намером да их дискредитује у очима народа, а цинично и бестидно хвалио окупаторе, иако је не само знао за све страховите злочине које су ови починили над народом Црне Горе, већ их је као у горе наведеној посланици и јавно признавао. "Глас Црногорца", орган италијанских окупатора и њихових слугу, ревносно бележи издајничку активност митрополита Јоаникија".

Занимљиви су и историјски догађаји у првом кварталу 1942. године и прилике и утисци под којима је Митрополит написао ову Посланицу. У Црној Гори је сваки дан у том периоду био Велики Петак, а свака стопа њене земље Голгота.

Крајем 1941. године комунисти су почели са организованим убиствима свештеника. Почетком 1942. године комунисти су извршили масовне злочине (да поменемо само Пасје гробље код Колашина, Куново Присоје у Љешанској нахији, Павлов бунар на Беришиној луци, Радовче у Пиперима, гдје су комунисти побили толико људи да се ни број ни имена ни до данас не могу тачно утврдити). У Митрополију су свакодневно стизале тужне вијести о комунистичким злочинима и страдању недужног народа. Затим, вијести о прикључењу једног мањег броја свештеника комунистима што је уносило додатну забуну у народ. Затим, вијести о њиховим крвавим и развратним оргијањима у манастирима Морачи, Ждребаонику и Острогу. Колики је зулум био види се и из тога што су Бјелопавлићи морали да из манастира Ждребаоника измјесте ћивот са моштима Светога Арсенија Сремца, наслиједника Светога Саве, и привремено га смјесте у цркву на Јеленку. У Острогу је 8. фебруара 1944. године одржана по злу чувена "Острошка скупштина" на којој је проглашена "Острошка република" која је "акламацијом" народа, силом доведеног под Острог, припојена Стаљиновој Совјетској Русији.

У таквим околностима формирани су, почетком 1942. године, национални одреди и крајем марта Главни национални одбор на челу са генералом Блажом Ђукановићем.

Митрополит Јоаникије је као човјек духа, морала, вјере, интелекта и културе добро знао шта је комунизам донио великом руском народу Руској Цркви и Русији између два свјетска рата. Знао је митрополит Јоаникије колико су хиљада свештеника, монаха и монахиња убили руски комунисти током и послије револуције. Знао је колико су руских храмова и манастира порушили и гдје се и у каквом положају налазио велики руски народ са својом Црквом под комунистима. Знао је, с друге стране, и за сва зла фашистичке доктрине и за силне злочине Хитлерове Њемачке. Али, Митрополит је савршено био у праву када је уочио да је зло комунизма веће, страшније и опасније од зла фашизма. Али, није могао бити ни фашиста ни комуниста јер су обје идеологије негирале вјеру у Бога. Он се нашао на мјесту преко кога се преломила сва трагика рата. Себе је нашао у томе да путем свога дјеловања као црногорског митрополита и то, прије свега, постом и молитвом, а потом ријечју, дјелом и пером помогне распетом. народу, али и националним одредима који су пред собом имали циљ да прво униште комунистичко, а потом, заједно са савезницима, и фашистичко зло.

Отуда је и такав тон и став митрополита Јоаникија у његовој посланици о Васкрсу 1942. године.

ЗАБРАНА СВЕШТЕНОДЈЕЈСТВА СВЕШТЕНИЦИМА КОЈИ СУ ПРИСТУПИЛИ КОМУНИСТИМА

Митрополит је морао да донесе овакво рјешење јер су поменути без благослова напустили своје парохије и прикључили се безбожницима. Поменути су одбацили крст и Јеванђеље и узели су петокраку и "Капитал" Карла Маркса. Поменути су изругивали Божју вјеру, скрнавили храмове, учествовали на крвавој "Острошкој скупштини", критиковали народ за рачун пропаганде комуниста и вршили чинодјејства за православне и неправославне (као, на пример, молебан за Јосипа Броза и Мошу Пијаде) по налогу Партије. Многи од њих су касније скинули свештеничке мантије, а неки су и послије рата формално носили мантије, али су били кооптирани у рад комунистичке власти.

Оваквих случајева је било и у Србији са злогласним комунистичким поповима Владом Зечевићем, Миланом и Михајлом Смиљанићем, Јевстатијем Караматијевићем и још некима.

