Војислав М. Јовановић

За општи зборник наших народних песама

Дневник Борба, Београд, 10. јун 1952, бр. 137, стр. 6

Већ прве године свога скупљачког рада, Вук Караџић проценио је доста одређено тадашњи материјални износ наших народних песама. Он је то учинио у свом писму Копитару, 20. априла 1815, овим речима: "Кад би ми све сербске народне пјесне скупили и без избора печатали, ја Вас увјеравам да би била књига готово колико цијела Библија."

Нама данас ова процена може се чинити одвећ скромна, као што је и тон којим је изречена; некима може изгледати чак и сасвим произвољна, и дата више по сликовитости. Али она није једина коју је Вук поставио. Вук се доцније, у неколико махова, враћао на исти предмет, мерећи износ својих нештампаних песама, овога пута мање живописном мером, - штампаним табацима. Нове његове цифре, преведене у данашње јединице, биле би можда и нешто мало веће, али оне не мењају много прву његову оцену. Ја ћу се ипак баш на овој задржати, јер ми изгледа да она није тако од ока одмерена и да садржи добар део оновремене, а у нечем и данашње истине.

Пре свега, не смемо сметнути с ума да је Библија својим обимом једна доиста пространа књига: у преводу на наш језик она захвата пуних 928 страна највеће осмине, на два ступца, 120 штампаних реди на свакој страни. То ће рећи њен текст има укупно 111.360 реди, што одговара (ред за стих) износу 258 штампаних табака (или 4.128 страна) формата и слога лајпцишког издања Вукових песама или 188 табака формата, и слога последњег државног издања, које је штампано збијеније него иједно раније. Као што ћемо даље показати, целокупни износ песама које је Вук објавио за педесет година свога скупљачког рада (1814-1864) далеко је испод те цифре: у једну библију могле би стати (и то не штампане као проза, већ као стихови) не само прве четири књиге знаменитог Вуковог зборника, - једине које је он за живота објавио, - већ још и готово пуне три од даљих пет књига које су из заосталих Вукових хартија сређене и издате после његове смрти. Одабиран чисто књижевним мерилом (а не мерилом фолклориста или филолога), идеални зборник нашег народног песништва прибележеног како од Вука тако и од других добрих скупљача, тешко да би својим обимом много надмашао Библију. Према томе, Вукова тврдња Копитару утолико би одговарала стварности уколико би се наш зборник штампао не "без избора", већ п о и з б о р у, тј. према естетичној вредности песама. О зборнику који би се приредио "без избора" биће доцније речи.

С друге стране, оно што Вук никако није могао предвидети (због чега нам његова процена и изгледа тако нереална) то је фантастични износ песама записаних после њега, као резултат заносне делатности коју је у нас углавном он изазвао, а која ће се наставити и одржати све до наших дана. Вуку су изгледале врло високе оне цифре које су нама данас сасвим обичне. Могли бисмо се запитати какве би му изгледале наше данашње цифре, које и нама самима изгледају невероватно високе.

Ослањајући се у своме послу на сарадњу помагача чија имена наводи у својим предговорима, Вук је имао прилике да упозна известан број више-мање искусних скупљача, па и неколико такмаца, од којих вреди поменути једино Симу Милутиновића. Али као што није могао предвидети високи износ грађе која ће се нагомилати током једног века иза њега, Вук није могао слутити ни ону војску скупљача песама који су пошли за њим, из најразличитијих побуда, не увек вођени његовим примером, ни његовом лекцијом.

Не постоји нажалост (осим развученог а непотпуног покушаја Јосипа Милаковића), никакав инвентар онога што је од народних песама досада забележено и објављено, а још мање инвентар онога што је забележено, али остало неиздато. Такав један реперторијум могао би нам дати сигурнију слику разноврсног и разновредносног материјала који се у нас збрао, од појаве прве Вукове Мале простонародне пјеснарице, па све до наших дана магнетофонског снимања. Он би био од велике користи будућим уређивачима те грађе, - којих нажалост још нема на обзорју.

