Друга свеска

Свеска II: Жетва

06/19-21/96

Пребрисати јој, дланом, корице: овој новој свесци, њиви, од које се очекује жетва непомирљивости претходне, то ће представљати увиђаван увод у, тако духовито, дружење са мном. ("Again the feast, the speech, the glee, the shade of passing thought, the wealth of words and wit - Опет та гозба, тај говор, то весеље, та сенка мисли у пролазу, богатство речи и довитљивост", Tennyson. A verbis ad verbera). Истргнута попут класичног жита у модерни лета, мало златнија (присном склупчаношћу полегле ражи увезана), биће спремна за сарадњу. (Realschule & Rathaus: Школски предмети и Општинска правила живота). Ред по ред - садити бостан, тикву и дулек, успомену, заборав и сан, снопље, детелину и јагорчевину, празну собу, ход по њеном поду (пусти бат изнад тих корака), док не роди решење (не преоре се обиљем самоће). ("A man that sits still is said to be at liberty because he can walk if he wills it - Човек који непомично седи сматра се слободним јер може да хода уколико хоће", Locke). Тако добијену летину покупити, сложити је у (досадашњи) стог неверице. (Током времена, том поступку прилазити са повећаном уверљивошћу. Mucho en el suelo, poco en el cielo). И сејање и жетву приказати као једино могуће, сваки други рад те врсте (сем што не би био веродостојан) на овој свесци-њиви не би имао шта да тражи - њена наклоност је резервисана за перо издељано од врхунског мача. (Athanasius против света - Athanasius contra mundum). Њему једином пада на памет да све то оре, вади (чупа), само себе да поново сади - оштрицом разумевања за жетелачки посао какав се од њега очекује у неродном времену.

* * *

Ствар је у томе што и из овако неизвесног јутра изгране јасан дан (сат по сат упечатљиве оштрине, непомерљивост истине) - зар јасне ствари не зазиру од нејасних, бар толико да буду уздржаније? (Као Ormuzd, добри дух Персијски, што је зазирао од злог духа Ahriman-а, по религији Zoroastrian-а, n-тој верзији тако нормалног, досадног антагонизма). Јасно и нејасно, опрезно и неопрезно, дискретно и отворено, срдачно (скоро фамилијарно) и уздржано: у паровима се шетају (руку под руку) по дворском парку испод овог прозора (од црвоточне храстовине). (Ту их вреба дух Nessus-а, кентаура који је отео Deianira-у, жену Hercules-а, због чега га је Hercules устрелио отровном стрелом и Deianira му, заведена задњим речима Nessus-а о љубавним својствима његове крви, по Lichas-у послала кошуљу са крвљу Nessus-овом, отрованом Hercules-овом стрелом - обукавши је, Hercules се и сам отровао и у агонији издахнуо а жена му се, Deianira, због тога, обесила). Осредња разноликост (различитост) света у травњаку у партеру под пажњом зналца нагнутог кроз прозор на првом спрату: буба и ровац навалили да дубе под кореном несувислости као да им је то последње копање. (Као капетан Bluntschli, Швајцарски официр у Српској војсци Првог Светског Рата, реалистички (трезвен) војник, описан у позоришном комаду B.Shaw-а 'Arms and the Man - Оружје и Човек', толико заинтересован за своје следовање чоколаде да је занемарио и бравадо, таквом практичношћу надахнувши Oscar-а Strauss-а да му посвети (лаку) оперу 'Chocolate Soldier - Чоколадни Војник'). Где год се погледа: једно вуче на своју страну, друго на своју, удруже се тек у предаху на клупи. Fas est et ab hoste doceri. Пред сваким - његов је пут, другог се клони док клизи низ мелодраматичност свог. (На другом путу то више не би личило на оно што му је суђено на овом - попут Meursault-а, Autsajdera у егзистенцијалистичкој причи Алберта Камија (Camus), ужаснут помисли да човек, и у најтежим тренуцима, није потпуно, до краја, несрећан; следећег тренутка већ, павши под длето Sculptor-а, сазвежђа на Јужном Хоризонту Северне Хемисфере, са олакшањем осети да то није тачно, поделивши се заувек, на Снег и Јод). Кроз све те разлике, пробија се заједнички циљ. (Подразумева се ваздух пун важности - faire l'homme d'importance). Циљ свега је да се, у недостатку станарске аутентичности, представи кухињски привлачно - идеална пећ на пресеку затегнутих чула, вечност импресионирана детаљима спонтаног заборава, свечаност надахнућа као диплома кулинарског заната, преузимање оружја по правилима Биологије Развића (и златна рука на обарачу - faire bonne mine). Постигавши циљ (протегливши се са обе стране прозора толико да је, сита, постала невидљива), неприкосновена непроменљивост мирне душе се искрада из дневног превратништва стана чупајући из њега задњи прамен вести, доушнички глас о немом протоку сваког овог часа, раду ничега - far niente.

* * *

(Концертна Сала). Чује се, поред описаних, и један периодичан, утишан звук. (Удвостручење такта, конац + промисао у позоришту лутака). Долази из фрижидера, из угла између зида, таванице и потиљка - не може да се одреди јер извире из Ea, Вавилонског Бога дубине атмосфере у којој плови свет, али и Бога океана, река и потока, чије команде извршава његов син Merodach. Подсећа на воз bon vivant-а: убрзан одлазак из сиромаштва, успорен долазак у непомичност (Borgen macht Sorgen); на шкрипу буновних душа: целу ноћ су путовале на други свет или им тај пут предстоји па покушавају да заспу пре тунела. (Bon soir). Извире из отписаности столице (телефона, саксије), вијуга по патосу (смири се, застане), употреби вештину (потегне умеће) - до вечери извије песму (док небо, немо, зева) Daedalus-а, архитекте Критског лавиринта у који је побегао из затвора помоћу крила које је пронашао. (Icarus, његов син који му се на том путу придружио, пао је у море и удавио се). Не укључујући (минуциозно, транзисторски, на првој страни описане) радио и телевизор (кутије, у век брбљања исцерене), гурнувши их у плакар (већу кутију) брбљивог века, добро дође овај звук у стану - разумемо се. Његово је да запева (макар храпаво) нешто из репертоара самца, моје да му, за узврат, плаћам кирију, струју и воду. Non sibi, sed omnibus. Ставио ми се у службу (loyal devoir), поменуо је и организовање концерта, са захвалношћу скупљајући мрвице моје увиђавности. Loyauté‚ n'a honte. Док удар ветра није отворио дотле полуотворен прозор, устремио се кроз (на све спремно) јутро, очешао синоћ опране тањир и кашику, једно (због тога) лупило у друго и, тако звецнувши, растерало публику холографски сведену на скуп станара иза решетки стана пуног статиста (неизговорених речи), бинских радника (граматичких правила) и партитура формалног власника нота звука о коме се ради у случају ефективног апатрида. Lucidus ordo.

* * *

06/24-26/96

Прошао је, прекјуче, најдужи дан: дневна сенка се, прво неприметно, затим све убедљивије, дужи док бледи.

Као и увек у таквим случајевима, узрок промени је претеривање - овом обрту дани су допринели тако што су били прешли своју половину. ("He spoke and then confronts the bull - Убацивши клин у точак, стаје пред бика", Dryden). У разграничењу ствари, дрзне ли се неко или нешто на више од оног што му припада, неминовно и кад тад повући ће се и узбудљиво смањити. (In medias res. In medio tutissimus ibis).

Осцилујући у дужини, температури, влажности и коректности, дани повлађују генерализованој лабилности: уместо колача, и једном и другом на крају вечере несталност се послужује као једина непроменљивост. ("The consistency of bodies is divers; dense, rare, tangible, pneumatic, volatile, etc. - Састав тела је разнолик; густа, ретка, опипљива, ваздушна, непостојана, итд", Bacon).

Продуживши се превише (верујући Milton-у: "Shun the bitter consequence - Клони се горког закључка"), ови дани ништа друго нису могли да очекују - ударивши у крајњу меру изазвали су је да их полако (и неумољиво) стеже око поднева пуног бахатости (око појаса распеваности). Ништа не долази за ништа - Rien n'arrive pour rien.

Прегрејани - почну да се хладе, пресуше ли - стићи ће их пљусак; сумњичавост и колебљивост остављају јутарњим птицама (мрвицама душевног мира хране тесто зоре). ("Despair is a certain consignation to eternal ruin - Очајање је извесно уступање вечитој руини", Taylor).

И када се, крцати важним догађајима и неопходном формом, ослободе описивости, наћи ће своје место у дужини осведочених часова позорности, преписавши изреку: Ове редове написао сам ја, одличје је однео други - Hos ego versiculos feci, tulit alter honores.

* * *

Боравећи у соби као у игри речи, вид уступа место слуху: ослањам се на слушање више него на гледање.

(Звук сведен на стену, подно лаке терасе Cadmus-а, Феничанског Принца који је пробо' аждају и посејао јој зубе из којих су родили наоружани ратници међусобно се убијајући док их није остало пет са којима је саградио Тебу у Boeotia-и и у њу увео азбуку. Chevalier d'industrie).

Непомичност стана не нуди очима ништа што и кад зажмуре не виде - боравак у њему се, пре свега, заснива на слушању. (Чује се како, слеп, лута Bellerophon, некадашњи јахач крилатог коња Pegasus-а на коме је покушао да побегне у небо након што је убио Chimarea-у, али је пао и ослепео).

Ослушкујући срдачност Daphnis-а, Сицилијанског пастира, сина Mercury-ја и проналазача пасторалне поезије, и пастирице Chloë, товарећи и Longus-ову приповетку из III века у вагон животних прича, увиђа се да (рустикални) звуци долазе споља (изнутра не долази ништа - мистерија раскринкана оивиченошћу павиљонског центра, фундаменталношћу урбаног васпитања). По тим, спољним, звуцима закључује се да свет (нерадо и, зато, једнолично) и даље функционише: сирене ватрогасних или, свеједно, полицијских кола, благо затегнуте напевом тек започетог а већ ошамућеног лета, даве се у лепоти механичког спаса, у невидљивости Demogorgon-а, тајанственог Бога зла у видљивом свету.

Опрезно испран ноћашњом кишом, дотеран до локалног савршенства амбиса на дну цветне ливаде Deucalion-а и Pyrrha-е, човека и жене који су преживели потоп и постали зачетници нове врсте људи, известан жамор света се пробија кроз зидове стана као крајњег резултата главе (cogito, ergo sum): њена једина опипљивост, изузму ли се звуци бесомучног корачања у круг, око беспрекорности.

* * *

Колико год да потекне ни из чега, мисао се на нечему заврши (на нешто изађе).

(Пропне се као да је чека Небо, Вавилонски Бог науке и литературе, Пророк који је најавио дух и вољу Merodach-а, прворођенчета Ea-е и Bel-а; тек после, кад не може да се врати, види да није макла из земље).

И када би се у ембриону, на почетку, (голим рукама) ухватила и ставила под микроскоп (увеличавајућу сумњу), и тада би се (живински израсла) кокошји истргла и компромитованом истраживачу улетела у стиснуту вилицу superiorinferiormaxillary натеравши га да, и не трепнувши, изговори предвиђену реченицу о красу, испева уносни стих о Midas-у, краљу Phrygia-е, коме се дар, добијен од богова, да ствари додиром претвара у злато, претворио у проклетство: за време Apollo-овог музичког такмичења, добио је магареће уши.

(Да објасни, после, зашто је од свих изговорио/записао не свој него своје мисли хир, не би могао, ex animo).

Артикулација (говор, запис) у рукама непознате силе - од раног јутра обмотава се око њега (тобожњег власника свега тога), диктира му услове предаје за овај дан. Њихов се однос своди на дуел у коме он изнова и све незаинтересованије губи, на крају одлази на Medamothi, острво које на Грчком језику значи Нигде.

А опет (exceptis excipiendis), мењајући тактику, само јој затеже дизгине (мамуза главу), подешава мисао (обмотава жељу), улази у окршај са нечим много већим и дужим, краткотрајност дана уредно слажући на гомилу убода у наводно небо.

* * *

06/27-29/96

Бележећи датуме, записујући их после краће борбе с' јутарњом окорелошћу дана (тако рано - а већ непроменљиво), колико толико причвршћен за известан редослед ствари (најзад у савезу са нечим одлучним и чврстим) - не доводим у питање ни ослонац ни смену, само им (као држава под ембаргом) падам у неизлечивост усамљеништва. На било шта друго да покуша да се ослони (на краћу вечност или самозаваравање), човек на мом месту провео би се још горе. Не верује ли, пустити га треба да отплови у Anticyram, по љиљане (Helleborus) да га излече од лудости - Naviget Anticyram. Једина тачка ослонца која се нуди: уписивање датума у уредно издељане (као емајлирана догма) преграде непристрасности (једна преграда - један датум), сложене по једноставном рачуну и обојене у исти такав, решеткаст резултат. (Кавез као крзно тигра и Фауна, Богиња Животиња, као кључ за мачку). Датуми као оквир преостале слике. (Да је у њеном центру, ђаконији жиже, постављена емулзија огледала, нема двоумљења - понављање догађаја и ликова ни издалека није завршено. Природа не прави скокове - Natura non facit saltum). Зна се: један (датум) ће доћи после другог; при првом дрхтају овог наступа онај; превише ли се занесе, опусти (овај), ускаче онај (размешта се по центру иако га, колико јуче, ни у угловима није било). Сама по себи, смена једног (датума) другим улива поверење сталношћу и бескомпромисношћу промене, ушива их у крагну на капуту развејане сумње, сипа му у џепове ситниш постфашистичке епохе, опире се Favonius-у (западном ветру) као ономатопеји (имитацији) Zephyr-а из дијаграма цвета (Stamen изнад Petal-а, Stigma и Style у Тучку из кога пије Флора, Богиња Цвећа) - и ту, у цвећари, умире у лепоти дана.

* * *

(Двојац). Два су старија човека: понекад један до другог паркирају кола, то је и крај њиховог познанства - рекао бих да се не познају. (Оба аутомобила се још некако држе, као и њихови власници, али је неизвесно докле, као што је случај и са њима). Кола су им, дакле, стара, од нагомиланих малих удара на многим местима су улубљена, рђа их грозничаво, мада још не потпуно, растаче, од толиког времена постала су безбојна - изједначила се и у томе са власницима. Али, један чича је нешто живљи, има више вигора у себи, други делује пропалије, чак ни руку нема (увуче рукав у десни џеп изношеног сакоа и тако хода преко паркинга према ничему, надајући се да негде иде бар данас). Овај што је поскочнији, кад напушта ауто или према њему иде (то су и једини моменти кад овде неко може да се спази), чини то без оклевања, мало притом и корак изоштри да му се уклопи у журбу, очигледно је да га још нису напустиле све преостале побуде и варке. Насупрот њему, оном другом се не жури, сиво или драп одело у доброј мери му је изгужвано, ландара на ветру који ради на развејавању и задњих могућности а ипак га, једини он, у пролазу очеше потврђујући му да још увек постоји, иако већ сасвим непотребно. Тај паркира тако да после задњим делом аутомобила излази са паркинга, а онај други, кочопернији, увек направи претходни маневар да би паркирао тако да после излази са предњим делом - и ту им је, значи, разлика. Једина им је сличност, осим година и пропалих аутомобила, што ниједан изгледа да нема жену - можда су удовци, можда нежење, мада су и друге варијанте могуће. Један живи у мојој згради, други у суседној. (У мојој је овај што има обе руке). Онај сетнији, што му фали једна рука и подстицајна ужурбаност, можда има инвалидску пензију а можда ни то. Како је већ примећено, одећа и обућа су му (ако не баш пропали) отрцани, мада ни овоме из мог павиљона не цветају руже - тај као да негде, под старе дане, још увек ради: нагло скочи (вероватно до тог посла), исто тако нагло се и врати (мора да је близу). Можда негде нешто чува (има такав, птичји, инстинкт) па је због тога на већем опрезу - не опушта се тако драговољно као онај меланхоличан кога, вероватно, већ дуго не држи таква нека дужност. И један и други, а да ни не слуте, типични су представници - један разгорелог, други изгорелог искуства. Тиме се савршено допуњавају, космички пресек чине перфектним. Једино што ту фали (осим оном чичи она рука) јесте лаган чамац да га порину у прву реку и из овог насеља као дисидентски двојац најзад побегну, свако из својих разлога а највише због апсурда у који су, као уосталом и ја, неопростиво веродостојним испуњавањем својих улога доведени.

* * *

Путопис или дневник (двоумим се око тога као да то није исто, par complaisance) мапа су и секунда сваког овог записа - за нешто више недостаје времена (и некад реалних земаља), за мање - сувише су јаке речи пале. Ако је дневник своје учешће и довео у сумњу прејаким одбројавањем идентичних часова, дана, месеци и година, остало је путопису да се јуначи над порушеним мостом до некад бурног разумевања. (Догоревање у велелепној тишини - жар поливен драгоценошћу ондашње кухиње, држање противника на узди: овај путопис предлог је о таквом једном акту). Из кружног тока ствари - неминован је успон. Као када се кренуло из онога што подсећа на ово и стигло до грозничавог раскида са банкарско-клерикалном робијашницом света, до неопростивости Идеје која се, преварена од тумача, пред нашим очима претворила у Лаж. (Извињавајући се, оптужује себе - Qui s'excuse s'accuse). Чедност пута (врх исходишта), основаност подозривости (неоснованост слаткоречја), критичко мишљење као омча за лакоћу, огољеност досаде и помпезност огољености (аристократија духа и подбулост тела), пад Dägän-а (Бога Земље) из малограђанског неба, дадаизам Tristan-а Tsara (пуцањ Мајаковског у лепо што обара) - чинили су само помињање одредишта и (макар нејасан) пут до њега разорнијим од (телесног) оружја којим је располагао противник. (Тај, кад год је победио, победио је телом, кад год је изгубио, изгубио је духом). Зато ни овај рат неће бити изгубљен. (Одбијање Damon-а венцем Pythias-а, пријатељством бивше Syracuse, маслином као проходношћу јаре, одливањем олоша у море простоте). Наоружани компасом живих и речју палих, борци из којих се овај састав састоји (чета: накнадност Зиме у чврстоћи Лета, Пролећна habitué), протагонисти универзалног удара прокључале масе својим путописом испуниће дневник а дневником путопис по правилима ослобођених из економско-религијске псеудо-функционалности, васпитаних строгом формом сумње.

Salus populi suprema lex est.

Опседнути Законом и Редом

06/30/96

Доспели у центар града А., главног града ове савезне државе, и само што смо паркирали ауто у стрмој, побочној улици (из оне, фотографски оживљене и зато неверне, слике о тој врсти улица, наткриљених касном липом, немарним зујањем дворедне вечности по укроћеној периферији града Б., пресвученог у фосфатну лењост бљештавог поднева), кад излетеше полицијска кола на почетку (подножју) и полицајац на мотоциклу на крају (вису) те, релативно кратке улице, и затворише је за саобраћај у тој секунди.

Шта је, о чему се ради, питали смо се изашавши из кола и пењући се према месту где се та улица уливала у другу, већу, и где је униформисани моторциклиста, сишавши са мотора, нешто већ говорио у микрофон покретног радија.

Приближавајући се споју улица о коме је реч, приметисмо једног или два момка са наранџастим тракама око руку и у мајицама исте боје - завршавали су постављање оних ниских, саобраћајних купа којима се, иначе, усмерава/оивичава саобраћај, када се изводе радови на путу.

Упитасмо их о чему се ради. Рекоше да ће оном, главнијом, улицом за неколико минута да протрчи маратон (тачније, његови учесници) и да се, због тога, побочне улице затварају за саобраћај, док ови који трче не прођу.

Испоставило се, када су тркачи почели да пристижу и протрчавају, да су то, уствари, била деца и покоји, млађи, родитељ, тојест да то није био маратон у правом смислу речи, мада се тих миљу, миљу и по, тој деци вероватно чинило као дуга стаза.

Трчало се у корист некакве добротворне акције, једна од локалних радио станица и месне новине били су помагачи, даривали нешто пара у оквиру подршке том догађају, био је леп, сунчан дан, без ветра, све у свему, и игром случаја, тих неколико минута смо присуствовали доста неуобичајеној и лепој, хуманој представи. (Ионако смо били дошли без плана - млађа ћерка и син су се претходног дана довезли до мене, хтео сам негде да их изведем, тако смо се ту нашли).

Када се трка завршила прошетали смо и, тако, отишли на главни трг - тамо су се већ били скупили сви у вези тог догађаја: забављачи, продавци, публика.

Али није о томе реч овде, тек је пасторална позадина и рам важније слике, љупки увод у њену есенцију, чији опис следи.

Док смо између двоје, троје људи, такође случајно наишлих на место којим је, неколико минута касније, протрчала та колона дечурлије (да би се, обрнувши се недалеко, истим путем вратила на почетну тачку), посматрали пар организатора (добровољаца) који су, ужурбани, нешто померали, дотеривали или просто драмили (овде тога има доста, нарочито у таквим, неважним ситуацијама, пуним помне исправности), западе нам за очи да је, у свему томе, својом корпулентношћу, ауторитативношћу, ходом који не трпи поговор и одсечним, кратким речима које је изговарао у свој микрофон, стасом и гласом дакле, над целом том сценом доминирао на један, ипак непропорционалан, начин, онај полицајац, управо сишао са мотоцикла мало га, потезом играча танга, скоро кицошки, нагавши уз ивичњак (толико да би човек могао да помисли да га је, у динамици ситуације, сада неуверљивој због мирноће свега, ради журбе и хитности нечег, сада непојмљивог, несвесно одбацио) и онда, нагло се исправивши, почео да успоставља контролу над тим сегментом асфалта и нешто улењених посматрача.

Била је субота или недеља (један од та два дана), државна надлештва и предузећа одмарала су се за отпочињање новог циклуса истих ствари у понедељак тако да је, не само на том делу трасе, било пусто.

Па ипак, ништа не препуштајући случају, овај човек се није дао збунити, напротив, и те како је био заузет испољавањем своје ревности - бесмртношћу дужности, иако у (описаној) врсти вакума. Његове савршено изгланцане чизме, са равним (а не набораним) сарама, пресијавале су се на сунцу као и његов, скоро астронаутски, у сваком случају попут Norma-е (сазвежђа на пола пута између Ara-е и Вука (Lupus-а)) бео шлем и као његове, рефлектујуће, наочари боје тамног дима од којих су се сунчеви зраци сад већ неопозиво (вероватно у паници) одбијали, на самом крају осмоминутног пута. (Од Сунца до Земље светлост путује неких осам минута, преваливши 149 милиона километара. Назад се одбије, углавном, белосветски мрак, ту и тамо бљесне и понека част).

Имао је нешто већи али још увек пристојан и здрав стомак, таман таквог облика и величине да кад се испрси (а у таквој је, победоносној аури, сво време ходао горе доле, звецкајући поткованим петама својих малтене јуришних чизама) распрши све сумње о шали са њим, поготову када, с' времена на време, нежно као што би вероватно жену, помилује дршку импресивног револвера за утегнутим појасом, и чврсту браду помери још мало на горе.

Црне чизме, црне панталоне, црна кошуља са кратким рукавима, све немилосрдно затегнуто, скоро да пуца (толико да и пиштољ постаде некако сувишан, као штаке ђаволу - le diable boiteux)). И обавезни брчићи, кратки, штуцовани, већ како је ред и пропис, од Holywood-ске представе до локалних правила о изгледу једног таквог представника (чувара) закона, оличења службеног правила врлине, свесног да је лепота без врлине цвеће без мириса - la beauté‚ sans vertu est une fleur sans perfum.

Одложен али спреман мотор (нестрпљивост радилице прерушена у никл), као подразумевајуће оруђе за спровођење контролисаности над друштвом импресионираним машином (несумњивих својстава точка), згрченом у ишчекивању полицајчеве одлуке о старту, овом задњем повећава важност хитрине, простире му асуру под одлуку типа le roi le veut, доприноси несумњивости поштовања према механичко-биолошкој комплексности тако схваћеног и пројектованог закона и реда.

Оштро и позорно гледајући иза непредвидивих и, сигурно, рендгенских наочара у правцу ретких и неважних људских бића, гледајући, дакле, у оне помагаче (редаре) око трке и у нас, неколико случајних пролазника и, очигледно, изненађен невеликим одзивом испред тако моћног изгледа и спреме, он се мало закашља, шакама у црним кожним рукавицама, које пропуштају врхове прстију за бољи контакт и манипулацију са управљачем и контролним ручицама блиставог апарата, пређе преко чела орошеног под тежином обложеног и непропустљивог шлема и, како је трка била брзо завршена и његова се дужност на том месту тиме привела крају, упути се према мотоциклу, снажно га уздиже, заседну, покрену мотор и правилно седећи (не нагињући се ни лево ни десно), лебдећи значи укочено, као златна средина (juste milieu) са собом нагло однесе поглавље о правилном и допуштеном - скоро да се у ваздуху осетило стресање овде иначе ретког багрема, његов искусни зев.

(Зна и дрво шта је jus gladii, помислих).

"Obsessed with law and order - Опседнути законом и редом", рече ми, ономад, телефоном син док смо, присетивши се тог детаља, расправљали о природи овог друштва, садржају њихових филмова и новина, поимању живота. Али, будући да је ово њихова земља, они је уређују и праве како мисле да је најбоље за њих (тачније - за оне који у свему томе имају више интереса и утицаја, другим речима власти).

Проблем је у томе што они тај свој избор и ту своју особину, већ дуго времена, болесно (а која Империја то није била?) примењују и ван своје земље.

(Lex loci = Lex terrae - Обичаји (малог) места = закон (целе) земље, каже се у њиховом упутству светској пастви).

Док се (опет) не нађе и други полицајац, са бар приближно блиставом опремом и не мањим стомаком, или док се и једна и друга служба (властодржачки сервиси) не укину трећом, народном.

Lex talionis.

Америка
(Или Уздржано Поређење с' Кафком)

06/30-II/07/01-03/96

Књига Франца Кафке горњег наслова, због чега овде продавана у пристојном броју док за друга његова дела човек треба да се запути у Универзитетску библиотеку, код каквог страственог зналца тојест професионалног, савесног истраживача ригорозне опседнутости тог писца неостварљивошћу сваке метаморфозе осим оне из нелагодности Грегора Самсе у упорну причвршћеност увећаног инсекта, вероватно је његова најгора књига. Sa boule est demeurée. Изабравши овај континент, штавише истоимену земљу, да се баш ту са нечим (било чим) шегачи, одраз је и његове, што ће рећи Бохемијско Европске, завараности нечим блажим и лакшим, такорећи живахним и решљивим и, по тој варци, у овој земљи заправо могућим, наспрам дубоко закопане (а ипак тако видљиве) бесмислице за коју је, чак и он, веровао да се једино у његовој земљи, граду, канцеларији и стану налази (јер овде се, по тако аматерској, горњој претпоставци, променадно ушивеној у празњикаву фабулу "Америке", не налази).

Ништа даље од терања шале и шегачења овде не постоји. Чак, ова је земља озбиљнија од већине других. Толико да управо са тим, ако и са чим, може да се ступи у ироничан однос, у Кафкијанску параболу са, уствари, провинцијским квази-месијанством или пак имигрантском скоројевштином, не и у Кафкин недопустиво произвољан и упрошћен опис његовог јунака у земљи чије име та његова прича, рекосмо, носи.

Не претендујући да поправим Кафку у принципу, што се, уосталом, писцу његовог сензибилитета и продора у суштину ствари, ни не чини лака срца и без преке потребе, ипак претендујем да истим насловом који носи његова, рекосмо најгора књига, насловим (наравно посредно) ову моју, не бих ли бар делу духа тог врсног описивача понора апсурда и апсурда понора допринео и мојом игром речи, као малим симболизмом: обадвоје смо изабрали исти наслов за другачији смештај сумње, али и за несклад између стварног и замишљеног пребивалишта. (Као и увек: на једном месту је познато, на другом непознато - l'inconnu).

Кафка је своју сумњу испољио тамо где се родио и живео, а Карлу Росману (Rossmann, Karl), јунаку у роману о коме је реч, допустио је еластичнији, предузимљивији ход по површини исте гранулације али на другом континенту - у дубинску бомбу није му саветовао да уђе, чак се са њим опустио, поштено су се понели према једноставности, ни Кафки ни његовом јунаку црне мисли нису пале на главу, њих је писац био резервисао за сопствено окружење (као, уосталом, и ја за моје).

Између многих предрасуда које о Америци владају (одбивши, притом, претерана упрошћења било које врсте), та - о лепршавости и победничкој извесности, чак и оних који су, притом, изгубили све оно, лаичком простотом подведено под "мање" - вероватно је најприсутнија у ових неколико векова (највише у задњем), за којих се и "крем"и "шљам" са осталих континената запутио у земљу која илузијама нештедимице, шљаштећи барата (као у тишим и достојанственијим местима - презрен циркус), чак их, по мерилима доброг укуса пребучно, баца у очи и сопственом народу (који их, са своје стране, вернички апсорбује, са невеликим изузецима - exceptio probat regulam).

Већински народ у Америци доста је отворен и радознао (мањине су, углавном, сапете прописаном врстом радног и грађанског доказивања мада, нарочито на пикницима, и оне умеју јалово да плану) али је, још више, стегнут одгојем и западно-хришћанским табуима. Како сви они живе, шта осећају и чему се надају, најбоље знају овдашњи политичари (из две апсолутно исте партије) којима је "народ" алфа и омега у сваком изливу речитости (предшколском говору који им састављају секретари-адвокати варирајући не више од стотинак речи, суму мудрости и ексклузивности "интелектуалних" институција власти као што су Rand Corporation и American Enterprise Institution, а говорници их изговарају уз извежбану гестикулацију и трагикомичну позу, често намазани пудером, мада их је много више који, и поред свега, нису жене). Пошто они (политичари), наравно, пре свега брину о себи тојест о интересима класе из које се регрутују (а која, овде, свакако није плебејска), онда се о том народу на крају крајева брине он сам тако што, углавном, пуно и савесно ради, притом губи и налази послове, диже и отплаћује кредите (што се, иначе, и у тој земљи и ван Америке, зове Амерички сан, једино се не каже да су у њему сви и те како пробуђени), ставља се у службу и локалних подухвата и општих интереса нације верујући (наравно, не сви) у прокламована начела и, у свему томе, ретко се достиже некаква суштина (о могућем филозофском ставу сред толиког прагматизма да се и не говори): просто се протрчи, као у прерушеном очају, али ипак блаже, чак звонко (на пример тако, као прапорци, крикну када на томболи добију паре). Уосталом, ни у једној земљи нису сви свесни, отприлике исте, лажи. Mundus vult decipi.

Сви људи се надају и теже нечему бољем и притом, често, упиру прстом на другу обалу исте реке. То је, донекле, природно и нормално али недовољно, и чак одлагајуће, за стварни преокрет. Deceptio visus. Америка је, вероватно, самим чином и фактографијом новопронађене могућности и освежавајућег бекства стекла драгоцени, почетни импулс који се, колико год већ од самог почетка упрошћен имајући у виду колебљивост уговора о сарадњи између какве такве испуњености и потпуне шараде, у савременој (и утолико тренутној, дакле елементарној) психи, пројектовао као некакав непоткупљив спас. Пошто никаквог спаса нема нигде, а најмање непоткупљивог (постоји само иницијални удар и, затим, овешталост реверберације као акустичке усамљености бића кроз окаченост кишних капи о окно недељног поднева пуног перфектне самоће искусног посматрача крхке непроменљивости), није лако одрећи се какве драге лажи. Зато, некаква олакост у вези те, релативно интересантне, али још више уједначене и прописима утегнуте земље, макар и не била друго до неопходни предах између два политирања Замка славног писца, нема оправдања. Faux pas. Niaserie.

Све те савезне државе, анахронична насеља и нововавилонски градови, аеродроми, аутопутеви и, уопште, предузимачки размах (једна јамачно честита инфраструктура), сјај и беда, мегаломанија и уситњеност, вредност и кич, моћ и немоћ, незанимљива већина и занимљива мањина (као, уосталом, и свуда), привидни индивидуализам и очигледна униформисаност, обале, центар, север и југ, издашно (у смислу тера-гига-рекламерско) нуђење ничега (додуше, понекад и луцидности, опет као и свукуд), крут и уздржан представник државне канцеларије, уз кикотав став на све навиклог свемира да се тај превише удрвенио чак и у случају да је њега (космос) створио, превасходно (ако не и искључиво) материјални интереси у питању, толико да се свакодневно изговарају, истичу и прокламују (каква несавршеност декларативно богомољних следбеника, званично (од власти) подржаване варке о царству небеском, док се овоземаљско бесомучно и педантно черупа и подјармљује), коначно: бацање бомби и навођење крстарећих пројектила од стране насловљене земље по делу земље из које сам, не сећам се више зашто, овде давно дошао, учинили су да сам на крају свега тога остао сам у овој соби (caelum non animum mutant qui trans mare currunt), из које ово пишем не описујући, наравно, толико ову земљу (на крају крајева, и као у случају Гаврила Принципа, и она је тек повод а узрок су "дубоке противречности") колико, што увек једино и преостаје, самог себе. (Посао части - Affaire d'honneur).

Ту се Кафка и ја слажемо иако смо се, приликом узимања имена једне исте земље за наслов два различита садржаја, споречкали.

* * *

(Годишњи Одмор). Јули: центар лета (и годишњих одмора, у оном делу света који је догурао дотле), а тако опрезно вири му средиште са стране. (Двоуми се, жут и прежут, којим путем да крене. Ако пође кроз шуму староставну - заспаће у хладу Hypnos-а, Бога спавања, ако се одлучи чамцем низ реку - најкасније до поднева утонуће у локвањ Hyperion-а, једног од Титана, еквивалентног Сунцу. А он има веће планове). Ја немам никакав план за Јул, Je vis en espoir. Мој годишњи одмор је 10 радних дана: 5 у Августу и 5 у Децембру - тако сам их расподелио и тиме сам исказао своју слободу. (Мало богатство, мала брига - Poca roba, poco pensiero). Додуше, број тих дана је мали за мојих 25 година радног стажа али интелектуалцима, такозваним реформаторима у Источној Европи, на памет не пада да се и сами подвргну тој самодисциплини - њене дражи им не вреди доказивати, на њу их не би приволели ни несумњиви Библијски дивови, Gog и Magog, чак и да им понуде да их на раменима пронесу сред Лондонског Guild Hall-a, њихове Европске референце, музејског излагалишта пре свега њихове снисходљивости. Invita Minerva.

А у Јулу, гледаћу да се стопим са увреженим мишљењем о непоузданости тог месеца за нешто ефикасније и брже: иза равничарског друма, поље сунцокрета све више успокојава, ионако улењену, мисао о преокрету. (У летњим месецима, преокрети се одликују дугим припремама и, зато, дубљом катарзом, зимски су изненаднији јер су зимогрожљивији, плану преко ноћи, као скерцо).

Месец који тек што је почео, нешто ће неминовно донети (нешто, милостив, однети), изгореће стог дана и ноћи а да неће довршити посао; на крају ће се, задовољан собом, испети на таван и заспати на слами (истресеној из амбара самоће), коју је сво време држао у резерви, слутећи замку коју му припрема Август, à huis clos. У свему томе, мој годишњи одмор се своди на уредну доследност Horae, (на другим језицима познате као Časovi), Божанства задуженог за смену доба (произашлих из актуелног календара смисла, окаченог о дневну неминовност) и са поузданим (чврстим) трајањем сваког овог Јулског (или Августовског) дана има тек ту заједничку особину финалног топљења и нестајања по једном већем реду, по коме је нестао Hyacinthus, случајно убијен диском који је бацио Apollo, и из њега израстао цвет hyacinth, из фамилије љиљана, са дугим, уским листовима и звоном уместо чашице на врху. Одмор као уредност резултата - netteté.

* * *

(Плажа). Овако лепо (друго заредом), врсно јутро а од решења (и даље) ни трага ни гласа. (Изгубило се као да га тражи нико други него Orpheus, митски музичар који је својом музиком могао да покреће камење и дрвеће, очара звери, и који је, након смрти Eurydice, своје жене, отишавши у Доњи Свет да је одатле избави, својом музиком толико омамио тамошње богове да су јој допустили да га прати под условом да се он не осврне док се не домогну Горњег Света; Orpheus је тренутак раније погледао уназад и изгубио Eurydice заувек). Нити је ишта искочило из топлоте Notus-а, (Јужног ветра), нити се (то исто) ослободило заповедништва Odin-а, Северног краља богова и људи, Бога рата, у дворцу Valhalla окруженог погинулим ратницима у дослуху са два гаврана, гласоноша онога што се дешава у Свету, који му, тако - седе на раменима. Победоносни марш Покрета Отпора одложен је, опет, за сутра. (Тек што је почело, лето се растеже: одавде до вечности - као на филму). У другим, грађанским, околностима могао би се наручити сладолед, умешати се међу цивилизоване купаче на лепо уређеној плажи свакодневне неге - ништа од тога ни ове сезоне. Бањско купање у свевидећој води, обарање Сунца кроз тамно зелене наочаре (тако да личи на разбукталу зову) и размена мишљења са сабраним саговорником - све би то значило пуно али вода се претворила у лажног пророка (patience passe science), наочаре фокусирају делове ван контекста целине (quis custodiet ipsos custodes), уместо саговорника чује се хајка на дрску тишину (paritur pax bello). Додајући једни другима трезвеност Orion-а, ловца-дива који је, по казни, био ослепљен али је вид повратио путујући на Исток и излажући очи зрацима излазећег Сунца, посетиоци ове плаже бацају осмех као свој улог у захуктало корито сјаја, (попут свеца) као деца скачу у восак зенита, међутим бришу се руком заробљеном пословима (другом, заузетом скицирањем предаха, уносе накнадне детаље), велику пластичну лопту, пуну закона о слободном паду, пребацују преко данашње препреке смислу, и (преврнувши се на бок) напуштају наду о искупљењу свесни и данас поновљеног нехата: безобзирно окупане незахвалности у мору истомишљеника, источености лаичког купатила у бањи Pangloss-а, филозофа у Волтеровом Kandidu са закључком да све иде према добром у овом, од свих могућих светова најбољем свету.

Дуд

Ту где се асфалтна површина паркинга, вешто се сјајећи у трави (стилски позајмљеној из одговарајућег филма), замрлости и прецветалом шибљу, најзад прекида, на малој (тако ништавној) узбрдици - црни се дуд. (Као Тара, кућа на плантажи Scarlett O'Hara-е, изгорела у грађанском рату).

Црн као гозба, чворноват (кукицама гоблена пресликан глог), расутим плодом под аристократским подножјем сведочи о уздржаном зениту кроз који (и овог лета, без хвалоспева) пролази.

Црна, бобичаста, уортачена језгра минијатурног грозда morum-а - купастог напрстка дудиње, ником потребне крај толико официјелног воћа, стропоштавају се у базу дрвета, у онај други, ређи нанос, ненаметљивији део циклуса за ову сезону.

И ми смо, као деца, имали посла са дудом: на плебејској периферији упрошћеног града у једноставној земљи у успону - гледајући овај дуд, трудим се да брзо пронађем (док се нису слегле доминантне сенке за вечерас) сличности и разлике између те две варијанте једног истог задатка о расту.

Овај је (morus nigra) црн, онај је (morus albus) био бео: упркос толикој различитости боја им дође као нешто повучено (скоро смерно) - нити је разлог за истицање нити за незадовољство. Овај је пуст, по оном смо се верали. Овог не једе нико, од оног је, након нашег зобања, слабо шта остајало за пар животиња из комшијског дворишта. Овај своје дане гори у тишини - мадригал задимљен вековном сетом (ни ретка деца га не салећу а од људи, запослених по правилним вртовима сопственом самоћом и нејасним циљем, одавно је дигао руке), са врха оног, преваљеног преко распукнутог, полусрушеног плота, пуцао је поглед на метеж и вреву омнибуског недељног преподнева којим се све жешће цедила густина безначајне приче, у паузама каприциозне музике из радио апарата изнетих на прозоре некако дрско, после враћања из пекаре са врућим хлебом и недвосмисленим утиском о брашњавости као крајњем резултату усхићења, простртог између распареног веша на конопцима јасноће и кувања супе пред значајну утакмицу одигравану у таквом некаквом стању ствари - стању константне страсти.

(Врлина је увек зелена - Virtus semper viridis).

Викне нас баба: "Доле више са тог дуда" - за трен, два, читаво једно пристрасно анализирано раздобље живота ево га, пада са виса на ком врије суштина, мудро предвиђајући да ће нас скок доле скупо коштати - једном скочивши на тај се дуд више нећемо попети, свако друго дрво сличне намене (укључујући ово овде, ућутано као окарина без усана, урасло у претеривање Silenus-а - vino dentro, senno fuori - представљеног као жовијалног, пијаног и сензуалног старијег човека, сапатника Bacchus-а) послужиће нам само као пресек на пола некада једне довољне могућности: њено скраћење, abrégé.

* * *

07/08-15/96

Лето се све више растеже али се, притом, и скупља. (Штипа за уста као јабуковача, али их и блажи: "Drink new cider, mulled with ginger warm - Пиј нову јабуковачу, ослађену џумбировом топлотом", Gay). (Та његова двострукост најзад ће га стати главе). Растеже се тако што потапа мисао о бекству (као и увек - из безразложности у разлог), а скупља се уносећи гласине, и сумњу, у намеру о преокрету. (Метазоу смењује протозоом, прекрива се једном ћелијом као пристанком на нижу форму, мању муку). Да ли ће ово лето остати запамћено по ичему другом осим по стандардној завери са сезонски повећаном надом, остаје да се види али се већ сада наслућује његово повлађивање извиканом шарму једне, на крају крајева, периодичне појаве, пуне мелиоризма - веровања да свет природно тежи побољшању и да, нарочито, може бити поправљен људским напором (да га чак ни meliphagein, Аустралијска птица која једе мед, не би оштетила, толико би слатког остало). (Све његове ноћи и дани дају се сместити у онај, на кухињском зиду окачен, календар који ја, додуше, немам али кога, мање више, сви на том месту држе како би им недовршено време (погођена, али издржљива јаребица) имало на шта да слети - fugit irreparable tempus). Иако се, премало заузети суштином, превише формом, више не сећамо да смо кроз досадашња лета исто тако брзо (одвећ лако) прошли, она нису кратког памћења: и сада, ево, одзвањају глувим добом неопрезног опуштања крај рукавца непомичне воде, облажу се патетичношћу пливачке славе, звоне попут оне птице (док је, истопљену, руше) - из навике се, из ондашње баште, плавичасто пуше. (" The fire of trees and houses mounts on high - Ватра дрвећа и кућа узјахава вис", Cowley). (Стављају до знања да нам се вечита промена догодила опет изненада, да о њој вреди написати непретенциозан фељтон, feuilleton). Тојест, лагодно нас варају: праве се да је, чак и откривена, њихова застртост њихов једини остатак, чувајући га као Нордијски див, Mimir, што је чувао извор мудрости под кореном космичког дрвета Yggdrasill-а. Као да нас сва лета до сада нису приволела, макар невољно, коначном раскиду са календарским предсказањем о заводљивости реда, acacia-нској имитацији нечег већег од мимозе - и према овом се опходимо неразборито од самог почетка, пословично му допуштајући да нас омами бројевима одредљивости уместо спонтаном сумом.

* * *

(Нејасно Важно). Полако али сигурно (прво једва видљиво, затим све непоколебљивије) ствари олако остављене да наопако преноће, дочекују се на ноге са старом извесношћу, непомућеном вером у правилан доскок. (Паркирани аутомобили, истоварен камион, оправљен кров, подшишана трава, презир намењен тренутној слабости и, као да све то није довољно, ишчекивање нечег нејасног и важног, избеглог из Pandemonium-а, главног града Сатане у Милтоновом "Изгубљеном Рају"). Карактеристичне линије света секу једна другу уздуж и попреко, по неизвесном разлогу као по додатној сврси. (Без двоумљења спајају узрок са последицом, саме се размештајући по мапи за данас, без поговора догме као општинског обрасца сумње. Још тренутак, два, и подозривост ће с' правом подлећи кристално јасној слици повезаности уносног и ситог, корисног и лепог, мајсторски ушивеног корака Mylitta-е, Асирске Богиње Месеца, у женски ход принципа стварања). Све што је спремно за удар са дубоким уздахом одлазе оружје у страну - иако ће се до сутра бодрити тек пуком усхићеношћу правдом, од осуде до аболиције ненародног режима неће му требати више од залогаја ега у помирљивости с' малим, тријумфу оскудице. (Corrigenda - списак несавршености, може мирно да спава). Велики делови исте, сонетне тишине котрљају се низ улицу као низ трактат о површности Pippa-е, безбрижне, једноставне девојке из Browning-ове поеме "Pippa Passes - Пролази Пипа", раднице у малој фабрици свиле у Италији која је, и не знајући, позитивно утицала на пролазнике поред којих је певушећи пролазила на путу према послу. (Како је мало потребно да кроз живи песак поподнева, глувонемост растреситости, док се пребацује са снажно осунчаног плочника на угрожену мисао као на невредни остатак (caput mortuum), до малочас дрхтава база јутра почне свечано да одјекује од напрасне исправности људи, светачке помпе спаса, равнодушности заборављене срамоте). Узаврела психа самца, скупивши се уједињеним снагама (conjunctis viribus) у мелодичну громаду Raphael-а, арханђела уведеног на сцену у неаутентичним (апокрифним) списима Tobit-а, једне од књига Старог Завета, увежбано се пребацује преко ограде чујности у укусно намештен, заједнички стан двоструке мисли о нејасном и важном, са којима је јутрос све почело али се, на пола пута, прогресивно повукло.

