Вања Станишић

О старости балканског консонантизма

• Овде објављено према: Catena mundi. Књ. 1 / [приредио Предраг Р. Драгић Кијук. - Краљево : Ибарске новости ; Београд : Матица Срба и исељеника Србије, 1992. - (Библиотека Векови Србије). - ISBN 86-81341-03-0. - стр. 70-74.

За „Пројекат Растко“ дигитализовао
господин Небојша Јовичић

Одавно је утврђено да у балканском језичком ареалу постоје два јасно разграничена фонолошка система¹⁾:

1) источни, који обухвата румунски језик, бугарски књижевни језик (у чијој је основи источнобугарско наречје), југоисточне македонске и неке северногрчке говоре, и у коме зависност сугласника од суседних самогласника има фонолошки карактет, тј. сви (или скоро сви) сугласници имају палаталне парњаке у зависности од тога да ли стоје испред самогласника предњег или задњег реда;

2) западни, у који проф. П. Ивић убраја остатак Полуострва - источнобугарске и западно-македонске говоре, албански и српскохрватски језик у целини и језик истарских Влаха, у којем не постоји позиционо умекшавање сугласника. Тврдо непце је једино место артикулације палаталних сугласника у овим другим језицима и стога ти гласови стоје у опозицији према непалаталним сугласницима у целини.

Иако је било различитих гледишта о пореклу и фонолошком статусу палаталних корелација у румунском језику (да ли су последице словенског утицаја или су словенско-румунска језичка прожимања само подстакла неке унутар-румунске процесе), то није одлучујуће променило слику о два фонолошка система на Балкану.²⁾ Своје одрично мишљење о позиционом умекшавању сугласника у румунском, А. Росети је заснивао на разлици између бугарског и румунског умекшавања према руском и пољском које је у поређењу с овим севернословенским језицима врло слабо.³⁾ Исто тврде и аутори Бугарско-пољске контрастивне граматике: „Пољак ће без специјалних вежби да реализује бугарско /б’а/ само као /б’ia/.⁴⁾

¹⁾ Упор. Р. Ivić, „Liens phonologique entre les langues balkaniques“, Actes du I^ee congres international des etudes balkaniques et sud-est europeennes, VI(Sofia 1968) 137–139.

²⁾ П. Асенова, Балканско езикознание, София 1989, 26.

³⁾ А. Rosetti, „Despre consoanele palalalizate şi consoanele muiate“, Studii şi cercetari lingvistice VI (Bucureşti 1955), 199–205.

⁴⁾ И. Савицка-Т. Бояджиев, Българско-полска съпоставителна граматика, I, фонетика и фонология, София 1988, 109.

Румунско умекшавање још је слабије. Тако се, нпр., рум. cartea, dragostea (одређени вид именица „књига“, „љубав“) изговарају у књижевном румунском без умекшавања сугласника t: /kártia/, /dragostia/, „док би их Рус изговорио /kart’a/, /dragost’a/ - с умекшаним t“.⁵⁾ Са фонетске стране умекшавање сугласника разликује се, наравно, од језика до језика: зато се „у румунском увек има утисак да сугласник није умекшан већ праћен једним неслоговним самогласничким елементом“.⁶⁾

⁵⁾ А. Rosetti, Ibidem.

⁶⁾ Р. Ivić, Ibidem.

Међутим, фонолошки гледано, румунски консонантизам, заједно с источнобугарским, стоји у опозицији према консонантизму осталих балканских језика.

Групи језика без палаталне корелације може да се приброји и цинцарски језик у коме палатални сугласници k’, g’, h’, γ' n’, l’ могу да стоје како пред самогласницима предњег реда (нпр. у крушевском дијалекту: k’inu „бор“, k’eptu „груди“, g’ela „храна“, g’ine „добро“, h’eru „гвожђе“, γ’inu „вино“, n’iku „мали“, l’epure „зец“), тако и пред самогласницима задњег реда (k’atra „стена“, g’ole „бара“, h’umuniku „лубеница“, γ ’atru „кувам“, n’ate „младост“, l’аu „узимам“).⁷⁾

⁷⁾ Z. Gatab, The arumanian dialekt of Kruševo in SR Macedonia SFR Yugoslavia, Skopje 1984, 41.

Иако постоје нека позициона ограничења појаве палаталног реда у овом језику (могу да стоје само испред самогласника и никад испред сугласника), која З. Галамб назива „морфофонемском палатализацијом“⁸⁾, исти би назив могао да важи за историјску палатализацију албанских финалних сугласника -k, -g, -n, -ll, -r који у множини именица прелазе у : k > q/k’/ (turk „Турчин“ > turq „Турци“), g > gj/g’/ (breg „обала“ > brigje „обале“); n > nj/ > j/ (druni „дрво“ /северноалб./ > drunjt/drujt „дрвеће“); ll, r > j (kumbull „шљива“ > kumbuj „шљиве“; bir „син“ > bij „синови“).

