Vojislav M. Jovanović

Za opšti zbornik naših narodnih pesama

Dnevnik Borba, Beograd, 10. jun 1952, br. 137, str. 6

Već prve godine svoga skupljačkog rada, Vuk Karadžić procenio je dosta određeno tadašnji materijalni iznos naših narodnih pesama. On je to učinio u svom pismu Kopitaru, 20. aprila 1815, ovim rečima: "Kad bi mi sve serbske narodne pjesne skupili i bez izbora pečatali, ja Vas uvjeravam da bi bila knjiga gotovo koliko cijela Biblija."

Nama danas ova procena može se činiti odveć skromna, kao što je i ton kojim je izrečena; nekima može izgledati čak i sasvim proizvoljna, i data više po slikovitosti. Ali ona nije jedina koju je Vuk postavio. Vuk se docnije, u nekoliko mahova, vraćao na isti predmet, mereći iznos svojih neštampanih pesama, ovoga puta manje živopisnom merom, - štampanim tabacima. Nove njegove cifre, prevedene u današnje jedinice, bile bi možda i nešto malo veće, ali one ne menjaju mnogo prvu njegovu ocenu. Ja ću se ipak baš na ovoj zadržati, jer mi izgleda da ona nije tako od oka odmerena i da sadrži dobar deo onovremene, a u nečem i današnje istine.

Pre svega, ne smemo smetnuti s uma da je Biblija svojim obimom jedna doista prostrana knjiga: u prevodu na naš jezik ona zahvata punih 928 strana najveće osmine, na dva stupca, 120 štampanih redi na svakoj strani. To će reći njen tekst ima ukupno 111.360 redi, što odgovara (red za stih) iznosu 258 štampanih tabaka (ili 4.128 strana) formata i sloga lajpciškog izdanja Vukovih pesama ili 188 tabaka formata, i sloga poslednjeg državnog izdanja, koje je štampano zbijenije nego ijedno ranije. Kao što ćemo dalje pokazati, celokupni iznos pesama koje je Vuk objavio za pedeset godina svoga skupljačkog rada (1814-1864) daleko je ispod te cifre: u jednu bibliju mogle bi stati (i to ne štampane kao proza, već kao stihovi) ne samo prve četiri knjige znamenitog Vukovog zbornika, - jedine koje je on za života objavio, - već još i gotovo pune tri od daljih pet knjiga koje su iz zaostalih Vukovih hartija sređene i izdate posle njegove smrti. Odabiran čisto književnim merilom (a ne merilom folklorista ili filologa), idealni zbornik našeg narodnog pesništva pribeleženog kako od Vuka tako i od drugih dobrih skupljača, teško da bi svojim obimom mnogo nadmašao Bibliju. Prema tome, Vukova tvrdnja Kopitaru utoliko bi odgovarala stvarnosti ukoliko bi se naš zbornik štampao ne "bez izbora", već p o i z b o r u, tj. prema estetičnoj vrednosti pesama. O zborniku koji bi se priredio "bez izbora" biće docnije reči.

S druge strane, ono što Vuk nikako nije mogao predvideti (zbog čega nam njegova procena i izgleda tako nerealna) to je fantastični iznos pesama zapisanih posle njega, kao rezultat zanosne delatnosti koju je u nas uglavnom on izazvao, a koja će se nastaviti i održati sve do naših dana. Vuku su izgledale vrlo visoke one cifre koje su nama danas sasvim obične. Mogli bismo se zapitati kakve bi mu izgledale naše današnje cifre, koje i nama samima izgledaju neverovatno visoke.

Oslanjajući se u svome poslu na saradnju pomagača čija imena navodi u svojim predgovorima, Vuk je imao prilike da upozna izvestan broj više-manje iskusnih skupljača, pa i nekoliko takmaca, od kojih vredi pomenuti jedino Simu Milutinovića. Ali kao što nije mogao predvideti visoki iznos građe koja će se nagomilati tokom jednog veka iza njega, Vuk nije mogao slutiti ni onu vojsku skupljača pesama koji su pošli za njim, iz najrazličitijih pobuda, ne uvek vođeni njegovim primerom, ni njegovom lekcijom.