* * *

Ни раним буђењем не можемо до краја да нахвалимо дан. (Haec olim meminisse juvabit). (Као и стари Карамазов, мизеран, пијан, истрошен човек, што није могао да се заустави на законитим синовима Дмитрију, темпераментном, бучном хвалисавцу, Ивану, нихилистички настројеном, пуном сумње интелектуалцу, и Алексеју, нежном, религиозном мистику, него је имао и незаконитог (ванбрачног) Смердјакова, епилептичара, који га је, најзад, стао главе). (Ухвативши га на препад, видимо га како се (и он, овај дан) слива у заједничку разбарушеност постојећим решењем, филантропски помпезно одлази на банкет Thyestes-а, брата Atreus-а и сина Pelops-е, на коме се служи људско месо и по који комад Io, принцезе коју је Јупитер претворио у краву). Осматрајући око себе, човек се још сећа плавичасте, сугестивне сенке летњег јутра на граници финог пергамента - битно изоштрена, без непотребних нијанси, вечита пауза му (од онда) цвета с' оне стране ограде у односу на ово у чему је сада: једна врста безубости изумрлог сисара Mylodon robustus-а, чврсто нагнутог у вилице ћутње језера Serbonis (сада исушене мочваре у Египту), у које су потонуле читаве војске. Из нагодбе дана с' практичношћу лешинара (колико је све претворљиво толико ништа није за бацање - сија се из гологлавости vultur-а), све док се сви они (дани) не сложе у лепо уређен и пажљиво преграђен свет за себе, не може се извући никакав умерен закључак којим би сви били задовољни, а опет - од крајности сви зналачки беже: ни Kuvera ни Kama, Бог богатства и Бог љубави, не би их зауставили, па чак ни Каф, планина која заокружује Земљу, око ње прави зид. Преграђени данима овнујске упорности, на ту ограду не насрћемо, само је, с' времена на време, равнодушно обилазимо, проверавамо да се није, унутар интервала подешености, расточила у неухватљивост божанске правде за којом је, тако неуспешно, трагао Joseph K., Кафкин јунак у "Процесу". Ако је на неком месту и почела да пропада, уместо да кроз њега хитро прођемо (у Beulah, земљу сунца и уживања, у којој се путници из Bunyan-овог "Напредовања Ходочасника" одмарају док не буду позвани да пређу реку на путу за Звездани Град) ми га марљиво поправљамо - искушење риђе ослобођености галопа у прозаичну срећу тек што је бљеснуло а већ се помирљиво гаси и ми се изнова враћамо предвиђеној мери послова, обавеза и савршености за данас.

* * *

Стање изумрлог одметништва (изразито овално крај кружног аутопута S-W-S): смена заваравања једног другим сјаји се тамо где је остављена. [Nicht wahr? пита ме уместо ја њу n'est-ce pas?, гладећи је по несносном лаку као по собној варијанти Prometheus-а, Божанства које је из небеса људима донело ватру и, због тога, било кажњено од стране Jupiter-а (Zeus-а), тако што је ланцима било везано за Кавкаску планину да би се на њему исхрањивао орао (или лешинар), једући му јетру која се обнављала]. Нити се шта променило, нити је то било разумно очекивати. [Ни у чему не иди сувише далеко - ne quid nimis- чује се са врха грађанске уредности, сложене у гласачко тело задригле равнодушности (ред бомбардовања, ред Божића, ред пуританске заводљивости појмом парламентаризма), пршти ништа из пуноће ничег, цеди се из торијевске њушке лабуристичке свиње, млати демократским ножицама по републиканском блату, грокће из уносности самим собом, испловљава очицама из клизавости бића као из врхунског еквивалента уља, задње чега се стиди је сиромаштво изражавања и утеклост речи].

Додуше једна, релативно неочекивана, промена десила се на таваници и зидовима: попуцали, попустили су пред кишом у одсуству мајстора који су, поправљајући кров, скинули цреп и отишли по доручак као по текућу утеху - сведочанство нагле и одлучне промене, хира неопрезности, њена светковина.

Ту и тамо бљесне вечна изоштреност, затим се, и она, слегне у општи резултат једино могућег исхода - неизоставну непроменљивост, већ урађену ствар (fait accompli). Из сопствене коже не може да искочи, како год да се постави саму себе вреба - пронађе се, увек, у напуклом часу, у несаници Rhadamanthus-а, краља Lycia-е, који је, због своје правичности, био постављен за судију на другом свету. Личећи прво на заслужен смирај усхићености, непроменљивост се, већ у другом потезу, без премишљања ставља на услугу повратку: стрпљиво му ставља до знања да је време да се с' тим прекине - отићи (или се вратити) задњи пут, досадашњу бербу (сладуњавости) изнети на тезгу Pomona-е, Богиње воћа и воћки, жене Vertumnus-а.

Непроменљивост: искусна, добро припремљена цеђ, нежно занета упадом у овај рески стан - шири се свуда кап по кап, влажи наочари, гребе плућа, ослушкује разметљиво модулисану тутњаву у одсудном тренутку удаљавања од преосталих принципа, подиже се за главу и спушта за хоризонт увек исте немарности бића.

* * *

07/16-19/96

(Други Стан). У овом, другом стану (први је, за сада, неупотребљив - поплављен колико кишом толико сумњом, воденим цветом ћутње, занемелошћу гипса), осим сличне, рефлектоване геометрије (све што је тамо било с' једне, овде је са друге стране и све што се тамо гомилало у једном, овде се згурило у други ћошак), постоји и сличност у принципу: и овај, као и онај стан, ишчекује новог станара као нешто давно предвиђено и одобрено широм распростртом непомерљивошћу, са одговарајућом мером разумевања, дослухом три Грчко-Римске Богиње Судбине што управљају људским животима (Clotho, преље конца живота, Lachesis, арбитра његове дужине, и Atropos, оне која га пресеца) и њихових Нордијских еквивалената - Norns, Богиња које представљају Прошлост, Садашњост и Будућност. Не одаје се променом ритма када се у њега крочи, штавише спремно се подмеће у виду топле коцке, ритуално испољене прерушености Omphale, краљице Lydia-е, којој је три године као роб служио Hercules, обучен у женске хаљине - умешан међу њене жене (за то време она је чувала његову батину и лављу кожу). Увиђавно се разлаже на саставне делове на које би се разлагао сваки стан на његовом месту, сентиментално тонући у процеп између функционалне равнодушности отмено избледелог шаренила и извежбаног капања кухињске славине. Gutta cavat lapidem non vi, sed saepe cadendo. Пад са зида: изненадна разиграност монолога бившег станара пада надоле (furor loquendi је оно што, после нечијег становања, бар дан или два, остаје) - нараста лакомисленост старог обећања пред ново усељење у наставак упућеног лица. Једино му, такозвани, спољашњи звуци допиру из ненавикнутих углова - њих да се реши и моћи ће да полаже право на познавање и коре (дворишта) и коштице (стана). Један се глас, тако, дуго задржава у врху листе разложних феномена: alt Parizade, хероине приче из "Арапских Ноћи" (Das Ewig-Weibliche zieht uns hinan), кћери Персијског султана коју су отеле и подигле тетке али се она вратила оцу уз помоћ птице која прича, дрвета које пева и жуте воде - затим се, и он, нежно распе, као закључак из естетски довршеног сна; други се звук налази на већој дубини (негде око слепог чела) - одатле се нагиње према упрошћеном образложењу метасврхе али се ужурбано враћа, пење се по огорченом остатку, звони на узбуну предвиђајући да се ради о напуштању и овог стана и усељењу у следећи. (Decies repetita placebit). Тако компоновано финале боравка (нагли крај становања које тек што је почело), пристигли (нови) станар препознаје као појаву која га је до свега овога и довела, легавши на леђа и размишљајући о нечему што се не може рђаво протумачити: Das Beste ist gut genug.

* * *

(Став). Доста комплексне, често надарене машине/животиње: лајтмотив је, отприлике, савременог, технолошко-филозофског мишљења о саставу људи. (Изложен зелено-бело-мркој ферментацији модерне руралне куће у аристократској сенци високих стабала шуме у N. Waterford-у, Maine, пригодно распет укусном необјашњивошћу стрпљиве сујете, модерни филозоф (D.C.Dennett) предлаже подлогу за једну такву неодмереност, са лакоћом озваничавајући базу своје (мислиочеве) процене великих ствари док му се, пажљиво опуштеном на плавичастој фотељи у дневној соби беж боје, једна за другом лепо и течно сложене речи осврћу у ком правцу данас да крену. Засићеност егом или сопствена паника, вешто скривана до овог тренутка?). {Са друге стране, традиционално (црквено/религијско) учење такође се упорно одржава, баратајући душом као да га она прва није изневерила, размажено избегавши у увек сигурно склониште тако финих склопова - недоумицу. У оба става (лажно непомирљива као два тобоже завађена продавца истог ничега) до исте висине издигла се и блеји неопростива обузетост сопственим временом, тачније - тренутком. Као да је у току овог, смешно малог времена, извршено сво испољавање свега што постоји и као да се тиме (сад-и-ове интерпретаторе само чекавши) треба укинути непожељна и неоправдана сумња, чином проглашавања било које од тих теорија за важећу. (Вируси су настали пре 5 милијарди година (могуће је и да су настали касније, од сложенијих организама, губитком њихових функција - нешто слично распаду држава), бактерије пре 4, једноћелијске алге пре 3, протозоа пре 1 милијарду година, водоземци пре 250 милиона година, гмизавци пре 130 (ни они нису од јуче, значи), сисари пре 70, коначно - Homo erectus te Homo habilis појавили су се пре десетак милиона година, а из њих Човек мудрац - Homo sapiens. Додуше, информација у генима, са додатком оне у мозгу (почевши од водоземаца), порасла је од 30000 бита у вируса на 10 трилиона бита у човека, не рачунајући вансоматску, културолошку информацију (библиотеке, итд). Али, и поред импресивности задње бројке, људски живот је кратак у односу на поменуту претенциозност тог (једног) примерка свега што постоји према свему што постоји [и што не (зна се да) постоји] - у већини случајева ради се о седамдесетак година; са колективним наслеђем може да се догура до оних неколико милиона година, не више}. Наизглед оштра линија разграничења између, условно речено, "традиционалиста" и "модерниста", од кад је света и века, тек је још један зачин претурању свих ових дана (и ноћи) преко главе. Али, да није тих школа мишљења (веровања), нашле би се друге - на крају крајева некакав став је неизбежан. Међутим, једино прихватљив је онај који налаже да се, нагло отворивши очи у примарном чуду, лако закључивање одбаци са оним што се, разапињући се пред нишаном ловца на самог себе, колеба између усхићења и очајања све док, дошавши себи, не почне да се спрема (дозвола сопствене недоречености) за нулто обиље из кога се, без нарочитог разлога и оправдања, беспрекорно беше испрсило а сад му се помирљиво и заувек враћа. Fata viam invenient.

* * *

(Први Стан). Назад, у првом стану. (Овде су, иначе исте, птице дефинитивно гласније. Предност или недостатак? У оном, другом, стану зидови зграде тако су постављени да свако јато распрше још у концепцији. Crux criticorum - загонетка критичара?). Вративши се назад, безбрижност и навику затичем на сваком кораку - иста незахвалност цвета у оном тамо ћошку. (Повратак предвидљивости као пожељном току ствари). Уваљано кроз протеклу годину у хиперболично брашно осипања ничега кроз ништа, ово становање произилази из неизоставности константе: час га карактерише радиност Sandalphon-а, једног од три анђела који прима молитве правоверних и од њих плете круне, час мелодраматичност Седам Спавача, седморо младих Хришћана Ephesus-а, прогнаних и скривених у пећину коју су прогонитељи зазидали али су бегунци преспавали две, три стотине година, колико је требало да се потера заврши и одатле изађу. Бити у стану, становати у хиперборејству (његовом логичном центру): изнићи у области сталног пролећа и сунца, у амортизованости света ван таванице, прозора и врата - делова ослоњених на известан, стално израчунат штит. (Ни закономерност овог стана не може да рачуна на непомерљивост већу од практичне - кад тад и ове цигле ће се растворити пред одлазећим станаром: bon voyage!). Веома лепо јутро, обећавајуће на једну од Хармонија у предлозима Седам Грчких Мудраца (Bias, Chilo, Cleobulus, Periander, Pittacus, Solon и Thales), већ загрева десни прозор предрасуде (левом оставља продор у безочну сенку). Добијајући на снази, премешта се затим у вис и греје лажном пројекцијом Тројства, сведеног на три сирене (Parthenope, Ligea, Leucosia). Упавши овог потресног тренутка могуће лепоте у клопку између зидова, пода и (складне) тишине, (и ово) јутро се стреса, повећава прошлонедељну пукотину од кише (рез лагодне језе Момус-а, Бога ругања и смеха) над узорним станаром, примером нетипичне верности својеврсној ћелији смисла, стану као привремености пута, compagnon de voyage.

* * *

Речи објашњења све су даље од истине Midgard-а, оличења Земље као места за бављење, боравак, дом људи. (И пропуштена прилика, да се из нереда успостави правилност, тоне тако што се улива у Lethe, једну од река Подземног Света, чија вода у онима који је попију чини да забораве претходни живот). Зелена раскош дрвећа (на врхунцу разгранатости као на крају заседе) проваљује кроз скромност свесна драматизованог преимућства: оваква прилика неће јој се дуго указати - зелено се слути, ретко се, као овог јутра, открива без стида (Melpomene, Музе задужене за Трагедију). Млађи човек (Dmitri Karamazov) и жена (Grušenka) иду према аутобуској станици. (Одлазе на пут, док им још нешто значи). (У таквим, повољним условима, и одлазак у Mildendo, главни град Swift-овог Lilliput-а, или у Gopher Prairie, фиктивни градић у Минесоти у коме је, као у примеру паланачког, тричавог места, постављена сцена романа "Главна Улица - Main Street" Sinclair Lewis-а, раван је путовању у свевидљивост Fata Morgane, чувене виле опеване у средњовековним песмама Италије, привиђењу из морског теснаца Messina). Правилно постављен, противпожарни хидрант улива додатну сигурност, веће ствари су осигуране одавно, у случају провале бунта полиција и војска имају предвиђене улоге и места. Један старији човек (отац Дмитријев, стари Карамазов), у плавој мајици и кратким панталонама, разноси локалне новине, ставља их пред непомичне станове. (У тим новинама, генерализовано ништавило досађује се тако што се понавља (колутом преко главе) али се он, издржљиве иако нејасне фигуре, одавно оградио од садржаја - болећив према форми, испуњава јој скромну жељу: разноси тривијално решење). И све се то види, осећа, дуби, притиска, чује, опрашта са моје леве стране (кроз тај прозор) према којој, благо повијене, са мером нагнуте, одлучујем да ми и данас иду мисли, све док се у задњем и (сиц!) спасоносном часу (тренутку хируршког реза по загрљају једноличности), и ово јутро не стропошта у доказ детаља и не спремим се да, иако и даље пристрасан према ловачки увребаној и гушчије прерушеној пуноћи, пођем на посао у редовно време 7:30, тако га повећавајући, l'affaires' achemine.

* * *

07/20-21/96

(Олимпијске Игре - 2). Слично установљавању законитости у форми неизбежног случаја: и прошле (1) и ове (2) Олимпијске Игре затичу ме самог у соби, у некад неизвесним али (до) сад препознатим местима (Wat., Sch'dy). Оно што сам својевремено записао о прошлим, могу да препишем за ове - и једне и друге биле су организоване са пажњом. En suite. Саме по себи, Олимпијске Игре су племенита намера, прилика за веће разумевање народа и раса. Међутим тај, теоријски подстицај и донекле остварен практичан резултат, као и код осталих ствари, тек је једна страна медаље. На другој се учвршћује савремена (империјална) претенциозност већих и јачих земаља, још више истакнута њиховом напрасно (вештачки) одобровољеном пажњом (макар и даље не већом од оне у радозналог али размаженог детета, enfant gâté) према, до тог тренутка, систематски игнорисаним мањим и малим земљама in partibus infidelium, често чак бомбардованим и/или кажњаваним такозваним санкцијама (еуфемизам изведен из трговачког рата) због њихове политичке непослушности. Culpam poena premit comes. Наравно, ни то није ништа ново, на крају крајева увек неко неким влада, али то не значи да такво стање не треба да се доводи у питање и да се, кад тад, отпором и борбом сруши, да се тежи да, једном, свако собом влада. (Једино будалу не треба порицати - Il ne faut jamais défier un fou). Али није о томе овде реч [иако је одсјај, не сумње у искреност савремених империја (то би било колико изводљиво глупо толико неизводљиво меко), него сазнања о типу болести] - ово је само згодан увод у три друга запажања. Изузимајући дим, представу, и буку Рима (fumum et opes, strepitumque Romae) предвидиву и, у смислу елементарне очараности државно организованим спектаклом неопходну, церемонијалну помпу синоћњег отварања Олимпијских Игара у Атланти [на стогодишњицу њиховог модерног обновљења, којом приликом сам и сам извукао дуго неупотребљаван, описан телевизор и, у недостатку антене, прикачио дугу и јаку жицу, тачније речено сајлу коришћену за везивање кауча да се не расклопи приликом сељења од једне, потврђене сумње до друге, у повоју], сам тај свечани почетак и његови, како се то техно-урбано каже, пратећи елементи, бљештали су једним другим, троструким обиљем: озарених лица спортиста из оних мањих земаља (наравно и већих), новопечених држава, и полиције и војске. Почевши од ових задњих (идући обрнутим редом), у новинама пише да их у и око Олимпијског Насеља има 20,000. Custus morum? Како године протичу и ове Игре изнова долазе на ред, присуство војске и полиције се повећава, толико да тврдња да је све ово и даље лагодна ствар и забава за цивиле постаје све апсурднија и гротескнија. Такозвани сигурност и безбедност, који се одржавају тако што се четири године, између Олимпијада, жари и пали успостављајући (најновији) поредак по свету да би се, четвртог лета, малтене тенкови довукли пред стадионе да се обезбеди да се, у предаху од главне теме, сви мало и поиграју, све више и незграпније показују своје право лице - изопаченост и присилу. У чему је разлика између довлачења полиције и војске на какав трг ради разбијања демонстрација против некаквог (било каквог) режима власти и распоређивања толиког или већег броја тих истих трупа око спортских објеката и по њима за време, предпоставка је, мирнодопских спортских игара?

Не удаљава ли то, све неповратније, Игре од игара а овај свет од (макар и једном у четири године) илузорне представе о себи? Што се хиперинфлације скоројевићких држава тиче (не и земаља, то иде теже), насталих углавном поразним распадом Источне Европе, видљиво је било, бар по спортским представницима дотичних држава на овим Играма, њихово, и поред несумњиве дичности, недорасло и јалово очекивање да сад представљају нешто боље и више него што је то био случај док се радило о саставним деловима некад значајнијих и већих целина. [И у очима представника ових великих који им се, ликујући, у суштини смеју, и у њиховим сопственим, на ретке али видљиве моменте нагло и кратко замагљеним поражавајућом недоумицом (fuimus Troes - Бисмо Тројанци / Троја је збачена), такво се стање ствари показало намах и у свој очигледности. Толика борба, а тако бедан резултат]. Али, њихов већ смешан број и одвећ искомплексирана другоразредност (укључујући и већих делова, од којих су се мањи одвојили), тек су још један тестамент вечитој људској глупости и неодлучности, прихватању пораза и живљењу са њим. (Fuit Ilium - Троја је била / Али није више). Коначно и можда најдубље усађена у људску природу, иако за то има све мање разлога ако их је икад и имала, била је озареност новом приликом и ситуацијом, местом и догађајем, заборавом свега другог у том моменту (код оних, тојест, који су и за нешто друго знали). Не сви, али добар број учесника Игара из малих и најмањих састава придружио се, очекиваном (претпостављеном), одушевљењу већих и великих. Imitatores, servum pecus. Као да су, у том часу, сви заједно помислили на нешто лепо. Можда и јесу, и у томе може да им лежи оправдање, али за основаност такве једне наде потребно је много више од наивне вере и заборава тренутка. A posse ad esse. Са изузетком описаних, свако друго стање и надметање, и на овим Играма и на претходним, људскије је и прихватљивије. Наравно, и описана стања и надметања људска су, али нису прихватљива.

* * *

Тек месец дана је прошло од дугодневице (најдужег дана блажене истоветности), а сенке су већ приметно дуже. (Притом су и озбиљније, дубље - отежавање несмотрености, отицање у замену за пуноћу, победа на коленима - à genoux. Смрт писца - а мислио је да је савладао језик. Трошност речи не бира жртве - сваког подједнако занеми). Не предају се више лако, држе се двострукости позиције (alter ego), као уздигнут поскок и нешто блаже, уздрхтали посматрач. (Зрело лето за њега је изговор за стрпљивост пса). Док осматра - дужи му се сенка, кад одмори поглед - пакује се и одлази, са њим и она, врсно (попут партитуре Nemesis, Богиње Праведне Освете) довршена. (Поред свега овога до сада, одговоран је за дужину и квалитет сенке). И то је оно што му се, управо, дешава: све успоренији одлазак, све дуже осматрање (у све краће дане треба проникнути без остатка). Не одлази док се не увери да је посао обавио на задовољавајући начин (одзлативши гриву Nemeos-ког лава, кога је Hercules убио у једном од својих дванаест послова). Пошто се у дужих, светлијих дана мање нечег скрило, узме му мање времена да (све то) испита и сазна: брже се (тада) увеже, повуче са собом (у истом клупку) и сенку. А како се дани скраћују, посао му се одужава и компликује - док (све то) измери и поравна, доведе у везу, претресе узрок (истресе последицу), услужи форму (изда суштину), поправи шешир (поквари косу), љубазно се поздрави са осионошћу - у себе се повуче у касно јутро као у унапред познато тумачење Neogaia-е, прве тропске области Земље, сматране за једну од њених примарних подручја. (Ту и кад проврије, хладно се очисти, као ласерска пушка огледалом циља). У завери са теоријом Nox-е, Богиње Ноћи, и верне сенке Nyx-е, њеног деривата, упорно и хазардерски се сјаји, растопљен јутарњим бакром, очврснут подневним плавим, осенчен вечерњим сазнањем (смарагд + никл = убрзање сјаја), понаша се као да се оглед са доказивањем једне у суштини тиркизне основе света врши тек сада и овде, као да се није, пре свега овога, догодио у прекривци као одмору ствари (минулом жару двопека, поседу за сва времена - ktema es aei), правилу по коме се и задње оправдање за дрску пришивеност у све дубљој вечери господски гаси.

* * *

(Анђео и Мајстор). Сувише обузет поправком света, мајстор се троши више од анђела. (Осветник повреде - vindex injuriae). Док мајстор (од раног јутра) дотерује, куца, пева и затим све то руши (у задњи ров напуштеног фронта), анђео се премазује недодирљивом, богоугодном, одговарајућом бојом и за овај дан. Један се оштри за сукоб (мајстор), други се (анђео) подвргава Недељном опроштају (Мисе после које се, ипак, лакше дише), док први смишља како да усправи мердевине до разлога, други се нуди као готово решење (украс Zanoni-ја, хероја приче Bulwer-Lytton-а, човека који може да разговара са духовима, производи злато и драгуље).

Анђео кокетира са пожељношћу, мајстор се рве са сумњом.

Док мајстор постиже Пирову победу, анђео се кити одликовањем искованим у радионици Zephon-а, анђела високог ранга (резултата Милтонове, стручно испланиране, опсене у "Изгубљеном Рају"), упућеног, заједно са Ithuriel-ом, да раскринкају Ђавола у Рају. Задавши анђелу, у одсудном тренутку, поражавајући ударац питањем без одговора - (практично) добивши битку (дотеравши анђела до ивице пораза), мајстор се (пун презира према тако неизражајном и, тиме, недостојном противнику), коначно (неизбежно) сукобљава са самим собом, одлаже чекић (коцкасту скрушеност удара) под ноге самоће али запада у вешто аранжиран сан, у коме му се анђеоски смеје срдачан свет праведног решења у виду летећег острва Laputa (издигнутог изнад земље на каменим гредама) које, са њим, посећује и Gulliver и које је насељено особама-филозофима толико заокупљеним својим тајанственим и неразумљивим студијама правде да су постали несвесни свега другог због чега имају помоћнике у виду лепршала чија је дужност да својим (ученим) господарима одржавају пажњу за остале ствари тако што их, с' времена на време, ударају надуваним меховима причвршћеним на врхове мотки - једним тако практичним алатом. (Übung macht den Meister). Због нереалног садржаја мајстор се, међутим, и одатле буди и, размисливши шта да уради а да се то погрешно не схвати, спушта се у окно сопствене поправке не би ли и од њега испао узор, али без лепршала и анђеоских крила.

* * *

07/22-24/96

(Форма и Садржај). Мењајући облик слова ("фонт") на овом "обрађивачу речи" ("word processor"), не мења им се, наравно, суштина али управо на томе, на дешавању такве једне измене, инсистира савремени редукционизам. Опседнут формом а не садржајем, семантиком а не значењем, уноси непостојећу вредност у произвољну декларацију. Појмови као што су "вештачка интелигенција" или "вештачка неуронска мрежа", са подсетовима "експертни системи", "системи знања", затим "паметни" и "интелигентни" материјали / компоненте / справе, и друге ствари те врсте, пре су одраз сиромаштва изражавања, у комбинацији са преувеличаним и утолико нетачним тврђењима о суштини онога што описују, него што су одговарајући опис и поуздан документ. Сводећи (редукујући) појмове о којима је реч на пуки функционализам згодне употребе (као у наведеним случајевима) или, простије речено, надевајући имена на појмове који та имена не заслужују (јер им она не пристају), слика је и прилика сваке претеране (неодмерене) и, на крају крајева, смешне тријумфалности над (много) скромнијим резултатом. Мешање форме и садржаја посебан је случај поменутог, уопштеног напора да се под известан дични и релативно импресиван назив (или под висок квалитет папира и штампе) утутка (знатно) мања вредност. Један од конкретних примера несклада и конфузије између форме и садржаја јесу, дакле, гомиле разноврсно обојадисаних часописа и књига (новине су ту тек свакодневни врхунац) које, осим те своје беспрекорне, и утолико апсурдније, графичке опремљености, у већини случајева имају мало, а често нимало некакве (садржајне) вредности. Целокупни (тај) раскорак између оног за шта се тврди да нешто јесте и његовог правог значења и вредносне суме, само је тренутна фаза иначе вечите борбе између претензија и достигнућа. Volo, non valeo. И као што то обично бива, генератори оваквих накарадних/непримерних збуњивања бивају обилато опонашани (копирани) од снисходљиве армије следбеника (veluti in speculum), малтене на свим странама света, умножавајући свако своје језичко сиромаштво и лечећи поданичку слабост кроз церемонијални несклад између фауна и фарисеја. (Глава будале никада не оседи - Tête de fou ne blanchit jamais).

* * *

(Извесност). Овакву упорност напредовања дана за даном може да објасни само тврдоглава теорија. Извесност без преседана, врч пун сутрашњице. (Умножавана фотографија на бази cyanina, C₂₉H₃₅N₂I у Göethe-овој обради бесконачне слике Dr. Johann-а Faust-а, астролога и мађионичара који је ђаволу (Mephistopheles-у) продао душу у замену за младост, знање и задовољство да каже Dios me libre de hombre de un libro). Одавно су се они (дани) о свему овоме (обавези харлекина, по њима) договорили - толику извесност није видео ни Lynceus, један од Аргонаута, чувен по оштром виду. То што се време на Земљи простире унапред а на Небу уназад - питање је части: ко ће коме да се склони с' пута (непријатна огољеност унапређена у чедни инат Libitina-е, Богиње задужене за смрт и сахрану), мада сведочи и о нечем независном, скоро јако узбудљивом, да није једноликости решења (још се честито ни не раздани а већ га је пуна ловина - иста она тишина од јуче и у њој Eris, Богиња несклада и Erlking, ђаволак и утвара из Немачког фолклора којим се плаше деца). Самотна лековитост Daphne (нимфе која је избегла Apollo-а претворивши се у ловорово дрво) пуна слабости тренутка. Несаломљивост презира према околностима. За њу (несаломљивост) оне (околности) не представљају више од голе досаде, еn déshabillé. Извесност сутрашњег дана баца у засенак сећање о јучерашњем: меласаст метеж од кога није остало ништа, можда само стрпљење, савремена замена за спас.

* * *

(Фарса). Једна дебела жена чека аутомобил да дође по њу. Затим улази у њега, љутито заузима возачево место, овај се скрушено премешта на сувозачево. (Mutuus consensus).

То се дешава већ неколико дана (рано изјутра), али не баш сваког. (Као да ће оног, који је дошао по њу, да премлати. Ваљда касни, отворених уста и раширених очију долазећи из "Путева - Voyages" од Hakluyt-а, преко Caora-е, реке поред које живе људи којима су уста у средини груди а очи на раменима).

Потпуно апсурдна ситуација: дебела на себи има жуту виндјакну и бели шорц. (Никаква незграпност не спречава је да обуче оно што јој не стоји лепо, да се (као једнорог) докопа сазвежђа Monoceros).

Већ само постојање таквог нечег, безначајног (без утицаја на било шта од значаја), ништавног толико да се и само, могуће је, у тренуцима кризе замишља над собом - говори о извесној комплексности овог, на први поглед тривијалног догађаја, једнаког превратништву Callisto-е, Аркадијанске нимфе која се, пре него што се попела у Ursa Major, претворила у медведа.

И (сам по себи) догађај и његови учесници {дебела, јасно видљива жена, човек који се практично не види, функционалан аутомобил неразумљиве боје, непомерљивост јутра као истрајност могућности (баналност прострта ничице, maximus in minimis), и једна мала радост [прошавши кроз пукотину у нечијој души, оса опијена близином смрти (пењањем у њу накнадним зујањем, mors omnibus communis)]} - све то што се одједном, ни из чега (само од себе) створило (неопрезно искочило), затим повезало, учврстило у овом (сурово пуклом) тренутку [аутомобил је стигао, дошло је до њене провале беса, бесно је залупила вратима, окренула се и медвеђи одгегала (у безмерност, јазбину дана), изненађен бритком непорецивошћу недостатка човек је једанпут или двапут затрубио (кратко ударио по волану) и (пажљиво) и сам нестао, прекривен завршном нерешивошћу (гнездом на крошњи дотадашње нерешивости), коначним сломом до овог часа могућег али (испало је) нереалног спокоја], десило се, значи, само зато да би се нешто дешавало, без важности шта и без важности ко, како и зашто у томе учествује (par manière d'acquit), без важности нијансе/ароме у предаји беспрекорној баршунастости принципа једне веће сложености, умиљатости фарсе као љупком недостатку смисла, космичкој загрцнутости собом.

* * *

07/25-29/96

(Трећи Стан). Кроз леви прозор - опхрвана самосталношћу бандера, у десном - благи пад рељефа. (У једном, антички ослонац стамености, други се, вешто, нуди као географски бег).

(Да ли ће се (и када) непоткупљиво време искрасти и одавде, зависи од јачине зидова овог, трећег корита за проток истих ствари).

У ваздуху оксидација оштроумности (у мислима рђа тренутка).

(Corrigenda - ствари које треба поправити, већ поменути списак грешки или несавршености).

Дрво наслоњено на зграду преко пута: блискост два, у суштини иста, стоицизма Janus-а, Божанства представљеног са два лица која гледају у супротним правцима и чија је кућа затворена у време мира, отворена у време рата.

Горе доле по улици возе се опробани странци, зналци рутине - чека их улепшан сусрет, глас разумне особе, надају се док се радују под будним погледом Hela-е, Богиње мртвих, пола плавичасте пола беличасте.

Наилази аутобус (одлазак/долазак), празан као надница за страх Hercules-а, чији је један од дванаест послова био да убере јабуке нимфи Hesperides, са златног дрвета које је чувао змај.

Затишје после најновије селидбе: притворена врата у пакао раја, картонска кутија с' писаћим/графичким материјалом Demogorgon-а, мистериозног бића са великим утицајем у невидљивом свету, острво блага као раскошни скок у пророчанство Epimenides-а, мудраца и пророка који је спавао у пећини педесет седам година да би се пробудио у немоћи мудрости, докрајченост претходног становања у завршености његовог описа, субјект (станар) и објект (стан) под правим углом између таванице, зида и осведочености бића, по трећи пут за мање од годину дана.

* * *

(Родослов). Једно дрво као слап: преливајући се надоле гаси пожар Cocytus-е, реке Пакленог, Доњег Света.

(Личи на жалосну врбу али је агилније, спремно за положај Damocles-а, дворанина завидног на славу и моћ, коме је Dionysius, владар Syracuse, позвавши га на гозбу, о длаку изнад главе обесио мач, у наук да опасност може да наткрили знаменитост и спољну угодност).

Друго дрво (низ улицу) стара се о скромној кући радишног Црнца - увеличано, заштитнички, пребачено је преко правилног крова (са понеком неправилношћу, којој би добро дошла поправка) као да са њим има дуг и важан разговор.

(Можда је власник куће са њим (тим дрветом, јавором) направио уговор да се оно, по киши и сунцу, испрси као задња одбрана, а он ће га, за узврат, носити у мислима макар оне, због тога, биле још теже. Motu proprio).

Описано дрвеће (са друге стране улице) утапа се у извесну малу прашуму (у слабост зеленог, снежну буру лишћа), у извештај Министарства Разлога о парковима пуним замишљених шетача, упућених самима себи као да им је Pandora, жена Epimetheus-а, брата Prometheus-а, послата од Богова да људима донесе ђавола као казну за Prometheus-ову крађу ватре, отворивши кутију пуну благослова из које су они ишчезли и остала само Нада, и њу однела. (По другој причи, у кутији су уместо благослова била сва зла која су се, тако, расула по свету, што је еквивалентно првој причи у којој Пандора узима и Наду).

(Изражајност - симболична врлина као пуна цена усамљеништва).

Родослов: могући преци оба дрвета удављени у наслагама хлорофила као посматрач у дисању одложеном за сутра; и он и они - изданци једног већег, генеалошког дрвета, прво разгранати, затим повучени, свако у своју жилу. À l'abri.

* * *

Док траје, лето се спушта низ улицу претходних а има, као и она (давно изгорела лета), тако непоновљиво мишљење о себи. (Игра за једну особу - pas seul). Час се узјогуни и почне да пљушти (топла лавина размажене буре), час непомично виси из центра неба сатима (усијава плажу, оправдава купаче), pas à pas on va bien loin.

Топи се као протеклих година (са мером споља, безмерно изнутра), сазрева (диже руке од необузданости Thaïs-е, Атинске куртизане, хероине романа Anatole-а France-а и опере Jules-а Massenet-а, у којима прелази у калуђерицу), удовољава класичном сценарију.

Забави ли се собом - сврстава се у квази-филозофске (le monde savant), препусти ли се помодности - уписује се у лакомислене (le roi est mort, vive le roi!).

Није стигло ни до половине а (и ово лето) већ сведочи о нечем већем, целом: оном што се, тако стереотипно (помоћу слике о пожељној температури пакла), растегло изнад трапеза раја, као да му је неосетан (ненаметљив) саветник, а не наредбодавац.

Час га нешто (сказаљка периодичности) наводи на пљусак, час га прикуцава у жуто као у изгорелу последицу - описује детињство знајући да је први утисак најважнији, да побакрени дани и посребрене ноћи, по правилу, добијају на вредности код зимогрожљивих бића, мудраца површности Freya-е (Frigga-е), Богиње младости и љубави: possunt quia posse videntur.

* * *

07/30-31/08/01/96

(Неописивост Магнолије). Све што овако охлађено траје (неописивост магнолије), приказује се попут врелог подухвата (бунта) док и само, у предвече, не ишчезне иза добро уоквиреног прозора куће преко пута, у зиду лила боје.

(Није дозвољено све знати - Nec scire fas est omnia).

Од раног јутра намешта се за императорски скок - обнавља се тако што се не помера, не дира куће (ни аутомобиле) са места на ком су и ноћас осетили шта значи, макар краткотрајан, заборав [за време док су им власници, заспавши, сањали нешто друго (нематеријално?), или се, пред зору, превртали на другу страну (u négligé)].

Ослања се на вест о удару локалних учесника штрајка (без резерве према непромишљеном потезу) - лови из промене мелодије као из тишине Meleager-а (победника над Calydonian-ским вепром, љубавника Atalanta-е, хероја чији је живот трајао колико догоревање угарка), из које израњају непотребна возила, и у њима неосветољубиви, још увек поспани људи.

Скраму са непомичности ставља на друго (резервно) лице, првим се упијајући у свет Phoebus-а (двојника Apollo-а, у функцији Бога-Сунца), одобровољен конвенционалном живахношћу - прописује му данашњу кривоверност, држећи се неписаног правила о изједначавању опсене и, такозване, независне продукције, као да све није повезано, зависно и, самим тим, јасно.

Усмерава се у правцу малог, пролазног чуда - израчунатости позе службених учесника часа очишћења у државној катедрали St. Paul.

Ствар која преостаје: дезоријентисаној (погрешно мобилисаној) војсци спаса објашњавати предности непомичног рата са магнолијом охоле неописивости, резултатом баштованства преко пута улице као његовим оружјем. (Non nostrum est tantas componere lites).

* * *

(Врхунски Износ Јула). Још данас - и овај месец изгурао је своје. [Изнуђену позлаћеност, (скоро искричавост, да се сваки пут није гасио кашастим пљуском) чак и провокативну нијансу побуне (тако несвојствену летњим месецима и, зато, умртвљену лењошћу или незаинтересованошћу) - шта би друго имао да понуди а да не западне у стање помирљивости, рустикалности, идеализован опис сарадње?].

Док се недвосмислено гаси (сумњичавост му смањује заслугу, бодрост пада у воду, несмотреност га вређа али га искуство смирује: смена са преосталим изговором лета, Августом, на крају крајева је логична), дотерује се у лековитост голфа (гланца се минијатурним падом), чисти од сентименталности поготка, увезује у реп и парафразира мелемом Jagannātha-е (Juggernaut-а), господара света (инкарнације Бога Vishnu-е), чији се верници у узбуђењу бацају под точкове великих кола која превозе његову лутку, бивајући смрвљени. In solo Deo salus.

Стање објаве (службени став) и овог, задњег дана: све што се десило у претходним (закотрљало, запенило и суновратило се), довршава памфлет из кога се, парагонски, једино могући исход објављује цело поподне, кроз извесну врсту узора, патетичну неопрезност Jamshyd-а, Персијског владара који се, пре те дужности, налазио на Небу, где се толико хвалио бесмртношћу да му је било наређено да пређе да живи на Земљи, као људско биће, додуше у чину краља. Laudum immensa cupido.

Са таквим исходом (сада се то јасно види), само претерана верност није рачунала: једном започет, процес малих разочарења не преза од потпуне издаје дотле угодног месеца, пуног белог (Officinale), жутог (Gelsemium) и црвеног (Ipomoea) јасмина, али и горке судбине, како се то уопштено каже, једног таквог стенограма цвета у тренутку суочења са, по календару, задњим даном ономатопеје лета - мерљивошћу добро загрејаног мноштва као врхунским износом Јула.

* * *

(Слабост Тренутка). И тако, како је било предвиђено: јуче Јули, данас Август. A che vuole, non mancano modi. (Двоструко име нечег трајнијег и већег, елемента топлоте - врсте воденог цвета, одликовања посматрача побољшања, згодно прерушеног у локвањ).

Смена једног другим (превирање истог) никоме не да мира: кобајаги га држи (у области јасноће) својом упечатљивошћу и непорецивошћу, не допушта недоумицу (не нагони на двоумљење - заводљива опскурност централне сцене) - а све се дешава буквално преко ноћи, à la dérobée.

[Барака (Есенција Свега, прим. прев. са изумрлог језика), Ron-а Fricke-а, филм као непомичност ока, брзина изједначавања са собом]. Добровољни потез присталог на повлачење (којим квари једино слику о себи, anno aetatis suae), једна падина и један успон по овом дану или по другом (под претпоставком да нису исти) - добро смишљени и вешто организовани епиграми пред нашим очима, осведочен успех једноставне обмане (ни аутобус, управо сишао низ улицу нагнуту да капље у херојску песму, није стао јер, на симболичној станици пуној јунака, опет никог није било).

Склад епског несклада (несклад лирског склада), главна улога у одглумљеном преокрету Iāson-а, Исцељивача, принца који је предводио Аргонауте и, уз помоћ жене Medea-е, докопао се Златне Вуне, упркос томе што су је чували аждаја и бикови који дувају ватру: сувише уживљени у своје улоге, људи-глумци приређују мали плес (a bisogni si conoscono gli amici - пријатељ у невољи је прави пријатељ), живахно повлађујући јачини, у тренуцима слабости.

* * *

08/02-04/96

(Херметичност). Већина ових записа херметичка је с' циљем: стврднути (окаменити) што више савршености и, када дође до топљења, тако добијену угодност (extrait, углађено витештво монолита) нагнути да, попут обичног (свакодневног) говора, равнодушно отекне низ длан. Остале ствари се, у тренутку драматичне пометње, ионако слежу у артифакт успомене: слике, грамофонске плоче, траке, та врста ствари - све што садржи потврду разборитости окружења, растења и, након свега, (тврдокорне) самоће (тешкоће вредне снажног деловања - dignus vindice nodus). Каријатида испршености некадашњег, расипничког тренутка: као да се ради о материјалу драгоценијем од стандардног, профаног материјала, о неким другим, неразумљивијим, а не механичким записима некаквог (претпостављеног) духа, документима нечијег карактеристичног (верује се и непоновљивог) изгледа/става, као да све то (ex vi termini) не лежи ћутке у прозаичним околностима и простој супстанци, у нескладу између званичне ("суптилне") конструкције тона/слике и, по другој конвенцији, "обичне", молекуларне грађе тога што их (и тон и слику), тако верно и (баш зато) равнодушно носи. In ovo, ex tacito. Папир/емулзија (на време занемелих) слика, магнетни прах трака, рељеф (гранулација) грамофонских и фотонска решетка ових новијих, оптичких плоча - центар су бриљантне (натприродне) трансформације (ако је веровати томе) или једине суштине (што изгледа ближе рационалном закључку) онога што (о сувишна замагљености!) тако радо (у површности журбе) сврставамо под нематеријално и немерљиво. (Довршени послови су пријатни - jucundi acti labores). Заблуда проистекла и из иначе надобудног сукоба са вечношћу, подстакнута тајношћу и херметичношћу "обичног" материјала. Јер, чињеница је да наведена, материјална форма/структура директно садржи (мисли се - неприкосновену, in limine) "духовну" информацију, непомућену церебралност Euripides-е, јунакиње трагедија Euripides-а и Göethe-а и опере Gluck-а, кћери Agamemnon-а и Clytemnestra-е, коју је од жртвовања да би се избегла љутња Artemis-а, спасао он сам, преобративши је у свештеницу. Осмех, сета или (просто) заробљена отменост израза на слици; такође арија, марш или глас што се у одсудном моменту истрже са грамофонске плоче (ослобађа је се), или било шта тако "душевно" (у сваком случају - понесено) а, уствари, сведено на једну обичну (без више уплетености) механички подешену структуру [додуше, сред аморфне подлоге огољене суочености ноторног похотљивца (шумског бога или фауна) са остацима поподневног смисла], сведочи о неразумној обузетости некаквом тајном пројекцијом света али и о извесној непопустљивости, херметичности слике, плоче, медијума који, и поред захтеване и демонстриране строгости артикулације, не успева да објасни неподударност између замишљаја и есенције, непропустљивости и беспоштедности представљања, in pleno.

* * *

(Потребност и Довољност или Јапанска Трешња). За немилосрдну анализу ствари довољан је угао празне собе. Чак је пожељан, уствари потребан: у њему се ништа, попут глатке белине (одлучујуће изоштрености) вртоглавог конца плодоносног (на све спремног паука) не може сакрити - нема где. (Horae canonicae). Све је као на длану: никаква лична маска, државна пропаганда, црквено наравоученије или половично решење у тако равном подешењу плоча, игуанском пресеку оса (Iguana tuberculata) немају шта да траже. Нигде не треба ићи (сем по савет Epigoni-а (Потомака), хероја који су осветили своје очеве, свих седам, и заузели Thebes), ништа нањушити (сем небо прободено њихањем Dryope, нимфе претворене у јаблан), ничему се приволети (сем фриволности Igorrote-а, Малајског племена ловаца на главе, из Luzon-а), ни сањати не треба (сем Августовско рушење igloa, купе од снега); пронаћи (једноликошћу врхунца) обиље станарске господствености у инстинкту самца треба. И такозвани класици (није намера овог храпавог текста да их набраја) све су пронашли не макавши се из собе (неке врсте главе). Наравно, и тада и сада видљивије је друго време (онда бесловесно, данас туристичко (тријумфалистичко), речју сафари) - време површних конверзација и истих таквих запажања и знања (номинално прихваћен антипод таквој карактеризацији је превелика/исцрпљујућа специјализација, нешто што самом себи самозаљубљено додељује ексклузивност, претенциозно се издвајајући из оног већег, укупнијег и сталоженијег принципа незамисливости облутка), ово је, дакле, време утврђених и објашњених путева, куповина и продаја (целих држава, заједно са поносом) и никаквих (нетехнолошких) резултата осим све безваздушнијег, празног говора.

