|
|
 |
Mart GorskiSch’dy (Sk'di)2001Radici, Bojanu, Selmi, Miri
SadržajPrva sveska1995
1996
Druga sveska
1997
1998-99
Prva sveska1995Posed i Ništavilo11/11/95 Od nameštaja imam gvozdenu plavu stolicu, lampu i kauč na rasklapanje koje sam kupio od prethodne gazdarice prilikom odlaska od nje, veliku i malu kašiku, čašu, šolju i džezvu, telefon koji se postavlja vertikalno ali sad leži horizontalno, nož (ubod sporne pčele iz košnice smisla), crno-beli televizor kupljen u T. 1978. (unešen, hvata samo jedan kanal - PBS; iznešen, ćuti u plakaru među nepokretnim stvarima od pamuka), tranzistorski radio prijemnik kupljen u T. 1973. i podešen na 90.3 MHz (na ostalim stanicama krči a i na toj jedinoj na kojoj radi danima isključen prenosi neopozivost), poslužavnik od lima (dar R., B., S. i M.), mašinu za kucanje Smith Corona XL1900 po kojoj kad kucam - mehanički joj se udvaram, činiju, teglu, dvonožan (znači kolegijalan) odnos sa svim tim, ali i nekakve kutije (prazne), nešto knjiga, pogled kroz prozor i (neoprostivo nečujno) razmišljanje.
Kroz radijator polako ide voda, presipa se u krug - čuje se samo to. Nema nikakve druge sile da se umeša u ovaj tok stvari. Kao da je on, kružni obim stvari, najzad pobedio: trijumf mu se u oblosti klati. (Pošto je onoj trojici protagonista nominalne anegdote o vođama, dakle ovde njenih srčanih epizodista, prošli vikend bio prvi susret sa prazninom ovdašnje provincije - Dayton, OH - onda je, da prekrati sebi dan (svojski ga osmisli), sklapač poslova, primarni bankar S. M. u sekundarnom potezu otišao u J.C.Penney (lanac robnih kuća) i kupio par dobrih (solidnih) cipela!; pisar jednih (i to deklaracijskih!) gluposti, A. I., podignute kragne (u mantilu dakle), pojavio se na lokalnoj utakmici američkog fudbala i, pompezno zinuvši u nepoznat sport i neinteresantan predeo, proveo mizerno popodne, a pisar drugih (i to bespućnih!) gluposti, F. T. svoj nedvosmisleno gusanov trag urezao je u treću trećinu tog dana, punog ničega a najviše sramne poslušnosti sve trojice đaka. Jer dan je bio toliko ništavan, u sred kapitalizma, da su i ovi "reformatori" komunizma ostali bez reči, a vešte obrve suvoparnosti podigli još malo na gore). Svet u bunilu sručava se u neki drugi predeo - ovaj predeo ovde samo je moj, niti posed niti zavoljenost prete da ga unište. Ko zna dokle ova situacija ima da traje?
Stvar je u tome, pod pretpostavkom da se i to desi, što se naša potraga za smislom time tek začinje. A ceo smisao neće nam dopasti ruku nikad. Sam, čovek će svoje vreme da dokusuri ili će ono njega. Za sada pobednik se ne zna iako se vrlo dobro zna. * * * 11/12-15/95 Elementi: U sobi je postavljen, pre manji nego veći, "klasičan" radijator sa u belo ofarbanim rebrima od liva, nedvosmisleno jakim. Grejanje mu se kontroliše pomoću ventila. Noću ga, tako, isključim, danju podesim. Pošto kroz njega kruži topla voda, čuje joj se tok, kako curi i kaplje. Znači, iako se u sobi još najbolje ne snalazim, tri su elementa već u vezu dovedena: (kroz gvožđe) zemlja, voda i (kroz njenu toplotu) vatra. Četvrtim elementom po Heraklitu (540-475 g. pre Nove Ere), vazduhom, soba je ispunjena po definiciji tako da, živeći u njoj (sobi) sa sva četiri elementa u dosluhu, to jest saučesnički njima obložen, u meni se kovitla nespokojstvo samo petog - duše. (Od Stare Grčke do danas promenio se jedino način grejanja stana). Kako, međutim, duša nije klasifikovan element niti se uklapa u ona četiri, ne preostaje joj drugo nego da se obavije oko ovog radijatora (od koga je sve i počelo), ugreje se (vatra), očeliči (zemlja), uđe mu u krvotok (voda), preseli u vazduh (vazduh). Pošto je, sa druge strane, ovo zapažanje poteklo iz, kakve takve, utopljenosti sobe, ono pada na ispitu onih koji se smrzavaju ili su se smrzli i, tako, sami postali elementi dostigavši njihov, krajnji stepen rezolucije. Za njih su zemlja, voda, vatra i vazduh tek nekadašnja razbibriga njihovog, od tada, zaleđenog duha. Ustanem, ventilom isključim grejanje, gvožđe se ohlađeno vrati zemlji kroz rudu, nepomična kao nasušni vazduh u neispunjenim plućima samca voda zimogrižljivo stane bez vatre u sebi, vreme je za pusti san. * * * Privid i Suština: Ako je (sve ovo) zadato za razmišljanje - misli se, nagomilane, pretaču van sveta i veka: ni jedno ni drugo razmisliti se neće. Ako je, pak, smišljeno da zavara - ni tu veću vajdu neće imati: zavarano je, tada, i ono što je, to tako, smislilo. Jer, kada sam došao ovde zadnjeg dana tadašnjeg Aprila Proleće je, od tada, svakim danom napredovalo, pregrejalo se odjednom (preko noći) u Leto koje se zatim dugo topilo da bi se (i ono) naglo ublažilo u Jesen i ova se sada, polovinom Novembra, ogoljenog i pocrnelog drveća išibanog hladnom kišom i upornim vetrom, predaje vlažnom snegu, kratkom i sumornom danu, apogejsko-perigejskoj (vrhunski zaokruženoj) noći kroz koju pust Mesec (u borbi sa i samim napuštenim pa ipak korektnim oblacima osenčenosti svile, ublaženosti nikla) proporcionalno hladno sija, dovršavajući opis tako propisanih događaja i predela. Toliko uporne promene doba smišljene su da zavaraju, da mi misao o njima skreće pažnju sa značajnije i nerešivije konstantnosti mog prisustva ovde, da ne bih o njemu (tom prisustvu) mislio. Obazrivo, zato, sklupčan, kroz takozvane promene godišnjih doba padam pažljivo kao kroz vremensku osu večito smanjene pčele, prepoznavši pre ja njeno prašno leglo tamo nego ona moje medno stanovanje ovde, makar koliko da se sa odgovarajućim manirom ona prerušila u moju suštinu a ja u njen privid. * * * 11/16-17/95 Novo jutro ali mu zvuci [neko pali auto, nekakva ptica (mora biti gavran ili vrana - ovo je njihovo doba, Novembar) daleko kriči, još dalje avion iz čujnog prelazi u beščujno stanje (kao voda iz provizornosti kotla u neumoljivost radijatora), periferna svetlost sve bleđe lampe koja sve više šušti jer se sve više gubi, otkucaji sata skinutog sa ruke kao da je i dalje na njoj (sipi vreme iz njega neprestano i u svakom slučaju)] razgolićavaju istu suštinu kao i prethodnog jutra, i onog pre njega. Pogledati kroz prozor ili ne? I u jednom i u drugom slučaju stalni prizor sveta, pogon koji ga održava da se pred nama predstavlja dok lebdi u vazduhu, duhovi umrlih i još nerođenih i duše živih, stena na moru kao silikonska isturenost oveštalosti, tutanj životinja kroz obećavajuću jaru na Južnim Kontinentima i pragmatičnost leda na Severnim, isijavanje svega i svačega a najviše gluposti preko novina, televizije, filmova i radija, očaj i nada, opsena i stvarnost, tvar i prah, govor i ćutnja, pokret i mirovanje, odlazak i povratak, kosmička provalija u koju je, najzad, sve to zajedno sa ovim jutrom smešteno, kroz ovaj prozor već imaju mene unutra pre nego što ja pogledam njih napolju. * * * Usamljenost učvršćuje stav o građanskoj i političkoj besmislici - tišinom stanovanja kao rezidencijalnom potvrdom pregnuća razlažući glavu, sabirajući u njoj i najmanji znak i pokret poremećaja i zatim ga drobeći u osnovnu/početnu prašinu, drži se neprelomljena: vasionska kičma zapravo je ona. Tako se, u samoj kičmi sveta, samoća nalazi bez pogovora. Nikakav naš trzaj ni skok, poklič il' prelom u duši, vekove uredno naslagane tišine neće moći da napusti. Brižljivo se obavijajući oko svačeg što veruje da je remeti, usamljenost se, kao jedina kosmička sudbina, na kraju uvek ispostavi kao konačni račun. Ova moja usamljenost, utapajući se tako u kosmičku opštu, ničim se iz nje ne izdvaja, jedino što, za razliku od vasionske, nema meru. Zato što se samoća vasione poremećuje gušterom, pticom, travom i istorijom a moja, između ovih zidova, ni time. 11/18-19/95 Povodom Emila SioranaU sredu, 22-og Februara 1995, negde oko 9:30 ujutru, prvo ko' vidra prošavši (po čemu je bio prepoznatljiv), zatim naglo se vrativši (verovatno videvši me unutra), hitro uđe u moj ogradak od kancelarije (par ploča), šef odseka F.D. (Desjardins). Otprilike reče (primetih: usplahireno): "U dva po podne treba da se vidimo". Rekoh "u redu" sluteći da, ustvari, nešto nije u redu ali, sa druge strane, želeći da verujem, i kako su sati odmicali sve više verujući da se, ipak, radi o kakvom novom projektu. (Prethodni sam upravo bio završio i tih dana otišao je u proizvodnju. Njime sam postigao i nekakvu značajnu uštedu). Tih nekoliko sati od prepodneva do poslepodneva proveo sam, dakle, u toj vrsti razmišljanja, uz put nešto i radeći. U 2:00 po podne evo ga, reče: "Hajd'mo". Odosmo u jednu sobu, radije sobicu, u koju me je odveo i par godina pre toga da mi saopšti kako će da otpuste s' posla jednog od mojih, i to najboljeg iz grupe, inženjera, i setivši se toga u svakoj sledećoj sekundi naglo sam se prebacivao u taj prošli trenutak, osećajući da mi je spremljeno isto. U toj prostoriji već je sedeo šef kadrovskog odeljenja, W.R. (Roy). Kako uđoh i potražih gde da sednem, prođoh pored njega i nekakvih papira na stolu pred njim i na jednom od njih u magnovenju videh nekakav Februarski ili Martovski datum, tako nešto i, učini mi se, moje ime. Tog momenta bilo mi je jasno da će da me otpuste (u toku dotadašnjih 25 godina rada bez posla sam ostajao još par puta i sam sam odlazio s' jednog na drugi posao više puta (ili zbog daljine, ili povratka u školu, ili profesionalnog interesa), tako da sam radio u odgovarajućem broju preduzeća). Tako se i desilo. W.R. je počeo, uvežbano zagrobnim glasom, da palamudi, F.D. se, doduše u proporciji s' prirodom događaja uozbiljen, jareći uzvrpoljio, mada više u smislu kao kad čoveka snađe nužda, ja ih gledam, čas jednog čas drugog, pravo u oči, sam sebi ne verujući da su oni ti koji mi to saopštavaju, toliko je njihova prethodna i sadašnja imbecilnost upravo trijumfovala. Sve u svemu, otpustiše me, pri tom rekoše da pokupim stvari i odem sa posla do 24-og Februara, petka, 16:00. Za 50 sati. (Njihovo zvanično objašnjenje je bilo da se, na duži rok (dotle sam za njih radio 3 godine), moje ambicije, stremljenja i kvalifikacije ne podudaraju sa njihovim (od preduzeća) potrebama). Da ne dužim priču, imao sam puno knjiga i materijala koje sam trebao da iselim, padala je nekakva ledena kiša, odem do poslovođe u pogonu i od njega pozajmim kolica (kao sanke ali na točkovima), iz dosta puta prenesem stvari do kola i, iz isto toliko puta, prevezem ih kući. Uzelo je od jutra do večeri, sledećeg dana. (Žena zauzeta, deca po školama). Završivši to i pre nego ću, konačno, otići, sednem i svim zaposlenim (par stotina ljudi, početno ime/adresa: AGOETZ, zadnje ime/adresa: TSCOTT) pošaljem preko elektronske pošte (02/24/95, 10:21 A. M.) duh Emila Siorana koji sam, ranije, bio pustio iz boce kucajući, na istom kompjuteru, "Pismo Povodom Gorkog" koje su oni, zajedno s' materijalom koji je, u generalnom smislu, pozivao na pobunu protiv sistema, pronašli tako što su kroz mrežu upali u kompjuter. Napišem i pošaljem, dakle, sledeće: "I, N.,took a liberty, ladies and gentlemen, to choose from "The New Gods/Strangled Thoughts" by Emil M. Cioran, The New York Times Book Co., 1974, for this occasion, in descending order - Ja, N., dame i gospodo, uzeo sam slobodu da izaberem iz "Novih Bogova/Udavljenih Misli" od Emila Siorana, za ovu priliku, od kraja ka početku":
From page 107 (sa strane 107): "Alone, even doing nothing, you do not waste your time - Sami, čak ništa ni ne radeći, vi vaše vreme ne bacate uzalud. You do, almost always, in company - To činite, skoro uvek, u društvu. No encounter with yourself can altogether be sterile: something necessarily emerges, even if only the hope of some day meeting yourself again - Nijedan vaš susret sa vama samima ne može biti potpuno sterilan: nešto neophodno proistekne, čak ako je to samo i nada na ponovni susret sa samim sobom, jednoga dana". From page 92 (sa strane 92):"Confronted with this bug the size of a comma running across my desk, my first reaction was charitable: to squash it - Suočen sa ovom bubom veličine zapete što je trčkarala preko pisaćeg stola, moja prva reakcija bila je dobročinska: smrviti je. Then I decided to abandon the creature to its panic: what was the use of liberating it? - Ali zatim odlučih da stvorenje prepustim njegovoj panici: kakva bi bila korist nje ga osloboditi? Only, I should so much have liked to know where it was going!- Jedino, toliko sam voleo da znam gde je išlo!". Na kraju napišem, ovog puta na Srpskom, iz "Pisma Pukovniku" (naknadnog dela rukopisa "Waterloo Manifesto") - s' prethodnim uvodom: "And...for those of you who understand at least one more language, and in the same order - A... za one od vas koji razumeju bar još jedan jezik, i opet od kraja prema početku": "Mi se ogledamo u onom što nam se čini", st. 96. "Nacionalizam je očajanje obezglavljenog proletarijata", st. 71. "Kosmos, sve što je više lud, sve je manje", st. 53. Pošavši, nakon toga i još par obavljenih poslova, kući, sretoh sekretaricu, nekoliko inženjera, još neko osoblje; sekretarica reče: "Ja ono ništa nisam razumela, ko je taj Cioran, šta si hteo da kažeš?". Ostali su ćutali i brzo se razišli. * * * (Dijagnoza). Nedelja u jutro. Prosit! Niti šta predstoji niti se išta završilo. (Oeil de boeuf - oko bika). (Napolju, nekakva ptica krešti kao da je deru. Mora da je od onih nevelikih, crnih kao ova jesen, ptičurina vazdan nezadovoljnih. Kao da ne zna: di buona volontà sta pieno l'inferno). Dugo se pitam na kakvu me sobu ova podseća. Setih se da, najverovatnije, liči na bolničku sobu. Hôtel Dieu. Iz nekoliko razloga. Pre svega vrlo je bela, toliko da se graniči sa sterilnošću: ne samo što su joj zidovi, tavanica i prozorski okviri beli - i roletne na prozorima su joj bele (kao Eskimski psi, Sibirski psi, pseći trk u Zeitgeist - duh doba, lavež skrivenosti). Zatim - u njoj caruju muk i tišina svojstveni beznadežnoj situaciji u kakvoj bolničkoj sobi. (Iüdicium forme, njena neizbežnost). Konačno - možda sam ja sa svojim uverenjima, pitanjima i neslaganjima zbog kojih sam, uostalom, i dospeo u ovu situaciju, ustvari bolestan i poslat, zato, ovde, jednog prazničnog to jest jeftinog dana kao što je ovaj, koji sam sanjao u hromatski-belom i zatim ga odbacio zbog zamora od blještavosti te složene boje. In bianco. Ut supra. Ut infra. * * * 11/20-21/95 Ranije mi je bilo teže neradnim danima. Prošlo je, tako, nekoliko meseci dok pretprošle subote i nedelje nisam uzeo olovku i papir i opisao ih. (Opisujući dane, ne izneveravamo noći: što zablješti - pocrni, što se zabelasa - odmah se i kruni). Nadam se da će me taj posao držati. (Grozničav preskok nedoumice - evanđelistička opaska anahroničnog komesara smisla). Kada se, radnim danom, vratim u sobu (sad, u kasnu jesen, tada je već mrak), sednem na onu (plavu) stolicu, nešto čitam, ili prosto zurim u (ne)izvesnu (spasonosnu?) tačku - zapisivanje ostavim za rano jutro. Ionako se ranije budim (slabo spavam), pa sednem i zapisujem, kao ovo sad. Obično ne znam šta ću da zapišem ni u trenutku kada započinjem zapisivanje. Stavim datum i gledam ga s’ nevericom (i njega!). (Naravno, mislim se. Stavljam se u borbu). Dok to radim vidim kako se ništavilo povlači. Izlazi kroz prozor ali ulazi na vrata. (Cereka se, moli da ostane). Ustanem i zatvorim vrata: kroz prozor vidim kako, bežeći, još malo se plazi dok izdiše pod perom na putu ka hartiji punoj veštih reči nekog pustog pretka ili, uopšte, starijeg čoveka koji je kroz sve ovo tako davno prošao sudeći po priči koja je samo njegova od sijaset varijanti od kojih je moja ova koja se znatno razlikuje od pristanka na konvenciju ili prerušene pomirljivosti. * * * Za dan, dva, ovde će biti praznik - takozvani “Dan Zahvalnosti" ("Thanksgiving”). Ljudi su se užurbali, naročito oko nabavke tradicionalnog jela za taj svečan dan, ćurke, i ostalih potrepština. (Proteklog vikenda, poslom se obrevši na ovdašnjem, lokalnom aerodromu, teško sam našao mesto na parkiralištu. Navala putnika pred dolazeći praznik bila je primetna: jedni su odlazili, drugi dolazili, kao što se to, uostalom, u takvim prilikama dešava). I ja ću, sutradan, kolima na put, do R., S. i M. Gledaću, ako mogu, da ranije izađem sa posla jer put je dug (oko 700 km) i noć brzo pada, pa da bar delom vozim po danu. (Doći će i B., prvi put ovog semestra). Svi se radujemo. U našoj situaciji dolazeći praznik ima veći značaj nego u uobičajenim okolnostima, skoncentrisanim na pripremu večere od ćurke. (Čak sumnjam da će je R., S. i M. i kupiti. Nije nam toliko do toga). Možda ćemo otići u šumu kod Laurel Creek-a (nije daleko) - tamo smo nekad često šetali, hodali satima. (Imamo priliku opet). Pošto nas je (treći put za zadnjih pet godina) život razvukao na razne strane (u borbi da ga održimo iznad pada u nepokolebljivu sumnju), gledaćemo da ga, za vreme ovog praznika, sastavimo na toj (poput peska u zenici cilja) rastresitoj putanji kroz (kvazistrukturalnu?) šumu kao kroz grčevitu uspomenu punu neopisive namere o konačnom ujedinjenju po dubokom planu neizbrušene mahovine između praznične samoće i dečijeg smeha ispod žila presečenog predela na pola. * * * 11/30-12/04/95 Ima deset dana kako nisam bio u prilici da išta zapišem: sa jednog puta na drugi, treći - idem i sutra; ovog jutra grabim priliku za zapisivanje. Upoređujući konstantnost sobe s’ promenama puta uviđa se nestalnost odlaska nakon sigurnosti povratka. (Da li je trebalo da se ostane? Gde i zašto?). Jer, promena pejzaža, odjednom vidljiv položaj dotle nepoznatog predela, drugačiji pojmovi i shvatanja lokalnog stanovništva (blago prepuštanje postojanosti utvrđenog mesta stanovanja), okolna, lepo smišljena brda i beskompromisnost granita, geološke konstante nepokretnih godina kroz koje (kao kroz perle primordijalnog stanja) plemenitim rezom proseca autoput (za Northfield, VT), zimljiva kap glavne ulice po kojoj luta (i sam se cedeći) nevelik broj vozila i još manje ljudi (Saratoga Sp., NY), nešto preostalih, mokrih ptica koje u ovim, zadnjim danima aktuelne godine pokušavaju da odrede gde je ono, nekada složno ali već dugo izdajničko jato, sva ta, dakle, iskonstruisana naboranost zapravo iste scene potvrđuje da se, ipak, radi o Masci: Belo Lice Neminovne Suštine viri pod njom na svakom od ovih slučajno viđenih mesta (krevelji se iz neviđenih) dok se sa Belim Zidovima Neizostavne Sobe pobedonosno šminka pripremajući se da je pred spavanje skine i mirno sanja svoju malu ali kobnu mudrost da od puta nema ništa dok se ovaj ne sazna. * * * Po (Nebrojenom) Povratku: Vrativši se noćas (iznova dospevši ovde), i tako i ovog jutra sručen u onaj mehanizam stvari koji je prethodno ustanovljen, ne preostaje mi drugo sem saglasnosti, makar i banalnog - mačjeg uklopljenja. (Pomislih kako je to, sasvim sigurno, slučaj opštiji od mog). Kada bismo znali šta nas ovog dana tako tiho čeka, niti bi putovali niti se vraćali. Dovoljno bi bilo samo jedno (ireverzibilnost kao izbor pre sećanja). Ali, u neizvesnosti ishoda, u iluziji popravke i, najviše, u prisiljenosti opstankom (ćelijska uljudnost zapremine hrta), leži pokret: pristanak na spas. Koliko je neminovan, toliko nas stavlja u istu, početnu, situaciju. Ni većeg pokretanja, ni jačeg kaveza. (Jedno drugim kao da se hrani). Zato, nešto već jednom treba uraditi i pobediti, uručiti oružje u ruke nepotkupljivih pobunjenika čim se sve ovo lažno olakša. * * * 12/05-06/95 Stvarnost i Slutnja: Objektivna realnost (stvarnost) je to u tolikoj meri u kolikoj se predstavlja. Gustinom (koncentrisanošću) predstavljanja ona se prva, i zapravo jedina, vidi. Sve ostalo može samo da se sluti. (Ispod kore - jezgro). Kako je, međutim, slutnja najčešće maglovita, iskidana, kratkog daha ili čak trenutna, njen uticaj i važnost sa pravom se zanemaruju u poređenju sa svakodnevnim pritiskom objektivne realnosti iz blizine (drvo, kamen, voda, planina, zver, anđeo) i daljine (dim, brod, sećanje, nebeska tela, potonula nada). Tako da slutnji (prividu, isključenosti iz sveta) ni ne preostaje drugo sem drugorazredne uloge dokle god drvo šušti, kamen ćuti, voda se preliva, planina se isprečava, zver bdije, anđeo spava, dim prekriva, brod se udaljava, sećanje sve je nejasnije - i nebeska tela beznadežno lebde. * * * Našavši se u konkretnom vremenu i situaciji, kakvi god oni da su, i suočavajući se s’ njima u većoj ili manjoj meri, mi se, zapravo, ponašamo lokalizovano, slabo ili nikako razmišljajući da se sve ovo, ili gore, već događalo drugima, i pojedincima i skupinama, u prethodnom vremenu - Istoriji. (Dešavalo se, možda, i bolje ali po pravilu ne većini). Naš trenutni položaj i to što nas ovog časa muči čini se da imaju odlučujući uticaj na nas. U tom smislu mi smo trenutna bića: permanentno smećemo sa uma celokupni, veći protok vremena. Kao da, kako uzrečica kaže, sve počinje i završava se s’ nama. Osećanje pripadnosti nekom dužem toku (dugovečnijem organizmu?) praktično ne postoji. (Jedino su istoričari nešto svesniji toga ali i oni, verovatno, zbog profesionalnog bavljenja time (hronologijom), ne i u suštini). Tako, naša trenutnost, makar trajala celi ljudski vek (što i jeste slučaj), svodi nas na dnevne figure. Jedna figura ovo, druga ono: svaka svoje. Zbir figura, njihovih doživljaja i delovanja danas će da čini ovaj dan. (Kao da jučerašnji ni postojao nije). Kao da u kratkovečnom metežu, dnevnoj pometnji, svekoliko vreme nalazi potvrdu da (i dalje) ćuti. Ne hajući za pripadnost nečemu opštijem (dužem), naš se trenutak nekako jalovo, za kratko, izdvojio iz kalcijumske tišine vremenskog zuba, bez nekog većeg opravdanja. * * * 12/07-09/95 Između: Na savršenoj smo sredini sveta - udaljeni podjednako i od mikro i od makro prostora. Ni bliže jednom ni dalje od drugog. Koliko je jedno malo toliko je drugo veliko. Zureći u jedno ili u drugo, ne videći ni jedno do kraja, naš se položaj učvršćuje u sredini. Tu boraveći, više i ne mislimo o krajnostima sveta. Bavimo se srednjim stvarima. Nikako da nekud prodremo. Kao da nas je nešto namerno stavilo u ovu kutiju srednje veličine i pustilo nas da (samo) po njoj tumaramo. A ono se, za to vreme, proteže sa jedne strane i skuplja sa druge. * * * Prvo ih čekamo da dođu, posle da prođu, takav je naš odnos prema danima. (Nevernost je naš ugovor sa večnošću). Uhvaćeni u njih prvim jutrom, rešavamo ih se opreznije - u ponoć. Valjda će sutrašnji dan nešto promeniti, mislimo. Ali, ništa od toga - vreme ustanovljenosti obazrivo traje, ne trpi različite dane. (Neobazrivo - i skazaljke bi prokockalo). Slaže ih, jednog na drugi, iste. I, u očekivanju sledećeg dana, kada bi nešto drukčije trebalo da se desi, ovaj nam prolazi. Borimo se s njim ili mu se sklanjamo sa puta - u oba slučaja, svojim ravnodušnim proticanjem, on kao da se nečeg drugog i važnijeg seća, dodiruje nas ovlaš. Na zalasku ovog dana jučerašnji su već svi zaboravili, a od sutrašnjeg očekuju čudo. Kako se ono neće dogoditi (a šta ako se dogodi?), ljudi gase lampe i ležu na kraju i ovog dana, koji ih je izdao kao i prethodni, svako u svoj ljupki poraz. (Ovaj dan je za našu porodicu značajniji: M.-i je danas dvanaest godina, mada se naše poimanje vremena ne može smatrati nepristrasnim. Pravilnije bi bilo reći da je 12 puta prošla kroz njen Decembar Sunca, izbeljujući sve pege te zvezde, trčeći za iskusnim psom). * * * (Domet Izbavljenja). Subota je. Četvrta od one, site od Poseda, gladne od Ništavila. (Dok se jedno oštri, drugo otupljuje). Zavejao je, i još pada, veliki sneg. (Kao upravo pristigao iz provincije, očaran gost. Ne prestaje da hvali varku, pravi od nje zalihe). Kroz prozor sobe, predeo se predstavlja lepšim, beljim nego što jeste. (Ništa nije onako kako izgleda). Padajući, sneg prekriva ružnoću, utišava zvuke, crno, mrko i sivo za čudo prelaze u belo. (Znači da su čuda moguća). Na taj način sneg poboljšava izgled i zvuk inače depresivne okoline. Menja joj boju u belju, ostavlja je sve više bez daha. (Da je ne davi možda?). Najzad, potpuno tiha, dospela do krajnje beline, klati se pred prozorom jedna druga vasiona. (Zar je i ta uhvaćena tako prostom zverkom?). Ni traga prljavštini, škripi, sumornom sivilu zimskih dana. (Gde li su se bili sakrili ti lažni delovi polarne lisice?). Sve gušći, sve belji, sve tiši, sneg je ovog trenutka pobedio. Za kratko, dok se ne otopi. I sigurno je u tome, u trenutku lepšeg (ružno traje, lepo bljesne), mudro proračunat domet izbavljenja. Kada bi trajao duže, ni sam se ne bi izbavio na vreme. Čovek sa Usnom Harmonikom12/09/95-II I ne sluteći da ću se (i) ovde preseliti mada sam već stanovao, doduše tek nekoliko meseci, u maltene istom kraju, negde u Avgustu vraćajući se s' posla videh čoveka koji je silazio (zapravo jurio) pešice niz put uz koji se ja penjah automobilom. Bio je topao, možda i pretopao, taj dan, sećam se sada podsetivši se da je na sebi imao pantalone ali ne i košulju. Ličio je na Švabu, Norvežanina, takvog nekakvog tipa - kosa mu je bila plava i oštra. Njegova starost mogla se proceniti na između 25 i 35 godina. Kako smo se mimoilazili, on dakle trčeći niz ulicu, ja vozeći uz nju, poče da maše i gestikulira i, pošto mi je prozor na autu bio otvoren, čuh kako, u trenutku mimoilaženja, uzviknu da su prednja svetla na kolima upaljena (a bio je dug letnji dan, daleko od mraka). Pri tom, nekako je tresao rukama, ponašao se grozničavo te pomislih da je to, možda, neki ludak. (Na ovom automobilu svetla se upale čim se uključi motor, bez obzira na doba dana, ali on to, naravno, nije morao da zna. Niti sam ja, zbog toga, reagovao na tu njegovu, u svakom slučaju dobronamernu opomenu). U međuvremenu, zaboravih na njega. Par meseci posle toga, sticajem okolnosti preselih se upravo u kraj u kome je, ispostavilo se, živeo i on. Kraj se taj sastoji iz stambenih paviljona (ni više, ni manje, urednost stanarske učenosti, stalna larva nedovršene pompe). Od onda ga viđah tu i tamo. Ima neki polusportski crveni auto (Dodge, Daytona), prekriven spreda crnom kožnom maskom, ali slabo ga vozi, tek ponekad. (Znam to jer mu je automobil parkiran na istom parkiralištu gde i moj, to jest videh ga, nekoliko puta, kako ga tu dovozi ili ga odatle odvozi). Takođe ga par puta videh kako i dalje ide, bolje reći trči, verovatno dole do samoposluge, zatim se isto tako ubrzano vraća, sa kesom u ruci. Znači, dok hoda, on ustvari trči, trčkara, tako nekako, upravo onako kako ga i prvi put, u Avgustu, spazih. Mlati rukama žureći, zabacuje glavu, čudi se. U međuvremenu, opet, izgleda da se i on mene prisetio (znači da nije tako lud kako izgleda): kad me vidi mahne mi, zadnji put sam i ja njemu odmahnuo, bilo mi žao. Sve u svemu, mislio sam da je, ipak, lud. (Zašto bi neko normalan, na ovoj strani sveta, nekom mahao, ili ga upozoravao, ili bilo kakvu interakciju napravio sa osobom koju ne zna?). Ali, pre neki dan, zapravo bilo je jutro, pošavši na posao siđem na parking i, dok sam čistio prozore od prvog leda i zadnjeg inja, videh njega i čuh ga pored njegovog automobila. Bio je uzeo usnu harmoniku i u nju svirao, stojeći sa strane automobila koji se upaljen, pretpostavljam, grejao. Jutro je, po običaju, bilo smrznuto - nije ukazivao ni na šta toplije ni horizont tog dana. (Tek se razdanjuje a već se hvata u krajnjoj grešci). A on je nešto svirao, pri tom je pocupkivao to jest udarao, doduše blago (uviđavnost navodne žustrine), petom u asfalt. Zatim naglo sede u svoj crveni automobil i odjezdi, mahnuvši opet. Pomislih kako on uopšte nije lud nego je to celi ostali svet, svakako i ja, podlegavši, bar u nekim trenucima, predrasudama i fobijama tog sveta, ovako zasluženo zdrobljenim jednom običnom veličanstvenom harmonikom, u rasipno praznom sedlu uvek istog, praktično nepomičnog jutra. Simbolizam i Značenje12/10-11/95 Danas je nedelja i istovremeno dvadeset i dve godine kako sam ovde, na ovaj kontinent, došao iz, tadašnje, SFRJ. Razmišljajući o tome (prebirajući po proteklom vremenu), jedan mi se ishod čini verovatnijim od drugih: niti je taj potez po bilo čemu jedinstven niti se jedinstvenost treba pripisati drugim događajima koji su se, za to vreme, zbili. (Stvari su konstantne, bar na ljudskoj skali - isti deo ponavljanja steže nas za ruku a u glavi, bezrazložna, štrči pomna čestitka). U jutro 10-og Decembra, 1973 godine, ispraćen od majke, devojke, sestre, prijatelja i rođaka, otišao sam s' Beogradskog aerodroma. Uveče, oko osam časova, stigao sam u T. (U B. je već bio stigao drugi deo noći: iskrsavao je iz prvog kao vrat iz flaminga već čitava dva sata). Taksista me odvezao u (verovatno njegov omiljeni) hotel "Warwick" (kasnije srušen zbog ubistava i prostitucije u njemu), na uglu ulica Dundas E. i Jarvis. Raspakovao sam jedan od dva kofera koji su, zajedno sa $600, bili sve što sam doneo (posao nisam imao niti sam ikoga znao), uzeo sapun i kalodont, oprao ruke i zube, umio se i sišao na ulicu da vidim kako izgleda. Vazduh je u to doba godine, u tom gradu, oštro hladan (značajno oštriji nego u B.) ali čist (hladnoća kao prva aproksimacija čistoće) i, zapazivši tu prvu razliku, zapazih prvu sličnost: tramvaj koji je prošao bio je nalik onima što smo ih u B., nekada davno, zvali "Belgijancima". (Sve drugo bilo je različito - ta jedina sličnost bila mi je značajna toliko da sam je, znači, upamtio). Naravno, za dalju hronologiju tog vremena u ovom zapisu niti ima mesta niti interesa (a ni opravdanja). Ali, ako bi čovek morao da izvede krunu i esenciju ovog boravka ovde, uključujući i iznalaženje nekakvog objašnjenja u dešavanju svega drugog za svo to vreme (povezanost pojmova i stvari: grozničavost perli oko vrata opasne lepotice), onda bi se ta, vrhovna značenja najradije dala svesti na: osvešćivanje, povećanje svesti i gubljenje svesti. Osvešćivanje u smislu da ovi ljudi ovde i oni ljudi tamo dva su antipoda jedne iste, univerzalne efemernosti (dok se nešto lepše ne desi sa bolom u duši). Povećanje svesti u smislu da ovdašnji sistem vlasti, to jest njegovi pravi korisnici neće prezati da unište svet, iako verovatno time nevoljno i sebe, u slučaju da budu dovedeni u opasnost da budu raskrinkani i dotučeni pre vremena u kome bi mogli da reaguju na uobičajeno prepredeniji (njima