—
Mi že Sentandrejci —Dunav
Sentandrejci su gledali sa obale za lađom i šlepovima, nemi, a za leđima im se varoš pretvarala u razglednicu.
Lađa se otisnula i povukla šlepove niz Dunav. Jedno vreme čula se još adaptirana pesma “Kreće se lađa st’andrejska” i videla se lepršava zastava Kraljevine SHS, zatim se kompozicija tromo izgubila u krivini, a dim iza nje razneo je rani proletnji vetar.
– Oni su optanti, a mi ćemo ostati
– citirao bi ponekad Babo tadašnju šalu.On je 1. aprila 1923. sa nasipa mahao svome bratu, zatim je vratio na glavu novu kapetansku kapu sa zlatnim kormilom i zapalio cigaretu. Narod se razilazio, žene sa decom otišle su kućama a ljudi u kafanu. On je do poslednje skele imao još pola sata, pa je otišao kući.
– Očli su – rekao je ocu.
Matori je samo hrknuo iz kreveta. Bivši sentandrejski apotekar 1914. otišao je u rat kao udovac, a vratio se kao invalid. Prodali su radnju, a on je od 1918. sedeo na prozoru i zurio dole u trg. Kasnije je sve više ostajao u krevetu; stenjao je, pljuvao u lončić i zakerao, a sinovi su rasli i štipali Toticu koja im je prala i kuvala.
Babo je pričao da je Dediško bio je ljut na svog starijeg sina koji je na kojekakva državna obećanja tako lako napustio varoš praotaca i otišao u nesigurno.
– Ti sad gledaj da mi se oženiš. Ostali smo dvojica ko upregnuti konji.
Ali posle odlaska onih silnih lepih devojaka to uopšte nije bilo lako.
– Sedam godina sam cunjo dok sam ti našo Nanu. Ko Jakov u Bibliji – hvalio se Babo, a Glavata Nata je Nanu, onako sitnu i mršavu, videla sakrivenu među listovima neke ogromne crkvene knjige.
Nana je u svakom pogledu bila žrtva. Kada je došla u gospodsku kuću sa dva muškarca, osećala se kao sluškinja bez gospođe.
– Nisam znala ni da sviram u klavir – pričala je pedagoške priče kada se Glavata Nata durila zbog muzičkih lekcija.
Od tog crnog komada nameštaja Nana je zazirala kao od mrtvačkog sanduka. Pokrila ga je heklovanim prostiračem i brisala sa njega prašinu svaki dan svojeručno. Totici nije dala ni da ga pipne.
– Samo ti je Babo sviro katkad, kad je imo dobru volju – sećala se Nana, ali nekako tužno. – Kad si se ti rodila, tridesete na Petrovo, napravjo je pravi koncert. Ja sam se patila ko Isus, Babo ti sviro, a napolju je grmljelo ko kad se sveti Petar kugla na nebesi.