Пошто се базично смишљање најбоље спроводи у погубној самоћи, оно је, због тога, њено једино оправдање. Да није њега, свирепост би јој била изложена јаросној реакцији станара у самицама (као реалним резултатима станова). [За разлику од њих (којима се (сиц!) обраћа Председник), онима по затворима објашњење света долази од Управника: личну (својеврсну) катарзу они не премештају сваких пола сата из собе у кујну, болећиву мисао о неминовном греху управа затвора им пројектује тамо где је очекују - у проходност ћелије као поправни дом смисла]. (Довољност непогрешивог размишљања = потребност једноставног окружења; нагла помисао: погледати кроз прозор - mádò kara sótò wo mírù).

Боравећи (у мислима) под цветним дрветом преко пута (придружујући се замишљеним гостима у реченици-фрази: 'Kárèra wa niwá ni imasù - Они су напољу, у башти'), гледајући, дакле, кроз прозор у Јапанску трешњу sakúranbō у дворишту тактичког (периодичног) прихватања лепоте као универзалног стања цвета бременитог искошеном лакоћом, углађеност његовог дрвета увиђа се у првом моменту: сво време се крунећи, до малопре непробојно бело руши се у локалну имитацију Оријента, као да обећање непроменљивости и указивање на прави пут из Далекоисточне Уобразиље и сами нису бачени кроз ово стакло на другу страну улице пљоштимице несносно, све више се удаљавајући од идеалног стања лаког трешњевог дрвета, уклапајући се немарно (fuchūi) и без забринутости (mutońchaku) у потресно искуство овог, тако густог од управо минуле бесмртности, још увек раног суботњег поподнева, anno Domini, genius loci.

* * *

Заливање цвећа бочицом спроводи (врши, ради) жена чије се само руке (у старице) одавде (из собе) виде, а и то - врло искоса. (Цео подухват толико је у правој линији да се њена акција, позорност и брига дају осмотрити једино у тренутку када дотле умртвљену боцу, држећи је прикладним прстима, живахно истури да пошкропи букет изненађујуће широких (локвањских), модрозелених листова, бодрих пресека одважности).

У међувремену (у предвиђеном ћошку), паук заробљава муву. Плете јој судбину одлажући коначни тријумф, чекајући да преко ноћи одрасте. [То што, сем неравноправног рата два периферна али упорна створа, посматрам како руке некад лакомислене жене сада, под старост, зналачки, мудро (бриљантно) учвршћују саксију изнебуха смишљеног, хировитог, преосталог цвећа, ова два практична борца (један за живот, други за славу) вероватно сматрају за непрактичну настраност али се и даље уљудно држе свог сукоба, на моју територију га не преносе].

И један и други процес (догађај): заливање узнемиреног цвећа спасоносном бочицом и оштроумна борба два суревњива створа око универзалности поподнева, данашња је представа света, у тренуцима неке врсте безнађа, након што се Leander, млађи човек из Abydos-а, препливавајући Hellespont да би посетио свештеницу Hero, удавио.

Догађаји од веће важности заснивају се на истим принципима на којима и ови, наизглед безначајни: цвеће, пуно захвалности према поузданој љубитељки (и, због тога, у форми лозе, прионуло на спољне зидове њеног стана - верна премреженост Laurus-а nobilis-а, ароматичног и импресивног грма ловора, зеленкасто-жутог цвета и црног плода, којим су, у Античка времена, у виду венаца од његових листова, бивали одликовани научници и хероји), одаје се генерализованом потребношћу некоме; инсект и буба своју претерану безначајност (да већ постаје сумњива) решавају тако што је смањују на пола: овога часа потресно велика, незграпна и пуна увиђавности мува је поклекла - журно установљава њен удес мали (победнички жустар) паук, уредно слажући нити напада као најбоље одбране попут Horatius-а Cocles-а, хероја који је пред надирућим легијама Lars-а Porsena стрпљиво (и чежњиво) бранио дрвени мост на улазу у Рим, док Римљани нису нашли начина да га претестеришу. Suaviter in modo, fortier in re.

Наклоност између жене и цвећа, са једне стране, и избегавање сопствене одговорности у сукобу малих организама, са друге - био би сажет закључак о овом дану (недељно поподне, дух измерен ћутњом) - кад би ови догађаји остали на томе. Али, као и увек, из њих ће изнићи други, комплекснији потези и решења (до гломазности обмане), повећаваће се значајност (како дан одмиче) до касно поподневних размера, након чега ће се одсвирати повечерје.

Догађаји: прва, неопходна етапа у постављању подлоге под све ово огромно (око ничим запењеног дана), мање више несхваћено, зависно од минималне пажње и ограниченог рата, ad internecionem.

* * *

08/05-07/96

(Ствар и Реч). О некаквом појму могу се испредати приче, употребљавати различите (често супротстављене) речи, прићи му се може и са једне и са друге стране, обзнанити га (рећи) и овако и онако, саопштити као повољну или неповољну вест, све се може урадити са њим (тако примамљиво амбивалентним: видети у речнику под политичар, адвокат, поп) осим да се приволи да значи истину у тренутку опасности - стварног описа ствари коју представља. (Превеликом расправом губи се истина - Per troppo dibatter la verità si perde). (Двострукост појма, rouge et noir: "Краљ птица угнежђен унутар свог лишћа / Краљ птица угнежђених унутар његовог лишћа - The king of birds nested within his leaves", Howell). Дошавши до таквог тренутка, онај који се тиме запослио запада у ћорсокак: на дохвату праве речи за праву ствар остаје и без једног и без другог, могуће објашњење и опис онога по шта се запутио били су ту, пред њим, у појмљивости и нападу речитости, дарежљивости и таласу безбожности: толико се све било усавршило, остали су да лебде ствар и њена реч, неурастенични пар, симпатичан за одстрел, за жртву Lorelei-е, Рајнске сирене која мами у уништење. Али, нити реч одаје ствар, нити ствар реч: увезује их нераскидивост, јединичност, круг исте мете, комплексност спавања и снова, позната као земља Nod-а. Што је једно испунило (ствар) то је друго описало (реч), и што је једно прозрело (реч) то је друго отелотворило (ствар): у несумњивом пару једно се брани другим, крије се иза туђе победе - до сада се још није десило да је нађена права реч за ствар, или да је правом ствари заокружена реч. (Тражећи праву, Б. Миљковић је открио прејаку реч - то говори о опасности и сложености те врсте трагања, quem di dilligunt adolescens moritur). У најуспелијим тренуцима користимо тек најприближније речи, али и то је довољно да се, у таквом моменту, ствар и реч значајно погледају и завуку још дубље, у заједнички стан, легло међусобне дужности и обавезе, ouï-dire.

* * *

Јод: Тек је јутро а већ се њуши већи залогај и значај (бар онако топао дан као јуче): и раном сату се отегне реп пун проверене врућине. (Прокључалост Nemea-нских Игара, фестивала одржаваног у истоименој долини у Argolis-у, са, углавном, атлетским и музичким такмичењима, хучи из сказаљки Античког сванућа, баца кроз прозор диск Сунца). Са надахнутим разлогом не надмеће се ни дрвеће (а тако га пуно овде има, окопане опсене у појасу наде), а како ће нешто незнатније и мање (и ветропирасто, оно својом смањеношћу зна за меру). Само се две, три голубије птице, али у принципу мање (заборављени врапци), колико малопре благо нестале у паду крова, уместо предигром облажу почетним искуством - дуг ће ово бити дан, треба га паметно искористити, не бити проглашен за неверника као Nestorius, Константинопољски Патријарх из петог века, свргнут због тврђења да су људско и божије две одвојене ствари а не једна, уједињена у једној личности, totis viribus. Инстинктивно отпочињање (и овог јутра) врти се око питања где се дела ноћашња опседнутост свим овим, принципијелном радозналошћу собом и својим, на истом месту, наставком од јуче. Јер, могло је да испадне другачије, до буђења није морало да дође, у случају да је (све ово), са стереотипном неувиђавношћу (из Nebiim-а, књиге старозаветних пророка), изненада презрено. (Taedium vitae - истрошеност живота). Оваква врховна сталоженост (и свако на своме месту), а ипак нешто се не слаже: као сплав упућен у заузимање доколице, а заустављен на првој препреци, non obstante veredicto - пресуда противна одлуци пороте. Као да фали јода (осведочене песме), нечег из купања у тобоже оваквим а, уствари, другим јутрима, у густој затрчаности утисака из воза са државним ознакама (на споменутом сплаву станица, на станици смоква, на смокви лист - под листом цвета прилика): осећа се недостатак јода који је, тада, модро и маринско плаво исцељивао у дугој пловидби по заједничкој преданости Naïas-и, нимфи задуженој за изворе и потоке, на начин тешког мастила - непропустљиве течности из проливеног смисла, рада без мрље - tâche sans tache.

* * *

(Писари и Писци). Нешто пише (записује шта му се, мисли, потпуно и зато потресно открило), онај који је у муци. Мада, ни многи у муци не пишу ништа - ти су дигли руке и од тако течног избављења: дотераност оловке и папира (да не би дошли у искушење да их, пуни несавршености, употребе), сред огорчене потраге за речитошћу, оно је што њих мучи, као да се ради о Делијанском проблему, у коме треба пронаћи дужину странице коцке удвостручене запремине, предложене у пророчанству Apollo-а са Delos-а, малог острва у Егејском Мору, као мере повећања дотадашњег, коцкастог, жртвеника (олтара) за заустављање куге. А оном који није у муци, ионако се не пише, а нема ни кад. Ignoti nulla cupido. Они, значи, који су у некој врсти неподударности са упечатљивошћу примарне представе света (који су, дакле, у муци и њу, пуну расипништва писаћег прибора, описују док им као јеленов рог низ кичму не мине - antocularis као степенаста утеха скромног поподнева), то што записују одлажу под ноге сопствене дотераности, наводе је на подозрив плес са самом собом, у зналачки озвученој сали, са одјеком без краја и конца, пуним усамљеног центра. Тако, пишу о рату и миру као о неподношљивој лакоћи постојања, о јадницима као о разуму и осећајности, о злочину и казни као о башти и пепелу, о ревизору за ким звона звоне, о старцу и мору као о мртвим душама, о Госпођици као о чекању на G., o Непочин-играма као о крпицама-у-Пољу, о гладној ситости готове вечности ("Где је велики дан и ми сред њега мали, Огроман сат и торањ који нас (и у сну?) прати, Док бежимо (да ли?) на Тису коју злати, Иловача са (прострељаним) Сунцем, Где су вали?", Ст. Раичковић). А кад пишу о лакшим темама маскирају теже. (Dulce est desipere in loco). Али, пише (петља, записује) још једна врста особа: нити је у муци, довољно је самоуверена, нити без муке, опседа је гиздавост злочина, кочоперност обављеног посла. То, свакако, и нису неки писци; пре су састављачи говора, упутстава, пресуда, протокола, санкција, сценарија, процеса, коментара, наручених студија и детаљних урбанистичких планова Савезничких бомбардовања - речју писари. И како то бива, и поред страсти за писањем (furor scribendi) њихова су дела некако штура, чиновничка, са списатељском улогом неповерења према повољно завршеној басни и борбе са сопственом знаменитошћу немају ништа заједничко - умишљена прворазредност их грозничаво окива у ласицу, истим зубима кидају и муче и слова и жртву, све док њих саме не опише какав (прерушено елегичан) пун полета самац (homo multarum litterarum), или их не раскомада какав већи вук (homo homini lupus). Homo sui juris.

* * *

08/08-09/09/03-06/96

(Радови на Души). Шта очекивати од несмотрености прераног закључка - осведочености обиља преимућства птице, додатно натоварене релативно спорим, темељним (марљивим) летом од једне мисли до друге, као да се обавља неки већи посао, остварује уноснији план. (Концентрација водене паре у (овако раном) ваздуху разгони из очију предности мора/реке: пристанак на постојаност те две воде искапао би неспреман низ образе растројене узвишености). Предности лета. Festina lente. Feu de joie. [Као у књизи "How Things Work (The Physics of Everyday Life)- Како раде ствари (Физика свакодневног живота)", Louis-а Bloomfield-а, за коју би човек могао да помисли да се, у њој, под тако помпезним насловом, аутор обрушио (guerra al cuchillo) на, ни мање ни више, двострукост паучине (у празнини собе као у прелому душе), на незаврнутост славине (до краја, као до новог почетка), на демијурга као другоразредног креатора (по Платону: створитеља, вештог мајстора, секундарног Божанства, креативног Духа свега овога; по Гностичким филозофима: Бога испод Врхунског Бога, понекад сматраног за проналазача ђавола, идентификованог са Јеховом), али ништа од тога – L.B. се баца у објашњавање рада сијалице, домаће ваге и авионског мотора, а од принципа изабрао је принцип резонантне шупљине микроталасне пећи и принцип феромагнетизма - прескочио је јуту, фиброзну супстанцу (Corchorus olitorius & capsularis) од које се праве груби материјали као што су вреће, отирачи и канап. Hunc tu Romane caveto! Исто, или слично, односи се на књигу S. Pinker-a, "How the Mind Works - Како ради ум", којом се аутор придружује испијању компјутеризације као чаробног напитка овог доба; по њему, душа/ум је компјутер а људска природа резултат селекције природе (!?), као да је компјутер крајњи опис (механизма) бића а не његова (његове когнитивности) прва апроксимација, најнижег реда, и као да, осим природе, не постоји неприрода (са својом селекцијом)]. Док се све друго одавно срушило у нејасан део биографије, ово се (пред нашим очима) прекомерно лето крунише у савремену опсесију: нити се икад ишта више протегло (изузимајући чекање пред важан неспоразум), нити скупило (у овакву лопту, до пола пуну своје, од пола (скупљене са данашње ливаде) непомичне комплексности). Између времена наде и времена безнађа: пажљивост цикламе - од брижљивости искуства до умилности предрасуде да време све лечи. Наравно, време све лечи, а највише глупост. Могућност чисте музике и јутрос (док једна животиња пије другу из дубине очију, пуне завештања) губи битку (прогрес као арија померљивости): док смо копали, вукли и орали је - нада се одржавала, како смо дигли руке од тих, мануелних али суштинских радова (у староставној вилици извитопереног космоса), он је, изгубивши осећај о сарадњи (пионирски се пропевши), стресао са себе и ово јутро у јарак неизрецивости. Њом (неизрецивошћу), нуди дражи од јуче, чува аргументе за сутра. Hey pietas! Hey prisca fides! Преставши са (тек започетим) радовима на уређењу душе, очекујемо наглу ученост самоће, мало племенитости, узгредност намере о побољшању, тим редом, таквим падом, in totidem verbis.

* * *

Пред Кишу: Маина, а као да нешто (смислом оптерећеније) с' прекором дрхти испод електростатичког вела. (Непокретно стање жутозеленог еквивалента, барски спокој у дотераном вребању Ganymede-а, однесеног у небо на орлу са планине Ida, да пуни чаше и служи вином богове). Нешто што, милозвучно као харфа, сенком дрвореда, притиска животиње и људе: дремљива симболичност трофејног бљеска, продужена сезона тумачења сврхе. [Један стабилан човек, ослоњен на разум као лос (северни јелен) на вид, свако јутро излази чврстим кораком у шест и једанаест, уредно гаси (пуну спокоја дима) цигарету у шест и дванаест, успева да стартује мотор аутомобила из другог пута, држи се господски мада је у летњем радничком оделу/комбинезону - због те равнотеже носи тамне наочари (или је, можда, прерушени агент, иако би то било сувише бизарно и очигледно), не налазећи (у свему томе) ништа необично (или узнемирујуће), поступајући (до најмањег детаља) са убеђењем и разложношћу беле чапље, не одричући се мира празног рибњака]. [Синоћ су, за време преноса опере "Јадници", по роману V. Hugo-а, преко некомерцијалне ТВ, рекламирали (тражећи прилоге за одржавање тог канала) мајице са насловом дотичног дела (Les Misérables), нудећи их за $ 50 а сама књига (од 1,222 ст., у каталогу Barnes & Noble за овај месец) кошта $10 ($9.98). Наравно, не ради се о разлици цена (уосталом, мајица је узвратни симбол учињеног прилога) већ о карактеру овог времена: ко ће толике странице да прочита, много је згодније обући наслов, con diligenza]. Ни два, средње величине, уредно поткресана дрвета (од којих оно десно, утрнуто, када се боље погледа, представља главу фараона, или сенатора, тако је бесмртна његова поза, упркос паперјасте глеђи), не гасе смисао тренутка, напротив - расцветавају га граном/листом, препородом мудрости пред нагомилану буру, вештим избегавањем класичних места, довођењем у питање овешталости сезоне, нелагодности ветра. Са тим искуством ваља рачунати (не наседати површности равнотеже), када се западне у ситуацију као што је ова, кад један погрешан корак доводи у питање дотле беспоговорно величање превртљивости, искакање доминантног чуда на површину уредног травњака, брижљиво припреману, мајсторски склопљену осионост пред уобичајену кишу, à fleur d'eau.

* * *

(Крај Сезоне). Приметно краћи дани (каснија јутра, раније вечери) лакше и прелазе преко свега: не мори их дуговечност оних, управо прошлих (бестидно дужих) летњих, а нису сабијени ни у мишју рупу зимских - негде су на средини, à bras ouverts. Свањива, значи, све теже: још мало па ће такво одлагање (због, тобоже, хитнијих послова, уваљаних у све уноснију јесен) да пређе у опасну навику, због које су и важније ствари себи дошле главе - стално се скраћујући, престале су да постоје (ab imo pectore). Бледа измаглица смерног поподнева, утишан чопор (понекад, јато) изгорелих веровања у преокрет - у лековитој равнотежи кроткости и неувиђавности, као у стишаном пехару ласкавости, служи се исти набор света одувек: готова је још једна сезона (као истрошена метафора, пресахнут поток Ундине, виле воде). [Однос сечива и тупости (универзалне грешке и локалне тачности) - образложење усијане главе, равнодушна подлога за помирљивост Thyrsis-а, пастира у Idylls-у и Eclogues-у, са приповедачком методом Theocritus-а и Virgil-а]. Немајући куд ни како, доспевши у описану (исту) ситуацију, сводећи се на више или мање пажљивог посматрача непоткупљивих истина (официјелне представе почетка и краја, без средине различите од прописане, ab ovo usque ad mala), шетајући (у мислима) до помодреле несмотрености бившег скока (враћајући се разуму), наша улога у управо протеклој сезони се учврстила: на брзину озвучену, при првом краћем хицу ћутке смо напустили (сву у насушној ораховини) салу за куглање све наглашеније штедрости - сажете одлике Септембра.

* * *

(Клатно). И што је било и што предстоји - једно се другим оправдава, представља се неминовним.(Као да ништа друго није било, нити ће бити, висити као       CC,      , modus operandi).

Извесни мали поремећај вреса (споредног резултата летине, хармоније узгредности), херкуловске животиње или напуштене мере за течност, служи да потврди неразборитост прошлог и будућег склада - мноштво се увек издиже у заносу и смирује у разочарењу, порасте из листа у хербаријуму, падне у популистичку навику, mole ruit sua.

Уздржан опис стазе Comus-а, Бога забаве и гозбе: стрмим и вијугавим путем (уз обелиск брда) пење се на узвишицу (опонаша се вртларство), корача се кроз јабуке сведене на компот, изнад долине (прибежишта пада, доње тачке слике) са два, највише три коња који ћутке једу зоб (главе су им повијене надоле), у лаком галопу прелазе са једне на другу страну жита: чује се брујање његове одобровољености (mollia tempora fandi) - одзвања хиперболичност, повезаност хидре са осам од девет глава, мами недовршеним смирењем (mors janua vitae), нечим што од такве слике живи, клати се од једног комада намештаја до другог (пени се у хексагонском оправдању гипса), у Euclid-овој равни са Elementima овса, јечма и ражи, нечег споредног али хранљивог као Eucalyptus, слабог према хијерархијској импровизацији мирте, пресечене заклаћеним грифином (полулавом - полуорлом), клатном заустављеним када је најбрже - између мачке и птице.

* * *

(Устајање). Једна мршава жена улази у прашњави аутомобил, узалуд га покреће у механичко саучесништво, један (осредњег раста) човек упорно трчи низ одлучујућу (свакодневну) улицу, без видљивог резултата.

[Рано је (бело на сахарин C₇H₅O₃NS), њихове активности су преурањене, не доносе жељену промену, al fresco].

(Једна птица се окомила на судбину, грактаво јој испевава разумљиви гнев, друга се испела на Mab, краљицу вила, досипа јој у круну лакоћу дванаест Виших Богова, супериорне класе - dii majorum gentium).

Један (неодредљив) човек улази у бели полукамион-полуопроштај, престаје да мисли о неважним стварима, записује проналазак из ноћашњег бунила али, пошто јутро све више осваја (како се, и овде, помирљиво каже), све му се мање магли пред очима и он се, сведок недоказиве величанствености, dernier ressort, даје у рутинирану вожњу до прве окуке, на којој нестаје заувек. (Empressement). Празан, брекће аутобус, проширен камион за превоз ђубрета стаје испред непремостиве препреке (блиставости чистоће и реда, спојене са земљом - adscriptus glebae), снисходљив граматичар (еснафски упућен у некорисност речи, где год се отвори књига - ad aperturam libri) проналази златно правило у нејасноћи уместо у опипљивости, велика држава сопствену празнину испуцава по малој, окарактерисаној побуњеничким узбуђењем - никоме се овај кицошки дан неће лако дати, како су то на јавној сцени обећали строго одевени брижници духовности, Deo volente. Adorer le veau d'or.

Човек и иронија, пас и завршница у његовим очима, луцидност и тлапња, Egeria и краљ Numa Pompilius коме је та нимфа послала кратка упутства у вези религиозних институција - све што панично ускаче у задњу наду, омогућивши да и овај пут нападно устајемо, свако у свој мали пакао и углачан мук.

* * *

Магла: Нејасно, јутро је због магле непремостиво.

Не помаже му славољубље почетка, већ на њему се губи, упада у крај пре краја, у Јакобинство без радикализма.

И што је, до малочас, било објашњиво - капљичасто, замотало се у церемонију воде (у лепљење капи као мрва у хлебу). (Необјашњивост - ликовање пред смањеним видом. Не видети ништа сем гломазне, расипничке мисли isokratia-е: друштвено-политичког система у коме свако има исту политичку моћ).

Чак, ако се магла касније распрши (што ће се и десити) и раздани се, последице ће јој се памтити: она је била та која је прикрила улогу класе на власти, сугестивно смањила оштрину приказа света, лажно га представљајући ученијим и блажим. Ce n'est pas être bien aise que de rire. (Бунтовништво као наглост сређености, једноглавост као магловито увећање једнобојности - изохроматског раста биаксијалног кристала, потврде издвојености: "Why this intrusion? Were not my orders that I should be private? - Чему ова сметња? Није ли моја наредба била да не будем узнемираван", Addison). Као да не постоје оштре и јаке силе, као да се неопходност чипканог рада (пуног смртности мајке) своди на испарелост воде - облогу давног посла, послеподнева испод игала, bona fide. Опхрвана колико маглом толико мислима, свемоћ која се пажљиво понела и према овом јутру (затим се замаглила, престала да поларизује црте прекорачености) неће се задуго обистинити - традиционално се истањивши над великом (лењом) реком, тракаста попут анаконде (тиграстог питона), магла се доводи у стање наративног одметништва, прекрива се меланхоличношћу свезнања, неуралгичношћу сатенског чаршава, лаким објашњењем нечег тежег, простртог изван домашаја, ben trovato.

* * *

09/09-11/96

(Гроцка). Због чега су ствари овакве а не онакве (зашто празан аутобус силази низ улицу када се још није разјаснило - сувише је рано - да ли ће у њега ико икад да уђе), како то да је овај редослед једино могућ - тачније, једино остварен (могући су, вероватно, били и други али је, што се њих тиче, на томе и остало), коначно шта то ова варијанта има што друге немају (нису имале), па се тако све одвија само на овај начин - све су то, наизглед панична, уствари разложна и смирена питања, са одговорима на другој страни Möbius-ове траке, површи са само једном страном, добијене преполовљавањем уске, правоугаоне траке папира и лепљењем два краја. Колико год да се (све) приказује (искључиво) овако, то не значи да се не ради о извесној равни, испод које се сви други начини данас тек мало више одричу себе. (Можда једна мала варница негде лежи скривена - Lateat scintillula forsan). Да ли су на то приморани или се (по увиђавном договору) ради о расподели (и данашњих) утисака на регистраторске и тумачеће, не зна се. (Где и како пронаћи сведока мучне скровитости Minos-а, краља Крита, сина Зевса и Европе, који је, након што је умро, био постављен за једног од тројице судија у Доњем Свету, уз Aeacus-а и Rhadamanthus-а?). Једино што ту недостаје (и притом компромитује такав, штури концепт устројства/поретка) јесте непомично подне над ситничавом сценом са удаљеним Дунавом, ухваћеним брзим погледом са ојачане терасе подно Гроцке (једног, симулацијом свежег поступка, одговарајуће уводног места), испод дланова за заштиту очију између Сунца и пада околних тобоже стидљивих брда низ која се утисак о избору за предах у константној заокупљености свемирском честитошћу баца у реку (наметљивости програмиране призме, mirabile visu, mirabile dictu) укидајући претпоставку о било чему другом од веће важности, у другим околностима, на другим местима. Mirabilia, mirum in modum.

* * *

Извештај (у овом раном тренутку) гласи: недељивост гломазног (анатомски необузданог) ваздуха (могући рефрен теоријски исправног закључка о општој трагикомичности - да није њеног првог дела) достиже савршенство. (In nuce). Ништа се не види (не разазнаје се) а опет (нешто) искрено сведочи о неминовности већег, неухватљивијег присуства, говори о згрушаности (и ове) поставке, стврднуте цене сећања у напред, in aeternum. Понеко се, додуше, in actu, смешта у аутомобил (инсектоидну кацигу свестране поткованости бега), покреће га, одлази у правцу редовне кише над памучним пољем исцрпне наглашености - каденце. Реч по реч: кап по кап - не да се док се са муком даје у потрагу за решењем. (Потрагу за смислом мудро одлаже за сутра). У оваквим околностима, противпожарни хидрант на стратешком месту пуном значења сврхе, знак је, ипак, нечије ревности и приправности - макар општинске. (Толику ћутњу подноси само ливено гвожђе, касније офарбано у зелено, индигом поља у коме расте, меша се с' indoxyl-ом C₈H₇NO). Све што је конкретно, једноставно, приступачно и очевидно, свело се на лупу посуђа у кухињи суседног стана: кроз широм отворен прозор струји сва раскалашност за данас (genus irritabile vatum) - руковаоци сопствених живота (тако воле да се представљају, тако о себи мисле) опет рукују само својим ехом. (Јесте да негде горе некакав авион у одсутним путницима производи утисак о могућности вертикалног бекства, али и на ту страну подешен звук све тишег мотора тек је још једна измена пристојности у прикладност, пуна обученост - grande toilette).

Близи се свануће - скоро да се види хвалисање непрестаности (Готско прштање самоуверености), све док је, за сада у јагњећој кожи, не распрши следећа појава, из календара неминовности, из уздрхтале рапавости бурлеске, катедралски дотеране за касни извештај о раном прагу осетљивости, фотонски мото Сунчаног сата: horas non numero nisi serenas.

* * *

У све празнијем простору све је мање сумње: ништа није онако како изгледа када је пуно, када толико вара. Ne puero gladium.

(Приказује се на један, чврст начин, а заснива на другом, контурном. На пример, ово јутро: приказује се као да се не топи, као да не прелази у угодну ћутњу Литијума, најлакшег метала, алкалијумских непца, гравитације соли).

Познато, а у себи крије непознато - ни по коју цену не отвара се до краја, и државне службенике (додуше, за то задужене) тера да истражују сваки ћошак (одсутне) поданичке мисли, да пронађу нешто уносно по индоктринацију, лек сопствене мизерије, потврду за nil desperandum.

У процепу у каквом смо, наш се положај ни не погоршава ни не побољшава - у брбљивом хору порцелански се круни, као скулптура Laokoön-а (свештеника који је Тројанце упозорио о дрвеном коњу) и његова два сина, која (у Ватикану) пуца у обручу змија, или се (за оне којима је таква прича веродостојнија) уситњава као све мања карма, укупност подухвата у овој фази постојања, одређујућа за судбину у следећој, тиме неважнију.

Изгорен ноћашњим свећњаком (каноничном формом брижне декорације), бачен на дно напуштеног рова, као и сваки положај и овај има предности и недостатке: предност му је у вечитој борби, недостатак у изгубљеном рату.

(Рад и кашњење његовог довршења, споро и напорно политирање литерарне композиције - Limae labor et mora).

Тиме се не лишава узбудљивости, једино се осећа усамљенијим, учвршћава соло партијом: наш једино могући положај наш је једини избор због кога се и овог, све сунчанијег јутра, опробано (погубно) упућујемо у омиљени врт Mentor-а (оличења поверљивог саветника, пријатеља Ulysses-а и тутора Telemachus-а, чије је обличје узимала Athene кад год би ту двојицу саветовала), по корпу воћа из пажљиво обраног сећања на време све блиставијих пораза, све веће храбрости кључара овако немог нотног кључа.

* * *

09/12-15/96

Извежбано попут затегнуте мандолине, бруји минут по минут законски дозвољивог, мада изазовног и дрског понашања: окачило се, спушта се низ кратковечни конац, још једно јутро, arbiter elegantiarum. [Као ни онај, гранично-зелени паук што се (јуче) тако лако спустио са таванице лабораторије до бетонског пода, а затим се, некоме или нечему оставивши либрето (оквирну поруку Хомера, laudationes eorum qui sunt ab Homero laudati) по истој нити хитро вратио у систем за вентилацију, тако ни ово јутро (само на другом концу) не прави разлику између завереничког почетка и парламентарног краја - увек је свуда, на сваком месту, растегнуто као позајмљени песак у лажној пустињи, laus Deo, l'avenir].

[У ово време један човек и једна жена редовно излазе свако према свом аутомобилу, поздраве се театралним пољупцем (себи самима, ваљда, убедљивије демонстрирајући сву нехотичност таквог поздрава) - она својим аутомобилом одлази низ улицу право, он својим скреће у прву лево. Све друге улице за њих немају смисла, закључују док су једно другом још увек у свежем сећању, мада их мучи сурова једноставност те две].

Описани минути (набацани на гомилу као на планину Number-а Nip-а, планинског духа и краља кепеца у Немачким бајкама): пренута потонулост, коначно - заборав (успаваног, бадемастог створења, Narcissus-а, заљубљеног у сопствени одсјај из потока, за којим је патио и, најзад, умро), одлутале мисли (у Милетске Приче у издању Bulwer-Lytton-а), нагло сложене у логичан расплет случаја Göethe-овог Wilhelm-а Meister-а, хероја истоименог романа, релативно неинтересантног младог човека, чији се карактер касније обликује искуствима живота.

По њему (генерализованом расплету), у повољном тренутку дакле, ствари ће се још неко време искрити по ноћи, крити по дану, пре него што се, као сада, пресеку на пола, једно пола као мања половина смисла, друго ни то, тек језик који светли - ardentia verba.

* * *

(Случај). Неко са псом иде низ улицу (qui m'aime, aime mon chien), осветљава је батеријском лампом (рано је као у детињству, просто као у јутарњем мантилу, robe de chambre). За њима се (за сомнабулим тенором и риђим препеличарем, могуће је), после минут и по, са лакоћом спушта (опет празан) аутобус. (Пада у руину сопственом тежином - Ruit mole sua). Сад (тренутно) не догађа се ништа.

Тиме се наглашава разлика између догађања и недогађања, као да такво нешто постоји, као да и једно и друго нису у функцији посматрача. Мада, наравно, ни једно од та два није условљено нечијим посматрањем, ипак се не би од себе померило да им (тај) са пута није уклонио случај (образину са намере). Ruse contre ruse.

То што су човек, пас и матадорски застрт (пурпурно празан) аутобус, прошли ту где су прошли, било је зато што су прво двоје (човек и животиња) у себи, и јутрос, осетили маузолејски (космички) немир испод ноћашње површине ствари и изашли да му траже лека (procul, O procul este, profani!), док је аутобус грозничаво тражио бар једног (одлучујућег) путника (pro Deo et ecclesia) иако су у то време сви путници рутински спавали или су се, у другом случају, невољно будили, недовршивши повољну несвест у виду сфинге или Kehama, Индијског раџе дарованог натприродним моћима, мада жалосне судбине.

У свему томе посматрач је некако неутралан, по страни, без утицаја на узрок, развој и последицу тога што се догађа у односу на оно што се не догађа, re infecta. Међутим, да није било њега (по датој матрици, pro forma), пас би се на претходној раскрсници отргао са каиша, власник би појурио за њим (удесно), то би им променило пут и овуда не би прошли а на тој, горњој, раскрсници, после минут и по, у заустављен аутобус ушао би један, превасходно уздржан господин и, у следећем тренутку стргнувши маску са лица и преузевши контролу од неизненађеног (на све навикнутог) remisso animo возача, аутобусом би скренуо хитро (такође удесно) прошавши, после тих минут и по, тим, горњим путем, којим су, изненада (против оригиналног плана, спонтаног предодређења стазе), прошли човек и пас (дотле већ заражени благим беснилом Keyne, Келтске светице познате по свом бунару крај Liskeard-а, у Cornwall-у, из кога се оном ко први попије гутљај воде додељује да буде газда у кући), тако да се овде, доле, у благом паду основаности, суштинској тачки посматрача, punctum saliens-у, не би догодило ништа што се, иначе, догодило због његове упорности да ништа не препусти случају, malgré soi.

* * *

Овако раскрупњано смирење света може да објасни само астрономски привид, тангента увеличања, прелаз тачке у масу, Merlin - чаробњак из легенди о Краљу Arthur-у, претечи Нато пакта. Кап ноћашње кише церемонијално пада са крова (у том паду види све до краја, али тада је касно), као бачена рукавица пролеће поред прозора, изронивши/заронивши (већ како јој се прохте) слику из лова на изумрле дане (од које се дрхтава подлога света још више тресе): по (још увек мокрој) улици просипа се и шаком и капом све безочнији одлазак, кипером уклања и најмањи повратак, rectus in curia. Све од чега смо отишли (све чему се нисмо вратили), нашло је овај час за опомену. ("The curse of heaven and men succeed their evils - Проклетство небеса и људи следи њихова ђаволства", W. Shak.). Подсећа на другу могућност (прави се да не нуди ломност у замену за ломљивост), а зна да ни овде (као ни тамо) недељивост тишине не трпи поговор - игра на ту карту, réchauffé. Ко је хтео - тај је побегао, ко није - поступно се, на тргу под смоквом, смирио, ratione soli. Ко је ново угледао - старо је пред очима завртео (пун шума корака, тај више ни не види); ко се са старим носио - одавно се навикао (пун наклоности, тај више ни не гледа). Rideau d'entr'acte. За свакога од њих, овакво једно (картографски смирено) јутро по свиленом рубу углађености ушива мирис влакнасте сете. (Ride si sapis). Један је сетан јер се сликовито преполовио, други јер се није по мери саставио.

Један измишља разна оправдања за тако драстичан потез, други се тужи на силу већу од себе која га, каже, држи у оном комаду. И један и други, међутим, устају мирно, као да се ништа није догодило, један приправља чај, други кафу (по правилу - махинално), свако кроз свој прозор гледа подозриво, пређе по соби уздуж и попреко, још једном добро размисли о свему, затим се овај што је отишао - врати, онај што је остао - оде, оба истом. Једино их је оно, исто, чекало на заводљивом месту различитости - једино су њему, стога, остали верни, равнодушно бацивши своје разлике у његов лењи зев, пун културе цвећа, беспрекорног кокетирања са живахним коровом нараслим око стагнације, слаткоречивим око промене.

* * *

Како једним обичним говором, језиком, словима (оруђима за описивање, tria juncta in uno) све ово може да се опише? (Одобровољено таквом, једноставнијом од дозвољиве једноставности варијантом, то се (све ово) тим оруђима игра, не одаје им се: utcunque placuerit Deo - по једнима, ut pignus amicitiae - по другима). Али, и оно (све ово, vaudeville) није исто, пре је двојако: сазнатљиво (valet de place) и несазнатљиво (vehimur in altum). Опис сазнатљивог пропорционалан је описивачевој речитости: вештији (изражајнији) руковаоц слова (језика, говора) боље описује оно што је описиво (појмљиво), али ни он, будући тек талентовано језгровит (есенцијално артикулисан), не постиже више од штурог (у успелијим тренуцима бритког) описа или, ако је баш врхунског кова, предмет описивања описује једном за свагда (мада је и то под извесном сумњом Gyges-а, краља античке Lydia-е, који је свуда око себе видео свог претходника Candaules-а, кога је убио приближивши му се тако што је, помоћу чаробног прстена, постао невидљив). Што се тиче несазнатљивог, оно то јесте јер је такво преко сваке мере због чега никакав језик, говор или слова не могу да га опишу, voir le dessous des cartes. (Због чега би се неописиво подвргло опису? Какав је његов интерес у томе? Несазнатљивост је његова привилегија, није ваљда да ће да је се ратосиља због нечијих лепих очију, макар биле у Gudrun, јунакиње Немачког епа, принцезе која је одбила да се уда противно свом срцу, због тога претворене у служавку). Све што је (кроз време) изречено или записано (или ће то бити), не може да претендује да објашњава необјашњиво а да не буде проглашено за смешан, неозбиљан став, каћиперство Gebir-а, принца из Источне легенде, предводника инвазије на Африку и освајача Гибралтара. Даљим развојем језика/слова и опис ће отићи даље али је неразумно очекивати да ће било какав акустично-знаковни симболизам (што језик и слова јесу, mots d'usage) описати температуру Сунца, удаљеност звезда и обод измаглице у старомодној души елиптичног пресека, варљивог дна. (Цифре се не рачунају: иако свој посао коректно обављају - nec pluribus impar - ништа не описују, non libet). Али, и што је описиво - довољно је: сво време у уста скачући, на очи излазећи, кроз папир вирећи - уствари се говору, језику, словима удвара, маше новим решењем пред очима старог, пуним охолости бреста, несазнатљивог епитафа у дрској борби са дијалектичком сврхом притајеног ђаволка у растегљивом рају, његова mot du guet.

* * *

09/16-30/96

(Разговор са Зидовима). Кад год погледам у њих, ови зидови гледају у мене (извесно, кружно путовање лађом), помно, са толиким интересом да је чудно како још нису проговорили, бар као Busiris, фараон који је странце који су улазили у Египат жртвовао Боговима не би ли их умилостивио да спрече општу глад, али се сам удавио у Црвеном Мору, или га је убио Hercules, свеједно, толико су му речи од онда пуне тишине. Самопрегор, одмеравање (за време корачања између невеликих, кречном азбуком избељених површина осионости) њихов је начин мотрења станара као слабе тачке стана: друге могућности (паук у лову, лов у муви, мува у мрежи) не одвлаче им поглед - пун непријатне сталности, сваки овај зид држи се мене као да се само ја не рушим, као да права поузданост не зрачи из Blouzelinda-е, сеоске девојке из пасторалних поема Gay-а, природне и некултивисане, онакве каква се среће у стварности, а не идеализоване фигуре из Аркадије. (Мада, једино са мном се дружећи, овај зид напред, ова два са стране и онај позади, ништа друго нису навикли да гледају - пар матираних инсеката (разумљиво нестрпљивих) опет су нестали - а ни ја, у овој ситуацији, немам на располагању ништа чвршће између предострожног пода и обазриве таванице, никакав Al Sirat, витак и оштар мост преко амбиса пакла, којим се прелази у рај). Узвраћајући један другом ту малу али значајну пажњу - пун милосрдног разговора оштар поглед иследника - и поред тога што ми се они (зидови) обраћају без формалности, одужујем им се скепсом (откуд један зид може од свега овога ишта да разуме, bêtise).

Али, оволико дуго загледани (ја у зидове, они у мене), дошли смо у ситуацију да се боље разумемо него многи другови/пријатељи, макар се њихово пријатељство одликовало већом разноврсношћу укључујући разговор телефоном (стандардним, мобилним), писање писама (додуше, то је сада реткост), и седење у кафанској башти (à la carte).

Наравно, ништа од тога није могуће у друштву зидова али зато, кад год се након посла вратим у собу или се, као рано јутрос, упустим у слушање њихове речите ћутње, они се поставе (прво ненаметљиво, затим све упорније) у положај шкољке, суда, резервоара за сакупљање укочености наших погледа који се, укрстивши се на пола пута између мене и једне, наизглед равнодушне, уствари пуне наклоности и сарадње површине (audiatur et altera pars), пажљиво повлаче надоле (arrectis auribus), кобалтно се гасе (en passant), данашњој уљудности препуштајући кључну кост нечујног разговора саучеснички заогрнутог равнима ласкаве једноставности.

* * *

(Између Две Станице). Иако је сасвим извесно да од лета нема више ништа, неопрезни још увек предлажу враћање на његов почетак (у онај лепи дан када је све било могуће). Καλο ταξιδι!!

(Као да се повратком у ранију карику решава било шта од садашњег ланца, као да се ноћашња киша (испробавајући испетост на ВЕРХ, истрајност Mowgli-ја, јунака Киплингове "Књиге о Џунгли", кога је одхранила вучица) није расула већ код првог ветра). [Као да (нас све) не вреба оно (исто) што упорно зева, шири се преко главе смисла на начин на који се, доскора разигран али већ у фресци, изрезбарен облак смешта под кубе гравитационе гондоле, под ноге осведоченог двојника чите - гепарда, у победоносном трку се нагиње преко поклекнућа: ПРАВОТА in curia]. ("Who would the miseries of man foreknow? - Ко би мизерије човека могао претпоставити?", Dryden).

Значај размишљања, досада ларве, мир монолита - копне (тим редом) на утрини (и овог) јутра. (In necessariis unitas, in dubiis libertas, in omnibus caritas). Рационализација ствари отишла је предалеко (ирационализација се никада није зауставила) да би се више ишта могло узети другачије од здравог за готово: по рационалистима - све је повезано шрафовима на логичан и објашњив начин. (За то време ирационалисти праве супротну грешку: толико су произвољности произвели без неопходне штедње решења, скромности понуде). Κανατε λαθος.

Бруји авион, престаје киша (сада ће све да се као каучук суши): на аутобуској станици у аутобус улази замисао о апсурдности такозваног реда вожње кроз ово место кроз које хучи (занатски бруји) разумљивост идеје о башти и окућници као спојеним судовима додира ПОРЫ између ове и оне станице несумњивости као јединог путника по заташканој суштини неке веће дужности. Εχασα το δρομο μου. Που ειμαστε? Που βγαζει αυτοσ ο δρομος?

* * *

(Глина). Бар да је ишта од свега овога оригинално, уместо што се (нажалост о томе се ради) понавља. Наизглед нове сцене, непоновљиви догађаји и јединствена искуства - уствари су од пре. Мења им се (технолошка) форма, не и (тополошки) садржај. ("For in and out above, about, below / It is nothing but a Magic Shadow - Show / Play'd in a Box whose candle is the Sun / Round which we Phantom Figures come and go - Јер унутар и напоље од изнад, около, испод (Главе) / Ничега нема изузев Чаробне Сенке - Представе / Игране у Кутији са свећом од Сунца / за нас што дођемо и одемо, Фантоме (Врхунца)", Omar Khayyam , XII век, мото књиге/рада "Cosmic Topology - Топологија Свемира" M.L.Rey-а и J.P.Luminet-а, која се, осим у библиотеци, налази на Интернету, copia verborum).

Био је од моје жене неки деда (по мајци), кога она (како то код нас иде) никада није видела, па није о њему имала шта ни да запамти осим причу о томе да је, тамо негде иза Првог Светског Рата, бродом запуцао сам до овог континента, провео на њему ни мање ни више него 10 година, радећи у некаквој челичани/железари (да није у оној, у Gary, Ind., крај које смо толико пута невино прошли?), затим се, јер причају да је тако себи био задао а био је човек од речи, другим бродом вратио жени и деци (то је било тамо негде, око Петриње и Глине), да би након пар година изненада умро (за њим и његова жена, cara sposa), деца су остала сама (била су од предшколског до школског узраста), дошао је Други Светски Рат (дело Jagannath-а, владаоца људи и звери, инкарнације Vishnu-а у виду лорда Земље), и дедин се скок између два рата заокружио онако како то иде у литератури. Cos ingeniorum, ПОТЕХА.