svojstveniji) način. (Za to uništenje oni već imaju ali i dalje proizvode sredstva o čijim parametrima i karakteristikama laici, osim kakve popularne uopštenosti, gotovo ništa ne znaju). Gubljenje svesti u smislu da većina ljudi, i u krajevima iz kojih sam otišao i iz većeg dela sveta (naročito na toj strani) ove plave kugle, nije, bar delimično, kroz sve ove godine, postala svega ovoga svesna nego se, u ovom vremenu, nedorasla, aktuelizuje kroz religije, lažne to jest neautentične u odnosu na njene interese političke partije (od nepotističko-kastinskih do direktno izdajničkih), trabunjanja i teorije (proizvedene od ovdašnjih, osorno utegnutih, i tamošnjih, papagajsko snishodljivih, kvazi-intelektualaca i pseudoelite) koje sa pravim stanjem stvari nemaju veze. Toliko, i suviše, o značenju današnjeg datuma pri svođenju njegove sume. Njegovog simbolizma što se tiče: od danas, ove nedelje, ima 109 dana do mog 50-og rođendana što, samo po sebi, ne bi imalo simbolički značaj da moj otac, A. L., pre mnogo godina, dok sam još bio u onoj prvoj zemlji, nije umro u tu nedelju, 109 dana pre svog 50-og rođendana. (Prevršenost ivice u tački). Tako da će, pošto ću svakim sledećim danom, nastavi li se ovako, biti stariji od njegove utvrđene senke u značajnoj šetnji, moje osvešćivanje, povećanje i, konačno, gubljenje svesti njemu tamo (gde se tako hitro šeta, makar se ne znalo kroz šta) da se prikazuje kao sve iskusnija i doraslija aktivnost jednog samca u koju je i sam odjednom neobjašnjivo zapao dok se trudio da me u ovom danu zamisli kako ga se sećam uporno. * * * Potočji, protekao je i ovaj vikend (ponedeljak je ujutro: već ušće a izvor tek što je počeo) - sam sa sobom opet sam pričao. Jeste da me spasava ovo zapisivanje ali pitanje je dokle će i to da traje. Najočiglednije u svemu što nam se dešava jeste kosmička nepristrasnost, čak ravnodušnost. Kao da vasionu more veće brige ili kao da u njoj, što se nje tiče, ni nismo. I verovatno nismo, zbog greške koju svo vreme pravimo: očekujemo da je objasnimo (i da ona, za uzvrat, da znaka od sebe) gledajući u nju (svakog ovog dugonoćnog bljeska) - gledamo u nebo umesto u sebe gde objašnjenje i njena, eventualno dobra volja, svo vreme leže. Nije ni čudo što sa tako neukim posmatračima (vasiona) neće da ima ništa. Da znaju šta rade, setili bi se da su to sa njom razgovarali misleći da govore sa sobom preko pustog vikenda u kosmičkoj sobi. * * * 12/12-13/95 (Saradnici). Primetio sam da ih nema, ali nekako nejasno, držao sam tu informaciju u podsvesti. A onda, pre neki dan, ne znam kako baš o njima tog trenutka da pomislim (verovatno gledajući u zidove po kojima su obično pleli svoju mrežu), uvideh da ih stvarno nema - tih paukova. Bila su dva, nevelika, jedan se peo po svom, drugi silazio niz svoj zid, meni su bila dovoljna dva ostala zida (ni sa njima nisam znao šta da radim): nisam ih terao. Šta su hteli, gde su putovali gore dole svako po svom zidu, da li su možda nešto sakupljali i to onda nečujno slagali, nisam znao. Mislim da su se prvi put pojavili pre dva meseca, nekako oko vremena kada je stan počeo da se greje pa ih je, pretpostavljam, privukla toplota radijatora. (Dotle su, verovatno, živeli od uspomena). Zelenkastog, dvodelnog tela (kao u čoveka), nogu kao u muve samo svilenijih, ponekad žustrih pokreta ali uglavnom mirnih (kao da sporu, i zato temeljitu misao predu), često nepomični - njihov se zadatak znatno razlikovao od mog. Ja sam izlazio i ulazio, bio na poslu, u samoposluzi, išao na benzinsku pumpu kada bi se benzin primakao kraju, nosio se mišlju, slušao kako prolazi voz, šetao po patosu (zurio u daske - umesto da ih olakšava vreme ih, vidim, škripom pritiska), očistio cipele, nagao se nad provaliju kad odatle oni (tamo su, znači, u obrednoj jazbini nestali), koji od svega toga ništa nisu radili, zasijaše malim ali uverljivim očicama ostavivši me da nađem oslonac stojeći na njihovoj mreži: nisu me terali. * * * (Ushićenost). Nekom ko samo cvrkuće i peva (a nije dete ni ptica) ovi zapisi mora da su s' onu stranu uma. Ne znam tačno koliki, ali dobar deo ovdašnjeg stanovništva približno se tako nečemu (cvrkutanju, pevušenju, bujicama smeha, razdraganim konverzacijama uglavnom ni o čemu) bez odgovarajućeg povoda ponaša. (Postoji takva vrsta ljudi i drugde na svetu ali se čini da ih ovde ima više). Naravno da svi oni ne trebaju da očajavaju i plaču, naročito ako nemaju razloga za to, to jest ako im se život koliko toliko odvija potaman. Međutim, i to njihovo, suviše olakšano i bezbrižno razumevanje i shvatanje sveta daleko je od njegove suštine i istorijskog iskustva. Lebdeći i kikoćući se u svemu ovome (dok se lažni mir ruši kao kula od karata, a pobunjenici se gađaju osiromašenim uranijumom (depleted U-238)), slabo utonuvši u nečiju muku osim ponekad, površno i, ustvari, reklamerski, bez većeg obzira za nešto opštije od ličnih interesa i peripetija, sva takva bića trčkaraju okolo kao lažna zvonca. (B. L.: "surface dwellers - stanovnici površine"). U takvom njihovom ponašanju dosta uticaja imaju religija i njene institucije: većina ih odlazi u crkve, lakoća obreda dariva ih samouverenjem - tako rasterećenima dođe im da zapevaju još više. Gledajući ih i slušajući kroz sve ove godine (u početku sam, iznenađen takvim ponašanjem, pomislio kako je to neki nov, nevin, svet), u meni su se osećanja kovitlala od jednog do drugog kraja spektra: od sažaljenja prema takvoj ovčijoj predstavi sveta do ogorčenosti. Ali, sve više, i ono prvo osećanje kojim im se darivala neka vrsta oproštaja (pomozi im Bože, ne znaju šta rade), i ono drugo (ogorčenje), zamenjivana bivaju ocenom o nepopravljivoj nedozrelosti provincijske/malograđanske ushićenosti samim sobom i svojim baršunastim spasom. * * * 12/14-15/95 (Probdevene Noći). "U odlučujućim trenucima cigareta nam može pomoći više od Jevanđelja... U besanoj noći čovek više nauči nego u godinama sna", E. C., "Istorija i Utopija". Da li usled samog sebe, ili usled svega okolo, tek uglavnom slabo spavam, skoro nikako. Probudim se oko ponoći, jedan, dva, nakon toga često više ne mogu da zaspim. Merim misao u mraku.(Meri ona mene). Pomislim kako ni od ove noći kosmos ne preza, naprotiv, proždirući jedno drugo, međusobno se hrane. (Osiguravaju obrok, kosmos noći, noć njemu). Još samo pokrivač što zadržava misao da me se i ona ne otrese. (Kuda god pošla vrati se naježena, da se pod njim zgreje). Ode, tako, do nestvarnog i stvarnog (do živih i mrtvih, zarobljenih i oslobođenih, celih i prepolovljenih), do svega ode što se vidi i što se ne vidi - ali se u istom trenutku vrati, izveštava o nalazu, podnosi referat. (Prevrće se sa jedne strane na drugu, pokušava da se skrasi, buči kao da pada niz ulicu). Ne probudim se (jer nisam ni zaspao) - a već praskozorje. Svaka zgrada i dalje je na svom mestu, iz svake izlaze stanari, podstaknuti navikom. A ja sam, noćas, stvorio odluku o kojoj oni, ispavani, ne slute. Da zaspim u nevreme i probudim se u vreme puno iskopnele ali i podsticajne vere u čudo. * * * Uveče, oko šest, sa sprata ispod mene (ta dva su i jedina u zgradi) čuje se razgovor. (U to vreme sedim na stolici u kuhinji, mislim o spasonosnom rešenju). Dole, u dva susedna stana, žive dve starije žene, starice: pretpostavljam da jedna dođe kod druge da razgovaraju. U početku mi je to odvraćalo pažnju (remetilo tišinu). Kasnije sam se navikao. Uz razgovor, koji je normalne jačine, čuje se i udar kašike u šolju - sigurno, pomislim, dok razgovaraju piju čaj. Reči im se, pri tom, ne mogu razabrati, ne može se razaznati o čemu razgovaraju, priča im se pretvara u jednoobrazne zvučne impulse koji ravnomerno, u kontinuitetu, sve bleđi dopiru do kuhinje u kojoj, ne dospevši dalje od početka, i sam bledim. Nakon pola sata, sat, razgovor se izgubi. (Verovatno se ona što je bila u poseti vrati u svoj stan). To me prene. (Povratim i boju). Sve nerazgovetne reči koje su razgovor činile (ravnodušno, još tada, apsorbovane u zidove), na rastanku leđima okrenute jedne drugima (akcent protoplazme i neizvesnost značenja), ostavljene same sebi ozvaničavaju povratak kuhinjske tišine - smisao im se rasuo i, ako je i postojao, više ne postoji. A u ponovo uspostavljenoj tišini, budnost mi više ne da da zadremam. Prodavnica12/16/95 U kraju u kome živim, da bi nabavili prehrambenu robu, ljudi idu u prodavnicu "Price Chopper" ("Sekač Cena"), unutar malog tržnog centra "Sheridan Mall", na uglu ulica Rosa i Gerling. I sam odem tamo, otprilike jednom nedeljno - vrlo je malo potrebno samcu. Ta je prodavnica, kao i većina njih ovde, tek jedna od sijaset istih u, takozvanom, lancu (istog imena). Ali, i prodavnice istog lanca razlikuju se po uređenosti, kvalitetu robe i čistoći parkinga. Kako je ovaj kraj u društvenom smislu na granici između propalog sloja (ljudi na socijalnoj pomoći) i donjeg nivoa takozvane srednje klase (koga čine uglavnom nepismeni ali vredni radnici (sada u penziji) koji su uspeli da steknu i održe, kakvu takvu, kuću i okućnicu) tako i enterijer i eksterijer prodavnice o kojoj je reč, sem što svojom sumornošću, kičom, nečistoćom i dronjavošću u čoveku jedino stvara želju da, ako je ikako moguće, odavde što pre pobegne, svojim poraznim rezultatom balsamuje i kroti: retko sam gde video toliko ljudi pomirenih sa sudbinom, lošeg izgleda (i fizičkog i mentalnog), otupelih na neke veće podsticaje sem zadovoljenja osnovnih. U prodavnici ima dosta crnaca ali je više belaca. Dođe, tu i tamo, i poneki primerak (očigledno zalutao, u prolazu) srednjeg ili, čak, višeg srednjeg sloja, koji svoje kupovine inače vrše po čistijim, snabdevenijim i pompeznijim mestima. Kako izgled jednog određuje meru drugog i prodavci u prodavnici o kojoj je reč musavi su, nedotupavi i neotesani, otaljavaju posao kako priliči slici i prilici lokacije. (Simptom opštiji od ove priče). Svojom, dakle, neprohodnošću ka cilju, ova prodavnica ne razlikuje se od kraja u kome se nalazi. (Ko je na koga uzeo da liči nevažno je). Samo po sebi, sve je to navika jednog predela, i njegov usud naravno - takvih, i mnogo gorih scena prepun je put po kome svi mi, manje više naviknuto, iskusno tumaramo. ("Travelers destroy what they seek - Ono za čim tragaju, putnici uništavaju", sa B. - ove karte). Užasnost se, u ovom slučaju, nalazi u tome što se postojanje i jednog i drugog (i ovog kraja i njegove prodavnice) odvija potpuno nezavisno i ravnodušno u odnosu na moje ili bilo čije prisustvo ovde ili odsustvo odavde. Kao da postoji jedan veći mehanizam stvari u kome su svi objekti na svojim mestima tako čvrsto ugrađeni da bi tom, neoborivom nepromenljivošću zaštitili predvorje povlašćenih, makar koliko da je i ono iluzorno. Jer jednom, kad sve ovo pukne, iluzija će se raspasti najviše a ova prodavnica samo će se sleći. San - 112/16/95-II Kao, izašavši iz jasno naručenih kočija, nađem se u ovećoj prostoriji na čija se dva ruba, u sumnjivom ogledalu reflektovanog Grčkog slova gama ( ), prirodno (nepogrešivo) nastavljala druga prostorija, otprilike iste veličine, međutim izdignuta za par stepenika preko kojih se u drugu prostoriju ulazi iz prve. Između prostorija nije bilo zida - nalazila se samo mala, ne više od metra visoka, kroz kasnu rukovet izrezbarena nada: drvena ograda. (Tajni delovi istog ambijenta, sumnjiva dvostrukost vlaknaste jednine). U tom donjem delu, gde se nađoh, tiho su večeravali ljudi i žene - kao da se radilo o boljem restoranu. Meni pripade mesto za jednim od stolova: bez čuđenja što nikoga od ljudi za stolom nisam poznavao, geometrijski pravilno, uklopljeno sedeo sam s' njima. Ali na onom, uzdignutijem delu zajedničke prostorije nalazilo se još stotinak ljudi, žena, dece. Muškarci su bili obučeni u frakove (imali su i leptir mašne), žene su bile u dugim svečanim haljinama (ispred belog letnjikovca pijan trem, u tremu crna ruža kasnog otrežnjenja), deca su bila u istoj takvoj, samo smanjenoj odeći, i ona umivena i čista. Gornja grupa nije večeravala, pevala je. Doduše, nije pevala za ove dole što su večerali (te dve grupe ljudi postojale su nezavisno - svaka se samo svojim poslom bavila) nego im se, u gornjoj prostoriji, pevanje odvijalo samo od sebe - u donjoj sam ga čuo samo ja, ostali su nezainteresovano žamorili; večeravali su ne hajući za ovaj, naoko uglađen a ustvari sudbonosan koncert. Svi ljudi, i gore i dole, bili su sa ove, anglosaksonske strane sveta: pevalo se, gore, i tiho pričalo, dole, na engleskom jeziku. Međutim, obrativši veću pažnju na melodiju i reči pesme uvideh, na moje iznenađenje (sa otadžbinskom jezom), da su zapravo pevali, i to lepo, snažno, poneseno, kao vrhunski hor (ti, naizgled obični, mada napadno obučeni ljudi, žene i deca), staru gradsku pesmu s' drugog kraja sveta: "Što se bore misli moje". Pošto su melodija i reči te pesme pouzdan znak razložnog finala (tek ćelija smisla a pun udar srebrnih činela), iščekivanje katarze pre bljeska povećavalo se pre kao šuštanje nego kao zakonit, molekularni udar cilja. Naročito mi je bilo drago to što su opisanu pesmu, oni iz gornjeg dela, već pevali na našem jeziku, prirodno i bez napora.(Dvorečje bezbolnog prolaza stvari, saosećanje sa tišinom, brza i zato nejaka smrt). Ali, umesto krešenda (katarzične zdrobljenosti ispod praska pesme), a u neko doba (pesma je i dalje trajala gore, ljudi za mojim stolom, prepušteni odsutnosti u formi blagog ćaskanja, i dalje su večerali dole), pojavi se, dotle skriven, dirigent hora, priđe meni i reče na engleskom jeziku: "Ti što voliš ovu pesmu i jedini je čuješ, pođi za mnom". Osetivši da tu nisu čista posla, nevoljno ustadoh od stola za kojim sam dotle, razborito slušavši tu lakomislenu pesmu, ćutke sedeo i pođoh za ovim čovekom ka, dotle praznom, stolu za koji, na njegov znak, sedosmo. I tada, dok sam se na naređenje ovoga nerado premeštao, primetih kako dade (pun žutila ovsa) znak onima gore te oni, još uvek pevajući tako lepo zamišljenu pesmu, počeše najednom da se izdajnički tresu, da igraju neku igru sve bržeg ritma, mlatarajući rukama i skačući nogama: nekim muškarcima među njima otkopčane košulje pokazivahu na oznojenim grudima preterane malje, žene podvriskivahu, deca se kikotahu - cela ta skupina ljudi, žena i dece na gornjem delu odjednom je, dakle, počela da se ubrzava skačući i mlateći po vazduhu nasuprot mirnoći pesme koju, doduše, više nisu pevali, pre su je škrgutali. Dvostrukost talasa/čestica prostire se preda mnom, setio sam se posle da sam pomislio. (L.V.P.R. Princ de Broglie (1892-?), videh, obešenjački se smeši ispod elektrona: elegična uskogrudost presutog signala njemu ne liči na smrtnu zarazu).
U očajanju već, pokušam da se setim mehanizma buđenja. Ne vredi, zaboravio sam kako se budi, vidim i pri tom osećam kako me sve otkrivenija prerušenost onih na gornjem nivou i sve potpunija nezainteresovanost ovih na donjem drobe u sve puniju kašiku, sad već ogoljene, Klopke. Ne mogu čak ni da se probudim, panično ustanovim. Kad bih samo mogao da se setim kako se budi, šta mi je, pa to sam znao, i ranije sam svašta sanjao ali sam znao i kako se budi. A sad ne mogu da se setim. U tom snu to mi je bilo najteže - što nisam znao kako da se probudim. Jer, opasnost se sve drskije približavala (kašika Klopke je sve nemelodičnije škljocala), a ja sam bio zaboravio šta treba da se radi da se probudi. Ni sada nisam siguran da li sam se toga setio iz prostog razloga što nam je, obojici, Orkestrator na moje oči naručio kočije za nekakav koncert. St. Ellis Hospital
|
|
*"Necessity or chance Approach not me And what I will is fate |
Neophodnosti, slučajnosti Meni se ne približavaj A šta ću ja, predodređeno je" |
* * *
(Opet je nedelja, ko zna koja po redu i ko zna dokle). Celu noć urlao je vetar, razbacivao polomljene grane po ovdašnjem (lokalnom) dnu sveta da bi ih na kraju oduvao i odatle (gde?); na kraju je nešto značajno polomio i sad celo mesto nema struju. Praktični detalj mnogo veće slike. (Njen medveđi ram). To što će nestanak struje da prouzrokuje nevolje ove ili one vrste upamtiće se više od pomame i besnila (esencije) vetra, od njegovog iskakanja podaničkom lakoćom i vladanja vazduhom u kome, izgleda, pronalazi nešto teže. I uvek je tako, neposredno je važnije od fundamentalnog, koristljivo od akademskog, očigledno od skrivenog, tupost popodneva od urlika osuđenog da iz njega maše, izvijeni jezik varalica od dvodelne iskrenosti Dagona - Boga Filistinaca i Feničana, čovečijeg dela gore, ribljeg dole. Progonjena zver, dakle, Andski Ursus Ornatus očiju punih vetra, noćas raširenih (krila u nade), jutros skupljenih (čas otrežnjenja), u podne otežalih (karavan ispunjenja) pred zidom između rike i stanja, on se (taj udar Carnivora-nske krošnje sveta), okačen granom o veče propeto do idealizovanog visa saradnje, na kraju smestio u istu pećinu iz koje je, nadajući se boljem ishodu, nestrpljivo (nedovoljno mudro) noćas krenuo na posao u kome se, išiban burom ideja, ni virom gravitacije nije rešio bestežinskog stanja.
02/25/96-II
Energija pa Prah: sve sastavljeno je iz toga
(Na primer ova bića: savremen deo Boga)
Nemoguć potez da l' slute ili se bizarno
Mole: privid da l' im se bistri il' im se priviđa stvarno?
Živeti sada, il' juče (ili čak možda sutra)
Kakvog li izbora mnoštvo: ko' da će da se menja
Prepreka ili pogodnost u belom čelu jutra
Uhvaćenog u strmoj belančevini vrenja.
Sedim na noćnoj terasi (u nepoznatoj okolini)
Al' obasjanoj jer, eto, kroz zapanjenu nadu
Gledam: na kraju sveta - on prvi bledi u tmini
I ostavlja nas da hvatamo se jedan za drugog u padu.
07/10/95
Pred hromim očima prolazi nam leto
Ljulja nam se Sunce sve niže i niže
Nekuda daleko sve što beše sveto
Premešta se sporo ka pepelu bliže.
Iza ovog stila (kao iza vetra)
Što se pojačava (topao još uvek)
Ostajemo sami (daleko od centra)
Istopljena svetlost - od sad pa zauvek.
I dok smo mislili kako će da traje
Svih stotinu godina samo ovo doba
Frižiderski šumno na ivicu staje
Freon: led iz oka - pozorišna proba.
Ko se na tom mestu razmekša il' očvrsne
(Na prelazu Mesmerizma u ozbiljnost Bude)
Pravilno će da mu pri odlasku prsne
Snop od misli prut od snopa - Magna Cum Laude.
Ovo leto zadnje nam je (pri ovakvom svetlu)
To što jednom zamišljasmo (da je samo plavo)
Takvo nije bilo: krilo se pred kletvu
S' kojom odlazimo i ja i ti glavo.
08/22/95
Ni na čemu se ne može izvršiti prepravka
Sve se odigralo tako kako se odigralo
Onaj koji je hteo nešto da promeni
Trebao je da deluje ranije.
07/26/95
Kroz nas vreme teče (obara se sat)
(Saginju se žile) uzdiže se vrat
Ko' da će (s' visine) da dosegne sprat
Pred užasom polego': razlog nepoznat.
07/26/95
Da li vas je, ipak, ništavilo spopalo
Ili vam se razum tupo razbukt'o u kamen
Niti ću da saznam zemno niti vaše palo
biće iznad mene podzemno otkriće taj znamen.
Znajući unapred redosled muklih stvari
Ničim sem sobom zavaran, štaviše jako motreći
Kako se To klati iz potiljka iz stvari
Izgovaranjem Ničega padam u nulu reči.
05/24/95
Ubivši se odlučno iz obadva pištolja
Pucajući, dakle, u obe slepoočnice
Smrt bih obezbedio i sa onih polja
Sa kojih tek što su poletele ptice.
Znajući za varku takve opasnosti
(Kao da do sada ništa nije usmrćeno)
Cevi tih oružja okrećem u prosti
Cilj: čitav poraz oslobođen lebdi ushićeno.
Užasnut sa krajnjim rezultatom izbivanja
Al' staložen pravednom upotrebom oružja
Moje se neslaganje spram ovakvog stanja
Samo smrtno urezalo sred lokalnog okružja.
06/05/95
Vasiona je inerciona (uvek-zauvek), longitudinalna (levo-desno), i latitudna (gore-dole). A čovek (humanus), životinja (anima) i biljka (planta: foto-sinteza olako prokockanog popodneva), dezorijentisani su (gore su ili dole, desno ili levo). A u kosmosu: Plouton ili Hades ili Orcus ili Tartarus ili Dis sa zmijom probodenom na dvozubu viljušku, Bog Donjeg (Podkornog) Sveta, stariji jedan čovek, velečasnog i odlučnog stava, sin Chronos-a i Rhea-e, brat Jupiter-a i Neptune-a, muž Persephone (Proserpine), kćeri Zeus-a i Demeter-a (Ceres-a), i, u njemu, istoimena deveta planeta, otkrivena 1930-e godine, prečnika 7600 milja, godine kao Zemaljskih 248 godina, i, na ovoj zadnjoj, vlast i kontrola bogatih, plutokratija (ploutos - bogatstvo, kratein - vladati), i, u njoj, plutokrati, članovi bogate, vladajuće klase, i, u njima, plutologija, nauka o bogatstvu, i, u njoj, plutologisti, studenti plutologije, i, u njima, plutomanija (ploutos - bogatstvo, mania - poludelost), poludelost za bogatstvom, i, pod njima, Plutonis (pod korom svega toga), složen u pokrov samim tim činom.
06/20/95
06/26-28/96
Znajući, zapravo, neznatan broj ljudi u poređenju sa celokupnim (svetskim) brojem, uglavnom iz zemlje odakle se potiče (i one gde se živi, ako su različite), i, takođe, znajući tek zanemarljiv broj stvari u poređenju sa brojem stvari u prirodi, mi ne prezamo od toga da stvaramo zaključke daleko opštije u odnosu na količinu, tojest sumu toga što znamo. (Mada, za nekakav statistički presek, kako se to institutski/suvoparno/knjiški kaže, isečak je često tipičan za celinu, ali slabo ko je i isečku sagledao kraj, utvrdio sastav). Jedan živi ceo život ovde, drugi je možda i maknuo negde, treći se bogami zaputio na sam kraj sveta, svakom od njih u pameti je proporcionalan broj slika, susreta, lica i predmeta koji, i kad je velik, i dalje je mali i - nijedan ne haje: svoju predstavu (cerebrum /cerebellum korteksa jastva) svako kazuje i nudi je kao konačni sud i saznanje o svetu. (Sumnjiva lakoća Sasina, Indijske crne antilope - Antilope cervicapra u sarkofagu bez završnog satena). Već tu, u takvom stavu, leži početna greška. Ili greške možda ni nema? Možda je dovoljno to što je svaki od njih saznao. (Zbog one statistike, poput Satjagre, Gandijeve doktrine istine, pasivno prebačene preko Sanskritske istine (satya), njenog doktrinarnog dohvata (grapha), sa primesama Saturnalija, orgijastičkih zaključaka o životu pod okupacijom). Možda se raznolikost čini većom nego što jeste zbog toga što se, ustvari, periodično obnavlja, baratajući sa relativno malim brojem različitosti, blago ih varirajući. Ali, šta ćemo sa onim što slutimo (a nismo ga videli): šta ćemo sa naglim trkom prema žrtvi gargantuanskog, Rabelais-ovog guštera, letnjom nepogodom u pojmovno nesnosnoj šumi, padom kondora iz kalcifikacije kruženja na obod Svetog Grala (u pehar Wagner-ovog Persifal-a), uletanjem krstarećih projektila sa Jadranskog (pardon, Natovskog) Mora u građanski rat Balkanske krčme i promenom "arhitekture mira" u korist smernih, kvislinških patrona raznošenjem preostalih ideala vernih abonenata krčmara, šta ćemo sa magnetnom burom između Velikog (Ursa Major) i Malog Medveda (Ursa Minor) (karnivorskim bljeskom Fam. Ursidae), šta sa Narodnom Revolucijom, sa smirajem atoma na nula Kelvina - prelazom u mahagonijsku jezu, mineralni drhtaj Magnezije, Tesalijske reči lažnog ohrabrenja.
Mera, po kojoj mi o nekome ili nečemu možemo da pišemo, razmišljamo i izvodimo veće i trajnije zaključke, obavezuje nas na skromnost i nevericu. Ali nas ne oslobađa donošenja jasnih zaključaka u jasnim situacijama u kojima se život, goropadno ili pritajeno, ukazuje u bljesku a ne u čauri od rasplinutih nedorečenosti. Naša mera i naše mišljenje trebaju da budu u skladu sa našom malenkošću, ali ne i sa nerazgovetnim dejstvom bilo kakvih oblika svakakve mogućnosti.
* * *
Pisati o konkretnom ili o opštem? Ovi zapisi bave se potonjim ne bi li izbegli neumoljivo stanje (neizdrživo prisustvo) prethodnog, relativizujući činjenice pravog poretka stvari. (Lišavajući deltoidni list treće strane, uglednom mistrijom nanoseći cement preko cigli duha, šireći krila triptiha u triptychos sobne kocke samca). Kada bi o konkretnom počelo da se zapisuje na uštrb opšteg, zapretila bi opasnost da, pre nego što dođe vreme, zapisivač završi u dvoboju sa svim i svačim, toliko se realnog đubreta nalazi svuda okolo. [Tu ni proždirač grehova (sin eater), osoba koja, za male pare, pojede/popije iz jelovnika/vinske karte pokojnika, čime ga oslobađa grehova, ne bi znao šta bi sa tolikom platom]. Mada i to (konkretno) dolazi na red, iako ne često. Dolazi pod olovku, curi na papir poput insekta koji se, zujeći, ceri iz legla - belosvetskog mraka. Tu - vrije u njemu pomama za korišću, kontrolom i vlašću. Odatle - seje demokratiju: prapotopsku dogmu. (Večiti sinekur, eklesiastički beneficium, bez izlečenja duše). Žari, pali i ubija. (Gađa sa Uranom). Ide, pri tom, u crkvu. (Klanja se Uraniji: ona ga (Ourania, muza astronomije, epitet Aphrodite, ćerka Zeus-a i Mnemosyne - Boginje Memorije i majke, sa Zeus-om, svih muza) uzima u istu, levu ruku u kojoj drži globus pod autoritetom njegovog, eklesiastičkog zla). Proizvodi od oružja i što se zna i što se ne zna. Neda, pri tom, drugima da proizvode isto. (Poraženi pristaju, par još neporaženih ne). Blokira mora i puteve (ne dozvoljava prolaz neposlušnima). Polip jedan, hidra sa sto lica - namesti uvek najlažnije. Drugo mišljenje ne prihvata - samo ga nema, osim profiterskog i vlasničkog. Bičuje (kažnjava), nepokorne izgladnjuje čitave države. (Nije inkvizicija ništa spram njega - igra se narodima, dok su se oni popovi igrali pojedincima). Vlada svetom sve više, sve više! (Održava status quo jer time održava vlast nad poslušnom magmom: ublažavajuća/ulepšavajuća nega ropca - palliative care of death rattle). Ipak, pošto svet ima tačku lomljenja u slučaju časti (ili topljenja, u slučaju da je vulkanskog porekla), i ovo što njime vlada otići će sa njim na dno kada se, zajedno, obeznane (obeznanjen je on svo vreme ali su vremena ista). Iako može da se desi da to (što svetom vlada) bude pobeđeno i pre toga - kada dođe vreme da i nama bude puna duša. (Kao što je njemu njegova - čas puna đavola, čas prazna).
* * *
(Cirkus/Zavesa). Bio je to stvaran cirkus iako je bio nestvaran jer se nije olakšao u nominalnom gegu. Tamo, na onoj poljani između zgrada za stanovanje radničke i službeničke klase, u onom gradu, zapravo njegovom predgrađu, B. B., u onoj zemlji koje više (ni patetično) nema, onih godina (kojih isto nema - više od četvrt veka prošlo je od tada), jednog lenjog popodneva, mora biti nedeljnog i letnjeg (verovatno je tako i bilo), nabasavši slučajno u tako opisanu apotheosis slutnje (preko te poljane prelazivši kao preko ranog akvarela apostates-a), videli smo da dovršavaju šatru, lepe proglas o Predstavi, larmaju bez stida (drsko viču pred bunovnim narodom, probuđenim iz spavanja u bizonski otegnutom času popodnevne ravni - masivnosti stanja), lupaju čekićem i buše, zatežu konopac pri tom, vode jednog konja i dva psa a kao da su na većoj dobiti, probaju kostim tako što zavezuju maramu preko čela (ženske atlete isteruju heliografski sjaj potamnelim, bibliografskim šljokicama, muške tesnoću crnim majicama), puše jeftin duvan i piju mlako pivo dok u gomili s' pristiglim posmatračima ocenjuju da li je šatra gotova ili još nešto treba, namamljuju unutra, cepaju karte, vešaju trapez, međutim traže Glupog Avgusta (nalaze ga u pijačnoj kafani, taman je bio postao nešto od Šekspira, Hamlet ili Otelo, u svakom slučaju nešto tako sudbonosno iako ni za jednog nije nikad čuo, odvlače ga energično nazad), i do te tačke odlažući predveče i, sa njim, početak predstave, najzad je (ti cirkuzanti) otpočeše. Uđosmo i mi. Ali, videlo se od samog početka, ne beše to cirkus od onih baš pravih, da se i ne govori o nekom vrhunskom cirkusu što se, uostalom, za iznenadnost situacije, nije ni moglo očekivati: pre je to bio, da ne kažemo konvencionalnu reč za ovakve prilike - provincijski, neki cirkus pri kraju svojih predstava. I, uglavnom bunovno i sakupljena, protežući se od dosade, publika poče, kako je predstava odmicala, da se osipa. [Neki pođoše do one pijace da kupe lubenicu, drugi odoše u šetnju, treći su bez žurbe (u principu, tada se nije žurilo, to jest tako se predstavljalo) odlazili put svojih stanova u pomenutim zgradama, palili u njima sijalice (već se smrkavalo) i sa balkona pogledavali na šatru odozgo, spolja, zevajući. Još jedna potvrda da za Permanentnu Revoluciju nikad nije kasno]. Sve u svemu, u šatoru ostade tek nešto publike, uglavnom neki Romi (Cigani, inače) u prvom redu [ti su se, ustvari, i dalje iskreno radovali svakom uspelijem potezu (njih slabo šta pomućuje ili su, verovatnije, manje razmaženi), bez okolišenja ističući bele zube u trenutnu radost i iskren smeh, u pobedu dvoglavosti stanja: bicephalous iznuđenog smisla] - uključujući i nas ostalo je, dakle, tek još nešto gledalaca, razbacanih po klupama, zadržanih pre svega setom, nelagodnošću koju bi odlaskom povećali. (Bogosluženje drhtavoj slabosti kanona, bibliolatreia 14 knjiga Septuagint-a). A pred nama, i sami svesni svega, artist, jahač i artistkinja, izvlače preostalo iz sebe - on, zajapuren, izvodi vežbu koja, međutim, liči na onu na školskoj priredbi, onaj drugi jaše konja ali, i on, nevešto (umalo opet da padne), dama sa olupanim obručima krišom uvlači stomak i gleda da neosetno popravi nekada nov, sada iznošen triko, Glupi Avgust briše znoj sa čela umesto da udari na šalu (doduše, u oku mu je bljesnula opisana drama) a onaj sa trapeza jedva doskoči dole, zateturavši se i naglo se poklonivši (da prikrije traljav doskok) već potpuno razređenoj publici, na šta im svima ona dva psa pobegoše napolje a neko iz trećeg reda u svemu tome presamiti se od smeha (on je to tako shvatio). Ipak, nagradili smo cirkuzante završnim pljeskom i dok su oni, i sami svesni da im je ove večeri vreme definitivno prošlo, zaduvani i tim saznanjem uozbiljeni počeli sa svojim rekvizitima ćutke da se povlače, mi smo se (noć je već bila dobro pala) zaputili preko tog i još jednog brda, prema našem kraju (on je i tada bio iza nekih brda - iza kakvih li je sad, pade mi na pamet, kad više nije naš?). O slaboj cirkuskoj predstavi, o melanholiji ostarelih izvođača, o igri kad joj nije vreme, usput smo ćutali. Možda zato što smo osećali da su i uspelije predstave, nekih boljih družina i trupa, pa i velikih, svetskih cirkusa, na kraju i aktivnosti nas samih, tek i samo pomerene u vremenu, i da ono i za njih ima spremnu zavesu.