Исто тако, ни до данас није израђен никакав детаљни регистар имена и ствари који би нам помогао да се снађемо у лавиринту прибраног материјала. Без брижљиво израђеног регистра који би послужио као стварно систематисани попис не може бити ни правилне идентификације ни разврставања градива, нити успешне студије самих песама. У одсуству тога, сваки наш научни радник који би се бавио овим стварима принуђен је био (и остаће то још задуго) да се спомогне како зна и како уме личним радом. Тако сам и сам имао прикупити и оценити један низ чињеница које бих (да је среће) могао наћи готове у каквом приручнику, - што би, разуме се, овај чланак чинило излишним. Како мени изгледа, чињенице које ћу навести дају приближну слику досадашње делатности и данашњег стања на овом пољу. Да су моји подаци засада умногоме непотпуни, може се претпоставити из онога што је напред речено. У сваком случају они се имају сматрати као попис од привременог карактера.

БРОЈ СКУПЉАЧА И ГУСЛАРА

Од првог познатог записивача наших народних песама, хварског властелина Петра Хекторовића (1555) па до данашњих скупљача, рецимо до етнолога и музиколога из научних института наших академија, народне песме бележило је у нас преко хиљаду скупљача. У једном списку чије ми је састављање однело доста времена, а који је још далеко од тога да се може и приближно назвати потпуним, налазе се имена 885 српско-хрватских скупљача: од тих скупљача 162 објавило је своје збирке (често уз друго етнолошко градиво) у 245 свезака, док су остали штампали своје текстове у колективним публикацијама, по часописима и календарима, а нешто и у дневној штампи. Поред тога, мноштво забележених народних песама још лежи неиздато у архивама наших академија и других учених и просветних друштава и установа. Овај број од 885 минималан је број, у који нису ушли, између осталих, скупљачи који су забележене песме објављивали анонимно. Изостала су такође имена многих који су песме штампали у оним часописима и листовима који ми нису били доступни, док старе календаре, ту важну а данас скоро неналазиву ризницу фолклорног градива једва да сам и могао додирнути. Најзад, овоме броју од 885 треба додати још 89 имена наших и страних мелографа и музиколога који су се бавили бележењем и објављивањем наших народних мелодија, а истовремено записивали и њихове текстове.

Други један важан списак који још не постоји, а који би се такође имао саставити, то је списак гуслара, певача и казивача од којих су поједине песме забележене. Највећи број наших скупљача (из разлога о којима би се могло много говорити) није давао никаквих обавештења о изворима својих текстова; ако је што и помињао, то су најчешће била гола имена. Чак и сам Вук у почетку свога рада није давао тих података: тек 1833. године он је положио јавна рачуна о својим гусларима и сарадницима. (Познато је од какве су важности и данас за историју нашег епоса ове класичне Вукове белешке, као и оне у предговору првој књизи песама од 1824). Остаје да се изради што потпунија листа наших гуслара и певача из прошлости, са најосновнијим подацима о њихову пореклу, животу и стварању, уколико се и како ови подаци буду могли наћи забележени код њихових скупљача или иначе. Природно је да ће та листа бити садржином врло штура, иако бројем врло дуга: мислим, неколико хиљада имена, поред више хиљада оних који ће остати у анонимату. Каква била да била, та листа се има саставити. Ако се и не буду могли реконструисати животи ситних, давно ишчезлих људи, моћи ће се изградити бар њихови композитни ликови и прибрати, регионално подељена, основна грађа за постављање једне географске карте кретања и кружења песама, а (надајмо се!) и разрешити тим путем бар нека од тамних питања њихова постојања.

БРОЈ НАРОДНИХ ПЕСАМА

По умереном и обазривом рачунању, заснованом на непосредном виђењу, посредним подацима и (у мањем броју случајева) личним проценама, приближни број забележених песама био би око 70.000, и то пре више него мање од тога броја.