Понекад помислим на тог човека (иако је он и за мене, наравно, тек оваква једна прича), размишљам шта ли се њему врзмало по глави у овако рана а већ отписана јутра, у дубоким као воденица брашна ноћима, оних година, у оном, онако грозном месту (сумњичави, да ли сте туда, можда, и ви прошли?), где се и највећа упорност разлаже на обарено гвожђе, нешто шљаке и јувелирске састојке са гозбе самачког бесмисла. Да ли је и он, тада, као ја сада, хватао реч у паду (записивао је у изанђали тефтер), трудио се да бар њу не изневери када је већ одлучио да то учини са тих десет година, препуштених черги? И шта је он, уопште, о свему овоме (о оваквој једној константи) мислио, да ли се с' киме дружио, које је новине (можда и књиге) читао (ако је уопште нешто читао, тојест ако и то није био баталио)? На шта му је личила соба (који је намештај имао), шта је недељом радио (радним данима би му све отишло у зној, за толико се у глави мање мучио - сматра квазиелита), са којим се тајним знаком на залеђеном Фебруарском небу (застакљеном Coma cluster-om) погодио да му одржава реч о повратку у Глину? (Данас тамо не би могао да се врати, али то је већ друга прича). Мора да се звао Милан или Јаков или Илија и да је пушио, можда је волео и да попије (и он је пороке морао да има), у сваком случају није вероватно да би од њега икада испао овдашњи честити пуританац, чак да је остао и дуже од 10 година ту, око Чикага.

А није. Тачно после 10 година, спаковао се, обукао избељену, тешку, свечану кошуљу, бркове прочешљао још мало на доле, заиграо у срцу, ушао у лађу, изашао у кратковечни спас, глина глини, solum humus-у, квант кванту. Cap à pié.

* * *

(Аларм). Десет минута зурења у празнину (у празан ход) овог листа папира - прекинуло се алармним сигналом, споља. [Некакав аутомобил, вероватно (несигуран уређај, осигуран свим и свачим), рана Хришћанска секта Phantasiastes-а (која је порицала стварност његовог тела) - мора да се активирало нешто те врсте].

Аларм је трајао кратко (значи да је био лажан), непуних 30 секунди, али је, пренувши ме, учинио да по ископини заштите, ласкавости штита, почнем да распоређујем α, β, γ, δ,..., што је довело до улице ΟΔΟΕ до трга ΠΛΑΤΕΙΑ до музеја ΜΟΥΣΕΙΟ до тврђаве ΚΑΣΤΡΟ у центру главе: mega biblion, mega kakon - велика књига је велики ђаво. [Треба их, видим, та слова (l'empire des lettres), у нешто упрегнути: у ништаван почетак (задоцнели опис) лаког удара - и већ ће се снаћи].

Слово по слово: знак преносности - ВСКОРЕ, јутро почиње да тече (да осваја престо) подношљивије.

[Са мало већим оптимизмом (какав је овде ред и обичај), могло би да се претвори у слављеништво, у вежбу згодне тактичности, уливања самом себи поверења: ВСТАТЬ!]. Важан је, значи, подстицај (у овом случају - лажни аларм, ГАМ), нешто што, макар за тренутак, нарушивши идилу епикурејца, дипломатски прелази у двосмисленост играча на конопцу, у пад у гравуру, у милозвучност састављача чињеничног есеја, пренувши га из зевања у празном. Нешто неважно и мало, смрт овеће птице као сусрет са неправедном судбином топлокрвних кичмењака Aves, етеричност фабричке сирене у праскозорје непопуларног али уредно пријављеног штрајка демократским властима Запада, непомичност вагона за превоз расутог терета на ранжирној станици пуној железничара либералних наговештаја у угловима прозора прихватне зграде од серијске цигле, emendatio као упориште глупости метаморфозе Истока, ужурбан корак непознатог (и неизбежног) човека под кишом неподношљиве сумње - све што може да послужи за отварање приче о овом дану, за рукопис пун личног лова на црвене лисице: неписмене протагонисте општег решења, поднадуле компромисере части, лажне тумаче и праве кориснике теорије потребности и довољности, lèse majesté coram nobis.

* * *

(Грешка). Овако сроченим данима не види се ни заобилазни крај - застаревају тек када им се име изговори до краја. (Када искићена двојезичност архаичног библиофила исцури из лампе са балсамованим абажуром).

Дан по дан опште истине, сваки за себе стара прича: аксиоматска бахатост брбљања једина се обистињава.

Дани као растући број аритметичке површности. Куда воде, у шта се осим у арсеник након јасеновине уливају, остаје да се види. (Можда се гомилају према спонтаности, када им присила није могла ништа).

Каква велелепна потлаченост, какво стокрако ропство: такву једну учтиву и угодну хоботницу пожелело би свако морско дно. Од балдахинске слободе опет нема ништа (када ће власти престати да мељу?). Само се они (пуни микробске подробности дани) нижу по азотној огрлици пред кликтаву кишу као пред безгрешно зачеће, по други пут саблажњавајући Danaë, принцезу затворену у бакарну кулу у коју је, у облику златне кише, приступ добио Jove и, помоћу Danaë, постао отац Perseus-а.

(У зоолошком врту и неваљалци су свесни спектакла - са обе стране решетки баханалија слободоумље се згрче и шаком и шапом - зато на таквим местима рика најбоље успева: у недостатку азурног неба изнад цветног вреса, побуна животиња је нормално стање деликатности универзалног зла).

(Онолико колико, по Deschan-у, птица је рупа неба - риба је чаша воде, вода вук земље, земља небеска чаша). Све за илузију, од илузије ништа. (Као да ће свет моћно да се ушећери, да упадне у чоколадни вир). Clarior e tenebris. У свему томе заслужену пажњу привлачи спокојна авантура једне тако седефасте бубе - запућена у причу о клонућу никако да клоне. Можда се, тајно, све на њој заснива (укључујући погубну упорност), мада је вероватније да је помислила да је најсигурније стајати по страни (док се ствари не рашчисте) и од клонулости, cæteris paribus.

Рашчишћених појмова и ствари (самољубивости оседлане пристојном изреком), оставши са провизорном заштитом (неком врстом прве помоћи задњег схватања) за један краћи (прелазни) период (после кога ће (и) ови дани декретом бити отписани као уредна древност), забављамо се мањкавошћу неког већег смисла (пуног крхкости антилопе), без видљивог недостатка осим нешто узалудности антрацита, скоро благе грешке.

* * *

И Септембар за задњи дан има изгорели век. Sturm und Drang.

(Његово позивање на помирљиву топлоту, после свега, личи на помпезни гест).

[У згради се чује једноличан, вероватно неопходан, шум. Као кад се, пригушена, ваља велелепност одлучујућег тренутка, дубоким потезом слажући и ово доба међу прошла. Tristesse. Или се ради (то ће пре бити) о уходаном звуку фрижидера, старије производње. Колико се (у стану) накупило његовог звука, толико се све друго утишало, повукло у себе: ни предузимљивост се не узима као леп пример!].

Још једино чајни лимун што се држи пожељне особине: мирише на непознато, из мањег прелази у веће жуто. (Представља се да се откида од слабости, све више се увијајући у њу). Trahit sua quemque voluptas.

И у овом, задњем Септембарском дану, све се заснива на удару једног јединог звона, поноћног.

(Τα μεσανυχτα - Поноћ као граница превртљивости).

Дотле се и он (овај дан), разигран ивицом (ресом, украсним порубом) фриволности државе благостања, прави да се бави нечим идеалнијим (трећим).

(Изрезбарена узвишеност - а залелуја на првом ветру, у осетљивости склада проналази сладокусца. АГА).

Дуго и пажљиво припреман, а опет у неукост источен Септембар, пун ревности фронта и конвенције залеђа свега овога, за жутим мравом Сунца прелази из хелиографске пукотине лета у панцирну кошуљу јесени, у нов оклоп старог, у Talos-а, лепог човека кога је Vulcan направио од гвожђа са, такође гвозденим, топузом, да са њиме извршава Октобарску правду.

* * *

10/01/96

(Језа). Ратоборан Октобар, укосо опчињен бакром (тек му је прво јутро, већ сутрадан и то ће се исправити, прећи у херојство) - брижно усељен у свест тако се понаша још једино стереотип Револуције.

[И пукотином овај месец наглашава буну - атомска чистоћа simulacrum-ске notio на прагу дубоко црвеног (данас, нажалост, шпекулантског) метала сведочи о пркосу још на површини (што се иде дубље, све је већи нагласак на мајсторству сечива, Mars gravior sub pace latet). Као да баш овај месец означава прекид са архивским повлађивањем једанаест претходних]. Magnas inter opes inops.

Есенција ружиног мириса (етер) и у Октобру - може ово да се продужи у недоглед ако му се допусти да, као griffus (Gyps fulvus, лешинар, напред орао, позади лав), након што полети настави да риче. Manet alta mente repostrum.

Пажљиво ослушнем по стану (нешто однекуд увек зрачи - завирим, зато, и у непостојеће собе, materiam superabit opus): помислим како, све то што вечито бруји, оштри крила за упад у овакво једно златоносно јутро, пуно амалгамске антропологије - истопљене науке о човеку К., хероју Кафкиног 'Замка', геодети чији је узалудни напор да уђе у предмет приче (Замак), симбол људског настојања за узвишеном лепотом, до које да би се успео треба да се попне на себе, затим по томе доле мери и копа.

Me judice.

Одем до кухиње (проверим да ли се чај ублажио од чекања на чудо, од испаравања у ПОКАЗ омнипотентне (свемогуће) равнодушности јутра) - по кестењастој (несагоривој) осветољубивости паучине, заклаћене овоземаљским ветром, закључујем да још има наде. (Докле год овај месец буде трајао, његови симболи звониће заверенички, алегорични штит и свечано копље неће му завршити у анегдотском корову/трњу Керенског, храбрим се умотан у плакат Lantier-а, водеће личности социјалног романа Germinal E.Zole, рудара у руднику угља и борца за радничка права).

При појави овако драгоцене, иако двосмислене боје - метално црвене са прелазом у амброзију, јело богова (које обезбеђује бесмртност и Lambro-у, Грчком гусару у Byron-овом Don Juan-у, оцу Haidee, који је за своје седиште одабрао мало острво у Егејском Мору, где је био познат као 'најпријатнији човек који је икад проб'о овцу или (јој) пресекао врат') - нешто се топи, кали се и чисти: црвено на бакар ово се јутро алхемијски наднело над светску ливницу, над сингуларним мноштвом постројеним у ред за суд од изрезбарене наде (кап алкалијума испод јовиног дрвета) да (из њега) отпије гутљај данашње језе, пуне естетике (превратничког) удружења - његове лакоће у опхођењу са Октобарским агитатором и Новембарском опипљивошћу 1917-е правде.

* * *

10/02-04/96

Требало би рећи и нешто неутрално (као насукан брод стишати страсти). Καλημερα. Нешто у смислу како се све ово благо љуља: нема смер, ни опаку намеру. (Не зна за рат). (Уљудно се понаша). Таквим сведочењем постигло би се непристрасно стање, избегао сукоб са просечним размишљањем. Али би се упало у двосмисленост. Са једне стране говорити о лепоти уљуљканости, са друге од ње страдати. ЗАГАР. Зато и од таквог приступа треба дићи руке и, повишеним тоном, изрећи сву муку. Али коме и чему? (У овај глуви час једино се дирљивост слива у осећајност без поговора, у бестежинску ЕРЕСЬ). Како год да се обратимо колосалној празнини (Hannibal ad portas), нећемо је пренути из попуњености ничим, из речи која се појављује само једном - hapax legomenon. Па ипак, чачкајући по њој и закерајући, терамо је да мрда ушима, удари репом. (Вепар се тешко одриче брлога али тешко и дише – напада га вечита сумња, у виду аскетских мушица. Fronti nulla fides). Носећи се са громадом незаинтересованости, преостаје нам да је описујемо до краја. (Не треба поклекнути ни по коју цену, како се то, до следећег потписивања предаје, државнички мудро каже, браду издигавши и поглед бацивши у вис, до Богова, epulis accumbere divum, остајући увек онај исти, привремен у спасу, вечит у поразу, Epicuri de grege porcus). Побожна превара - fraus pia. (Не дозволити огорчености да устукне пред обзнаном Medea-е, кћери краља Colchis-а, чаробнице која је помогла Jason-у да уграби златно руно а овај је, после десет година, оставио). Како се она, незаинтересованост, обрушава на нас - тако се њој треба смејати. Ући јој (незаинтересованости) смехом кроз зашећерено дно, уз придевску љуштуру акростиха испети се у прозаичне наборе на огртачу Млечног Пута (вимене прерушености стеоне еклипсе), пре него што сама прсне у здрав смех, проистекао из вешто смањеног знања, e re nata.

* * *

Поред зграде (у великој даљини) пролази ветар, воз, нешто племенито и за толико незаустављиво: премешта се са једне стране на другу још увек мрачно али и расплинуто јутро. (Спушта се низ улицу изнуђени мир: све га мање остаје и за задњу сенку, наручје - ОХАПКА).

Почела је сезона грејања - крај се наставља у почетак: вода се (опет) пресипа кроз радијатор. (Све има свој циклус, чак се у њега пажљиво уноси, њуши нијансу - ОТТЕНОК). И самом звуку света препознаје се основа - а како неће самоћи. (Жамор света - нешто што се, после свега, склупчава по његовим ћошковима, крајња одважност почетка, фамилија Зодијака: "The Ram, the Bull, the Heavenly Twins / And next the Crab, the Lion shines / The Virgin and the Scales / The Scorpion, Archer, and the Goat / The man who holds the watering pot / And Fish with glittering tails - Ован, Бик, Близанци (Небески) / И затим Рак, сија се Лав / Девица и Вага / Шкорпија, Стрелац и Јарац / (Водолија) Човек што крчаг држи / И Риба са сјајним репом"). Раздањује се све више, познато добија на снази, непознато се стврдњава у дан. Скоро да постаје драматично - толико ова сцена обилује малим законима изазова. (ОТТОГО: Јак удар ветра, па тишина сете). Као када се нешто цеди а није киша, ни гвоздена течност ferrofluid (gryphon у свету материјала: пола течност, пола магнет, привлачност капи у грудви), ноктима се закачи за зид, пређе у уредност воде (qui transtulit sustinet), у охолост јутра са преимућствима маслине и лимуна, са којима је и даље све у реду.

* * *

(Систем). Остављен сам себи (препуштен хвалисању краткоће), сваки тренутак утапа се у мноштво осталих. Тако равноправни (трен до трена), деле судбину, не искачу из карневалске збијености, али се ни не затиру неуљудно. У хору понешто одбрује, бар ови, ломни часови између Магеланових Облака, Великог и Малог, две галаксије најближе Млечној, али ретко; они из веће даљине ни то.

Трен (између свитања и јасноће, rappel) неопходан да би се, и за овај дан, откључала колекција трофеја, медаља за храброст (мада таква, блиска неопходност није општа - играчима голфа горуће питање положено је преко хоризонта).

Тренутак незнатности: ни повод за очај, ни за равнодушност - гле како се она птица руши према срећи! (Шта би још тако нежно могло да потресе ово јутро, а да га не преплави? Reconnaissance?).

Катедралски механизам каденце проверено ради: не допушта се ништа што није баршунасто на необавезност, смеђе на прилагодљивост, да скреће ток мисли. [У случају да се осмеле (супротставе току ствари), забринутим тоном им се (мислима) указује на кабасту грешку, recte et suaviter].

На једној страни систем, на другој скрнављење. На првој језуитска носивост Калвинизма (шарм догме John-а Calvin-а (1509-1564), Француског Протестантског реформатора, утемељивача доктрина предодређења, посебног спасења, потпуне порочности, неодољиве лепоте, и извесне истрајности светаца), на другој побуна полиглоте, исплажен језик тишине, једини којим говори, ПЕСТРОТА у подне.

Систем [његова безличност, Philistinism (филистарски уско, конвенционално мишљење, равнодушно према културним и естетским вредностима – Webster) дериват економије као извод живота, qui facit per alium facit per se): око стомака претаче се од усхићења (quid rides?), пун невољно прикривеног презира рукује се са ордонансима из белог света (quieta non movere), обраћа се нацији са све трагичнијим реченичним фондом (qu'il soit comme il est desiré), диспечер: уместо таксија шаље бомбардере са Библијским товаром (qui non proficit, deficit), овешталошћу свакодневног разговора подржава упутство о снисходљивој лојалности, китовским поимањем света себе разрешава ситничавог испитивања, размењује кич за подаништво, уходи проверава прислушкује надлеће рони класификује, узима себи право да први изврши нуклеарни удар, штампа емитује прети лаже позива цивилну глупост и институтску сервилност на банкет на коме се, потресно канонизован капиталом, глорификован својином, замашћује колачима од неизлечиве празнине - уздрхтале кондензације беспрекорног поједностављења победе ђака Ђаволовог, слике и прилике раба Божијег. Propriétaire.

* * *

10/15-17/96

Све више уверен у механичку структуру света (апстракцију ларве пронашавши у махагонијској нози свечаног стола - ne fronti crede), човек се све лепше слаже са собом. (Трошна конструкција матице, ОПАСНОСТЬ - мисли да се о томе ради док се, вечеравајући у прочељу вртложне речитости, разлаже на данашње састојке по судовима од репрезентативне мајолике). Кроз главу му пролази сијасет теорија, али он лисичји зна да ниједна није права. ("... Светло љубичаст медаљон глоговог цвета, спреман за љупкост менуета...", врзма му се, кроз фриволност изнебуха произведеног стиха, таква једна гломазност коју, иако римовану, сместа одбацује). Пажљива срачунатост организма (завојит пут до бешумности у меандерским потезима чапље), избор правог материјала (испод облоге крепкости копље сумње), коначно - само постојање става о нечему тако неухватљивом, лукративном попут мадригалног обреда безобзирне разложности (литургије ромба), уверава га у теорију о механизму, о деловима као операторима целине, о експерименталном прилагођењу (ОПЫТ), укупном телу нечега што се, напрегнуто, дрско стишава иза склопљеног ока. ΠΡΟΣΕΧΕΤΕ! Жетва измеривости, логаритам жутог (ΠΡΟΣΟΧΗ ΧΡΩΜΑ), маниризам велеиздаје (η Γιουγκοσλαβια), оно што је, у датом тренутку, за размишљање најзгодније - говори из њега као из виспрености пустињака (ne Jupiter quidem omnibus placet), иако се и одатле једва ишчупао. [С. Л.-и је, прекјуче, за 16. рођендан, све то по шеснаести пут било јасно, провидно као СТАКАН (додуше, она прсне у смех и без тога), а њему се ни овог јутра није разјаснило, још увек није стигао из Marathon-а у Атину, да јави о победи над Персијом, а кренуо је на време, 490 г. пре Нове Ере. (Nolo episcopari)]. Зато, мења тактику, затрпава положај, пребацује пушку од речи преко рамена али је и поравнава (слаже их (речи) према степену Конгресне тојест Парламентарне лакрдије), врши непокретне маневре укључујући обмањујући разговор са самим собом, односи се динамички према идиосинкразији (физичком саставу, душевном склопу) вишег реда, силази на непознатој станици чувши пастирску песму (nemo mortalium omnibus horis sapit), механизам ласцивне сентименталности идилично одлажући за сутра (nemo repente fuit turpissimus).

* * *

(Умереност Дна). И што јесте и што није окачило се једно другом о трепавице: видљив па невидљив део по део неодољивости, светао па тамноплав пејсаж од тинктуре, скроман па распусан копљаник (прободен па опчињен хируршком ланцетом), бљеснута па повучена у себе комплексност Maritornes-е, грбаве, ружне служавке у "Дон Кихоту", према којој се, међутим, дотични витез односио као према лепушкастој ћерци господара замка (у стварности - крчме). Све што се, склоно шали, јежи уоколо (хартија, оловка, сат и кључеви на поду, недоумица разапета по зиду, scaramuccia - лакрдијаш у шареном, харлекинском оделу, стални карактер у Италијанској комедији, приказан као хвалисавац и полтрон) и све што се, овенчано ловором, расипа у центру (мисао, у мисли једна лепа могућност, у могућности педагошки схваћен мир), понашају се као на изложби: важно је да светлуца и ова тона псеудозлатне прашине. Значи ту смо (као и јуче, као и прекјуче, de die in diem, као оштар ударац по порозном клавиру), на прелому суштине као на прстима Jassanam-а, толико дугим да се та витка, Јужноамеричка (и Индијска) птица одвећ лако шета по барском лишћу, измаглици значаја, крхкости ствари, пазећи да не упадне у dégagé.

Са једне стране разлог, са друге слике из природе: Medusa - једна од три Gorgoonis-е (уз Stheno и Euryale), она чију је главу одсекао Perseus и ставио је на Минервин штит, и они који су у то погледали, и претворили се у камен. (Смешта се, беспризорно прекрива ничим, ариш (тис). Иако је на сумњивом, попут тучка лавандуле фосфорном путу, леже рано, рачуна на бис). Decipimur specie recti.

[Питамо се - на коју страну. Као да оне (стране) нису све на једној: ΚΙΝΔΥΝΟΣ (ΘΑΝΑΤΟΥ)].

Рељеф, врата, мук: као кад отворимо празан кофер - гледа нас непомично око стврднутог времена. (ΜΗ ΚΛΕΙΝΕΤΕ ΤΗΝ ΕΙΣΟΔΟ). Из рељефа вреба осећајност, проходност врата са треском се затвара, од мука се магли свет. (Опсенар не мирује ни у либрету лиричара - непромочив већ цвета, на начин површног лотоса, ПОПЕРЕМЕННО).

Куда год пошли носимо метар стиха - жезло (скиптар) искованих драгоцености које смо, мелодрамски (лоше посаветовани), извели из модерног памћења, умерени у мистериозности, заслађени у мирти испод панорамског балкона, у изливу оксидације по сликовитости дна, de haut en bas, dei gratia.

* * *

Свака реч само о себи води рачуна: са осталима нема ништа све док је, на превару или на силу, међу њих не угура слабост, двосмислица. Se jeter dans l'eau de peur de la pluie. Док је сама (на столу, у башти, код задњег покушаја да се издигне у алт), чила је али, у исто време, раздвојена од других речи (које је, и поред тога, анатомски поређане у затвореним устима, стрпљиво чекају надајући се великом заједничком тренутку, sotto voce), свом сингуларном значењу брижно прикрива пукотину, слично пропалом племству пажљиво нагнутом над застарелом хералдиком.

И када најзад (свака таква реч) подлегне искушењу, ухвати се у коло са овима што је варају или стварно на њу рачунају, нешто се од ње птичје откине (њен стварни, дотле прикривени, садржај - северна светлост југа) - тако оштећена, преда се колективној фрази, баналном опису или вриску, surgit amari aliquid.

Једном ухваћена у реченицу (саопштење, метафору), изгуби се у мноштву индоевропских (ВЫВЕСКА), или других знакова (ҐБ♠•ЪЮЋδ◊ж░).

Заједно, речи/знаци што су, до малопре, о себи бринули, сада су (ушивени у свакодневну конверзацију, новинарску испразност или електромагнетну модулацију такозваних медија) уредност/приљежност додворништва, не представљајући више ништа од првобитног, ризичном усамљеношћу поколебаног језгра. Suum cuique.

* * *

10/18/96

Стишава се уместо да се разбуктава и ово јутро. (Изјутра очекујемо развој, не готову ствар, СТОП).

(И ти си, на овај дан пре 22 године, дошла предвече - у овај, јутарњи час сав сам био у плану, развијао тесто, није ме, као сада, прозором уоквиравао колач - η παστα).

(Куд се дела она слика сванућа када је било могуће нањушити пуму на самом почетку?).

Можда се довољно не заносимо - али где пронаћи неиздробљен тренутак? Све иде својим током - каже се а мисли се на предају. (Не ремети се страх, exempla sunt odiosa).

6:16 а све је познато још од првог бљеска. (Минути и сати овде служе за дијагоналну забаву, за слику у огледалу 91:9, ex mero motu).

Далеко протутњала ватрогасна кола истог тренутка су постала предмет заборава, а на семинарима се тврди да је објашњиво и то. Ex pede Herculem. (Једино се не зна пршљен којим су ишчилела из кичме, признају семинаристи).

Разни су погледи, разне школе учења, многи су задовољни сазнатим. Чак и специјалисти одају озбиљност када генералишу.

(Иначе вредан признања у ономе што најбоље ради, И. Р. Шафаревич, у "On Certain Tendencies in the Development of Mathematics - О сврси у развоју математике", иначе лошем Енглеском преводу из 1975. године рада објављеног 1973. године на Руском и Немачком језику у "Jahrbuch der Akademie der Wissenschaften in Göttingen", st.37-42, уплиће пожељност у сврсисходност, испуњење у трошност, алгоритам у избављење, релаксацију у метафизику, обраћа се разлогу као пријатељ пријатељу (као када се очекује гост из престонице, или се мрављи простире под псеће васкрсење), удара у непрестаност поподнева корачањем у круг, Богу милосрђа и љубави удаљеном  приближава се за 3.14, недостатак до пуног поготка (0.00159...) приписује нестрпљивости/апроксимацији Хегелове (из истог текста) "идиотске бесконачности", све док (му) се "у хармонији бројева" не доврши "стаза према уједињењу са божанским" - као да је Богу до рачуна после (оваквог) резултата! Deus avertat!).

И то све траје, преплиће се, расте, док се (и у овом јутру) не повуче у страну пред нечим једноставним (пуним само радијалне сложености), благо жућкастим (оним најтежим у барским птицама), пред вртоглавицом у успомени која се, у таквим тренуцима, као зарасло плућно крило лечи периодима час сумње час наде, уредно постављајући све на своје место, уцртавајући га у постојано лице неодрживе суштине дискретним брујањем грандиозног покривача изнад ствари пуних празног садржаја али без псеудонима отпадника, закуске крда или попустљивости бележника.

Апстракција и Страст

10/19/96

Већина ових записа апстрактна је: нити је описала нешто реално (осим сваки овај дан), нити се дала у конкретан закључак (осим о бесмислу и смислу). То је зато што страственост може да се неутралише једино апстракцијом. (Euhemerus тојест Euhemerizam (филозоф из IV века пре Нове Ере тојест његова доктрина) апстракцијом актера вишебожачке митологије утишали су страственост мртвих хероја издигнутих на степен божанства: митови засновани на стварним људима и догађајима тако су прешли из неонских знакова кукавичлука и јунаштва у лампу над празним дневником самца, одакле му капљу у абстракт).

Фотони тишине као сликовит упад у глуви час. Chi tace confessa.

Јер, није истина да су ови записи херметички (мада таквим могу да се чине) - само су погодно прерушени да би одолели поплави, такозваних, решења. На пример (по површини) сипи ситна (при томе се, по правилу, каже и досадна), у сваком случају упорна киша, а (уствари, у дубини) у капима су (хидродинамичке?) силе са којима безуспешно укрштавамо копља. C'est magnifique, mais će n'est pas la guerre.

Субота је (која по реду?), а као да је јуче било када су сви ови дани дошли по своје. (Од тада је само сумњичавост (према њима) замењена екстремним неповерењем: због чега би неко мислио да се у препреци не налази лажна драж?). Не верујемо ми њима (данима), не показују они интерес за нас, ствара се однос о коме може само да се сања. (Зато су нам ноћи премрежиле бдења - да их не прегорче само?).

Нема ни кривца (починиоца), ни пасивног посматрача (невиног гледаоца): заједнички, све се котрља (модар колут дна из плаветног каталога врха) кроз реп од звезде до вилице астронаута. (Шта се, на том путу, осим губитака у рату користи за путоказ - не зна ни кочијаш (Sculptor) ни стрелац (Strelac)).

Бљеснувши ту и тамо, решеност налазимо у полутами скока - и у глуво доба нешто нас наводи на камелеонско гошћење. Све што постоји могло би комотно да се укине (као што се многима свакодневно дешава) а да разлике не буде (мада то најбоље знају ти којима се то десило) - али ко би онда ноћу био у завери са једном, а дању са другом страном неба? Смењујући се (у коректно пригушеној грозници), ноћ се дана клони тако што му се представља на услузи: у некој врсти опхрваности доследношћу, ова два доминантна стања ротације (остала се секу у све нагнутије кришке) имају за задатак да се не истопе у праскозорном хризолиту (жутом топазу правилног угађања), ни не замрзну у одмереној вечери (чаури пуној хладног пепела).

И дању и ноћу, наиме (а највише између, кад није ни једно ни друго, нити се хлади нити врије), константно се намеће утисак о апстракцији страсти, од које су и направљени сви наши романи, са увек истом причом и никаквим наравоученијем. Entremets.

Дубоко Црвено и Превртљивост

10/20/96

Упорно лишће, лоза, Vitis, копнена Zostera marina, савесно прострта уз зид од цигала када се погледа у леву страну кроз кухињски прозор, одједном се (у нестрпљивости - постепеност нам се одавно измакла) сталожила у дубоко црвено, од згрушаности бордо, са очекиваном мером (не претерано наглашеног) успињања кроз безазленост значења, благотворност пијетета, у маслинастост порекла.

Као да се баш на ову годишњицу ослобађања Б.-а (у коме су, пре 52 године, и моји родитељи учествовали (премештени, од тада, иза циља и тог, живописног, и осталих, досаднијих јуриша)) цела ова страна зида (побакрена нахереним жаром) истиче у дубокој нијанси ΚΑΒΑ ΠΟΤΑ, у повезаности између ондашњег (урбаног) догађаја и бикарбонатске опчињености самоходне биљке (каталошки рашчлањене артерије опште жиле) метаморфозом из обмањивачког јарко зеленог у преданост дубоко црвеног. (ΠΑΗΤΕΡΑ: упад у мачку доба, немоћ да се (из времена) гипко искочи). И пошто се онај град изменио (мења се) у једну а ова, симболична биљка у другу страну - сваког Октобра, када је најпотребније, она је све дубље оваква, он све блеђи онакав. Док се ово лишће згрушава у све тамније (црвено), у оном месту боје су све лакше и превртљивије, укључујући и најлажнију - црвенкасту. Док поворка из биљке као један корача преко цигли у учвршћеност дубоко црвеног, у оном граду преко онолике превртљивости прелази се као преко гануте прилагодљивости, скакутавост се одобрава више него журној веверици. ("The managers of the bank at Genoa have been represented as a second kind of senate - Сефови банке у Ђенови представљени су као други сенат", Addison). Vive ut vivas.

(Овде, око ове зграде, веверица налази све што јој је потребно за данас, тамо не би могла ни патетичност). Vivere est cogitare.

Наравно, Б. није никакав изузетак - само је, овог упоређивачког јутра, под већом пажњом ботаничког скрутинизатора (попрсканог, додуше, пегама бое): из ваздуха, и даље (сво време), виси пепељаста простота смисла (њуше прецветали ослободиоци страсти); само се ова пузавица (vinea) претворила у тамно црвен цвет из пажње.

Као да се потврђује стара истина о повезаности на даљину и време тако различитих форми (од садржаја ионако нема ништа): пред нашим очима повезује се (када се погледа кроз кухињски прозор са леве стране, кроз предодређење као кроз претходност) ратни циклус (1912-1915) Надежде Петровић (1873 - 1915), сликарке и хероја (жене која је 12. Октобра 1908. године страном, Аустријском разбојништву одговорила прихватањем бачене рукавице до "извојевања силом назад оног што је отето" или до "поносног и славног изгинућа"), са продором ослободилачког тенка преко разроване Славије, пре више од пола века, по такође гусеничном, дубоко црвеном трагу Пете бригаде у који је, овог тренутка, цела та машина, са имагинарном посадом од ћутљивих ратника, униформисаних тинктуром Роса, најзад смирено капнула, као у пут око згрушане славе, ЗАМОК од заставе и ветра, uberrima fides.

* * *

10/21-25/96

(Слика и Оквир). Опхрван (у овом углу) практично ничим, разгледам му ткиво (ничему). (Пре неухватљива него ухватљива, подједнакост ничега не да се лако. Замиче за зид или се подвлачи под демагошку утеху - истиче јабуку раздора између доследности и противуречја: КАНАТ или το ψαλιδι).

Пред зреле године тишине ђачки је искочило и пита их за савет извесно непрестано брујање. Како то да се у кухињи и ходнику чује слабо, а овде је значајно расуто око носеће конзоле? (Мора да га производи неки квар у соби. И још кад је празна наравно да са његовом упорношћу није пожељно имати посла. Ultra licitum).

Сем та два, тојест једног (брујања ничега, ultra vires), ништа друго се (већ Ѕ сата) не најављује. (Можда рачуна на замор овако пастелног тандема, чека на дискретно (или директно) одобрење да се и оно огласи. Таква врста смене доста је честа!).

Чује се, значи, мрежасти пулс парафинског часа. (Као кад се круни напуштена жеља). ΗΣΥΧΙΑ.

Уредно се дижући из својих кревета, станари зграде губе обзир - стварају све већу ларму. (Углавном, употребљава се вода, de omnibus rebus et quibusdam aliis).

На улици нема никога - званично још није свануло. (Сунце излази за следећих (⅞)[(⅞)^-1] досадашњег чекања: где то, попут маслиновог уља на отвореном мору (unter vier Augen), официјелан садржај прегиба, оивичен уобичајеношћу навике, ствара жући ред?).

Значи, пола сата до сад, и пола сата од сад и све ће се увидети. НЫНЕ. (А шта ћемо са претворивошћу кротке ноћи у формалност документа о растројству двопева? Un cabello hace sombra).

Међутим, ваља се припремити већ једном (обући се, узети и судбину као шал у сопствене руке, ставити случајност пред свршен чин) и кренути на посао. (Искорачити из пагоде, стрести се ван ње).

Нема ништа од јаловог истраживања по угловима стана, колико год ригорозности се крило иза украсног гипса таванице. Надати се треба да ће и овај дан све довести на своје место (дим од цигарете у tabagie), макар му то не пошло за руком због оправдане суревњивости једног јединог оквира за сву ову слику.

* * *

(Истрага). Још увек мрачном улицом пролазе прилика (њен дух - non quis, sed quid), сазнање, и мачка (верна сенка месечине). Non multa, sed multum.

("Unpitied and unheard, where misery moans - Нежаљен и неслушан, где беда јеца", Thomson).

Мачка је покисла до коже (киша је од оних тихих и упорних збацивања са престола, несаломљивих и у паду уназад), прилика на рамену носи торбу (мора да је ђак, тојест студент, можда библиотекар (ΗΜΕΡΟΜΗΝΙΑ ΛΗΞΕΩΣ)), сазнање се предомишља: крије и то мало искошености, што му се изненада (непромишљено) указало, дешифровањем хроничне слабости вида. (Lavandula vera иза наочара јереси).

("Wings the blue element, and borne sublime - Окриљава плави елемент, прочишћено изнесен", Rogers).

Да није замраченог (покислог) праскозорја, и ова (три) дела једне мистерије (недвосмисленог постојања мобилисаности, упућености у штаб) јасно би се указала на првом кораку - овако разносе празну причу (позивају на истрагу). Malentendu.

(У случају изненадније појаве, исти делови почетка (фрагменти јутра, ПОЗВОНОК, locus sigilli) урезали би се иследнику у сећање као нешто бизарно али и равноправно са осталим могућностима (евентуалним резултатима) истраживања прикривених особина тројства. Nemo solus sapit).

Таква једна истрага своди се на то да забележи сваки детаљ без стида, огради се од апсурда али и постави флексибилно, остане на нивоу скромних преокупација малог места (паланке и њене, по Радомиру К., филозофије) али и одржи пријемчивост за друга (могуће сумњивија) тврђења о сврси велеграда (његовог, по G. Gershwin-у, Американца у Паризу).

Истрага - уходан систем безвлашћа, где се не зна шта је узрок а шта последица, и да ли се (она сама) према општем добру опходи са дозом слатког нереда, или државне љупкости и шарма. Ita lex scripta. Све док прилика (ено је, пулсира (nosce te ipsum), замиче за стрмину улице у питању), притиснута описаним сазнањем али, са друге стране, умекшана батом упорне мачке сразмерне улози црног тигра (in utramque fortunam paratus), не одлучи да се истрази подвргне до краја не допустивши, додуше, њеним резултатима да јој угрозе пењање по смислу (in vacuo), макар се радило и о тако прозаичном друштву - једној мачки и једном сазнању (nugæ canoræ), принетим у циљу маскирања истраге о саучесништву самца у угаоном постављању сцене недосежности, пуне лаког хода крунског сведока релативне истине о апсолутном испуњењу очигледних ствари.

* * *

Отварањем и другог прозора не решава се ништа на брзину: прође дуго пре него што кроз собу почне да струји ваздух - кочи га неверица због дрског поремећаја постојећег стања, гравитација радијације, АСТМА. (Можда сам непажљив, помислим). Па ипак, прозор који обично (рутинирано) отварам, уредно чека на други - након првобитног неповерења, почињу да се удишу преко четвртастих плућа. (И једном и другом све је отишло на то, пнеуматику - рам им служи за дисање, иако ми мислимо да безбедно гледамо кроз тај квадрат).

(Ο πνευμονας - кров од сламе, шаше, зидови у кисеонику).

Струјећи од једног до другог прозора, нешто као да ће да слети али не слеће, лишава се другог истрајавајући на овом путу (стишава се у замамној растргнутости Azrael-а, анђела смрти код Мухамеданаца и Јевреја) - обедује док се завештава смарагдној поучности Auster-а, Бога јужног ветра.

Успоставља се пролаз између споља и унутра (одроњава се нечији задњи дах, притом се штеди, као да му је сав иметак).

Опрезно па једнолично: самилост се пребацује преко главе. (Док један прозор удише - други издише, и обрнуто).

Као одомаћена, блага звер (навикнут осећај услуге) - између два прозора ваздух се носи сам са собом. Добивши шансу, користи је до краја. (Aurora, Богиња јутра, сече са Истока на Запад, не стаје ни у подне - увек је негде зора). Крчи (додуше празан, пун само себе) пут, али прави и нове стазе - завлачи се у ноздрве зида. (Још мало па ће цела просторија да се купа у њему. Froides mains, chaud amour). На крају дисонантан, проток је почео безазленије, гестом двосложности (отварањем и другог прозора). Front à front.

(Шта би са овом собом било да је учињен какав драстичнији потез, када се ваздуха напила за минут, два? Furor arma ministrat).

Тако незнатно струјање (и толики поремећај до малопре савршеног реда) може да се објасни само нечим унутрашњим, конструкцијским, концепцијом учвршћеног становања између прозора у зидовима од ваздушне струје проузроковане непажњом њиховог отварања у ефемеран (кратковечан) сутон, двосмисленом пуноћом духова/прилика невидљивих кроз један и видљивих кроз други од два пролаза у исто.

* * *

Окорелост прети да постане навика - толико је јака издржљивост коби (примећује онај о коме се ради).

Помисли како овако даље више не иде, одмах затим и сам улази у зрнасту фотографију света (придода зрно, το κυμα).

Некад је причао сам са собом - сада ни то са жаром. (И ту се докопао реда: не троши речи на себе).

Осврне се по соби иако му се њена поставка више не чини тако испраном и хладном - пре је налик на експозицију постојане чврстине, сликовито поплочавање неумољивости, amour propre. За нову промену (и са горег на боље) све му је теже да се одлучи. Када би могла да му се уручи решењем, да он у томе не учествује, била би оправдана и подношљива, мисли. (За то време, пун церемоније циља, воз који је већ описао опет му улази кроз прозор (95dB ч 105dB), пун разложности резултата у вагонима јасноће).

("The day begins to break, and night is fled; Whose pitchy mantle overveil'd the earth - Свањива, ноћ бежи; њен смоласт плашт земљин вео", W. Shak.).

(Научило га је бар нечему ово преиспитивање стила - нада се док се упућује у гранични склад,   3). Мери разлоге за и против, грозничаво обилази око њих (разлаже их на сумњиве и стварне), анализира (како се то сувопарно каже) животни пут - (а стварно) повлачи се у лепљив стицај околности. Нити му се остаје нити иде: речи цеди кроз прсте у врећу испред зграде до пола пуну лишћа, допуњава је деловима несвакидашњег боравка са достојанством ишчезнућа упркос раној појави сакупљача разлога. Данас им је дан: опало лишће односе у вис, дане изгореле у ишчекивању чуда обликују хидрауличним алатом запремине коцке, демонстрирајући одрешитост неминовношћу промене, постојано и вредно (æquabiliter et diligenter).

* * *

(Сан - 5). Знам да сам се пробудио у два (погледао сам на сат тада, у пола четири и у пет до пет, и сваки пут заспао), да сам устао у пет и десет (када обично устајем), и да се сећам само задњег сна (дугог петнаест минута) иако се, као што се види (и као што се очекивало), десило знатно више, à pas de géant.

Стигавши, дакле, експерименталним авионом у беспрекорну земљу егалитарног манифеста (Epiphaneia, τα θεοφανεια), пошавши ка белој соби на четвртом спрату на начин на који се иде у чељуст осунчаног хотела (a vostra salute, à votre santé, a vuestra salud) и, не крочивши у њу него сишавши у приземље, ушавши у аутобус према нечему важном (ПОЗЫВ), несталом већ код надвожњака, обревши се на путу утилитарних возила пред којима се попустљивост журно склањала у страну, укључујући скокове нашег човека, наше жене и нашег детета у нападе говора на нашем (Српском) језику о нечему што сам се правио да не разумем (ειναι επικινδυνο?) иако га је био пун часопис за прелиставање до проласка уредно одржаваног путничког воза са шест вагона, застакљених по десној страни прозорима одобрења по коме се ишло споро, скоро смерно у задњу станицу композиције за спавање састављене од Гошиних вагона пуних гвоздених кревета, војничких ћебади и фланелских јастука у време буђења спавача једних мушкараца других жена у разним фазама живота у којима трљаху очи пуне представе како од спавања нема ништа док су у питању озбиљне ствари видљиве кроз прозор/излог задњег вагона у форми дечије собе са повећаним играчкама за крајњи узраст дива (consule Planco): медвеђом кућом, слоновском мацом, златоносношћу разумног понашања онога што се у предметном вагону налази као дете чији се говор (НРАВ) не разуме мада багателан у смислу описа трзаја стрелца на сцени гоблена пуној уредности одраслих учесника експедиције упућене у изломљено време по могућу помоћ (aide toi, et le ciel t'aidera), граматички спокој серије слика од пет до пет до пет - и десет.

* * *

11/04-07/96

(Од Новембра До Новембра). Тако неосетно у Новембру (једном ногом у Октобру): као да тражимо оправдање да се све настави тамо где је стало (Sch'dy - Annapolis - Baltim. - Wash.D.C. - Sch'dy). (Још кад би се заокружило у неизбежност, маринско свргнуће Атлантске карике, наручену НОВОСТЬ).

Овако огромно, а тако нејасно праскозорје. Види му се побољшање, не и савршеност. Припрема се за замах, склапа над дивљим гускама. (Да их припитоми - не може, да им буши чело - на врх јата се намешта).

Ово је месец од кога је, пре годину дана, све почело да се разлаже до дна. (На њему - уходани састојци неутралности хране пажљив врт без боје, уклањају знаке ревности, ΜΗΝ ΠΑΤΑΤΕ ΤΟ ΠΡΑΣΙΝΟ).

Савесна јутра као што је ово ништа не препуштају случају. На све опомињу, свачему се завлаче у кост. (Не упуштају се једино у сопствену неизлечивост).

Новембар је увек тако скроман: рачуна на скривен значај. Gradus ad Parnassum.

Умирује напрасност, прекрива посрнулост, као да се ради о пасажима кроз вечиту уредност. (Једино што је у томе вечно, за то време брижно опада). Honi soit qui mal y pense.

Случајно кренувши из овог месеца у друге (ни један не додирнувши више од опасног убода), после целог круга опет смо у њему - све је као и пре, само се сумња повећала, чак и у лековитост оштрог захвата.

Можда је све требало ублажити - испречити оправдање пред хитар скок осуде, кренути изобаром (линијом непроменљивог притиска), употребити сладуњавост и патос (homo sum; humani nihil a me alienum puto).

А опет, да све ово није бурно изгорело од Новембра до Новембра, нико не би био доведен у ситуацију да се са нама опрости на равнодушан начин љубоморно чуваног (не лако стеченог) благостања круга (gradu diverso, via una) - изданка правоверности спокојног мишљења несносне позлате у знаку видре.

* * *

Тако добро познат пут између два места (Sch'dy, Wat.) изазива питање (упада у чудо): како то да од једног до другог не доспем тренутно? Напротив, узме ми седам до осам сати брзе вожње, без застоја, у једном правцу. Пре годину и по дана, у интервалу од неколико месеци, добио сам три саобраћајне казне због брзине. (Οριο ταχυτητας као покретна мета).

(Растојање се увек испречава као задња опомена дрскости).

("Huge hips of slain around the body rise - Велике гомиле сатртих дижу се око трупа", Dryden).

