KNJIŽEVNOST
 
.
matična str.
projekat
istorija
umetnost
književnost
razne stvari
veze
e-mail
 

Miljurko Vukadinović

Približavanja

Ogledi iz književnosti Srba u Rumuniji * Roman

Ćirilična verzija knjige

Confluente (rezumat - limba romana)
Studies on literature of Romanian Serbs (summary in English)

Internet izdanje:

Izvršni producent i pokrovitelj
Tehnologije, izdavaštvo i agencija Janus
Beograd, 23. novembar 2001

Producent i odgovorni urednik: Zoran Stefanović
Digitalizacija tekstualnog i likovnog materijala: Nenad Petrović
Korektura: Saša Šekarić i Dragana Vignjević

Štampano izdanje:

Miljurko Vukadinovic: Confluente (l.b. sirbocroata)
Izdavačko preduzeće KRITERION, Bukurešt
Odgovorni urednik: Oktavija Nedelku
Tehnički urednik: Stevan Lepojev
Objavljeno 1993. format 16/54 x 84. Izdavačkih tabaka 6,205.
Štamparskih tabaka 9,50.
Likovno oblikovanje: Milijana Vukadinović
Pečat Arsenija III Čarnojevića Crtež na klapni – Marin Soresku
ISBN 973-26-0318-6

MILJURKO VUKADINOVIĆ: rođen 7. decembra 1953. Godine u Gornjem Svarču kod Blaca. Profesor maternjeg jezika i sl. Istražuje ( poezija, proza, esej, klokotrizam, jezik). Nagrađivan.

Objavio:

  • poezija ( Slobodno sredozemlje, Beograd 1977, Splav prokišnjava, Beograd 1979, Knjiga živih sasvim, Beograd 1981, Poljski radovi, Priština 1984, Kap rumunske krvi, Zrenjanin 1985, Vodjezdik, Beograd 1985, Vodjezdik (II), Beograd 1987, Vodena republika, Nikšić 1989, Čini i kučine, Novi Sad 1990.),
  • proza (Provokativne figurice, Beograd 1987),
  • izbori / antologije (Arhipelagul dantelat (sa Marianom Dan), Pančevo 1988, Svi čekaju na tebe, Novi Sad 1989, Zvuci i komešanja (Novije pesništvo u Srbiji), Beograd 1989.
  • I dr.

Lektor la Facultatea de limbi si literaturi slave. Živi u Bukureštu i Beogradu.

GDE JE ŠTA

Prilozi

Pred govor
Čemu približavanja

(1) Ova je knjiga nuždan korak, jedno gorko svedočanstvo o hodu po socijalističkim mukama bez nade u izbavljenje, o hodu koji literatura, a naročito roman kao današnja zamena za ep nastoji da pokaže...

(2) U metežnim godinama trajanje i svedočanstva bili su "neprolazni imperativ" narodu srpskom, pusta želja da se preživi svakojakim nevoljama uprkos a sada je, čini se, vreme za dugo žuđena sretanja, za višesmernu književnu i kulturnu komunikaciju sa maticom kao i za spontani "bestrahovni" i potpuniji susret sa rumunskom kulturom i savremenošću. Zato Približavanja.

(2) I ovde možemo reći da je ovo samo prilog sagledavanju književnih prilika i putokazna činjenica o životu romana kod Srba u Rumuniji šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih, devedesetih godina...

(1) Ova knjiga je nuždan korak jer književnost Srba u Rumuniji makar i bila "književnost sa ograničenim brojem čitalaca" želi da bude čitana: uz knjigu "tragičnost etničke periferije" biva snošljivija...