Ne postoji nažalost (osim razvučenog a nepotpunog pokušaja Josipa Milakovića), nikakav inventar onoga što je od narodnih pesama dosada zabeleženo i objavljeno, a još manje inventar onoga što je zabeleženo, ali ostalo neizdato. Takav jedan repertorijum mogao bi nam dati sigurniju sliku raznovrsnog i raznovrednosnog materijala koji se u nas zbrao, od pojave prve Vukove Male prostonarodne pjesnarice, pa sve do naših dana magnetofonskog snimanja. On bi bio od velike koristi budućim uređivačima te građe, - kojih nažalost još nema na obzorju.

Isto tako, ni do danas nije izrađen nikakav detaljni registar imena i stvari koji bi nam pomogao da se snađemo u lavirintu pribranog materijala. Bez brižljivo izrađenog registra koji bi poslužio kao stvarno sistematisani popis ne može biti ni pravilne identifikacije ni razvrstavanja gradiva, niti uspešne studije samih pesama. U odsustvu toga, svaki naš naučni radnik koji bi se bavio ovim stvarima prinuđen je bio (i ostaće to još zadugo) da se spomogne kako zna i kako ume ličnim radom. Tako sam i sam imao prikupiti i oceniti jedan niz činjenica koje bih (da je sreće) mogao naći gotove u kakvom priručniku, - što bi, razume se, ovaj članak činilo izlišnim. Kako meni izgleda, činjenice koje ću navesti daju približnu sliku dosadašnje delatnosti i današnjeg stanja na ovom polju. Da su moji podaci zasada umnogome nepotpuni, može se pretpostaviti iz onoga što je napred rečeno. U svakom slučaju oni se imaju smatrati kao popis od privremenog karaktera.

BROJ SKUPLjAČA I GUSLARA

Od prvog poznatog zapisivača naših narodnih pesama, hvarskog vlastelina Petra Hektorovića (1555) pa do današnjih skupljača, recimo do etnologa i muzikologa iz naučnih instituta naših akademija, narodne pesme beležilo je u nas preko hiljadu skupljača. U jednom spisku čije mi je sastavljanje odnelo dosta vremena, a koji je još daleko od toga da se može i približno nazvati potpunim, nalaze se imena 885 srpsko-hrvatskih skupljača: od tih skupljača 162 objavilo je svoje zbirke (često uz drugo etnološko gradivo) u 245 svezaka, dok su ostali štampali svoje tekstove u kolektivnim publikacijama, po časopisima i kalendarima, a nešto i u dnevnoj štampi. Pored toga, mnoštvo zabeleženih narodnih pesama još leži neizdato u arhivama naših akademija i drugih učenih i prosvetnih društava i ustanova. Ovaj broj od 885 minimalan je broj, u koji nisu ušli, između ostalih, skupljači koji su zabeležene pesme objavljivali anonimno. Izostala su takođe imena mnogih koji su pesme štampali u onim časopisima i listovima koji mi nisu bili dostupni, dok stare kalendare, tu važnu a danas skoro nenalazivu riznicu folklornog gradiva jedva da sam i mogao dodirnuti. Najzad, ovome broju od 885 treba dodati još 89 imena naših i stranih melografa i muzikologa koji su se bavili beleženjem i objavljivanjem naših narodnih melodija, a istovremeno zapisivali i njihove tekstove.