02/29-03/01/96
Na kraju radnog dana, u 4 popodne 18. Oktobra pre 22 godine, nisam znao šta bih drugo, izabrah da odem u tržni centar Bramalea - iako takva mesta ne volim to mi je bilo najbliže, negde moram da čekam a ovde je u to doba godine uveliko pozno za veće poduhvate. Sedeći u veštačkoj bašti veštačkog restorana sa veštačkom ("brzom") hranom, provedoh uz imitaciju Primula Auricula, u normalnim uslovima Alpskog porekla, sledećih par sati, oko 6 krenuh na aerodrom.
Avion je dolazio između 7 i 8. (Sada je, znači, iznad kopna, nad morem više nije).
(Prelet auerochs-a, divljeg vola Evrope, izumrlog a tako snažne volje, avionskog otelovljenja cilja: Eos-ov doček jutra).
Silazeći kolima niz Dixie Rd., sećam se da mi se to vrtelo u glavi - koordinate aviona, iako nejasne. Pretpostavljao sam da se avion približava (i sam sam išao prema njemu), ali mi nije bilo zamisliv njegov ugao i pravac (trenutni vektor) a još manje sam mogao da zamislim nju, u toj spravi, nakon ovih godinu dana. (Desetoruka Doorga, samo su pisma stizala od nje).
Počeo sam zato da razmatram praktične (vidljive), neposredne i razumljive detalje pored puta - šumu (po obodu ravnice), iz nje naglo izletelo jato dotle smirenih ptica, tačkastu farmu u daljini (u cevi mraka, iz škiljavog svetla kroz njen glavni, kuhinjski prozor, titra život cele jedne porodice koja je kroz sve ovo tako davno prošla, nepristrasno sam mislio).
Takođe mislim da je bilo blago u vazduhu. (Anas obscura, utišan let večeri sveta).
Parkiram auto na aerodromskom parkingu, izađem u pristanišnu zgradu. Buljuk ljudi, mnoštvo rasa. Nisam samo ja u iščekivanju, vidim, mislim kako su iščekivanja ostalih meni nepoznata onoliko koliko su njima moja, držim svoje čekanje za sebe idući kroz gomilu prema nepromenljivom obaveštenju o avionu, elektro-mehaničkom svedočanstvu sve skorijeg i stvarnijeg dolaska.
Tako je, tim avionom, stigla ona. Posle 20 minuta, prvi putnici počeše da izlaze. (Za mene beznačajni, drugima značajni). U čemu će biti (kako će izgledati?). Hoće li se ponašati oholo (prikriveno uplašeno) spram nepoznate okoline i sveta - u takvim situacijama ona to nevoljno radi bez obzira što joj lepo stoji. Ko će koga prvi da ugleda? (Zaraslog u bradu da li će me prepoznati?). Verovatno ću ja nju prvi videti: onaj koji čeka ima bolji pregled, ma koliko nepribran ipak je staloženiji - onaj koji je doputovao još malo se zanosi obećanjima, ispituje tlo nakon što je omirisao vazduh. Mala je i krhka, moraće neko da joj pomogne oko stvari. (Mada može i sama, ko čigra je ona). I šta će reći, sad kad može da priča, kad više ne treba, Siva-ina Durga jedna, da piše pisma.
Vidim je, ona mene još ne. Kavaljerski se šepuri oko nje, pomaže joj da namesti ruksak, fudbalska legenda D. Š. (Kupio joj je i pivo u avionu, stara je to, iz tog dela sveta škola, pričala je posle). Videvši i ona mene, pravila se da joj je normalno; izdala ju je kosa: zatalasala se od trzaja glavom u poverenje. U dugačkoj plavo-crnoj suknji sa zakrpama (Ciganskoj, vagabundskoj, to je tada bilo u modi), nestalna kao obećanje, stalna k'o selidba, koračajući naizgled sigurno a ustvari dolazeći u moju (nesigurnu) čergu, u tamno plavoj svilenoj bluzi (u očima isti onaj al' još više pozelenjen pesak), oplemenjena proteklom godinom kao podrazumevajućom pojavom - nerazdatom strašću, smirenog pokreta do svečane tišine komplementarnosti, ona se radoznalo, uzdrhtalih nozdrva (njušeći veći put), povinovala kao malo sjaja zauvek, verno (kao verenica) verena sa putem od tada do sada bez okolišenja (aksiomatski), zaslužena dragocenost usred sve pometnje.
Od oca mi je bila ostala "Škoda". 1000-MB, crvena, BG-98500.
Tako bi jednom nedeljno otišli na Stadion da startujemo motor, da radi. Sećam se da smo išli po snegu (škripao je pod nogama svež i čist), imajući pred sobom konkretan cilj: obići taj automobil, uključiti motor i pustiti ga da radi (da sam sebi odredi radnu tačku), proveriti nivoe tečnosti i ulja, oceniti izgled karoserije i mašine (osloniti se laktom na uslužni sjaj boje) - bili bi sa svim tim korisno zauzeti pola sata, sat.
Kada je, par godina kasnije, otac umro, ostala je "Škoda" majci i meni (sestra se pre toga udala), tako sam ta kola vozio ja. "Škodom" sam majku vozio do groblja, tu i tamo prevezao bih je do prijatelja i rođaka (jednom odosmo i do Đerdapa).
Sa devojkom i društvom vozio sam se "Škodom" u Novi Sad, Požarevac, Valjevo, Šabac, Pančevo, Obrenovac, na Avalu, u Grocku, Smederevo i, sledećeg leta, preko T. Užica, Zlatibora i Crne Gore, na more: od Kotora do Dubrovnika i nazad.
Sve je to taj auto prešao dok sam ga ja vozio, trajalo je to otprilike godinu i po dana, on sam bio je ušao u petu godinu. Vozio sam ga dosta puta i kod raznih majstora (i moj ujak ga je opravljao), trebalo je svašta popraviti, uvek je nešto falilo. Video je i mehaničara, i električara, i limara, i vulkanizera, i kod lakirera je bio, i kad god se opravka završi izađemo ja i "Škoda" spremni za nov put. (Na šta li smo savršeno tada mislili?).
U "Škodi" smo puno puta sedeli (naročito zimi, a nismo imali gde), pričali, ljubili se R. i ja.
Bili na Adi, gledali reku (tada je to bilo dovoljno), silazili mislima niz nju (tada je to bilo dozvoljeno), gaženjem po šljunku svedočili o jednostavnom rešenju, ubirali divlji cvet kada je najžući, seli na terasu tamošnjeg restorana, ne sećam se o čemu smo pričali.
(Izazovnost flabellum-a pred blokom motora, ventilator od perja, slonovače i metala ispred Pape i Svite Mehanizma Duha (papal flabellum ili liturgical flabellum), rasprostranjenost kretnje kao homološke odrednice cilja - jedan nadasve pošten put kroz dvostruki prostor i sumnjivo vreme).
A onda sam "Škodu" prodao da bih kupio avionsku kartu za ovaj deo sveta.
Zatim smo, u tom delu sveta, kroz sve ove godine promenili nekoliko automobila: prostranijih, bržih i pouzdanijih.
Ali nijedan nas nije odvezao na puteve kojima je ona "Škoda" prošla. Sa njima smo uglavnom ispunjavali dužnosti, uključujući svakodnevne odlaske i povratke sa poslova, doduše išli smo i na izlete pa i na veće puteve ali i to je bilo onda kada dopuste glavniji poslovi i nije ostavilo jake uspomene - većine tih puteva više se ne sećamo.
(Alto-rilievo zakasnele ravni, skulptorsko oslobođenje poranelih reči, i aphasia njihova).
U svemu tome verovatno bi najbliže bilo istini da je "Škoda" bila tek sinonim za jedno doba.
(Takva se doba, naravno, ne ograničavaju na taj automobil, u toj zemlji, i tom vremenu: njihova je univerzalnost nešto kao nemerljivost mnogo veće, zašto ne opravdane, sete - homophylia povratka, istovetnost rase s' plemenskim poreklom, bolećivost klice puta u pećini odlaska).
Tada se pretpostavljalo (koliko neukosti toliko neznanja) da je takav jedan sinonim takvo jedno doba unazađivao (spram, na primer, boljih automobila s' ove strane sveta), ali i takva predpostavka samo je još jedan dokaz naše neskromnosti i proporcionalne ništavnosti, hydria puna savršene vožnje u uredni gest.
03/02/96
To ime sam prvi put čuo jednog leta kasnih pedesetih godina: niz tih zgrada sve više se dizao u vis iz prethodno izbetoniranih ogromnih temelja (mada je u detinjstvu sve ogromno, i prazan prostor Corvus corax-a, artikulacije gavranske istine: "Quoth the raven, Nevermore! - To pevao je gavran, Ne više!", Edgar Allan Poe). Istovremeno, pronela se vest da su ti temelji građeni tako da budu i atomsko sklonište, što je nama, osnovcima, imponovalo onoliko koliko nam je bilo nejasno, to jest koliko je slutilo na fiziku ili hemiju (predmete čija smo imena, sama po sebi impresivna, čuli od starijih đaka), u svakom slučaju nešto što je pozivalo na respekt/poštovanje.
To je bilo na brdu Z. Zatim smo se sa tog preselili na T. brdo, i to, ispalo je, mada u neke druge - baš u solitere. (Niti tu šta može da se sadi, niti bere, naravno ni da se obrađuje - čista gradska, zašto ne proleterska, u svakom slučaju takva jedna priča, bez obzira na druge. Pleonasmus glasina, suvišna težina laži).
Ima ih pet, trokrakih iz perspektive ptice. (Trojeručice Hermes-a Trismegistos-a, učenika Thoth-a, sem naukom zabavljenog još elokvencijom i veštinom, sprovođenjem duša u uredni lift).
(Identičan skup takvih zgrada izgrađen je svojevremeno u Mostaru: video sam ih, pre puno godina, na nekoj slici - koliko su te zgrade, zajedno s' drugima, u ovom ratu ostale čitave, a koliko prošle kao tamošnji most, ne znam).
U ovim soliterima, na T. brdu, živeli smo desetak godina (odavno je to bilo, već duže od dvostrukog tog vremena nismo tamo - ležimo u impluvium-u eruptivne konstante, pod compluvium-om njene male kiše).
I tako smo se, u dobu života u kome se to radi, mi mlađi ustvari formirali, ispade - u soliterima. U gomili vršnjaka, ili nešto mlađih ili starijih, muški deo omladine jurio je za fudbalom po taman završenom ali praktično praznom parkingu, između trećeg i četvrtog solitera (slabo je ko tada imao kola, a i onaj ko ih je imao sklanjao ih je da ne smetaju, ili da ih zaštiti od lopte). Za loptom smo trčali od jutra do sutra (kako se to kaže), tojest do iznemoglosti, dobro smo i igrali fudbal, na momente izvanredno. (Čitava leta prolazila su nam u fudbalskom majstorstvu: megalomanija direktne sreće, trk ubrzan u šut).
Naravno, primećivali smo i devojčice, kasnije devojke. Oni od nas koji su bili klasifikovani kao "pridrživači samoposluge", dobar deo vremena provodili su naslonjeni na izlog te radnje, u prizemlju centralnog solitera, ne propuštajući priliku (zato su tu i stajali) da, pljuckajući i kibicujući, prokomentarišu ulazak ili izlazak gimnazijalki (kasnije studentkinja), dobacujući im komplimente.
(U međuvremenu su igrali karte).
Sve se to odigravalo, kao i u uvek u takvom vremenu i prostoru, ravnomerno: život u soliterima mogao se solidno predvideti, uključujući letnje odlaske na more, sa ferijalcima ili izviđačima. (Lirski pasaži besmrtnosti, regulacija ćelija pre terapije smislom, Ben Bova i njegov rationalis rationalitas).
I smene godišnjih doba učvršćene su bile u Medial-ine ramove između centralnog grejanja u Decembru i otvorenih prozora u Junu, trešenja tepiha u Septembru i odlaska u grad (s' kišobranom u mislima, u Novembru).
Svaki se praznik obeležio, znalo se da neizvesnosti nema.
To jest, tako se mislilo - dok ona (neizvesnost) nije počela. (Verovatno je da u životima većine ljudi postoje takvi periodi - oaze; još je verovatnije da se "predvidljivost" i "odredljivost" takve jedne situacije fonetski luči (kao nestrpljiv sir ili kajmak - iz strpljivog mleka) kao još jedno neiskustvo mladosti. Uostalom, ona zato i postoji, inače ne bi bilo ni kajmaka ni sira).
Stariji, naši roditelji, počeli su da umiru, mi mlađi, da odlazimo.
Soliteri su počeli da se usamljuju.
Drugi vetar sada huči preko njihovih krovova, iako i dalje dolazi iz pravca Zemuna, tojest sa Ušća, tojest odatle odakle se još jedna ista priča, sud dnevnog napora, izlije preko Trisagion-ske ravnice u Triton-ske reke.
Soliteri sad najviše podsećaju, svaki od njih, na starinsku (ogromnu) vilu, od tolikih uspomena (i tolikih strasti) davno oronulu, ne i depresivnu, pre neozvučenu.
Kao kad se zaputimo u stari, poznat vrt, i iz svakog njegovog kipa (kraj isušenog ribnjaka), i iz svake vrbe (kraj crvotočne klupe), rečju iz trošnosti fasade bilo koje od tih zgrada (zaraslih u vrtu braonkastog, belog i matičnog hermelina) - gleda nas samo odsjaj i eho, onaj iz temelja prvih solitera (gde se, iz detinjstva znamo, sve svelo na ove atome), tih nekad značajnih, sada nepotrebnih zgrada, nekad potresenih sada ravnodušnih zbog kog već po redu nestanka tojest bega.
03/03/96
Pokupili smo te autostopere iz New York City-ja na Dušanovcu.
Momak i devojka, u automobilu sam bio ja sa svojom devojkom.
Bio je Januar, ili je bio Februar, ne sećam se tačno, zima je uveliko premrežavala (poroznim indigom serpens-a/ophidion-a) smračene i mokre Dušanovačke ulice: padala je ledena kiša - jedino u šta je kasnije mogla da se pretvori bio je sneg. (Saradnja prirode do statičke sile dna: geometrijska univerzalnost varijanti čvora, kvazi-kristalnost fragmentarne suštine).
Ima tome otprilike 25 godina.
On se zvao Jeff ili Joe ili Jerry ili tako nešto univerzalno, ona se zvala Jenny ili Jane ili Joyce, opet univerzalno. J&J - kao na reklami za nešto prozaično. Svako je od njih dvoje svoj prtljag nosio s' pažnjom na leđima, on u neizbežnim farmerkama (verovatno bradat i kosat), ona u dugoj haljini na cvetove (iako je daleko do proleća bilo), i ona duge kose.
Tada je bio moderan sastav "Jefferson Airplane" ili "Pacific Gas & Electric" ili "Van Der Graff Generator" ili "Vanilla Fudge"ili tako nešto dosta bučno ali relativno siromašnog zvuka u poređenju sa, na primer, virtuoznijim "Ten Years After" ili energičnijim "Iron Butterfly"ili zamagljenijim "Toothy Spook" ili melodičnijim "Deep Purple" (o eventualnoj poruci te vrste izražajnosti i sada postoje dileme), bio je pre toga Woodstock, N. Y., i desile se sve one stvari kasnih šezdesetih godina - ali su se i dalje održavale u trendu tako da je njihova, odatle negde iskočila pojava, podignutih ruku, moleći za vožnju, pri izlasku iz jedne od stropoštano brdskih Dušanovačkih ulica na Autoput za Jug, u tom vlažnom (ni kroz uveličavajuće kapi razumljivom), fenotipskom mraku, bila koliko van prostora i vremena toliko i obavezujuća da se stane i ponudi pomoć.
Uđe, zajedno s' njima, na zadnje sedište automobila led, mraz i kijamet, ovlažiše se automobilska okna dok su raskopčavali jakne, smeštali torbe kraj nogu. Sedoše pozadi, moja devojka do mene napred, ona je bolje znala njihov jezik od mene, uspostavi se razgovor, više smo se mučili da nešto izrazimo nego što smo shvatali jedni druge, ipak dalo se zaključiti da idu u Atinu preko Niša i Skoplja, i da voz može da im pođe iz Smedereva ako mi već idemo prema Smederevskom putu. Prema tom putu baš nismo išli ali sad odlučismo da odemo do njega, treba učiniti i dobro delo i postići još bolji glas o našoj zemlji i njenom gostoprimstvu. A bili su nam i interesantni ti mladi ljudi, naši vršnjaci otprilike - namerismo da, i zbog toga, potrošimo veče na njih. Nije ni Smederevo tako daleko, ako ništa drugo bar ćemo u društvu imati o čemu da pričamo dan, dva, nakon što odvezemo njih na voz.
Za vreme vožnje se ispostavilo (dotle su sve veći delovi prozora počeli da se suše jer sam bio pojačao grejanje, oni se utopljeno raskomotili, radio u autu nisam imao, umesto njega žicom sam priključio neki tranzistorski prijemnik na napajanje upaljača za cigarete što se njima naročito svidelo, taj "tranzistor" je ponešto i hvatao i u naš razgovor sa merom unosio) dakle ispostavilo se ko su oni i odakle su i, kako je već rečeno, gde idu.
Ne mogu da se setim zbog čega su tamo išli ali ispalo je da im je Beograd bio na putu (kako su se stvorili na Dušanovcu i zašto nisu otišli na Beogradsku železničku stanicu, odakle su takođe mogli da otputuju tamo gde su išli, ni toga ne mogu da se setim).
Sve u svemu, već dobro ugrejani i tako s' povećanim raspoloženjem, naši saputnici (vršnjaci) govorili su o sebi i zemlji iz koje potiču i konvencionalne i nekonvencionalne stvari, a pošto smo mi njih ispitivali više nego oni nas, mi o nama nismo mnogo rekli.
Približi se i Smederevo, uđosmo u njega, oni su imali odnekud napabirčen red vožnje za taj njihov (sećam se da je bio motorni) voz, trebalo je bar još tri sata do njegovog polaska, bilo nam je neprijatno da ih tek tako ostavimo na stanici i to baš sad kad smo se zapričali (na njoj voz još nije bio ni postavljen). Upravih zato auto prema Smederevskom centru (sećam se da se sastojao iz pijace, glavne ulice i trga - a iz čega bi drugog), parkiram, izađemo svi četvoro iz kola i uđemo u pravu pravcatu, tamošnju kafanu. (Filozofija Biologije: zemaljski crv Cerion između tačkaste ravnoteže i filetičke postepenosti čaše).
U kafani k'o u kafani - dim, piće, uglavnom muškarci (u ovoj uglavnom u gunjevima), galama, Balkanski spokoj (od danas do sutra). (Vidim: naši saputnici, žmirkajući, njuše drugi svet).
Sednemo sa strane, pogleda nas sto sumnjičavih pogleda, malo i graju smanjiše, ali je odmah potom nastaviše. (Physica Phyllodes-e, papratnog lista gomile u kocki).
Dođe kelner - šta će oni, šta ćemo mi. Neće oni ništa, možda samo čaj i limun - limun nestao, nestao i čaj, zamolim kelnera da nam da još vremena, da se smislimo.
Pitamo ih da li su gladni, nisu. Okreću se, pritom, meškolje, gledaju u gomilu kroz dim i isparenja nagomilana u kafanskoj sali, sa čijeg zida trešti lokalna muzika iz odavno rashodovanog radija - uzalud porede sa basom Brooklyn-a i tenorom Bronx-a.
Zatim rekoše kako bi po jedno piće. Evo ga kelner odmah, rekoh mu po piće. Ali gleda nas, pilji maltene, grupa iza našeg stola prema centru sale, osluškuje, pokušava da razabere. Prevlače rukave masivnih zimskih odeždi preko oznojenih čela (naši seljaci ni u kafani ne odlažu teška utopljavanja: kapute, vunu i, uglavnom ovčije, krzno - posledica večitog nepoverenja, čak i prema očiglednoj toploti), došaptavaju sumnju u pogledu jezika koji ne razumeju, dok ne ustade jedan i ne upita: "Odakle su ovi". Rekosmo mu. Nije prošlo minut, dva, evo ga kelner, nosi posluženje, piće. Nismo naručili sve to, kažemo. Niste vi ali jesu ovi, reče i pokaza na ljude iza nas. Utom, digoše oni svoje čaše: nazdravlje, nazdravlje - kud ćemo šta ćemo, otpozdravismo. Rekosmo stečenim saputnicima o čemu se radi, o poreklu hrane i ovog uz nju. Okrenuše glave prema ljudima u sali, klimnuše, rekoše na Engleskom hvala. Uzvratno, priđoše jedan ili dvojica iz kafane, kucnuše se sa nama, potapšaše ove mlade ljude s' drugog dela sveta i poželeše im lepo proputovanje.
I dok su od njih naručeni i plaćeni hrana i piće za našim stolom nestajali, ovi što su to naručili i platili izgledali su jako zadovoljni.
Dođe vreme za voz, pozdravismo se sa kafanom, zahvalili smo im se još jednom. Smestili smo putnike na voz, javili su se telefonom iz Atine. Više se nismo čuli, od onda. (Zanemela naboranost palme, Brazilska Copernicia cerifera- i na daljinu se luči poput povećane sveće).
Setivši ih se sada, kada se desilo sve što se desilo, mislimo kako su Jeff ili Joe ili Jerry i njegova Jenny ili Jane ili Joyce na našoj strani, tojest kako sa gnušanjem odbijaju onu podržavanu iz zemlje iz koje su išli u Atinu preko Smedereva.
A možda o tome i ne misle, možda o bombardovanju, krstarećim raketama i uranijumskim projektilima (zabranjenim nekakvim konvencijama, doduše - ali ko je ikada kom silniku stao na put Ženevskom konvencijom umesto kontra silom) koje je njihova zemlja sručila na narod (za sada njegov zapadni deo) koji im je, nekad davno, u odlučujućem trenutku, (bez patosa) otvorio srce - nemaju čak ni mišljenje. To ne bi bilo iznenađenje, mada bi bilo (koje po redu) razočarenje. Jer, Smederevski put - bio je put njihovih života. Ne zbog hrane i pića, niti zbog prevoza u (univerzalno) hladnoj noći, nego zbog nade koju su, bežeći, na njemu našli. (Četvororuki Yama i Gyak, sučeljeni na ulasku u duh, u Schrödinger-sku Mašinu - punu fizike golfa kao protokola Gaea-Gaia-Ge putanje, Tellus-ne završnice Zemlje).
Ukoliko bi želeli da u njih (J&J) poverujemo (da im damo šansu), dopustićemo da zato nisu išli na Beogradsku stanicu, ocenivši taj grad još tada (predviđajući njegovo ponašanje za 25 godina), opredeljeni za gorštački sokak sveta - iskrsli daleko od njegove glavne ulice. Nažalost, mnogo je verovatnije da ti ljudi (J&J je, naravno, samo ona prozaična reklama) ni ovaj put svoj glas neće dići protiv bezočnosti, zločinstva i varvarizma nanesenih oružjem njihove zemlje jednoj od tri strane u građanskom ratu (čime je, efektivno, to postalo oružje druge dve strane) u zemlji kroz koju su onda van eklipse prošli - za njih zato više nema mesta u kafani u centru Smedereva.
* * *
03/04-06/96
Idemo ispočetka - ponedeljak. (Prima facie Primianist, sledbenik Donatus-a šesnaest vekova, na prvi pogled šizmatik/raskolnik, a vođa cele nedelje od tada).
(I to je bolje od zanemelog nedeljnog popodneva iz koga se juče samo virus tišine spustio niz grleni konac).
Ovaj je (ponedeljak) osvanuo (opet) pod snegom. (Sad će, još malo, ljudi početi da ga čiste, sa automobila ili ulice, svejedno, uvek im je na putu).
Mada, izduženo lice jutra (sve belje i belje), nudi i druge mogućnosti.
Da se prelije preko epitome-je (da iščupa iz sna onog koji sanja), da propusti dva jata zapućena u bolje krajeve (po običaju, u suprotnim pravcima), i da se, otresavši inje sa uslužne Erato-e, lirske muze amatorius-ne, prevali u solidan radni dan.
Ulovljen i sam tako opštim momentom, sve mi je to (šta to?) proletelo kroz misli u početnom trenutku ali, opet, nisam mogao potpuno, bez rezerve (s' odobravanjem) da mu se (tako namah) priključim u ovom Martu, jer sam bio sanjao da sam umro u onom Maju.
Kao, dođem na pijacu (da kupim šta treba), a prodavac, ruku (u rukavicama) zavučenih u brdo naglo ulovljene i drsko bačene ribe (i same otpisane tako) reče mi: "Pa Vi ste onomad umrli, zar Vam je do ove kupovine". (Leitourgia ribljeg kraja, dramska zavojitost serpentine radnje).
Sa skepsom i nepoverenjem, dakle, ustao sam, stavio šećer u čaj, pravio se da ga tobož' pijem: gledao sam se kako poslujem po kujni kao da sam to stvarno ja a ne neko drugi.
Danas je 24 godine kako je umro otac - šta još tako drastično treba da se desi pa još toliko vremena tako mirno da prođe? Sve što se desilo (od tada do sada), upravo je svim tim (divljim mirom overene berbe: prvim jagodama Bergman-a pod sedmim pečatom von Sydov-a) te godine prepunilo - toliko da su se (otežale od plotunske jeke) kao prazna burad otkotrljale niz strmu ulicu rodoljubive proze (niz himničnu nesanicu proteinske membrane requies-nog sluha domovinskog borca: Gloria Patri introitus-na strofa zadnjeg psalma moderne Patria-e i dalje mu je, zato, na nemim ustima). Kad bi znao šta se to sve zbilo. (Električna raia kako se probola strujom). Ali, drugo je znanje, tamo. Do ovoga ovde nije mu stalo. Kad bi znao da nema više ničega od onoga što je bilo, i da ima toliko toga (čega?) što nije bilo.
I, da li bi mu to znanje unekoliko popravilo ili dodatno pokvarilo utisak o svetu? Moguće je da bi mu potomci (unuci i unuke), po prirodi stvari, taj utisak poboljšali, ali bi zato većina drugog bila nepovoljna. Žao mi je što njih nije video, ali mi nije žao što ne gleda ostalo.
I ovog jutra, sve što se uhvati u njegovu mrežu - oronule su godine, što se ne uhvati - prošlo je u prvih par meseci ove. Kao kad smo onih, naizgled drugačijih jutara, u Maju ili Junu, pešačili po ivici T. šume, on do Generalštaba (na posao), ja do škole (po znanje), a sve u njoj prerušeno predstavljalo se za stvarno. (Čak nam je u razgovor, sa merom, unosilo seistron-sko predosećanje lepe Isis: foto-elastičnu plodonosnost civilizacije žiže). Kao da se nešto unapred obaveštavalo o sadašnjem stanju (njegovom i mom): zato ga sada ništa ne iznenađuje - ni neobavljen posao ni zastarelo znanje.
* * *
(Pisma). Vraćajući se popodne (zimi uveče), u početku iz traženja posla, kasnije sa posla, iščekivao sam da ugledam pismo - gazdarica bi ga stavila pored telefona, u podnožju stepeništa za gornji sprat, na kom je bila moja soba.
Isto veče, pisao sam svoje pismo. (Vikendom bih ga pisao ujutru i nosio u sanduče - kako sam da izađem na pustu ulicu?). Dobijem njeno - pošaljem joj moje pismo. Njen dah, tojest, dobijem na papiru (u kritičnom trenutku i kosu, oči, ruke, telo). Trenutno pošaljem toliko i njoj.
Pisma su (osim jedino preostala te godine) bila i najpogodnija za takav prevoz.
Pošaljem joj tonu carnalis-a, ona drugu meni. (Pitao sam se kako jedan avion može toliko da prenese). Pošaljem joj reljef barijuma, od nje stigne srebrna čistina, stavim (u pismo, ćutke) ispražnjen dan, iz njenog izvadim ceo sadržaj, poboljšam pisanje bojama iz leta (udvaram se), od nje stigne da pristaje (iako, inati se), dođe jesen (u njenim pismima ili u mojim) - stavim je pod kišobran, ni Januarski sneg ni Argos (stooki div Hera-in, čuvar Io-ov, lepeza Hermes-ova u stooki paunov rep preobraćena) u našim se pismima nisu proveli bolje, a kad je došao April (neodgovorno zvono Ariadne, Theseus-ove izbaviteljke iz Minotaur - ovog lavirinta) pisah joj o jutarnjem zelenom, ona meni o kratkom popodnevu, iz koga se vratila u žutu sobu, onu istu u kojoj sam je, Harmoniju, ljubio i ona, Harmonia, kćer Aphrodite i Ares-a, žena mene, Cadmus-a, lišavala se žutog u zelenom času stvari.
I pošto su nam životi te godine bili isporučeni tako, kroz pisma, sadržaj im se prirodno nastavio u ovom, značajno dužem vremenu, esencijalnom u smislu školovanja dece: novog obezbeđivanja starih slova, spasa kojim smo se zarazili zapisujući značenje u dvoje.
03/07-18/96
Usamljeni dani, usamljen vek, usamljena Istorija sata. ("If you have but an hour, will you improve / That hour instead of idling it away - Nemaš li više od sata, da li češ poboljšati / Taj čas ili ćeš ga izdangubiti ", Chesterfield).
(Idiosynkrasia skraćene stvarnosti u ogledalu izduženog pada).
Šta još može da se desi danu što se nije desilo veku a istorija ih (i jedno i drugo) u Labradorskom čaju (Ledum palustre) kao kašiku leka bolesno popila?
Sve troje (svako jedinica svoje mere), duže se ili kraće nadaju preokretu.
Ali, on se ni za ovog dana ne dešava, i za ovog veka milioni pobijenih (zar samo toliko?) završavaju u urednoj samoći (obespravljeni se ne računaju, oni još uvek imaju šansu), a istorija se i dalje snebiva - zaokupljena značajnim datumima.
Niko da nas primeti (zbog čega bi?), da nam nešto šapne (šta to?).
Ništa da nas odvede na drugi (bolji?) put (pored ovog, tako nenametljivog, brižljivog na ječam i vres).
Iščekivanje Idrialite (neprovidne, tamno braon, zatim zelenkaste žive, Idria, Yugoslavia): prelaz iz predosećanja u činjenicu.
Na kraju i ovog veka, na njegovom slonovskom visu (mada je slon u odnosu na vek plemenita životinja, dragocena vaza), njiše se algoritam njegovih dana: pažljivo razvučena, zatim uredno složena harmonika harpyia-nske trojke (Aello, Ocupete, Celeno)- glave i tela žene, nogu i repa ptice, s' dušama mrtvih (hranom njihovom) - čeka da se stavi u futrolu ćutnje.
Nepristrasni dani ravnodušja, kopaju položaj za finalnu naslagu hippocamp-a, pola čoveka pola delfina, vertikalno izvučenog na zabranjenu plažu celine, sa pobodenim znakom: traži se tačka oslonca za buntovništvo ogoljenom supstancom.
* * *
(C-14). (Pristajanjem na njega) evo nas i u ovom, paperjastom danu. Svi prethodni - i prvoslovnost: arabeska, i četvrto slovo: delta - ostali su za nama, a ovaj se predstavlja kao da ništa nije bilo.
(Pripremiti se za skok: Ostaviti kakvog traga u ljudskim poslovima? Prevrnuti se na bok: Ispiti gutljaj samoće pod podnaslovima).
Ustanem (kao regent, sericulus chrysocephalus) rano, pogledam kroz prozor (nadobudnost se upravo okačila sa spoljne strane smisla), pomislim: kako je zatvorenicima, kad ovde, na slobodi, i nevinu misao u korak prati čas državna čas sopstvena sumnja.
Vreme, u svakom slučaju, ističe (pomislim, tako strmo) - vuče za sobom Ugljenik, C-14 (Carbo: organsko vezivo, dijamantski grafit kaćiperstva; revolucija Carbonaro: bitka iz 1811-e godine za republiku Italiju), smanjuje ga u onome iz koga se cedi, ostavlja ga pepeljastog, izgorele ravnoteže.
C-14 se proizvodi u gornjim slojevima atmosfere (dok donje hvata popodnevni dremež) bombardovanjem azota (N-14) gama zračenjem {[( )+(N-14)]=(C-14)}.
Emitujući pozitivno beta zračenje, C-14 je, međutim, nestabilan tako da je, u onome koji je prestao da diše, ugljenika sve manje.
Njegova količina ipak se ne menja: koliko se raspadne i koliko se, preko ugljendioksida, udahne, iznova se stvori.
Ali, kad ne dišemo (pod vodom vremena kad smo - Cephalopoda, Nautilus i Argonauta) ono što se (zadnjim udisanjem) u svakome zateklo - kopni, dogoreva kao nasukalost u mornaru, napušta kao sidrište lađu.
Koliko nam preostane od uglja, toliku će nam izmeriti starost. I to je sve po čemu će nas izmeriti, kad po njemu počnu da kopaju malodušni otkrovitelji naših, ugljenisanih vrlina, Thanatos i S.F.B.Morse, Mors i Samuel-ovi znaci za /s/m/r/t/: /.../--/.-./-/ .
* * *
(Ugao Padanja). Ponovo sam sa sobom: to je uvek tako kada se stvari u sobi (mada ih u ovoj nema) presvuku na stari, poznat, način. (Kao panter pegavim skokom).
Rezultat sobe: zbir malih dana i ogromnih noći.
Svo vreme bezočno isti, minuti se razlikuju po uglu padanja - jedni se (razočarani neuspehom) ubrzavaju u otkucaj okomitosti, drugi se (podstaknuti nadom) Dahomey-ski drže okačeni o facticius apostolskog vazduha, dok ih naglo uleteli vetar (kroz otvoren prozor) ne razbaca po, uglavnom tupim, uglovima.
