Велибор В. Џомић: Голгота Митрополита Црногорско-приморског Јоаникија

На крају књиге

Завршавајући ово дјело којим се исправља полувјековна неправда према овом Божјем човјеку враћамо се у страшно вријеме када је, како напријед рекосмо, сваки дан у Црној Гори био Велики Петак, а свака стопа црногорске земље Голгота.

Прије скоро двије хиљаде година апостол Петар се, по истинитим Ријечима Господњим и нелажном свједочењу јеванђелском, одрекао Живога и Истинитога Богочовјека Исуса Христа и то га се три пута одрекао прије него што су пијетлови запјевали. У страшним тренуцима, када у најдрастичнијим случајевима долазе до изражаја све људске слабости, многи људи, па били они велики као што је био свети апостол Петар, на коме је Господ саздао Цркву своју, долазе у искушење да се, пред гонитељима Господа и свих Његових сљедбеника, одричу Њега Живога Бога Саздатеља и Спаситеља свијета.

Пред таквим се гонитељима нашао и митрополит Јоаникије. Они који су њега и гонили и убили, и мртво му тијело бензином полили и запалили, гонили су и изгонили, прије свега, Бога из себе и народа коме су, по свему судећи, само именом и презименом припадали. Такви су гонитељи гонећи Бога и Његове слуге заправо гонили себе. Убијајући Бога, а следећи Редитеља разарања и мржње убијали су себе.

Могао је митрополит Јоаникије да преживи и прескочи своју Голготу. Било је потребно само једно, али главно да клекне, да се одрекне свога народа, својих предака, својих Светитеља, своје Цркве, свог призвања и свога Господа. Али, није јер је знао да свједочећи оно што је свједочио иде путем свога Господа који је претрпио крсну смрт на Голготи. Знао је Митрополит да је и суд историје, и то оне праве историје, која је учитељица живота, неумољив је праведан и да ће свакога, па макар и послије пола вијека, ставити на мјесто које му по дјелима припада.

Због тога је остао досљедан Христу Богу и Цркви Његовој, а, самим тим, и народу из чијег је камена поникао.

Исписујући ове редове у очима заискре сузе, а кроз мозак и ум ми навиру питања. Једно од таквих питања односи се на то како би се понашао Митрополит да је, којим случајем, национална војска побиједила? Да ли би и националне власти молио за милост према партизанима који су исто тако били нечији очеви, браћа, синови, ујаци, као што је молио Италијане у току окупације, или би се понашао онако како су се према њему понашали његови тамниоци, мучитељи и убице? Да ли би и Митрополит могао да ужива у убијању своје браће, па макар и одрођене од вјерског и националног имена и имања, као што су уживале његове убице?

Вјерујем и сигуран сам да би се Митрополит понио онако како се његови убице нијесу понијеле. Када би било другачије онда то не би био он брижни и сетни, храбри и хумани цетињски отац и брат, утјешитељ и пријатељ свих убијених, закланих, ујамљених, опљачканих, прогнаних, сиротих, гладних, голих, босих, интернираних, ухапшених, обогаљених.

Митрополит Јоаникије и његово богоугодно дјело излазе пред свој народ послије смрти и послије полувјековне посмртне тамнице јер је и мртав био утамничен. Он је и примјер и путовођа Црној Гори, њеној Митрополији и читавом Православљу. Митрополит Јоаникије ће надахнути и пјеснике и сликаре, и историчаре и научнике, и богослове и свештенике.

Вјерујем да је овдје дат само дио докумената и података о њему и његовом времену јер се у неким тајним подрумима, у које улазе само провјерене главе, чувају и друга документа везана за овог свједока вјере и непоклека пред злом и смрћу.

Нека нас све у Царству Божијем помене овај бесмртни Мученик Свете Цркве Српске.

РАДУЈ СЕ СВЕБЛАЖЕНА И НАМУЧЕНА ДУШО СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА МИТРОПОЛИТА ЦЕТИЊСКОГ ЈОАНИКИЈА И ДУШЕ СВИХ СА ЊИМ И ПРИЈЕ ЊЕГА ОД НЕРАЗУМНЕ И ОДРОЂЕНЕ БРАЋЕ УБИЈЕНИХ И У ЈАМЕ УБАЧЕНИХ ЈЕР СТЕ ВИ СВЈЕДОЦИ ВЈЕРЕ ПРАВЕ И ВАСКРСА ХРИСТОВА.

Манастир Острог,
Пред Св. Илију Пророка 1996.

Велибор В. Џомић

Прилози >>

// Пројекат Растко / Историја / Голгота Јоаникија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]