- darodavac iz prikrajka -

"Naše namere nisu normativne,
zadovoljićemo se objektivnim opisom i
tumačenjem književnog gradiva

Boris Tomaševski: Teorija književnosti

Roman je orkestracija jezika, proba njegove nosivosti, raspona, zrelosti."
Borislav Mihailović Mihiz: Od istog čitaoca

Uvod
A. Književnost Srba u Rumuniji i roman

"Mnogo je delikatnije drugo pitanje: kako srpsku književnost prikazati odvojeno od drugih jugoslovenskih književnosti, kako je razgraničiti s drugim literaturama što se stvaraju na srpskohrvatskom jeziku... Književnosti srpskohrvatskog jezika mogu se u filološkom smislu smatrati jednom složenom književnošću. U toj složenoj književnosti postoje različite tradicije, nacionalne, konfesionalne, regionalne i druge, ali su granice među njima ponajčešće nejasne i nepostojane. Znaci raspoznavanja koji bi ukazivali na to što pripada jednoj a šta drugima nisu nikada takvi da bi mogli imati apsolutnu vrednost. Nekada je pismo bilo jedan od tih znakova... Jedini izlaz iz ove situacije jeste, po svojoj prilici, da se granicama ne pridaje važnost veća od one što stvarno imaju."

Jovan Deretić: Istorija srpske književnosti

I

Prirodno neizbežni odnos naroda u rasejanju i matičnog naroda koji se danas širom Evrope (a naročito na brdovitom Balkanu) zloslutno aktuelizuje i tretira kao političko pitanje prevashodno je pitanje civilizacijskog značaja, budući da se zasniva ne samo kao prost i dnevni odnos prema golom preživljavanju pojedinaca, grupa, većih zajednica i naroda već kao sretanje i višesmerna stvaralačka i ljudska komunikacija sa duhovnim nasleđenjem i baštinom, sa jezičkim, verskim, i nacionalnim entitetom i identitetom...

Polazeći od činjenice da je "čitavu jednu večnost" ovo pitanje iz ideoloških razloga "ostavljano po strani" ostaje da se bar nadamo da će u doglednoj budućnosti (koja kao i katastrofa ne može da čeka) pitanje"zagraničnih literatura", emigrantske, iseljeničke, useljeničke, književnosti naših radnika na privremenom boravku u inostranstvu, manjinske ili koje druge srodne literature[1] i njihovog civilizacijski i kulturno neminovnog integrisanja u koordinatama opšte istorije srpske književnosti u zemlji-matici pojaviti ne samo kao nov i složen zadatak[2] književno istorijske nauke već i kao nasušna čitalačka potreba. U tom smislu je i ovaj naš rad jedan od prvih "stručnih zanimanja" za složeni kompleks svekolike književnosti Srba koja nastaje tamo gde je "slučaj komedijant" ili istorijska sudbina dodelila, dakle izvan matičnog srpskog i jugoslovenskog kulturnog i duhovnog prostora.

I dva nedavno održana naučna skupa[3] drastično pokazuju da je danak posledici izgona i rasejanja platila i srpska knjiga širom sveta i da je zaista kucnuo čas da duhovni nemar prestane i da se "prevlada ta sudbina izdvojenosti, rascepkanosti i podeljenosti"[4 ]i da se posle objavljivanja "Apela SANU o srpskoj knjizi van otadžbine" (1989), stiču početni uslovi i pretpostavke[5] za kontinuirano naučno istraživanje koje bi ukazalo na specifičnu prirodu, karakter i vrednosti zagraničnog književnog nasleđa.

U svetlu ponuđenih tipologija[6] zagranične književnosti iznetih na skupu "Srpska književnost u emigraciji 1941-1991." kao i na osnovu naših otkrića, iskustava i poznavanja razvojnih tokova i specifičnosti srpske književnosti u Rumuniji razmotrimo najpre status ove književnosti kako bi se otklonile moguće nedoumice ili neobaveštenosti koje se obično oko ovakvih pojava pletu.

Termin emigrantska književnost, koji se u raspravama ponajviše čuo počesto se bezrazložno izjednačava sa političkom emigrantskom književnošću, mogao bi se u kontekstu naše teme adekvatno primeniti svega na nekolicinu pisaca (kada je reč o romanopiscima na Svetislava Markovića i Slavka Vesnića) koji su se potpuno integrisali u književnost srpske manjine u Rumuniji tako da se ne izdavaju nekom od tipičnih crta za ovu "klasu" pisaca (npr. ideološka prenaglašenost nacionalnih, verskih, partijskih, političkih i sl. pitanja).