Tako je onaj što ih je (ove minute) merio [u planktonskoj rezonanci canorus-ne (pevljive) tavanice ispod conopeum-skog (prekrivačkog) poklopca] ferocitas ali protivfazan u odnosu na divljaštvo barbarsko imperijalne vrste, kako bi bar u geometriji stvari krenule na bolje, ali i zadržale neophodnu apstrakciju lomljenja protivničke linije.
* * *
03/19-21/96
Šta se može pronađi u svemu ovome što će se (od njega) razlikovati? (Obprobrum statusa, ispisan list - zakovanost potiljkom u korist). Listovi polemičkog teksta (suprotstavljeni listovi iste biljke - Veronica chamaedrys-e), na kosmički sto uredno postavljeni, ponuđeni još uz aperitiv? ("It seems very senseless for a union to oppose piecework - čini se vrlo nepromućurnom zajednica koja se suprotstavlja radu na delovima", John Graham Brooks). Velika svečana večera (sitost uparađena Biblijskom scenom), nakon sirotinjskog ručka na donjem spratu (i lupe posuđa prelivene u Mlečni Put), čaj od nane u jutro u pet (neprestanost koja se puši na strihninskoj trpezi pred svakim od nas), zabavljenost biljnim alkaloidima bez boje i mirisa, intertextus stanja i orbite, stešnjenost u vodonik-ugljenik-azot-kiseonik. Hraneći se elementima, pijemo praskozorje - provizornu nadu. Sine kroz nju, rano u jutro i tu i tamo, mogućnost iskoka - zatim se, opet, uspostavi poredak (zvaničan stav Vlade). Razlike između bivših vremena i ovih ispoljavaju se kao sve manje (kako dan odmiče - postaju neprimetne: uočljivije su dok u njemu i vrabac ne počne da kljuca na stari način). Prevrnuvši se u vazduhu, taj oratio bljesne sečivom ispod elegeia- e - pravi mesto za današnje sleganje (isteruje zverinje za sledeće zverstvo): "The time was not yet come when eloquence was to be gagged and reason to be hoodwinked - Još vreme ne beše došlo kada je elokvenciju trebalo zadaviti i razlog prekriti", Macaulay.
Podsetiti na brz prodor kratkotrajne pobede?
Istaknuti bele zube na nejasan način?
Ili, izdrobiti sekundu u milimikropiko - koliko je potrebno da se kora nade razvuče i danas, za sutrašnji kolač koji smo pojeli juče.
* * *
6:05 - zakasnelo grakću sve jutrošnje ptice. (Toliko velike, a tako neskromno mrke). Suši se noćašnja kiša. (Jeste padala, znači, iz četvorostrukosti ideje, casteria-nski poput uhodanog četverca, niz niži deo mozga (drhtavog krova kičme: Medulla Oblongata-e), niz oluk ove zgrade, dok četvorostruko nije istekla). Bljesak najnovijeg reda, fasciniranje tek probuđenih ljudi i njihovo usijavanje po ivicama altaria-nskih kreveta da bi ih, jednog po jednog, nešto izvadilo iz graničnog dela postelje kao iz krajnje situacije života i složilo u ama-u, veliki sud za zahvalnost, eucharistia-u simboličkog hleba i metaforičnog vina. Kako dan odmiče, red mu se ne da zavarati (i košmarna noć morala je da se povuče), u izbledelom jutru (iščezloj larvi trave): (kobni) poredak kubnog stanja, spremnost kao canephora za Dionysia i Panathenaea-u - i poklone donosi u korpi na glavi. Nešto što uređuje nebo (zato je sve plavlje), jedino bolesne u krevete vraća (ozdravele rođački tapše po poklonjenom danu), zapisuje za danas (na tabli u školi, u đačkoj svesci) ista ona pravila od juče, vrši demokratski manevar - levitas militarističkog olakšanja (frivolnim tenkom gazi neposlušnost), zatečene u ljubavi gleda ravnodušno, iskosa ("Ah, Casca, tell us what hath chanced today - O, Kaska, poj nam šta se to danas zdesi", W. Shak.), odzvanja između zanemelosti i zaprepašćenja, miluje slatkorečivošću dok nastavlja vlast, podešava kontrolu (iako siguran u stanje stvari, i dalje motri ispod oka), diže ruke od sumnjivih mesta (isporuku oružja odlaže za pola sata do sat), zatim hitro bombarduje (zujeći na pčelu u propagandne svrhe), odlučno stiže u samo saće smisla (naišavši na lukrativni med, liže ga ne zaboravivši mu prednosti), i tebe i mene stavlja u položaj u kome smo bili juče, neprikosnoven red i njegove bube: Ephemera, Genera i Genus podnevnog pucnja u glavi.
* * *
U isto (određeno) vreme, čuje se isti zvuk (šum). Nešto se uključi svakih šest do sedam minuta (i traje, otprilike, pet sekundi), verovatno pumpa za izbacivanje vode: iz podruma zvuk se, pravilno, prenese kroz mesoderm (hidrauličnost rotora), endoderm (cev neizostavnosti) i ectoderm (zid zgrade); međutim, stalno je prisutan i slab (pištav) ton, proizveden od strane mehaničke ptice, i on odozdole (mora biti zvuk slavine/ventila za automatsku regulaciju nečeg stalnog: toka misli?); zatim se čuje (kako dobuje) ova ista kiša (još ne prolivši svu osećajnost Kalliope, muze herojske poezije, zastarelosti tojest sramote sveta) po krovu zategnutom između St.Georgius-a i Ale (sa aktuelnim oznakama Garter-ovog Reda); čuje se, najzad, i šum upokojenih buba, sviknute prašine i valentnih elektrona - zaokružuje stvar.
Šum sveta.
I u najvećoj tišini: lupa nešto ili nešto zveči. (Kotrlja se misao ka cilju, buči tako što se sveti). I kad se ništa ne čuje: gle, brz let teške ptice u napušten kraj (zašto li je, tako teška, lako odlazila?).
Opis prve slike zadnjom snagom.
Čuje se (i levo i desno i gore i dole) kako nešto skuplja se u sebi, ječi, na to liči.
Iscepano kao eleutheria - sloboda nara, zrna rasutih po strofi onog što se (dotle) tiho raspevalo i zbog čega se, kao Gemara, drugi deo Talmud-a, zrno po zrno odvaja od prvog, Mishna-e.
Nešto što se može svrstati u veliki (zajednički) zvuk jalovog očekivanja pravde obespravljene mase i što, nakon udara Bacchus-ovim maljem u Bacchante-in gong, prska u kosmičkoj prostoriji po njenim neispunjenim obećanjima ali se, u reverberaciji, prepravlja u dozvoljiv šum.
* * *
02/22-23/96
(Dve Vrste Reči). Završavajući koračanje po neurednosti nesanice, na ivici kreveta popravljam pokrivač - odakle, inače, da izvučem reči za uredni opis bdenja? (Brachiopoda školjki, njihova dvoručnost kroz moluska usta, njihova usta kroz dorsalis-sku dvorečnost: u svakoj ruci po reč, jedna je prava, druga lažna). Pošto se ne razlažu, jedino prave reči preostaju - svaka je osnovni minimum: dok ćuti blješti, kad progovori ćuti. (Nema šta da kaže što nije rečeno, proba se u sebi sto puta, oteža od toga). Ali, osim tih teških (pravih) reči, postoje one što se stalno razlažu (u svakodnevnom govoru - izobilju sveta), svedene, skoro, u dobronamernu naviku lakoće - niti se sa pravim u kolo hvataju, niti ih zaustavljaju prepreke sa oba kraja puta (napred i nazad), pred kojima prave uskaču u sebe, jer jedino tako, slažući se, penju se u vis. Svakodnevne reči - pljusak aqua vitae, lako leganje i ustajanje - njihova aqua tofan; ne govoreći sa svakodnevnim rečima prave reči im ne remete mir, poput dva stroja suprotstavljenih vojnika na kiši hlade se njom ne zboreći o nesnosnoj vlazi. A pod pravim rečima (aqua pura), valja se temelj (množina) sveta, ne pitajući za cenu opisa. Dok su one, prave reči, opisale što postoji i što ne postoji, za one druge, svakodnevne, ne postoji ništa što nisu opisale jer ono što nisu opisale za njih ne postoji.
* * *
"Uspomene: zvezda žuta
Od života snaga veća
Ceo život - jedna mutna
Životinja što se seća"
Alek Vukadinović
Već sat, dva, obamrlo veče ne sluti ni na šta hazarderskije: jedino omot kiše - njena, sve neprozirnija, namera - povećava prednost (ističe štit) nad ostalim, sebi prepuštenim, stvarima i događajima iz olako isteklog dana, utom se ču lavež psa. Prvo jednog, pa još dva. (Kao i ljudi, i psi se udružuju, dok se ne raskomadaju, ili se ne odluče na zajednički lov). Dotle dremljiv trenutak, zbrinut pod pokrivačem navike, preseče, dakle, lajanje - grožđana dekstroza na prelazu u nepce. (Ni pas ne zna kako da se smiri, a kamoli ovo mokro veče). Kao u večerima zimskim i letnjim nekada davno na onom mestu koliko nevažnom toliko cornum-skom pod belom trešnjom kornelijanskom od onda magnetnom kao lajanje koje smo slušali a ljudski razgovor kao uteha u šporetu gasnuo u centru kuhinje u lavi Januara kao u Junu već požutelom s' toplotom dana palom u gvožđaru u lavež psa hiljadu noći hiljaduprve prevelik za njegovo zvezdano čelo kako je rekao Miljković Branko drobeći jauk ispod bazilike domaćeg krova posutog slikom klasičnog raja jednog te istog uslužnog neba pređenog ulicom punom dvorišta iz kojih svaka od tako davnih nadasve gipkih mašina stanja odjednom znači seća se sebe one od pre lajući brzo iz usta napolje pobunu hira spokojnost legla solidnost izvesne soli uspomene caninus annus: Canus Minor Canus Major i u Malom Psu Gemini i Procyon i u Velikom Orion i Sirius - zinuta usta bilo kog psa lajanjem neba iz psećeg dna.
03/24/96
Razlika između "a purposive universe and a universe of sound and fury, signifying nothing - kosmosa s' ciljem i kosmosa treska i besa, bez cilja ikakvog", kako je Magbeta citirao F. Hoyle u prologu rada "Is the Universe Fundamentally Biological? - Da li je kosmos fundamentalno biološki?", saopštenog na konferenciji održanoj u Veneciji od 5 do 7 Maja, 1987, u čast 60-og rođendana H.C.Arp-a (strane 5-7 u zborniku radova sa konferencije), razlika je između donosioca i primaoca učenja o moralu, pri čemu se prvi ima oglašavati iz prvog, a drugi izbavljati iz drugog od ta dva kosmosa. Kako stvari, međutim, stoje, pre će biti da se donosioc i primaoc moralnog učenja nalaze u obrnutim prostorima.
To, doduše, ne menja činjenicu da nikakav moral (napadno ulepšavanje kriptona) ne postoji, već se radi o eteru Elysium-skih polja kojim se prekriva senka njegovog odsustva, ali još manje opravdava moralističke profesore, čak im, šta više, strže masku sa lica, ulazi u trag elastičnom tumačenju zločina, raskrinkava im interpretaciju sveta. Njihov pad, predviđen obećavajućom mada nepostojećom pravdom u koju, u takvom (barskom, uzdužnom k'o trska, uspravnom k'o roda) obliku, veruje još samo diodon sa muljevitog dna i pobunjenici sa odgovarajuće visine, uvek i samo je odložen (po ovim vernicima, isto). U beloj sobi crnog mišljenja više je nade nego u šumi prigrabljenog novca - opustošenih predela kupoprodaje - misle oni (pobunjenici i sirotinja), kao da im Stephen Jay Gould nije rekao da "in the nature: nonmoral...you cannot lay moral blame on the wasp - u prirodi: koja je bez morala...ne možete moralnu krivicu baciti na zolju".
Žeđ za vlašću i vladanje samo, superpozicija je malih, bednih, osornih i nedostojnih znanja o zadovoljstvu: "He took the hugest pains to adorn his big person - Napeo se do krajnjih granica da odlikuje svoju veliku ličnost", Thackeray, u odgovoru John Stuart Mill-u, na tvrdnju ovog da "it is better to be Socrates dissatisfied than a pig satisfied - bolje je biti nezadovoljan Sokrat, nego zadovoljna svinja".
Preko neba navlači se mastiljavi oblak, iz oblaka se, mastilom, dovršava ratni put, po putu se vraćaju krstaši iz Istočnog rata. Donose na koplju oraculum ordinatim, blagosiljaju ga u plemenskom hramu, moral im blista dok kaplje iz zenica okrenutim štapskom popu - jedino im krajevi očiju suze od tolike pobede nad nemoralom.
Cela istorija - opis je prvog dana. ("Fear attends her not - Strah ne zanima nju", W. Shak.).
Niti smo na nešto bolje ukazali mi, niti je nešto bolje ukazalo na nas.
Ni sarkazam ni farsa ne razobličavaju bolje od lažne lepote.
Iz slučajnih novina od juče (tačnije: od uvek - sve su te novine od tada), "The Daily Gazette, Independent Voice of the Capital Region - Dnevne Novine, Nezavisan Glas (Ovog Mesta)"?! - oba znaka se (uzalud) čude nepomućeno izraženom verovanju/stavu o nekakvoj nezavisnosti, preko gornje polovine naslovne strane piše: "Car chase ends with shooting, officer kills Albany man - Automobilska jurnjava završena pucnjavom, policajac ubio čoveka iz Albany-ja". Tu su i slike u boji (kvalitet grafike je visok), i mapa, da bi se čitaoc orijentisao.
A na donjoj polovine iste, naslovne, strane piše: "Schenectady drug dealer slain in Mont Pleasant - Preprodavac droge iz Schenectady-ja ubijen u Mt. Pleasan-u".
Oba izveštaja se nastavljaju na unutrašnjim stranama.
U prvom slučaju radilo se o tome da im je tip zbrisao - nije hteo da stane prilikom rutinske kontrole saobraćaja, dovezao se do majčine kuće, otvorio garažu daljinskim otvaračem, uleteo u nju a oni za njim. Stešnjen, ubacio je menjač u obrnut smer, pošao nazad i priklještio jednog od izletelih policajaca, između zadnjeg dela svojih i prednjeg dela policajčevih kola - tako ga, priklještenog, iznevši desetak metara, do ulice. Tada se drugi policajac raskoračio na daljini od pet stopa (zauzevši položaj Neptunus-a, sina Saturn-a i Rhea-e, brata Jupiter-a i Pluto-a, boga dotle isušenog, svedenog na dno garaže, mora) i usmrtio tipa sa tri pogotka, u grudi, vrat, i glavu, iz pištolja kalibra 0.45" (o distribuciji - koji je metak udario gde - ne piše ništa). Priklješteni kolega je izvučen sa povređenim ali neprelomljenim nogama. Iz kompjutera, policajci su izvukli istoriju ubijenog - iz nje su, odobrovoljeni, utvrdili njegovu problematičnu prošlost; međutim, prvi komšija, zatekavši se na sceni, izjavio je (za navedene novine) da je ubijeni bio "a quiet man who kept to himself - miran čovek, povučen". Sa svoje strane, opet, advokati (nije valjda da nisu bili državni) izjavili su da je ubijanje bilo u redu: "Deadly force within law, experts say - Smrtonosna primena oružja zakonska je, kažu eksperti".
U drugom, pak, slučaju, doseljenik sa Jamajke (zašto li je to ostrvo taj napuštao mogu da ga pitam isto onoliko koliko on mene za moje koje, doduše, više ne postoji) ubijen je u sitne sate (1 po ponoći), u apartmanu iznajmljenom početkom te nedelje u kući na adresi 641 Crane St. (Kuća je na slici: liči na kuću, mada su i one, kao i opisane novine, sve iste, u kojoj sam letos tražio stan na četvrtini gornjeg sprata. Naravno da tamo više nisam otišao). Radilo se o obračunu trgovaca drogom, međutim karakteristično je da je ubijenom stavljeno u nedostatak i to što je nađeno da mu je apartman bio "flop, the only furnishings were a bed and pilow - ćumez, od nameštaja imao je samo krevet i jastuk". To je izjavio pomoćnik šefa lokalne policije, P.T.Smith. Naravno, takav kriterijum je ništavan jer je, zapravo, suprotstavljen nečijem mogućem grehu, ali se od dotičnog pomoćnika, izdanka ovakvog nakaradnog mišljenja (mada je to radije stanje nego mišljenje), ništa bolje nije ni moglo očekivati. Velika i Mala Kola na jednoj strani neba, naša zamisao o putovanju u Mali i Veliki Medved - na drugoj. ("There is no favorable wind for a rudderless ship- ne postoji povoljan vetar za brod bez krme", c/o H. Yeaton). Ističemo u pravcu iz kog vetar dotiče - otpor nas, poput barutane, okreće na topove prvo Istoka, sad Zapada. ("Foreign states have endeavored to heighten our confusion - Strane zemlje su pokušale da povećaju našu zbunjenost", Addison).
Koja je reakcija u hemiji/fizici smrtonosnija od pojave razdiruće misli - one s' kojom jedan jedini korak po ovoj ulici i Super Novu dovodi u staru sumnju.
Nekakav moral, ispada, sručuje se sa ovako objašnjenog neba na bedne ljude uhvaćene u greškama očajnika, ali ga nigde nema kada se radi o neuporedivo većim gresima njegovih tumača.
Kada na mnogo većoj skali (u većoj razmeri) vlada bezakonje i zločin: bombardovanje čitavih naroda, zbog njihove nepokornosti, od strane jedne države ili grupe država, da se radi o amoralnosti - apsurdno je dokazivati.
Takva (bombarderska) grupa, naravno, uvek je "civilizovana", i uvek je nekakav savez/alijansa/alliance, neka vrsta završnog kolača iz Brookings Institution, London School of Economics, Institute for Strategic Studies, The Gorbachev Foundation i ostalih takvih, monosodium-skih, instituta, poboljšavača ukusa brze hrane biračkog tela belim praškom C5H8O4NaN, dok su bombardovani, po toj pameti, "necivilizovani", otpadnici/ološ/pariah, neka vrsta orijentalnog zmaja opossum-a: Milvulus govinda.
Pošto su oni koji odlučuju u ime tako Svete (u svakom slučaju hiljadugodišnje) Alijanse, tako što naređuju bombardovanje Tamilskog paraiyan-a iz klinički (bolesno) fetišiziranog oružja, veći zlikovci od bilo kog individualnog kriminalca (zato jer rade sa većim brojevima i zato što jedno pričaju a drugo rade), po kom moralu se sprovodi zakon država, koje oni predvode i predstavljaju, nad pojedincima?
Naravno da treba suditi i jednima i drugima.
Ali, kako da se sudi ovim drugim, što rade više i sa većim brojevima, kad su oni sudije?
Tako što treba dići Revoluciju, pobediti i osnovati sopstveni sud.
A priče o nemoralnosti takvog preobražaja, po kojima, tobože, takav pobednik nije ništa bolji od dotadašnjeg, baciti u vodu zajedno sa ostalim pričama o moralu.
03/25/96
Ovde su došli neki Rusi. Čitave dve, tri porodice - kako otopli a njih evo ispred zgrade.
(Misle da je to ona njihova u Kalinjingradu ili pod Irvasom kada se tamo, u takvo vreme, pred zgradu izlazilo. Ustvari ne misle, sećaju se).
Prvi put sam ih čuo pre nekih mesec dana: detractio je zavejavao svoj trag kroz dremljivom spiralom porubljeno veče dok sam se vraćao sa posla, nekakvo brdo snega narastalo je sve više, jedno dete se veralo po njemu da bi se, sa vrha, po snegu spustilo ta tri metra dole, postajalo je sve nejasnije zbog (kako to novinari kažu) iščezavanja dnevne svetlosti (njenog postiđenog povlačenja pred nadolazećim testom noći, zatim pohlepom mraka) i da bi ga, valjda, držala na oku, jedna mlada žena u bundi, sa druge strane ulice, odjednom tom detetu reče nešto na Ruskom, na tom polumekom i, zapravo, pre u melodiji nego u stroju reči jeziku, reče mu da se ne udaljava, da priđe bliže. Rekla mu je, znači: "Sašenjka".
Navikavši, kroz sve ove godine, da ovde čuje jedan (Engleski) jezik i, tu i tamo, pored Španskog, poneki jezik sa Bliskog ili Dalekog Istoka, čovek se i nehotice smete u čudu da je i ovaj jezik čuo (mada se i on proteže do onog, daljeg, Istoka).
Kako je, od onda, vreme nešto povoljnije (ponekim sunčanijim popodnevom ili smirenijom večeri Sunce se već nekoliko puta oprostilo sa danima), još nekoliko puta video sam ili sam čuo, kroz otvoren prozor, te Ruse.
Ima ih dvoje, troje mlađih ljudi (u svojim su tridesetim godinama), sa ženama i decom, ali i jedan ili dva starija para, valjda babe i dede.
Pošto ovde postoje značajne istraživačke institucije i visoko tehnološka industrija, možda su ovi mladi ljudi došli na godinu, dve, u vezi nekakve saradnje, pa poveli i porodice, a možda su i potpuno napustili zemlju iz koje su došli pa se, za početak, uselili u ove zgrade. Ne znam, a nije ni važno.
Dve su druge stvari interesantne, ako ne baš važne.
O prvoj je već bilo reči, o iznenadnoj pojavi jednog jezika koji je već odavno bio smešten u, kako to već ide, različito tumačen prošli život, školu, lektiru, neku tada svakako urednu, skoro harmoničnu, predstavu o svetu.
(Mogla se, čak, ta predstava svesti na neutralnost rezultata ako već ne na ravnodušnost neutralnih učesnika, tada svakako više prezrenih nego sada, ako ih je uopšte i bilo).
("Damn'd neuters in their middle way of steering, / Are neither fish, nor flesh, nor good red herring - Prokleti neutralci za upravljačem u sredini puta, / Niti su riba, nit meso od nečeg drugog, ni dobra crvena haringa", Dryden).
Druga je stvar isto pomenuta: njihov izlazak pred zgradu i razgovor ispred nje.
Izađu svi, deca se jure, baba i deda sednu na klupu (ima tu jedna klupa), ovi mlađi stoje oko njih, obučeni su više na (nekadašnji) evropski način - (još uvek) ne nose vindjakne i patike nego kapute i bunde, čizme i cipele; kad duva vetar stave krznene kape.
Vidi se, tojest oseća se, da nisu bez porekla - tačnije, nekakvog obeležja u smislu školovanosti, tojest čitanja.
Dok dan prelazi u veče njima je, čini se, tesno u stanovima, potreba za čistim vazduhom i razgovorom tera ih da izađu napolje.
Tera ih, verovatno, i misao o razlici koju doživljavaju, došavši u ovaj opskurni kraj iz nekog njihovog, nekada možda šireg i lepšeg a sada tužnijeg kraja, da o njoj raspravljaju i tako je koliko toliko neutralizuju, "znalački" je analizirajući a ustvari deleći je i tako je sitneći u naviku.
(Davi ih, dakle, Cronium mare, Saturnian-sko More njihovo, Cressida neverna u Troji zvana Rusija u Troilus-u centar Criseyde, zaveštana bol Nereis-e, pedesete ćerke Nereus-a, Boga Mora, i Doris, majke svih njih i Amphitrite, žene Neptunove, i Thetis, majke Ahilove, i Galateia-e i Doto - tako ih davi što ih penje u talas posrnuća).
Za sada jedino oni stoje ispred zgrade, i jedino oni se čuju. (Doduše, smireno i blago, imaju meru).
(Tradicionalni stanari ovog dela sveta uglavnom sede po svojim stanovima, a kad negde izađu onda je to prema automobilu. Ali i među njima ima razlike: ovi što žive u zgradama čini se da su druželjubiviji od onih po privatnim kućama. Preko leta i oni sednu na klupu).
A ovima pred zgradom razgovor se tanji, za danas zašlo sunce više ne greje ni ono malo, sakupljaju decu, pomažu babi i dedi da ustanu sa klupe, ulaze u hodnik nepomične, pristojno održavane zgrade, pozdravljaju se još jednom pred u belo okrečenim stanovima, ležu a ustežu se, sanjaju trijumf i pad, to malo sjaja sakupljenog tokom razgovora pred zgradom oči im ubrzano gube ali im, gle, kroz sledeći san u pomoć priskače konjica iz Donske a ne bivše zemlje, u jednom potezu prima ih na pobedonosne sapi: 'ravnicom pršti udar kopita - odbacuje očaj stot, vraćajući se kući prolaze u snu kroz prastari plot, rasušen opisom samo na kratko posrnulog predela'.
* * *
03/26-28/96
Neko, u prvi mrak (glas se čini kao u zrelije žene), zapeva nekakvu ariju. (Sinoptički gospeli Matije, Marka i Luke, pomislio bi čovek da ne čuje narativnost i konverzaciju Jovana, njegovo viđenje denique). Pošto je to, kad god se čuje, ista arija, i uvek traje dva, tri minuta pre nego što, galvanski kao fabella, iščezne, i pošto je neodredljivo da li se išta u tonu glasa razlikuje od jednog do drugog puta, moguće je pomisliti kako se ta melodija čuje sa gramofonske ploče: možda, u to doba večeri, onaj iz čijeg stana glas dopire samo tu jednu ploču sluša (možda mu je jedina) - uglavnom, samo se ta pesma čuje. Nije to često, otprilike jednom nedeljno ili jednom u dve nedelje, obično ako je veče blaže (ili je verovatnije da se tada, zbog šire otvorenih prozora, pre čuje). I sinoć se čuo, dva, tri minuta (kako je rečeno), taj glas iz opere ili tako nečeg, nejako a opet dovoljno jako. Osluškujući ga s' povećanom pažnjom, čini se verovatnim da neko živ ovog momenta peva: možda, obučen u tabardus, vežba za stalni deo sebe, a možda se sprema za lokalni nastup u ovom iznenadnom mestu. Šta god da je, to iznuđeno pevanje samo od sebe (odbijajući se o zidove ove puste zgrade i zatim ulazeći kroz otvorene prozore u njenu staromodnu ali adekvatnu unutrašnjost), ne zadržava se u onome kroz šta kao cev prolazi ni dugo ni kratko - provlačeći se kroz nevelike hodnike i još manje sobe traži slušaoce koji patuljasto, sami sa sobom, svako pod svojim (nepristrasnim) stropom ćute kao odavno završen razgovor i, ostavljeni na milost i nemilost (zgnječeni nebeskim telima) i ove Moors-ke noći (presute kao Saracenic-na Alhambra preko kupolaste Granade), osluškuju s' lučnom (potkovičastom) pažnjom tu poznatu pesmu prepoznajući u njoj domicilium domabilis - pripitomljen urlik stanovanja iz mirnodopske lekcije umetničkog pevanja u brižljivom studiju usred rata misli.
* * *
(Sličnost i Razlika Između Dva Neprikosnovena Mesta). Nikako da prođe zima: spretnim alatom februum-a prečišćeno se održava na nuli - i ovo jutro osvanulo je kao smrznut lanac, ne toliko od hladnoće koliko od ponavljanja situacije, karika između zagonetke Sfinge i Oedipus-ovog rešenja. Doduše, posle nekoliko Gorgon-skih dana (pod čijim je pogledom, kao pod elektromagnetizmom Meduze, i suv vazduh pluća prešao u baru), jutros je nešto malo snega prekrilo ulice i krovove automobila ali se, u ovom mestu bez iznenađenja, Sch'dy, ni time niko nije iznenadio. Na današnji dan pre 55 godina, u onom drugom mestu, B., izašli su, međutim, u ovakvo jutro ljudi na ulice, bila je pobuna. Ali, i tamo je danas drugo vreme, čak se slaže sa ovim ovde, zimskim samo u figuri. Pre ih onaj, protiv koga su digli bunu, dotle još nije bombardovao, a sad ovog, što je naredio da se deo njihovog naroda uranski izbombarduje, i njegovu porodicu mirno registruju kako im vršljaju pred (najnovijim) kućnim pragom, nakon solidno obavljenog posla. Na jedan ili drugi način, nestaju razlike između B. i Sch'dy. Jedino im se neprikosnovenost ćutnje, nakon uzdaha dosade, sija ispod uličnih svetala. Smešteni na tolikoj daljini, pre svega od samih sebe, ni u jednom ni u drugom mestu ljudi se ne pitaju ništa, da ne bi imali posla sa uznemiravajućim odgovorima. Ovi ovde - zašto su bombardovali, oni tamo - zašto su ćutali. (Sličnost i razlika između dva neprikosnovena mesta zavise od toga koliko u njima svako ispituje sebe). Glave zavučene u erratio erratum, njima opravdanje za neuznemirenost podjednako nudi i mesto kao što je ovo i ono mesto tamo. Pravilno složeni i u ovaj dan oprobane lepote, ćutke i savršeno udišući granicu za danas, znaju: neće je prekoračiti. Anagramski tangram isečene rešivosti: od tolikog talenta spavanja sija se jedno mesto drugom koristeći ljusku televizijske podudarnosti - iz većeg kvadrata evo ga manji, plus pet trouglova, plus romboid, još samo da se slože u opravdanje ćutnje. Iako naizgled neuporedivo sa onim drugim (valjda zbog geografije), svako od ova dva mesta identično je, zbog (ne)reagovanja, onom drugom. Nepomućena zadatost stanja dodiruje ih, oba, hladnim čelom uveravanja o nesreći i sreći - pri tom, jedno od njih palanački presipa kućni red drugom, drugo se po njemu velegradski ravna. (Zna se koje kome, i koje po kome). Dok mu se, ovom drugom, pamet ne vrati u glavu a pobuna u srce - da bi opet moglo da se razlikuje od onog prvog.
Eto vidite tu mi sve sadimo zatim jedemo to što poraste govorila je žena iz dela kuće iz prošlog veka kao iz ugla Cassiope dok joj se kćerka Andromeda kroz užad biljki i potez ruku penjala tojest kružno rasla u pravcu Dicte Kritske planine na vrh ovako smišljenog stanja što se od kapi svelo na pluća. U mnoštvu ljudi i oko kuće i u njoj samoj lica su bila neznana znana počevši skromno od dva ujaka i jedne ujne do onih kojima se nije moglo prići dok su se šetali gore dole uzduž i popreko dižući gomile letećih buba zamahom krila u širok pojam toliko je dan bio topao. Taman sam hteo da zaustim da pitam da li dolazi do poplave misli s' obzirom da smo od reke smisla na pet do deset bilo čega kad javiše da je avion spreman i da se stavi pojas svrhe. Sama po sebi beščujnost leta (izvestan crni aureolus) na dnu početka na vrhu kraja sišla je odmah bez veće sumnje niz stepenice kao niz parčad koja su bila delovi zgrade koja je prsla iza kabine iz koje je jedno još malo dete (iz catonium-ske cellula-e) gledalo putnicima dokumenta (kucalo argumentum adfirmatio po tastaturi Korejske službenice koja je delila posao s' našom) na aerodromu tamnijeg stakla višeg partera promenade za lepo obučene i vaspitane ljude u susretu sa sobom prijateljima i rođacima tim redom punim dolaska i odlaska senzacionalističkih pojmova i reči u boemskom radu Tao Yang-a et al 'linguistic flow in fuzzy discrete time cellular neural networks and its stability jezički tok u mutno diskretizovanim ćelijsko nervnim mrežama i njegova stabilnost' propuštajući ritualno kroz šake glave porciju tkiva catillus lupus Niobe ćerke Tantalus-a žene Amphion-a kralja Thebes-kog đaka Sonje Ruskinje Kovaleskaje matematičarke iz prošlog veka osobe što poput žune ptice ibis-ke iz dela kuće kao iz ugla Cassiope izlazi rekavši eto vidite tu mi sve sadimo zatim jedemo to što poraste.
* * *
03/29-04/01/96
(Nulta Sekcija). Ili smo mi sve ovo izmislili ili je ono izmislilo nas - toliko smo zavisni u druženju. Ili mi ne bi znali šta bi sa sobom da nam vreme nije ograničeno, ili bi ono, kao kiša u pustinji, proletelo bez zadržavanja: ni njemu se samom sa sobom ne priča. Tek u zajednici - ono sa nama, mi sa njim - imamo opravdanje: ono za rasprostiranje preko mere, mi za manje, ali fer komade. (Hiatus Jupiter-ovske smeše: i kad se razdvajaju delovi se drže, ni u pauzi ne puštaju ruke). Nema ono kom drugom da se obrati da mu navije sat, kao što ni mi nemamo bolji ivičnjak za ograničavanje jedne bahatosti drugom. (Aeneas i Hector - herojski početak ali i kraj heroja, hiroarhija - prevaziđenost kukavičjih podanika). Njegova je registracija manjkavosti stvari, naša - dvosmislenost poruke (crven šapat belih zrna). (Pulsiranje nedovršenog puta - Hippopotamus amphibius isušene bare).
Ukrštanje skazaljki pred nultom sekcijom: ukrste li se van nule - tolika sekcija nam je na raspolaganju, ukrste li se na nuli - i sa njom je gotovo.
* * *
Dođosmo i do Aprila. (Ni bacač diska, discobolus, Myron-ski saliven u skulpturu 450-te godine pre Nove Ere, ne bi dobacio dalje, a tiše).
U imenu ovog meseca nešto tiho zvoni, nešto se podiže iz trave da dodatno klikće - da se izbavlja bez pada. (Odmrzava se, dok pogledom prelazi preko obećanja). Jutro ne okleva kao pre. I pored teške, neprospavane noći, probilo se, nije ustuknulo. (Dovoljno za pojavu novih misli, skoro stare rečitosti stanja).
Kada dođe vreme, kao danas - idemo iz doba u doba, dotle - po satima, danima, najviše mesecima.
Možda je ceo svet izmišljen (mada ni to nije ništa novo - sigurno da je izmišljen, nije valjda neizmišljen) i mi zbog toga ne uspevamo da se probudimo u nečemu drugom.
Sada će, u Aprilu, nastupanje biljaka i ptica da se ubrzava dok ne pređe u trk. ("And the ostrich layeth her eggs under sand, where the heat of the sun discloseth them - I ženka noja leže jaja pod peskom, gde će ih toplota sunca već otvoriti", Bacon).
Usplahirenost na sve spremne bube (a tek je bubamara), izbeljavanje u zeleno u pripremi za novu predstavu. (Do sada se izvodila stara, zimska - izbeljavalo se u belo).
Na njoj, ukazaće se i svetli putevi, treba ih samo prepoznati na vreme. Poput Antelucanus-nog košmara protekle noći, raskrinkanog prvim Aprilskim jutrom, evo i antemeridianus-ne smene pojmova, konstantnosti prisustva i poprišta ove skromne bitke, kako dobijaju nežne crte nezahvalnosti.
