 |
 |
Uništene i oskrnavljene srpske pravoslavne svetinje na Kosovu i Metohiji (1999-2000)
| ||
|
Uništene i oskrnavljene srpske pravoslavne svetinje na Kosovu i Metohiji (1999-2000)
|
||
|
Vladika Raško - prizrenske eparhije Artemije RadosavljevićKrst na kome je Kosovo raspeto stesan je Beogradu
Raspeto Kosovo, Kosovo na krstu. Može li se zamisliti strašnija slika pred našim očima? Pod krstom se ne govori. Pod krstom se ili ćuti u bolu, ili grca u suzama. A mi smo prinuđeni da govorimo o raspetom Kosovu pod njegovim krstom. Bolno i sa suzama. Ali je najbolnije saznanje i osećanje da je krst na kome je Kosovo raspeto stesan ovde, u prestonom Beogradu. Da majstori koji su pravili taj krst i Kosovo na njemu raspeli to proglašavaju svojom pobedom i slave kao veliki uspeh. Na Kosovu se desilo ono što svi znamo ili što smo na neki način obavešteni, ali niko ne zna punu istinu, čak ni mi, koji na Kosovu živimo i oni koji su na Kosovu rođeni, šta se to sa nama dole dogodilo. Onoga dana kada je potpisan mir, kada je prihvaćena rezolucija Saveta bezbednosti, posle nebivalih sukoba i zločina izvršenih na Kosovu, kada smo očekivali da će doći do stvarnog demokratskog rešenja kosovskog problema desilo se ono što se moralo desiti: došlo je do poloma i do pogroma srpskoga naroda na Kosovu.
Braćo i sestre,
Zato raspeto Kosovo može vaskrsnuti samo u vaskrsloj, slobodnoj, demokratskoj, preporođenoj Srbiji. Učinimo sve da do doga što pre dođe. Hvala. |
|
Napomena: Besede snimljene na predstavljanju prvog izdanja knjige Raspeto Kosovo, u Skupštini grada Beograda, 16. septembra 1999. |
Vaša svetosti, preosvećena braćo arhijereji, časni sveštenici, braćo i sestre, 
Dolaskom međunarodnih snaga mira, kako sebe nazivaju, na Kosovo, za kosovske Srbe počeo je pakao. Najsvetija srpska zemlja pretvorena je u pakao ognjeni, u kome sve gori i sagoreva. Zašto je do toga došlo, neću ovde objašnjavati, mislim da je svima poznato. A šta se desilo od toga dana kada je u Kumanovu potpisan i neki vojno - tehnički sporazum?! Baš u Kumanovu gde je pre 80 i nešto godina od Turaka oslobođeno i osvećeno Kosovo? Na istom mestu je danas Kosovo i izdato i prodato! Povlačenjem organa bezbednosti ove države, ako je ovo uopšte država, nestalo je granice prema Albaniji i Makedoniji. Otvorena su sva vrata i sve kapije, kao brana kada se sruši, kroz koje je krenula bujica iz Albanije, iz Makedonije, nagrnule su stotine hiljada prethodno prognanih Albanaca sa Kosova, a sa njima i mnogi oni koji nikada na Kosovu nisu živeli niti su bili. Pored naoružane tzv. "Oslobodilačke vojske Kosova", odmorne i obučene u Albaniji, krenule su i mnoge druge bande, pljačkaške, kriminalne. Taj talas je bio nezadrživ, a nije ga imao ni ko zadržati. . 
Međunarodne snage nisu došle dole da bi sprečile taj povratak, nego da bi ga omogućile. I zato diplomati koji dole dolaze su zadovoljni postignutim rezultatima za dva, dva i po meseca na Kosovu, jer se desilo nešto što se nikad u istoriji sveta nije desilo. Da se za mesec dana u otaxbinu svoju vrati 700 hiljada prognanika. Oni to vide. Oni su radi toga došli dole, a neće da vide nove kolone izbeglica koje su krenule sa Kosova, u drugom pravcu, prema "Užasu", to jest užoj Srbiji. 
Za dva i po meseca sa Kosova je prognano putem nasilja i zločina, o kojima ste čuli od visokopreosvećenog mitropolita Amfilohija, preko 160 hiljada Srba sa Kosova, i još tridesetak hiljada drugog nealbanskog življa, uglavnom Roma. Očišćena je čitava Metohija, očišćeni su mnogi gradovi u centralnom Kosovu, ugrožene su kompaktne enklave srpskoga naroda u kojima još uvek, hvala Bogu, živi oko sto hiljada Srba. Oni su sada u ovo vreme glavna meta napada, da se i oni pokrenu i da se ostvari vekovni san Šiptara o etnički čistom Kosovu. 
Razume se, to je njima prvi cilj, prognati Srbe, drugi cilj - zatrti sve tragove i svedoke koji svedoče da su tu Srbi ikada postojali. Koji su to svedoci? - crkve, manastiri i svetinje naše. I oni su krenuli u rušenje, u zatiranje tih tragova i uništenje tih svedoka. Za dva i po meseca preko 70 crkava i manastira je spaljeno, demolirano ili do temelja razrušeno. Među njima su i one crkve koje su građene od naših slavnih i svetih predaka, u XII, XIII, XIV veku. Crkve i manastiri koje su preživele i pretrajale 500 godina turskoga ropstva, nisu mogle da pretraju dva meseca međunarodnog mira u prisustvu 50.000 "mirovnjaka" na Kosovu. Pored tih starih crkava - od kojih je svaka rana koja krvari, i pitanje je da li će ikada biti zalečena - jesu i one crkve koje su građene u najnovije vreme, one koje su tek osvećene, one koje su spremne za osvećenje, one koje su još u izgradnji, kao crkva u Đakovici, u Đurakovcu, u Pećkoj Banji i da ne nabrajam... Videćete iz ove male, ali dragocene knjige, kao svedoka našeg vremena, našeg stradanja, našega poloma. Strašna slika. 
No, da li na osnovu toga treba da klonemo duhom, da li treba da priznamo da je Kosovo izgubljeno? Ne, još uvek ne. Pored svega što se desilo i što se dešava. Kosovo još nije izgubljeno ni za Srbe ni za Srbiju. Dok je nas Srba dole na Kosovu, ono će biti srpsko. Kada nas dole ne bude bilo, ono neće biti srpsko, makar se nalazilo u granicama države Srbije. A ono je još uvek srpsko i nadamo se, uz milost Božju da će tako i ostati. Od čega to zavisi? Od nas! I samo od nas! Ako u Srbiji, u Beogradu, dođe do promene režima, koji nas je dovde doveo, Kosovo će biti spašeno. Ako, ne daj Bože, ovaj režim produži svoje trajanje na telu ovoga naroda, onda će Kosovo biti zauvek izgubljeno.