Комунисти су дошли и до овог Митрополитовог рјешења. У већ помињаним "Документима о издајству Драже Михаиловића" (стр. 189) цитира се ово рјешење уз сљедећи комунистички коментар:

"Тако је издајник Јоаникије, квалификујући народне свештенике борце да су починили тешке кривице "стварајући саблазан вјерним", уствари квалификује себе и свој издајнички став по коме тешка кривица борити се с народом и за народ. А пример ових правих народних свештеника је "саблазан вјерним", јер је штетан и опасан окупаторима фашистичким господарима митрополита Јоаникија".

"ОМЛАДИНА ЈЕ ИНФИЦИРАНА КОМУНИЗМОМ"

Овај и још неколико вриједних извјештаја свештеника Митрополиту одлучили смо се да објавимо ради опште слике стања у Митрополији и Црној Гори.

САЧУВАЈМО ПЕЋКУ ПАТРИЈАРШИЈУ И УБЛАЖИМО КОСОВСКУ РАНУ

Митрополити Црногорско-приморске митрополије су вјековима, баш као и данас, па и у вријеме митрополита Јоаникија, били егзарси (чувари) светога пећкога трона. Отуда и оваква брига митрополита Јоаникија за Пећком патријаршијом и косовским народом који су се нашли у тиранском јарму Велике Албаније. Отуда су веома значајна ова два његова дописа албанском митрополиту Христифору.

"ОСТРОГ ЈЕ МЈЕРА НАШЕ ДУШЕ"

Посјета гувернера А. П. Биролија од 18. октобра 1942. године манастиру Острогу и Митрополитов дочек Биролија послужио је комунистима да му ставе печат издајника.

У Митрополитовом поздравном говору нема ничег спорног. Све бесједе су објављене у "Гласу Црногораца", бр. 61 од 20. октобра 1942. године. Јасно је да је Митрополит дошао у манастир Острог да би измолио Биролија да ослободи затворене Црногорце. То је и мисао и смисао његових бесједа. Резултат таквог дочека Биролија у манастиру Острогу Јесте тај да је одмах послије те високе посјете ослобођено четири стотине Црногораца, а Свето Јеванђеље нас учи, као што смо и напријед навели, № Је највећа љубав онога који душу своју положи за пријатеље своје.

Комунистима није то било важно јер су они и довели до тога да ти људи буду ухапшени и интернирани те су честитоме Митрополиту овај хумани и хришћански гест приписали као издају. У "Документима о издајству Драже Михаиловића" (стр. 189, докуменат 110) наводи се сљедећи коментар на Митрополитове ријечи поводом његове бесједе у Острогу:

"Од речи којима је Јоаникије поздравио Пирцио-Биролиа тешко је наћи срамнијих и подлијих. Митрополит Јоаникије знао је за нечувене муке којима је био извргнут народ Црне Горе, за хапшења, злостављања, масовна убиства, уништавање читавих насеља, а за што је наређења издавао крвник Пирцио-Бироли, па ипак Јоаникије за његову злочиначку делатност каже да је обележена "великодушним актом милости" и да се показао "велик као човјек, као војник, као државник".

А Пирцио-Биролијева "побожна и херојска душа осјетила је да је право да се овдје у овој нашој највећој светињи заједнички помолимо Господу Богу за вјечни покој и рајско насеље у борбама против партизана заједнички погинулих италијанских и наших бораца". Јасно је да ће такав издајник пити и у здравље сарадника Пирцио-Биролијевих "јунака и витеза брата ђенерала Блажа Ђукановића и његовог изасланика храброг пуковника брата нашега Баја Станишића".

1943. година

"ДВА ПУТА" И "ВЈЕРНЕ СЛУГЕ ПОМЈАНИ ГОСПОДИ"

Ова два текста митрополита Јоаникија објављена су 1943. го(ине у епархијском календару "ОСТРОГ". С обзиром да је цијело подручје Српске Цркве било разбијено и окупирано и да су Српска Црква и њена јерархија била у непрестаном страдању и прогону и да везе између београдске Патријаршије и Епархија нијесу функционисале Митрополит је одлучио да Митрополија припреми и одштампа календар који се састојао из два дијела: календаријума и вјерско-националног дијела.

Овај календар је штампан у, за оно вријеме великом тиражу, и растуран је на подручју цијеле Митрополије, затим у Архијерејским намјесништвима пљеваљском и пријепољском који су, због времена и неприлика, потпали под јурисдикцију Митрополије црногорско-приморске. Митрополит је преко својих веза календар слао у Сплит и Шибеник тамошњим Србима, затим краљици Јелени у Италију, Србима на Косову, у Херцеговину итд.