* * *
04/02-03/96
(Upotreba Reči i Posledice). Nikako još reč da napišem, a nje i dalje nema. (Ta prva je najneuhvatljivija. Nju zapisavši, druga se potajno nudi). Još koliko do pred zoru (u manevru), sve te reči predstavljaju krilo vojske otežale od elegijskog ukopavanja, kad svane rasprše se, razlete, ovde ih nema. (Moraju iznova da se prikupljaju, mukotrpno i strpljivo). Jedna po jedna, najzad počnu da se spuštaju. Jutros su se spustile po upravo prestaloj kiši. Oprane, umivene za ceo dan. Ali, na njegovom kraju, isprljane upotrebom (labellum-skom oveštalošću usnatih agitatora), kud god oko da pogleda i uho da čuje, potražiće novu kišu, da ne legnu prljave u muk. Toliko upotrebljavane od svega i svačega (za sve i svašta), njima ne preostaje drugo nego da se skriju. Većini sakrivenost uspe, svakodnevni (lakoreki) upotrebljivači reči imaju na izboru samo preostali (mali) broj. To su uvek iste reči, one što ne mogu da pobegnu: sloboda, demokratija, slobodno tržište, ljudska prava i, po potrebi, Astraea-ino bombardovanje - cirrus-no svlačenje Boginje Pravde. Ali kako se sa rečima (tako sumnjivim) ništa ne zna, gledaju ih iz ogledala, svaka svog para u oči: moderno ropstvo, otpuštanje s' posla, životarenje, kompjutersko-istražna kartoteka i revolucija, kao odgovor. Navalile se, preko ogledalskog stakla, suprotstavljene reči svaka na svog protivnika. (Katapultna tetiva cenotaphium-a između praznine ukopa i častoljublja neznanca: napetost grobnice idealnosti u Westminster Abbey). Od tolikog pritiska, prilikom rasprsnuća ogledala, zna se koje će uteći da ih nigde nema, a koje biti isterivači, uzrok ukusa ćutljivog stakla u ustima njihovih upotrebljivača, nemuštosti kao neumitne posledice siromaštva izražavanja.
* * *
(Predlog za Drukčiji Put). Da li se misli same od sebe roje (da li se stvaraju dobrovoljno), ili ih nešto na silu tera napolje iz glave? (U oba slučaja, gde idu da se smeste?). Dokle se prostiru kada se ugase? (Ako se ne ugase - dokle se, isto, prostiru?). Ko je sa njima planinu prešao, livadu kosio, morem plovio a da nije pomislio kako je, zapravo, pred njima bežao? (Da pobegne, naravno, nije mogao). Dokle će one da nas dave a posle da ćute kao da ništa nije bilo? (Cerberian-ski, kao Cerberus, pasji rezultat diva Typhaon-a i ophidion-ske Echidna-e, čuvar kapije u Pluto-u (Dis-u), ponekad sa tri, ponekad pedeset, sto glava i zmijskim repom o sopstvenom vratu). I zašto su tako kategorične - i ono što je ostalo u Ceres je bačeno, u putanju između Jupitera i Marsa, u ruke prvog asteroida (G. Piazzi-evog čeda iz 1801-e godine) iz Sicilijanskog Palerma kao providljivosti tog trenutka (kao da se iz svega rađa suviše malo naknadnosti i nimalo poistovećenja). Neće se, ipak, ni moje misli ni tvoje dokopati naših glava dokle god ih držimo uspravno. (Tako se kaže a tako i jeste). Ni Charon ih neće (sin Erebus-a i Nox-e, skeledžija mrtvih duša preko reke Styx u njeno podzemlje) žedne prevesti preko vode. Ima na ovom putu i jedna svetla, pobedonosna misao, ona o odlasku na pravi put. Put slamnih šešira, šećerne trske i bosih nogu po plantaži primus-nog pljuska Karipskog ritma kad sija više nego što se očekuje i prema čemu se ide odozdo - iz pčelinje plavog baštenskog lonca praemolestia-e preko praemonitus-a savremenog kristala na zamišljenom lusteru sred zanemelog plafona.
* * *
04/04-05/96
(Leskovac). Nemam zamisao o tome kako izgleda to mesto - da li je ravnodušno, hirovito ili se podaje blagoj kiši (s' Pallas-a, asteroida). A sećam se da smo išli kod tih ljudi, tamo - u Leskovac. Nisam mogao biti stariji od kakvog deteta, mutno se sećam činjenice o odlasku tamo, pred očima mi se klati par još nerasplinutih slika, smetenih s' uma ali, čudom nekim, ne sasvim izumrlih. [Verovatno je da se slike svega dešenog (šta je sa nedešenim?) tako dovijaju - hvatajući se osmeha faraona, portalski titrajući u sveći bazilike, pagodi mandarina, hraneći se Pallasite-om, gvozdenim meteorom 1772 g. palim u Sibir, do sada pretvorenim u odgovarajući vitamin]. Zašto smo mi kod tih ljudi išli, šta su oni nama (mi njima) bili, da li su cilj i opravdanje tog puta (nevažnog kao voda isparena tog strpljivog leta pod nabore Avgustovske toge) bili u tome da mu se važnost ne treba tražiti ni naći - sa ove razdaljine ne može se znati. Kao svaki takav put, odavno zaboravljen, smešten između neizvesnog razloga i poželjnog cilja, i ovaj se, ošamućen od prošlosti (pionirske slave), kači još samo o svest o njoj. (Čak smo, čini mi se, i prespavali tamo, kod njih u L., sedevši prethodno u dugo (klasično) veče na verandi od potpornih belih greda, dasaka kroz koje se uvlačilo zujanje venjaka i agregat kapi sa zalivenih ruža sve više rastvarao sada zaboravljeni razgovor posedalih ljudi - zatim je, ohlađena u bunaru, isečena lubenica ćutke pojedena). (Kao ni trotelni, iz tri tela, Geryon, i pored tog preimućstva ubijen od Hercules-a, ni taj događaj nije preživeo značenje tri čestitosti: susreta, jela, spavanja). Važnost svega toga je u tome što se i to smestilo u ukupnu priču, u toboganski niz noći i dana svakog od tako shvaćenih učesnika i stvari u sastanku karakterisanom iščezavanjem svega toga, po istom, logičnom redu.
* * *
(Nagomilavanje Stranica). Samo upornim, strpljivim zapisivanjem na svakoj stranici ove sveske slaže se veći komad (čega?). (Predanošću svakog njenog dela oslanjaće se i ova zgrada na poetske temelje, misli pesnik, poslovično marljiv u rušenju pesmom: "Nay, answer me; stand and unfold yourself - Ne, odgovori mi; stani i otkri se", W. Shak.). Stranica po stranica (nesnosne beline) sastavni su delovi i ovog dnevnika sveta: sve što je u njima zapisano u njemu ne živi, sve što nije kroz ouraios viri. (Gotova slika gleda iz sastavnih delova dok mi mislimo da je gledamo celu: "When Greeks joined Greeks, then was the tug of war - Kada su Grci došli Grcima, bila je najveća bitka rata", Lee). Uskovitlana, smirena misao o svemu ovome: zar je to sve? (Neskromna po prirodi, vazda nezadovoljna, eto je, vere se uz nerazumnost). Očekujući ušće kao nešto na dohvatu ruke, misao se, spremna za skok, odlaže, oštri: ni Trimurti-jevo trojstvo - u sredini Brahma, desno Vishnu, levo Siva, principi stvaranja, očuvanja i uništenja - neće joj pomoći u Cloelia-ninom preplivavanju Tibra. A opet, smirivši se (tolika hrpa propisnih života), može da dogura do sto godina (retko više). (Olako prokockan očaj tu ne uspeva, ozbiljno shvaćena ugnezdila se nada). Očaj i nada sreću se neprijatno po oba na svakoj od ovih stranica što se povećavaju držeći se jedna za drugu kao da ih Varuna (Sanskritski Bog Kosmički i Vedski, himnično četvororuk jašući životinju iz mora) progoni iz povlašćenosti protivpius-nih znakova (impius-nih slova) deus-nim potezom olovke i ovog jutra.
* * *
04/06-07/96
Spokojstvo ničega i nemir svega drugog. Jutra su sve lepša ali ih razdire brz prelaz raspevane ptice na protivničku stranu. (Toliko peva a samo prhne pri tome, bez osećaja izdajstva). (Napolju, dugo i predano neko zagreva motor automobila, kao da polazi iz Aprila po stvari zaboravljene u Januaru). Sednem, stavim naočari, međutim skinem ih pošto gledam bez cilja, ali ih u svakom slučaju stavim kada ga ugledam da ga bolje razgledam. (Iscedim limun u čaj, namažem i ruke: tako mirišu na toplu, a ne hladnu pustinju). Šta je sitno, a šta krupno? Bombardovanje u Aprilu (još od jutros) kada je Vera (moja majka), sa roditeljima, sestrom i dvojicom braće jurila u Gradsku Bolnicu, u kojoj je ležao najmlađi, sedmi, da pokupe i njega i beže van grada - šta je? I šta nam to stalno bubnja u glavi - sa kojim će nam tonom, od ukupne pesme, susret biti presudan? Sem najpresudnijeg (sa samim sobom, ličnom tišinom conclave), možda sa ravnodušnošću pastoricius-no složenih stvari, po zemlji i nebu. A možda s' onim drugim, primamljivijim i jačim (lažno optuženim za brutalnost) - sa fortissimo-om naglog i sjajnog preokreta, izvedenog od strane ostavljenih na milost i nemilost pravednom rešenju Agnus Dei-a: jagnjeće, talismanske interpretacije ovozemaljskih čari. Kao kada se svet sastojao iz poboljšane predstave o njemu (iz Skitske Ovce, Agnus Scythicus-e, prerušene Dicksonia Barometz-e Tatarskog porekla) i kada, došavši do ove tačke, munjevito se stresa (odbacuje molitvenu vunu), gazeći čvrstim korakom od tada.
* * *
(Svaki Put s' Mišlju na Jutrenje). Jedno po jedno jutro - biseri ispali iz prastarosti lute, fermentacija jastuka, felluca ispod Sredozemlja. (Radoznalo nanizana na početak dnevne ogrlice, jutra ostavljaju perlama dana i noći mesta na njenom zevu). Ovo je nedeljno jutro - zvoni sa crkve, obaveštava dok balsamuje. (Primus primulus dosadašnje greške, fibula za njen doskok, sextant plovidbe u laku smrt). Šta je za danas predviđeno po svetu? (Šta u vasioni?). Fudbalske utakmice po Evropi, ovde bezbol i golf - i isto, histerično, lajanje na ono malo neposlušnih, epileptičkih (sic), zemalja. (Što se vasione tiče, pitanje je zakasnelo: danas se tamo desilo ranije - nije čekalo na Godot-a; Beckett-ova pretpostavka o čekanju nema smisla u negativnoj rezoluciji vremena kojom je danas odvučeno unazad - a unapred se ponavlja, kao Vivaldi kroz violončelo). I ovog jutra, ko će kome da kaže lepu reč a ko na koga da nišani? U svim tim crkvama - ko će koga da rešava greha? ("The leech will hardly fasten on a fish - Teško je pijavici prilepiti se na ribu", Brown). Arcadia-nsko stanje zvonika automatus-a: svaki put s' mišlju na jutrenje krenuvši, kao barbatus čekamo novo zvono, kupole od cinka sa Lyraid-a [meteora ubrzavanog iz nebesa gde se usporava Lyra (severna konstelacija bele zvezde veličine Alpha) u anatomski luk mozga - fibroznu harfu hominoidnog milozvučja risa], mase cikloidalne kašike, pomirljivosti kastanjeta (intenzivnosti timpana), bez razmetanja, i tada, prekomernim samopouzdanjem revolucionarnog učenja o konačnom udaru u oveštalost sveta: radije - pevajući svoju, punu organskog bljeska neorganske zore, auru kao pesmu.
* * *
04/08-09/96
Izoštren kao mrav kad kopa (napregnut kao jaguar dok leže), spoljni utisak o svetu zamiče pod unutrašnji - i pored toga što se spolja sve ustaljuje, a iznutra ruši. (Nova prisutnost nikako da napusti staru - i stalnost je privremeni spas). Probudim se, kad one već budne: te male životinje i ptice u susedstvu - uvek su na oprezu. Gledamo se ćutke, dok se ne zalete u nanos dna (aluvijalnost isušene delte), ili na orah što se podaje za vetar.(Kod nas se to zove posla s' nepoznatim - kod njih instinkt, alarius kao sakatost orla, u smislu krila podignutih nadole). Obrnu se dok nestaju kroz ukras na zidu (heraldički melem pompe kao etimološko miljeništvo), dok se daju u zamah - skok u amforu Eris, boginje takmičenja i disonance, keramiku na noćnom stolu nemirnog duha Astronomije. A niti su gde odskočile niti odletele (te male životinje i ptice) - rvemo se s' istim iz istog susedstva, razumemo se dok se na istoj strunjači upokojavamo istim, dvorišnim etanom.
* * *
(Stan - 1). Ovaj stan, Stan - 1, postojao je dok za njega nisam znao. A sad sam u njemu - već samo to spušta zavesu pred većim objašnjenjem. (Nejasan uzrok poplave i stroga posledica davljenika).
Mala soba, kuhinja, kupatilo i - velika tišina barathrum-a: to se, sačekavši moje useljenje, izvuklo iz nacrta spomenika Atlas-u, divu što drži nepomično nebo, i u aleji podozrivosti prvom šetaču (meni) prionulo uz nogu.
Za moj dolazak se, u svakom slučaju, znalo (zato je sve ovo pre toliko godina sagrađeno i zato, umirene mojim prisustvom, sve te odaje vire u sledećeg stanara), jedino ja o tome ništa nisam znao. (Chimaera monstrosa, pola riba pola zmija, i ono u čemu stanuje - severno more, i ono kroz šta pliva - galerija juga: koliko je providnija od Axenus-a, Crnog Mora, toliko je mutnija od Avernus-a, jezera blizu Cumae, ulaza u donji svet). Prethodnom stanaru ovog stana indiskretno je stavljeno do znanja da se iseli - da bih se uselio ja.
(Ovaj stan je svo vreme bio predviđen za mene, radilo se jedino o pravom momentu).
Uredno plaćajući stanarinu, struju i vodu, rečju: gledajući kroz prozor u zgodno doteranu samoću, učini mi se kako mi iz onog ćoška, ništa praznijeg od ostalih, jedan važan (konstrukcijski neizbežan) deo ove (pravilne) komore za obavljanje boravka - namignu.
Kao da kaže da sedim tu gde sam, da ne odlazim, da je to, što među ovim pažljivo okrečenim ravnima vidim, najviše što mogu da očekujem, da se, na kraju krajeva (na osnovu pristanka datog u kancelariji za iznajmljivanje stanova), moje useljenje u ovaj stan zvanično očekivalo - da je to, konačno, jedan ambijent za koji simpatija može samo da se povećava kroz rastuću nepomičnost njegovih zidova, katamaran u vis.
* * *
04/10-12/96
(Stanje Stvari i Prskanje). Sve što nam se desi - niti je malo niti previše veliko. (Pri tom, svakom svoje izgleda veliko). Dešavanje nije, s' druge strane, ni podjednako. Svakome se desi nešto drugo - jednom se, moguće je, desi više boljih stvari, drugom gorih. (Ni prirodni zakoni nisu svakom isti, a kamoli zakoni slučaja). Dok se sirotinji gravitacija, ili kakav drugi princip klasične fizike (previše hladno, previše toplo), uračunava u princip bede (niti iz nje može da se iščupa, niti da joj podesi podnošljivost), profit se beskrupulozno fetišizira, slivajući se u uvek iste džepove: gravitacija se tu uračunava u princip (doduše ovozemaljskog) bogatstva. Konačni zbir dešenog (i saznatog) određuje nam stav prema svetu. Jedan je gorak i ciničan, drugi lahorast. Treći varira između. (Kao alba, belo nervno tkivo što se dvoumi: da li da siđe iz mozga, ili se popne uz kičmu). Dok zarobljeni poslovima u strahu ćute (još neotpušteni), otpušteni se laćaju rezignacije, dižu ruke od pobune. (Mnogi od njih i sami misle da je otpuštanje s' posla normalno). Ponašaju se upravo onako kako im preko "nezavisnih" kanala i novina savetuju propagatori konvencije o održanju stanja i neizvodljivosti preokreta, prenosioci misli svojih gurua, zaposlenih po nekakvim "think tank - mislećim" centrima, savremenim muzejima mediokriteta hierarhijski podređenih (i jednih i drugih) plutokratiji na vrhu. ("Power: being the natural appetite of princes - Moć: budući prirodna želja prinčeva", Swift). Jedan ptičji, ađutantski niz: ni Ciconia argala, ptica ađutant, ne bi kljun otvorila u boljem momentu. ("A fine violin must be the best adjutant to a fine voice - Dobrom glasu dobra violina mora da bude najbolji pomagač", W. Mason). Da li će se i kada uzbuđeni glasovi i prigušen tutanj otrežnjenog sveta razabrati kroz felix-nu tišinu ove carske sobe, zavisi od podešenja njene klavirske pratnje: od svakodnevne etide facilitas-a, kao propisane (puke) klavirske lekcije (vežbe), do Revolucionarne etide fatalis-a, stanje stvari i prskanje pitanje je o ukidanju ili udaru Šopenovog krešenda - njegovom abolicijom zadovoljava se stanje, njegovim pojačanjem rasprskavanje klavira.
* * *
(Kosmos - 2). Šta sakuplja dok se širi, kosmos? (Silu prevrtljivosti, prevrtljivost kameleona, varku potasijum-manganata: u daljini se i bezbojnost plavi). Pretovaren, istovaren, zabravljen, odbravljen, čeljusti sklopio, vilicu propio - šta razmišlja, čemu li se nada? ("The relations are so uncertain as they require a great deal of examination - Odnosi su tako neizvesni kao da zahtevaju dosta ispitivanja", Bacon). Izbačen, ubačen, zanjihan (puk'o) - smešten u han (s' puta ustuk'o). (Iz zaboravljene kuće za zaboravljene goste u zaboravljenoj bašti pod zaboravljenim drvetom kraj zaboravljenog bunara bežeći - kupa se, bunarskom vodom snežeći). Gde je? U sred od glave. Šta je? Potiljak čela. Šta radi? Misao misli od koje vene tražeći utehu pred novu fazu. U sred od glave potiljak čela misao misli od koje vene tražeći utehu pred novu fazu nad kojom okačen visi nad sobom. U sred od glave potiljak čela misao misli od koje vene tražeći utehu pred novu fazu nad kojom okačen visi nad sobom nad kojim okačen visi nad tobom. U sred od glave potiljak čela misao misli od koje vene tražeći utehu pred novu fazu nad kojom okačen visi nad sobom nad kojim okačen visi nad tobom nad kojim okačen visi nada mnom. U sred od glave potiljak čela misao misli od koje vene tražeći utehu pred novu fazu nad kojom okačen visi nad sobom nad kojim okačen visi nad tobom nad kojim okačen visi nada mnom nad kojim okačen visi nad svim. U sred od glave potiljak čela misao misli od koje vene tražeći utehu pred novu fazu nad kojom okačen visi nad sobom nad kojim okačen visi nad tobom nad kojim okačen visi nada mnom nad kojim okačen visi nad svim u sred od glave potiljak čela misao misli od koje vene tražeći utehu pred novu fazu nad kojom okačen visi nad sobom nad kojim okačen visi nad tobom nad kojim okačen visi nada mnom nad kojim okačen visi ni nad čim. Ni Anubis mu (pola čovek, pola šakal) ne može ništa, ni Hermes (od iste dvojice napravljen), ni Anthemion (cvetni ornament): ni ceo čovek ni životinja ni biljka ne bude ga iz kolosalnosti ali mu ne ostaju ni dužni - prevrnuvši se na leđa večeras ga gledaju kako izlazi u šetnju na putu prema trnu (detinjatosti simbiotičke psihe), bodežu izraslom iz krunskih svedoka jauka, rike i poze, spektaklu uboda u exsisto posejane žrtve.
* * *
(Matiranje Nepoznatog). Niti je ko nepoznato video (još manje ga saznao), niti se sa njim dalje od nule odmerio - a veću bitku neće imati. ("An empty, 5-dimensional universe induces matter in 4-dimensional universe - Prazna, 5-dimenzionalna vasiona indukuje materiju u 4-dimenzionalnu", Kaluza cylinder condition, c/o B.L. - Kaluzin uslov cilindra). Borba s' nevidljivim. (Svuda gde i mi - a nigde ga nema). U zemlji krtica (motikom rije navodno), u vodi stonoga (stotom leluja podvodno), i u vazduhu kondor (krilom po žrtvi pravedno) - dok ga mi očekujemo budni, sedeći na stolici u modernoj kuhinji u poplavi zastarelih misli. ("Local properties of matter are geometrically derived from global - Posebne osobine materije geometrijski su izvedene iz opštih", Ernst Mach's principle, c/o B.L. - Ernst Mach-ov princip. Iz njega sledi da cveće u bašti Ancus-a Marcius-a, četvrtog kralja Rima, svoj izgled duguje uticaju dvanaest konstelacija Zodijaka na nebulu Oriona).
Pošto se ne menja: jednom kada se ne vidi - nikad se ne vidi (nepoznato).
O nepoznatom kolaju razne priče, uglavnom daleko od istine o njemu. Olako se očekuje njegova iznenadna pojava i reči objašnjenja, kao da se ne radi o ugovoru po kome je njegov zadatak da se ne pojavljuje.
Mada sa njim jedino i imamo posla, ali prerušenim u poznato. Time se nepoznato, kao poznato, na laus-nom prijemu u čast Amphion-a, muzičara i graditelja Tebe (Thebes), spolja ponaša adekvatno i ljubazno ali iznutra menja ogrtač, pravac i plan o naglom udaru po sagovorniku, kako bi potvrdilo priče koje ga predstavljaju poznatim, pa i po cenu tako providne igre u kojoj ga čeka mat u kujni pospanog, ali vešto probuđenog igrača u glavu okolne tajne.
04/13/96
Ne samo u karti - u pismu ne može mnogo da se kaže, a da se ne ošteti manji sadržaj života.
Razmenjujući (kroz šaku dopisnice, ruku pisma) više značaja od beznačaja celuloze - i neispisanim papirom upućujemo sagovorniku revnost i pažnju praznih redova banalnog očišćenja.
("The indiscriminate defense of right and wrong - Pobrkana odbrana pogrešnog i dobrog", Junius).
Upravo za toliko za koliko muk koji portretiše - slikaru bode oči, naše se suočavanje sa autoportretom samoće razlikuje od predaje - slaže sa pobunom.
Živelo nepristajanje na sve ovo - lažno proglašeno za jedino moguće!
Napred ružičastosti snega, bledilo jagorčevine, neizvodljivosti spasa!
Dole zadrigla oveštalosti konzervativizma, malograđanska teorijo podneva obreda - zenita kućnog reda!
Gore Indra - četvororuki jahaču slona kroz Vedski period Pantheon-a, dole Eucharistia - hleb, vino i večera ispod umrtvljujućeg zvona!
Pevaj Euterpe, ne zaboravi note korone rasutih epopeja, svetlosnih godina Almagest-a Klaudijusa Ptolomeja, peščani časovnik Če Gevare u noći kakva je ova - protozoična paralaksa transporta kvantnih slova!
* * *
04/13/96-II
Značaj Ćutnje i Praznina Jeke: U svojoj suštini, ovo je (Cassiopeia-nsko ustrojstvo, Cepheus-ni poredak sveta, astrološka surevnjivost spram otpadnika) toliko neprikosnoveno da čoveku dođe da ga se upravo zbog toga reši ali, pri tom, izgori još jedan tovar samilosti u sebi, popravi prostirku (majčinu šustiklu) na nameštaju od alge, osvrne se za muvom, ne zna šta radi.
(Da li je znala Anna Perenna, Boginja svetine Rima, pita se dok pere ruke od sveta).
Noseći izvežbanost, zaputi se iz jedne prostorije u drugu, širom otvori prozor, hladan predeo ga ojača za altus-ni stepen legure.
(Za svaki dan do sada pronalazio je odgovarajuću gradaciju, tako je te dane i preturio preko glave).
Pomisli kako trenutke slabosti sebi više ne sme da dopusti.
Očeličen (prezdravljen), sam sebi se smeje. (Malo je potrebno za preobraženje, ne više nego za naprasnu dopadljivost, misli osećajući se kao Amulius, kralj pokrajine Alba Longa, deda Romulus-a).
Sedne na pod, nasloni se na zid, kad (ne leži vraže) - opet počne misao da ga kopka i muči.
Ustane, prošeta po sobi, potrudi se da ne misli ni o čemu ili, ako već mora, seti se mušice od malopre i njene (dramatične) reakcije na preokret situacije: dok je brujala spolja, nije slutila da postoji iznutra, u koje je, zahvaćena iznenadnim (kratkim) pojačanjem vazdušne struje sletela, materijalizovavši malu ali proporcionalnu paniku.
("Detroit, the place where weak are killed and eaten - Detroit, mesto u kome su slabi ubijeni i pojedeni", on "Bif Naked" lead guitarist's T-shirt, c/o S.L. - na majici solo gitariste iz sastava "Gola Govedina" (govedina napisana kao goveđina)).
I pored truda, misli ko' misli - što ih u sebi besomučnije kroti, sve se više roje.
Na kraju mu izađu kroz glavu na oči na uši na usta i ne vidi ne čuje ne govori ništa što nije video čuo kazao u času šare spasa u sobi praznog stana Grčkog astronoma Conon-a, Atinskog komandanta nemih stvari, goropadnosti večitog trenutka.
04/14/96
Refren:
Vraćajući se kući kroz prastari plot
Propeta opisom krhkog sećanja lepa se
Platysma pred vratom lobanje dokopa predela
Pred njom SFRJ pred kraljem Athur-om Camelot
Pred Streljnikovim SSSR puca cepa se
Orbicularis oculi univerzalnog cela.
Patetičnost:
Nestali su dani na nekakvom Moru
Nije nam se predalo onoliko Sunce
Zamišljali namerno smo hitrost kao sporu
Dok joj ego nije vratio vrhunce.
Patos (Pathos):
A sada se pretpostavkom o pobedi (čega?)
I pred nama ukazuje cela stara novost
Nudi nam se voće Hydra i pohotna Vega
Zlatan pir i raskoš citre kroz Cygnus-nu kost.
Posledica 1:
Mi naše nazore, stremljenja i volju
Ne razmenjujemo ni sa samim nama
Da spasimo ne možemo ni goru ni bolju
Ulepšanost sveta od poplave srama.
Posledica 2 (Ethos):
Nacrtavši zemlju iz srušenog plota
U ramu od reči golgota golgota
U Generalštabu apatičnog stanja
Predlažemo napad tojest da se krajnja
Potvrda o municiji oružano izda
Nama i Streljnikovu dok se Arthur gizda.
04/14/96-II
Lije kiša, kako padaju kapi se povećavaju dok se, prevelike, ne rasprsnu o cilj. (U velikom poslu padanja one to jedine čine diskretno, odaje ih samo zvonak smeh u razblaženom usponu).
Kupivši najzad male crvene stolice i sto i postavivši ih u središnju tačku sobe, ne usuđujem se da zauzmem mesto u toj garnituri sam.
Gledam tu postavku, dakle, iz prikrajka, planirajući dodavanje belog ili svetloplavog cveća, da joj pravi društvo dok sam ja na poslu.
Takođe bi bilo dobro, mislim se, istaknuti malu, svečanu tablicu u tom (pola mrtvom, pola živom) društvu, sa natpisom: "Dobrodošli u Čarobnjakovo Prebivalište" - toliko dugujem lepšoj mogućnosti svake ove priče, da ona druga, medius fidius, ne pomisli, protežući se na vrhu gomile kratko/oštro opisanih dana, da je na nekakvom tronu.
Možda bi trebalo, tada, komplet utopliti detaljima Crvenkape, Ivice i Marice, Kekeca i tri praseta, u onom tamo ćošku, a nezgodnu tišinu, odatle, izbaciti u zaborav. (Kao u kakvom boljem restoranu, koji očekuje važne goste, kada se rešavaju pijanca).
Dopustiti, zatim, da se sve to vrti u flavus-noj pustolovini - biti, bar na kratko, neodgovoran.
Da štekće i zvoni, laje, baca kamenčiće iz velikog obećanja u mali vis ove sobe, da se dočekuje elastično kao guma (zadnji stadijum kaučuka) dok se preko glave prevrće u priču za decu, Arkadijansku zaštitu.
Na jednoj, južnoj strani sobe, olovni vojnici Predsednika Centaur-a, pola čoveka pola konja sa zapetim lukom u pozi strelca, da se postroje za paradu na Dan Demokratske Republike Sagittarius (DRS), devetog znaka Zodiac-a, u koji Sunce ulazi tog, punog hromatske aberacije Ruthenium-a (Ru), dana, a prasci na drugoj, severnoj strani sobe, da utonu u Magelanov Oblak pri pomisli na inercionu kišu, uključujući današnju.
Da se zauzme stav o cvrčku, vilinom konjicu, nečem što se, sa puno realnosti, periodično oglašava (izjašnjava) kroz otvoren prozor u nesigurno sećanje o skromnim igrama.
Da se sve oboji u šareno, da preovlađuje jarko.
I da se, onda, sva dobra deca svečano pozovu u tako sređen stan i poigraju se još jednom pre nego što preko noći odrastu (kako se kaže i kako jeste) i padne im na pamet da sve ovo ovako opisuju, sa izvesnom dozom sete, neverice i neispunjenih očekivanja na preostaloj strani jednog te istog sveta što se sastoji iz dijalektičke dvostrukosti i niza slatkih i malih (notornih) igračaka bajkovitog cilja, njihovog komplikovanog zveketa između prostog uspona i jednostavnog pada.
04/15/96
Kupio sam nameštaj od plastike za malu decu, u samoposluzi "Grand Union", prilikom kupovine hleba i mleka. Računam, čovek stari, postaje skromniji, na kraju će opet moći da koristi dečiji nameštaj, kao na početku. Ako ne može, negde je između, to stanje je najmanje trajno, ozbiljnija kupovina ni tada ne bi bila opravdana.
Sem toga, u ovatio urušeni (u otium otkrunjeni), svi oni veliki komadi nameštaja otplovili su u ondašnju predstavu o večnosti - tada se, naime, mislilo da se od tako dobre građe i solidne izrade večnost zapravo sastoji.
Neizjedeni nepotrebnim (suvišnim) iskustvom, zauzimali smo mesta za nedeljnim stolom (četvrtastim kao Procrustes-ova postelja; navedena sličnost se, međutim, tom geometrijskom šarom završavala - za ovim kvadratom se jelo) - u vreme ručka, pre odlaska na Stadion, u već popunjen život dodavali smo samo tanjire, šolje i čaše iz kredenca žućkaste, golubije boje (kao rani limun); zimi smo, dodatno, vadili tople stvari iz tamnog, braon šifonjera (monumentalnost stolarske odsečnosti, oivičenost razloga posledičnim dletom) - kapute, rukavice, podsećanje na dve pomorandže i tri bombone iz Nove Godine što se, nezahvalna, odmah iza priredbe topila u staru, a sa čiviluka (presvučenog u oker skaj, kraj ulaznih vrata), kapa, šal i kišobran bili su pri ruci od jeseni do proleća, prilikom izlaska u dnevne poslove i obaveze, tada verovatno važne, sada akademske.
Roditeljski bračni krevet (pratum pratulum izumrle osnovice sveta), dva kauča na rasklapanje, porcelan u vitrini i u ostavi police za odlaganje voća, povrća i pristinus-ne tišine - principium-a sadašnje analize, nestali su zajedno sa njihovim korisnicima, zavaljenim u kolut nule.
Nekadašnje sakupljanje svega toga (kupovinom na kredit, uglavnom) i raspoređivanje po životu i funkcionalnoj upotrebi blistave fikcije, sa ove razdaljine čini se neopravdano strastvenim, proporcionalno jalovim. ("Proceed, Solinus, to procure my fall - Nastavi, Solinus-e, pribavi moj pad", W. Shak.).
Delovi nameštaja sada: njihovo lebdenje iznad adrese ritus-a, rasejanost u finalnu neupotrebljivost daski, neznatnost sklapanja, dozvoljivost nejasne ograde između sećanja i zaborava?
Razmišljanje o njima naučilo nas je, ako ništa drugo, da stvarima te vrste prilazimo opreznije, na prstima, maltene ih zaobilazeći, bežeći i od izloga (specifične težine otesanosti prolaska), ne remeteći im spontan muk.
Samo jedan mali, praktično neupotrebljiv, dečiji nameštaj od plastike postavljamo svečano u stan, da ne bi bio baš potpuno prazan.
* * *
04/16-17/96
San - 4: Od tolike kiše noć se prevezla po vodi kao starinski brod po uspomeni - bledi fenjer na krmi (i čekrk vremena na pramcu, ugraviran lenger na lancu) gubi se u bledom zalivu vazduha (dovoljno opranog azota, u maslini iza bure u tvom šatoru). Svet se zanosi oštrim miljeom ne ostavljajući sumnji nikakav posao - kockice iz kojih će i današnji mozaik da se sastoji realne su, neizbrušene. ("In youth I had twelve fellows like myself - U mladosti imao sam dvanaest sebe", Ascham). Te sanjam (podsećam se dok se zaostale kapi miroljubivo slivaju niz prozorsko okno u felis sklupčanog sećanja o snu zapakovanom u occipital): negde se išlo, kucalo se na vrata, neko ih je otvorio, nešto je rekao (u smislu da će čovek koji se tražio tojest o kome se radilo da strči niz stepenice), podsetivši da se u toj poseti (od koje se mnogo očekivalo) sve vidi jasnije nego što to opis sna može da dočara, završen kao liturgija. ("If you can't do the math, you don't understand it - Ne znate li matematiku, ne znate ni ovo", Niels Bohr). (Čak se i tvoj rođendan obeležio tek mogućim a već smirenim danom fatalis u Aprilu u onom mestu, kažeš Nišu). (Fatalnost spoja, izbačenost u susret:"These things are fatal and necessary - Ove su stvari fatalne i neophodne ", Tillotson; "Our acts our angels are, or good or ill / Our fatal shadows that walk by us still - Naša su dela anđeli naši, dobra su ili zla / Fatalne senke što pored nas hodaju svaka nepomična", Fletcher). A čovek otprilike mog doba (o kome se radi) tu je: lepo obučen žurno silazi niz zavijene stepenice pravilno se držeći za sjajnu ogradu (zmiju prikovanu pravilnim razmacima na drvene stubove Germanske učtivosti) koja ga (lakovanog arheologijom) donosi u predvorje glumačke poze odakle reče glavu podigavši malo nagore prema za sada nepoznatoj osobi u gornjoj sobi da se put mora odložiti i karta rezervisati na ime N.L. alias M.G. pogledavši u mene sa saučesništvom foke koja je stajala pri dnu stepenica na mestu na kome je umesto mene bio on koji je bio ja koji sam bio ta zver.