Од тих 70.000 песама, било би око 12.000 јуначких, док би остатак чиниле женске песме, - да им сачувамо имена која им је Вук дао. Од тог броја, досада је штампано у целини око 34.000 песама, док се око 36.000 налазе још у рукопису код поменутих установа, или су (мањим бројем) објављене у кратко препричаној форми, са нешто цитираних стихова. Сам Вук штампао је у своје четири књиге свега 1056 песама (803 женске и 253 јуначке); велико државно издање које има девет књига садржи 1.000 песама више; међу овима последњим налази се добар број слабих, какве Вук никад не би унео у своју збирку, или их бар не би објавио без ограде.

По себи се разуме да поменути број од 70.000 не значи седамдесет хиљада р а з н и х песама. Познато је да готово свака наша народна песма има својих варијаната, које су скоро увек забележене независно једна од друге, не само од разних казивача, већ често и по разним крајевима. Узете с једног на друго, број варијаната изгледа да је веома висок, али се још не даје оценити: има песама од којих је записано тридесет до четрдесет варијаната, али има и оних од којих је забележен свега један једини текст. Многе од тих варијаната веома су лепе и не искључују једна другу, као што је то Вук показао оним честим својим: "Опет то, али друкчије". Засада, док се не изврши детаљан попис песама и не изради њихов регистар, немогуће је чак ни приближно оценити број стварно посебних песама.

Наше народне песме разних су дужина. Женске песме из Вукове збирке обично су кратке: оне имају просечно по 19 стихова, док средња дужина јуначких песама исте збирке износи 200 стихова. Укупан број стихова које је Вук штампао у своје четири књиге износи 66.180; као што је раније поменуто, укупни обим тих књига далеко је мањи од обима Библије са њених 111.360 штампаних реди. - Пјеванија црногорска и херцеговачка Симе Милутиновића (1837) садржи 170 јуначких песама са укупно 28.134 стиха (просечна дужина 165), док песме из Његошева Огледала српског имају исту дужину коју и Вукове (200). - Велики зборник Матице хрватске у 10 књига има 959 женских и 263 јуначке песме. Оне су готово истих просечних дужина којих су и одговарајуће групе песама из Вукове збирке; женске песме изгледају нешто дуже, због већег броја муслиманских "причалица" које се налазе међу њима. Напротив, муслиманске гусларске песме (трећа и четврта књига зборника Матице хрватске) имају веома високу просечну дужину од 942 стиха. Муслиманске песме уопште су врло дуге: у збирци Косте Хермана просечна дужина износи 611 стихова, док Хаџиомерспахићева збирка (Бања Лука, 1909), на 439 страна даје свега 12 песама, које су дуге укупно 14.425 стихова, тј. просечна њихова дужина износи 1.202 стиха, готово онолико колико је дуга најдужа Вукова песма "Женидба Максима Црнојевића" (1.227 стихова). - Од осталих босанских зборника, песме Јукића и Мартића имају просечну дужину од 332 стиха, Богољуба Петрановића 370, Марјана Шуњића 307 стихова.

По умереној процени, 12.000 јуначких песама са просечном дужином од 250 стихова (коју мислим да би требало узети) и 58.000 женских песама са просечном дужином од 20 стихова давале би збир од 4,160.000 стихова.

Разуме се да су у овај број урачунате само песме које су до сада забележене; немогуће је проценити број оних који још то нису, а нарочито оних нових које се стварају свакога дана.

Ако бисмо поменуту грађу од преко четири милиона стихова хтели штампати у посебној колекцији сву, са елементарним критичким апаратом (и то без музичких нотација уз женске песме, којих има доста), она би испунила читаву једну библиотеку од 210 до 220 свезака од 500 страна свака. Да заменимо Вукову визуализацију материјала другом једном, која би у овој прилици боље одговарала стварности, могли бисмо рећи да ових 70.000 песама не би могло стати ни у сва досадашња издања Српске књижевне задруге.

Ма колико да је издавање општег зборника нашег народног песништва један од часних и прешних задатака наше науке и да би, теоријски говорећи, било желети да тај зборник обухвати што већи број текстова, по њиховој научној а не по њиховој књижевној вредности, очигледно је да би извођење једног овако замашног подухвата наишло на велике тешкоће материјалне природе, пре свега оно би добило претерано дугорочни карактер. Држим да би се поменути износ од 210 или 220 свезака могао без велике штете свести на половину. Редуковање би се извело, у првом реду, искључењем извесног броја непоузданих па и сумњивих скупљача, затим песама које иначе нису народне, као и варијаната без већег интереса. Свега тога има доста у објављеном материјалу, а исто тако (колико ми је познато) и у материјалу који још није издат.