Као "доказ" служења Италијанима комунисти су нашли да је и цијена календара била у лирама. Црна Гора је била под окупацијом и није Митрополит могао да одређује врсту валуте ни прије рата ни за вријеме рата. Вријеме је и данас показало да су комунисти много већи љубитељи страних валута од динара.

КОМУНИСТИЧКИ НАПАД НА МАНАСТИР ОСТРОГ

Ова два документа имају велику историјску вриједност и биће незаобилазна грађа за све оне историчаре који ће се убудуће објективно бавити проучавањем Другог свјетског рата и братоубилаштва у Црној Гори.

И у извјештају свештеника Милоша Перовића, привременог пароха шобаићког, који је и данас жив, и у бесједи митрополита Јоаникија на четрдесетодневном парастосу страдалим националистима, који је одржан у Цетињском манастиру, види се да су комунисти за овај напад на национални штаб у манастиру Острогу били обилато помогнути од стране Италијана.

Митрополит Јоаникије је на то указао следећим ријечима: "Удружени са олошем из разних крајева и са италијанским војницима, који су их богато снабдјели најновијим оружјем и муницијом, они су дошли под Острог 12. октобра о. г. да потраже оне који су се против њих борили".

Свештеник Милош Перовић на сарадњу Италијана и партизана указује ријечима да су Италијани били комунистичка авангарда.

Очигледно је и јасно како је и на који начин извршен овај напад у коме су пале главе најбољих синова Црне Горе и Брда и то: ђенерала Блажа Ђукановића, пуковника Баја Станишића, Јанка Пајовића, Ђорђија Бецића, Радоја Петковића, Воја Вујовића, Душана Стругара, Јована Стругара, Љуба Радовића, Луке Радуловића, Бранислава Перовића, Мила Вујовића, Вида Петковића, Милутина Рајковића, Илије Поповића, Влада Павићевића, Јова Тошковића, Влада Дамјановића, Миленка Станишића, Војина Станишића, Бора Станишића, Петра Шолаја, Блажа Војводића, Светозара Грандова, Бошка Бојовића и Ђура Бојовића.

Поред многих других доказа и ово је доказ о великим револуционарима који су били вољни да се удруже и са црним ђаволом у борби против Бога, Свете Цркве, Светога Василија и српских јунака.

ВАЖНИЈИ ИМ ЈЕ ЈЕДАН КОМУНИСТА ТУЂИНАЦ НЕГО СВИ СРОДНИЦИ НАЦИОНАЛИСТИ

Ова реченица митрополита Јоаникија у допису Претсједнику Народне управе за Црну Гору и Боку неоспорно свједочи о циљевима и намјерама комуниста у Црној Гори.

Нијесу били важни ни браћа, ни родитељи, ни остали сродници. Важан је био само успјех револуције утемељене на крви и поклању сопственог народа.

Из овог документа видимо и залагање митрополита Јоаникија за пуштање затворених Црногораца из затвора што опет свједочи о његовој жртви и љубави према својој браћи.

РЕЗОЛУЦИЈА СВЕШТЕНСТВА АРХИЈЕРЕЈСКИХ НАМЈЕСНИШТАВА НИКШИЋКОГ, ШАВНИЧКОГ И КОЛАШИНСКОГ

Ова саборна резолуција, коју је потписало двадесет и три свештеника и монаха из три архијерејска намјесништва Митрополије, представља образ и свјетило читаве наше Цркве и њен став према комунистима.

Ова резолуција је била и оптужница митрополиту Јоаникију и свим потписаним и непотписаним свештеницима. Она их је одвела у смрт, али и у вечни живот у Царству Божијем.

Судећи по реченицама и њеном тону претпостављамо да је њен аутор свештеномученик Јован Тодоровић, парох пошћенски, који је, такође, мученички пострадао од оних против којих се ријечју истине борио. Њена актуелност траје и данас судећи по свим догађајима од тада до данас.

И поред великих искушења и трагедија Митрополит је непрестано бдио над свештенством и народом. Трудио се да сваку парохију обиђе, народ укријепи и охрабри, свештенике морално и материјално помогне. Тако је, поред осталог, свештеницима интернираним у логоре слао новчану помоћ, као и њиховим породицама о великим празницима. О томе, као и помоћи другим људима, свједочи безброј сачуваних признаница и реверса.