Prilazeći mu sa bilo koje od tri strane u taj krug se stiže uzbrdo - sa tog visa, svojim nedvosmislenim imenom "Research Circle" (ova zemlja je rekorder u broju takvih, direktnih imena ulica, zgrada pa čak i naseljenih mesta (Mechanicsville - Mehaničko Naselje, leži na desetak milja odavde), ne libeći se potpunog odsustva zapitanosti ili bar brižne osenčenosti nad tolikom (apsolutnom) funkcionalnošću tako stvorenih pojmova), dakle svojim imenom "Istraživački Krug", ova, ustvari, saobraćajna okretnica - krug (u koji kad se uđe jednim od tri pritočna druma vozi se na desno, da bi se drugim, odtočnim, izašlo) valjda simbolizuje aktivnosti dve istraživačke institucije, koje se nalaze u neposrednoj blizini, na dva od ta tri druma. Same po sebi, te institucije su relativno značajne, u njima se odvija rad i posao velikih razmera, van proporcija same ove, inače prostrane zemlje. I tako - direktnom transcendencijom pomenutih aktivnosti ovih preduzeća, dobi ovo saobraćajno kružilište svoje ime.
Ni veće uzročno-posledične veze, ni manje sumnje u poredak i čvrstoću stvari.
Ni neposrednije motivacije, ni udaljenije refleksije.
Ogoljen kosmički princip, nesakriven ni u šta. (Ko zna, možda će u budućnosti, ako se do nje dogura, pojmovi tako da se nazivaju i zovu: što na umu to na drumu - osim naelektrisanim činjenicama profundus-a, čime blažim baratati na jonskom brodu za prevoz rude iz ambisa Capricornus-a na flotaciju u Eridanus?).
Šta je da je, tek nadevanje imena kao što je ovo, odraz je prakticizma i žurbe nadevača.
To praktičnije poimanje života, koliko je otrgnuto od razglabanja ni o čemu i davljenja u pseudo-intelektualizmu (tako svojstvenom onom starijem kontinentu), toliko je samim sobom ograničeno.
U konačnom zbiru, i u istoj meri kao i ono, pretendentsko na kvazi dogradnju, i ovo se rasulo u nestrpljivi silogizam: i partikularno afirmativno i partikularno negativno kao da su prerasli svoje univerzalne parove - ni ovo ni ono poimanje (shvatanje) nisu ušli u stvar sa one strane, sa koje se ulazi trećim drumom.
Taj treći drum, koji dolazi do (odlazi od) Istraživačkog Kruga, prolazi pored nešto kuća i nekakve male apoteke/bakalnice, smeštenim u izvesnoj šumi neprestanosti (vedrih lasica kalcijumskog krzna, tvorevina lake sete Ingeborg) iz koje se, svakog ovog i nadalje hladnog jutra, inja, pojavljuje stariji gospodin u grombi kaputu mrke boje, s' tamno braon krznenom kapom na glavi, besprekorno čistim, izglancanim crnim cipelama odlučno gazeći trećim drumom prema okretnici, savijajući po njenoj ivici (pešačka staza ne postoji) nasuprot dolazećim automobilima (idući znači u levo), svodeći tako obim kruga na jednu trećinu spram preostale dve kojima bi, da je u automobilu, morao da se vozi da bi izašao na drum koji je levo od njegovog - malo se zatim spušta nizbrdo tom, levom, pritokom u odnosu na onu kojom je na krug došao, čvrsto noseći akt tašnu od kvalitetne kože i revnosno popravljajući šal (zadnji omotač pluća), zaturajući ga dublje pod kaput i obavijajući čvršće oko vrata tako da mu se pretežno crvena kravata više ne vidi (naslućuje se, samo, u zastarelom vaspitanju), konačno naglo preseca i tu ulicu (kojom se dotle tako kratko spustio) i ulazi kroz pomoćnu kapiju u jedan od dva instituta za razvoj oružja od igle do lokomotive melanholično, bez većeg interesa, ne gledajući onako usredsređeno, kao što je do maločas gledao u holografske krošnje vetrom projektovanog drveća, sa pažnjom izvesnog jakog razumevanja, dok se iz svega toga pojavljivao na putu prema krugu koji je, ko zna od kada i zašto, na ovaj način isekao, makar ovako kratkotrajno, svojim koliko pobunjeničkim toliko pobedničkim hodom, u smeru suprotnom od zadatog, za jednu trećinu, na samom visu.
* * *
04/18/96
Misao (o svemu ovome): rasprede se pa se skupi, ponese se ali se poravna, uzjoguni se pa smiri (oporavlja se) - samo njoj niko ništa ne može, zaključuje, koncentriše se na trajanje.
(Ako traje dovoljno - nešto će da istera, ako se prekine - neće ni to).
Jedina misao munjevito pristaje na saradnju.
Poslavši je odavde tamo, ili odande ovamo (od jedne nedoumice do druge), put prevali u momentu njihove smene, kao da se radi o prostoru samo sa njom u sebi, transferom bez dimenzija različitih od nule.
Celo razmišljanje u kugli od tačke.
Stvori se u centru, rastvori po zidovima, smiri se, zadrema: ljuštura brižnog rastvora mare nostrum-a u rastvoru mare interum-a u rastvoru mare superum-a.
Izjutra reši se lažnih, stane na prave noge, uspuže se na arkadu Ianus-a, Boga lučne kapije i početka; predveče, dobivši na obazrivosti i samopregoru, slegne se u Hybla-u, planinu čuvenu po pčelama, prozuji kroz obim Apis-a (nektar, polen, vosak - tim putem, u rano jutro vatrometnog saća).
....(" 'Salvation of the soul' - in plain words: 'The world revolves around me'.....- 'Spas duše' - prostim rečima: 'Svet se okreće oko mene'..... The poison of the doctrine 'equal rights for all' - this has been more thoroughly sowed by Christianity than by anything else; from the most secret recesses of base insticts, Christianity has waged a war..... - Otrov doktrine 'jednaka prava za sve' - potpunije zasejan Hrišćanstvom nego bilo čim drugim; iz najtajnijih uvala osnovnih instinkta, Hrišćanstvo je vodilo rat.....against every feeling of reverence and distance between man and man, against, that is, the precondition of every elevation, every increase in culture - protiv bilo kog osećanja poštovanja ali i razdaljine između ljudi, protiv, tojest, preduslova svakog izdizanja, svakog rasta u kulturi - it has forged out of the ressentiment of the masses its chief weapon against us, against everything noble, joyful, high-spirited on earth.....- - iskovalo je iz ljudske percepcije dobrog svoje glavno oružje protiv nas, protiv bilo čega uzvišenog, radosnog, ponesenog na zemlji..." F. Nietzsche, The Anti-Christ).
* * *
04/19-22/96
Svako sećanje - kriška na tanjiru celine.
Podsećanje kao način da bi došli sebi, da ono što se predalo ne bi prevladalo nad onim što se zaboravilo i time se potvrdila ustuknulost capitulum-a, kreature male glave, velikih prohteva.
Ne predviđamo, sećamo se, prelazimo u nastavak - Castor iz Pollux-a (električni požar iz St. Elmo-a), Gemini-jeve oči za noć iz blizanaca Lede i Zevsa, zaštitnika memorije nestalih mornara.
Podsećanje: idealizovanje nekadašnjeg rešenja ili mučno otkrivanje?
Opis nečega što se sakrilo i ćuti - obučenog, treba ga se samo setiti, zatim ga svući i oprati u kapi mastila na tekućoj strani sveske.
Sesti ili leći (ili hodati u krug), ili se dati (iz ove sobe) u potragu za rigoroznim detaljima proizvoljnosti, preskakati metodološku prepreku (leksički se ne predavati) - otkrivati početak u zadnji čas.
Loviti molekul sveta u dimu kasnog leta (zuriti u tihu pesmu oko prstiju nepomičnosti).
Spustiti se (čamcem isplovljenim u nejasnu mogućnost) kroz baštenski sumrak Hyphaene thebaica-e.
(Kapi ćutnje skotrljane niz obraz užasne tišine).
Sve ovo nije ništa novo - treba ga samo ščepati u trenutku u kome traje večno, izložiti ga opisu da se nauči pameti. Setiti se, otvoriti, i zatvoriti vrata za svim tim treba, u maloj pobedi nad još jednim časom.
* * *
(Čaj). Uzme se šolja, pripremi se. Stavi se da proključa voda. (Pogleda se kroz prozor u sve neisprano). Kad proključa, sipa se iz navike, doda se šećer malom kašikom, limun - sutrašnjim žutilom. (Ni gramatičko vreme neće ga vratiti u nazad). Ostavi se da se hladi (da se isparava iz šolje u opštost, ugrađuje u mehanizam presutog). Uvidi se da i u ovako malom procesu učestvuje bezbroj čestica - šta je sa stvarima i događajima od veće važnosti? (Šta sa njihovim tumačima?). Otpije se gutljaj (svečane praznine). (Nečeg naizgled nehajnog, drugog, iako mu se, u prozoru, sjaji isti uzrok i isto poreklo). Ne napravi se nijedan preteran, suvišan zaključak. Kako se pred očima još malo puši, tako se prekriva magnus-nim velom Maia-e, majke Mercury-ja, prvog izvoda jare. (Neizvesnost toplote u iskustvu raja, otežalost popijenošću u zrnu čaja).
Uzme se šolja - ispere se, pogleda se kroz prozor u sve drugo - pripremljeno pa sprano.
* * *
04/23/96
Svaki dan - priča za sebe (stogodišnjom naracijom otegnut vek), causa prima očaranog pripovedača.
("His spirit is always finding reasons for being contended and even grateful; and now and then he verges on the cheerful transcendence of that worthy gentleman who, returning from an amorous rendezvous ..., said gratefully: 'Ut desint vires, tamen est laudanda voluptas' - Duh mu uvek nalazi razlog za podršku i zahvalnost; kao onda, graniči se sa veselom neprirodnošću vrlog gospodina koji je, vraćajući se sa ljubavnog sastanka... izjavio: 'Mada mu nedostaje moć, sladostrašće je hvale vredno' ", F. N., o Emerson-u, A-C).
Na poslu bez priče, u stanu bez priče, dan po dan kleše se vrhunskim mirotvorstvom kao odobrenim štrajkom.
Dani puni samih sebe - naše učestvovanje primećuje se tek po odlaznom (izjutra) i dolaznom (s' večeri) koraku u pravilne tačke ingressus-a: praktične prepreke za veći skok.
Buđenja veoma slična jedna drugima: kao i bdenja - kratko se pamte.
Izgurati sezonu, izgoreti je na pepelu prethodnih, održati stanje udarne igle mehanizmom godišnjih doba.
("The general aspect of life is not hunger and distress, but rather wealth, luxury....absurd prodigality: where there is struggle it is a struggle for power - Opšti oblik života nije glad i bol, pre je bogatstvo, obilje.... apsurdna rasipnost: tamo gde je borba, borba je za moć", F.N., Anti-Darwin, iz A-C).
Sem tih (rutinskih) očekivanja, očekuje se privrženost gluposti i pokornosti. (Očekuju je političari i popovi).
Tačnije, ne očekuje se ništa, nudi se, na nama je da odlučimo.
("Yo me sucedo a mi mismo - Samog sebe nasleđujem", Lope de Vega).
Još ovaj dan da savladamo pa smo na konju, mislimo sedeći na stolici u kujni.
(Računamo kako ni ovo ne može večito da traje, pritom se hvatamo za obrnutu večnost - permanentni prekid sa trajnošću).
Poželjno ponašanje u nepoželjnom veku ovekovečavamo njegovim skorim krajem, opisom odlikovanja iz sto ratova misli, dvesta samoće.
04/26/96
Odjednom - otišao je Deda, tojest vratio se tamo odakle je pre ovih godina otišao. (To smo mu napisali, ali mu nismo poslali, dok se ne utvrdi gde - između sphenoid-a, mastoid-a i frontal-a).
(Delovi većeg stanja, između occcipital-ne i temporal-ne kosti, odlaze pa mu se vrate, u parietal. "The parts are not discrete or dissentany - Delovi nisu posebni ili neslagajući", Milton).
Odemo Deda i ja na utakmicu - pršti audacia. Odgledamo, popijemo pivo iz kartonskih čaša, dok se vraćamo opisujemo akciju. (Jedino ja nisam umeo da opišem onu koju je Deda ugradio u majstorski potez, kroz sve te godine, ćutke).
(Tek kad smo ga naterali, obukao se u teget, odstranio revolver, zamislio Majske Poljane sa terase na osmom i po spratu pre nego što je reči svrstao u vojnički (onaj pravi, a ne ovaj sada) stroj, svaku sa zapetim oružjem u ruci, kapislom u šaci, raportom o lažnom zatišju).
(Nije Deda ni ratnom protivniku uzimao za zlo - on lično bio ga je dovoljno pobedio. A kad pobedi "Partizan", vikne sa terase, mahne victrix Victoriola).
Odemo Deda i ja, sednemo na klupu, slušamo dan (parčad uzjogunjenog obilja u travi elementa Xe, tromost večitog popodneva Augeas-a, kralja Elis-a, čije je konje timario Hercules); on rekne da su sve te stvari poređane po redu po kakvom se odobrava letnja prerušenost - dok se ne premeste u dublji hlad.
Izađe Deda iz zgrade, ni žurno ni sporo - tek koliko je neophodno da se uradi što je za taj dan predviđeno. Vrati se obavljenog posla - pod kosmičku skazaljku nanizavši još jednu sekundu. (I sada se čuje: zadnja šezdesetina minuta).
Tražili smo Deda i ja pravu reč za lažni spas, ali nikako da je nađemo. Ej Deda, Deda, mora da si u tolikoj potrazi za pravom reči (po onom putu, kroz onu šumu, u pravcu Gimnazijskog fanum-a) na nju naišao, i sada se sa njom dogovaraš kako da je kažeš a da je ne izdaš.
Pred nama, ona se, Latinska Tišina, Silentium-ska Latinica, u Ćirilici krije, a ti je na Nemom zapisa u cedulju, složi u kutiju, stavi u šifonjer. Tu se, sigurna u čuvarnost kocke (strukturalizam romba, derivat pada), sjaji pored Kosovske rakije Kosovke - dobrodošlice sa astala, kraj raspremljenog gutljaja završenog puta.
Na njemu si (vidim?), operarius, odlaziš kroz šumu, kraj škole, preko pruge, prema brdu svečanog granita - tradicionalnoj vrsti ultimativnog ophođenja sa urednim pasažima ustuknulog smisla.
* * *
04/29-30/96
Duša: Skotrljala se, naglo prošumela, kroz levu stranu glave nekako, kao kada se pukne prstima ili pištoljem sa prigušivačem, i videvši da se odala - prebira se pred sledećim potezom dok pametno ćuti. Lepo sam je osetio kada je zveknula na jastuk, ali više nisam siguran da nije bio spoljni šum ili unutrašnji prelom kostiju, možda je neko kamenčićem pogodio prozor, obešenjački. To ne menja stvar - materijalnost je bila (to je bar sigurno) trenutno poremećena, a ona se (duša), svesna neopreznosti primirila. Negde se pitomo sklupčala, dok je još divlja. ("Fancy, like the finger of a clock / Runs the great circuit, and is still at home - Zamišljen, pokazivač sata / na velikom krugu, opet na početku", Cowper). Možda se setila stare pesme dovoljnog minimuma pa je, smetnuvši s' uma malopređašnju nesmotrenost, sada tiho pevuši (skida sa sebe nepotrebnu počast, krunu Memnononius-a, kralja Etiopije, poginulog u Troji). Ili se, canicula, vere po zidu, zalazi u pukotinu, brižno čačka prah. Pa se zatim vertikalno spušta: zastarela himna - pritiska na dno. Jednom nogom obavija sapi konja, drugom rukom steže priči vrat. Kako se pročuje - tako tamo nije (stara je to skrivalica). U mutno oko useli se dublje nego u bistro, roni kroz hrid (ističe kroz vid). ("Mordecai was an eyesore to Haman - Haman-u je Mordecai vređao oko", L'Estrange). U slamu tela uvaljana kroz levu stranu glave malar-no prošumi, pukne prstima (pukne prigušenim oružjem) misleći da me je rasplakala, dok je meni oko zasuzilo od prašine.
* * *
(Gde Li Si, Šta Radiš?). Onomad prvi, danas zadnji dan Aprila. Zakonomerno, bez žurbe (i u zadnjem danu), ovaj se mesec ne da nimalo manje od drugih. (Kao i oni, svedoči o borbi lažnim povlačenjem - kao i oni, doći će dogodine).
Gde li si, šta radiš?
Dokle ti je trava tamo? (A dokle su strasti?). Kad se popneš na brdo, puca li ti pogled pred mojim očima? ("The places of fastness are laid open- Mesta jačine postavljena su otvorena", Davies).
Šta prebiraš po sećanju (šta po znanju?).
Menjaš li Aluminijum iz Diplomskog o Alcinous-u, Odyssey-skom kralju Feničana - za težinu naglo ispražnjenog dana? (Ovde je on osvanuo mokar i albidus, albesco albidus to jest, pretovaren upornim granama bresta, Ulmus-nim buđenjem u teatralno, nenadoknadivo praskozorje umereno-severne zone).
Gde li si, šta radiš (refren)?
Pred rampom preko Pionirske ulice čekaš da prođe zelenožuti voz, i severna konstelacija Draco u vazdušnom pritisku kompozicije, i Draco volans u pršljenovima vagona, i čovek u vagonu sa razlozima zbog kojih se isplati ponovo ratovati - gubitak da ga se okane, podne na ponoć da mu kane.
05/01/96
"Between the capitalist and communist systems of society lies the period of the revolutionary transformation of the one into the other. This corresponds to a political transition period, whose state can be nothing else but the revolutionary dictatorship of the proletariat- Između kapitalističkog i komunističkog društvenog sistema leži period revolucionarne transformacije jednog u drugi. On odgovara prelaznom periodu, njegovo stanje može biti samo revolucionarna diktatura proletarijata", 'The Gotha Program', Karl Marx, 1875.
Živi jeste ali kako je na poslu, u kući, u društvu? Sada sve to imate i sve funkcioniše onako kako vam je odskora objašnjeno, tojest bolje nego do sada. ("Reformatori" i "tranzicija" - sprovodnici i prelaz u hohštaplersku sreću).
Ili vas je ipak kapital samleo? A ako nije, nesamleveni dakle, šta se vi to pitate dok poslušno preko dana na poslu ćutite a uveče iste novine čitate, istu televiziju gledate, isti radio slušate i istim gazdama verujete više nego iko ikada pre vas? Čak i birate, jedanput iz jedne drugi put iz "druge" partije. (To je za vas izbor). I u crkvu ste se ponovo upisali. (Iz očajanja čovek svašta radi). Imate i plan o deonicama - i vama će nešto da pripadne. (Šta to?). Pripalo je vama nekad slavlje, ali vam ni to više ne pripada - od tolikog straha nemate ni paradu. Kakva parada kakvi bakrači - imate vi i ovaj dan da uknjižite po propisu. (Umesto da propisivaču slomite vrat).
Divno ste se vi proveli u ovom veku, čak ste i verovali: ne kao ovo sad - u vlasnikovu ("reformatorovu"), nego u sopstvenu ideju. Doduše, usput ste se u dva svetska rata međusobno doveli na taman toliki broj koji sada štrika dok šljaka. Ni u manjim ratovima niste podbacili - vidi se to po tome što vaši propisivači, gazde i popovi, svo vreme, a to je već vek bogamu, zadovoljno trljaju ruke: stvari se i dalje lome preko vaših leđa a oni vas brižno savetuju kako da ih mirno podnosite. (Potežu i Međunarodni Monetarni Fond da vam "pomogne"). I tako, sada više ne verujete u ono u šta ste celog veka verovali - izvinjenje nalazite u tome da se i on sam primiče svom kraju. Pa kako onda, bez vere, živite? Nije valjda da se tako mora (iako vam tako kažu). Ne mora se ništa, osim da se umre. I eto, to se i desilo: umrli ste vi više i od mrtvih, kakvi živi, kakve priče.
Dok, po onoj priči o dva kraja iste stvari, apokryphos-noj poslovici Ecclesiasticus-a sumnjivo kanoničnog Solomon-a u četrnaest knjiga Septuagint-a i tri toma Das Kapital-a, ne uskrsnete vi, a ne Iesus, neće vam duša na videlo izaći. Stara ste vi i nepredvidljiva kosmička rezerva, čekate svojih pet minuta da iz kovačkog meha Hercules-ovih pluća pobedonosno iskujete Proleteri Svih Zemalja Ujedinite Se, preko kapija Stymphalus-a, Arcadia-nskog distrikta žrtvenih ptica sunovraćene vere, zbog čega vam sve i opraštam, na ovaj dan, šaljući vam moj jedini naklon.
* * *
05/02-08/96
Zašto neko živi ovde, šta je to što ga zakiva? (A šta je sa mnom?). Sa druge strane, van centra ne treba da se ide, svaka tačka za sebe je centar, ona tamo za ovu ovde nije, treba ostati u centru. Ne ići ni u veliko ni u malo, ni napred ni nazad, ni levo ni desno - ostati ovde, obraditi centar. ["The English marched toward the river Eske, intending to possess a hill called Under-Eske - Englezi su marširali prema reci Eske , nameravajući da zadobiju brdo Under-Eske (Ispod-Eske - brdo ispod reke contradictio in adjecto, prim. prev.)", Hayward]. U sredini: ni krupne stvari (na jednom), ni sitne (na drugom kraju skale) nisu dorasle stvarima u sredini. Naježena od središnje ustanovljenosti, stvar u sredini hvata se sebe onoliko koliko se druge dve stvari hvataju krajnosti, sredinu ostavivši njoj, u prirodnoj veličini - jedna prevelika, druga premala. Najteže je, ali jedino moguće, iz podjednake udaljenosti od ničega i svačega svoditi račune. [Analiza greške - kovarijantnost epskog pesnika Varius-a s' bratijom Vergil-ijem i Horace-jem, korelacija izvršnog činovnika, praetor-a, Verres-a s' Rimskim progoniteljem Cicero-m, odbacivanje podataka Službe, određivanje sreće ("Formula of my happiness: a Yes, a No, a straight line, a goal - Obrazac moje sreće: Da, Ne, prava linija, cilj", F. Nietzsche), kvadratno potiranje korena, binomna (kao Poisson-ova) raspodela ostatka - lukrativnost kao vertigo samca]. Sam sa sobom - u geometrijskoj sredini - čovek se glavom osloni o zid, ugradi se u njega kao puna cigla u praznu misao. Ne zna šta je sa zvezdama (ono što se vidi tamo nije), ni sa xenium-om ne zna šta je a već mu se veća pitanja motaju po glavi: hladi je (vultus vulticulus presvučen licem) zidom. Sedne, raspakuje kofer, namiriše limun (pojede i to), uzme sapun da opere ruke (i da se umije), čist kao pustinja pogleda se u ogledalo: vidi sebe od pre milion godina kako mu uzima milion godina da se vidi.
* * *
(Dva Mala Ratnika). Znaš ona dva mala ratnika. (Što su na satu za buđenje, kao da nisam budan, kao da mi sedam cervix-nih, dvanaest dorsum-skih i pet lumbus-nih pršljenova ne drže glavu između coccyx-a i os sacrum-a svo vreme: okoštava još jedna, dodatna vertebra). Pri tome jedan, onaj prvi, orniji - dvaput je bliži javi od drugog, refleksivnijeg.
One figure, premazane lažnom bronzom, izvučene iz automata u samoposluzi za 25 centa. (Opruga jeftine amortizacije - skupo ponavljanje istorije).
E, pa ta dva Rimska vojnika (samo sad u drugoj, Doudo imperiji - Didus-u Ineptus-u Mauricijusa, punom kratkorekosti umesto kratkog vrata i nogu ali sa istim, neupotrebljivim krilima ranijeg ili kasnijeg iščeznuća) baš pre neku noć počela o svemu ovome da pričaju, dok se jedan od njih, onaj prvi, sa mačem, štitom i šlemom, nije skotrljao, pao, tako da sam morao da ga tražim po mraku, pri čemu je i onaj drugi (valjda sam ga pri tom okrznuo) pao. (Izgubili rat, ili ga dobili a izgubili mir, pomislim). Nađem ih na podu, vratim na mesto. I zaboravio bih na njih, da nisu nastavili da diskutuju.
Prvi ratnik: "Dok sam padao, bilo mi je kao kada mi je odletala glava".
Drugi ratnik: "Meni se od toga nije ništa desilo jer sam, ustvari, presečen na pola".
Prvi: "I onda, u onoj bici, i u ovoj, meni strada glava".
Drugi: "To je zato što nisi presečen na pola".
Prvi: "I bez glave - pobediću, kad tad".
Drugi: "Pobedićeš pola".
Prvi: "Pogledaj po svetu: pobeda je moguća, kao što je bila i u naše vreme".
Drugi: "Koji je pobedio, na pola se presekao".
Prvi: "I glavu izgubivši, pobednik je pobednik".
Drugi: "Ne gubi se glava nego duša, preseče se na pola, prvi se deo baci niz frontovski vetar, drugim se obavije nepostojeća krivica, na protivnika se izruči pogrda, na televiziji se proslavi pobeda ali se greškom ode na državnu svečanost povodom pogođenog skloništa nesanice u preostalo pola od duše dok se i ono ne dene kud i prvo - u postmodernističku kasarnu po sagoreli šinjel savršene odbrane i perfektnog tkanja".
I kako prvi ratnik nije odustao od sintetičke predrasude a drugi od analitičkog naravoučenija, promenio sam im mesta na satu: sada se onaj što je bez glave nalazi na pola, a onaj što je pola na ceo sat od glave - tako će prvi da se opameti pre nego što drugi dođe sebi i vidi da je i danas potpisao lažni mir.
* * *
Nepotkupljivo Događanje: nakon svega što se (nama se čini munjevito) dogodilo, ono se (nepotkupljivo događanje), kao silicijum dovršen spolja, ni simbiotički ne daje - ne pomera se s' mesta, iz sobe (iz glave). [Glasna neizrecivost: laž zaustivši, istinu rekavši, antropomorfološka gatara svetine prestrašene obličjem nedostatka, vašarskom svečanošću plemenskog oplakivanja Ceos-ke pesnikinje Simonides, besprekornim ratom po pravilima stada - kosmičke poruge u bajalici krda - pada u vatru, ističe na plakatu: "Dirige, Domine, Deus meus, in conspectu tuo, viam meam - Upravi, O Gospode, Bože moj, put moj u tvoj vid", Vulgate, psalm v.8).
Sve što treba izdržati - samo se od sebe povećava.
I stvari i ljudi kao sve davnije uspomene: u blagoj pometnji nymphē premeštaju se na ležaj seirēn-e. Ko zna o čemu se radi? (I konačni odmor drži se predstave o neophodnosti završnog bljeska, a da neće popodnevni dremež). Sve čega se sećamo još malo dobija na važnosti - ostalo je toliko zaboravljenih stvari, razbacanih po nekadašnjem značaju, kao neophodnost preko svrhe. Šta reći a ne povećati tajnu (ne razotkriti poznato bičem)? Nakon neslavnog događaja sa rečima, velika buka ničega stenje pod stetoskopom Svete Knjige. Utihnuti pred početkom leta, dovijamo se kroz završetak jare - kako se očekivalo, i kako se u sumrak oko 8 svet uviđavno i zanavek hladi.
* * *
05/09/96
Reč po reč otima se, ne da se, prevaljuje se na stranu na kojoj se (sva parcijalnost) razbija o sumrak priče: i delovi se među sobom bore a da neće fabula sa opisivačem - ko hoće da je koristi ne može a da u njoj ne pogine. Veliki i mali delovi sveta, opisivi i neopisivi (razbacani preko lakrdije ili nečeg većeg), postavljaju mu jastuke pod neopreznost - da se slučajno ne probudi za pravi opis. ("If you want to multiply yourself by 100 (have followers) - Suche Nullen behind you! - Želite li da se pomnožite sa 100 (da imate sledbenike) - poređajte ništavila iza vas!", F. N.). Već poznati, manji, opisi (ne predstavljajući više od uljudne borbe sa autoportretom), služe se pravilno kašikom i viljuškom iznutra, u sebi, ispitujući valjanost činije formalne sumnje. (Kako možemo da opišemo ono što se tako vešto istrglo iz savezništva sa rečima?).
Eventualan opis smelog stanja, izbrušenosti kocke ili zastoja reke ispod čamca na izmaku kasnog leta u rani izveštaj o uobičajenim blagodetima banje, sam pred sobom povlači se oveštalim kanalima papira, kao kiša niz oluk od cinka.
("How little is needed for happiness! The note of a bagpipe. - Kako je malo potrebno za sreću! Zvuk gajdi. - The German even thinks of God as singing songs. - Nemac, čak, misli o Bogu kako peva pesme.", F. N.). Za utehu, doduše, takozvane dnevne vesti (opis ratišta / večitost laži / bestidnost vladalaca), i sami blede (u povučenosti ružičnjaka?) - stropoštavaju se kraj ironijom iskrzane ivice zida u kujni, levo od frižidera. ("From a doctorate exam. - Sa ispita za doktorat. - 'What is the task of all higher education?' - 'Šta je posao višeg obrazovanja?'- To turn a man into a machine. - Da čoveka preobrati u mašinu. - 'By what means?' - 'Na koji način?' - He has to learn how to feel bored.- Mora da nauči kako da mu bude dosadno. - 'How is that achieved?'- 'Kako to da postigne?' - Through the concept of duty. - Kroz shvatanje dužnosti. - 'Who is his model?' - 'Ko mu je primer?' - The philologist: he teaches how to grind (ochsen). - Filolog: on uči kako se robuje radu. 'Who is the perfect man?'- 'Ko je savršen čovek?' - The civil servant.- Državni službenik. 'Which philosophy provides the best formula for the civil servant?' - 'Čija filozofija daje najbolje uputstvo državnom službeniku?' - Kant's: the civil servant as thing in itself set as judge over the civil servant as appearance. - Kantova: državni službenik kao stvar po sebi postavljena kao sudija državnom službeniku kao pojavi.", F. N.). Ponuda bespotrebnosti, konjukturno opisana, citadelski zapakovana u samočestitajuću ponesenost nedostatkom potrebnog i dovoljnog razloga (self-congratulatory chauvinism), presipa se iz svih sudova na ovoj pijaci - i u slobodnom prevodu. Trgovci i kupci, mušterije i prodavci, svetski premet za opsenu stvarnog stanja stvari. Opisana kao izbavljenje, neopisano curi kap po kap državno-crkvene prevare u istorijsku šerpu, skuplja se u količinu potrebnu za najnovije kuvanje. Provrila, proključala, eksplodirala (premetnuta iz jedne valentnosti u drugu), ohlađena nulom idiotskih reči, kaplje iz jedinstvenog jutra u rutinirano veće kritična masa lako shvaćenog i opisanog smisla.
* * *
05/10-11/96
(Osnovanost Prašine). (Šta se to kruni, i gde?). Oni misle da su došli neosetno (svi ti zvuci spolja), vešto se prikradajući neubedljivom jutru u povoju literature, kao da na ta vrata nisu zazvonili i prošlog jutra (i onog pre njega), presuti u kistē ostatka (cista), u rekonstruisan zveket neupotrebljivosti raja. Šta god da je, to što se kruni sačekano je od ranije probuđenog posmatrača, na utvrđen i proveren način. Ne izmiče mu nijedan šum, nijednu povredu tišine ne odbacuje, osluškuje (kao pas ultrazvuk). (Noga mu se zategne u skok: femur, patella i tarsus prelaze u metatarsus i phalanges, fibula mu se okači o bok). Čuje rad stvari iznutra, tih ali razgovetan. (Rad unutrašnjih organa čvrstih tela klasične scenografije postojanja - prozorskog okvira, lampe i zida projektovanog u obod forme, nameštaja rasutog kroz laičko tumačenje o padanju prašine, unosnosti komponenti iz kojih se stan realno sastoji). Krunjenje samosvesti epskog junaka zanimljivom ali zakasnelom namerom o puču, vijorenje pozlaćenosti večitog trenutka. Pad stvari sa, skoro simpatičnim, održavanjem u međuprostoru isključivosti, lebdenjem kao da u levitaciji nalaze nešto blaže.
Ustane se, ode se, dođe se, sedne se ili se zamrzne - oslušne se ono što i pre.
Kako jezdi, prevrće se, dubi, ide unatraške, penje se u vis sintezom elemenata sportske sreće (rvačkim zahvatom nad lažno obamrlim protivnikom) i bazične prašine prisutnosti, osnovanosti bez premca u trenutku savesnog uklanjanja besprekornog sjaja na kuhinjskom stolu inženjera duše.
* * *
Većom ili manjom mišlju prostrujati kroz dan (nemati sredinu). Veća ga ni dodirnuti neće a poješće ga, manja će ga smiriti zujanjem muve. (Dan, budući nečujan, tu nije važan). Veća ga gleda sa vastitas-a, manja ga vreba ispod vastus-a. (Kao manes, senka i duh mravojeda, nocturnus lepog izgleda). Veća - omot, manja - zrno.
Dve misli: jedna veća druga manja, jedna formalna druga simbolična, jedna prelaz u koru, druga plast oraha, jedna usta školjke, druga lom badema. Već tu, na prvom ispitu - niti je jedna veća ni druga manja, tako su samo izgledale dok su bile dve a ustvari je jedna. (Pomerania, tobože podeljena između Nemačke i Poljske, a ustvari kap u Baltičkom Moru).
Jedna misao (o svemu ovome): mala svetla samlevenosti Juna, pobrkani signali odrešitosti, zvonkost šapata iz tišine glasa. (Južnoafrička gazela, Gazella euchore, poprskana braon i belim u smislu prerušenosti, izdana vinskim crvenilom). Ravnoteža pogođene ptice, pad u ugao između zida i parketa, razgovor sa majstorima od zidara do parketara u geometrijski pravilnom i skladnom stanu, poprištu izumrlih zanata.