Израда и штампа једне овако обимне колекције свакако да би захтевала дужи низ година ако би посао изводило само једно тело; време би се утолико скратило уколико би се посао поделио између неколико наших високих научних установа. Радило би се по утврђеном заједничком програму, на јединственом и униформном издавању. Остављам на страну питање координације рада као чисто техничко питање.

Како би се зборник имао објављивати по скупљачима а не по циклусима, и то у облику непрекидне серије независно издатих свезака, - слично збирци Старих писаца хрватских или познатој колекцији Великих писаца Француске, - ми бисмо већ после релативно кратког времена имали неке од оних старијих зборника који све до данас леже и рукопису, као што је то случај са наставком Богишићевих бугарштица или са збирком песама из Далмације Николе Томазеа, прикупљеном око 1840. године. Ова последња је још и данас највећим делом непозната, мада заслужује да буде издана у целости, судећи по оном малом броју песама које су из ње ушле у Матичин зборник. Исто тако, могли бисмо ускоро добити бар неку од збирки које преко пола века леже у архиви Српске академије наука, на првом месту песама из Србије, које су (као што се зна) посве недовољно представљене другим зборницима осим Вуковог.

Није потребно наводити разлоге који налажу ову монументалну научну публикацију. Народне песме су највећа културна вредност коју смо наследили од наше прошлости; њих је створио народ и оне су вршиле важну функцију у његовом историјском развоју. Оне су и најзначајнији допринос који смо досада дали култури човечанства. Као творци духовнога и лепога, ми смо од других народа углавном по њој познати. Време је да се она једном открије у целини и да светлост дана сагледају они њени делови који још почивају у магацинској тами.

ИЗДАЊА И ПРЕШТАМПАВАЊА

Посебна студија имала би се посветити ширењу наше народне песме путем штампе, као и улози коју су штампане песмарице имале у даљем животу наше народне поезије.

За последњих сто двадесет година песмарице су биле једно од главних народних штива. Заједно са календарима, оне су постале најраспрострањенија наша књига, оно што би се могло назвати књижарским артиклом широке потрошње.

Библиографски попис досадашњих издања и прештампавања, са подацима о бројевима штампаних примерака за свако од њих (који се још могу похватати у већини случајева), показивао би тираже које иду на милионе. Вашари и панађури били су стална тржишта преко којих су се ове књиге и књижице растурале још у времену Вукове прве песмарице, - која се не зове узалуд "простонародна". Већ између 1836. и 1857. године, новосадски књижар Константин Каулиција издао је о с а м издања своје песмарице о Краљевићу Марку, која је углавном састављена по Вуку. После њега (да само важније поменемо), послом прештампавања народних песама бавили су се у скромним размерама, београдски књигопродавци слепац Јеремија Караџић и Хаџи-Алекса Поповић; временом издавање књига те врсте разгранали су на велико панчевачки издавачи Браћа Јовановићи, а нарочито Браћа М. Поповићи у Новом Саду и Тома Јовановић у Београду. У Загребу, књижара Стјепана Куглиа штампала је већи број издања косовских песама као и песама о Марку Краљевићу. Чак је и у Америци, међу нашим исељеницима, народна песма нашла својих издавача. - Овде треба поменути и велику Народну пјесмарицу Матице далматинске у Задру (1865), која је до 1912. године доживела седам издања и допрла до најмањих и најудаљенијих далматинских острва.

Сва ова набројана издања надмашају количинама штампаних примерака много пута Вукова, из којих су она готово увек и произишла.

Штампане песмарице замениле су гусларску песму у крајевима где је ова почела ишчезавати, или где је сасвим била ишчезла. Оне су имале уплива на одржање гусларске песме у крајевима у којима се ова још одржала и имале су јака утицаја на стварање варијаната и нових песама.