Književnost trajne emigracije (iseljenička književnost) kao i termini književnost privremene ekonomske migracije – književnost stranih radnika (termini iz najpotpunije tipologije migrantske književnosti koju je dao Ljubiša Rajić) potpuno su neprimereni i gotovo neprimenljivi za kontekst našeg pitanja jer, verovatno, nije zabeleženo da je neko iz ekonomskih razloga u Čaušeskuovo doba prešao u Rumuniju da se obogati baveći se literaturom?! Rajićevom uzroku (Švedska i Skandinavija) narečene pojave pogoduju budući da razvijene zapadnoevropske i severnoevropske zemlje podrazumevaju u svojim ekonomskim i političkim konceptima svekoliku ekonomsku i političku (e)migraciju naročito iz tzv. istočnoevropskog socijalističkog raja.

Najadekvatniji je termin manjinska književnost (najpotpunije ga je u pomenutoj diskusiji zastupao Sveta Lukić) jer se on vezuje za brojnost i prirodnu blizinu matici našeg življa koji se našao "u zagraničnom položaju" što svojom voljom (na dedovini i maternjem ognjištu), što sticajem političkih prilika (naročito nakon 1918. godine).

Prema predočenim podacima kojima raspolažu SANU i Narodna biblioteka Srbije, kao i na osnovu naših ličnih uvida jedna pojava, na prvi pogled dosta apsurdna, zaslužuje posebnu pažnju i analizu. Naime pokazuje se da je u SR Rumuniji posle drugog svetskog rata objavljeno više knjiga na srpskom jeziku nego bilo gde u demokratskom i bogatom svetu! Možda bi još rigorozniji uvid ovu činjenicu još pojačao kad bismo originalnoj književnosti i "živoj klasici", matične književnosti prisajedinili i političke brošure i "namenske prevode" naprednih pisaca sa komunističke levice na manjinski jezik (u ovom slučaju srpski). Korpus o kojem je ovde reč podrazumeva originalna dela (prva izdanja – drugih nije bilo!) ne i preštampavanje "zlatnog fonda klasične i savremene rumunske književnosti, kao i svetske književnosti"[7], kako bi "zacrtano" "Srpskoj redakciji" Državnog izdavačkog preduzeća u Bukureštu još maglovite 1950-te godine kada je srpska književnost u Rumuniji dobila trajni izdavački oslonac kao i mogućnost kontinuiranog razvoja do današnjih dana. Pomenuti korpus sa oko tri stotine naslova i kao takav zaslužuje svu pažnju, književno kritičku, književno istorijsku i sociološku i kakvu drugu analizu jer je, ilustracije radi, brojniji od celokupne srpske emigrantske književnosti širom sveta!?

I u poređenju sa ostalim manjinskim književnostima ova upadljiva brojnost objavljenih književnih dela neuporediva je. Npr. u Albaniji gde su asimilacija i tiranija učinili svoje i gde je javno deklarisanje nacionalnosti Srbima višestruko onemogućeno i nepoželjno ne može se ni slutiti a kamoli pouzdanije govoriti o pisanju ili, ne daj Bože, objavljivanju na maternjem jeziku. U Bugarskoj, prema zvaničnim izvorima, nakon proterivanja nekoliko desetina hiljada Turaka (zalutalih ili palih sa neba!) do skoro nije bilo ni Makedonaca a kamoli Srba koji bi "gajili" svoju književnost i književno se usavršavali! U Mađarskoj je Srba sve manje ali se u postojbini Ignjatovića ipak drže dostojanstveno i prava su mala oaza maternjeg jezika ali broj objavljenih knjiga (od 1976. kada je započelo objavljivanje dela na jezicima narodnosti) u poređenju sa rumunskim korpusom ipak je neznatan.