Drugi jedan važan spisak koji još ne postoji, a koji bi se takođe imao sastaviti, to je spisak guslara, pevača i kazivača od kojih su pojedine pesme zabeležene. Najveći broj naših skupljača (iz razloga o kojima bi se moglo mnogo govoriti) nije davao nikakvih obaveštenja o izvorima svojih tekstova; ako je što i pominjao, to su najčešće bila gola imena. Čak i sam Vuk u početku svoga rada nije davao tih podataka: tek 1833. godine on je položio javna računa o svojim guslarima i saradnicima. (Poznato je od kakve su važnosti i danas za istoriju našeg eposa ove klasične Vukove beleške, kao i one u predgovoru prvoj knjizi pesama od 1824). Ostaje da se izradi što potpunija lista naših guslara i pevača iz prošlosti, sa najosnovnijim podacima o njihovu poreklu, životu i stvaranju, ukoliko se i kako ovi podaci budu mogli naći zabeleženi kod njihovih skupljača ili inače. Prirodno je da će ta lista biti sadržinom vrlo štura, iako brojem vrlo duga: mislim, nekoliko hiljada imena, pored više hiljada onih koji će ostati u anonimatu. Kakva bila da bila, ta lista se ima sastaviti. Ako se i ne budu mogli rekonstruisati životi sitnih, davno iščezlih ljudi, moći će se izgraditi bar njihovi kompozitni likovi i pribrati, regionalno podeljena, osnovna građa za postavljanje jedne geografske karte kretanja i kruženja pesama, a (nadajmo se!) i razrešiti tim putem bar neka od tamnih pitanja njihova postojanja.

BROJ NARODNIH PESAMA

Po umerenom i obazrivom računanju, zasnovanom na neposrednom viđenju, posrednim podacima i (u manjem broju slučajeva) ličnim procenama, približni broj zabeleženih pesama bio bi oko 70.000, i to pre više nego manje od toga broja.

Od tih 70.000 pesama, bilo bi oko 12.000 junačkih, dok bi ostatak činile ženske pesme, - da im sačuvamo imena koja im je Vuk dao. Od tog broja, dosada je štampano u celini oko 34.000 pesama, dok se oko 36.000 nalaze još u rukopisu kod pomenutih ustanova, ili su (manjim brojem) objavljene u kratko prepričanoj formi, sa nešto citiranih stihova. Sam Vuk štampao je u svoje četiri knjige svega 1056 pesama (803 ženske i 253 junačke); veliko državno izdanje koje ima devet knjiga sadrži 1.000 pesama više; među ovima poslednjim nalazi se dobar broj slabih, kakve Vuk nikad ne bi uneo u svoju zbirku, ili ih bar ne bi objavio bez ograde.

Po sebi se razume da pomenuti broj od 70.000 ne znači sedamdeset hiljada raznih pesama. Poznato je da gotovo svaka naša narodna pesma ima svojih varijanata, koje su skoro uvek zabeležene nezavisno jedna od druge, ne samo od raznih kazivača, već često i po raznim krajevima. Uzete s jednog na drugo, broj varijanata izgleda da je veoma visok, ali se još ne daje oceniti: ima pesama od kojih je zapisano trideset do četrdeset varijanata, ali ima i onih od kojih je zabeležen svega jedan jedini tekst. Mnoge od tih varijanata veoma su lepe i ne isključuju jedna drugu, kao što je to Vuk pokazao onim čestim svojim: "Opet to, ali drukčije". Zasada, dok se ne izvrši detaljan popis pesama i ne izradi njihov registar, nemoguće je čak ni približno oceniti broj stvarno posebnih pesama.

Naše narodne pesme raznih su dužina. Ženske pesme iz Vukove zbirke obično su kratke: one imaju prosečno po 19 stihova, dok srednja dužina junačkih pesama iste zbirke iznosi 200 stihova. Ukupan broj stihova koje je Vuk štampao u svoje četiri knjige iznosi 66.180; kao što je ranije pomenuto, ukupni obim tih knjiga daleko je manji od obima Biblije sa njenih 111.360 štampanih redi. - Pjevanija crnogorska i hercegovačka Sime Milutinovića (1837) sadrži 170 junačkih pesama sa ukupno 28.134 stiha (prosečna dužina 165), dok pesme iz Njegoševa Ogledala srpskog imaju istu dužinu koju i Vukove (200). - Veliki zbornik Matice hrvatske u 10 knjiga ima 959 ženskih i 263 junačke pesme. One su gotovo istih prosečnih dužina kojih su i odgovarajuće grupe pesama iz Vukove zbirke; ženske pesme izgledaju nešto duže, zbog većeg broja muslimanskih "pričalica" koje se nalaze među njima. Naprotiv, muslimanske guslarske pesme (treća i četvrta knjiga zbornika Matice hrvatske) imaju veoma visoku prosečnu dužinu od 942 stiha. Muslimanske pesme uopšte su vrlo duge: u zbirci Koste Hermana prosečna dužina iznosi 611 stihova, dok Hadžiomerspahićeva zbirka (Banja Luka, 1909), na 439 strana daje svega 12 pesama, koje su duge ukupno 14.425 stihova, tj. prosečna njihova dužina iznosi 1.202 stiha, gotovo onoliko koliko je duga najduža Vukova pesma Ženidba Maksima Crnojevića (1.227 stihova). - Od ostalih bosanskih zbornika, pesme Jukića i Martića imaju prosečnu dužinu od 332 stiha, Bogoljuba Petranovića 370, Marjana Šunjića 307 stihova.