* * *
05/11-12/96
(Poruka (n)). (Poruka R.-i u B. iz W./Sch'dy) Tamo već odocnilo a ovde tek jutro: Čas (Hōra). Ali smo se borili sa istim: Borba (Committere). (Kroz istu kapiju prošli, sanjali istu Komediju: "Abandon all hope, ye who enter here - Napustite svu nadu, vi koji ulazite ovde", Dante Aligheri, Božanstvena Komedija). Ispržio jaja: (Ōvum). Jeli poznato jelo: Jelo (Diaeta). (Poslužili Lapiths, mitski narod Thessaly-jski). Oprani sudovi vrlo su čisti: (Ipse mundus lanx). Tamo je (gde to?), u Erymanthus-u (planinskom lancu Arcadia-e, gde je Hercules ubio medveda), lov procvetao na vreme: Procvetao (Flōrēre). Ovde je pala kiša na koju se treba navikavati: Pad (Cadere). Posle pada dolazi Ustanak: Ustanak (Motūs). Oružje odmah nabavi: Oružje (Tēlum). I s' njime jedino dođi: Dođi jedino s' njime (Adventus).
* * *
(Poruka (n+1)). Poruku (n) poslao sam ti juče. Danas - prešlo je u ciklamu, ili u modroplavo (ti znaš da ne znam boje, sem da ih majstorski slažem) ono malo cveće na Pravoj Levoj Strani (od desne, i to znaš, nismo toliko daleko koliko od lažne leve - početne greške plebejske asocijacije o kompromitovanom pojmu) ukrasne peći u maloj sobi u kojoj voliš da sediš jer ti je drugde hladno. Pitanje, kažeš, glasi: da li će stvari da se preokrenu na bolje? Odgovor: stvari se ne preokreću same od sebe - preokrećemo ih mi (uključujući nijanse). (Kao što se Servius-u, šestom kralju Rima, ukazalo porotničko mesto kada je u mislima pogubio Cicero-a). [Religija kao ozvaničena, odobrena Mitologija: formalizovanje Zeus-a odbacivanjem Jupiter-a. Verske sekte - metodičnost bolesnika zaraženih Ramnes-om, originalnim plemenom Rima, pegavošću kolektivnog očišćenja greha. U čemu je razlika između religije, Mitologije i verskih sekti? Ni u čemu (ako se izuzmu brojevi sledbenika). Jedino što su Mitologijom svi počastvovani - toliko Bogova ni sve sekte ne bi nahranile a zvanična religija bi i njih posvađala - i što, iz sentimentalnosti tojest lepog vaspitanja, jedino Mitologiji pristaje da se zarumeni od stida].
Odoh na put (nazad) uskoro, za pola sata do sat (na zadnji znak kašnjenja). Odlažem ga ali se crni od Ljubljane do Skoplja, ukoliko i oni i gradovi između njih, još uvek, iz muzičko-mističnih razloga - Laibach, Leb&Sol i Marš Na Drinu, koji ih je blesavo kroz Trubu proslavio - disciplinovano kao tuđa vojska kojoj su se bez daha predali (u čiji se pakt smerno učlanjuju), postoje. Ti znaš o kakvom putu se radi - ne i tamošnji "intelektualci", "rezidenti" mentalne zavetrine pudle: jedinog mogućeg polja dejstva korisnih idiota, kvislinških releja okupatora i njegovih uputstava za pravilno ponašanje u besprekorno shvaćenom kosmosu - radije u njoj, toj sitoj vrsti maine, ti ikonoklastici Istoka umiru od lošeg engleskog i proporcionalnog domaćeg (doduše na korektnom veveričjem) nego da stave na kocku memljive pozicije tople jaruge srdačnih misli. Ali, svako je na svom slovu raščerečen: jedino što od svoga očekujem je da mi u prolazu mahne, dok vozim prema mom, ono prema svom mestu u značenju osvedočenih stvari - večitih ikona beščašća i po kojih mrvica časti.
* * *
05/12/96-II
Kad samo pomislim kako sedim u tački.
(Pūnctum momenta osvrta glave, udar u tupost oštrog ugla).
Da li je tako?
Pričvršćen u njoj, pre svega gravitacionim, zatim drugim (prozaičnijim) silama, ne maknuvši iz nje - prisutan sam i drugde, samo tajno.
(Occultus-occulto-occultator: Skrivenost premeta rukovaoca tajnom, gimnastički zahvat podozrivosti ega).
(Još nije pronađena sprava koja to može da spreči. Da mogu, pronašli bi oni, njihov Servis, i nju - sve što se prsi treba se držati na oku, kaže pravilo Službe o satelitskoj detekciji smisla).
Tajno prisutan: u ostacima nekad stvarnog sada izmišljenog stanja, u sve manjim krugovima nad sve spokojnijom žrtvom, u žutoj vazi na crvenom stolu za zeleno iz tvojih očiju (dođe mi da se spremim i odem u radnju da takav komplet kupim, ali takva radnja ovde ne postoji).
(Déjeuner à la fourchette- Doručak sa viljuškom, ono je što preostaje, post cibum).
Ante cibum: svenarodnom osamom učtivog senzibiliteta oplemeniti kovanicu Bratstvo Jedinstvo, pretpostaviti rajske paklenim predlozima, patriotskim esejom obeležiti pad aviona NATO Pakta u ruke planinskih (autentičnih, neprodatih osim na sopstvenoj, ravničarskoj pijaci), aristokratski brižnih usamljenika jedne čudne, nekad ekstatične zemlje, artikulisati cerebralnost ožednelog organizma (fuge žedne Baha), bezglavošću istrošiti čelo Vasione, okačiti detalj sa vašara (fragmentarnost, poput rečenice o pristupačnom jelu) iznad česme u kuhinji skromne porodice, otići od nemila do nedraga i istim putem se vratiti.
Gratia placendi.
Utvrditi koliko vojske treba sakupiti za ovo što se smera (guerre à outrance), osvojiti prvo sopstveno pa onda tuđe srce, poniženjem gađati nakaradu, izabrati zastavu za ulaz i izlaz iz sebe, pošavši u trijumf ne preterati, pripisati krivicu opravdanim okolnostima - ostalim nišaniti u sebe (guerre à mort).
Osveta (guerra cominciata, inferno scatenato): izdavanje komande o uvežbanom jurišu ćelija smisla na telo kita profesionalnih pokreta, amaterskih ushićenja.
05/13/96
Ustanem oko pet, pritvorim prozor, uključim grejanje (opet je hladno), pogledam oko sebe od jednog zida do drugog kad tamo i dalje isti tovar tišine. (Da ovaj patos ne škripi ni agenti ne bi otkrili da se ovde (na to se svelo) pristojno živi).
Nije ovo više ovako izvodljivo, pomislim dok sklanjam sinoć opranu kašiku, tanjir i šolju, zatim pređem iz kuhinje u sobu.
Sednem na ivicu rasklopljenog kauča (naviklog na rasklopljenost toliko da u toj formi ispoljava ravnodušnost najvernijeg objekta), pomerim se prema sredini jer je u njoj metalni držač (tapetarski oslonac razloga) pa manje propadnem, setim se da je voda za čaj provrila, ustanem i prelijem je preko sleđene misli.
Primiren logikom stvari (ich dien, hombre de un libro), izoštrim poziciju suprotne strane, čekam da protivnik prvi napravi grešku. Ali, i on se pritajio (istim nozdrvama mirišemo jutro, hic et ubique) - samo se jedan službeni prevodilac u nedostatku reči tu vidi.
Razdvojen na pola (impari Marte), jedno pola ovde drugo onde, jedno se izdiže dok pada drugo se ruši dok se izdiže - spremam novi potez.
Pre nego ga odigram, odem u kujnu da pomirišem limun prepolovljen na vreme, kad tamo čitav žuti cvet. Pitam se odakle on ovde, setim se da u tradiciji pustinje svašta raste, ali ipak nisam očekivao da ga ugledam bez obavezne jare.
Namažem ruke vitaminom ce (vidim: uhranjenost mu se iz gladi cedi), niz kamenjar probijem se do obale, na obali uđem u čamac, čamcem pređem na drugu stranu. Mali principii malus finis. (Mrtav, Latinski je bezopasan. Živi jezici nisu, ali su na dobrom putu).
Na drugoj strani mimoiđem se sa gušterom crnožutosmeđim: niti je smetao on meni niti ja njemu - još čvršće ispružismo se jedan drugom kroz patinu mereći je svojevrsnim iskustvom Arachne (udavače koju je Minerva, boginja mudrosti nastala iz čela Jupitera tojest Jōv-a, izgubivši duel u tkanju, pretvorila u pauka), preskočim tri stepenika i uđem u belu palatu, taman se smrkavalo, trebalo je leći i zaspati.
Legnem i zaspim na stalno rasklopljenom kauču (toliko naviklom na rasklopljenost da je u toj formi već ispoljavao ravnodušnost najvernijeg objekta).
Ustanem oko pet, pritvorim prozor, uključim grejanje (opet je hladno), pogledam oko sebe od jednog zida do drugog kad tamo i dalje isti tovar tišine.
05/14/96
Jedna figura predstavlja prodaju sladoleda i limunade: šareni prodavac vozi isti takav (žuti, crveni i plavi) tricikl, na čijem se prednjem delu nalazi sanduk-frižider, sa pomenutim osveženjem; druga figura je labud, pravilnog belog vrata i ružičastih krila Baal-a, zaštitnika agrikulture.
Obe figure su jeftin kič, od plastike, veličine male pesnice. (I one su, kao i oni ratnici, bezvredne, izvučene su, kao i oni, iz automata za 25 centi, i ostavljene kod mene slučajno: indiskretan poklon). Sa pažnjom postavljene na donju dasku prozora (ofarbanu masnom bojom kao nepromočivošću preduzetništva), naglašavaju levi i desni ugao osnovanosti stolarske ugradnje, oveštalosti impregnacije.
Tako se tu voze sladoled i limunada i ukočen sleće labud - nešto se, ipak, dešava. (A da ih nisam postavio, ne bi se dešavalo ni to).
(Kao i Candide, Voltaire-ov optimistički junak koji se, nakon zle sreće, skrasio na praktičnom i skromnom poslu obrađivanja kućne bašte).
Šta je važno, šta nevažno (šta se šepuri, šta kroti)? (Dichtung und Wahrheit- izmišljenost i činjenica; poezija i istina).
Fenomen postojanja ovih figura ravnopravan je fenomenu postojanja antičkih skulptura: smisao ili besmisao jednog ili drugog rezultat je prećutnog dogovora - blage, skoro dopadljive konvencije. I jedno i drugo organizovani u prihvatljiv i prepoznatljiv oblik (amorfnost incidenta kroz prokletstvo blata), uklapaju se u poželjan i očekivan odraz sveta ili mu se, u slučaju buntovništva, protive. (Apstraktne forme deo su istog koda, samo su, praznim teoretisanjem, prerušene u takozvani stil).
Ni jedno ni drugo ne izmiče pred krdom praha u koji će, kad tad, da se rasformira. Disjecta membra.
Jedno i drugo: figurativna izgradljivost sveta, nepokretnost vajarske priče, iz trka (iz naglog očaja) progledao kip.
Trivijalne figure i značajne skulpture (zajednički ton tišine), koliko sutra uviđavno će da prsnu: labud se već lomi u vratu, tricikl u nedoumici puta; druge, značajnije figure (od priznate i osnovane umetničke vrednosti) sve usamljenije računaju još samo sa arhivskim kalupom protetičkog majstora. Dieu est toujours pour les plus gros bataillons.
Proizvod čovekove panike, one su njegova ogorčena potraga (sa više ili manje talenta) za anonimnim majstorstvom slučaja, kratkotrajna zagrejanost gipsa, petrifikacija čaja, Adonis i divlji vepar na njegovom vratu - u jednom potezu.
* * *
05/15-16/96
(Osnažena Truba (Apstrakcija, Realnost)). Sve ovo: osnažena truba dubokog, impresivnog zvuka Bel-a (jednog od glavnih bogova Vavilona, nešto sporednijeg Feničanskog Baal-a), pršljenasto naciljani kosmos preko dvosmislenog Acheron-a (pitome reke kroz područje pakla), vratolomnost bez pokleknuća, himna između očnjaka i pluća. (Oštrom ili blagom, udaviti ih kišom? In utroque fidelis- verno u oba slučaja, i u pojedinačnim). Još topli pljusak popodne, a sutra - stara iznošenost neba. Ustupak jednog rešenja drugom, po pitomom polju partikularnog rezultata, po kome se mračne sile objašnjivosti seku reskim zvukom Syrinx, nimfe koju je poštovao Pan. Gromada duvačkog muzičkog instrumenta, litica slabe strane, slabine cevi: sva 3 - skromno izdržavanje ubrzanja od 1g. De l'audace, encore de l'audace, et toujours de l'audace - Smelost, više smelosti, i uvek smelost.
Sve ovo: obespravljenost apstrakcije, limena truba čežnje za prizemnim objašnjenjem (ni elokvencija ni blistavi početak nisu ga udaljili od finalnog cepidlačenja sa raspećem - suma članka/intervjua Yu-antropologa J. S.), naglo zaoštren ton udarom o zid u boku opšte kore - pretpostavljenog kućišta za jedno razumno i pitomo finale.
* * *
Fina Ograda Sveta [2-9]: Prva ptica 2 druga 9 - upravo sam izmerio: toliko se puta jedna drugoj oglašavaju, a niko da se začudi ili bar zastane. Prvo se ova raspeva dvaput (svaki pev joj traje jednu malu večnost), na kraju drugog pevanja ona se oglasi kratkim ali energičnim rafalom od devet diskretnih delova višeg tona, uviđavnog ritma. (Lusus naturae- Sport kao ćef prirode). Neki njihov tajni znak ili jedna sama sa sobom poludela priča? Ili se druge sile - anonimna bića - prerušeno dogovaraju, a ptice su im samo zgodan izgovor. Ne bi me, stoga, čudilo da ih, osim mene, prisluškuje i odeljenje Službe. Šta god da je, kad zapreti opasnost - prestanu da grakću: nigde ih nema. (Iluzornost - osvedočeni deo neuhvatljivosti, deo je njihovog obreda. Labitur et labetur in omne volubilis aevum). Ko god da ih sluša na tome i ostane: niti od njih šta pametno sazna, niti sa njima razmeni poruku - i dalje se nalazi od ograde na ovamo, makar koliko načuljio uši.
Jer, one su sa one strane ograde, mi sa ove. Fina ograda sveta. (Ova je [2-9]).
Kroz nju se čuje, vidi, maltene dodiruje, misli onaj kome se tako čini, ali mu stalno nešto izmiče, što mu posle nedostaje da dovrši objašnjenje. (Kao Zephyr-u, personifikaciji zapadnog vetra, što ne duva istočni).
Viđeno, slušano, za kandžu utehe kao za ruku sete pipnuto - sa druge strane ograde prikazuje se ovome sa ove, prebacuje mu se preko glave (unatraške, akrobatski) severni princip Tyr-a (Skandinavskog Boga rata, sina Odin-a i brata Thor-a), pun sreće neznanog junaka u rovu između zgrušanosti događaja i razređenosti interpretacije.
* * *
05/17-22/96
Dnevnik: I tako se, kao Čičikove naprečac iznikle Mrtve Duše (trofeji Gogolja iako im tela, kmetovi, službeno još nisu bili mrtvi), u ovom dnevniku guraju dani, noći, (naročito ritualna jutra) i pravilna ocena o njima - od toliko svakodnevnih stvari već puca po šavovima, valja ga odmoriti. (Ovaj završiti, drugi grozničavo početi). Svašta je ovaj dnevnik video i doživeo, ne pomerivši se iz ovog opskurnog mesta gde, ni manje ni više nego drugde, kanoničnost početka cveta u sumnji završnice. Ali se (ustanovljenost izvesnosti) danas naglo prekida (negde oko pola), sa razumljivom uviđavnošću: odgrmevši (izbljuvavši) muku sa stolice u kujni - prelazi na šapat. (Risum teneatis, amici?). Povikavši na sva usta, otvorivši vilice na pustom. Skočivši sa lampe na Yama-u (Indijskog sveca, lorda pakla, divljeg, žestokog). Uhvativši laž za gušu, ona njega za kolena (dok cmizdri). (Kao Jevrejin lutalica, osuđen da hoda svetom do Drugog Uskrsa). Ne pristavši ni na šta polovično, ceo se zamerivši sebi. (Pola Ulysses, pola Odysseus, kralj Itake, muž Penelope, otac Telemachus-a: ni u Trojanskom ratu ne našavši kraj ratne avanture). Otpisavši lepotu, dodavši joj izbavljenje. Tomava la por rosa mas devenia cardo. Iskrčmivši put, na njemu propavši. Kein Kreuzer, kein Schweizer. Pomirisavši limun, Mediteran prežalivši. (Vedi Napoli e poi muori). Raskrstivši sa svim i svačim, čašu hladne vode dosuvši u Auditory canal napetim slušanjem kompresora iz frižidera. Odgegavši iza zida po testudo, štit nad glavom Mercury, liru od kornjače, nepomično-ofanzivan stih. (Setivši se tvoje kose isprane na Suncu - južnim vetrom prinete vrhuncu: jus et norma loquendi- pravilo i zakon govora). Urnisavši kapital i crkvu, vrativši se znanju i imanju. (Vox Dei, vox populi umesto vox populi, vox Dei). Prevezavši žednog preko vode, upavši u bunar sa njim. Il vaut mieux tâcher d'oublier ses malheurs, que d'en parler. Ne shvativši ništa što se nije opiralo, što se opiralo shvativši. Facile est inventis addere. Zazvečavši u sred sebe od svega toga jednostavno se stresavši. Uboden kupinom, napisan trnom - prevrnuvši se i zaspavši. Ad rem.
* * *
Radi se o obrtu oko zamišljene ose - topli pljusak podseća onoga koji se ponadao da je i ovaj dan, dotle suv kao barut, bezbedno preturio preko glave (kao džeziranu vibraciju preko nonšalantnog ksilofona). Prihvatljiv raspored u geometrijski identičnom stanu - zveckanje pokućstva sa donjeg sprata (keramička bujica nepoznatog smeha), tanjiri, zavese, nepotrebna mikrotalasna peć (druželjubivost učešća u fenomenološkim parčićima): generalizovan sklop delova koji čine stanarske dane. (Nizanje dana - sklapanje uobičajenog raja osvedočenim paklom). Nulla nuova, buona nuova. Izroniti, lebdeti, zaroniti u propisan smisao. (Kao Abaris, Skit, sveštenik Apollo-a od koga je dobio zlatnu strelu, na kojoj je mogao da leti kroz vazduh i pravi čuda). Prolaznost kao krotkost, večitost zašećerene vode - eau sucrée. Eheu! fugaces labuntur anni. (Umivanje pseudo-oštroumnošću). Dani: porcije iz kazana flegmatične vojske, vir rečnog boga Alpheus-a koji je svoje vode izmešao sa vodom nimfe Nereid-e Arethusa, ćerke Nereus-a, koju je Artemis pretvorio u izvor kraj Sirakuze ne bi li je od Alpheus-a izbavio. Fontana Arethusa iz ponornice Alpheus-a: cena nesvakidašnjeg i uzbudljivog prisustva srži stvari.
* * *
05/23-29/96
(Državni Udar). Sam papir i sama olovka (ja ih samo nadgledam, ne mešam se). (Kao stražar opasne begunce, najzad uhvaćene, zanemele. Eventus stultorum magister - Budale se moraju učiti rezultatom). Niti govori (pribor za pisanje), niti se ispoveda - moja služba mu je sumnjiva. (Kao gluvom času Thor, Bog nepogode i bure, bivši Nordijski grom, sadašnja pasija filmskih Anna). Blješti papir (crni se olovka), ja se predomišljam (promovišem nesuvislost elite): vrh se obnavlja odozdole, facilis descensus Averni - put u donji svet je lak. Uzmem olovku, napišem ispucalu reč po odnegovanom papiru - otvori oko prevrne stranu (progledala knjiga pa se zatvorila, ex abrupto: Ewigkeit!).(Iznenada: večnost!). Prišijem stranicu po stranicu istančane praznine sadržajnim koncem nesnosnosti - da se ne razlete treba naći korice i štampara, dopremiti ih prerušenim kasom Eduuc-a caballus-a na Xanthus-u, Achilles-ovom konju, obdarenom ljudskim govorom. Glatko ukoričene (strane ex cathedra, autoritativnosti hiperboličke peći), vise nad jutrom večitog praznika Vertumnus-a, Boga žetve i voćnjaka. Umesto da bacim olovku i nešto pametno pročitam, skočim na noge, niz vetar, skratim reč, skratim rečenicu (Titania na izmaku, kraljica vila i žena Oberon-a, stara se oko nje), odbacim predlog o današnjem pristajanju na političku i klerikalnu laž izvršivši tako, privatan i mali, svojevrstan državni udar, ranim jutrom, kasnim autoportretom.
* * *
Napad: Ukloni se sumnja, zapali se baklja, obiđe se garda. (Aurora i Tithonus, Boginja jutra i onaj što ju je zamenio za Eos, u pripremi za bal). Isuče se očaj, uzvikne se ura, krene se u juriš. (Titan-i protiv Saturn-a i Jupiter-a, na putu prema Tartarus-u). Pregazi se obzir, dokopa se rova, ubaci se osmeh (kroz zube Tisiphone, srednje od tri furije (Erinyes, Eumenides), dok Alecto i Megaera ne dolete na dvostrukoj reči). Previdi se uzrok, cilja se na više, sva se gora trese. (Etna i Olympus, i pod njima kovačnice Vulcan-a, Rimskog Boga vatre i radova na metalu, i u njima Kiklopi, njegovi radnici). Zahteva se pojačanje, urla se u vezu, zatim se zadrema. Zatraži se opravdanje (uzdajući se u Triptolemus-a, patrona poljoprivrede, pronalazača pluga, ljubimca Demeter-a). Dovuče se top, pritaji se, potkazana - nišani se popustljivost (Thyrsis-a pastira, iscurelog iz pomirljivih pera Virgil-ija i Theocritus-a). Sve se to aktivira, pusti se da pukne, da odleti glava (Thyestes-a, brata Atreus-a čiju je ženu dotični napastvovao i Atreus mu, zbog toga, ubio tri sina i njima poslužio oca/dedu, Pelops-a, na banketu povodom dualnosti Thoth-a, Egipatskog Boga mađioničarstva i mudrosti, zaštitnika umetnosti i učenja, sa glavom Ibisa i telom čoveka). Otkaže se sve što se dvostruko tumači (svečanosti, izložbe, koncerti), glava se prebaci preko ramena (karaktera iz 1001 noći, Ali Babe, Aladina i Sinbada, za koje Šeherezada ni sultanu kome je pripovedala nije rekla šta, na ramenima, nose). Poveća se sumnja, ugasi se baklja, raspusti se garda. (Romantičnu Madame Bovary ništa nije moglo da spasi: ni udruženost Boreas-a, personifikacije severnog vetra, s' Gustavom Flaubert-om, njenim opisivačem, ne bi sa posla oduvala njenog suviše radnog muža).
Depešom napad se pomeri za sutra, danas je bilo teško, ostalo se bez glave, obezglavilo se na i samom obezglavljenom, pre nego što je udar na njega počeo, Yggdrasill-u, drvetu Vasione.
* * *
(Stan - 1 Kao Štapski Stan). U stanu - 1 sačekalo me je zujanje frižidera (osvedočenost freona), dovršenost popodneva kroz otškrinut prozor (međufazno uzemljenje kocke neba, grudve uznesenja) i nezaliveno cveće (cveće).
Na stari način zuji neminovnost - i pauza joj curi kao vredan sadržaj. (Terpsichore, muza igre i koralnih pesama, ne prestaje da poje).
Za vreme odsustva iz stana ništa se nije desilo što bi izazvalo iznenađenje, a kamoli podozrivost.
(I Stentor-u, glasniku jakog glasa, učesniku opsade Troje sa lakoćom ptice, teško bi palo da ovde sedi uz zid).
Nesumnjivo postojanje zgrade u kojoj se ovaj stan nalazi ne dopušta dvoumljenje nečastivog - iako prisutnost Set-a, Egipatskog Boga nečastivosti, nije veća na nebu nego na zemlji, ulazni hodnik ne miriše na prevaru, uliva se u ravnodušje, pre.
Stan kao kutija na cevi topa, sobe kao pregrade večite sumnje, rezidencijalno veče oivičeno neporecivošću - uhodano sklonište naprasnog boravka prevaziđenog patriote Pygmalion-a, vajara čija se skulptura napredne zemlje razbila nakon poluvekovne animacije, a on se iz nje iselio davno pre toga, ne mogavši da se zaljubi u nju. Plan za održavanje shvaćenog života ispoljenim sastojcima smisla kristališe se (u stanu - 1) u dve faze.
U prvoj, polazi se od toga da se život, zaštićen od kiše i vetra (pregrejan, doduše, u letnje po podne), izdeljen na tačke ušivene suštinom (kao dugmad preostalog kaputa), širi po zidovima, tavanici, podu - korisnom površinom prostog šatora.
U drugoj, polazi se od toga da ni veći skup (lagodni kongres, zaludna skupština) emigrantskog (filozofskog, gramatičkog) iščašenja u takozvanom rasejanju tojest (metamorfozirane) partije na vlasti u takozvanoj matici, nije proizveo niti će proizvesti nacionalni program kakav se u stanu - 1 stvara u prosečnom snoviđenju.
Odlučujući korak narodnog preporoda: gluvo doba juriša na nepravedno rešenje (proizašlo iz civilizovanog razgovora domaćih predstavnika i bombarderskih emisara) na putu između plave stolice, belog telefona i crvenog okvira osmatračkog prozora u štapskom stanu br. 1.
* * *
05/30-31/06/01-03/96
Udarom insekta (generalizovane veličine Coleoptera, četvorokrilne Cicindela campestris, njene glave pre svega i, za njom, thorax-a, abdomen-a, elytra-e, sve do krila i antene), preokret (poremećaj kuhinjske tišine arabeskom, kratkom, briljantnom kompozicijom u formi ronda) prenosi se sa merom lako prekinutog mirovanja; veće sile drže se u ravnoteži suočene sa većim posledicama njenog narušavanja: već Chiroptera, slepi miš kao dokaz letećeg sisara, usteže se od udara u ciglu podno prozora - pored nje samo radarski prošušti. [U dobro izmerenoj i tempiranoj okolini (centru stana) prevrat ideja događa se preko noći - pojavom Fosfor-a, jutarnje zvezde gerile, puca obzir pobunjenika između zidova apartmana. Pritisak i temperatura, postignuti oslobađanjem stanarskog usamljeništva u vis, prelaze sa jednog kraja zgrade na drugi postepeno: naglost bi (i tu) dovela do prskanja na sve strane, uludo rasipanje strateških sirovina - suviše brojno i šarenoliko (oportunističko, karijerističko) članstvo pre ili kasnije kompromituje svaki Pokret, čedo izumrle avangarde]. U postavci sveta osnovno je pravilo fino, konstantno podešavanje suprotstavljenih sila i nagla pobeda jedne od njih u povoljnom trenutku. ("It is a great error to take facility for good nature - Greška je olakšanje predstaviti dobronamernošću", L'Estragne). (Oslanjajući se o vazduh, to što leti oslanja se o razređenu molekularnost - let mu je samo izgovor za upad u strukturu. Ali, uleti li u kovitlac - tone, umesto da pređe na protivničku polovinu terena, od napadača do golmana, da ih lobuje). Izvagane i poravnate, čari sveta kriju se iza zavese u nameštenom stanu stranca - njegov, uvek pri ruci, mamac. (Indeks lica - odnos dužine i širine pomnožen sa sto, i ugao lica - izmeren u bazi nozdrva, između horizontalne linije i linije prema najisturenijoj tački čela, prelaze mu u naviku, u šetnju bez njega, kraj kućnih aparata: šporeta, frižidera i sobne temperature). Dok se naginje da pogleda pristojno organizovan štrajk radnika na Zapadu, zavesa ga zanosi obiljem izvežbanosti - mrzovoljno seda za radni sto (rasklopljen kauč), odlučno prekidajući dalju analizu poremećaja veze među stvarima povezanim nultom greškom, punom varljivosti posmatrača.
* * *
Dvolik: U razmaku među stvarima preovlađuje trpeljiva simetrija (dok jedna drugu ne ščepa za gušu i ne istrese je niz vetar): što je prvo različitije od drugog - drugo je sličnije prvom, što je jedno nepomućenije - drugo se sve mutnije klati u sebi, dok se jedno već stresa - drugo se ni naježilo nije i dok se drugo u pregrštima odlaze za sutra - prvo se prostire pod etiku pregnuća: i jedno i drugo prave se da rade odvojene poslove - a istu gredu tešu sa dva kraja. Ogni bottega ha la sua malizia. ("Our little lives are kept in equipoise, by opposite attractions and desires - Mali životi naši u podjednakosti se drže, suprotstavljenim željama i privlačenjima", Longfellow). Mere (jedno iznutra, drugo spolja) nosivost beznađa i nade, presvlače se u relativistički skerlet, nepogrešivo se uvlače u sebe iako podozrenje u savani smatraju za sumnjiv početak sveta, na dva kraja poluge sede kao da je to drži u sredini. (Jedan rog u dve krošnje na glavi elka, Cervus-a alces-a, mule Severne Evrope i Azije, wapiti-ja Severne Amerike, iščezlog Irskog jelena, izmešanog sa tresetom u tresetištu; jedan zamah za dva krila Evropskog divljeg labuda, Cygnus-a ferus-a). Pridaju važnost (jedno u teoriji, drugo u praksi) priči o svojstvima otrovom vitaminizirane pečurke Anu-a, Asirsko-Vavilonskog Boga, oca Vasione. Ofrecer mucho especie es de negar. Egzaktni u razmaku od isfabrikovanih činjenica do pseudoegalitarnih principa, zauzimaju se za objektivna pravila sopstvenih interesa - svog mesta Internacionalnog Posmatrača i uloge Komisije tvrdoglavo se drže kao Apis, sveti bik antičkog Egipta, životinjski animator Osiris-a, Boga Nila, oca Horus-a i muža Isis, Boginje meseca pod velom, ubijenog rukom brata Set-a. Njihova različitost njihovo je oružje, dijalektika zadnja odbrana - i u danu punom sujete, čeka ih filantropski rov Namtar-a, Vavilonskog Boga kuge i arbitra ljudske sudbine, sluge Nergal-a. Veliko i malo, toplo i hladno, užasno i žuto, svetloplavo i tamnozeleno, militaristički bes malograđanskog primitivca u letećoj tvrđavi USAF-a, posvećenoj/obogotvorenoj u katedrali Akademije u Co. Springs-u, mirnoća lampe nad glavom starijeg gospodina zabavljenog rutinskim prelistavanjem lokalnih novina, put do zadnjeg pristaništa jednak razmaku ruku proviđenja, sirotinja i bogataši, ptica kos i ptica jastreb, general i ostaci revnosnog vojnika u vidu samostalnog duha pažljivo osmotrenog kroz cev nepotrebne puške (službeno odobrene od Generalštaba), prelet i doskok, spokoj i nemir kao jezička ublaženja goropadnosti suštine - to dvolik sveta vreba svoje drugo ja da prvom doskoči na vreme.
* * *
Iz Maja u Juni - ovakva smena dovodi leto, zahteva da se rešimo skepse. (Kao Berenice kose, isekavši je i okačivši u hramu Boga rata da bi njenom mužu, Ptolemy-ju III, darovao bezbedan povratak iz boja u Siriji, ali joj kosa pre toga odlete u sazvežđe Coma Berenices (Berenice-ina Kosa), gde se i dan danas vidi). I pored toga, ponašamo se nepoverljivo: nismo li sve to videli, nisu li se iste promene i prethodnih godina mačji prišunjale onoj lakoj lipi da je lažno otežaju zlatom Bilfrost-a, mosta od duge, između Asgard-a i Midgard-a, Skandinavskih nebesa i zemlje? Pa ipak, ovaj mesec je svoju pesmu otpočeo tako samouvereno kao da ima diplomu iz sigurnog nastupanja Bazarova, mladog radikala iz Turgenjevljevih "Očeva i Sinova", koji je, zna se - uzalud, pokušavao da premosti jaz između generacija, privoli oca svojim pogledima na društvo.
Iako je rano, prvi zraci Juna preplivavaju nemirnu stranu čula sa olakšanjem predvečerja (ko zna - do noći može i nešto dobro da se desi). (Kao što su Bogovi, Jupiter i Mercury, već ostarelim Baucis-u i Philemon-i, nakon gostoprimstva, kolibu pretvorili u hram a njih dvoje u dva drveta, uslišavajući im želju da umru zajedno).
Rasplavljen žutim (obećavajući vašar), svestan nijansi ophođenja, ovaj se lepi mesec doselio u zadnjem trenutku: čak ga drsko (i, paradoksa radi, pitomo) bezgrešno povećava poput Atalanta-e, žene lovca koja se bila obećala onome ko je pobedi u trčanju (ali, izgubi li, biva ubijen), i koju je oženio Hippomenes tako što je, dok je trčao, bacio tri zlatne jabuke koje je Atalanta stala da pokupi, izgubivši trku.
Širiće zenice, deliće osmehe, sviraće frulu, mahaće sa ringišpila (ovaj mesec, Juni), slikaće se ispred slona sa dva vojnika na redovnom odsustvu. Corps d'armée, coram populo.
Pa ipak, pritajena večnost u zamišljenom vrbaku izleće u vidu nekoliko ptica pri prvom talasu nepotkupljivih misli, poteklih od Ma, Boginje Istine i Pravde.
Na dohvatu ruke je doba trešanja između bunara i ruže, na drvetu okrečenom do pola u belo, a opet - nešto drugo krije košticu u sebi. Ŕ couvert.
Opkoljava je podnošljivom merom obaveza i prihvatljivosti (odlaže dobronamerne savete na stranu), lomi je iz činjenice u proizvoljnost varke, koštičavost melanholije, kljun mirovanja bez gladi. Ab extra.
* * *
Odnekud (kroz zid) čuje se veliki (mora biti zidni) sat: i ogoljeno, spokojstvo punim plućima kaplje, tik tak. (Ko koga tu meri, i šta se očekuje od rezultata - ne zna se).
Esencija vremena u uslovima bezvremena - sat na pregradnoj ravni samoće, granično merenje koje, po definiciji, večito traje.
(Glycol u uglovima neba, hlađenje prozorske slike antifrizom kao antitezom alkohola i glicerina, pucanj nakon omamljenosti sans façon C2H4(OH)2, povratak u fosfatnu jednostavnost, re vera).