Важно је напоменути да је Цетињска богословија 1. априла 1941. године престала са радом сходно депеши Светог Архијерејског Синода у којој је речено да се ученици имају оцијенити г да им се сведу годишње оцјене и распусте се кућама. Увјерења није требало издавати, а да наставници богословије до даљњег остану у мјестима службовања (СП Богословија у Цетињу, бр. 411/26. 06. 1941. г.). Богословија се налазила у згради Биљарде, коју су Италијани заузели одмах послије окупације, а комунисти све до данас. Разнијели су добар дио инвентара, обили магацине са храном и инвентаром и све су однијели.

Богословија је прорадила у школској 1942/43. години и то само за завршни разред. Редован рад почео је 17. фебруара 1943. године и трајао је до 12. јуна исте године, када су по одобрењу Гувернера Црне Горе и остали ученици приватно полагали испите. Ректор богословије био је протојереј-ставрофор Михаило Вујисић. Богословија је радила и од 22. 02. до 10. 06. 1944. године.

Послије Италијана у Биљарду су се уселили Њемци, који су, такође, наставили са пљачкањем и рушењем Богословије, али о томе неком другом приликом.

Свештеници који су се, на њихову и нашу жалост, одрекли Бога и Цркве, учинивши то свјесно или несвјесно, и који су пришли партизанима нијесу се одазвали на ниједан Митрополитов позив. Већ у децембру 1943. године Вјерски одсјек и Извршни одбор ЗАВНО Црне Горе и Боке забранио је да се у храмовима помиње име квислинга црногорско-приморског митрополита Јоаникија, а да се свештеници моле за српског патријарха Гаврила (Види књигу "Колашин", Батрић Јовановић и другови).

1944. година

За вријеме бурне 1944. године десило се мноштво догађаја и претпостављамо да би требало бити барем онолико грађе колико и за 1942. и 1943. годину (негдје до 4000 предмета), али, на жалост, документације нема у том броју.

Из онога што данас постоји у архиву Митрополије, види се да је митрополит Јоаникије покушавао да и у онако несређеним приликама у Црној Гори заведе ред у Митрополији. Поред редовног богослужења и канонских посјета парохијама, Митрополит се више него у претходне три године ангажовао на помагању болеснима, сиротима, унесрећенима и сирочадима, као и затвореницима.

Такође, Митрополит је успоставио бољу комуникацију са Светим Архијерејским Синодом, са којим у претходне три године није успијевао да успостави редовну комуникацију.

Документација из ове године показује Митрополита и као духовника, и као организатора, и као администратора, и као хуманитарца који је стајао на челу Црвеног крста Црне Горе. Вриједи напоменути да постоји неколико свезака које је од 1941. до 1943. године водио угледни Србин из Боке Милош Липовац, иначе Митрополитов брат. Милош је са породицом био конфиниран у Цетињски манастир, гдје је остао све до капитулације Италије, када се вратио у Котор. Милош Липовац је у поменутом периоду био лични секретар митрополита Јоаникија јер је био добар организатор, административац и одлично је знао италијански језик. Милош Липовац је многа документа заводио у посебне свеске, а у том послу му је помагала Митрополитова кћерка Марија Мартиновић-Липовац. Из тих свезака, које смо прегледали, а које ће се једнога дана, ако Бог да, транскрибовати и објавити види се и велика Митрополитова жртва за ухапшене и интерниране.

Заиста је данас тешко срести човјека какав је био митрополит Јоаникије и то човјека који једнако осјећа своју дужност према сваком створењу на земљи. Одабрана документа која су објављена у овом поглављу сама за себе говоре и свједоче о овом Божијем човјеку.

ОСТАЛИ НАПАДИ НА МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА

Митрополитов архипастирски рад у Црној Гори био је оцрњен од стране комуниста. Поред безброј лажи и клевета, комунисти су митрополита Јоаникија ставили у калуп цјелокупне наводне издаје Драже Михаиловића.