ПРЕВОДИ НА СТРАНЕ ЈЕЗИКЕ

Може се слободно рећи да су наше народне песме, до 1941 године, превођене на стране језике више но сва остала дела наше књижевности. Познато је да се међу преводиоцима налазе тако крупна песничка имена као што су Гете, Валтер Скот, Пушкин, Адам Мицкијевич.

По списку који још није дефинитиван, наше народне песме превођене су на 22 језика. Укупан број преводилаца засада је установљен на 246; постоји и известан број имена која се имају проверити и од којих ће нека ову цифру свакако увећати.

На прво место долазе преводиоци на француски: њих је било 39, за њима преводиоци иду овим редом: немачки 37, пољски 31, енглески 29, талијански 27, мађарски 19, руски 17, чешки 15, украјински 4, шведски 3, дански 3, старојеврејски 2, грчки 2, есперанто 2, по један преводилац на ове језике: лужичкосрпски, латински, шпански, португалски, холандски, фински и јерменски. Поред тога, наше народне песме преводило је девет словеначких песника. - Недостају ми подаци за неке језике за које се може претпоставити да су наше песме на њих превођене, или превођене више него што је овде забележено.

Преводи су дати у већем или мањем избору, а готово све преведене песме узете су из Вукове збирке. Највише су биле превођене песме о Косовском боју, о Марку Краљевићу, као и песма о Хасанагиници из Фортисова Путовања у Далмацију, коју је Гете превео на немачки и створио јој светску репутацију. Старојеврејски преводи су од два велика песника Израела, Саула Черниховског и Абрахама Шлонског; између осталога ту се налази избор из песама Косовског циклуса.

Природно је да сви ови преводи нису могли бити рађени непосредно са наших оригинала: већина их је из друге руке, најчешће по преводима немачким, француским и енглеским. Сви они дају наше песме преведене у целини.

Поред побројаних преводилаца, мноштво иностраних научника бавило се проучавањем наше народне поезије и објавило о томе своје радове; њихов број је за сада 178. Многе од њихових расправа садрже анализе појединих песама, са дужим или краћим наводима на страним језицима. Ти преводи (којих има од близу стотине преводилаца) нису ушли у први списак.

Најзад, треба поменути и да је наша народна поезија била предмет већег броја курсева на страним универзитетима и високим школама; таквих је курсева могло бити досада две до три стотине. Готово сви важнији светски универзитети имају данас редовне катедре славистике, а неки још и нарочите лекторе за српско-хрватски језик. Текстови наших народних песама и народних приповедака служе доста често за наставу језика, док на посебним курсевима наставници излажу резултате досадашњих испитивања наше народне поезије, а понекад и резултате сопствених истраживања, са новим погледима или закључцима. Први курс тумачења наших народних песама одржао је својим ученицима славни чешки научник Јосиф Добровски, отац славистике, 1815. године, свега неколико месеци по појави прве Вукове песмарице.

Поред слависта, нашим народним песмама баве се и проучаваоци упоредне историје књижевности, компаратисти. Први курс заснован на таквим студијама који се односио на наше песме дао је на универзитету у Паризу школске године 1831-1832. француски научник Клод Форијел (Fauriel), поредећи Вукове песме са новогрчким народним песмама, од којих је он био издао прву збирку неколико година раније.

За нашу народну поезију влада одавна велико интересовање такође код научника хелениста који се специјално баве дуго расправљаним а нерешеним старим питањем постања хомеровских спевова. Верује се да решењу тога питања могу допринети студије песама у оним земљама где су се оне најдуже одржале и где до данас живе, као што је то случај код нас. То је пре другог светског рата и довело у Југославију америчког професора покојног Милмана Парија (Parry), који је током 1934. и 1935. године снимио код нас на 2.200 дуплих плоча око 350 јуначких песама, сакупљених од 90 певача у 23 села. Та велика збирка је у току издавања у Америци; она ће имати не мање од 10 великих књига, од којих је прва недавно објављена у редакцији његовог наследника професора Алберта Б. Лорда.

// Пројекат Растко / Kњижевност / Усмена књижевност //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]