И ове су промене настале под утицајем околних самогласника и, по речима А. Додија, веома су старе.⁹⁾

Интересантна су у овом контексту српско-албанска језичка прожимања на фонетском плану која су утицала на доследну замену палаталних оклузива /к’/, /г’/ палаталним африкатама /ч’/, /џ’/ у северноалбанским говорима.¹⁰⁾

Та појава је толико укорењена у северноалбански фонолошки систем да је, с једне стране, утицала на одговарајућу замену палаталних оклузива африкатама у неким западномакедонским говорима¹¹⁾, а с друге стране, повратно је утицала и на умекшавање африката ч, џ у српским косовским говорима (нпр. Дећане, ђамија)¹²⁾

⁸⁾ Z. Gatab, 44.

⁹⁾ A. Dodi, Fonetika e gjuhës së sotme shqipe, Prishtinë 1970, 82.

¹⁰⁾ Упор. нпр. I. Popović, Geschichte der serbokroatischen Sprache, Wisbaden 1960, 485; V. Polak, „Albánci a Slované«, Časopis pro moderni filologii 39/2–3 (Praha 1957), 89;

¹¹⁾ R. Ismajli, „Disa fjalë shqipe në maqedonishte“, Gjurmime albanologjike 1/1971 (Prishtinë 1972), 159–165.

¹²⁾ M. Стевановић, Ђаковачки говор, Београд 1950, 70—74; Д. Барјактаревић, Говор Срба у Метохији, Приштина 1976, 107–110; П. Ивић, Дијалектологија српскохрватског језика, Београд 1985, 105.

Постојање африкатских парова ч-ћ, џ-ђ у штокавском дијалекту српскохрватског језика чињеница је од прворазредног значаја за овај језик, јер показује да се штокавски консонантизам у овој црти од самог почетка разликовао од чакавског и кајкавског у којима преградни сугласници далеко премашују број африката.¹³⁾

Што се тиче палаталних африката ћ, ђ - иначе штокавских рефлекса прасловенских група *ti, *di и особене одлике српске групе у јужнословенским и општесловенским оквирима - они се, по мишљењу Ј. Вуковића, тешко могу објаснити спонтаним развојем из умекшаних дентала (нпр. праслов. *svetia, *media > *svet’a, *med’a > сх. шток. св/иј/êћа, међа: сх. чакав. svit’a / svet’a, meja) „осим ако то није у интерлингвистичком контакту са језицима који не посједују такве сугласнике“.¹⁴⁾

¹³⁾ П. Ивић, „Два главна правца развоја консонантизма у српскохрватском језику“, Годишњак филозофског факултета у Новом Саду,1957,182.

¹⁴⁾ J. Vuković, Istorija srpskohrvatskog jezika, I dio: uvod i fonetika, Sarajevo - Beograd 1974, 165.

Ма колико изгледало парадоксално да најособенија одлика српскохрватског консонантизма не буде словенског порекла, о томе се може говорити с доста вероватноће. Захваљујући радовима М. И. Лекомцеве разјаснило се да палатални ред ћ/к’, ђ/г’, њ, љ није својствен само консонантизму западне групе балканских језика, већ читавом низу језика и дијалеката који у правој линији повезују Балкан са Балтиком¹⁵⁾.

¹⁵⁾ М. И Лекомцева, „Некоторые замечания о структуре консонантизма языков балто-балканского ареала“, Balcanica; Москва 1979. 102–108; «Фонологические параллели в языках балто-балканского ареала“. Славянское и балканское языкознание, Москва 1983, 134–144.

На синхроном плану исто стање постоји у летонском књижевном језику у којем се подсистем палатала k, g, n, l, r супротставља тврдим парњацима t, d, n, l. r. Слична појава постоји у дзукским говорима суседног литавског језика (прелаз k’>t’, g’>d’), затим у већини пољских и белоруских дијалеката, гуцулским говорима украјинског језика, словачким дијалектима Тренчине и Бановца и чешком књижевном језику у коме једини изузетак чини отврдњавање l’ > l и r’ > r. Овим путем пошао је и мађарски језик који је временом изгубио само палатал l’ ¹⁶⁾ (>/ј/ упор. nyoszolya „кревет“ — изговор /nosoja/ из словенског носило). Палатализација сугласника d, t, n среће се и у румунским говорима. Тако је нпр. палатализација n>n’ посведочена још у XVI в. у текстовима из Марамуреша, Буковине и Молдавије и данас постоји, не случајно, на западу и северозападу Румуније (нпр. întîn’u / књиж. întîi/ „први“, упор. цинцарски ntîn’u < лат. *ANTANEUS, călcîn’u књиж. călcîi / „пета, потпетица“ < лат. CALCANEUM).¹⁷⁾

¹⁶⁾ М. И. Лекомцева, 1979, 102–103.