Nedelja, drugo Junsko jutro - dan kao iz Biblije. I Prorok da odahne: eto i takvog dana (na kraju svih nevolja). (Vrhovni Bog Odinn (Othin, Tevtonski Woden), zadužen za umetnost, rat, kulturu i mrtve, čuči iza suncokreta). Lepe mogućnosti raja (čim se po hramovima od gume, rastegljivosti jednake elastičnoj deformaciji spasa, završi sa neoklasicističkim oplemenjivanjem kosmičke jazbine) pogoduju istrčavanju iz pakla, prvo laka srca i rumena obraza Niobe (pre nego što se zaplakala i Zeus je pretvorio u kamen iz koga su suze nastavile da teku), kćeri Tantalus-a i žene Amphion-a, kralja Tebe, ali odmah za njom i njenih neprijatelja, Artemis-a i Apollo-a.
Ko je šta po svetu zauzeo - pripadaće mu i ovog dana: novim kolonijalistima sve više, starim sve manje, kolonijama (kao i uvek) ni to. (I Afrička antilopa, gnu tojest nju, ovnujskih rogova i glave, konjske grive i repa, moraće da se pomuči oko etimologije ostatka, mušica u glavi, između ušiju i čela).
Revolucionarnim pokretima pridružiće se ekspedicije po uzrocima socijalnog nezadovoljstva u šumama punim napuštenih jelena, u mora ravnodušnosti uliće se uobičajene reke očajnika, vazalni režimi prirediće prijem za korektan diplomatski kor i vojnog atašea iz familije divlje svinje, navijači će otići na utakmicu umesto u istorijski trenutak, ni jalova naglabanja takozvanih intelektualaca neće sprečiti penu bizona u kavezu provincijskog zoološkog vrta (Hicksville, IO) - sklupčana, naime, u glavi unezverene zveri, logična depresija prska kroz Betovenovu kantatu za orkestar i rog, kačeći joj o njušku još samo slinu slobode.
* * *
Kratka vest: sve počinje ispočetka! "We but teach, Bloody instructions, which, being taught, Return, To plague the inventor - Mi ih samo predajemo, te lekcije Krvavih uputstava koje se, ispredavane, Vraćaju da dosađuju pronalazaču", W. Shakespeare).
Kakva god značenja da su pridata prethodnim danima (velika, mala ili latinski slatkorečiva), sledeće jutro ih svodi na pristojnu meru i, rasipajući ih u odraz slučaja, uspostavlja aktuelni trenutak važnosti. Ore rotundo.
Samo smena je neminovna: ono što je još koliko juče izgledalo kao jedino moguće i, tog momenta, večno, više se ne pomalja ni ispod ove ni ispod nebeske tavanice - njegovo vreme je (ne samo u frazi) prošlo.
(Facies Hippocratica, naročit izgled lica u trenutku pred smrt, opisan od Hippocrates-a, ponekad traje duže, sekundu, dve - sklad nove ekspresivnosti i stare inercije).
("Sir, to tell you plain, I'll find a fairer face not washed today - Gospodine, otvoreno govoreći, naći ću danas lepše neumiveno lice", W. Shak.).
Valjajući se jedan za drugim, događaji se lišavaju svojih briga već sutradan. (Kao Rhea Cybele, svog drugog imena).
Što je bilo bilo je, mrmlja sebi u bradu i ovo jutro, prebacujući kabanicu preko jučerašnje kiše: vremena za naknadno svitanje nema.
Otrcana jednostavnost (iz čednog bukvara "behaviorizma") sedam vrlina (vere, nade, milosrđa, razboritosti, pravde, postojanosti i umerenosti) i sedam poroka (oholosti, jarosti, zavisti, požude, pohlepe, tvrdičluka i lenjosti) uklapa se još samo u O! si sic omnia.
Ohe! jam satis.
U vis se diže plavilo iz bašte (etar za atlas složenog rasuđivanja), trzaj osmišljenosti jedino mogućeg časa - petlova kresta živinske jarosti pred sudbinom neostvarene ptice.
06/04/96
Makar prozaično, cele noći padala je kiša: dok se suše, zadnje kapi (ostaci gravitacionog ugovora) menjaju boju - iz golubije (boje visa) prelaze u tamnocrvenu (višnjom zalivenu travu). U pitanju je uobičajeno jutro, preuranjena otežalost zaključka ga ne muči. (Takozvane proletnje kiše, izvikane (neodmereno opisane) u hrpama knjiga, i služe da u krčag prevrtljivosti dospu čašu praznih reči, nakon pljuska lažnog očišćenja). Narasta vreme kao ćutnja čete u povlačenju (i neprijateljska kota je izgubila smisao cilja): jedino što nije smelo da se ispusti iz vida - ni na obzorju nije. Ako je nekome sve ovo ovako jasno palo na pamet u javi, taj nije znao šta radi već u prvom snu. Posadivši nebo na klimave noge, istakavši uputstva u uglove sumnje, okitivši se pravovernošću za vreme služenja đavolu, misli da je prešao iz svakodnevne sobe u kabinet kurioziteta. Ali se samo odbacio od bilateralne simetrije sebe - obrnutost svoje pozicije, svoj situs inversus, našavši u premazu ideala pokrićem. Kao kad se nešto skotrlja niz nečiji nevin obraz, uz prasak stvaranja unazad.
... Sa Konferencije o bespilotnim letelicama (Unmanned Aerial Vehicles - UAV), Washington, DC: "UAVs are proving their merit in Bosnia (Predator) and the...HAE programs are now in test flight - Bespilotne letelice dokazuju svoju vrednost u Bosni (Predator, videti Rečnik za ovu i druge neprevedene reči, prim. aut.) i...HAE programi su na probnom letu. UAV performance during recent Joint Warfighting exercises (JWID) prompted one military planner to state: 'If I were a Division Commander, I would trade a battalion of tanks for a UAV'- Izvođenje bespilotnih letelica za vreme nedavnih združenih vežbi navelo je jednog vojnog planera da izjavi: 'Da sam komandant divizije, dao bih bataljon tenkova za bespilotnu letelicu' ". Stavi li se na stranu junačno oratorstvo dičnog planera, njegov se korpus reči, ritam afirmativne jasnoće, nesumnjiv rad mozga u obimu od ciglo deset inča i, nadasve, tako čista struktura kondicionalne trampe jednog mentalnog stanja za drugo isto takvo (samo malo odmaknuto u rečenici), ne daju ničim izbrisati. Usque ad nauseam. Iz Programa Konferencije, ključne reči su: Battlelab - laboratorija bitke, Warfighting Lab - laboratorija vođenja rata, Intelligence, Surveillance & Reconnaissance (ISR) - Obaveštajna, Osmatračka i Izviđačka (služba), Distributed Engagement, Dark Star, NATO, The Cooperative Aggregate Mission Management System (CAMMS), Multiple Connectivity for ISR UAVs, Mission Critical Connectivity, Intense RF Battlefield Environment, Interoperability. Sesquipedalia verba. Sponzori su: The American Institute of Engineers (AIE) and Society for Computer Simulation International - fantomske organizacije, ustanove vlasti. AIE (osnovan 1990), to i ne krije: "AIE is promoting representation before political organizations - AIE pomaže predstavljanje pred političkim organizacijama", piše. Konačno, mada je to, ustvari, prvo: "The market for UAVs is $3 billion. Tržište za bespilotne letelice je 3 milijarde dolara", piše takođe u Programu. Sic itur ad astra. Una volta furfante e sempre furfante.
06/05/96
Da li je zvuk sveta potmuo ili zvonak?
(Da li se penje u vis dok pada u podozrivost, tone u sumnju prerušenog Timon-a, Atinskog mizantropa, dexter-nog čovekomrsca uhvaćenog u sinister-skoj filantropiji?).
Le mot de l'énigme.
Dokle će pred našim očima da se smenjuje jedno isto (odakle se prikazuje kao sedefasto)?
(Ko je Thwackum a ko Square, prvi sa moralnim sistemom zasnovanim na 'divine power of grace - svetoj moći molitve', drugi tvrdeći da je moralnost izvedena iz 'natural beauty of virtue, and the eternal fitness of things - prirodne lepote vrline, večite prikladnosti stvari', kao da jedan drugog nisu ušećerili tolikom (istom) lepotom, prešli na zajednički lilihip).
Zar odbrana ne zaslužuje napad?
(U skokovima - Di salto).
Sva ova pitanja imaju nedostatke - odgovori na njih nisu, zbog toga, neophodno nepovoljni.
Zvuk sveta nije ni potmuo ni zvonak - lažno je svečan, samo; sa visa se ruše njegove prednosti; neopisiv predeo boje je praznog papira, prazan papir je opisa neopisivog predela; isto će da se smenjuje samim sobom dok ih ne smeni različito; napad i odbrana zaslužuju jedno drugo - kao jadnik povratnik Jean Valjean operetsku lepezu proverenih svojstava mača.
(Odgovori se na pitanje, pogleda se u zid (u sebe), pređe se prstom preko sveta kao preko napuštenog razloga za njegov opis.
Vive la bagatelle).
* * *
06/06/96
Tri šestice, jedna obrnuta - u brojevima grabimo simboliku, kad je već u danima nema. (Kao ni duše bez Psyche, njene alegorijske personifikacije).
Ali (kao što to ciklički biva), nekad su (dani) bili puni simbola: Zora, Pokret, Armija, Petoletka, Republika, iščezlih kao stonoga - ta kad ode sto joj nogu treba da se vrati.
Sada su moderniji: Krsni, Menadžerski, Natovsko-Pentagonski (Bombarderski), Kreditni (dolaze posle Bombaških), Demokratsko-Liberalni te Hrišćansko-Zeleni simboli - pod budnim okom Helsinki- Watch-a i programiranom amnezijom Amnesty International-a.
Simboli promene koju, nakon što se do nje (tako strastveno) doguralo, tumače isti koji su tumačili i prethodne (nakarade uvek preostanu da slepcu tumače mrak, pošteni pucaju u sebe još u prvom snu - šetnjom pored prirodno indukovane neoprostivosti).
Sve se promenilo jer mu je, kao i obično za tu vrstu stvari, došlo vreme. (Niti starih dana, niti ičeg novog). Le roi et l'état. [Zato su, procenivši 'promenu' još tada, Modest Musorgsky i Joseph Conrad sa palube sišli direktno u zvuk i pero (nisu se zaustavljali među građanstvom), mornarski se prelili - prvi u Hovanščinu drugi u Heart of Darkness (podsvesno stanje Marlow-a, nedohvatljivost Kurtz-a), predviđajući, instinktom duge plovidbe, modernizam Apokalipse Sad, savremenu interpretaciju Srca Tame, nedovršenost opere - Hovanščininog Rimskog-Korsakova, promenu kao naknadnost ćutnje, nenadoknadivost vraćanja na staro].
Na vašarištu obesnosti, n-ta promena n-to prerušenih kotrlja se niz jendek u uvek isto đubrište. Notorni tumači promene vežbaju na zanemelima svoju jadnu rečitost, grokću savetnici/analitičari kloniranih ekonomsko-strateških instituta i "nezavisnih" medija, njište poraženi oficiri u najnovijim uniformama rhinoceros-a, pišu memoare: uz ugljenisanog vozača, permanentno starog 20 godina, iz bornih kola izvlače hiljadugodišnji lapsus memoriae. Smanjen je životni vek uračunljivosti, kompromitovana je Ideja, dovršena je hiljadu devetsto osamdeset četvrta fabula Eric-a Blair-a (populistički prihvatljivijeg kao George Orwell-a) na drugoj strani kruga, stanjem stvari obrnutim za radijana u odnosu na ono čije je izvorište dotični autor katastrofično pripisao zna se kom delu sveta - usijavaju se VLSI (Very Large Scale Integration) procesori za obradu podataka špijunskih satelita u paralelnoj arhitekturi Deep (Pacific) Blue kompjutera materijalno-religioznog gazde - dobri i poslušni đaci očinski se motre.
Dok se i ova, najnovija, promena ne raseče po trbuhu da iznedri sledeće večno čedo - trajnosti nekoliko generacija, efemernosti jedne.
* * *
06/07-11/96
Prekucavajući zapise sa početka ovog dnevnika (stavljajući ih na disk Canon-ovog StarWriter-a 30, pri tom - savijajući ih do krtosti i, prešavši i nju, drobeći ih u nevoljnu predaju), dovodeći do dodatne oporosti svaki ovaj trenutak mog sumnjivog učešća u njihovoj skromnosti, sa ukusom gorke pobede (parafrazirajući srceparateljni žurnalizam zbrzane epohe, malograđanski patos urbanih piskarala, fakultetlije u zamahu inspiracije) primetio sam da su te (preostale) reči originalnih zapisa trijumfalno okamenjene (tako su, valjda, i preostale), da su primenljive za opis sadašnje situacije, kao da se ništa nije promenilo (mada, stvarno, nije), kao da sam sticajem okolnosti upao u rudnik soli, nečeg nepromenljivog po boji, ukusu i mirisu, i to opisujući opisujem zadnji (čaurom titanijuma (Ti) impregnirani) stepen slike konstantnosti: nuklearnu podmornicu u očima teške vode. Isto: nezaustavljivost zrenja pomenutog Ti-a po komandnom mostu SSN plovila iz klase Ohio/Trident dok ljubomorno (akustički) vreba tu istu, ali trostruku, košuljicu na SSN plovilu iz klase Typhoon, veranje svakog trenutka (i ondašnjeg i sadašnjeg) po indiskretnoj ponudi smisla konzerviranog u cilindre - omotače retkih ljudi pokreta crva, spokojstva ulice na kojoj postoji gore i dole i dobuje prevrtljivost kiše tako što pljusne pa stane (neko je, verovatno, nešto započeo, pa završio), napunivši dve, tri saksije na ispustu srednjeg prozora stana na donjem spratu, uredno zalivane od strane starije žene, udovice kapetana bojnog broda o čemu, kroz opisan prozor, svedoči uramljena fotografija na čistom zidu, okrečenom reskom, svečanom tišinom kalcijuma njene sete. Nije se, drugim rečima, promenilo ništa što bi one zapise od pre, i njihove današnje ostatke (qualis ab incepto), dovelo do mučne razlike nekog novog objašnjenja, većeg od dosadašnjeg. Svo vreme opisujući jedno isto (nulla dies sine linea), uključujući i napadnu (attack) varijaciju na balističku (SSN) temu (klasu Los Angeles spram klase Alpha), opisuje se ustoličenost monolitnosti, kruna nasušnog sjaja stalnosti, obloga neprevrtljivosti, uglačanost zidova njene i njegove sobe - sale za igru samoće i samca.
* * *
(Lonac). Okružen datom okolinom, čovek je u loncu. Multum in parvo. Drveće, ulica, zgrada, uredno podrezan šimšir, od ranog jutra vazduh lepljiv na smolu iz prianjanja žrtve. (Onu na koju se vade rovci, iz pare rupe, kapi podzemlja). Po koji poremećaj (nezahvalno graktanje veće, ubrzano štektanje manje ptice) završava opis ovog lonca ovde, stavlja mu poklopac, de retour. Ali, za divno čudo, većina ljudi se skrasi u takvoj (svako u svojoj) posudi, ponekad zbog toga proključavši, češće - hladeći se. Tačnije, lišavajući se ideala - dok ćute kopne, menjaju košulju, za njom i kožu (po dlanu, licu), na kraju (neprepoznatljivi sami sebi) ne nalaze ništa ni u mislima, zure u nepomičnost jedino moguće (čini im se) situacije i, kad je potrebno, odu i vrate se iz samoposluge, durante vita. Tako izgledaju zidovi i sadržaj ovog lonca ovde, drugde to verovatno izgleda drugačije, tojest sa više ili manje pretencioznosti ali to nije važno - važna je zaokruženost tako vretenastog suda, nemogućnost prodora u lakoumnost lišenu samoljublja Astraea-e, klasične Boginje pravde, koja je Zemlju napustila zadnja, na kraju Zlatnog Doba. Tako je, praktično, svako u loncu: u neophodnoj zapremini za manevrisanje dok se ustaje, leže, odlazi, vraća, sipa, doteruje, vozi, poboljeva (odmah zatim ozdravlja, sve do zadnjeg puta), kristališe (u raconteur), diskutuje, sanja, smeje, ćuti (bivši railleur), prebraja, navija, strelja (pogledom), asfaltira (skepsom), smrzava (odmah zatim otopljava, sve do zadnjeg leta), stavlja šešir (dame veo), brani od komaraca umesto od protivničke avijacije, krpi, komada, prihvata očajničko rešenje Alastor-a, Boga Osvete, Shelly-jevog Duha Samoće. Dok sve to prezrivo ne odbaci, tako što lonac nagne i život prespe u zahvat gladijatora (pompeznog dela sebe, stanara in nubibus) nad metaforičnom zveri (stanovanjem, kao okruživanjem ciglom), neće ući u glavnu bitku (kiše sa pustinjom): ovo do sada okršaj je arhanđela Uriel-a, regenta Sunca, pogleda oštrijeg od drugih anđela, sa nedostojnim okolnostima u snishodljivom sudu sa začinom strasti, ophrvanosti klopke realne krletke, često pune neosnovane hitrine.
* * *
Oblačno je, ali toplo - zateglo se u iščekivanju da se nešto desi (makar čudo), tako se i zagrejalo, to što je dotle bilo samo oblačno, ličilo na Ružnu Vojvotkinju Margarete, vladarku Tyrol-a i Carinthia-e u Centralnoj Evropi 14-og veka, u istoimenom romanu Lion-a Feuchtwanger-a o aristokratkinji čiji se život sastojao iz frustracija, zavera i protiv-zavera, čiji su svi saradnici završili nasilnom smrću a ona sama bila primorana da zemlje, kojima je vladala, preda Austriji, i okonča u izgnanstvu. (Neka vrsta ženskog Solženjicina, s'tim što je ovaj umesto Vojvotkinjinih zemalja bio napustio Sovjetske, nažalost ne i naivnost sa kojom se preselio ovamo i što se, najzad je potrošivši, za života vratio tamo gde je, svojevremeno, bilo tako kako je bilo a sada je tako kako jeste, i što je bežavši od prvog mislio da ga je opisao, ne usuđujući se da, zbog prvobitne greške, proporcionalnim intenzitetom sada opiše drugo). Raison d'état, večito polje gluposti i greha.
Ulicom ne prolazi niko (oni koji su prošli, učinili su to na vreme) - ovaj trenutak sam od sebe visi, kao lažno zvono u istinskoj katedrali Penthesilea-e, kraljice Antičkih Amazona, po komentarima Homer-a i Virgil-a.
Uznemiruje to da iz ovako umereno oblačnog (nezasito toplog) jutra, mehanizam sveta ima da se uspostavi za svega čas ili dva - čim se okrene na drugi bok. Kao da je (taj agregat, zamajac za raison d'étre), u olako shvaćenoj radionici Lotus-a (dremljive i indolentne rase koju je, na svom putu, posetio Odisej, a Tennyson joj, kasnije, ispevao poemu), rasklopljen za pregled, opravku, nedovršen, bio negde van svega ovoga (na odsustvu, dvoboju, u noćnoj bolničkoj smeni) a sada se, u punoj ratnoj spremi, uspravljen tako da liči na normalno shvaćenu dužnost, još malo isprobava, samim sobom se zanosi makar to izgledalo na zanošenje glupostima ili, u boljem slučaju, opravdanim nastojanjima da, i na tako sumnjiv način, ublaži nesvrsishodnost očekivanja čuda, od koga se toliko očekuje.
* * *
06/13-16/96
(Hydrogen (Vodonik)). Prođe se kroz jednu kapiju, drugu, treću, izvrši se provera (ispune se uslovi) - stigne se na odredište. Na njemu: stvar od velikog interesa i ne manjeg značaja - malo smrtnika prođe kroz tu zadnju bravu, omiriše ovu nultu tačku. En cueros. Okreni, obrni, tu se, znači, to pravi i slaže - a tako su zelena brda oko raskošne prevare Butler-a Rhett-a (trećeg muža Scarlett O'Hara-e, i prvog koji je video kroz nju) da je sve Prohujalo sa Vihorom po ovoj saveznoj državi (T.), imenjakinji dramskog pisca (T. Williams-a), kao da on u kaveze Staklene Menažerije, u Tramvaj Zvani Želja i u skok Mačke Na Usijanom Limenom Krovu, već nije strpao svu tu dekadenciju, nostalgiju i senzualnost - znake kasnih 40-tih i ranih 50-tih godina, kada je u Oak Ridge-u sve ovo (iz fizike) počelo da se pravi, a elita se, po običaju, bavila duhovnošću. In omnia paratus. [DOE's NWP (Nuclear Weapons Plant tobožnjeg/eufemističkog gazde - Departmana (Odseka) Energije): naborana tišina preciznog poduhvata penje se iz amonijačne maske, prelazi preko krova zgrade Y-12, tone u beton alatnice Iblis-a, gospodara đavolskih anđela]. Po stazama između tamnocrvenih zgrada je pusto (tamnocrveno: praznina spoljne oplate, zgrušanost estetskog ostatka), radnika praktično nema (onaj ko prođe napušta sebe, odlazi u biblioteku, iz Index- a Prohibitorius-a zadužuje Enciklopediju Baštovanstva, zavaljuje se u fotelju i prelazi u ruzmarin), u zgradama-silosima izmešani su spolja i iznutra, udešeno je tako da se čini da se to što se ovde pravi ni ne pravi. (Kao i Endymion, lepi pastir, što nije znao da ga je, dok je spavao na planini Latmus-u, poljubila Diana). Ali se pravi - naoružana patrola unutrašnje kontrole proleti džipom, iz zvučnika po banderama ponavlja se uputstvo o ponašanju u slučaju da (to što se pravi) krene pogrešno: o hladnom tonu oproštajnog pisma svedoči par ućutanih ptica - sletele na krov južnog paviljona, okreću se na sever. (Čeka ih, znaju, l'étoile du nord). Tu i tamo poneko, sa osmehom unezverenog opravdanja, kaže ponešto (naoštri udarnu iglu utvrđene i nepomične predstave o cilju, podesi metronom po filmskom taktu rumbe, otkucava a zna da ulazi u otkucaj sebi). Wahrheit gegen Freund und Feind. Brižljivo zapakovana, doterana struktura najrasprostranjenijeg elementa, omađijana elementarnošću čeka uglačanu šansu. Sans tache. Dobije li je - udariće institutskom snagom (snagom izračunatom u institutu), probiće poklopac (koru), razvaliće tektonsku ploču (poput Enceladus-a, diva bačenog gromovima Jove-a pod Etnu odakle je, prevrnuvši se sa jedne strane na drugu, potresao celo ostrvo), izbaciće usta iz pluća, nepca iz usta, jezik iz nepca države blagostanja i sreće kao derivata vodonika: ničeg drugog, lakšeg u prisustvu i težeg u udaru, ni u njoj kao za inat nema.
* * *
Na bilo koju stranu da pogleda (na drvo, travu, izmišljotinu), životinja kao što je veverica vidi zrnevlje (isitnjen rigueur, rigoroznost pritajenu pred značajem graška), i dok savija pogled u krhak i nevažan parter - rez-de-chaussée, uvećava značaj sprata, odlazi na gore bez lifta - au revoir. Do trenutka do kog se važnost geografskih tačaka, prašnjavih puteva i, uopšte, čvrstoće pejsaža, prekriva sporednim aktivnostima Sciurus Sciuridae (nevernim opisima uzgrednosti repa, njegovog hitrog zakašnjenja), čini se da mesta za veće zaključke nema ali se, ovog momenta, utemeljenost prenula - lako udarivši u zid. Nešto je, dakle, grunulo (grubost ljupkog sleganja), razotkrilo i sastav i senku - ne propuštajući da se uveliča u takvom jednom času. (Strombus tricornis ispod sata ječi, školjka usta rastegnutih u spiralno krilo, iz govora poletela cela ispred reči, iz ćutanja pala u sve što je bilo).
(Svet iza obrazine sveta - udešenost kao dirigentska scena Lorin- a Maazel-a za simfonijske bitke Čajkovskog (Italijanski Kapričo, Uvertira 1812), Betovena (Velingtonova Pobeda) i Lista (Hunska Bitka). Ratovati muzikom umesto oružjem: hurtar para dar por Dios - ukrasti da bi se dalo Bogu). Teorijska postavka suštine ničega ni u čemu, trk veverice kroz misao o njoj, spokoj izazvan prkosom - sporazumno i ćutke izdelili su teritoriju za danas: glodaru će (opet) pripasti šišarka sa grane, mojoj pobuni smernost njegovog drveta, njegova senka Mithras-u, Persijskom Bogu Sunca, dobročinitelju čovečanstva i pomagaču Ormuzd-a. Osim što je pravična, takva podela je iznuđena potrebom za mirnim rešenjem u obračunu sa značajnošću, povlačenjem na čaj u podne puno vernosti Sir Bedivere-a, zadnjeg viteza Kralja Arthur-a, čiji je mač, Eskalibur, koji je Kralju darivala Vivian, Dama Jezera, u trenutku Kraljeve smrti vitez bacio u more, a sam se uputio u šetnju kraj odra kao dovršene nesanice šefa, kraja višegodišnjeg procesa i intonacije kraja.
* * *
U moru objašnjenja, kroz hrpe učenja, provlači se i tumačenje da, zbog toga što "kvantitet prelazi u kvalitet", na izvesnom nivou "visoko organizovana materija prelazi u svest". Ad gustum.
Beskompromisna tvrđenja kao ovo, (osim relativne) puna apsolutne nejasnoće (još jednog) trivijalnog rešenja antropologije kao nauke o čoveku [antropologija = fizička antropologija + arheologija + etnologija + nauka o jezicima (lingvistika)], na tome se ne zaustavljaju - zaustavlja ih, međutim (i na sreću), drugi zakon termodinamike (zakon o entropiji), definicija dezorganizacije (materije). [Nije teško pretpostaviti da entropija, na radu protiv materije, organizovane toliko da luči svest, ima dobro da zapne, ne bi li se takvoj vrsti kvasca isprečila bar kao okupatoru domaća planina, reka - izolovani sistemi u konfiguraciji ravnoteže (maksimalne entropije), nepodložni daljim promenama (koje bi vodile smanjenju entropije, protivno navedenom zakonu)].
Da čovek (hladna čaša tople kiše) ni od jednog od tih i sličnih objašnjenja nema ništa, vidi se iz slike u ogledalu: nigde je nema sem u trenutku ogledanja starije ličnosti nesumnjivog iskustva, staromodnog šešira ali pristojnog kaputa, u šetnji kraj ogledalskog centra kroz koji, međutim, evo prolazi, klimnuvši glavom nečemu što je prslo čime se, zajedno sa njim, prebacilo na tu istu, drugu stranu, kao kroz nabor singularne slike sve razređenijeg šetača - originala: njegov zadnji dokument i dokaz.
... Ni Gertrud Margaret Zelle (1876-1917), inače Mata Hari, za publiku - Indijska igračica u Parizu, za istoriju pobednika - Nemačka špijunka (za Nemce - patriota), nije prihvatala da joj se svest stvara iz tela - dok njime doziva čulnost. I za nju je pitanje organizacije materije bilo kolokvijalno: ako se, jalova, usložnjava - ne postoji; ako pak, i prosta, daje rezultate - postoji.
"The failure of a civilization to survive is the result of its inability to respond to moral and religious challenges, rather than to physical or environmental challenges - Propast civilizacija pre je rezultat njihove nemogućnosti da odgovore moralnim i religioznim pitanjima nego fizičkim i prirodnim izazovima", Toynbee, Arnold Joseph, Study of History (u 12 tomova), 1934-61, uporedna studija 26 civilizacija u istoriji sveta. Toynbee-jeva sklonost generalizaciji i njegovo isticanje obnavljanja kroz religiju, relativizovali su njegov doprinos objašnjavanju istorije, nakon svega u ovom veku maltene ga ućutali, na Balkanu ubili.
(Max Ernst: "Žena, starac i cvet", dvogodišnje rađanje slike (1923-24) učvrstilo je kolektiv od tri, psihijatriju i filozofiju udahnulo u komunu, slikara rešilo formalnog školovanja a naslikane samoće. Ad finem).
* * *
(Cveće). Kupio sam u samoposluzi belo cveće, u saksiji od ispečene zemlje. (Malo vatre, malo gline, Terra cotta u oblozi sveta, Izbeljenost kao greh vrline, Sneg u pčeli kao grešci leta). Stavio sam ga na crveni, neveliki sto - čeka me kad se vratim sa posla (pravi mi društvo bez okolišenja i zadnjih namera). Tako se i ta postavka uspostavila na način elementarnog, neophodnog u malim (različitim od nule) količinama, devetostrukog: kobalt-bakar-jod-mangan-selen-cink-hrom-fluor-molibden - vitaminiziranjem latice toksikologijom njene preporučljivosti u dvosobnom stanu (jedna soba: dvostrukost praznine). U sumrak se, očekivano, beli, izjutra se (kao gitara prstima) predaje Suncu - skoro da se, poput grive, žuti. (Ili to, možda, vene? Ad majorem Dei gloriam). Sporazumno prelazimo preko naših nedostataka: ja preko njegove neborbenosti, ono preko moje ratobornosti. Samo odmahnemo (ja rukom, ono listom) kada onaj drugi počne da preteruje. (Svako prema svom ukusu - Chacun à son goût). Idemo na put ne maknuvši se iz sobe: ono po miris rešenja, ja po kulise neminovnosti za pozornicu čula [zavese za scenu lopovskih elita (varalica) bivših socijalističkih zemalja, somotskog čina za raskrinkavanje njihovog papagajisanja o "neminovnosti" prelaska, ustvari vraćanja na kapitalizam, kao da vrsta društvenog sistema lažova leči od laži, đubre od smetlišta i vernika od vere]. A kada dođe pameti i ispne se na greben sveta, pljesnem ga po leđima (pogrbljenoj tetivi grane), zalijem lekcijom o nesuvisloj nežnosti dok padaju bombe. I mada je već počelo da se suši i propada (i u mislima ga već iznosim iz sobe) - imao sam razumnog sagovornika, mislim se, brišući mu sa neizlečivosti par kapljica sete.
Amar y saber no puede ser.
06/17/96
Šta radi i gde je - to što ne postoji?
(Giovine santo, diavolo vecchio).
(Mora i ono negde da postoji, kao ovo što postoji, koje isto tako nije postojalo - negde se bilo zavuklo). Eo nomine.
A radi sebi o glavi. (Gitano).
Odluči li da postoji - proći će kroz ovo kroz šta prolazi ovo što postoji (glückliche Reise!), odustane li - neće ni kroz to.
U prvom slučaju - od svega čeka ga ništa, u drugom - od ničega čeka ga epilepsija Miškina, iskrenog i nežnog Princa (iz "Idiota" od Dostojevskog).
Odvaži li se na uspon - pred njim je pad (u Naraka-u, pakao sa dvadeset i osam soba, sagrađenih za kažnjavanje toliko stepena grešnosti), ne odvaži li se - niti će pasti niti se uspeti (iz Niflheim-a, predela zime i mraka).
Osmeli li se da postoji - moraće u rat, odluči li da ga nema - sa zakopanom sekirom i glava mu je zakopana.
(Esse quam videri? - Biti, radije nego se činiti?).
Skoči li na glavu (na vrat, na nos) - dočekaće se u čudu šta mu je to trebalo (moglo je samo da ga nema, da ćuti poput Harpocrates-a, Boga Tišine).
Tako da ni ono samo ne zna šta mu je činiti. Badaud.
Zato je (to što ne postoji) u dogovoru sa onim što postoji - dogovaraju se da ostave mesta i za ovo što postoji i za ono što ne postoji, utvrđuju ko će koji korak da napravi (koji da ne napravi). (Stojeći jedno uz drugo, u harmoniji - en queue, en rapport).
A pošto je zadnji korak od svega što postoji uvek pogrešan, onda, po tom dogovoru, to više ne postoji i na red dolazi ono što dotle nije postojalo, da se u popodnevnoj šetnji po zamišljenom parku sad ono šepuri, mrmljajući gli assenti hanno torto.
06/18/96
Prva sveska se približava kraju - ostala su još dva prazna lista. (Dva zadnja točka na velosipedu - teret na prednjem: d'accord).
Primetivši to, juče sam nabavio drugu svesku. Ista je kao prva, jedino je praznija - listovi joj ćute, ne znaju šta ih čeka (premazuju se nulom). Neispisani listovi druge sveske sa skepsom leže na ispisanim listovima prve (jedna se sveska odmara na drugoj - tako složene zauzimaju manje mesta (i ukočenost im je bliža), stiskaju tvrdokornost smene). Biće i sa njima teško kao sa ovima što su se predavali ovoliko dugo. Čupaće se ispod opisa ničega, kao da ih neko žive dere, kao da se opisuje nešto značajnije.
Zato, možda ih prvo treba saslušati, ne uhvatiti ih na prepad kao što je to učinjeno sa listovima prve, sada već na izdisaju, sveske. (Možda zbog toga izdiše).
Potreban je, možda, postepeniji (blaži) pristup.
Sve potanko objasniti (ne dozvoliti, međutim, da se zaključak dovodi u pitanje) - novu svesku treba primiriti, pridobiti je za saradnju. Pažljivo je uzimati i odlagati (a ne tresnuti, kao staru, o prvi očaj). Imati lepe reči za nju (novu svesku), biti kavaljer. De bonne grâce.
Ponekad je izvesti u žuto (podmetnuti ruku cinobera ispod glave cinka), ostaviti, već jednom, pomračene špekulacije, pokazati kakvu simpatiju. Promeniti stil, postati prijemčiv za srdačan nastup prodavca nekretnina, razumeti praktičnost zajapurenih tumača najnovijeg starog političkog sistema: drčnost autsajderskog dijalekta i seminarske rečitosti u domaćim vodama, i snishodljivost kao vrcavost mucavosti na stranom jeziku, u inostranim.
(Politički pragmatizam, populistički hedonizam i berzu shvatiti kao savremenu užurbanost tela, ne komplikovati i to, po običaju. Recoje tu heno mientras que el sol luziere).
Udružiti korisno sa lepim (ući u interesantno udruženje ovdašnje emigracije, konkretno lovaca i ribolovaca), zašto da ne? Post nubila Phoebus. Kupiti joj (novoj svesci) buket nade, prevrnuti novi list u životu (njenim starim, u groznici). Post nubila jubila.
A sa starom sveskom: što se desilo - desilo se. Niti tu nešto može da se popravi, niti za nečim treba žaliti. Uostalom, postoje i gore stvari - nije ona najgore prošla. Post cineres gloria venit.
Pa ipak, ovom, zadnjom rečenicom u staroj svesci, bar da joj kažem da me je naučila kako se (nasuprot Papi, Dalaj Lami i Patrijarhu) škrto seje blagost, sve dok se prvom u novoj ne ubere ona ista, prozaična, žetva - i tako se nastavi po starom.
// Projekat Rastko / Književnost / Umetnička književnost / Proza //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]