Po umerenoj proceni, 12.000 junačkih pesama sa prosečnom dužinom od 250 stihova (koju mislim da bi trebalo uzeti) i 58.000 ženskih pesama sa prosečnom dužinom od 20 stihova davale bi zbir od 4,160.000 stihova.

Razume se da su u ovaj broj uračunate samo pesme koje su do sada zabeležene; nemoguće je proceniti broj onih koji još to nisu, a naročito onih novih koje se stvaraju svakoga dana.

Ako bismo pomenutu građu od preko četiri miliona stihova hteli štampati u posebnoj kolekciji svu, sa elementarnim kritičkim aparatom (i to bez muzičkih notacija uz ženske pesme, kojih ima dosta), ona bi ispunila čitavu jednu biblioteku od 210 do 220 svezaka od 500 strana svaka. Da zamenimo Vukovu vizualizaciju materijala drugom jednom, koja bi u ovoj prilici bolje odgovarala stvarnosti, mogli bismo reći da ovih 70.000 pesama ne bi moglo stati ni u sva dosadašnja izdanja Srpske književne zadruge.

Ma koliko da je izdavanje opšteg zbornika našeg narodnog pesništva jedan od časnih i prešnih zadataka naše nauke i da bi, teorijski govoreći, bilo želeti da taj zbornik obuhvati što veći broj tekstova, po njihovoj naučnoj a ne po njihovoj književnoj vrednosti, očigledno je da bi izvođenje jednog ovako zamašnog poduhvata naišlo na velike teškoće materijalne prirode, pre svega ono bi dobilo preterano dugoročni karakter. Držim da bi se pomenuti iznos od 210 ili 220 svezaka mogao bez velike štete svesti na polovinu. Redukovanje bi se izvelo, u prvom redu, isključenjem izvesnog broja nepouzdanih pa i sumnjivih skupljača, zatim pesama koje inače nisu narodne, kao i varijanata bez većeg interesa. Svega toga ima dosta u objavljenom materijalu, a isto tako (koliko mi je poznato) i u materijalu koji još nije izdat.

Izrada i štampa jedne ovako obimne kolekcije svakako da bi zahtevala duži niz godina ako bi posao izvodilo samo jedno telo; vreme bi se utoliko skratilo ukoliko bi se posao podelio između nekoliko naših visokih naučnih ustanova. Radilo bi se po utvrđenom zajedničkom programu, na jedinstvenom i uniformnom izdavanju. Ostavljam na stranu pitanje koordinacije rada kao čisto tehničko pitanje.

Kako bi se zbornik imao objavljivati po skupljačima a ne po ciklusima, i to u obliku neprekidne serije nezavisno izdatih svezaka, - slično zbirci Starih pisaca hrvatskih ili poznatoj kolekciji Velikih pisaca Francuske, - mi bismo već posle relativno kratkog vremena imali neke od onih starijih zbornika koji sve do danas leže i rukopisu, kao što je to slučaj sa nastavkom Bogišićevih bugarštica ili sa zbirkom pesama iz Dalmacije Nikole Tomazea, prikupljenom oko 1840. godine. Ova poslednja je još i danas najvećim delom nepoznata, mada zaslužuje da bude izdana u celosti, sudeći po onom malom broju pesama koje su iz nje ušle u Matičin zbornik. Isto tako, mogli bismo uskoro dobiti bar neku od zbirki koje preko pola veka leže u arhivi Srpske akademije nauka, na prvom mestu pesama iz Srbije, koje su (kao što se zna) posve nedovoljno predstavljene drugim zbornicima osim Vukovog.