Мислећи о такозваном познавању нечега, налазећи сопствену сенку у универзалном одразу успешно замишљене слике фактографског места, аристократске ситуације или патрицијског дрвета - нестрпљиво се понашамо, сувише смело (бучно) најављујући једнину двојакости, in loco parentis.

Двојакост: ништа није онакво какво је било остављено да се преиспита за нашег одсуства - гледајући га, преко тог недостатка прелазимо тако што га пренебрегавамо, скоро му праштамо. Grosse tête et peu de sens.

Свако место у коме је био, вуче за собом док га не заборави (његов описивач). А када га, и поред ревности, заборави, странице му испадну из руку, пресамите се од прашине (ПРАХ), напију јој се талога.

Остаје му да се и из овог места повуче (да венац становања баци низ реку Mohawk), да се на прстима искраде пред слаткоречивошћу, упути у нешто разумније и блаже (ратом срушену кућу, прилагођену разумном бескућнику).

Тим потезом решио би се двојства, склопио уговор са подношљивошћу и једног и другог места (о којима је реч), слегнутим у исту, оригиналну тачку - фосфорни еквивалент проиграног поверења неког већег пута: gnothi seauton.

* * *

Неописиво: И неописиво је у чуду - неописиво а савршено! (Иначе би се тешило каквим таквим изгледом - описиво, представљено као РАЗРЫТЬ).

Отезано положајем свеца, прекривено лакоћом грешника, маслином (η ελια) у степену прашка.

(Милозвучност Марса - планетарна нерешљивост Gustava Holsta).

Закопано у очима пса еутаназијом љубимца (Max: "The kindest wish of my friends is euthanasia - (И) најдобронамернија жеља мојих пријатеља (тек) је еутаназија", Arbuthnot), чином лаког одласка са ветром. "Winter, oft, at eve resumes the breeze - Зима, често, пред вече настави поветарац", Thomson.

Који год правац да заузме (у ком год смеру да се упути) - костимирана допадљивост му се (неописивом) намеће уместо голе истине.

Све блеђа боја неба опомиње га на концептуалну константу. (Naturam expellas furca tamen usque recurret). Јутро се, чињеница је, и пред њим успоставља, али се и обуздава пред толиким могућностима, од којих је свака право мало усхићење ничим већим од овога сада.

И на (формацијском) крају је неописиво: у прегрштима лажно се бистри - расипа кроз клавирски рад Malebolge-а, осмог круга кажњавања у Дантеовој конструкцији од десет понора (lasciate ogni speranza, voi ch'entrate). Учествујући у деградацији (ентропији) динамичког система у коме се активности пре банализације купају у повољном светлу [текући однос људи и аутомобила, курзивна пословичност сијаличних светала по неизлечивим кухињама чежње (mauvaise honte и mauvais goût), убрзана углађеност хрта, птица као вежбалиште крила] - неописиво се не може повући а да не остави недовршен утисак приликом описивања.

* * *

(Хир и Чуђење). Лако презревши тај део живота, пунимо се његове коби. (Све што се хорски потпалило тамо, довршило се у соло ломачу овде). Огрубевши, из једне упадамо у следећу несмотреност. (Omne solum forti patria).

Лакоумно затирући (највиша форма ревности) тамошњу могућност, оправдавамо овдашњу марљивост. Ohne Hast, aber ohne Rast.

(А шта ћемо са пљачкашким наступом мелодије речи?).

Смишљамо ново решење употребљавајући старо лукавство - предају (као да није стварна, olet lucernam). Ништа не испуштамо из вида (најмање крхкост стаклене баште, кровом одсечене од Hyades, ћерки Atlas-а, постављених на небо у сазвежђе Taurus, да предсказују кишу тако што се, изјутра, дижу заједно са Сунцем).

Да би се заобишла, прескочила или на други начин уразумила тако дефинисана осећајност гуме (гипка осетљивост тигра), потребне су године предане неге које су, међутим, тако радно прошле.

(Побегавши од свега дошли смо само овде, у симетрију зидова као теорију стана, површину собе као интеграл пута, МОЗГ). Овде се носимо са самоћом (Γεια σας), тамо смо се гнушали гомиле (Αντιο).

("The hypochondriac, melancholy complexion of us islanders - Тај хипохондарски, меланхолични састав нас, острвљана", Berkeley, при чему се, овде, под острвом подразумева соба).

И у једном и у другом случају, суочење са одмереним кораком силовитости остварује се подједнако кажњиво, расте као раније описани цвет из Hyacinthus-а, момка кога је грешком, бацајући диск, убио Apollo и, дирнут, учинио да се на цвету налазе речи AI AI, узвици потресености.

Тамо - у познаничкој сигурности, овде - у познанству са самим собом. (Omen faustum).

Оно што смо напустили превише смо казнили сопственим хиром - као паук над другом мрежом касно се чудимо што се и она од истог ветра цепа.

* * *

11/08-10/96

(Духови). На пресеку дрвених врата (као и на оним, у претходном стану), нешто се испрсило, онако тешко. ПОМЕХА. Две су прилике, (истом онаквом) наглом обрадом дрвене плоче исечене и ту, на површини врата, у трајном дослуху остављене: једна другој окренута лицем, већој се виде леђа, десна нога и десна рука (коса јој прекрива друго), мања је прилика мање и јасна, (тргнута уназад) гледа преко веће као да води разговор са вољеном планином (предаје јој се као дивокоза, parfaitement bien) - на тако нешто све то личи, ПОПЕРЕК. Недостатак слике о континуираној пажљивости у празном стану, човека, хтео не хтео, окомљује на ова врата удаљена три метра, на сцену у спљоштеном дрвету удаљену некако мање: на површини дрвених врата, као на прелому поставе сезонског капута, постојаност се, разбијена на питања без одговора, повлачи на заслужени одмор, par ci par là. У ткиву (материјалу, попришту ствари) иза границе (столарског покајништва), две прилике се описано коче, у неоснованости им успева само сталожена мисао, за паничну нема ни времена ни места, omnia ad Dei gloriam. Два света на судару: преиспитивање међусобне везе, спојне тачке и подношљивости канала врши се гребањем по лаку - γρατσουνιζω (и ова врата су премазана истим, стрпљивим лаком, omnia bona bonis). Тако се и чује тај мали немир формализма (omnia vincit labor), увиђавна шкрипа замишљених средстава за умирење која прелази у порозност премаза ћелијске разгранатости прилика са описаним особинама, природно индукованим појављивањем истих духова, у другом стану.

* * *

(У Очекивању Торнада). Драматичност неба потврђује правило да је за сваку узвишицу постављена представа, прорачуната силина, измерен степен неслагања, одређен канал грома. То може да изгледа и као невољни пристанак на поделу власти: на 10 до 15 миља у правој линији од Appalachianско-астраганског, планинског крзна (само наранџастог на југ), нешто се благо назире преко укроћених брда - топао ветар нагриза им врх без потреса јарбола Argo-а, брода који је превезао Jason-а и његову дружину на Colchis, у потрази за златним руном, и затим се, празан, вратио на своје место, између Великог Пса и Јужног Крста.

Узвитлало се пре два, три дана - и још увек чека се торнадо, ПЕХОТА одозго. Иако је у овом крају редак, топлом ветру са југа (увек се тај појави као задњи спас) судар са северним значио би много - оштра појава торнада (резултата судара) предвиђа се да би се (и ово) правило оверило изузетком. [По златној кашичици за сакупљање цеђи савремених минута (кобајаги мешајући чај), накупила се рђа indogen-а, комплексног радикала, C₈H₅NO, основног састојка индига дана: толика истоветност а такав, задњи час за разлику].

У ишчекивању торнада ствари се превише драматизују (нарочито овде): надјачавају се полицијске и ватрогасне сирене (ΑΣΤΥΝΟΜΙΑ као резервоар η πυροσβεστικη υπηρεσiα), журба се представља већом него што би требала да буде. Jeu de théâtre.

(Врше се припреме за локалну свечаност, рекао би необавештени путник, од све ове буке и галаме не разумевајући ништа и помисливши како се, можда, ради о Indo-Hittite-у, хипотетичном језику из кога су, према најновијим истраживањима, настали Индо-Европски на једној страни, и Hittite, хијероглифски Hittite и Luwian-ски на другој). На површину испливава замућена страст, бистре се контуре (док се руши равнотежа) супротстављених сила, ухваћених на делу (дувају један на другог Север и Југ). Као да је стигао обећани час - усхићење ваздухом (као самим собом) све је видљивије (још једино је преостало), страх се показује недостојним овако повољне прилике за подвиг. Коначно ће се (актери одоздоле) голим рукама ухватити у коштац са појавом вредном борбе - за досадне кишне дане остаће тек реч, две оправдања, lapsus linguæ. Учиниће се све да се дође до експлозивног краја, до смишљене освете над неподношљиво сталним, непокретним истим, све док га (и њих, учеснике нагле струје помпе, заједно са њим) на други бок не превали онај стари дремеж, lapsus calami.

* * *

(Taco Bell). Реч је о "ланцу брзе хране". Притом је, наравно, несувисло давати било какав, позитиван или негативан, коментар о тој врсти ствари. Њеним помињањем све је речено, ни добро ни лоше, ни подстрекујуће ни одмагајуће, ни за ни против - самим тим што постоји тај се појам равноправно сврстава уз све друге (мање или више ефемерне) регистрације свести и (код гладних и навикнутих на ту врсту хране) - стомака. Age quod agis.

Али опет, (и ту се његово површно оправдање наслућује) овај ланац, Taco Bell, мање је посећен и за толико је комотнији од оних више извиканих, тако да, ако негде већ требате да свратите, а пролазите поред њих (они су увек у гомили, вребају здружено, један до другог (заједнички) пластификују главну улицу која се зато зове Main St., или State St., или 75-th St.), у њега је некако још најбоље ући - ако ништа друго натписи за храну мање су јасни: скоро да стидљиво нуде и нешто, додуше ефикасно и уредно спраног, латинског мелоса, a prima vista.

Ја обично узмем 'Taco Supreme' - заједно са кафом, кошта $2, (трансакција вредна улога, сем што је доказ његове истинитости) - незгодно ми је да седим читав сат не наручивши ништа, особље и њихов шеф (кицошки заглађен, вижљаст газда - humanum est errare (hominis est errare)) могли би да помисле како немам ни за то, а опет ћу навратити. (Дођем ту сваких два до три месеца, сачекам сат, сат и по, док у оближњем сервису промене уље у аутомобилу).

И тако, ушавши у T. B., тојест прошавши, са одговарајућим презрењем, поред његових конкурената (P. H., M. D., и B. K.), седнем у исти ћошак (човек има ту склоност - поистовећује се са некадашњом одважношћу, сада већ искуством), погледам по просторији, углавном је полупразна (понекад сам и сам мада се, ако је подне, ускомеша), обично видим више муштерија напољу, кроз прозор, колима стају крај тамошњег шалтера, брзо узимају и односе наруџбину, решени за тај дан и те бриге. (Ти немају времена ни да седну, или им се унутра не седи, у сваком случају њихова храна је двапут бржа).

Али, и као увек, то је све тако споредно и, како је већ речено, излишно га је карактерисати или било какву теорију развијати о њему ("ланцу") јер - сви смо ми догурали до овде докле смо догурали и, уколико нам се нешто не свиђа, не преостаје нам друго до ћутљиве решености о неучествовању. (Као што, пре неки дан, већина становника ове земље није гласала).

Реч је, значи, не о давању оцене и категоризацији Taco Bell-а (још једне машине, или неуверљивог изузетка, у мору сличних), него о есенцији овог, радијалног угла (у коме, како рекох, кад уђем седим), у једном од толиких кракова суштине. [Наравно, као код хидре/полипа, ти се краци, заједно са конкурентским, протежу по оном другом, муљевитом дну, где стално за нечим ронимо (hiatus valde defiendus) а никако нешто да изронимо]. У том се, значи, ћошку налазе столица и сто (пластични али уљудно пребрисани), један прозор иза леђа, други лево, hôtel garni. Из звучника са плафона (као из радиограма небрижљивости) нешто пева, свира, тојест рекламира хармонично постојање сврхе (од свих тих радио станица није јасно која је вајда и шта им је циљ), такође одатле, са таванице, врти се вентилатор - претвара Hertz-е у обртаје у минуту, нити касни нити жури у свој, машински вир.

Довршивши јело и кафу и, тако, оправдавши своје присуство овде, могу да чекам да сат истекне спокојно, мислим. Hic et nunc. Чак, са мало више уживљавања, могу да се поистоветим са разбибригом, тријумфално сведеном на необавезујућу баналност, или бар (и напокон) на ништа важно. (Horresco referens). За сада се све одвија конвенционално (у овакве ситуације умеју да улете умоболни и пуцају у загрцнуте патроне и запрепашћено особље), не ремети се благост опуштања, замор нормализоване конверзације гостију, све је и препуштено случају и није [препуштено је када је особа која једе већ сита (hors de combat), а није док још једе - тада и гледа неповерљиво (hors de la loi)], и мада се, уз равномерне откуцаје сврсисходности, таложи и недостатак неког дубљег смисла - коме је, и то овде, још до њега? (Η φραση!). ("Demoniac phrensy, moping melancholy - Демонска јарост, цмиздрећи меланхолију", Милтон). Иако се чини сасвим у реду (и то и јесте), оволики спокој вероватно је резултат једног већег потреса, поремећаја негде другде (Slavdom, Slavs collectively - колективитет Словена, могућ је пример, СРЫВ, hors de concours), једино што се никад не мења јесте нулти баланс тојест средња вредност присуства и одсуства (скоро заспавши, помислих), коначно, можда седећи овде ту ни не седим него се љуљам у рају (hors de saison) тојест избегавам пакао (hors d'оеvre) ма како драстично то звучало или личило на преувеличавање овако замишљеног живота, споља пуног трактата о оданости занату муњевите исхране а изнутра светковине црвеног јасмина изнад стања глади.

Годишњица

11/11-13/96

Годишњица - а до јуче све је текло по старом. ПЕРЕСПАТЬ.

(Настави ли се јутрошња напрасност (ΣΥΝΕΧΗΕ ΠΑΡΑΣΤΑΣΗ) разлога за обележавање самачког расипништва скоро да неће бити. Шта се то обележава када се једно од другог не разликује више од сумњиве смене? A capite ad calcem).

Време смешта све на своје место - каже се. А где је сместило једноликост закључка? Ad referendum? Како може да се истакне, запази и, најзад, обележи нешто што се сувише лепо понело према празнини - чак се у њој беласа, alere flammam.

Склоност ка обележавању проистиче из делова напабирчене душе: надају се уједињењу на тачан датум. (ПРОК). Са сваким захватом и даље на растојању, уредно и кратко дишемо, пун капацитет чувамо за преломни тренутак. Утврђујемо да је то онај који обележава (заокружава) период времена од одређеног дана у једној години до истог у другој. Као да сви дани између, пре и после немају са тим ништа.

Страст ка обележавању, колико год пуна неопходног симболизма, у основи је, зато, пуна грешке, ПРОКАЗА.

Равномерни дани, рана јутра, неподериве ноћи (и ломљиви сутони) са некаквим почетком и некаквом скалом сувише су на ти, да би од ова два задња требало очекивати чудо. Нити се њима шта означава нити мери - осим канапа произвољне дужине. Alter idem.

Али, ако би их прећутали (годишњице, a die), ако их не би обележили (подлегли тој врсти надахнућа, τωρα), не би се подвргли лековитости заокружене меланхолије пажње, резултатској уредности годишњег помињања онога чега 19 година, родитељски попут мајке нема, годину дана подвргаваног речитости тамошњег циклуса ствари.

* * *

(Међувреме). 6:03, уобичајени станар у уобичајено време одлази на посао - не морам да гледам, довољно је што наслућујем (кроз десни прозор, замагљен мраком и упорношћу, НАСЫПЬ). Chacun tire de son coté. Нема шта друго да буде, уверавам се, примећујући да сличност вреба на сваком кораку (ни данас нема разлике са јуче); ΑΝΑΚΟΙΝΩΣΗ: можда ћу да сложим (вратим на место!) две три књиге, разбацане папире, НАСЫПАТЬ, подршку затеченом стању невидљивих судова (навике надева), мир стропоштан (низ кров куће преко пута) у све блеђе двориште (ако и оно нестане - неће имати шта да се коси на лето). Оволики потреси а тако мало буке (као да ради само maxilla, горња чељуст, а доња вилица чека), не чује се ни преовлађујући став а толико се рачунало на борбу мишљења. (Con dolore: да ли је могуће да је крајњи резултат увек (тачније: непогрешиво) тужан, или се ради о нереалним очекивањима и недостатку заразног смеха?). Још мало па ће свањивање да ухвати маха (само да сруши задњу препреку, као главни јунак из стандардне приче), склопиће се предност у понуду (извршиће се размена са дневним светлом) - скоро да ће се превазићи журба. Che sarà, sarà. ("Masking the business from the common eye - Скривајући посао од обичног ока", W. Shak.).

Незграпно гнездо, НАХВАТАТЬ, све уочљивије на врху све голије гране (док га је, једро, лишће лагало - упуштало се у, штедро, неимарство), вечито исти аутобус што у себи превози плаво неонско светло (пре неког времена инсталирано по налогу најновијег менаџера за пласман и продају суштине али, чак и то, светлосни ο συνδεσμος, слабо је кога намамило унутра): време је да се све заборави, а да се свега сети одједном је прошло.

Остало је само ово време између - међувреме, предвидљиво мада са нејасном предношћу ваниле (cordon bleu), ни необично ни проста потврда прегнућа, негде између амнезије и открића, довољно мало да се не проглашава већим него што треба спасом.

* * *

(Ствари и Време). Ствари уредно ћуте. То што су разбацане (по поду) не супротставља се реду, чак се са њим слаже - од првих корака (ΟΡΟΦΟΣ) до венца око главе (ореола биљног завршетка, ΑΡΧΑΙΟΛΟΓΙΚΟΣ ΧΩΡΟΣ).

Списак ствари (канцеларијског материјала, углавном: маказе, лепљива трака, бочица с' течношћу за исправљање штампарских грешки (stratum super stratum), оловка, шешир, застарео календар, ПРЫТЬ, свежањ исписаног и гомила неисписаног папира (еx officio), две мале, округле звучничке маске за звучнике Blaupunkt RL 5429 - без њих самих - слушање ничега аксиоматски води нечему, ex necessitate rei); може му се придодати нешто новина и књига, додатна тишина застарелог садржаја првих, тојест номиналне виспрености других.

(Обистињење сакупљачке страсти, мир утеловљења, уствари РАЗРЫВ).

Сакупљајући предмете (пуне згодних мисли), слажући их на полице или их остављајући на поду (да се сами снађу, ex mera gratia), имајући са њима известан договор о размени тврдокорности (дружећи се са њиховом непорецивошћу), управљамо пажњу на подршку макар тога - подстрек њихове непомичности (сред оволиког превртништва и колебљивости), занемеле среће (од толиког открића никоме није пријатно док ћути), коначно: осећања припадништва истој, лажној дуговечности, ex opere operato.

У њој се предмети (расплинуте ствари) и време (тихо отпадништво) у једном слажу: нити је време ублажило ствари, нити су ствари очврсле време - једно се другим поштапа као квадрат кругом, прелази из оштрине у заокруженост принципа, геометријским резом времена у ствари.

* * *

11/14-20/96

И поред тога што су ролетне на прозорима подигнуте, ништа се не види - сувише је рано за олако замишљену пропустљивост. Не помаже ни отварање једног од два прозора (распарена СЕРЬГА) - осим што се не види, не чује се ништа, не долази на ред од отписаних душа.

Не видевши и не чувши их (разлог и суштину), иако се време одлуке примиче, мора бити да су се (опет) успавали, мислим. А опет, ни то није случај јер би им се чуло дисање, а на лицу видело спокојство. (Мада је могуће да их је, уместо спокојства, у сну ухватио немир и да не дишу док га се не реше). (The king hath found / Matter against him / That forever mars / The honey of his language - Краљ је пронашао / Ствар противну њему / И заувек заратио / Са слаткоречивошћу" , W. Shak.). У сваком случају, за сада их нема а треба донети важну одлуку. И без њих (разлога и суштине), она не сме да буде безразложна и мора да се заснива на есенцији. Као што (у овом тренутку, πρωι-πρωι, πεντεμιση) неко струже лед са предњег стакла аутомобила (пре него што пређе на остала), а мотор аутомобила му за то време ради (загрева се), тако и разлог и суштина морају да чине логичан и ником сумњив пар (макар прерушен). (Попут Hiawatha-е, у Longfellow-овој "Песми Hiawatha-е", и његове (Индијанске) девојке, касније жене, Minnehaha-е). Потпуно подигнути застори на прозорима (и један од њих отворен до пола) сасвим су довољна цена за њихову појаву (чак благородност и, што да не, смерност) а од њих (разлога и суштине) ни овога јутра ни трага ни гласа не рачунајући, наравно, оне лажне. ("Some cheats have pretended to cure diseases miraculously - Извесне варалице тврдиле су чудесно исцељење", Porteus). А можда су обоје (разлог и суштина) сво време ту (у овој соби) били, али су се, искористивши прилику без ролетни и један отворен прозор, докопали спољне лепоте одлагања (СЕТКА и СЕСТЬ), поверовавши јој на реч како овако важна одлука може да се донесе без њих (solitudinem faciunt, pacem appellant), као да ће склад одлучивања сам од себе да се настави тамо где је престао да импресионира и сам центар неодлучности. Sottise!

* * *

Није нам јасно куд се дела (сва она) јасноћа али се не мучимо много: остатке ликовања трошимо као пуну замену, ВМАЗЫВАТЬ. (Грађевинарство као ОСОКА). Оштре обрисе оног заменили смо статистичким (средњим) вредностима овог, (Европског цврчка Gryllotalpa vulgaris, Америчким Gryllotalpa borealis), веровање сумњом, себе неким другим (stat magni nominis umbra). Од граничности мастила до писмености убеђења - прах креде; ништа од ничега не разликовати, дувало топло или хладно (souffler le chaud et le froid). (Пожртвованост претопљена у равнодушност, ПОКРОВ). Дани поређани као аутобуси, тако се отварају, тако затварају, сваког превезавши до његове станице, неодгодивости балсама, меморије искорачења (из овог у оно), sub rosa. Све говори о процесу који се понавља (о чекању истог, semel pro semper). Soubrette. Након периода смелих идеја и успелих преокрета, долази до неверице и разочарења, чак и Kwasind-а (карактера из "Хијавате"), најјачег човека који је постојао. (На самом дну, не доводи се у питање ни марвена послушност, servare modum). Али, увек нешто (поново) врије, припрема се за трку Ladas, антички тркач пословичне брзине. Збачено и згажено, јури према орнаменталном тренутку. (Прекида са посрнулошћу, пада у речитост, надахњује се описом слапа, γρηγορα). (Поправља писменост, предаје се књизи, αργα). А што се (ових година) чини нејасним и залудним, само је тактичка варијанта храњења све халапљивијег противника, нуђење ситости пре ударног бљеска. Soyez ferme!

* * *

Док покушава да се разазна, у човеку се повећава присила умишљености (смањује спонтаност бесловесности). Гледа (ослушкује) не би ли до нечега дошао, притом му ово, на чему је, измиче. (Не трпи једно знање друго). Осврће се по соби, тражи ново - а заборавља да завири под старо решење. (Све што је решио било је тривијално, све што није - скупило се под СОВОК и ћути, оправдава се пред собом). Одлази до врата, отвара их, затвара, пази да нешто иза њих не пређе у спокој (το πλευρο), или се на други начин скамени (ο καθρεφτης). (Овако се, то што је тамо, трза на сваки шум, више у негодовању него у страху: врста недодирљивости прокаженог свеца - tanto buon che val niente). Замишља сувишне појединости, даје им незаслужен значај (цурењу кухињске воде приписује бахатост исправног тренутка). (Tantum vidit Virgilium). Одвија филм у глави али га прекида у критичном моменту, враћа га у назад кад, и тамо, иста непрекидност избија из ствари, СОВСЕМ. (Tantæne animis cælestibus iræ?). (Диже руке од савршености дангубљења, спрема се на другу страну - само да је нађе). Није ни чудо што се све приказује боље него што јесте - правда се пред теоријом о хармонији и складу. Седа на кревет (или на столицу), добија на прибраности, или разумевању (на једном или другом, важно је нешто да га осоколи). Гледајући у тачку од које је све почело (vraisemblance), прихвата ризик (sic volo sic jubeo; stat pro ratione voluntas): позивницу за бал тишине одлаже на једну страну, све што бруји на другу, сам учествује у нечем трећем, као кап сажетом, tam Marte quam Minerva.

* * *

Поистовећујући своју малу, конкретну ситуацију са универзалном, општом (чак апсолутном), човек и има оправдање и нема. ("A lovely purple, which we can destroy or recompose at pleasure - Блистави пурпур, уништен, обновљен према жељи", Boyle). Има га зато што се његова ситуација извела из опште (ФАРА), али му оправдање нестаје пред незаинтересованошћу (досадом) апсолутне ситуације према тако брзоплето (и саможиво) изведеној његовој. Теши се нечим већим (tel est notre plaisir), приближава оправдање ("Distance of recognizance bereaves - Удаљеност лишава признања", Keats), а добро зна (иако можда не зна) да се векови слажу без мерења са његовим. (Као што је њему његов све (ХАТА), тако су њихови све њима (ТОРС)). Иде низ улицу (скамењује се у чуду), слути споразум (мири се са неспоразумом). (Уверава себе да ту нешто мора да има, али шта - ни сам не зна. "The difference between reason and revelation - and in what sense the latter is superior - Разлика између разума и откровења - и на који начин је ово друго надмоћно", Watts. На који?). Пребацује се од немила до недрага, надајући се загрејаној соби испод pediment-а - ФРОНТОН: одатле би се дало сагледати нешто умиљатије од пута у нирвану, мисли. Откида му се (пред очима) део по део смисла, све док му се не укаже тотална бесмислица без срама, једина она га схвата - уздржана слика чула. Tempus edax rerum. Није ни овде (у соби) ни тамо (напољу) а тако све мирише на радијатор и врбу - као да ће да дође до промене агрегатног стања полегнутости. (Η σοδα). Поредећи своју, искључиву/незаобилазну ситуацију са флексибилним зевом непомичне (опште), уствари се каприциозно понаша - још једино у њему (каприцу, тврђењу: Δεν ειναι τιποτα σοβαρο) налази предност (оправдање) за распростртост свега овога што се ледено ваља у увек и врело увија у данас.

* * *

(Споља и Изнутра). Испод горњег, прерачунава се доњи слој: остати (доле) још неко време или испливати (на површину). (И показао би се и не би). (ΡΕΥΜΑ и ΗΛΕΚΤΡΙΚΑ ΕΙΔΗ). (Да га човек пита, како рече Sandys: "Canst thou your reckonings keep? - (Не) можеш ли се држати (једне) рачунице?"). Два су лица - спољно и унутрашње (видљиво и невидљиво, АНТРАКТ и АРКА). ("They sat, recline, on the soft, downy bank damasked with flowers - Седе, наслоњена, на мекој, таласастој обали, декорисаној исто таквим, таласастим цвећем", Милтон). Приказује се спољно, унутрашње за то време прави план о безболном учешћу: из слика Yves-а Tanguy-а 'Извесност Никад Виђеног (1933)' и René Magritte-а 'Невидљиви Свет (1954)' прескаче у 'Видовитост (1936)' овог задњег (где, гледајући у јаје, постављено на столу лево од њега, сликар на штафелају завршава птицу) - одатле може лако да прелети на ову, спољну страну. (И оно би да прими, или бар подели честитке). Олако решавање скровитости - удобан повратак енигме у хол трезвености под знаком је питања. ("If people become discouraged, the kingdom of the unknowable may illegitimately annex parts of the knowable unknown - Обесхрабреним људима краљевство несазнатљивог може неоправдано да присвоји делове оног што знају да је непознато", J.F.Traub, у "Непознатом и Несазнатљивом (The Unknown and the Unknowable)", критичком приказу књига J.D.Barrow-а, "Impossibility: The Limits of Science and the Science of Limits - Немогућност: границе науке и наука граница", и J. Maddox-а, "What Remains to Be Discovered - Шта остаје да се открије"). Зато се (и оно што је споља, и оно изнутра) прећутно разумеју: за узврат оном што се све више крије, ово се све више приказује (suppressio veri, suggestio falsi) и обрнуто - за заслуге олаког приказивања овог (што је споља) оно (што је изнутра) побира ловорике, suo Marte. Куд год се погледа приказано је пола (спољно), друга половина (унутрашње) се слути. (Да прво није цело како тврди да јесте, сведочи друго - преполовљавајући га). Хитнувши само једно, равно је ефекту слабог оружја. (Telum imbelle, sine ictu). Довршеност два лица једне главе (стара грађа за још један, превазиђен роман, simplex munditiis) опомиње их, међутим, на уговор о дељењу признања, остављајући их да, тако послушни, и овај дан преспавају споља, пробуде се изнутра.

* * *

11/21-23/96

Далеко је до раздањења - добро се види једино самоћа (осветљеност рашчлањења). (Осветљеност ствари је њихова необузданост). Она је (самоћа) као један тих (и пристојан) недостатак, нешто што се, самим тим што непомично траје, на крају устали у кип. Тај се заснива на блиставом поразу, или јаловој победи. (Зато су сви кипови помало неадекватно испршени). Колико ко, у овом моменту, и даље живи за неки далек дан, толико му се верност рачуна у заслугу. Virtutis amore. Чак и да се окамени (да, као речени кип, мотри разлоге двоивичности), неће му се одузети ништа од резултата такве једне непомичне борбе (али ни додати). Spolia optima. Махинално устајући и понашајући се у складу са очекивањима, људи се упућују у данашњи недостатак тајне - аутоматизам и ћутњу заборављају као да их се, у овом (све блеђем) часу, лишавају. Јер, ипак, раздањује се (значи - иде на добро), а они укочено реагују на тако повољну вест. (Још мало па ће свако прећи у свој кип: spes sibi quisque). ("And fire their languid souls with Cato's virtue - И запалити малодушност Cato-овом врлином", Addison). Vixere fortes ante Agamemnona. Објашњење за непомичност предела проистиче из анероидне стене (концентрисан камен, без ваздушних канала,       ), али је тешко наћи оправдање за уздржаност једног, на крају крајева, сумњиво исклесаног става. ["Every error is a stain to the beauty of nature; for which cause it blusheth thereat - Свака грешка је мрља на лепоти природе (sic!); из тог разлога од ње порумени (sic!)", Hooker. Spretæ injuria formæ]. Сем уколико није (сумњиво исклесан став) проистекао из безмерног јутра као што је ово (НАТЕРЕТЬ), из неминовних околности са цртом непроменљивости (НЕГА), без сувишне патетике осим у кипу свакога од нас, teres atque rotundus.

* * *

Слабо се за нечим поведемо (кажемо да немамо за чим). Cavendo tutus. ("Yonder faithless phantom - Тамошња варљива опсена", Goldsmith). КАПКАН. Презревши парадно решење - остаје нерешивост, згодна тачка да се стане и погледа у назад. (Doux yeux). (Дошло је његових пет минута). Назад као заслуга непознатог и нерешивог - кршење навике омиљен му је поступак, dorer la pilule. ("The faith of the foregoing narrative - Веродостојност претходног причања", Mitford). Εχτες као преполовљавање данашње лажи. Погодан тренутак (на помолу изражајности издваја се утисак о орлу, КОМЕТА), а толика нејасноћа, ПОТЕТЬ (кад ћемо, ако не сада, то себи да признамо). Не поводећи се ни за чим (препустивши поводљивост корацима кроз багрем и плот, en rapport - допуштајући себи само сценску слабост, надокнаду за поремећен склад), сумњајући у лако и брзо решење, упућујемо се у свакодневност као у општи рат, ΠΡΟΣΔΕΘΗΤΕ. Формализовати циљеве и задатке, дефинисати методе борбе (навести оправдана средства), замислити друге ситуације (варијанте фронта), поступати са непогрешивошћу првог ешалона - смирено и темељно то учинити пре него што се западне у ово сад: ΟΥΔΕΝ ΠΡΟΣ ΔΗΛΩΣΗ. Corruptio optimi pessima. Разуверавајући се непрестано (константа in ambiguo замешана у тесто уверења), губећи једно по једно од онога за чим смо се повели у датом тренутку - доспели смо до овога до чега смо доспели, извесног стања пантеонског тријумфа због ефикасно истеклог времена упркос недостатку реалног решења. Inde iræ.

Човек Који Преврће По Ђубрету

У насељу је и човек који преврће по ђубрету.

La poverta è la madre di tutte le arti.

Не изгледа јадно и непристојно како би му, по утврђеном стереотипу, таква активност налагала; напротив, спортски је обучен и за толико енергичнији, тачније жилавији, у доброј кондицији и непрестаној акцији - и када се врзма око ђубрета, и када ужурбано некуд отпешачи (ΕΙΣΟΔΟΣ) или се одатле враћа (ΑΠΑΓΟΡΕΥΕΤΑΙ Η ΕΙΣΟΔΟΣ).

Кратко подшишан (ФАСОН), у тренерци и патикама пристојног квалитета, олимпијски (ригидно) корача према кантама са ђубретом, плен (за данас) ставља у пластичне кесе и командантски се враћа да их одложи у пртљажник аутомобила беле боје, средње величине, Јапанске производње.

(La propriété c'est le vol).

("He does possession keep, And is too wise to hazard partnership - И те како одржава посед, И сувише је мудар да (са њим) угрози ортаклук", Dryden).

Скупљање ђубрета му је једна од страсти, судећи по не дангубљењу тојест војнички обављеном послу можда и главна - закључио би човек из овог штурог описа да ту, као и увек у таквим случајевима (pars pro toto), није могуће направити још пар претпоставки.

Прва је да он то не ради у страсти него у журби да не буде примећен иако, свакако, има неки професионалан (нормалан и легалан) уговор са неким или нечим о свему томе, али му није пријатно да, дуго се вртећи око канти, обзнањује такву своју допунску зараду.

(Ir por lana y volver trasquilado).

Друга претпоставка је да му је то једини извор прихода (l'argent) мада, како је речено, тако не изгледа, сем ако тај свој (спољни) изглед (добар квалитет патика, тренерке и аутомобила) није некаквим потезом (напором, посебном волшебношћу) он сам удесио, не би ли тим прерушавањем прикрио срж ствари.

Али је такође могуће да он (ФАНТАЗЕР), преврћући по ђубрету и нешто од тога нагло односећи како би оставио утисак да је то оно по шта се тог тренутка запутио, уствари сво време тражи неку везу, нешто значајно јако између садашњих отпадака и првобитног смисла, теоретске ентропије и практичног труљења, победе у рату и пораза у миру, ситости у несрећи и глади у срећи, провлачећи се врстом фронталног тунела, између наслага потребе и слојева одбачености, као частан инжењерац бивше јуришне бригаде, таложећи сву ту дрчност у станарски отпад.

* * *

11/24-26/96

(Крајња Плоча). На две стране краја: ово се распростире овамо, оно друго тамо. (Једно се припрема, друго распрема). Savoir faire. ("But on rode these strange horsemen, With slow and lordly pace - Али наставише да јашу ови чудни коњаници, Господствено споро", Macaulay). Једно се бави запажањем, друго прекривком. (Што једно открије, друго сакрије). Savoir vivre. ("But even-paced come round the years - Али истом брзином се врте године", Whittier). Крај им служи као метафора - ради се о обичној плочи. (Ci git). Неда да се (са једне на другу страну) провири, ни да се пипне, мада извесна могућност пролаза не може потпуно да се отпише. ("A dim gleam the paly lanthorn throws - Бледуњава лампа баца шкиљав сјај", Gay). У принципу, таква плоча се испречи у задњем тренутку. (       ). Где је дотле била и шта је радила, пита се овај са ове стране; онај други, са друге, раскрстивши са детињастим потезима, тек се још мало слегне. Надмудрују се о томе што им, између, личи на препреку - а уствари је спона (НОРА). Јер, док овај рије, буши, струже и глача (ОСА), а онај се за то време јежи (ОСТАТОК) - један другом кроз плочу нуде амалгамски бег, обложен мешавином метала и живе (као државни аналитичар славољубивошћу). [Ако би плочу нешто дигло у ваздух (лажно надахнуће, et hoc genus omne), и ствари се измешале (пожељност и обећање, et id genus omne), свака би се (маскирана оном другом - excerpta) повукла на погрешан одмор - у лако испуњење, ex capite]. Sta viator, heroem calcas. О крајњој плочи (која се тако зове јер се, и овом и оном, налази на крају) постоји сијасет прича, анегдота и лажи али се она, и сама се састојећи из тога, на исти начин брани: сама са собом прича, смеје се, једино лажи се клони.

* * *

(Снег). У непровидном јутру улога снега је да се нешто забели. (Ars longa, vita brevis). Он почиње борбу, касније се у раздањивање укључује нада, скоро победа принципа. ("Beauty provoketh thieves sooner than gold - Лопове је пре изазвала лепота него злато", W. Shak.). Овај (први) снег има, значи, то (избељавајуће) оправдање ("Eden, and all the coast, in prospect lay - Рај, и цела обала су на видику", Milton), али и друге разлоге: одвраћање пажње, прекривање навике и постизање тишине. (La patience est amère, mais son fruit est doux). Пажњу одвраћа са непорецивости у прочељу (ЗАВЕСА), навику прекрива као мајстор длето значајним погледом (ЗАВЕТ) - у тишини се удаљава од свега тога, без речи (ЗАВОЗ). Снег: и ту је и није - колико је у руци толико је исклизнут. (Ни у мислима да се скраси: час веје, час им се склања са пута, en plein jour). И на врхунцу - не остаје му друго него да се распе у додиру са првом сумњом. (Ignoscito sæpe alteri, nunquam tibi). Зато и јесте растресит: све што заузима - глуми. (Το ενθυμιο). Преко свега је а није преко ничега, избељава а све је плавичасто, савршен а сипа без закључка, агрегатан а заражен калеидоскопском прелазношћу, понаша се клинички са само једним чаршавом, превиђа глупости тако што их затрпава, одлази на сеансу а пада са првог дрвета, мирише на празник а тек је понедељак, избегава поворку а од ње се састоји, све што ради чини из нехата: из њега и боде очи онемелошћу поларног прашника, en vérité.

Човек

Већ сам поглед на човекову конструкцију испуњава ужасом пре него дивљењем. (Il sent le fagot).

То се некуд и помера (креће се као да се, и тамо, не брани од мисли): толике руке, ноге и глава - а такав завршни склад. Παστα.

Цео један организам милости и зла - а представа тек што је почела.

(Тело као логор душе, кожа као шаторско крило - логоровање под челом). Il penseroso.

На основу чега је то уопште стабилно (мисли о себи, астматично се јежи).

Хода горе доле (завршава послове тако што се враћа из лова), пада у столицу (гледа да дође себи од истине). Ставља ПЕРСТЕНЬ .

На средокраћи је - нити је тамо, ни овамо.

ПЕРЕСКАЗ.

Толико смисла, а бесмисао је оно што му не да мира ("In what particular thought to work I know not - Којом другом мишљу да се бавим, не знам", W. Shak.) -где баш њега да снађе свест? (Као да у несвести не би било исто, само уљуљкано).

Ако се не удуби - чини му се да ваља (il conduit bien sa barque), онерасположен - посумња и у то (il a le diable au corps).

Са свим прохтевима ће лако, само да ухвати тренутак безочности. (У угодном предворју чекају га жмарци).

Ни сам у њега није сигуран а лаћа се објашњења, оставља утисак да зна шта ради а сам себи не верује. (Il est plus aisé aisé d'être sage pour les autres, que pour soi-même).

Све је упропастио, само је питање времена када ће да призна, а опет, да није потегао - остало би ни на чему (immedicabile vulnus).

Шта год да помисли (било шта да уради), или да се ућути (нестане низ реку), или да викне (издере се на Grus, између Microscopium-а и Aquarius-а), пише му се исто: ништа му се веће (попут астре, биљке са звезданим цветом у предуслову отварања) неће отворити у стиснутој шаци пуној идеје о безначајном учешћу и значајном боравку, in foro conscientiæ.

* * *

11/27/12/02-03/96

Важно је имати ћошак (угао, ПЕРРОН, το δχειο) да се склони преостало.

(Шта је то што је преостало најбоље знају они којима није преостало ни то, jure divino).

Да се сложи по заслузи (наклоност, успомене, отпор), осигура од непредвидљивости, затим заборави. (Jure humano).

Али не потпуно јер - наклоност би пресушила, успомене се повукле (у најмању руку постале бледе), а отпор нестао.

Избледелих успомена ово јутро би се свело на једино видљиво, без наклоности у њему би се устоличила равнодушност, без отпора дошло би до раног ропства.

А сигурно склоњене (незаборављене) успомене предају се наклоности јутра с' мером, рачунајући да ће побуна (отпор) доћи у прави час.

* * *

(Посматрајући Веверице са Прозора). Живимо у шаци времена а понашамо се као да смо му напунили руке - као ове веверице испод прозора што немају меру.

Толики снег а оне се прсе.

("Figures harder than the marble itself - Фигуре чвршће од самог мермера", Dryden). Притом, са наглим, за њих карактеристичним покретима - колико су скупиле толико су расуле.

Наравно, то се тако чини - сакупиле су све што је требало а ово се згодно играју, скрећу мисли (одвраћају пажњу са неизбежности, ex propriis).

Nimium ne crede colori.

Па ипак, и уз сву заслугу, шта слуте осим неповерљивости (осим што се трзају на најмањи шум?). Не сме човек ни да се закашље - беже уз грану.

(Каче се о будући прах,       ).

По каблу између две бандере трче као по спони разапетој између бусања и страха.

(ПРОСПЕКТ).

Вероватно то тако раде јер су то тако схватиле.

Иначе би се замислиле, не би дуго реаговале, можда никад.

(ПРОТЕСТ).

Овако, посматране са легендарног прозора (самоће или открића, зависи у шта се гледа), преврћу се у значајном сну, ex post facto.

Сањају калеидоскопску сезону, погодну за ове сумњиве приче, списак дана који лажно расте (преписује један исти сат).

(No es oro todo lo quo reluce).

А можда им те приче служе као параван (напитак, САМОВАР) - све ово овако лако изводећи, можда тајно раде на нечему тежем.

("The cause of reflection is not the impinging of light on the solid or impervious parts of bodies - Узрок рефлексије није удар светла у чврсте или непробојне делове тела", Newton).

На нечему обешеном без недоумице између неба и земље, пуном веверичје радозналости као да само са њом рачуна, као да би нечије друго учешће сметало јарости урамљеној овим (свевидећим) прозором, онемогућило је да овековечи још једну, ускоро бестрзајну слику.

* * *

(Одсуство и Мноштво). Кад толико мисли пролеће кроз главу, то чине да она (сама) не би летела кроз њихову, ћутљиву шуму,   C   C b, lex loci.

Али често прођу минути, сати (непопустљивост ваге као потврда мерења, BEPHOCTb, lex non scripta) - а од мисли ни трага ни гласа.

(И кад се, нечим задовољене, нагло појаве - то кратко траје).

Из дијагоналног стана чује се прича (liberum arbitrium, од опхрваности гласом до заокружавања звуком). Простирањем до овде решава се нелагодности, не и безвредности. (Понашање говорника као прерушена ситост, форма ствари изведених на практичан терен, εφαγα).

Нешто негде предстоји, осећа се у недостатку, крије у предности. (Τα θαλασσινα). Le vrai n'est pas toujours vraisemblable.

Нешто што се из главе повлачи као из необављеног посла (levamen probationis), из мноштва капље у одсуство мисли (из једне у другу превару - приказујући се претерано, као да га нема), замишљајући се као свечано и лепо (leve fit quod bene fertur onus), искошено попут заставице за обележавање места боравка тврдокорног описивача овога свега, пуног речи о два, три драгоцена момента.

* * *

12/04-05/96

(Циклус). И јутрос, по старом: вода, преливајући се кроз радијатор са пажњом, улива поверење, човек који у 6:03 излази из зграде и улази у аутомобил управо је то учинио, опасност од неразумевања откривена је на време - имајући у виду уходану подршку догађаја и ствари, нема разлога за панику. (Littera scripta manet). ЗНАТЬ. На све се, болећиво, додаје симболика тишине - тако се долази до заслуженог мира. (Lis litem generat). ("To be always polite, you must be sometimes insincere - Да би сво време били учтиви, понекад морате да будете неискрени", Reade). И таман када се учинило да се све средило (litem lite resolvere), пуна подозрења вода у радијатору се зауставила, човек је изашао из аутомобила и ушао у зграду, неразумевање је почело да нараста - иако је само дошло до природног (нормалног) враћања на почетак: у међувремену, наиме, дан је био истекао и пала је дуго већ не тако ведра ноћ. (Locum tenens). По правилу (и иначе) грејање се тада искључује, враћа се и онај који стално касни, а неразумевање се извлачи испод чаршава разумевања и протеже пред спавање (тачније, тиме се краси а има други план - locos y niños dicen la verdad). Као да се није десило ништа (το φιλμ), све се вратило у почетно клупко, вода, човек и неразуман осећај преварености, и док се радијатор хлади а човек ставља наочари уз дрхтај лампе (и зури у себе, longe aberrat scopo), неразумевање добија на снази, извлачи се из дневне укочености, из фиоке, кутије са чајем и опседнутости сопственим рачуном, ценом за дрскост којом је, јасније него што је предвиђено, све безначајно почело значајно, locus classicus.