¹⁷⁾ А. Rosetti, Istoria limbii române, Bucureşti 1986, 277, 337.

Очигледно је да описани фонолошки ареал није у вези с генетском сродношћу ових језика: ту улази мађарски а не улази естонски, улазе чешки и белоруски а не улазе лужичкосрпски и руски (осим граничних зона овог језика с прелазом к’>т’, g’>d’, из којих су у књижевни руски продрле речи типа паук: паутина „паучина“).¹⁸⁾

Међутим, неке чињенице доста говоре о старини овог ареала. Оба фонолошка система, и палатални ред, и палатална корелација простиру се дуж европске границе двеју главних индоевропских језичких група — „кентум“ и „сатем“ језика. Иако у основи захватају сатемске језике (осим мађарског, који не припада индоевропским језицима, и савремених балканороманских језика, који су кентумског порекла) управо се у овим језицима срећу многобројна колебања у рефлексима индоевропских гутурала (кентумни рефлекс најчешће пред сонантима, нпр.: праслов. *svekry „свекар“, алб. vjehër насупрот литав. sēšuras, староинд. švášura-, јерм. skesur „свекрва“ : грч. εκυρος, готски swaihrō „свекрва“ < *suek/u/ro-; праслов. *gosь „гуска“ насупрот литав. žasîs: грч. χην<, лат. GANSER < *ĝņs-; литав. smãkras, летон. smakrs „подбрадак“, алб. mjekër, јермен. moruk’ „брада“ према староинд. śmaśru — „брада“ : хетитски zamankur „брада“ <*smek/h/r-).¹⁹⁾

¹⁸⁾ М. И. Лекомцева, 1979, 105.

¹⁹⁾ В. В. Иванов—Т. В. Гамкрелидзе, Индоевропейский язык и индоевропейцы, Москва—Тбилиси 1986, 109–114; такође: М. И. Лекомцева, 1983, 140.

Недоследна сатемизација системске природе у овим језицима могла је да буде подстакнута дуготрајним додиром с неким кентумским језиком. И управо то и сведоче археолошки и историјски подаци. Поменути фонолошки ареал од Балтика до Балкана некада је повезивао један етно-језички елемент — Келти, који су, као што је познато, чланови кентумске групе Индоевропљана. Континентални келтски језик, или „галски“ у ширем смислу, захватао је провинције Римског царства Рецију, Винделицију, Норик (Швајцарску, Аустрију, Јужну Немачку), Панонију (Мађарску и Северну Југославију), Мизију (Северну Србију и Северну Бугарску) и Дакију (Румунију), док је ван граница Империје било племе Боји (Boii) у области данашње Чешке и Словачке.²⁰⁾ У периоду између IV в. пре н. е. и V в. н. е. могу се претпоставити контакти келтских племена с прецима Словена, Балта, Албанаца и Румуна.²¹⁾

²⁰⁾ В. П. Калыгин-А. А. Королев, Введение в кельтскую филологию, Москва 1989, 71.

²¹⁾ М. И. Лекомцева, 1983, 143.

Археолошки подаци сведоче да је између XIII и V в. пре н. е. западна половина Прасловена ушла у састав тзв. лужичке културе, чија је основа, по свему судећи, била келто-илирска. Ова култура, која се назива још и венетска, била је по речима Б. А. Рибакова узрок распада првобитног прасловенског етно-културног јединства.²²⁾ На језичком плану, то се одразило у преношењу имена келто-илирских Венета на Словене у језицима њихових западних суседа (упор. нем Wenden „Лужички Срби“, а такође - „Словенци“²³⁾, или финско puhua venättä „говорити руски“), а можда чак и у специфичним „кентумским“ рефлексима лабиовеларних група *kuoi-/*guoi- које се у западнословенском нису палатализовале издвојивши Западне Словене од Источних и Јужних (упор. пољ. kwiat, gwiazda, чеш. kvĕt, hvĕzda према цвhт, звhзда у осталим словенским језицима, добијеним по II палатализацији која се завршила баш око III в. н. е.).

²²⁾ Б. А. Рыбаков, Язычество древных славян, Москва 1980, 224.