Nije potrebno navoditi razloge koji nalažu ovu monumentalnu naučnu publikaciju. Narodne pesme su najveća kulturna vrednost koju smo nasledili od naše prošlosti; njih je stvorio narod i one su vršile važnu funkciju u njegovom istorijskom razvoju. One su i najznačajniji doprinos koji smo dosada dali kulturi čovečanstva. Kao tvorci duhovnoga i lepoga, mi smo od drugih naroda uglavnom po njoj poznati. Vreme je da se ona jednom otkrije u celini i da svetlost dana sagledaju oni njeni delovi koji još počivaju u magacinskoj tami.

IZDANjA I PREŠTAMPAVANjA

Posebna studija imala bi se posvetiti širenju naše narodne pesme putem štampe, kao i ulozi koju su štampane pesmarice imale u daljem životu naše narodne poezije.

Za poslednjih sto dvadeset godina pesmarice su bile jedno od glavnih narodnih štiva. Zajedno sa kalendarima, one su postale najrasprostranjenija naša knjiga, ono što bi se moglo nazvati knjižarskim artiklom široke potrošnje.

Bibliografski popis dosadašnjih izdanja i preštampavanja, sa podacima o brojevima štampanih primeraka za svako od njih (koji se još mogu pohvatati u većini slučajeva), pokazivao bi tiraže koje idu na milione. Vašari i panađuri bili su stalna tržišta preko kojih su se ove knjige i knjižice rasturale još u vremenu Vukove prve pesmarice, - koja se ne zove uzalud "prostonarodna". Već između 1836. i 1857. godine, novosadski knjižar Konstantin Kaulicija izdao je osam izdanja svoje pesmarice o Kraljeviću Marku, koja je uglavnom sastavljena po Vuku. Posle njega (da samo važnije pomenemo), poslom preštampavanja narodnih pesama bavili su se u skromnim razmerama, beogradski knjigoprodavci slepac Jeremija Karadžić i Hadži-Aleksa Popović; vremenom izdavanje knjiga te vrste razgranali su na veliko pančevački izdavači Braća Jovanovići, a naročito Braća M. Popovići u Novom Sadu i Toma Jovanović u Beogradu. U Zagrebu, knjižara Stjepana Kuglia štampala je veći broj izdanja kosovskih pesama kao i pesama o Marku Kraljeviću. Čak je i u Americi, među našim iseljenicima, narodna pesma našla svojih izdavača. - Ovde treba pomenuti i veliku Narodnu pjesmaricu Matice dalmatinske u Zadru (1865), koja je do 1912. godine doživela sedam izdanja i doprla do najmanjih i najudaljenijih dalmatinskih ostrva.

Sva ova nabrojana izdanja nadmašaju količinama štampanih primeraka mnogo puta Vukova, iz kojih su ona gotovo uvek i proizišla.

Štampane pesmarice zamenile su guslarsku pesmu u krajevima gde je ova počela iščezavati, ili gde je sasvim bila iščezla. One su imale upliva na održanje guslarske pesme u krajevima u kojima se ova još održala i imale su jaka uticaja na stvaranje varijanata i novih pesama.

PREVODI NA STRANE JEZIKE

Može se slobodno reći da su naše narodne pesme, do 1941 godine, prevođene na strane jezike više no sva ostala dela naše književnosti. Poznato je da se među prevodiocima nalaze tako krupna pesnička imena kao što su Gete, Valter Skot, Puškin, Adam Mickijevič.

Po spisku koji još nije definitivan, naše narodne pesme prevođene su na 22 jezika. Ukupan broj prevodilaca zasada je ustanovljen na 246; postoji i izvestan broj imena koja se imaju proveriti i od kojih će neka ovu cifru svakako uvećati.