* * *

(Анализа). Када се све сабере доврши се једино бројање - не и оно што се сабрало. (Ничија се сума не зна пре времена). Honos habet onus. Додајући се један на други, догађаји (као и ствари, Ilias malorum) учесника окоштавају, чине га све ћутљивијим посматрачем. На време је престао да гласа, говори, предлаже. ("All the arts of rhetoric, besides order and clearness, are for nothing else but to insinuate wrong ideas - Сва вештина говорништва, поред наређења и јасноће, служи да улије погрешне идеје", Locke). Ни у заповести не налази ништа (incredulus odi), а камоли у повлађивању преовлађујућем мишљењу (ΑΝΤΙΚΕΣ) - још мање, међутим, подносећи дисиденте није се (попут оног главног) склонио на (Vermont-ску) фарму, иако се латио руралног стрпљења, id genus omne. (Све ће доћи на своје место, зна, када то место не буде овде. Il faut attendre le boiteux). ("Set honor in one eye and death i' the other, And I will look on death indifferently - Ставите ми част у једно око и смрт у друго, И гледаћу на смрт равнодушно", W. Shak.). Сабравши и не изненадивши се расипништвом закључка, преостаје му доминантан паук на доњој лајсни брижљивог прозора - тај би да деле промућуран став о неопходности штедње. (Зашто би се иначе окаменио ван урбане мреже, НАОТРЕЗ?). ("Upborne with indefatigable wings - Подигнут неуништивим крилима", Milton). Могућност удружености (са трајно разглобљеним инсектом), међутим, држи на одстојању - тиме се (она сама) не троши, штавише зида се, надграђује, пење (НАПОКАЗ), али се при врху стреса, послуживши се резултатима анализе збира у тренуцима наглашене самоће резултата.

Грешка и Безгрешност

12/06-17/96

Гледајући на сат (од чијег погона јутарња тишина додатно ослепи) не види му се корист: ако одбројава то чини и себи, ако то не ради време је да се замени. Nolens volens.

("After that the holy rites are ended - После тога свети обред је готов", W. Shak.).

Забављене са њим (сатом) као са срачунатом непогрешивошћу, остале грешке нас узалуд плене - представљају се повољније него што јесу (foi en tout) да се не би осећале одбаченим.

Свет заснован на грешкама није ништа гори од улепшаног света - тај се, уз подразумевајућу лицемерност (fuyez les dangers de loisir), ушећерава сувише нападно, несиметрично, осећајући се у безгрешности као у ђакузију.

Реалност грешке њена је врлина. НАПЕРСТОК.

("He blushes; therefore he is guilty - Поцрвенео је; према томе крив је", Spectator).

Проповед о непогрешивости слама се на првом кораку по соби. ("'Tis the wish to look wise, not knowing how - То је жеља да се изгледа мудро, не знајући како", Moore).

Куд год се погледа - све се увија у грешку. Το καταγμα. (Ако му се наметне безгрешност, НАПОР - ни данас неће никуд стићи, правда се).

А опет, свестан да овако више не иде, поправљач света не зна шта би са грешком: да је одбаци био би препуштен досади (no hay cerradura si es de oro la ganzúa), да је сачува не би се од ње одбранио (noli irritare leones), зато је претвара у безгрешност (noli me tangere), убеђује своје ученике у њу (и сам убеђен у частан подвиг).

Једино у чему се, опет, преварио је у томе што је неправилно поредио: грешка се мери непогрешивошћу, безгрешност се чува за грех.

* * *

(Записано поводом пригодног, предбожићног рецитала, емитованог преко ПБС канала)

Оплемењеност: врлина у моменту када су ишчезле друге - примећује се по боји ослоњености и вилинском звуку. (Η πολυθρονα и СТРЕКОЗА).

Сивожута споља (патина се увек препоручује), тиха (отмена) изнутра - звечи на расут снег или тон из акустичне гитаре, aperçu. Појављује се кад јој се најмање нада (уиграно оправдање још једног бахатог доба, СТРОКА), дрском променом концепције налази лепу реч и за доскорашњу безобзирност, æquo animo.

У полумраку студијске собе са умерено разгореним камином, тојест са подразумевајућом наклоношћу рецитацији, балади (допадљивости из номиналног васпитања чула: ТОННА), праћеној одговарајућим гудачким инструментом (његовом вањштином углавном - спољашношћу посутом криогенским лаком), оплемењеност се нуди као логично избављење смисла: и извођачи и публика за тако потребном сценом на крају крајева чак до овде су дошли. То што је она нереална, âme de buoe (са општом представом света у раскораку, à main armée), заборавља се тако што се у присутнима осећај пренебрегнућа (crede quod habes, et habes) поистовећује са уљуљканошћу тренутка.

Истичући напрасно стечену оплемењеност у највише одликовање племенитости као феномена (Croix rouge), чланови овако финог кружока у пригодној (празничној или претпразничној) ситуацији, своје умилно понашање предлажу као основу за заборав, могућност за наставак (aide toi, et le ciel t'aidera) - као малу белу невиност рационално испланираног поподневног часа очишћења.

* * *

Време као ишчекивање: нешто што се измиче (то што се очекује). Absit omen. Пре се слути него што се види (и кад се назире држи се по страни) - нејасно му значи више него јасно. Νερικοςηο.

Не да мира ни себи ни другима - (то што се очекује, ab initio) увек је у лакој, скоро брижној паници (лажном савезништву, ab intra). ТРЕВОГА. ("Let tigers match with hinds, and wolves with sheep - Тигрове укрстити са кошутама, вукове с' овцама", Dryden).

Осећа се иза зида, прозора и врата а опет - њима је одвојено (смештено тамо). Ab incunabulis. ("Knock at study, where, they say, it keeps - Покуцај у радну собу, где, кажу, обитава", W. Shak.).

Његово је да се ишчекује, да се упреде у лан (врста влакнасте недостижности) - да се не шета по стану без потребе (ad libitum).

Увек мислимо: нешто ће да се деси - ишчекујући га, зуримо кроз прозор, излазимо кроз врата (мислима кроз зид). (Ad astra per aspera).

Нешто што касни али се, по том договору, представља да стиже. (СКОРО).

("To, Achilles! то, Ajax! то ! - Напред Achilles! напред Ajax! напред!", W. Shak. Animo et fide).

Принцип ишчекивања - оно што се ишчекује и ишчекивач постављени тако да једно друго одржавају држећи се на предвиђеној даљини, пазећи да ниједно не пређе линију раздвајања и прикаже се другом у пуном светлу јер од ишчекивања, тада, не би више било ништа али ни од ишчекивача: остао би тек равнодушни уздах господственог препада гиздаве доколице изнутра.

Што Постоји и Што Не Постоји - II

12/18-20/96

Један је свет који постоји, други који не постоји. (Ево овај постоји, онај други не постоји. Ποτε εγινε?).

Овај што постоји очигледан је, замислив (ad captandum vulgus), онај други његова је супротност: нити је очигледан нити се може замислити (dignus vindice nodus).

Онај што не постоји не занима се ничим (consilio et prudentia), овај што постоји бави се свим и свачим (constantia et virtute).

Ко изађе из оног што не постоји - уђе у овај што постоји (РАЗЫГРАТЬ), а када напусти овај што постоји - враћа се у онај што не постоји (РОК).

Ко се игра ватром у овом што постоји - откупљује место у оном што не постоји, ко се скраси у оном што не постоји - довуче пепео из овог што постоји. (Fama semper vivat).

Када је дошло време овом да постоји - ономе је прошло, зато не постоји. Αναλογως.

А када дође време да овај што постоји не постоји, онај што до тада није постојао има да постоји. En règle.

Тако да од њих два увек један постоји, други не постоји. (Chacun à son goût).

Онај који у датом тренутку постоји, позајмљује главу оном што не постоји; онај који за то време не постоји, долази главе овом што постоји. Ex more.

Све док цела сабља из пола канија (РОЗГА) не посече главу овом што постоји (ab ovo), и посади безглаву оном што не постоји (ab origine), да је не би више лупали о оном другом што постоји и што не постоји. Absit invidia.

* * *

(Безбедност). 5:55 а све је већ давно испричано - исто тако правилно, скоро једнолично (три петице за једну позорност, foi pour devoir). (Као бели низ ружиног расада - пун пажње и меланхолије закаснелости).

("There is no uniformity, no norma, principle, or rule, perceivable in the distribution of the primeval natural agents through the universe - Не постоји складност, норматив, принцип, или правило, који би се могли приметити у расподели првобитних агената природе кроз космос", J. S. Mill).

Иако је (опет празан) аутобус сишао низ (још мрачну) улицу и тако, у овом реду ствари, ставио до знања да не треба превише очекивати следећих пола сата, осећа се (и поред такве необоривости) да све трепери - затегнутост случаја (запетост утехе, ПОСТАНОВКА, fons et origo) вреба испод равнодушности решења.

(Чак се и убод мишљу рачуна у авантуру). Flosculi sententiarum.

Почиње класичан дан. (Flux de bouche).

Сви који догурају до његовог краја прележали су му почетак, сви други (несносно поранили) са првим сатом престали су да се сјаје.

(Finem respice).

Изаћи у сусрет изазову надахнућа (доћи у искушење да се све промени - нагла и успешна револуција, ντυνομαι), или се не упустити у поправку ни данас (пристати на равнодушност и помирљивост, νυσταξω)?

(Finis coronat opus).

(Устајући са столице), приносећи шољу са чајем непогрешивости, утољавамо жеђ својој првој и задњој грешци - пристанку на ову безбедност.

* * *

(Гозба). Нешто је севнуло али се не зна шта. ТРЕСК. Вероватно аутомобилско светло, у рупи непомичног (и даље мрачног) првог степена јутра, или ФАРФОР. Јутро је (и симболички) укочено, личи на дослух са старом истином, inter spem et metum. (Стара је истина да од овако раних обећања тешко може да испадне солидан дан). Састругавши лед са сопственог возила, радник на одржавању комплекса зграда залеће службени џип са раоником, врши маневар напред-назад уклањајући снег са паркинга, правећи правилне (скоро драгоцене) ивице сношљиве провидности - шавове или зидове за изненадни замак? (Ко се ту усели имаће велике собе и добар преглед). Intra parietes. Докле се (са свим овим) догурало, најбоље се види по значајности овог тренутка из кога бљешти да ни ово - није ново. Cadit quæstio. Али, ни са рутином нема шале. Треба све то умети и знати, без обзира што се понавља. Одржавати важност однегованој ситници, не претерати у брижности али ни малициозности. Обрадити крај и почетак (ФРОНТ), побринути се за средину (ФРАГМЕНТ). Извадити плен (делове шапата), расподелити га на равне делове за све на овој гозби. Велики (свечан) сто украсити неизоставношћу, белим рукавицама послужити незапитаност. Имати слуха за противречне мисли, омогућити им пир (придржати ФРАК). Ни од ове гозбе не правити сензацију (и ако неко од присутних то буде захтевао). Знати за меру: то што је (од овог јутра, νωρισ) испало више него што се очекивало - примити са пажњом и увиђавном коректношћу, али не премашити номинални праг (η ουλη) осећајности. (Ожиљак осећајности као исечак панораме, natale solum). (Natura lo fece, e poi ruppe la stampa). Поларна креда: бити пристојан по сваку цену, уздржано се гостити свим овим као да се не ради о врхунском делу снега изнад леда него о празничном јутру пред одлазак кући.

1997

01/06-08/97

(Нова Година). Упорном времену не измиче ништа: и године смењује као на длану. Allez-vous-en!

("Never to be infected with delight, Nor conversant with ease and idleness - Никад се не заразити усхићењем, нити се упознати са лакоћом и доколицом", W. Shak.).

Због тога месецима, данима и минутима не преостаје друго него да се поређају још послушније: њихово, мање, смењивање урачунато је без поговора у оно веће, au naturel.

Комади мрака а већ бљеска на јутро (ФОН), касније дан цео а већ притајен пред вече (ГОРН). (Ни обистинило се није а већ се за друго ухватило).

Само по себи, смењивање сезона, сати и једне недоумице другом, не би представљало непријатност (ретроспективно изненађење) да се ту не ради о двострукој намери. (Benedetto è quel male che vien solo).

Са једне стране инсистира се на вечитој истини, са друге - ласкавост лажи довршава се слаткоречивошћу повлађивања.(Fax mentis incendium gloriæ).

Прописно спроведена и уредно запечаћена и ова, најновија смена (једне године другом), само је формализована секција у суштини размаженог прохтева темпоралног избављења из истине - Fata obstant.

[Мишљење мишљења (noesis noesos), Aristotel, c/o М. Ђурић - посредована натчулност или бивствујућа озлојеђеност, највиши облик делатности или ритуал трансцендентности, преиначеност грознице или грозница преиначености, покриће Бога или Бог као покриће?].

Ο καινουριοσ χρονος: док се једно замењује другим (у, такозваној, новогодишњој ноћи), овековечава се првобитни утисак о слободном паду кроз оригинални набор наводног календара, по коме се (у том тренутку) све ово овако нежно и дешава да би се одагнала мисао о предстојећој грубости још једне године.

* * *

Између Пола Један и Један: Безначајно нанишањено расипа се (са таквом лакоћом се представља, ex professo) најновији лаки снег.

(Веје а снебива се као узалудне мисли, ФОСФОР: ево га, ту је, а негде другде као да је, силикон а протеински се светли, ex usu).

Промиче, а као да ни то не ради. (Лебди од лакоће учествовања).

Час у страну прелети, час одстоји у центру, прелак за пад - не пада, ex voto.

Нити шта додирује, нити се где усмерава - простире се уместо да се слеже, goutte à goutte.

И доскочио би и не би (и пронео би вест и отћутао је).

Expertus metuit. (Обитавати у себи - залагати се споља).

Да отежа пошао би на доле, да олакша кренуо би на горе - овако таман је довољно лак и тежак за то стање наизглед посртања. Μετριοσαο.

Као кад провеје лака сумња, неверица или подозривост (са разумном дозом усхићења, fidei defensor) - оправдани тренуци између тла и узнесења, дозвољена мера левитације (лебдења), НАГОТА.

Да је у питању нешто теже већ би се поломило, да је пак лакше не би се код прозора зауставило. (Gaudium certaminis).

Овако, ни много тешко ни сасвим лако, тек табла путоказа (некој врсти прилагођености, fide et fiducia), нити одступа нити напредује, нити се обистињује нити гаси - изводи примерни плес по ничему (fide et fortitudine) то истргнуто време раног поподнева (између пола један и један) када се све друго заледило од несносног значаја.

* * *

(Гаража). Из собе се гледа на гаражу. (Loci communes).

("Enterprises of great pith and moment - Предузимљивости велике убедљивости и тренутка", W. Shak.).

Несиметрична, голубија (узвитлана грао) - делује солидно. (Чак се и једна бандера одважила на исти такав став са њене десне стране, in pace).

Притом, добро се види само бочни зид гараже - све друго, укључујући једна до других врата са њене предње стране, већ је сумњиво искошено. (КАТОК). А и тај, бочни зид увелико је испуцао.

(Поодмакао пут са друге стране патине или en revanche?).

И ту би био крај цртице о гаражи - кад би се о њој радило.

(Η οραση).

А ради се, наравно, о томе да, где год се зауставили (intra muros), из било које собе погледали (insouciant), гледамо у нешто прозаично (однекуд препознатљиво), овнујски непомично (себи остављено), голубије боје (смерног ишчезнућа), сврхом подзидано (наткриљено сумњом), мрвом разваљено (испуцало кором), замршено употребом (ветром размршено), прободено циглом као очним капком, истурено хиром дворишног космоса, померено према нади да ће да заблиста пре него се смири. Placenta.

Што Се Види и Што Се Не Види

01/09-10/97

Што се види пршти, што се не види њише се. (Што се види испрси се (ВОСТОРГЕ), што се не види погурено вреба (ПАСХА)).

Јасне ивице, очњаци, грађа (што се види) - неоспорност значаја; ублаженост, стишаност, издржљивост (што се не види) - похлепа безначаја. (Ne tentes, aut perfice).

Поставка улице (нешто силази - аутобус, нешто се пење - поранели ђак), Јануарски мук - зев леда, авион са пословним људима коректног држања (ni firmes carta que no leas, ni bebas agua que no veas), прекројавање неинтересантних судбина у апатичном протекторату, неуништивост стања, недокучивост лампе изнад левог рамена, нерашчлањеност преовлађујућег става (nihil ad rem, глупост у завршном крешенду) - карневалски бљесак гломазне (тешке) слике, прекривене алкалијумом. (Велелепност непорецивости у смислу у коме је графички дата, ο ναος).

[Судар великих размера (што се види ударило у што се не види) - а с' багрема капље само смола, inopem copia fecit].

Што се види наслонило се под пуном спремом у наслоњачу: клатећи се горе-доле лево-десно заклања што се не види, да овоме не би пало на памет да може тек тако да се види.

* * *

(Равнодушност и Суревњивост). Шта се, описано, не узнемири, а шта разгневи? Нешто јесте за опис (РАССКАЗ) - оно што се понаша као да ништа није било (sang-froid), а нешто није - оно што је склупчано пред скок (sans cérémonie). У првом случају описује се равнодушност (relâche), у другом суревњивост (par privilège). Опис првога обухвата башту, мост, помиреност са судбином; описом суревњивости описује се окупација, наметнуто стање, закулисна игра. Раскалашност другог охрабрује уредност првог, и обрнуто. Лакше је описивати прво него друго. Чачкање по другом не препоручује се, за узврат нуди се ћаскање са првим, religio loci. Врши се притисак да се остане у границама првог, да се од описивања другог дигну руке. (Истиче се разграничење, ПОРОГ). Окупатор: безпоговорност (послушност, покореност), бомбардовање као завршни колач - захтеви су суревњивости (њен répertoire), равнодушност се са свим тим одавно помирила, renovato nomine. Доводити у питање суревњивост - покретање је из равнодушности: као у сваком лому те врсте онај који то ради може да очекује извесну усамљеност,         . Али, и усамљен, он се не налази у горем - напротив, у бољем је положају него што би био у равнодушној гомили брујања под болесним надзором суревњивости (res angusta domi), не решивши је се ни заборавом муве а камоли равнодушношћу пејзажа, мастилом за празно перо погодности.

Трпљење и Постигнуће

01/11/97

Окончати када је најлакше, надживети најтеже - тако чине пауци и, уопште, брижна бића (то им је принцип). Nil conscire sibi nulla pallescere culpa. Пресахли (без хране, али том невољом очеличени), чекајући жртву (η υποχρεωση), издржљивост им се сваким сатом повећава, и када им (унезверен) инсект упадне у мрежу, њом га (врхунски оснажени) обавијају са толико брижности (готово страсти, ο φακος) да притом често, зането, нагло (и неповратно), они први отпадну са ње, укоче се на патосу и смање у атомску лутку. (Нашавши их у чаурама непристрасности, пребришемо их: mihi cura futuri). Пошто је мало вероватно да им се то дешава случајно, тиме истичу наведени принцип, ПЕРЕВЕС.

Такав њихов став (однос) према трпљењу и постигнућу радикално се разликује од оног код људи. Нешто достигавши, ушавши у степен постигнућа, људима не пада на памет да га прекину, и обрнуто, у трпљењу многи посустану. Али то је код њих природно (задато) - и ово мало речи око тога чини се, стога, залудно (n'importe).

Зависи како ко гледа на ствари. Nitor in adversum.

Испаливши метак у барутану у тренутку пуног менталног и физичког здравља (у критичној, али за толико величанственој ситуацији), суочени са изласком на брисани простор тачкасто испрскан баршунастом доследношћу смисла, ни Војвода Синђелић ни Мајор Тепић нису издржали (nobilitas sola est atque unica virtus): активирали су ратну одају унутар контура једног већег, у сваком случају вечитог стана. СВЕРХ.

Са друге стране, развлачећи своје све бесмисленије пензионерске дане на Флориди (mediocria firma) или у каквом другом исфабрикованом рају (не помињући деликатније, мање атрактивне, срозане старости), протагонисти преовлађујућег гледања тренутак постигнућа одавно (и бесповратно) заменили су све већим трпљењем које их, додуше, не убија одмах него постепено. (Неки га, кад већ у њега западну, како је речено, прекрате - me judice).

Шта је од ова два боље (нису, нити морају сви да буду Тепићи и Синђелићи) није намера овог поређења да предлаже, и тиме се непотребно обавезује. (Mens sibi conscia recti). Предложи ли прво, прети опасност да пропагира некакав изнебуха и неадекватно реконструисан хероизам или, у најмању руку, лицемерје; предложи ли друго, ништа ново (што се не упражњава) не предлаже, modo et forma.

Такве ствари се не предлажу нити се сувопарно испуњавају (ni l'un ni l'autre): саме од себе оне се дешавају по неком свом реду, углавном монотоном, унапред познатом, са ретким бисерима независне одлуке о бесмислу и смислу - сурогатима трпљења и постигнућа, две опште брижности, meum et tuum.

* * *

01/12-14/97

(Волшебност). Драматично је а тек је поноћ. (Шта ће бити када се још смрачи?).

Драматично је јер овде, из неког разлога, над овим невеликим местом небо тиња на фосфор, на црвенкасто мада у овакав час отежава у пурпур, а нормално би било да је бестежински тајац (СОН), или просто мрак.

Разгорева се, а очекивао се пепео.

(Воде се борбе, а потписан је мир).

Жари се, а треба да се гаси. (Пурпур уместо обамрлости, јека уместо тишине, СПАЗМ).

Тако се некако види кроз прозор - као да ће да плане (СЕРП), уместо да згасне (СОНЕТ).

Највероватније (и најреалније) објашњење за ову, ипак локалну појаву (ντοπιοσαο) је у томе да је оваква, ружина светлост, у сред ноћи над овим градом, резултат већег броја црвенкастих светиљки по његовим улицама. Међутим, њихов број је спорадичан, недовољан за овако изражен феномен.

Следеће могуће објашњење је да та врста светлости долази из већег града, удаљеног петнаест до двадесет миља - можда су светла те боје на његовим улицама чешћа. (Prêt d'accomplir).

У сваком случају, најмање је вероватно да се овакво осветљење ствара на неки волшебан (мистичан, ирационалан, per ambages) начин. Lucus a non lucendo.

Сем ако се волшебност (maître des hautes œuvres), и сама свесна на какву ће неверицу наићи у објективном посматрачу, није побринула да се број одговарајућих светиљки на волшебан начин повећа у његовој свести, прсне кроз прозор, преспе у mare clausum.

* * *

Пажљиво Читање Десанке Максимовић

Узевши на читање приповетке Десанке Максимовић (не песме, epea pteroenta), већ са прве или друге стране било које приче из збирке "Како они живе" лако се да саставити њена још једна, преосталом симетричношћу тек мало прикривена песма:

Узму јој се сложенице (мелеми мисли, resonus), изваде се пинцетом из распремљеног текста, сложи јој се најновија песма, imo pectore. (Са подразумевајућим одобрењем нашој маленкости за присан однос са њеним речима).

Бацити новине, искључити апарате, прекинути разговор, искорачити из багре (hoi polloi: решити се тупавих и неписмених, ишчистити се од језичке загађености, оградити се од тртљања и муцања) - макар се на трен спасити помоћу ње. ГАВАНЬ. (Hodie mihi, cras tibi). Избацити бубе себи из главе о њеном неприсуствовању овом самотном часу само зато што она ту није (hinc illæ lacrimæ), кад јесте. (Чамити двоструко, имати онтолошко покриће). Таква врста присуства (нагле посете) упућује на помисао о једном већем организму (ОСТАТОК) који се, уместо из ових, састоји из оних цевчица тојест опруга тојест осећајности која, кад један од тих делова заврши свој посао за данас, позвони на оном (једном једином) тону, којим се они делови [што по датом организму (значењском пољу) још кључају или се већ хладе] препознају упадајући у резонансу, у посредовано знање, настављајући да љуљају то велико заједничко звоно (η ιστιοπλοια) пуно неопходности утехе - присности учесника у неизвесној ситуацији присуства или одсуства једне мудре и предивне даме.

* * *

(Оскрнављеност Јутра). Лажна тишина: сви велики системи увелико брује. (Што се не чује и што се не види - не значи да не постоји). [Присутан је увек један од 32 Укуса - 32 Flavors, Ani diFranco, c/o С. Л.]. Мреже, шифре, детектори, сонде, прислушна опрема, радари, комитети, национални саветници за безбедност (у овом Космосу!?- преиначености разобручености), шизофренија, параноја и каблови који све то спајају - а приказује се (videtur) само снени час (оптичка влакна Агенције успорена сношљивошћу слабе сијалице, 25 Watts). ("When peevishness and spleen succeed - Кад зловоља и меланхолија превагну", Swift). На дубини од три хиљаде стопа (макро пресека недотупавости, нестишљивости воде, РАВЕНСТВО) укључује се сонар (vox et præterea nihil) а тако је све утишано - чује се само флуид у радијатору, види избраздано дрво (мразом осведоченог зурења зимске пуме, zum Beispiel). Vulgo: један је ток споља, други изнутра. Споља заварава - изнутра крије. (Μπορειτε να το τυλιξετε, παρακαλω?). (Једно је што се представља, друго што испод рије, volventibus annis). Оскрнављеност јутра тиме се заокружава. Лажно је почела, лажно се завршава уходана, смирена представа о њему (СПОНТАННОСТЬ). По њој - оно је неутрално али, и овог јутра, помно се прислушкује; или се каже да је невино али, овако израна - а већ цвета на завереништво. (За разлику од Tannhäuser-а, витеза из Немачке легенде који се, након пута у Рим којим се није разрешио грехова, њима (гресима) вратио, ово јутро више нема где - Venusberg је за њега патетично сладуњав, ни Wagner га не би изоштрио). Преостаје му да не изгране али то би му донело лажни мир. (Virtus in actione consistit). Као и увек, зна - своју оскрнављеност може да излечи само презиром према опсесији Службе и болести Државе: vera pro gratiis.

* * *

01/15-20/97

(Неуредан Живот). Изиритиран исходом, паук се даје у потрагу за праведнијим решењем. [Упоран собни сапутник - ο τενωνας, пре мањи него већи - ни он се не радује што мора да се батрга из ове ситуације. Пун архетипске навике (свилене врсте укочености бића), ВОСК, све би дао да може само да плете - да не мора и да пара].

Особа која тако дуго загрева мотор аутомобила, а тек је средина Јануара, мора да се смрзла још у Априлу. (Vis vitæ).

Са практичне стране, у ове описе најчешће улазе прохтеви извесног (датог) паука (venia necessitati datur) и станарске муке са зимом - посебно дужина загревања мотора (vis inertiæ). (Иако теоретски постоји, све друго је од мањег практичног значаја).

У другим околностима и ситуацијама, на располагању су друге могућности и активности, али овај опис верно се бави само овим овде. (Μενω εσω).

Како су, међутим (по природи ствари), успење инсекта (НАВЫК) и загревање аутомобилског мотора (НАГНЕТАТЬ) пре монотони него подстрекујући процеси (а најмање узбудљиви) и како се, због тога, на томе не сме остати и, притом, рачунати на позорност и пажњу ужурбаног процењивача значаја - треба, уз сав упорни (стандардни) опис бубе и машине (velis et remis), досипати провокације, неслагања, позиве и анализе, такође пронађене (изведене) без покретања из собе и згодно прерушене у такозване тривијалности тренутка (наведени паук, мотор, ventre à terre) који траје већ читаву вечност, упркос неуредном животу.

* * *

(Верност и Истрајност). Кроз свако ово место нанео ме пут и пре селидбеног. Десило се, у сваком овом случају, да сам поред сваког од њих прошао, у неким кратко остао, вратио се (најчешће у Т.), све то заборавио и онда се, стицајем околности (а наравно - за послом), у свако од њих на дуже преселио.

("Gates of burning adamant, Barred over us, prohibit all egress - Капије горућег дијаманта, Забрављене изнад нас, спречавају излаз", Милтон).

То се, конкретно, десило са К., са W. и, сада, са S. ("Generalities and abstractions do not demand our prolonged consideration - Уопштавања и апстракције не захтевају продужено разматрање", Rose Elizabeth Cleveland).

Приближава се крају и боравак у S. - ове године враћам се у W. ("I feel me much to blame, So idly to profane the precious time - Себе требам да кривим, за тако проћердано драгоцено време", Shak.).

Записе из S. (Sch'dy) приводим ситничавом крају (све друго препуштам дарежљивом почетку). Virtus sola nobilitat.

Али није о томе у овом тренутку реч него о претходном: о понављању места. РАЗВОРОТ.

Крај К. сам прошао (сећам се да сам му име прочитао са аутопута питавши се, будући да је било Индијанско, шта значи) две године пре пресељења тамо, кроз W. читавих петнаест, а у S. сам боравио две недеље - тринаест година пре овог доласка и двогодишњег боравка у њему. (Vera prosperità è non necessità).

И све би то било разумљиво да је било које од тих места веће или важније, некакав велики град за који онда постоји већа вероватноћа да човек кроз њега претходно прође а затим се, у другим околностима, у њега пресели.

Али, наведена места углавном су мања и утолико непознатија, било је вероватније да за њих претходно нисам знао. (Уствари, нису она ни толико мала колико су овде та мерила другачија. Свако од њих веће је од, на пример, Ужица или Врања - ubique patriam reminisci).

Сазнавши, дакле, за њих унапред, као да је клупко у сваком од њих унапред почело да се одмотава (ο χρονος), много пре саме бахатости чињеничног (формалног) пресељења којим смо се, у сваком овом случају, само вратили нечему што је већ дуго грозничаво (неформално и неуспавано) тињало, што смо већ били заборавили а оно, показало се, било верније и истрајније од нас, un fait accompli.

* * *

(Ходник). Тамо где радим дугачки су ходници. Један је посебно дуг, има пола километра. (Totus, teres, atque rotundus).

Доста је узак, највише три и по метра. Зидови су му од металних плоча (као и свуда у тим зградама), премазани масном бојом, некада уздржано пастелном (комисијска крутост), сада неодредљивом. Таваница му је раздрљена, поцепана, tombé des nues: панели који требају да је чине стално јој недостају (РЕМОНТ) али она и поред тога постоји - састоји се из каблова, цеви, славина и прекидача. СЕТЬ.

Под му је од линолеумских квадрата који су (исто некад) били друге, браон боје. Она се, до сада, задржала дуж ивица ходника што значи да је под безбојан и то све више према средишњој линији - по њој је до краја издран вишегодишњим ходањем. (Η βολτα). (Овај комплекс зграда саграђен је пре педесет година са другом наменом, као привремено решење које је, очигледно, потукло многа стална).

У ходнику (и у хиљадама сличних њему - о њима се ради) читав је један свет. Пун апсурда и пристајуће (одговарајуће) конвенције али где то није тако на местима као што је ово.

Неко (још вижљаст, tirailleur) пролази журно, други (одавно отромбољени, tête de famille) закрчавају пут, са стране се формирају групице од по два, три учесника, конферишу о послу ("Та акта/нацрте још једном прегледати", "Дијаграм стања предао сам му јуче, његов коментар очекујем данас", "Узми ти то, Јое, на себе, а у среду ћемо формирати групу", "Критичан пресек (ефективна површина) не одговара коефицијенту модерације", "Значи сутра у осам и петнаест - прва ствар на дневном реду је завршетак постоља за тестирање (test bed), обавештен је и извођач радова", "Поверење се мора чвршће усадити, и иницијативност", "Комуникацију побољшати", "На том састанку Jim-у сам напоменуо о хитности датума". Tot homines, quot sententiæ).

Дискутанти се ужегло сјаје (toga virilis) - одавно преставши да се труде да из свега овога тренутно нестану, препарирани и припитомљени они, уствари, највећи део живота проведоше у том ходнику, па чак и када нека од две, три лепотице (ton) као сабљом распара дужину писте (за остале је то и даље само ходник), они једва да (мрзовољно) дигну главе (а и то самопрекорно - ухваћени другом могућношћу), нестварно (за трен) извучени одавде - невољно ослобођени затвореничке спокојности на коју су се толико навикли и којој се одмах потом враћају.

* * *

(Прави Посао). На послу радим али прави посао почиње када се вратим у стан. Бришем, скраћујем (vir sapit qui pauca loquitor), мењам оно што је у неискусно јутро изгледало (и било записано) онако, а сада изгледа овако. Tout le monde est sage aprés le coup.

Због кашњења овако ригорозног обрачуна са њима, то су увек јутра од пре неколико месеци тако да, преправљајући их када је већ све "неповратно прошло" (како се то фестивалски, toujours prêt, каже), као да преправљам одавно изношен капут: нити му се више могу наћи сва дугмад, нити повратити боја.

Али зато - огољава му се суштина. (Το κλειδι).

Travaux forcés: преокрене се старо (преврне се постава, продуже рукави), исече се што виси [конци се (непотребни гласови) исеку], учврсте се речи (ојача се штоф) - на крају то више није онако накинђурено јутро, остаје му само сев по ободу крагне.

Зато је тај посао прави. ГОРСТЬ.

Онај редовни, у служби (какве ли тачне речи - ту се некоме, или нечему, неизоставно служи, virtute officii), узима за себе већину дана да би у његовом остатку могли да се отплате рачуни (tout frais fait); овим другим врши се изоштравање (опис) међувремена, СОЗНАВАТЬ.

Када се изоштри толико да од сопственог сечива почиње да страда (Κοπηκα!), ставим га на равнодушни диск споља, у раскомадан дан изнутра: још једна финална страна разлученог кукоља од жита.

Sch'dy (Ск'ди)

01/21-23/97

Sch'dy (чита се Ск'ди) скраћеница је од Schenectady (Skenektadi), имена места у средње-источном делу савезне државе New York.

Састоји се, као што се види, из једног самогласника и неколико сугласника.

Тврдо за писање и изговор, скоро кобно језгро. ОСНОВА.

Минималне изражајности, осмех да му се разлазе не може. КОРА.

("What was thought obscure, perplexed, and too hard for our weak parts, will lie open to the understanding in a fair view - Оно за шта се мислило да је неразјашњиво, заплетено, и сувише тешко за наше слабе делове, лежаће отворено за разумевање пред јасним погледом", Locke).

Немушто (каже се само Ск'ди), Sch'dy се не повлачи, нема куд, а нема ни зашто, ништа није ни рекло.

На брзину изливено и остављено у првом калупу заувек, Ск'ди (пише се Sch'dy) начин је претварања језика у сигнале (сигнализам му је лажни порок, ЗОНА).

Укочи ли се као Sch'dy - сигнал је константан, изговори ли се као Ск'ди - прсне али се опет смири. (Ο κωδικας).

И у једном и у другом случају тврд орах, то се име, тачније скраћеница, не ломи даље лако.

Све се самеље - дође се до Ск'ди.

Ту се счврсне, очеличи, претапа у спас (један самогласник спасава онолико сугласника) - севне пре него се још дубље укопа у шкртост, usque ad aras.

Дуго сам се двоумио како овај, један уствари најобичнији дневник, да насловим.

Мењао наслове, продужавао, скраћивао, дописивао поднаслове, на крају све скратио на једну реч. Трудио се да буде јасна и гласна и испало је - Америка. Пре свега зато што се све ово (а шта то?) овде, у њој, догодило. (Чак и измишљено, у њој се измислило: relata refero). Међутим тај би наслов (у ово време) био некако сувише патетичан, поводљив, комерцијалан и логистички сразмеран, тојест манипулативно популаран (непоправљива простодушност засењености бивствујућом лакоћом, псеудо став као ритуална решљивост реторичке празнине), помислих трудећи се да и њега сузим и стврднем, макар сишао испод тог основног минимума од једне речи, у подреч. (Poca barba, poca verguenza).

Sch’dy је, дакле, та подреч. (Un je servirai).

Локално, легална је и употребљива, ја је нисам измислио, користе је месне новине и пошта.

Једини преостао проблем био је у томе колико се реч Америка може поистоветити са подречи Ск'ди и колико, према томе, ово ултимативно редуковање доприноси есенцији не оштећујући суд у коме се она сама држи. (Prenez garde).

А онда се и то решило, и то само од себе. (Στην υγεια σας!).

Ск'ди се осамосталило, изашло из Америке, ушло у себе, скупило се, зажагрило, прегрејало и охладило. ХРОМОТА.

Стврднута лава, сада се помирено стара о универзалној, општој и суштинској самоћи - vérité sans peur: кочоперно укљештена на вулканском престолу једнине њен је сјајни наслов, подреч уместо речи њен је прави домет.

* * *

(Подморница). Почело је са капетаном Немом и, у оној тада подморници, његовим отпадништвом од света а догурало се до сијасет капетана и, опет по званичном учењу, њиховим чувањем света, такозваним нуклеарним подморницама. (Argumentum baculinum).

Ко кога ту чува и шта се заправо чува, знају (ваљда) они који су чувани - они који нису, чувања су се, као још једне непрактичности (малтене настраности) ратосиљали у напору да практично преживе, ex delicto.

И када се, код скромнијих земаља, ради о некаквом покушају чувања сопственог приобаља (обалског, прибрежног подручја - littoral waters), тојест каквог таквог интегритета, оне веће (а нарочито она једна већа) шуњају те справе где стигну, из једног мора у друго, тачније по свим морима у исто време, као да су побркале шта је њихово а шта није, мада наравно нису - њихово је све, ex abundantia.

Али није ова чињеница, толико отрцана, тема овог записа - само је предговор феномену подморнице као људског (биолошког) прикрадања жртви, његов прамац, en avant.

Заустави се дах (не даје се знак, не клобучи се).

Ухвати се слаб, па све јачи сигнал жртве. (Одраз дрхтавости као сумњивост разводњености, установљеност као το ψαρι).

Укочи се између дна и врха, напрегну се очи, руке, уши и торпедо. (У озбиљнијем случају - балистички пројектил). Exæquo et bono.

Осуши се усна, презноји се чело: прикривен ловац и његова жртва (по Baal-berith-у, лорду свечаног уговора, генетски организовани на исти начин) - први упада у напред нагнуту страст, други чини задњи трзај уназад узалуд.

Потапањем, по Archimedes-у (287 - 212 године пре Нове Ере), колико је жртва пала на доле толико се тишина издигла на горе (што тихо почне, тихо се заврши), у бродски дневник убележе се координате тријумфа, руком се пређе преко на све навикнутих очију (од Carcharodon carchiaras-а, белог морског пса, до реквијемног Carcharhinidae), испраних још једном сликом као прохтевом сувопарно замишљеног а уствари тако рибљег чина: допунити ајкулин шест стотина милиона година стар дроб, испод пераја напипати СТАРОСТЬ.

* * *

(Провера). Да би се овде радило мора се добити безбедносна дозвола - врши се провера. Затим се, с' времена на време, проверава поново, дозвола се тако продужава. ЗАПРОСТО.

Први радни дан почиње са индоктринацијом (indoctrination/indoctrinare: упутити у доктрину, теорију, веровање или принцип), лекцију изводи за то одређен службеник. (А у оним земљама, некада, од те речи бранили су се као од пошасти - ови одавде су им је, тобоже увређено, ексклузивно приписивали. Un sot trouve toujours un plus sot qui l'admire).

За проверу - појави се агент, пита. (Испитује, а као да зна. Чека да кажем rem acu tetigisti).

Шта је, како је, колико је. (На којој адреси). Ποιανου, ποιοςαο, πότε, που?

Prudens futuri, записује у омању свеску. Каже, провериће.

(Колико зуба горе, колико доле, pro confesso).

(Из свеске се стави у компјутер. Компјутер се повеже у мрежу. Мрежа се затегне, обавије се око стомака, прибије уз косу, исцрта робот-лик нечега које као да се упустило у смисао свега овога али, опет, без успеха - колају разне теорије, често супротне једна другој: nonum prematur in annum).

Узврпољи се на столици, пита ме да ли имам питање.

Притом, на кратко, скине наочари за сунце (иако смо у канцеларији, до сада их је носио), протрља очи, поправи кравату, затегне сако.

Крупан човек, велико и одело. Тегет. Уредни брчићи.

(L'état, c'est moi).

Затим наочари врати на очи. (Тако се не види где гледа, мисли).

Немам питање.

(Питање које имам, le tout ensemble, у њему не би произвело ништа осим физиолошки условљене индигнације, а и за то је касно - la critique est aisée, at l'art est difficile).

У том случају разговор је завршен, каже. Завршен, слажем се.

Оде.

Ево га, међутим, сутрадан - дошао колима пред зграду где станујем. (Видим га, случајно, кроз прозор).

Иде на разговор код службенице у другом улазу, тамо је канцеларија за изнајмљивање станова. Проверава о мени. Шта, како, где. (Квантитативно). ОТВЕТ.

Звао ме је, после тога, два пута.

Оба пута ме је питао да ли имам средње слово. (Као да зна да барата са словима, помислим са сетом - тако се искрено интересује).

Немам више, кажем му други пут (мада ту и тамо употребим почетно слово очевог имена, А, што сам му рекао први пут) - баш сам га јуче уписао на више места у најновији налаз и тако га потрошио.

Налаз?

Да.

О чему?

О параноји (paranoia [Webster's]:прекомерна сумњичавост, осећај преувеличаности (грандиозности), или прогоњености).

Како о њој?

Како да не.

[Питањем на питање разлабављује се (разголићује) саговорников гард (ОТВАГА) - спушта телефон правдајући се умором или изласком на вечеру са женом].

(ОТВАР: Remuda de pasturaje haze bizzeros gordos).

Пошто се од онда више није јављао, ствар је изгледа легла.

Мада није - само се притајила као клиничка смрт, заводничка лаж пред отровни прстен, ОСТРОТА.

Краљица

01/24/97

Имам овде једну краљицу. (Varium et mutabile semper femina).

Од камена је, стоји на балкону. СКОВАННОСТЬ.

Балкон је љубичаст, она у жутом и белом. (Снежна хаљина, прошарана сунцокретом). (Καταλληλοσηο - светлија анаконда).

Заједно са позадином на којој су исцртане тешке завесе - 10 цм са 10 цм. Иза завеса, дају се наслутити дворски обичаји и покоја интрига.

Стојећи на балкону као да се обраћа неком доле. Мора бити народу.

(СКОПОМ).

Њен је народ, као и сама што је, жовијалан. Однос им се своди на уздржану колегијалност. (Једно другом се не замерају).

То је, значи, оно срећно краљевство. (Ασφαλως: није она свакодневна краљевина. Овде се зна мера. Чак се и боје слажу. Un bien fait n'est jamais perdu).

И ко зна докле би то трајало да и жовијалности не дође крај. (Valete et plaudite). Док су се забављали, поданици су себи допуштали искрице духовитости из репертоара лаког циркузанства. (Venenum in auro bibitur). Али оно је, временом, постајало све теже - стигавши до степена тешког циркузанства променили су се (преобратили) и почели да вичу против краљице. (Да је псују и криве за сав тај циркус).

("Ill fares the land, to hastening ills a prey, Where wealth accumulates, and men decay - Зло похађа земљу, за бржа зла (и само) плен, Обиља где се слажу, и људи разлажу", Goldsmith).

На крају су (пуни самопрегорног беса) решили да је се одрекну. Претворивши краљевство у завађене кнежевине, постали су опаки и зли. Увели нова имена, избрисали стара. ОРАВА.

Слутећи да је у питању феномен незахвалности и проклетства, краљица се на време скаменила. Њена реакција постала је ћутња. Додуше скаменила се ту, на владарском балкону - тако та сцена и може да се држи у руци. (Није абдицирала, само се скаменила, und so weiter).

А њеном, некад жовијалном народу, камен бивше владарке добродошао је да им претегне сопствену кривицу. Не кривећи нимало себе, оптужујући искључиво њу, од жовијалности им остаде тек јадан гег. Venalis populus, venalis curia patrum.

Узмем краљицу - вратим је горе, поред лампе.

Као кад се решава од туге, приближава спасењу испод абажура.

Исељеници

05/13/97

"Emigración es el fracaso de las raíces. Los hombres desplazados son víctimas ecológicas*. Entre ellos y la tierra que los sustenta se ha abierto una zanja – Migration is the failure of roots. Displaced men are ecological* victims. Between them and the sustaining Earth a wedge has been driven – Сеоба је неуспех корена. Премештени људи су еколошке* жртве. Између њих и земљишта које их одржава утеран је клин”, Ernesto Galarza; са његовог спомен обележја. [E.G. се родио 1905 г. у Мексику; млад се иселио у U. S. Радећи тешке/физичке послове учио је, све до Columbia Универзитета, NYC, где је, 1944 године, постао први исељеник Мексичког порекла који је у овој земљи докторирао из хуманистичких/друштвених наука. Након тога се, уз академски рад и писање, посветио борби за (радничка) права својих земљака. Спомен обележје о коме је реч налази се на углу улица South Market St. & Paseo De San Antonio у центру San Jose-a, CA; састоји се из столице, шешира и дугачког стола, са горњим уписом (верзија на Српском језику је наш, скромни превод)]. {*Ekologija [G., oikos, и – logy, од logos, реч], 1. Грана биологије која се бави односом живих организама и њихове околине. 2. У социологији, однос људских заједница и материјалних извора/добара, и из њега проистекли друштвени и културолошки обрасци. Будући (бриљантан) човек какав је био, E. G. је засигурно имао оба значења на уму}.