У поменутој књизи (стр. 192) комунисти кажу:

"Издајнички рад митрополита Јоаникија чини саставни део читавог система издаје ДМ. То се види по томе што је митрополит био окупаторски слуга, што је био одлучно против народа и његове НО борбе, што је у смислу инструкција ДМ водио "бескомпромисну борбу против комунизма" (називајући тако, као и Дража, НОВ), што је глорификовао команданте ДМ у Црној Гори, Блажа Ђукановића и Баја Станишића, што је с њима био у свим акцијама где је требало преварити народ и заједно с њима дочекивао фашистичке команданте. Из читавог његовог рада види се да је он био важна карика у ланцу издаје ДМ у Црној Гори, и да је, уз сарадњу и помоћ Дражиних команданата, помагао окупаторима да поробе народ Црне Горе и да ослабе и униште његову праведну борбу за слободу.

Бивши Митрополит црногорско-приморски Јоаникије био је "легални" заступник издајства ДМ, залажући за то сав сјај митрополитског орната и углед високог свештеничког звања.

Четнички команданти Драже Михаиловића у Црној Гори који су од свог министра избегличких влада добијали директна наређења и инструкције, и митрополит црногорско-приморски Јоаникије, који је помагао Дражине официре и сарађивао са окупаторима, учинили су да је страдање Црне Горе било тешко и крваво, и да су жртве биле огромне.

Сви они заједно су саучесници у тешком злочину издајства Драже Михаиловића".

Послије ових ријечи једино остаје да повјерујемо како су Хрват Јосип Броз и Јеврејин Моша Пијаде више вољели српски народ од Митрополита Јоаникија и осталих свештеника који су побијени "заслугом" црвеног маршала и његових слугу.

НОВА СЕОБА СРБА И НОВИ ЧАРНОЈЕВИЋ

Општа ситуација на европским бојиштима у току 1944. године недвосмислено је ишла у корист наших "савезника". У току љета 1944. године англоамеричке трупе су искрцавањем у Нормандији отвориле западни фронт, ослобођен је Париз и наставили су са наступањем. Прије тога, "савезнички авиони" су, по директним молбама Јосипа Броза, на православни Васкрс 1944. године и послије њега непоштедно бомбардовали све велике српске градове. Од тих бомби страдало је највише Срба, али то и јесте био циљ ове акције.

Митрополит Јоаникије је видио да комунизам улази у српске земље на руским тенковима и да ће врло брзо дођи до слома Њемачке. Митрополит је знао да ће он и свештенство бити први на комунистичкој листи за одстријел. Митрополит је због таквих околности ријешио да са националном војском и антикомунистички настројеним народом напусти Црну Гору. У тој сеоби Срба, која је заиста подсјећала на сеобу Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, било је око шездесетак свештеника из Митрополије црногорско-приморске (њима су се уз пут прикључивали и свештеници из других Епархија до сада позната имена објављујемо у новом свештеном Мученикослову на крају књиге) и неколико десетина хиљада националних бораца, људи, стараца, жена и дјеце.

Митрополит Јоаникије је одлучио да се са овим збјегом пребаци у иностранство и успостави везу са патријархом Гаврилом, епископом Николајем (Велимировићем), епископом Дионисијем (Миливојевићем) и епископом Иринејем (Ђорђевићем). Према подацима до којих смо дошли, Митрополит је Цетиње напустио уочи партизанског уласка у Цетиње, тј. уочи 13. новембра 1944. године. Кренули су у правцу Подгорице (према извјештају протојереја Николе Марковића, члана Црквеног суда на Цетињу, Светом Архијерејском Синоду од 15. августа 1945. године објављеном у књизи "Српска Црква у Другом светском рату" епископа др Атанасија (Јевтића). Митрополит је одлучио да у Цетињу остане свештеник Лука Вујаш, кога је, као секретара Црквеног суда и настојатеља Цетињског манастира, овластио да представља Митрополију.

Митрополит се до краја новембра задржао на подручју између Подгорице и Скадарског језера. Ту се сакупило свештенство и одатле су преко Старог Раса одступили за Босну.

Овај збјег је стигао до Зиданог Моста и ту су, под и данас неразјашњеним околностима, сви побијени. Митрополит је преко Загреба, гдје се налазио штаб Пека Дапчевића, и Земуна спроведен до Београда, а потом у Аранђеловац, гдје је мученички страдао за вјеру Христову и Отаџбину Српску у јуну 1945. године.

О овом периоду историје Цркве Божије у Црној Гори, а послије рата, послије рата, писаће се, ако Бог да, а ликови митрополита Јоаникија и осталих Свештеномученика Црне Горе и Брда представљаће узор будућим генерацијама које ће хришћански и национално мислити и дјелати.

На крају књиге >>

// Пројекат Растко / Историја / Голгота Јоаникија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]