Na prvo mesto dolaze prevodioci na francuski: njih je bilo 39, za njima prevodioci idu ovim redom: nemački 37, poljski 31, engleski 29, talijanski 27, mađarski 19, ruski 17, češki 15, ukrajinski 4, švedski 3, danski 3, starojevrejski 2, grčki 2, esperanto 2, po jedan prevodilac na ove jezike: lužičkosrpski, latinski, španski, portugalski, holandski, finski i jermenski. Pored toga, naše narodne pesme prevodilo je devet slovenačkih pesnika. - Nedostaju mi podaci za neke jezike za koje se može pretpostaviti da su naše pesme na njih prevođene, ili prevođene više nego što je ovde zabeleženo.

Prevodi su dati u većem ili manjem izboru, a gotovo sve prevedene pesme uzete su iz Vukove zbirke. Najviše su bile prevođene pesme o Kosovskom boju, o Marku Kraljeviću, kao i pesma o Hasanaginici iz Fortisova Putovanja u Dalmaciju, koju je Gete preveo na nemački i stvorio joj svetsku reputaciju. Starojevrejski prevodi su od dva velika pesnika Izraela, Saula Černihovskog i Abrahama Šlonskog; između ostaloga tu se nalazi izbor iz pesama Kosovskog ciklusa.

Prirodno je da svi ovi prevodi nisu mogli biti rađeni neposredno sa naših originala: većina ih je iz druge ruke, najčešće po prevodima nemačkim, francuskim i engleskim. Svi oni daju naše pesme prevedene u celini.

Pored pobrojanih prevodilaca, mnoštvo inostranih naučnika bavilo se proučavanjem naše narodne poezije i objavilo o tome svoje radove; njihov broj je za sada 178. Mnoge od njihovih rasprava sadrže analize pojedinih pesama, sa dužim ili kraćim navodima na stranim jezicima. Ti prevodi (kojih ima od blizu stotine prevodilaca) nisu ušli u prvi spisak.

Najzad, treba pomenuti i da je naša narodna poezija bila predmet većeg broja kurseva na stranim univerzitetima i visokim školama; takvih je kurseva moglo biti dosada dve do tri stotine. Gotovo svi važniji svetski univerziteti imaju danas redovne katedre slavistike, a neki još i naročite lektore za srpsko-hrvatski jezik. Tekstovi naših narodnih pesama i narodnih pripovedaka služe dosta često za nastavu jezika, dok na posebnim kursevima nastavnici izlažu rezultate dosadašnjih ispitivanja naše narodne poezije, a ponekad i rezultate sopstvenih istraživanja, sa novim pogledima ili zaključcima. Prvi kurs tumačenja naših narodnih pesama održao je svojim učenicima slavni češki naučnik Josif Dobrovski, otac slavistike, 1815. godine, svega nekoliko meseci po pojavi prve Vukove pesmarice.

Pored slavista, našim narodnim pesmama bave se i proučavaoci uporedne istorije književnosti, komparatisti. Prvi kurs zasnovan na takvim studijama koji se odnosio na naše pesme dao je na univerzitetu u Parizu školske godine 1831-1832. francuski naučnik Klod Forijel (Fauriel), poredeći Vukove pesme sa novogrčkim narodnim pesmama, od kojih je on bio izdao prvu zbirku nekoliko godina ranije.

Za našu narodnu poeziju vlada odavna veliko interesovanje takođe kod naučnika helenista koji se specijalno bave dugo raspravljanim a nerešenim starim pitanjem postanja homerovskih spevova. Veruje se da rešenju toga pitanja mogu doprineti studije pesama u onim zemljama gde su se one najduže održale i gde do danas žive, kao što je to slučaj kod nas. To je pre drugog svetskog rata i dovelo u Jugoslaviju američkog profesora pokojnog Milmana Parija (Parry), koji je tokom 1934. i 1935. godine snimio kod nas na 2.200 duplih ploča oko 350 junačkih pesama, sakupljenih od 90 pevača u 23 sela. Ta velika zbirka je u toku izdavanja u Americi; ona će imati ne manje od 10 velikih knjiga, od kojih je prva nedavno objavljena u redakciji njegovog naslednika profesora Alberta B. Lorda.

// Projekat Rastko / Književnost / Usmena književnost //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]