Исељавањем изражава се неповратност - у сваком случају ради се о крајњем степену далекосежности. Nunquam minus solus, quam cum solus - врхунска провера пута, међусобно оправдање, ПАКТ.

Ко је остао - са собом је рачуне измирио, ко је отишао - то и даље чини. (По дефиницији јеретици, отишли су бар то били - теше се).

Док се први никада нису трудили да се поистовете са представом о себи, други, организујући посело (тојест етничко окупљање, мада им се изражајност зауставља већ код речи - пикник), обично у какву обеспокојавајућу недељу или за мутан (нејасан) празник, уствари се очајнички још једном згомилају, уз јело и пиће на општу причу о ничему додајући јаловост своје - у некаквој неоснованој (изнебуха изнова створеној) нади о смирењу копрцајући се целог тог свечаног дана.

То копрцање (грчење традиције) вековима одржавају новодошли - следећа генерација (или најдаље она после ње) укида га, а њихова деца већ постају део другог ткива, догуравши до гласача, локалних политичара, или тако нечег идентичног са коначним поистовећењем.

Исељеничка битка за некакву самосвојност или, чак, изузетност (под условом да јој од сопствене тугаљивости није припала мука), у сваком случају је апсурдна. (Graviora quædam sunt remedia periculis).

Претопљено је унапред све - питање је само времена када ће нови калуп да замени стари. Fideli certa merces.

[In rerum natura: посматрајући крајње уопштено (скоро филозофски) наравно да никаквом чуђењу нема места - ко се зачудио остао је, ко није чудиће се довека, in sæcula sæculorum].

Земља из које се отишло организацијски је, у већини случајева, инфериорна у односу на земљу у коју се дошло. Боље (ефикасније) организована, нова земља је управо том организованошћу победила стару - тој тврдњи исељеништво као феномен крунски је доказ. (Нека врста побољшаног откивача/усисивача: нова земља откива/усисава јаче него што стара закива/не даје. Siste viator!).

У старој земљи ствари су могле бити и овакве и онакве - у новој само овакве. (У бившој земљи дозвољива је била и импровизација, у новој само ред. Pro rege, lege, et grege).

Ако постоји (а постоји), такозвана исељеничка мука жалосно и бедно је артикулисана - (као и на оном пикнику) своди се на јаловост и кич. (Евентуална жал за оним из чега се отишло релативизује се и бледи - већ сутрадан као сневеселост у капуљачи ишчезава пред овим у шта се као у невољну претераност дошло, сумњиво прасне, ВЕТЕРОК).

Исељенички радио и ТВ програми, као и штампа, ништавни су и најчешће неписмени. Њихови власници/водитељи практичари су сваковрсне глупости или пак скоројевићке поводљивости. (ГРАМОТА. Ретко се може чути или прочитати паметна реч мада то, наравно, није исељеничка ексклузивност. Carpe diem. Γκαρσον!). (Етнографија: једнозначност вишезначности, њен брош).

Ipsissima verba: језик бивше земље бива унакажаван и кроз неко време потпуно изгубљен. Губљењем језика, vivida vis animi, круне и есенције осведочености (идентитета) бића, бивша земља губи се неопозиво. (И, у најбољем случају, прелази у софистику, као логички раствор).

Непослушност према систему из кога се отишло (тако својствена неприродном гневу тојест интелектуалном помодарству такозваних, више их ни нема, дисидената) метаморфозира у послушност према систему у који се дошло [додуше, ту и тамо (ређе), кулминира у закаснело покајништво] - правила нове средине следе се онолико пажљиво и предано колико су се стара изврдавала и непоштовала.

Кроз неподмитљиво време, убачен у жрвањ другачијих навика, схватања и, свакако, исте (универзалне) испразности [обложене само већим недостатком времена (КРАТКОСТЬ), његовом лажно светлуцавијом скрамом], сем до неминовне послушности и прописаног функционисања институт исељеништва може да доведе и до коначног посрнућа. Може да се деси да део народа бивше земље буде бомбардован (из више од 4000 борбених налета) од стране земље (земаља) где су се затекли исељеници из те, бивше земље - и ништа се не мења! Исељеници и даље живе у истом исељеништву, понеко са додатним презиром према самом себи, већина ни са тим - исто онако уредно као и пре. Уредност живљења једино је што им преостаје јер су по њу једину и пошли. [Неки су се, могуће је ако не и сигурно, са новом земљом дотле идентификовали више него што се нису растали са старом, али то је само варијација на тему - не и њена кичма. Уосталом, историја (осим сакупљања и слања помоћи) нуди и друге примере: масовне одзиве (сврставања у одбрамбене редове) исељеника у времена напада на првобитну земљу. Vivit post funera virtus. Појединачни случајеви части, усамљени одласци на фронт, осим што су одраз личне величине, огледало су општег посрнућа]. Међутим, како се свака уредност теши обамрлошћу (и залива заборавом) и ова исељеничка испружила се преко сваке мере (као преко помирљиве закаснелости) - све док се сама собом не послужи (као врхунском укоченошћу) приликом неодрживог часа исцељења самоће, на коју се тако дуго навикавала али је никада није узимала за озбиљно (јер она по своје изабранике долази тек када им се љутња довољно слегне). Послуживши се помирљивошћу као јаловошћу гнева, исељеници се, укључујући и писца ових редова, све више (на крају и из самих себе) исељавају: толико исељени више ничим не одају своје присуство (ОТРЫВ: овде их се више нико не тиче, тамо их се више нико не сећа), променивши све нису променили ништа, само су се још мало нагли над празном страном универзалног боравка бившег јеретика у смиреној магми - заслужен круг киптавости расеченог бића тиме им је доведен у посрнули ред, исти онај чија им је брашњавост била тако природна, а сада је само вакуумски маљ.

Побеђени и Победници:
Пролегомена за Контраалт и Хор

07/11/97

Побеђени и победници: опсена тренутка или једина извесност? (Vincit qui partitur).

Да је све ово опсена прижељкују побеђени - победници се не обзиру ни на шта што није извесно.

Док се побеђени теше опсенарством (ништа није онако како изгледа да јесте - η τραγωδια ), извесност тријумфа натаче се на јарбол победника: очигледност ситуације таква је да је сваки замагљујући тојест занемарујући (за побеђене утешан) коментар неадекватан - академски испразан или припросто пун: невредан је.

Окршај (недостатак окршаја) произвео је резултат који побеђене тишти а победнике осокољава - први се због тога жале и пренемажу, други ликују. (ЗАПАС, код једних и других).

[Цео принцип природе на тако малом простору и са подношљивом густином: нити се побеђени масовно самоубијају (тек ту и тамо), нити победници престају да звоне са победничког звона. "Св'јет је овај тиран тиранину, А камоли души благородној!", П. П. Његош, 'Горски Вијенац', стихови 2499-500].

Побеђени су се, углавном, тукли међу собом (победници су, додуше, бомбардовали мање побеђене кад год је требало - да би сви били побеђени исто).

Међу неким побеђеним једва да је испаљен по који метак, међу другим плануо је читав рат - и једни и други победнику скоро да не замерају: већина побеђених утркује се у давању почасти победнику и преласку у његову војну организацију! Такво расуло и хаос у главама побеђених одавно нису виђени, anno urbis conditæ.

Али, једна мањина побеђених као да се још увек не да.

Победници су због тога бесни и покушавају да и ту мањину, практично побеђену али не и дотучену, дотуку. Довијају се на разне начине (deus ex machina: спретну умишљеност лепињасте категорије као што је морал ни овом приликом не доводећи у питање) како да агресију, окупацију и силеџијство представљају као миротворство. (Dieu et mon droit). Дрскост и осионост им налажу да са свим овим заврше што пре да би могли вепровски да одахну дубоко, до краја: као да примарна развалина света сво време безочно не зева и без њих. (За разлику од њих који је хоће целу, чак је и Сатана тражио само поделу власти: "На опширне небеске равнине, Иштем владу да подијелимо, И небеса пала воздвигнемо, Први закон да природи дамо, Нек се сваки са врховном влашћу, На свом небу горди и велича", П. П. Његош, 'Луча Микрокозма', IV, 155-60).

Тако су, ових лакрдијашких дана, незадовољни са досадашњом (више него пристојном) победом, слетели хеликоптерима међу (недотучене) побеђене и једног што им се, по тамошњем обичају, испречио (frangas, non flectes) - из непосредне близине убили а другог одвели да му суде што их, ни он, не слуша. Чак, штавише, говоре како ће и даље тако да раде, све док и ова мањина не почне да мисли као већина побеђених, тојест како су победници рекли да треба да се мисли. Cantate Domino.

Као из сваке тачке такве изворности, и из ове извиру две могућности [док их трећа (преговори, ХВОРОСТ) не банализује. Castello che dà orecchia si vuol rendere].

Уколико сви побеђени на крају буду мислили како су им победници наредили да мисле (gens de même famille), од ексцентричности неће остати ништа а од пловљења пуним једрима (наравно, у превазиђену осећајност, али и у културни додатак као осу света, из декларације у акт - gaudium certaminis) преостаће им пут у подкултуру као ономатопеју тржишта (idée fixe) под, такозваним, Алијансиним једром (затегнутим упутством pax vobiscum) - униформан и предвидљив, обдарен пасјим очима послушне густине; уколико се, пак, и другачије мишљење одржи, свет ће се затрести још једном, као и увек до сада када су се улоге побеђених и победника космички уредно смењивале да би се бела суздржаност обамрле средине (мирнодопске, неутралне провенијенције) безосећајно искрунила кроз контраалт ломне мулаткиње у хорском наступу подешене реченице (сличне овој) мобилишућег ритма (ретушираног пулса): извесне врсте бојног поклича унезверене животиње константно изложене граничним замасима уредне попустљивости (неиздржљиве снисходљивости) бешчасног доба (алт: алт, алт, алт) и разбарушеног отпора часног (контра: контра, контра, контра), док по победу не уђе у себе.

Vincit qui se vincit.

1998-99

Образложење Аутора

(Разлог употребе заграда, догађаја и личности из Митологије, и страних израза и речи)

У овој књизи ради се о томе како сам, нашавши се у месту чије име она носи, и у недостатку саговорника из разлога описаних у њој, причао сам са собом.

Ово је та прича - дневник: опис дана ухваћених на препад тојест записаних у, такозваном, реалном времену, формално подвргнут скрутинизацији не мењајући аутентичност тојест холографију тојест шупљину простора директног момента, мало их стишавајући можда, ради подношљивости, пажње према читаоцу, глобалне равнотеже.

Разлог због кога текст обилује заградама је, значи, у два гласа: спољном, ван заграда, који описује, тврди, гради и плете, и унутрашњем (унутар заграда, као ово сад), који се противи или одобрава, допуњава или пара, руши. Кад ћути - спава, или се са првим прећутно слаже. (Ево га, пробуђен опет се јавља).

Тако, у два гласа, разговара сваки самац. Разлика између тих разговора је у ономе шта ко од њих каже док слуша, тачније - шта чује и како одговара. Шта сам чуо и како сам одговорио ја, пише у овом, класичном роману о трошности решења и неопходности борбе, удару као тренутном смирењу, одласку у себе по завршни мач.

Поред појава и личности из Митологије,"Sch'dy (Ск'ди)" садржи број страних израза, речи и идиома. Највише их је из најбезопаснијег (мртвог), латинског језика, али их има и из опасних (живих): енглеског, француског, немачког, шпанског, италијанског, грчког и руског. Костур, плућа, лула (и рата и мира) су му српски: ратни колут дима - прах Балканског организма; Ловћен - око пршљенова, Његош као левак Драгачевске трубе.

Митологија се наметнула пуким поређењем са традиционалним и модерним исходиштима људског друштва: Религијом и Политиком - тако болећивим и, у исто време, тако судбински одређујућим (додуше, и тако судбоносно драгим, примордијално утешитељским - занемари ли се горопадност вечитог тренутка) духовно-социјалним резултатима људских заједница (архаичних, још увек племенских) као прилозима овдашњих, Земаљских гласова вишегласју космичког колективитета, феноменолошког резултата неоспорног, и зато окрутног чуда.

Што се страних речи/фраза/идиома тиче, тојест уношења и, уопште, присуства нематерњег језика што се тиче, циљ је да се тиме, пре свега, истакне релативност симболичког/договорног/локализованог представљања појмова и ствари (што сваки језик, сам по себи, искључивошћу јединог, ексклузивног субјекта у механизму размишљања, сањања и бдења, јесте) и тиме назначи лингвистичка крхкост, ускраћујућа аутономност партикуларног напора да се артикулише генерализованост заправо универзалност заправо општост која, свакако, надраста (сваки појединачни) језик (и све језике скупа, будући да они формирају ограничен сет алата у односу на неограниченост околине на којој покушавају да, више или мање успешно (у немогућности да то ураде потпуно, до краја), врше описујуће-сазнајни захват), али је такође циљ да се модулише ритам, располути ехо и доврши чипка мисли-реченице повећавајући изражајност, користећи жаргон, застарелост, вернакуларизам, дијалект, прихваћену фразу и несвакидашњи језик, и филтрирајући резултат кроз лични маниризам и ексцентричност у карактеристичну необичност, сингуларност и реткост.

Приложен је превод/објашњење оних страних речи и израза за које то није учињено у самом тексту, на месту употребе.

Поговор

Парадоксално, јер ради се о дневничким записима, већи део овог рукописа је безвремен (независан од времена, применљив на свако време). Будући да није функција времена, том делу поговор је он сам: ни потврда ни порицање (темпоралне категорије) у њему се не примају, то што лажно расте - калем је за круг.

Међутим оном другом, мањем делу, у спрези са временом као са смртном пресудом, поговор служи као задња шанса: тај, мањи део, што је погодио погодио је, што није - погодило је њега; накнадним речима чупа се из пада.

Погодио је, дакле, неподношљивост ствари, али не и сва имена њених преобразитеља, ломитеља наведене несношљивости: ни имена личности, ни градова (места). Чак је нека, очајан тренутком, распарчаношћу дана, озеблошћу јутра, сврстао на погрешну страну, рекао их с' грешком.

Имена градова и људи у Савезној Републици Југославији који, од 24. Марта до данас, над оваквим светом зидају онакав (над моралном рушевином жижу постојања, над празнином сврхе есенцију циља, изнад некрофиличности звук трубе из кости, мост у Небо одскоком са Земље), знамо сад сви добро, ми из сенки тих дивова духа.

Мени остаје да им се поклоним, њима да ме на свој брод за звезде, као пуне стране празну тачку приме.

Март Горски,

Кључ: (Л.)=Латински, (Хинд.)=Хинду, (Санскр.)=Санскрит, (Г.)=Грчки, (Р.)=Руски, (И.)=Италијански, (С.)=Шпански, (Н.)=Немачки, (Ф.)=Француски, (Е.)=Енглески

à bras ouverts [Ф.], раширених руку.

A capite ad calcem [Л.], Од главе до пете.

A che vuole, non mancano modi [И.], Где је воља, тамо је пут.

À couvert [Ф.], У заклону; под маском.

a die [Л.], од тог дана.

à fleur d’eau [Ф.], на нивоу воде.

à huis clos [Ф.], потајно; (иза) затворених врата.

À l’abri [Ф.], У склониште (под заштиту).

à la carte [Ф.], према јеловнику/ценовнику на столу.

à la dérobée [Ф.], у прикривености.

à main armée [Ф.], силом оружја.

à pas de géant [Ф.], корацима дива.

A posse ad esse [Л.], Од могућности до стварности (од жеља до остварења).

a prima vista [И.], на први поглед.

A verbis ad verbera [Л.], Из речи у ударце (несреће).

a vostra salute [И.], наздравље, живели.

à votre santé [Ф.], наздравље, живели.

a vuestra salud [С.], наздравље, живели.

Ab extra [Л.], Споља, изван.

ab imo pectore [Л.], из дубине срца.

Ab incunabulis [Л.], Од колевке.

ab initio [Л.], из почетка.

ab intra [Л.], изнутра.

ab origine [Л.], од почетка.

ab ovo [Л.], из јајета.

ab ovo usque ad mala [Л.], од јаја до јабука (као на Римским светковинама); од почетка према крају.

abdomen [Л.], стомачни део.

abrégé [Ф.], сажетост.

Absit invidia [Л.], Да не буде зловоље.

Absit omen [Л.], Нек не значи лош знак.

Ad astra per aspera [Л.], Кроз муке до звезда.

ad captandum vulgus [Л.], да привуче или задовољи руљу (светину).

Ad finem [Л.], До краја.

Ad gustum [Л.], По нечијем укусу.

Ad internecionem [Л.], До уништења.

ad libitum [Л.], задовољно.

Ad majorem Dei gloriam [Л.], За већу славу Бога.

Ad referendum? [Л.], На даље разматрање?

Ad rem [Л.], Прећи на ствар; ићи према циљу.

Aσφαλωσ [Г.], Свакако; извесно, у сваком случају.

Adorer le veau d’or [Ф.], Обожавати златно теле.

Аеquo animo [Л.], сталожено (мирно), равнодушно.

Ага [Р.], Да, аха.

Age quod agis [Л.], Присуствуј ономе до чега ти је стало.

Agnus Dei [Л.], 1. Божје јагње. 2. Воштани медаљон с’ ликом јагњета, талисман. 3. Почетне речи Англиканске химне.

Agnus Scythicus [Л.], Скитско јагње.

AI AI [Г.], Узвици туге.

aide toi, et le ciel t’aidera [Ф.], помози себи, и небо ће ти помоћи.

al fresco [И.], на ваздушној струји; на хладном ваздуху.

alarius [Л.], на крилу.

albesco [Л.], бело у настајању; зора.

albidus [Л.], бео.

alere flammam [Л.], додаје на ватру.

Alhambra [С.], Мурска тврђава/палата саграђена у Гранади у XIII/XIV веку.

Allez-vous-en! [Ф.], Напоље с’ вама!

Almagest [Л. Almageste], 1. Рад Ц. Птоломеја у астрономији/географији (150 г. пре Н. Е.). 2. Алхемијски/астролошки рад.

altaria [Л.], олтари, врхови олтара.

alter ego [Л.], друго јаство/бивство.

Alter idem [Л.], Још једно исто.

Alto-rilievo [И.], Скулптура која из позадине излази до пола или више. Дубоки рељеф.

altus [Л.], високо, дубоко, значајно.

ama [Л.], суд за чување и пресипање вина. Коришћен за служење вина приликом религиозног обреда. (Видети под Eucharistia).

Amar y saber no puede ser [С.], Не може се и волети и бити мудар.

amatorius [Л.], изражавање љубави.

âme de buoe [Ф.], душа од блата.

amour propre [Ф.], самољубље, сујета, таштина.

anagram [Л. anagramma], игра речима. Састављање једне речи из слова друге.

          [Г.], објава.

Anas obscura [Л.], Ишчезла водена птица.

Animo et fide [Л.], Храбро и са поверењем.

anno ætatis suæ [Л.], у години у којој постоји (у години свог доба).

anno Domini [Л.], у години Бога; Божије године.

ano urbis conditæ [Л.], од године 753 пре Н. Е. (од почетка Рима).

ante cibum [Л.], пре оброка.

antelucanus [Л.], пре јутра.

antemeridianus [Л.], пре поднева.

ANTIKEΣ [Г.], антика.

antocularis [Л.], рогови јелена.

антракт [Р.], интервал.

АПАГОРЕYЕТАI Η EIΣOΔOΣ [Г.], забрањен улаз.

aperçu [Ф.], преглед.

aphasia [Л.], потпун или делимичан губитак способности разумевања или употребе речи. Обично у вези повреде или болести мозга.

Apis [Л.], 1. Пчела (ред Hymenoptera). 2. Свети бик, у комуникацији с’ богом Ptah-ом.

apokryphos [Г.], скривен.

apostates [Г.], пребег (из једне религије у другу).

apotheosis [Г.], Обоговљење (Апотеоза).

aqua pura [Л.], чиста или дестилисана вода.

aqua tofana [Л.], отров (арсеник) у течном стању. Име је добио по жени (Tofana), Италијанки, која га је справљала у XVII веку.

aqua vitae [Л.], 1. вода живота. 2. алкохол. 3. бренди.

Aquarius [Л.], Сазвежђе Водолије.

arabeska [F. arabesque], 1. Арабијски орнамент, насликан или плитко издубљен. 2. Балетски покрет. 3. Кратка музичка форма.

arbiter elegantiarum [Л.], врховни судија у стварима укуса.

Arcadia [Л.], 1. Део Грчке, са једноставним и задовољним становницима. 2. Место у коме влада сеоска једноставност, срећа.

αργα [Г.], споро.

Argonauta [Л.], Cephalopoda (видети под).

argumentum adfirmatio [Л.], доказна изјава (сведочење).

Argumentum baculinum [Л.], Аргумент батине; сирова сила.

архаιоλогιкоσ хωроσ [Г.], археолошко налазиште.

Арка [Р.], лук.

arrectis auribus [Л.], са начуљеним ушима.

Ars longa, vita brevis [Л.], уметност је дуга, живот кратак.

Астма [Р.], астма.

ΑΣΤΥΝΟΜΙΑ [Г.], полицијска станица.

au naturel [Ф.], у природном стању.

au revoir [Ф.], довиђења.

audacia [Л.], храброст, усуђивати се; нападност.

audiatur et altera pars [Л.], нека се чује и друга страна.

Auditory canal [Е.], Ушни канал.

aureolus [Л.], 1. Светлећи/радијациони круг око главе (као у светаца). 2. Посмртна награда духовно примернима за живота.

automatus [Л.], самоходност, спонтаност.

Aves [Л.], Врста птица. Има четири а лети са два крила.

Aυαλογως [Г.], Аналогно, сходно томе.

Aντιo [Г.], Збогом, довиђења.

Bacchante [L., G], Bacchus-ова свештеница; учесница светковине Bacchus-а; жена у стању баханалијске раскалашности.

Bacchus [Л., Г. Bakchos], Бог вина, гозбе и пијанке; син Zeus-а (Jupiter-а) и Semele; код Грка називан и Dionysus.

Badaud [Ф.], Доколичар, дангуба, нерадник.

barathrum [Л.], амбис, јама недокучивог дна.

barbatus [Л.], брадатост, брадат.

ben trovato [И.], добро пронађен(ог); мудро направљен(ог).

Benedetto è quel male che vien solo [И.], Благословена да је невоља која долази сама.

Beneficium [Л.], Корист, корисник, услуга.

bêtise [Ф.], глупост.

bibliolatreia [Г.], служење (поштовање према) књизи (обично Библији).

Bicephalous [Л.], Двоглав, двоглавост.

Bon soir [Ф.], Добро вече.

Bon vivant [Ф.], Љубитељ луксуза/провода (бонвиван).

bon voyage! [Ф.], сретан пут!

bona fide [Л.], у доброј вери; са поверењем.

Borgen macht Sorgen [Н.], Зајмљење води жаљењу.

Brachiopoda [Л.], Класа мекушаца, (шкољке) са два залиска. Са две стране уста, извлачи и увлачи органе налик на руке.

bravado [С.], представљати се храбрим и одлучним а не бити такав.

C’ est magnifique, mais ce n’est pas la guerre [Ф.], Импресивно јесте, али није рат; речи Француског официра, учесника вежбе лаке бригаде на Balaklava-и.

Cadit quæstio [Л.], Питање пада (и са њим расправа).

cælum non animum mutant qui trans mare currunt [Л.], Препловивши море мења се небо, не и осећања.

cæteris paribus [Л.], друге ствари, иако исте.

canephora [Л.], девојке које на главама носе корпе са даровима за богове.

canicula [Л.], псећа звезда (Sirius).

caninus annus [Л.], псеће године.

Cantate Domino [Л.], Певати Богу.

Cap à pié [Ф.], Од главе до пете.

caput mortuum [Л.], безвредна преосталост. (Буквално: "мртва глава").

cara sposa [И.], драга супруга.

carnalis [Л.], сензуалност, телесност.

Carnivora [Л.], Фамилија сисара месождера, али и биљоједа (медведи).

Carpe diem [Л.], весели се; уживај данашњи дан.

Castello che dà orrechia si vuol rendere [И.], Тврђава која преговара брзо ће се предати.

casteria [Л.], веслачки четверац.

catillus lupus [Л.], мали тањир/порција (меса од) вука.

Cato [Л.], Јунак Addison-ове трагедије. (Убио се да не би пао у Цезарове руке).

catonium [Л.], доњи свет.

causa prima [Л., И.], разлог број један (први разлог).

Cavendo tutus [Л.], Безбедност (постигнута пажњом).

Ce n’est pas être bien aise que de rire [Ф.], Смех није увек знак да је души лако.

cellula [Л.], мала соба, собица, ћелија.

cenotaphium [Л.], празна гробница; споменик подигнут у славу покопаног на непознатом месту. (Cenotaph. у Westm. Abbey).

Cephalopoda [Г.], Највиша класа мекушаца (Mollusca). Рак, јастог. Наутилус и Аргонаут су подврсте.

cerebellum [Л.], део мозга иза и испод cerebrum-а. Контролише моторне радње, покретање.

cerebrum [Л.], горњи, главни део мозга код кичмењака. Састоји се из две хемисфере. Контролише свест.

Ceres [Л., Г. Деметер], 1. Богиња пољопривреде (агрикултуре), кћер Saturn-а и Ops-е. 2. Астероид између Јупитера и Марса.

cervix [Л.], у анатомији: задњи део врата.

Chacun à son goût [Ф.], Свако према свом укусу.

Chacun tire de son coté [Ф.], Свако нагиње на своју страну.

Che sarà, sarà [И.], Шта ће бити, биће.

Chevalier d’industrie [Ф.], Преварант, довитљивац (онај који живи од довитљивости).

Chi tace confessa [И.], Ко ћути, исповеда се.

Cicindella campestris [Л.], Coleoptera (видети под). (Име тог инсекта у систематици).

Ci git [Ф.], Овде лежи.

cirrus [Л.], 1. Завојак (косе). 2. Формација опнастих, мутних, вунастих облака.

cista [Л.], kistл (видети под).

Clarior e tenebris [Л.], Сјајније од таме.

Cloelia [Л.], Римљанка таоц. Спасила се препливавши Тибар.

coccyx [Л.], мала троугаона кост на доњем делу кичме.

cogito, ergo sum [Л.], мислим, према томе постојим.

Coleoptera [Л.], Врста инсекта тврдокрилца. Од четворо крила, два тврда нису за летење. (Пример: буба мара).

compagnon de voyage [Л.], сапутник.

compluvium [Л.], impluvium (видети под).

con diligenza [Л.], приљежно.

Con dolore [И.], Са болом.

conclave [Л.], соба, собе.

consilio et prudentia [Л.], мудрошћу и разборитошћу.

constantia et virtute [Л.], непроменљивошћу и храброшћу.

consule Planco [Л.], када је Планко био конзул. (Када сам био млад. Жал за младошћу).

contradictio in adjecto [Л.], недоследност (супротност, противност) у ономе што се тврди.

Cooperative Aggregate Mission Management System (CAMMS), The [Е.], Здружен управљачки систем.

copia verborum [Л.], снабдевач(у) речи.

coram nobis [Л.], испред нас, пред нама.

coram populo [Л.], у присуству народа.

cordon bleu [Ф.], плави појас (обележје кувара највише класе)

cornelian [Л. carnelian], драго камење дубоко црвене, јарко црвене или црвено беле боје.

cornum [Л.], корнелијанска (црвена) трешња.

Corps d’ armée [Л.], Главнина војске, корпус.

Corrigenda [Л.], Ствари које се требају поправити; списак грешки.

Corruptio optimi pessima [Л.], Најгора је корупција оног што је најбоље.

cortex [Л.], кора дрвета. У анатомији, спољни слој унутрашњег органа; сива мождана кора.

Corvus corax [Л.], Врста гаврана.

Cos ingeniorum [Л.], Тоцило досетке.

crede quod habes, et habes [Л.], веруј да имаш, и имаћеш.

Croix rouge [Ф.], Црвени крст.

Cronium mare [Л.], Северно или Сатурнијанско море. Арктички океан.

culpam poena premit comes [Л.], казна прати злочин.

Custus morum? [Л.], Чувари морала?

d’ accord [Ф.], у сагласности (у слози).

Dahomey [Ф.], Исечак/део Западне Африке.

Damon [Л.], Пастир (козар) у Виргилијевим "Eclouges" ("Изборима"); рустикално момче. Pythias (видети под).

Dark Star [Е.], Тамна (црна) звезда.

Das Beste ist gut genug [Н.], Најбоље је довољно добро.

Das Ewig-Weibliche zieht uns hinan [Н.], Вечито женско извлачи нас горе.

De bonne grâce [Ф.], Расположен, спреман; с’ милошћу.

de die in diem [Л.], од дана до дана.

de haut en bas [Ф.], на бесраман начин.

de omnibus rebus et quibusdam aliis [Л.], размотривши главне и споредне ствари.

de retour [Ф.], вративши се (вратити се); враћен.

Deceptio visus [Л.], Оптичка варка.

Decies repetita placebit [Л.], И после десет пута, прија.

Decipimur specie recti [Л.], Вара нас призор честитости.

Deep (Pacific) Blue [Е.], Супер компјутер (са мноштвом паралелних процесора).

dégagé [Ф.], ослобођеност, несапетост.

dei gratia [Л.], божијом милошћу.

delta [Г.], 1. Четврто слово Грчке азбуке. 2. Разуђено речно ушће.

denique [Л.], задње, коначно.

Deo volente [Л.], Уз Божију вољу (Божијом вољом).

dernier ressort [Ф.], задње средство; задње уточиште.

detractio [Л.], узмак.

deus [Л.], веруј, божије.

Deus avertat! [Л.], Боже сачувај!

deus ex machina [Л.], бог из машине. (У Грчким и Римским позориштима: глумац који глуми божанство, тумач драме).

Δευ ειναι τιπоτα σοβαρο [Г.], није ништа озбиљно.

dexter [Л.], вешт, способан.

di buona volontà sta pieno l’inferno [И.], пакао је пун добрих намера.

Diana [Л., Г. Artemus], Богиња лова, вештине и Месеца.

Dicksonia Barometz [Л.], Корење врсте папрати. Прекривено вунастом материјом, обликом подсећајући на јагње.

Didus Ineptus [Л.], Doudo (видети под).

Dien est toujours pour les plus gros bataillons [Ф.], Бог је увек на страни највећих батаљона (највеће војске).

Dieu et mon droit [Ф.], Бог и моје право. (Богу божије, мени моје).

dignus vindice nodus [Л.], тешкоћа вредна снажног одговора (снажне интервенције).

dii majorum gentium [Л.], богови више класе (већег ранга, вишег реда).

diodon [Л.], риба са бодљама (риба јеж). И једна и друга вилица јој је кост/зуб: тако има два зуба – један горе, други доле.

Dionysia [Г.], Фестивал у част Dionysus-а, бога вегетације и вина.

Dios me libre de hombre de un libro [Ф.], Бог ме је створио из човека једне књиге.

Dis [Л.], Plouton (видети под).

Disjecta membra [Л.], Разбацани остаци.

Distributed Engagement [Е.], Расподељена дејства.

domicilium domabilis [Л.], укротиво обитавалиште (кућа која се може укротити).

Donatus [Л.], Оснивач истоимене верске секте у Северној Африци у IV веку. Као и друге, и ова секта је себе сматрала правом.

Doorga [Хинд.], Durga (видети под).

dorer la pilule [Ф.], позлата пилуле.

dorsalis [Л.], нешто што се односи на позади, леђно. Задњи (леђни) део тела (органа) код животиња. На пример, леђна пераја.

dorsum [Л.], леђа, леђни; позади.

Doudo [Л.], Птица са острва Маурицијус (сада истребљена); из врсте Didus Ineptus.

Doux yeux [Ф.], Нежни погледи.

Draco volans [Л.], Draco: сазвежђе Драгона, између Великих и Малих Кола. Volans: сазвежђе Летеће Рибе.

Dulce est desipere in loco [Л.], Понекад је задовољство изигравати будалу.

durante vita [Л.], за време живота.

Durga [Хинд.], Прва заштитница богова. Има десет руку. Позната и као Doorga.

e re nata [Л.], према потреби.

Ecclesiasticus [Л.], Нешто што припада цркви. Књига апокрифних изрека, канона.

ecclesiastic [Л. ecclesiastes], приврженик цркве; црквењак или свештено лице.

ecstatic [Г. ekstatikos], стање екстремног ентузијазма.

ectoderm [Г. ectoderma], спољни слој ћелија ембриона. Из њега се развијају нервни систем, кожа и зуби.

     [Г.], јео сам.

Eheu! fugaces labuntur anni [Л.], Алас (јао, куку)! (пролазне) године клизе поред нас.

Eχασα τo σρoμo μoν [Г.], Изгубио сам пут.

Eχτεσ [Г.], Јуче.

Eiσoδoσ [Г.], улаз.

ειναι επικινδυνο? [Г.], да није опасно?

εκτοσ απο [Г.], удаљеност; одвојеност.

elegia [Л.], елегија (сета).

eleutheria [Л.], слобода.

Elysium [Л.], Elusium-ска Поља: поља на која иду заслужни после смрти; место блаженства, рај.

elytra [Г. множина од elytron], спољна (anterior), тврда крила тврдокрилаца. Coleoptera (видети под).

εμαγιε [Г.], емајл, глеђ.

emendatio [Л.], исправка.

Empressement [Ф.], Хитрина, окретност; жудња.

en avant [Ф.], напред.

En cueros [С.], Голо, необучено.

en déshabillé [Ф.], свученост.

endoderm [Г. endoderma], унутрашњи слој ћелија ембриона. Из њега се развија систем за варење.

en passant [Ф.], у пролазу.

en plein jour [Ф.], цео дан.

en rapport [Ф.], у складу; у договору.

En règle [Ф.], По реду; према правилима.

en revanche [Ф.], узвратност.

En suite [Ф.], Заједно; у гарнитури.

en vérité [Ф.], уистину.

Entremets [Ф.], Споредни оброци, између главних.

Eo nomine [Л.], Под тим именом.

Eos [Г.], Јутро, зора. Префикс употребљаван за појмове из палеонтологије, геологије; означавање раног периода времена (Eocene).

epea pteroenta [Г.], речи на крилима (окриљене речи).

Ephemera [Г. ephēmeros], Инсект истоимене врсте. Синоним за кратковечност (ефемерност).

Epicuri de grege porcus [Л.], Свиња из Епикуровог крда; Епикурејац.

Epiphaneia [Г.], Приказање.

epitome [Г.], скраћење, сажетост.

epulis accumbere divum [Л.], присуствовати божијим свечаностима.

erratio erratum [Л.], лутајућа грешка.

Ересь [Р.], јерес, (религиозно/доктринарно) неверство.

η βολτ [Г.], Ход; шетња.

Η σоδα [Г.], Сода вода.

Η фραση! [Г.], Фраза!

η Гιουγκοσλαβια [Г.], Југославија.

η ιστιοπλοια [Г.], једрење.

ΗΛΕΚΤРΙΚΑ ΕΙΔΗ [Г.], електрични апарати.

ΗΜΕΡΟΗΝΙΑ ΛΗΞΕΩΣ [Г.], датум истицања, рок враћања (књиге).

Η οραοη [Г.], Очни вид.

η ουλη [Г.], ожиљак.

Η πολυθρονα [Г.], Наслоњача.

η πυροσβεστικη νπηρεσια [Г.], ватрогасна бригада.

ΗΕΥΧΙΑ [Г.], Тишина.

η τραγωσια [Г.], трагедија.

η υποχρεωση [Г.], обавеза, дужност.

et hoc genus omne [Л.], и све друго те врсте.

et id genus omne [Л.], и све од тога.

Ethos [Г.], 1. Објективни елементи (уметности) за разлику од субјективних: супротно од pathos. 2. Уобичајено место становања.

Eucharistia [Л., Г.], Захвалност, акт давања захвалности, миса захвалности. 2. Света Вечера, хлеб и вино служени на њој.

Euterpe [Л.], Муза музике.

ex abundantia [Л.], из обиља.

ex animo [Л.], искрено, срдачно.

ex capite [Л.], из главе, из сећања.

ex cathedra [Л.], од високог зналца (од ауторитета).

ex delicto [Л.], од злочина.

ex mera gratia [Л.], кроз саму услугу.

ex mero motu [Л.], својом вољом.

Ex more [Л.], Према обичају.

ex necessitate rei [Л.], због неопходности ствари.

ex officio [Л.], знак канцеларије.

ex opere operato [Л.], спољним деловањем.

Ex pede Herculem [Л.], Херкулес се познаје по пети; целина се просуђује по саставном делу.

ex post facto [Л.], у ретроспективи, након извршеног дела.

ex professo [Л.], пророчански; тобоже.

ex propriis [Л.], сопственим снагама.

ex usu [Л.], употребом, кроз употребу.

ex vi termini [Л.], силом (значењем) речи.

ex voto [Л.], према нечијој молитви.

Exæquo et bono [Л.], Слагање с’ добрим и правичним.

exceptio probat regulam [Л.], изузетак потврђује правило.

exceptis excipiendis [Л.], правећи неопходне изузетке.

excerpta [Л.], делови, исечци.

exempla sunt odiosa [Л.], примери су увредљиви.

Expertus metuit [Л.], Имајући искуство, плаши се.

exsisto [Л.], биће, појава, изглед.

extrait [Ф.], екстракт, извод, парче.

fabella [Л.], кратка прича.

fabula [Л.], прича, позоришни комад, басна.

Facies non omnibus una [Л.], Нема све исто лице (исте црте).

facilitas [Л.], лакоћа, спремност.

facticius [Л.], неприродност, неспонтаност, присиљеност.

faire bonne mine [Ф.], направити добро (расположено) лице у односу на (дату) ствар.

Fama semper vivat [Л.], Слава му, занавек.

Фантазер [Р.], сањар.

fanum [Л.], свето уточиште (храм као склониште).

Фара [Р.], предња светла, фар.

фарфор [Р.], порцелан.

Fas est et ab hoste doceri [Л.], У реду је учити (бити подучаван) од непријатеља.

фасон [Р.], мода.

Fata [Л.], Богиње људске судбине: Clotho – преде конац живота, Lachesis – одређује му дужину, Atropos – пресеца га.

Fata obstant [Л.], Богиње судбине противе се томе.

Fata viam invenient [Л.], Богиње судбине пронаћи ће пут.

fatalis [Л.], судбинско, смртоносно.

Faux pas [Ф.], Погрешан корак; пропуст.

Fax mentis incendium gloriæ [Л.], Страст за славом бакља је душе.

februum [Л.], прочишћење, очишћење.

felis [Л.], мачка, мачије.

felix [Л.], повољно, успешно.

felluca [И.], мали Медитерански брод, са два до три јарбола. Покретан веслима и једрима.

femur [Л.], бутна кост.

ferocitas [Л.], диваљ, свиреп.

Festina lente [Л.], Пожурити споро.

Feu de joie [Ф.], Логорска ватра.

fibula [Л.], задња потколенична кост.

fide et fiducia [Л.], верности и поверењу.

fide et fortitudine [Л.], вером и постојаношћу.

fidei defensor [Л.], бранилац вере.

Fideli certa merces [Л.], Вернима награда следи.

Finem respice [Л.], Поглед на крај.

Finis coronat opus [Л.], Круна посла је у његовом довршењу.

flabellum [Л.], велика лепеза, направљена од слоноваче, перја и метала. Ношена испред папе и црквених великодостојника.

flavus [Л.], жуто, златно.

Flosculi sententiarum [Л.], Цвеће финих мисли.

Flux de bouche [Ф.], Блебетање.

foi en tout [Ф.], вера у све.

foi pour devoir [Ф.], вера у дужност.

Фон [Р.], позадина, сцена.

fons et origo [Л.], извор и порекло.

fortissimo [И.], врло јако (у музици).

Фосфор [Р.], фосфор.

Фрагмент [Р.], део (фрагмент).

Фрак [Р.], капут с’ реповима (фрак).

frangas, non flectes [Л.], можете нас поломити, али не савити.

Froides mains, chaud amour [Ф.], Хладних руку, топлог срца.

Фронт [Р.], фронт.

Front à front [Ф.], Лицем у лице.

frontal [Л. frontale], чеона кост.

Fronti nulla fides [Л.], Нема места веровању на изглед.

фронтон [Р.], педимент (видети под).

fugit irreparabile tempus [Л.], време које се не може вратити (које наставља да лети).

Furor arma ministrat [Л.], Бес снабдева оружјем.

furor loquendi [Л.], страст за (раз)говором.

fuyez les dangers de loisir [Ф.], заобишавши опасност лењости.

Gaea - Gaia - Ge [Г.], Земља, сматрана као богиња.

Гам [Р.], бука, граја, галама.

Гамак [Р.], мрежа за лежање.

Garter’s Order [Е.], Одликовање Реда Витезова (суверен, Принц од Wales-а, 25 витезова), основаног 1344 г. од Edward-а III.

gaudium certaminis [Л.], уживање побуне.

Гавань [Р.], Лука.

Γεια σας [Г.], Здраво.

Genera [Л.], Множина од Генус.

genius loci [Л.], на врху места.

gens de même famille [Ф.], птице истог перја.

Genus [Л.], 1. Врста. 2. У логици: класа сличних предмета, идеја. 3. У биологији: врста; унутар (мање од) фамилије, пре (веће од) реда.

genus irritabile vatum [Л.], раздражљива трка песника.

Giovine santo, diavolo vecchio [И.], Млад светац, стари ђаво.

Gitano [С.], Циганин.

Γκαρσον! [Г.], Келнер!

gli assenti hanno torto [И.], одсутни (они који нису присутни) су у грешци.

Gloria Patri [Л.], Слава оцу.

glückliche Reise! [Н.], пријатан пут!

gnothi seauton [Г.], упознај себе.

Gorgon [Л. Gorgonis], Stheno, Euryale и Medusa, као оличења ужаса, ружноће и одбојности.

Горн [Р.], ловачки рог.

Горсть [Р.], Пуних руку (шака).

goutte à goutte [Ф.], кап по кап.

gradu diverso, via una [Л.], исти пут, другим корацима.

Gradus ad Parnassum [Л.], Корак ка Парнасу. (Испомоћ у довршењу стиха).

Грамота [Р.], Читање и писање.

grapha [Санскр.], посезање, дохватање.

γρατσουνιξω [Г.], гребем.

Gratia placendi [Л.], Радост удовољења.

Graviora quædam sunt remedia periculis [Л.], Неки лекови су гори од болести.

γρηγορα [Г.], брзо.

Grosse tête et peu de sens [Ф.], Велика глава, мала памет.

Grus [Л.], Име сазвежђа.

gryphon [Е. griffin], митско чудовиште, позади лав напред орао.

guerra al cuchillo [С.], рат до ножа.

guerra cominciata, inferno scatenato [И.], рат је почео, ослободио се пакао.

guerre à mort [Ф.], рат до смрти.

guerre à outrance [Ф.], рат до краја.

Gutta cavat lapidem non vi, sed sæpe cadendo [Л.], Кап буши камен честим падањем, не јачином.

Gyak [Санскр.], Yama (видети под).

habitué [Ф.], честа посећеност неког места.

Hades [Г.], Пакао. Такође, друго име Plouton-а.

HAE [Е.], Неидентификована скраћеница програма из активности UAV.

Hæc olim meminisse juvabit [Л.], Радоваће нас да се овог једном сетимо.

Hannibal ad portas [Л.], Ханибал пред вратима; непријатељ је близу.

harpyia [Л.], три крилата чудовишта, главе и трупа жене, репа и ногу птице. Носе душе мртвих.

Хата [Р.], колиба.

Hebefrenija (Hebephrenia, dementia praecox) [Л.], Психоза карактерисана меланхолијом и халуцинацијама.

Heu pietas! Heu prisca fides! [Л.], Куку за светошћу! Јао за античком вером!

Hiatus [Л.], Отвор, отворена уста. Амбис.

hiatus valde defiendus [Л.], недостатак који је за жаљење.

hic et ubique [Л.], овде и свуда.

Hic et nunc [Л.], Овде и сада.

hinc illæ lacrimæ [Л.], отуда сузе.

Hodie mihi, cras tibi [Л.], Данас моја, сутра твоја.

hoi polloi [Г.], светина.

hombre de un libro [С.], човек једне књиге; јединствен; непревртљив.

hominis est errare [Л.], грешити је људски.

homo homini lupus [Л.], човек је човеку вук.

homo multarum litterarum [Л.], човек велике учености.

Homo sui juris [Л.], Човек који је сам себи господар.

homo sum; humani nihil a me alienum puto [Л.], човек сам; ни према чему људском нисам равнодушан.

homology [Г. homologia, слагање], стање слагања, подударности.

homophylia [Г.], истоветност врсте, расе.