Gotovo da se nameće pitanje kako je to bilo moguće, na oči "diktatoru bez mane" toliko knjiga na jeziku jedne manjine ? Očigledno je da nije u pitanju "porodična slabost" kao što je to bilo recimo u predratno doba kad su prijateljske kraljevine (od 1922. kad je rumunska princeza Marijoara postala kraljicom SHS i kad je Dunav odjekivao od zvuka vojnih i drugih orkestara) prihvatile školsku konvenciju od 1933. godine kojom je ne samo zagarantovana nastava na maternjem jeziku, već je dozvoljeno učiteljima iz Jugoslavije (Srbije) da vaspitavaju Srpčiće iz Rumunije, o čemu piše d Borislav Krstić Velimirov.[8] Evo nekoliko mogućih odgovora: Prvo, lako je moguće da je to iz vaspitno-pedagoških razloga – kako bi se inače lakše i zgodnije mogle širiti "pravoverne" socijalističke ideje do jezikom manjine i to putem udžbeničko-pedagoške i srodne literature štampane "unutra" a ne "tamo negde – spolja". Drugo, preštampavanje klasične realističke (po nekad i romantičarske) književnosti ne ugrožava sistem pa je to moglo poslužiti kao dozvoljeni uzor ili uzor bez mane. Kako inače objasniti zašto se toliko izdašno štampala "živa klasika" na uštrb živih autora. Srećom literatura se otimala i – otela se! Zato sada možemo da pogledamo razvojni luk ove književnosti od ovovekovnih početaka do ovih dana kada se ubrzano primičemo kraju veka i kada možemo sa najvećom odgovornošću i estetskom rigoroznošću uočiti izvestan broj značajnih književnih dela, u prvom redu romana, što nam je u ovom radu i zadati okvir.[9]

1.

Atipičan razvoj ili tzv. "retardirani razvoj" uglavnom karakterističan za male književnosti aktuelizuje se naročito u razmatranjima književnosti balkanskih naroda budući da je Balkan, kao "magareći most", uvek bio epicentar ukrštaja najrazličnijih varvarskih i civilizacijsko-kulturnih sretanja a što je za posledicu imalo pometnju i stradalaštvo, jedan, moglo bi se bez preterivanja reći, "kosmički udes". Udesna istorijska sudbina zajednički je imenitelj netipičnom razvoju balkanskih književnosti, posebno očitovana na planu tzv. nacionalnih literatura gde je ta pojava još izraženija i kompleksna. Takođe i činjenica da je znatan deo kulture srpskog naciona oduvek bio u rasejanju ili izgonu i kao takav van svojih državnih i etničkih granica nije bez značaja. Tako je od samih početaka na južnoj periferiji duhovno svetilište bio Hilandar a kasnije, na severnoj Sent-Andreja i Temišvar, a silu nestalne istorijske sudbine osetila je i književnost koja uz spomeničku kulturu (crkvenu i svetovnu) najdublje izražava tragiku etničke periferije o kojoj je pisao Kašanin u eseju o Jakovu Ignjatoviću, kao jednom od aktera "srpske istorijske drame".

Atipičnost razvoja književnosti Srba u Rumuniji višestruko je uslovljena. Koliko odnosom spram matičnoj književnosti i maternjem jeziku toliko odnosom prema folklornom nasleđu i savremenoj rumunskoj književnosti, koliko složenim i otežavajućim društveno političkim kontekstom (epoha Čaušesku) toliko i pratećim nizom drugih "otežavajućih okolnosti" (nerazvijen književni život, nepostojanje pouzdanije književno-kritičke i književno istorijske perspektive i sl.).

2.