²³⁾ Enciklopedija Jugoslavije 7, Zagreb MCMLXVIII (pod Slovenija)

У контексту свега реченог, још убедљивије изгледа и етимологија словенског етнонима Чех, који је локалног карактера и који се, за разлику од низа других словенских етнонима, нигде више не среће у словенском свету. Одличну паралелу има управо у имену келтских Боја, који су у Старом веку насељавали чешку земљу, и у чијем се имену може видети корен *bhei-/*bhoi- (упор. ирски benim „режем, бијем“, biail „секира“, такође старовисоконемачки bīhal „секира“) који у словенском преводу гласи *kositi/*česati-*čehъ.²⁴⁾

²⁴⁾ Этимологический словарь славянских языков 4 (Москва 1977).

У складу с оваквом етимологијом имена Чеха јасније постаје зашто њихови први суседи, Словаци, за основу свога имена имају општесловенски самоназив. Њега су носили Словени у граничним подручјима као опозицију према несловенима (упор. Словинци или Кашуби — западнословенски народ који насељава неке делове Пољске, Словенци. Славонија која се простире дуж некадашњег римског лимеса).

О везама Келта с народима старог Балкана говоре такође два веома значајна етнонима. Име старобалканских Илира ('Ιλλυροι/Illyrii) O. Н. Трубачов реконструише као *uisluri од *uisla „Висла“, с губљењем почетног u- и асимилацијом -sl->-ll- албанског типа²⁵⁽ (упор. алб. kollë „кашаљ“ према словенском кашль < koslo²⁶⁾). Доња Висла иначе се сматра прапостојбином Илировенета и ово име могли су да понесу северни Венети у доба своје касније сеобе на југ (упор. такође Висљани— словенско лехитско племе које је живело у области горње Висле).²⁷⁾

Поред низа албанско-келтских изоглоса (нпр. алб. brî „por“ -франц. brin „сламка“ из гал. *brinos, алб. mal „брег“ - ир. me/a/ll „брежуљак“ итд.) албански и келтски слажу се и у заједничком називу за „крушку“ (упор. ир. draigen „дивља крушка“, бретон. drean - алб. dardhë „крушка“ < *d(h)arga) коју неки научници виде у корену имена старобалканске Дарданије.²⁸⁾

²⁵⁾ О. Н. Трубачев, „Illyrica“, Славянское и балканское языкознание, Москва 1983, 50.

²⁶⁾ Н. Barić, Istorija arbanaškog jezika, Sarajevo 1959, 21.

²⁷⁾ О. Н. Трубачев, н. д. 51.

²⁸⁾ Е. Cabej, „Emri i Dardanisë dhe izoglosat shqiptare-kelte“, Studime filologjike 3 (Tiranë 1973), 55–64.

Језичке везе Келта с поменутим сатемским језицима репрезентује, коначно, и фонетска црта којој смо посветили овај рад. Иако се дуж западне границе описаног фонолошког ареала простире немачки језик, који нема ни палаталног реда нити палаталне корелације, доследна палатална корелација постоји у ирском, бритском и гелском језику (напр. ирски cat/kat/ „мачак“ - cait/kat’/ „мачори“, rann/ran/ „део“ - rainn/ran’/ облик генитива једнине, tuath /tuaθ „народ“ -tuaith/tuaθ'/ облик акузатива једнине²⁹⁾), што, по мишљењу М. И. Лекомцеве, не може бити случајно. Мада се палатална корелација јавља у староирском тек од V в. (док за галски нема потврда) само јављање ове особине, као и једначење лабиовелара с обичним веларима, јесу појаве које се могу очекивати у кентумском језику који је био у дужем контакту с језицима сатемске групе.³⁰⁾

²⁹⁾ В. П. Калыгин - А. А. Королев, н. д. 130.

³⁰⁾ М. И. Лекомцева, 1983, 141.

На основу реченог, појава палаталног реда, који је у фонолошком погледу млађи од палаталне корелације, не може да буде случајна, с обзиром на средишњи положај ареала с тим типом консонантизма. Иако се овај суд заснива само на могућој претпоставци, циљ нам није био да је доказујемо, него да укажемо на старост описане поделе балканског консонантизма на источни и на западни.

Ево како нпр. изгледа табеларни приказ румунског и бугарског консонантизма насупрот српскохрватском, македонском и албанском.³¹⁾

³¹⁾ Таблице су направљене према следећим радовима: М. И. Лекомцева - Д. М. Сегал - Т. М. Судник - С. М. Шур, „Опыт построения фонологической типологии близкородственных языков». Славянское языкознание V (Москва 1963), 423–476;. Е. Petrovici, „Fonemele limbii romîne“, Limba romînâ 2 (Bucureşti 1956), 35–37; A. Dodi, Fonetika e gjuhës së sotme shqipe, Prishtinë 1970.

* Реч је о консонантским фонемама, а не o графичким системима одговарајућих језика, који се у румунском и бугарском случају баш због поменуте особине веома разилазе.