Honi soit qui mal y pense [Ф.], до ђавола онај (ђаволство ономе) ко ђаволски мисли.

Honos habet onus [Л.], Част доноси одговорност.

Horae canonicae [Л.], Часови молитве; канонски сати.

horas non numero nisi serenas [Л.], бројим само сунчане часове.

Horresco referens [Л.], Стресем се кад (на то) помислим.

hors d’ œuvre [Ф.], ван пута.

hors de combat [Ф.], неспособна за даљу борбу.

hors de concours [Ф.], избаченост из такмичења.

hors de la loi [Ф.], на начин одметника.

hors de saison [Ф.], ван сезоне.

Hôtel Dieu [Ф.], Болница.

hôtel gărni [Ф.], намештен стан; смештај.

Хромота [Р.], сакатост, хромост.

humanum est errare [Л.], људски је грешити.

humus [Л.], земља, хумус.

Hunc tu Romane caveto! [Л.], Римљанине, пази се тог човека!

Хворост [Р.], шибље (честар); храпавост.

hydria [Г.], врч, тестија; велика Грчка ваза са три ручице и широким телом.

ich dien [Н.], служим (сервирам) ја.

iconoclastic [Г. eikonoklan], акт разбијања (традиционалних) вредности, икона.

id genus omne [Л.], тог описа, те врсте.

idée fixe [Ф.], непроменљивост мисли.

Idiosynkrasia [Г.], Темперамент, ментални став личности или групе. Особеност, маниризам.

Ignoscito sæpe alteri, nunquam tibi [Л.], Опрости другима, себи никад.

Ignoti nulla cupido [Л.], За непознату ствар се не осећа жеља.

il a le diable au corps [Ф.], ђаво је у њему.

il conduit bien sa barque [Ф.], свој чамац управља добро.

Il est plus aise d’être sage pour les autres, que pour soi-même [Ф.], Лакше је бити мудар другима него себи.

Il faut attendre le boiteux [Ф.], Неопходно је чекати истину.

Il penseroso [И.], Замишљен човек.

Il sent le fagot [Ф.], Сумњив због неверства (безбоштва).

Il vaut mieux tâcher d’oublier ses malheurs, que d’en parler [Ф.], Нечије невоље боље је заборавити, него о њима причати.

Ilias malorum [Л.], Ђаволско стециште. (Илијада болести).

Imitatores, servum pecus [Л.], Имитатори, послушно стадо.

immedicabile vulnus [Л.], неисцељива рана.

imo pectore [Л.], из дубине груди.

impari Marte [Л.], неизједначеном (неподједнаком) војном снагом.

impius [Л.], нелојално, бескрупулозно, неморално.

impluvium [Л.], базен у трему античке грађевине, под отвором у крову (compluvium), за сакупљање кишнице.

in actu [Л.], у чину (тренутку) стварности.

in æternum [Л.], заувек.

in ambiguo [Л.], сумњивост; у сумњи.

In bianco [И.], У белом.

in curia [Л.], у суду.

in foro conscientiæ [Л.], пред судом свести.

in limine [Л.], на прагу.

in loco parentis [Л.], на месту родитеља.

In medias res [Л.], У средини ствари.

In medio tutissimus ibis [Л.], Најсигурније ћеш ходати средњим путем.

In necessariis unitas, in dubiis libertas, in omnibus caritas [Л.], у суштинским стварима јединство, у сумњивим слобода, у свим милосрђе.

in nubibus [Л.], у облацима.

In nuce [Л.], У (ораховој) љусци.

In omnia paratus [Л.], Припремљеност за све.

In ovo, ex tacito [Л.], У јајету, прећутно.

in pace [Л.], у миру.

in partibus infidelium [Л.], из редова неверних.

In rerum natura [Л.], По природи ствари.

in pleno [Л.], у потпуности.

in sæcula sæculorum [Л.], вековима.

In solo Deo salus [Л.], Једино у Богу је сигурност.

in totidem verbis [Л.], у толико речи.

in utramque fortunam paratus [Л.], спреман и за добру и за лошу вест.

in vacuo [Л.], у празном простору (вакуму).

incredulus odi [Л.], подозрив; не подносећи ни себе.

Inde iræ [Л.], Отуда огорченост.

Index Prohibitorius [Л.], Списак књига које Римска католичка црква осуђује и забрањује.

ingressus [Л.], улаз, почетак.

inopem copia fecit [Л.], обиље га је направило сиромашним.

insouciant [Ф.], равнодушно, незабринуто.

Intense RF Battlefield Environment [Е.], Ратно поприште карактерисано јаким радио зрачењем.

inter spem et metum [Л.], између наде и страха.

Interoperability [Е.], Унутрашња оперативност.

intertextus [Л.], испреплетаност, протканост; ткање из више материјала.

intra muros [Л.], међу зидовима.

Intra parietes [Л.], Између зидова.

introitus [Л.], почетак, улаз.

Invita Minerva [Л.], Против Минервине воље; у нескладу с’ нечијим (менталним) могућностима; без генија.

Ipsissima verba [Л.], Управо речи.

Ir por lana y volver trasquilado [С.], Отићи по вуну, вратити се острижен.

Isis [Г.], Египатска богиња плодности. Представљена са круном од сунчевог диска и два кравља рога.

Ita lex scripta [Л.], Тако каже реч закона.

Iüdicium [Л.], Пресуда.

Je vis en espoir [Ф.], Живим у нади.

Jean Valjean [Ф.], Главни јунак "Јадника", романа Виктора Игоа.

Jeu de théâtre [Ф.], Слаба представа; јефтин трик.

Jove [Л. Jovis], Врховни Римски бог; познат и као Јупитер.

jure divino [Л.], по светом закону.

Jure humano [Л.], По закону људи.

jus gladii [Л.], право мача.

Καλημερα [Г.], Добар дан (добро јутро).

Καλο ταξιδι! [Г.], Срећан пут!

Канат [Р.], уже.

Капкан [Р.], Клопка.

Καταλληλοςηο [Г.], Одговарајуће, погодно.

Каток [Р.], Клизалиште.

КАВА ПОТА [Г.], вински подрум.

Καυατε λαθος [Г.], Направили сте грешку.

Kein Kreuzer, kein Schweizer [Н.], Нема пара, нема Швајцарца.

kistë [Г., Л. cista], 1. Кутија, сандук за полагање светих ствари, оруђа. 2. Плитка античка гробница, у издубљеном камену.

        (       ) [Г.], (смртна) опасност.

Комета [Р.], комета.

Κοπηκα [Г.], Посекох се!

Кора [Р.], Кора.

Краткость [Р.], скраћеност.

l’ étoile du nord [Ф.], звезда северњача.

l’affaire s’achemine [Ф.], напредујући пословно.

l’argent [Ф.], новац.

l’avenir [Ф.], будућност.

l’empire des lettres [Ф.], република слова.

L’etat, c’est moi [Ф.], Држава, то сам ја.

labellum [Л.], 1. Усна. 2. Мало корито.

Labitur et labetur in omne volubilis ævum [Л.], Једри и једриће заувек.

la critique est aisée, et l’art est difficile [Ф.], лако је критиковати, тешко стварати.

La patience est amère, mais son fruit est doux [Ф.], Љут је укус стрпљивости, сладак њеног воћа.

La poverta è la madre di tutte le arti [И.], Сиромаштво је мајка уметности.

La propriété c’est le vol [Ф.], Посед је пљачка.

lapsus calami [Л.], грешка пера.

lapsus linguæ [Л.], језичка грешка, лапсус.

lapsus memoriæ [Л.], погрешно сећање.

lasciate ogni speranza, voi ch’entrate [I.], напустите наду, ви који улазите овде.

laudationes eorum qui sunt ab Homero laudati [Л.], похвале оних које је похвалио Хомер.

Laudum immensa cupido [Л.], Неутољива жеља за похвалом (величином).

laus [Л.], хвалоспев, одобравање, слављење.

laus Deo [Л.], слава Богу.

Lavandula vera [Л., I. lavanda], Врста сезонског цвећа.

le monde savant [Ф.], учен свет.

Le mot de l’enigme [Ф.], Кључ тајне.

le roi est mort, vive le roi! [Ф.], краљ је умро, живео краљ!

Le roi et l’état [Ф.], Краљ и држава.

le roi le veut [Ф.], краљ тако хоће.

le tout ensemble [Ф.], целина свега.

Le vrai n’est pas toujours vraisemblable [Ф.], Истина није увек вероватна; истинито је невероватније од измишљеног.

Leitourgia [Л.], Процесија, литургија.

lèse majesté [Ф.], велеиздаја.

levamen probationis [Л.], олакшање доказа.

leve fit quod bene fertur onus [Л.], невоља која се добро подноси постаје лака.

levitas [Л.], олакост, несталност, фриволност.

lex loci [Л.], закон места.

lex non scripta [Л.], неписани закон.

Lex talionis [Л.], Закон освете (одмазде).

liberum arbitrium [Л.], слободна воља.

Limæ labor et mora [Л.], Мукотрпно довршавање рукописа.

Lis litem generat [Л.], Борба борбу производи.

litem lite resolvere [Л.], сукоб решен сукобом.

Littera scripta manet [Л.], Остају само слова.

Loci communes [Л.], Обична места.

locos y niños dicen la verdad [С.], будале и деца говоре истину.

Locum tenens [Л.], Једно на месту другог; замена.

locus classicus [Л.], класична проходност.

locus sigilli [Л.], место печата на документу.

longe aberrat scopo [Л.], одлази даље него што треба.

loyal devoir [Л.], верна (одана, привржена) дужност.

Loyauté n’a honte [Ф.], Лојалност нема срамоту.

Lucidus ordo [Л.], Бистро (јасно, луцидно) уређење (договор, решење).

Lucus a non lucendo [Л.], Типичан пример апсурда: lucus (гај, луг) погрешно употребљен као lucere (сјај).

lumbus [Л.], доњи део леђа.

Magna Cum Laude [Л.], Фраза (похвала) која означава дипломирање са великим успехом.

Magnas inter opes inops [Л.], Сиромах у средишту великог богатства.

magnus [Л.], велик, простран.

maître des hautes œuvres [Ф.], извршилац, џелат.

malar [Л. mala], јагодична кост.

Malentendu [Ф.], Несхватање; погрешно смишљање.

malgré soi [Ф.], упркос самом себи.

Mali principii malus finis [Л.], Рђави почеци рђаво се заврше.

Manes [Л.], душе (сенке) мртвих (предака).

Manet alta mente repostrum [Л.], Дубоко учвршћено остаје у души.

mare clausum [Л.], затворено море; залив.

mare interum [Л.], Тиренско море.

mare nostrum [Л.], Медитеранско море.

mare superum [Л.], Јадранско море.

Mars gravior sub pace latet [Л.], Жешћи рат лежи сакривен под миром.

mastoid [Л.], једна од доњих костију лобање.

materiam superabit opus [Л.], израда боља од материјала.

mauvais goût [Ф.], лош укус.

mauvaise honte [Ф.], лажна скромност.

maximus in minimis [Л.], изванредност у ситницама (трицама).

Me judice [Л.], Ја, као судија.

mediocria firma [Л.], најсигурније су ствари у средини.

medius fidius [Л.], небесност, са небеса.

Mens sibi conscia recti [Л.], Дух свестан поштења.

Mesmerism [Ф.], Хипнотизам.

mesoderm [Г.], средњи слој ћелија ембриона. Из њега се развија мишићно, плућно и везивно ткиво.

Местность [Р.], место, локалитет.

metatarsus [Л.], кости стопала.

meum et tuum [Л.], мојом и твојом.

Μετριοςαο [Г.], Средина.

Μενω εσω [Г.], Живим (станујем, боравим) овде.

ΜΗ ΚΛΕΙΝΕΤΕ ΤΗΝ ΕΙΣΟΔΟ [Г.], Не закрчавај улаз.

ΜΝΗ ΠΑΤΑΤΕ ΤΟ ΠΡΑΣΙΝΟ [Г.], Не гази траву.

Microscopium [Л.], Име сазвежђа.

mihi cura futuri [Л.], бринемо за будућност.

Milvulus govinda [Л.], opossum (видети под).

mirabile dictu [Л.], дивно за испричати.

mirabile visu [Л.], дивно за видети.

Mirabilia [Л.], Чудо.

mirum in modum [Л.], на изванредан начин.

Mission Critical Connectivity [Е.], Критичка повезаност приликом извођења задатка (акције).

modo et forma [Л.], по начину и форми.

modus operandi [Л.], начин рада.

mole ruit sua [Л.], руши се од тежине.

molia tempora fandi [Л.], времена погодна за говор.

mors janua vitæ [Л.], смрт је капија вечитог живота.

mors omnibus communis [Л.], смрт је заједничка свему.

mot du guet [Ф.], лозинка.

mots d’usage [Ф.], обичне речи.

Motu proprio [Л.], По сопственој жељи (вољи).

Мозг [Р.], мозак.

                    ,         ? [Г.], Молим Вас, можете ли ово да замотате?

Mucho en el suelo, poco en el cielo [С.], Много на земљи, мало на небу.

Multiple Connectivity for ISR UAVs [Е.], Вишеструка повезаност са ISR UAV.

Multum in parvo [Л.], Много у малом.

Mundus vult decipi [Л.], Свет жели да буде варан.

Mutuus consensus [Л.], Узајамни пристанак.

n’est–ce pas? [Ф.], није ли тако?

n’importe [Ф.], без значаја.

Нагнетать [Р.], сабити под повећаним притиском, компресовати.

Нагота [Р.], нагост (свученост).

Нахватать [Р.], нахватати, сакупити.

Наотрез [Р.], без увијања.

Наперсток [Р.], напрстак.

Напоказ [Р.], показује се.

Напор [Р.], притисак, напор.

Насыпать [Р.], насипање.

Наcыпь [Р.], насип.

natale solum [Л.], родна груда (завичај).

NATO [Е.], Северноатлантски војни савез.

Натереть [Р.], политирано, наглашеног сјаја.

Natura lo fece, e poi ruppe la stampa [И.], Након што га је направила, Природа је поломила калуп.

Naturam expellas furca tamen usque recurret [Л.], Иако тераш Природу вилама, и те како ће се вратити.

Nautilus [Л.], Cephalopoda (видети под).

НАВЫК [Р.], искуство, вештина.

ne fronti crede [Л.], не верујући спољашности.

ne Jupiter quidem omnibus placet [Л.], ни Јупитер не задовољава свакога.

Ne puero gladium [Л.], Не веруј дечаку са мачем.

Ne tentes, aut perfice [Л.], Или не покушавај, или успи.

nec pluribus impar [Л.], ништа није недостижно за бројеве.

négligé [Ф.], јутарње хаљине (огртач, неглиже).

Нега [Р.], блаженство.

nemo mortalium omnibus horis sapit [Л.], нико није стално мудар.

nemo repente fuit turpissimus [Л.], нико није постао хуља у тренутку.

Nemo solus sapit [Л.], Нико није мудар сам за себе (без процене других).

Νερικοςηο [Г.], Недовршено, парцијално.

netteté [Ф.], спретност, уредност, присталост.

ni firmes carta que no leas, ni bebas agua que no veas [С.], Не потписуј садржај који ниси прочитао, не пиј воду коју ниси проверио.

ni l’un ni l’autre [Ф.], ни једно ни друго.

Niaserie [Ф.], Будалаштина; упрошћење.

Nicht wahr? [Н.], Није ли тако? (Нисам ли у праву?).

nihil ad rem [Л.], ништа за закључак.

Nil conscire sibi nulla pallescere culpa [Л.], Немати грешку и побледети приликом оптужбе.

nil desperandum [Л.], не постоји разлог за очајање.

Ныне [Р.], Сада (данас).

Nimium ne crede colori [Л.], Не веруј много спољашности.

Nitor in adversum [Л.], (Већина је увек) против обрнутости.

No es oro todo lo quo reluce [С.], Није злато све што сија.

no hay cerradura si es de oro la ganzúa [С.], златан кључ свака врата отвара.

nobilitas sola est atque unica virtus [Л.], врлина је једина племенитост.

nocturnus [Л.], ноћни, ноћ.

Nolens volens [Л.], Хтео, не хтео.

noli irritare leones [Л.], не дражи лава/лавове.

noli me tangere [Л.], не додируј ме.

Nolo episcopari [Л.], Не желим да будем бискуп.

non libet [Л.], не задовољавају ме.

Non multa, sed multum [Л.], Не број ствари него величина.

Non nostrum est tantas componere lites [Л.], Није на нама да помиримо тако тешке разлике.

non quis, sed quid [Л.], не ко него шта; не особа него дело.

Non sibi, sed omnibus [Л.], Не за себе него за све (не себи него свима).

nonum prematur in annum [Л.], објављене сваке девете године.

Нора [Р.], јама, рупа.

norma[Л.], стандард, норматив.

nosce te ipsum [Л.], упознај себе.

notio [Л.], идеја (идеје).

Новость [Р.], новост; необичност.

Нрав [Р.], нарав.

nugæ canoræ [Л.], мелодичне трице.

nulla dies sine linea [Л.], ни дан без ретка (ни дан без нечег урађеног).

Nulla nuova, buona nuova [И.], Никакве вести су најбоље вести.

Nunquam minus solus, quam cum solus [Л.], Никад мање сам, него (кад је) сам.

Obprobrum [Л. opprobrium], Стид, срамота, погрда, грдња.

O! si sic omnia [Л.], О! када би ствари биле такве.

occipital [Л. occiput], потиљак.

occultator [Л.], онај који крије.

occultus [Л.], тајност.

occulto [Л.], прикривеност.

Oedipus [Г.], Онај који је решио загонетку сфинге на улазу у Тебу и тиме је натерао да се убије.

о φακος[Г.], пламен.

Ofrecer mucho especie es de negar [С.], Понудити превише празна је понуда.

Ogni bottega ha la sua malizia [И.], Сваки занат (професија) има своје трикове.

Охапка [Р.], пуне руке.

Ohe! jam satis [Л.], Стани! доста је.

Ohne Hast, aber ohne Rast [Н.], Без журбе, али и одмора.

о συνδεσμος [Г.], лигамент.

о χρονος [Г.], време, године.

О καινοριοσ χρονος [Г.], Нова Година.

о καθρεφτης [Г.], огледало.

О κωδικας [Г.], Шифра (код).

olet lucernam [Л.], (нешто што) мирише на (ноћну) лампу; производ марљивог рада.

Omen faustum [Л.], Повољан знак; добро предсказање.

Omne solum forti patria [Л.], Храбром човеку свако тло је земља.

omnia ad Dei gloriam [Л.], све ствари у славу Бога.

omnia bona bonis [Л.], добром су све ствари добре.

omnia vincit labor [Л.], рад превазилази ствари.

Опасность [Р.], опасност.

operarius [Л.], радник.

ophidion [Г.], врста рептила.

Опыт [Р.], опит, практична провера.

opossum [Л.], мала ноћна животиња, дужине до 40 цм. Живи по дрвећу. Претвара се да је мртва кад је ухваћена.

О πυευμοναζ [Г.], Плућа.

oraculum ordinatim [Л.], уредно пророчанство.

oratio [Л.], говор.

Орава [Р.], Гомила, хорда.

Orbicularis oculi [Л.], Очни мишићи.

Orcus [Л.], Plouton (видети под).

Ore rotundo [Л.], Заокругљеним (пуним) гласом.

Οριο ταχντηταζ [Г.], Ограничење брзине.

ΟΡΟΦΟΣ [Г.], под (патос).

Оса [Р.], стршљен, оса.

Основа [Р.], Основа (база).

Осока [Р.], рогоз, трска.

os sacrum [Л.], троугаона кост између доњег дела кичме и карличних костију.

Остаток [Р.], остатак.

Ο τοιχοζ [Г.], Зид.

ОСТРОТА [Р.], сналажљивост, шала.

ο τενωνας [Г.], тетива; мишић.

otium [Л.], непокретност, доколица, утишаност, мир.

Отрыв [Р.], отцепљење, отуђење, издвајање.

Оттенок [Р.], сенка, прелаз из светлијег у тамније, затамњење.

Оттого [Р.], отуда, стога.

Отвага [Р.], храброст.

Отвар [Р.], Кување; варење; чорба од меса.

Ответ [Р.], Одговор.

ouï-dire [Ф.], гласина.

о ναος [Г.], храм.

ΟΥΔΕΝ ΠΡΟΣ ΔΗΛΩΣΗ [Г.], немамо шта да пријавимо; ништа за пријављивање.

ovatio [Л.], мали (споредни) тријумф.

Пакт [Р.], савез (пакт).

Panathenaea [Г.], Фестивал у част Athena-е, Грчке богиње мудрости, вештине и рата. (Одговарајућа Римска богиња је Минерва).

Пантера [Р.], Пантер.

par ci par là [Ф.], ту и тамо.

par complaisance [Ф.], по услужности (уљудности).

par manière d’acquit [Ф.], у циљу форме.

par privilège [Ф.], дозвољеност, привилегисаност.

parfaitement bien [Ф.], савршено добро.

parietal [Л.], темена кост.

paritur pax bello [Л.], мир је произведен ратом.

pars pro toto [Л.], део целине.

pas à pas on va bien loin [Ф.], корак по корак одлази далеко.

Пасха [Р.], ускрсење.

Παστα [Г.], Колач.

pastoricius [Л.], пастирски.

patella [Л.], зглобна кост колена.

Pathos [Г.], 1. Ethos (видети под). 2. Патња, болест, тужан осећај.

patience passe science [Ф.], стрпљивост превазилази знање.

pax vobiscum [Л.], мир нека је са вама.

pediment [Л.], троугаони рам, надградња одаје.

Пехота [Р.], пешадија; стопа.

per ambages [Л.], алегоријски, фигуративно, метафорички.

Пересказ [Р.], Исказ.

Переспать [Р.], Преспавати.

Перевес [Р.], претежност.

Перрон [Р.], перон.

Перстень [Р.], прстен.

Пестрота [Р.], вишебојност, разноликост боја.

Petal [Л.], Латица.

πεντεηιση [Г.], пет и тридесет.

phalanges [Л.], кости ножних прстију.

pius [Л.], побожно.

Placenta [Л.], Кошуљица.

planta [Л.], 1. Стабљика, лоза, жбун, погодни за пресађивање. 2. Биљка (Plantae), карактерисана непокретношћу и недостатком очигледног нервног/чулног система.

Platysma [Л.], Вратни мишићи.

Pleonasmus [Л.], Сувишност. Употреба више речи него што је потребно за изражавање неког појма. (Плеоназам).

Plouton [Г.], Бог доњег света. Такође познат као Hades [Г.], Orcus, Tartarus, Dis [Л.].

Poca barba, poca verguneza [С.], Мала брада, мала срамота.

Ποιανου, ποιοςαο, ποτε, πον? [Г.], Чије, које, кад, где?

Показ [Р.], приказ, представљање.

Покров [Р.], покривач; покров.

Помеха [Р.], препрека, сметња.

Поперек [Р.], преко, попреко.

Попеременно [Р.], наизменице, редом.

Поры [Р.], поре.

Порог [Р.], праг.

possunt quia posse videntur [Л.], могу зато што мисле да могу.

Постановка [Р.], постављање.

post cibum [Л.], после оброка.

Post cineres gloria venit [Л.], Слава долази после смрти.

Post nubila jubila [Л.], После туге радост.

Post nubila Phœbus [Л.], После облака сунце (Phœbus).

Потеха [Р.], забава, шала.

Ποτε εγινε? [Г.], Када се то десило?

Потеть [Р.], измаглица, зној.

Πον βγαζει αυτος о δρομοζ? [Г.], Куда води овај пут?

Πον ειμαστε? [Г.], Где смо?

Позыв [Р.], нагиб; склоност.

Позвонок [Р.], пршљен.

praemolestia [Л.], страх, бојазан.

praemonitus [Л.], опомена.

Прах [Р.], прах, прашина, остаци.

pratum pratulum [Л.], мала ливада.

Правота [Р.], правичност; исправност, невиност.

Predator (Thief, Bandit, Pilferer, Looter, Plunderer, Pillager, Poacher, Raider, Wrecker) [Е.], Грабљивац (лопов, бандит, ситни лопов, пљачкаш, разбојник, отимач, зверокрадица, напасник, разбијач).

Prenez garde [Ф.], Пази се.

Prêt d’accomplir [Ф.], Спремност за постигнуће.

Prima facie Primianist [Л.], Већ на први поглед припадник секте Донатуса, следбеник Примиануса, бискупа Картагине.

Primula Auricula [Л.], Фамилија јагорчевине.

primus [Л.], први, предњи.

primulus [Л.], испред свих; најеминентнији.

principium [Л.], почетак, предња линија.

pristinus [Л.], претходни, првобитни (од јуче).

Прыть [Р.], енергија.

pro confesso [Л.], као да је (и то) признато.

pro Deo et ecclesia [Л.], за Бога и цркву.

pro forma [Л.], због форме.

Pro rege, lege, et grege [Л.], За краља, закон, и народ.

procul, O procul este, profani! [Л.], далеко, далеко стога, о ви безбожни!

profundus [Л.], дубина, амбис.

Прогресс [Р.], напредак, прогрес.

Прок [Р.], Корист, употреба.

Проказа [Р.], обесна.

Propriétaire [Ф.], власник, газда.

Prosit! [Л.], Наздравље!

Проспект [Р.], широка улица, авенија.

ΠΡΟΣΔΕΘΗΤΕ [Г.], вежите сигурносне појасеве.

ΠΡΟΣΕΧΕΤΕ [Г.], Пази се!

ΠΡΟΣΟΧΗ ΧΡΩΜΑ [Г.], свежа фарба, свеже обојено.

Протест [Р.], Протест.

Prudens futuri [Л.], Свестан будућности.

πρωι-πρωι [Г.], у рано јутро.

Psyche [Г.], Оличење душе; лепа служавка коју је описао Appuleins и која је изазвала љубомору Венере због наклоности Cupid-а.

pünctum [Л.], тачка, тренутак.

punctum salines [Л.], истурена тачка, истуреност, испупченост.

Pythias [Л.], Један од два Сиракужанина (други је Дамон), симбола пријатељства. Један другом спасили животе.

qu’il soit comme il est desiré [Ф.], нека буде оно што се жели.

qualis ab incepto [Л.], исто као на почетку.

quem di diligunt adolescens moritur [Л.], кога богови воле умире млад.

qui facit per alium facit per se [Л.], глумећи друго глуми себе.

qui m’aime, aime mon chien [Ф.], воли ме, воли мог пса.

qui non proficit, deficit [Л.], ко не напредује, назадује.

qui transtulit sustinet [Л.], ко преноси, подржава.

quid rides? [Л.], зашто се смејете?

quieta non movere [Л.], не реметећи ствари које мирују.

quis custodiet ipsos custodes [Л.], ко ће чувати чуваре?

raconteur [Ф.], приповедач, онај који приповеда приче.

raia [Л.], фамилија риба (Raya – Раја) из класе Elasmobranchii, реда Batoidei.

railleur [Ф.], лакрдијаш.

raison d’ étre [Ф.], разлог (постојања) ствари.

Raison d’état [Ф.], Разлог (постојања) државе.

rappel [Ф.], опозив; сећање.

Rathaus [Н.], Општинска зграда (општина).

rationalis [Л.], рационалан (силогистички).

rationalitas [Л.], трезвеност; рационалност.

ratione soli [Л.], што се тиче тла.

Рассказ [Р.], казивање.

Равенство [Р.], изједначеност.

Раз [Р.], време; један.

Разыграть [Р.], разигран.

Разыть [Р.], ископано.

Разрыв [Р.], разривеност.

Разворот [Р.], Заокрет уназад, повратак.

re infecta [Л.], недовршени посао.

re vera [Л.], уистину, у стварности.

Realschule [Н.], Реална гимназија (реалка).

réchauffé [Ф.], загревеност; старо штиво, изнова обрађено.

Recoje tu heno mientras que el sol luziere [С.], Скупљај сено док сија сунце.

Reconnaissance [Ф.], Надгледање, преглед.

recte et suaviter [Л.], правично и сагласно.

rectus in curia [Л.], исправан пред судом, чистих руку.

regent [Е.], (Аустралијска) птица регент, Sericulus chrysocephalus. Откривена за регентства Georg-а IV, отуда јој име.

relâche [Ф.], одмор.

relata refero [Л.], понављам речено.

religio loci [Л.], религиозни дух места.

rem acu tetegisti [Л.], погодили сте ствар.

remisso animo [Л.], одсутног духа.

Ремонт [Р.], поправка, ремонт.

Remuda de pasturaje haze bizzeros gordos [С.], Променом пашњака тови се телад.

Renovato animos! [Л.], Обновите своју храброст!

renovato nomine [Л.], обновљеног имена.

répertoire [Ф.], списак, програм, репертоар.

requies [Л.], одмор, опуштеност.

res angusta domi [Л.], скучених околности код куће.

resonus [Л.], одјекивање.

ΡΕΥΜΑ [Г.], Електрицитет.

rez-de-chaussée [Ф.], приземље, партер.

Rhea (Cybele) [Л.], Ћерка Uranus-а и Gaea-е; мајка богова (Zeus, Hestia, Demeter, Hera, Hades, Poseidon).

rhinoceros [Л.], носорог; биљојед из фамилије Rhinocertidaæ.

Ride si sapis [Л.], Смеј се, ако си мудар.

Rideau d’entr’acte [Ф.], Спуштеност завесе између чинова.

rigueur [Ф.], строгост, тачност, ригорозност.

Risum teneatis, amici? [Л.], Можете ли се уздржати од смеха, пријатељи?

ritus [Л.], ритуал, церемонија.

Рок [Р.], судбина, коб, неизбежност.

Rosa [Л.], Ружа.

rouge et noir [Ф.], црвено и црно.

Розга [Р.], бреза, брезов прут.

Ruse contre ruse [Ф.], Доскочица против доскочице. (Дијамант сече дијамант).

Sa boule est demeuré [Ф.], Није постигао што је намеравао.

Salus populi suprema lex est [Л.], Добробит народа је врховни закон.

Самовар [Р.], самовар (чајник).

Samuel F. B. Morse [Е.], Проналазач телеграфске азбуке (кода).

sang-froid [Ф.], хладноћа, равнодушност.

sans cérémonie [Ф.], неформалност.

sans façon [Ф.], без церемоније.

Sans tache [Ф.], Нерђајући. Без мрље.

Satyagraha [Хинд. Sutyagruha], Посезање за истином. Пасивни отпор Британској власти као политичка доктрина М. К. Гандија.

Saturnalis [Л.], У знаку Сатурна, Saturnalia: фестивал посвећен Сатурну, бучан, неконтролисан.

satya [Санскр.], истина.

Savoir faire [Ф.], Такт (знати како се понашати).

savoir vivre [Ф.], добар одгој; фини поступци.

Sciurus Sciuridæ [Л.], Веверица (име веверице у систематици).

Se jeter dans l’eau de peur de la pluie [Ф.], Скочити у воду из страха од кише.

semel pro semper [Л.], једном за свагда.

Septuagint [Л. septuaginta, седамдесет], Грчки превод Ст. Завета. 70-дневни рад 72 Палестинска Јевреја у III в. пре Н. Е.

Серьга [Р.], минђуша.

Серп [Р.], срп.

serpens [Л.], северно сазвежђе у облику змије.

servare modum [Л.], затвореништво.

Сесть [Р.], седети.

Сетка [Р.], мрежа.

Сеть [Р.], скуп.

Sesquipedalia verba [Л.], Речи дуге стопу и по.

sextant [Л.], 1. Шестина. 2. Шести део круга. 3. Навигациони инструмент употребљаван у поморству; мери преко 120⁰ .

sic [Л.], обично се употребљава у загради, означавајући сумњивост тврдње дате реченице.

Sic itur ad astra [Л.], Такав је пут до звезда (бесмртности).

sic volo sic jubeo; stat pro ratione voluntas [Л.], тако хоћу, тако командујем; нека ми воља буде разлог.

syllogism [Л. syllogismus], Силогизам: (погрешан) закључак изведен из два наизглед уклапајућа тврђења.

simplex munditiis [Л.], елегантан у једноставности.

simulacrum [Л.], сличност, слика (портрет, дух, статуа, фантом, симбол, сенка).

sinecure [Л.], посао/служба/канцеларија која обезбеђује плату без великог рада.

sinister [Л.], настран.

Siste viator! [Л.], Стани путниче!

Siva [Хинд.], Трећи бог из тројства Хинду религије. Представља принцип уништења и стварања.

Скоро [Р.], Скоро.

Скопом [Р.], У маси, у гомили.

Скованность [Р.], Ограничење; непроменљивост.

solitudinem faciunt, pacem appellant [Л.], праве дивљину а зову је питомост (мир).

solum [Л.], земљиште, тло.

Сон [Р.], сан.

Сонет [Р.], сонет.

Sottise! [Ф.], Бесмислица!

sotto voce [И.], тихог гласа.

Soubrette [Ф.], Служавка на улазу (она која дочекује, отклања шешир и штап).

Совок [Р.], ђубравник.

Совсем [Р.], сасвим, потпуно.

Сознавать [Р.], сазнавање; примећивање.

Soyez ferme! [Ф.], Буди чврст (издржи)!

Спазм [Р.], грч.

spes sibi quisque [Л.], свако се у себе нада.

sphenoid [Л.], слепоочна кост.

Sphinx [Г.], Сфинга. Статуа лављег тела, главе човека, птице или бика.

Spolia optima [Л.], Најбољи избор размажености.

Спонтанность [Р.], Спонтаност.

Срыв [Р.], слом, пропадање.

Spretæ injuria formæ [Л.], Увреда нанесена презиром њене лепоте.

Sta viator, heroem calcas [Л.], Стани путниче, стојиш на прашини хероја.

Стакан [Р.], стакло.

Stamen [Л.], Прашник.

Старость [Р.], Старост.

stat magni nominis umbra [Л.], стоји у сенци великог имена.

Stigma [Л.], Жиг, знак.

Στην υγεια σας! [Г.], Наздравље (живели)!

Стоп [Р.], стој.

stratum super stratum [Л.], слој изнад слоја.

Стрекоза [Р.], вилин коњиц.

Строка [Р.], линија, ред.

Strombus tricornis [Л.], Спирална шкољка (име из систематике мекушаца). (Хода стопалом као усном).

Sturm und Drang [Н.], Бура и напетост.

Style [Л.], Сонда (држи стигму).

Stymphalus [Г.], Град у Грчкој, нападнут истоименим птицама, крила, канџи и кљунова од гвожђа.

Suaviter in modo, fortier in re [Л.], Пажљив у опхођењу, одлучан у извршењу.

sub rosa [Л.], под ружом.

suo Marte [Л.], сопственим јунаштвом.

superior/inferior maxillary [Л.], горња/доња вилица.

Suppressio veri, suggestio falsi [Л.], Потискивање истине је предлагање лажи.

surgit amari aliquid [Л.], нечему љутом (нешто љуто) што се помаља.

Suum cuique [Л.], Сваком своје.

Сверх [Р.], На врху, изнад.

ΣΥΝΕΧΗΕ ΠΑΡΑΣΤΑΣΗ [Г.], стална представа.

tabagie [Ф.], соба за пушење.

tabardus [Л.], Огртач ношен преко оклопа у средњем веку. Украшен грбовима владајуће династије.

Talmud [Е.], Збирка списа Јеврејског грађанског и црквеног права. (Mishnah је текст, Gemara је коментар Talmud-а).

Τα μεσανυχτα [Г.], Поноћ.

Τα θαλασσινα [Г.], Шкољкаш (пола шкољка, пола риба).

τα Θεοφαυεια [Г.], Epiphaneia (видети под).

tam Marte quam Minerva [Л.], колико по Марсу толико по Минерви (колико храброшћу толико вештином).

tangram [Л.], Кинеска загонетка/слагалица. Слагање исечака већег квадрата: пет троуглова, једног ромбоида и мањег квадрата.

Tantæne animis cælestibus iræ? [Л.], Зар у небеским душама живи толика љутња?

tanto buon she val niente [Л.], доброг ни за шта.

Tantum vidit Virgilium [Л.], Види само Виргилија (гледа само у велику личност).

tarsus [Л.], зглобна кост пете.

Tartarus [Л.], Plouton (видети под).

tel est notre plaisir [Ф.], такво нам је задовољство.

Telum imbelle, sine ictu [Л.], Слабо оружје, употребљено без последица.

Tellus [Л.], Римска богиња земље.

temporal [Л.], у анатомији, кост главе између слепоочне кости и ушног канала.

Tempus edax rerum [Л.], Време, гутач свих ствари.

teres atque rotundus [Л.], готовом и углачаном.

Terra cotta [И.], Испечена земља, глина (чврста тамноцрвена земљана смеша у употреби у грнчарији).

tête de famille [Ф.], глава куће.

Thanatos Mors [Г., Л.], Смрт сматрана богом. (Thanatos [Г.], Mors [Л.]).

thorax [Л.], грудни део инсекта као што је Cicindella campestris.

Thwackum, Square [Л.], Карактери из Fielding-овог Tom Jones-а.

tirailleur [Ф.], кавгаџија.

το δοχειο [Г.], суд (посуда).

Το ενθυμιο [Г.], Сувенир.

το φιλμ [Г.], филм (као на филму).

toga virilis [Л.], одело одраслих.

Το κλειδι [Г.], Кључ, калауз, извијач, натезач.

το κνμα [Г.], талас мора.

Το καταγμα [Г.], Прелом, пукотина, напрслина.

Tomava la por rosa mas devenia cardo [С.], Мислећи да је ружа, а драч, коров.

tombé des nues [Ф.], испала из облака.

ton [Ф.], мода, укус.

Тонна [Р.], тона.

το πλευρο [Г.], ребро.

το ψαλιδι [Г.], маказе.

το ψαρι [Г.], риба.

τωρα [Г.], сада.

ТОРС [Р.], торзо, труп.

Tot homines, quot sententiæ [Л.], Колико људи, толико мишљења.

totis viribus [Л.], са свом моћи.

Totus, teres, atque rotundus [Л.], Завршен, изглачан, и заокругљен.

toujours prêt [Ф.], увек спремно.

tout frais fait [Ф.], сви дугови плаћени.

Tout le monde est sage aprés le coup [Ф.], Свако је паметан накнадно.

το νημα [Г.], конац.

Trahit sua quemque voluptas [Л.], Свако се себи допада.

Travaux forcés [Ф.], Тежак посао.

Треск [Р.], Тресак.

Тревога [Р.], Нестрпљивост.

tria juncta in uno [Л.], три у једном.

Trimurti [Санскр.], Хиндуско тројство богова: Брама, Вишну, Шива.

triptychos [Г.], слика из три дела. Триптих.

Trisagion [Г.], Античка химна са троструким понављањем речи ‘светост’.

Tristesse [Ф.], Утученост душа.

Triton [Г.], Син Poseidon-а и Amphitrite-e који је живео у златној палати на дну мора.

uberrima fides [Л.], преобилна вера (превелико веровање).

ubique patriam reminisci [Л.], сећајући се наше земље свуда (памтећи нашу земљу свуда).

Übung macht den Meister [Н.], Пракса прави мајстора.

Ulmus [Л.], Брест.

Ultra licitum [Л.], Прекорачење дозвољивог.

ultra vires [Л.], надвишавање ауторитета.

Un bien fait n’est jamais perdu [Ф.], Чин љубазности никада не бледи.

un fait accompli [Ф.], чињеница која се остварила.

Un je servirai [Ф.], Она коју ћу послужити ја.

Una volta furfante e sempre furfante [И.], Једном нитков, увек нитков.

Un cabello hace sombra [С.], И једна длака прави сенку.

Un sot trouve toujours un plus sot qui l’admire [Ф.], Будала увек нађе већу будалу да јој се диви.

und so weiter [Н.], и тако даље.

unter vier Augen [Н.], испод четворо очију.

Ursa Major [Л.], Сазвежђе Великог Медведа.

Ursus Ornatus [Л.], Медвед са шарама око очију које личе на наочаре.

usque ad aras [Л.], до крајњих граница; до олтара.

Usque ad nauseam [Л.], Узрок за одвратност.

Ut infra [Л.], Као доле.

ut pignus amicitæ [Л.], изјава пријатељства.

Ut supra [Л.], Како је речено горе.

utcunque placuerit Deo [Л.], задовољење Бога.

valet de place [Ф.], туристичка мапа, упутства о месту.

Valete et plaudite [Л.], Довиђења, пљескајте нам. (Речи Римских глумаца на крају представе).

Varium et mutabile semper femina [Л.], Жена је стална промена и каприциозност.

vastitas [Л.], издвојеност, пустиња; срушеност, уништеност.

vastus [Л.], некултивисаност, грубост.

vaudeville [Ф.], балада, смешна (комична) опера, водвиљ.

Vedi Napoli e poi muori [И.], Види Напуљ и умри.

vehimur in altum [Л.], ми смо одношени у дубину.

velis et remis [Л.], једрима и веслима; свим средствима.

veluti in speculum [Л.], једнаки као у огледалу.

Venalis populus, venalis curia patrum [Л.], Отровни људи, отрован сенат.

Venenum in auro bibitur [Л.], Отров се пије из златних судова.

venia necessitati datur [Л.], за неопходност не постоји закон.

ventre à terre [Ф.], у пуној брзини. (Са стомаком до земље).

vera pro gratiis [Л.], истина пре услуге.

Vera prosperità è non necessità [И.], Право благостање је немати прохтев.

Верх [Р.], врх.

vérité sans peur [Ф.], истина без страха.

vernacularism [Е.], реч, фраза из локалног говора, специфичног заната или делатности; дијалект.

Veronica chamaedrys [Л.], Врста траве/жбуња плаве, беле и црвене боје. Користи се за чај.

vertebra [Л.], пршљенови.

vertigo [Л.], несвестица, вртоглавица.

Верность [Р.], верност.

Ветерок [Р.], ветрић, поветарац.

victrix Victoriola [Л.], (омања) статуа Победе.

videtur [Л.], чини се.

Vincit qui patitur [Л.], Побеђује онај који издржава.

Vincit qui se vincit [Л.], Побеђује онај који победи себе.

vino dentro, senno fuori [И.], са вином унутра, разум је напољу.

vir sapit qui pauca loquitor [Л.], мудар је онај који не говори много.

Virtus in actione consistit [Л.], Врлина је у подухвату.

Virtus sola nobilitat [Л.], Врлина сама оплемењује.

virtute officii [Л.], посредством канцеларије.

Virtutis amore [Л.], Љубављу врлине.

vis inertiæ [Л.], снага инерције.

Vis vitæ [Л.], Снага живота.

Vive la bagatelle! [Ф.], Живела глупост!

Vive ut vivas [Л.], Живети да би се живело.

Vivere est cogitare [Л.], Живети је мислити.

Вывеска [Р.], Знак; изговор.

vivida vis animi [Л.], живе силе душе.

Vivit post funera virtus [Л.], Врлина надживљава гроб.

Vixere fortes ante Agamemnona [Л.], Храбри људи су живели пре Агамемнона (велики људи су живели у ранијим временима).

VLSI [Е. Very Large Scale Integration]: интегрисана електронска кола велике густине (комплексности). Чипови.

Вмазывать [Р.], цемент.

voir le dessous des cartes [Ф.], да виде карте са друге стране (отпозади).

Volo, non valeo [Л.], Хоћу, али не могу.

volventibus annis [Л.], како се године ваљају.

Воск [Р.], восак.

Восторг [Р.], обесност.

vox et præterea nihil [Л.], знак и ништа више (звук, али не и смисао).

Vox Dei, vox populi [Л.], Глас Бога је глас људи.

Vox populi, vox Dei [Л.], Глас људи је глас Бога.

vraisemblance [Ф.], вероватноћа; наизглед истина.

Вскоре [Р.], ускоро, скоро.

Встать! [Р.], устани (стани)!

ντοπιοςαο [Г.], ускост, мали значај.

ντυνομαι [Г.], облачим се, спремам се.

Vulgate [Л.], Латински примерак библије, службено прихваћен од Римокатоличке цркве.

Vulgo [Л.], Обичност, упрошћеност.

vultur [Л.], крагуј; птица грабљивица.

vultus vulticulus [Л.], појава вида.

νυσταζω [Г.], спава ми се.

νωρις [Г.], рано.

Wahrheit gegen Freund und Feind [Н.], Истина, упркос пријатељу и непријатељу.

Xe [Е.], Ксенон, хемијски елемент.

xenium [Л.], поклон (госту, странцу).

Yama [Санскр.], Четвороруки Хинду бог, краљ подземног света, црвене одеће, плавичасто зелене коже. Познат и као Gyak.

Загар [Р.], Изгорети од сунца (препланути).

Замок [Р.], Замак.

Запас [Р.], Ивица, поруб.

Запросто [Р.], Без церемоније.

Завеса [Р.], завеса.

Завет [Р.], завет.

Завоз [Р.], превоз.

Знать [Р.], Знати.

Зона [Р.], појас, подручје, зона.

zum Beispiel [Н.], на пример.

Sch’dy (Ск'ди) >>

// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност / Проза //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]