Nećemo ovde ulaziti u nesporne činjenice o postojanju književnog i kulturnog rada u Banatu i drugde gde je srpski živalj živeo i stvarao pre 1918-te godine, kao ni to da se nećemo zadržavati na podsećanju i širem obrazlaganju podataka o tome da je jedan znatan broj srpskih pisaca ili rođenjem ili delom svoje književne delatnosti vezan za rumunske krajeve (Joakim Vujić, Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Jovan St. Popović, Đura Jakšić, Vojislav Ilić, Miloš Crnjanski, Veljko Petrović, Dušan Vasiljev i drugi) o čemu pouzdano i detaljno piše Mirko Živković čije su studije[10] i književno istorijska istraživanja nezaobilazni prilog književnosti o kojoj govorimo, već ćemo ocrtavanje međuratne književne situacije i stvaralačkog profila originalne književnosti, kao "najbližeg nasleđa", započeti od lista "Sloga" (1918-1919) koji je redovno uz uvodnik štampao i po jednu pesmu (najčešće Dušana Vasiljeva) i dugovečnog "Glasnika" (1921-1941) čiji je urednik bio Slobodan Kostić, eparhijski beležnik. Njima treba pridodati "Temišvarski vesnik" (1935-1947) i prvi pravi moderni književni časopis "Život" (pun naziv Almanah "Život") da bi se video kulturni okvir međuratne književnosti srpske narodnosti u predratnoj Rumuniji. U ovakvim uslovima kratki prozni oblici (crtice, pripovetke, zapisi, narodno stvaralaštvo, zapisi običaja i sl.) i poezija bili su najčešći (i jedini) oblici književnog izražavanja učitelja, sveštenika, seljaka, naprednih studenata, radnika i đaka koji su bili saradnici pomenutih glasila i prenosioci književne duhovnosti više no autentične literature. I pored toga što "Život" zbog svoje napredne idejne orijentacije nije dobio "zeleno svetlo" za dalje izlaženje (izašlo je samo dva broja) ovaj je časopis okupio najznačajnija književna imena i intelektualce i predstavlja najznačajnije književno svedočanstvo u međuratnom periodu. Trag koji je ostavio bio je dovoljan da se ovom imenu, ovom intelektualnom stavu i duhovnom opredeljenju Srbi u Rumuniji još jednom vrate pokretanjem "Novog života" (1957) koji će i dan danas pod imenom "Književni život" (od 1968) izlaziti najpotpunije izražavajući književnu i kulturnu vertikalu, pouzdani duhovni orijentir u vremenu i prostoru. Od saradnika časopisa pominjemo prof. Svetozara Markovića, Vladimir Kolarova, Bogdana Čiplića, brata mu Miloja, Bogdanku Malešev, Vladimira Šiljegovića, Živka Dašića, Bebu Polit, Čedomira Krstića, Aleksu Ivića i druge. Međutim ostaje činjenica da je bilo relativno malo originalnih književnih radova. Živković s pravom tvrdi da većinu književnih priloga čine prevodi i da su oni književno najznačajniji ističući, uz to, da su originalni uglavnom napisi društveno-kulturnog i političkog sadržaja ".

Iz zadate nam perspektive pažnje vredan je odlomak iz romana "Parada" Jovana Vitkovića (pseudonim Bogdana Čiplića) koji će biti objavljen kao deo romana "Na veliko i na malo" tek 1946. godine u Novom Sadu, prvi Čiplićev roman koji je, posle tri Andrićeva romana, prvi srpski roman objavljen posle rata.[12] To je sve što je u domenu romana postignuto u predratnom periodu, u periodu koji je imao izvesnu književnu i kulturnu dinamiku ali je malo vrednih i autentičnih dela ostavio ne uspevši da učini veći pomak od književnog početništva i književne publicistike.

Treba reći da nakon oslobođenja, a naročito od 1951. godine kad je objavljena zajednička zbirka proze "Za srećnu budućnost" književni život odvija kontinuirano i žanrovski znatno razuđenije, sa redovnim objavljivanjem originalnih proznih i pesničkih knjiga (od 1952), romana (od 1963.), modernih književnih studija i istraživanja narodnog stvaralaštva na terenu (od 1972), književno-kritičkih tekstova (1977), modernih monografskih radova (1978) omladinske književnosti i književnih nada (1984)...

Značajnu ulogu u dinamizaciji književnog života imali su list "Pravda" (pokrenut 1944) koji od 1969. izlazi pod nazivom "Banatske novine", emisija na srpskohrvatskom jeziku Radio Temišvara (od 1956), brojni književni kružoci ("Žarko Despotović" iz Belobreške, "Krila" iz Ketfelja, "Svitanje" iz Dinjaša, temišvarski književni kružok, "Dositej Obradović" iz Senmartona i dr.), a naročito književni časopisi, najpre "Kulturni upitnik" (1948-1954) koji je okupio prve posleratne srpske književnike (Vladimir Čokov, Lazar Ilić, Svetomir Rajkov, Jova Beljac, Božidar Kerpenišan i drugi). Nasledio ga je 1955. godine "Narodna kultura", a od 1957. kreće časopis "Novi život" "Književni život" (od 1968.) kao najznačajnije književno okupljanje srpskih pisaca i intelektualaca.

Izdavački prostor je izboren 1950. godine kad je osnovana Srpska redakcija Državnog izdavačkog preduzeća na čijem je čelu Mirko Živković sve do pokretanja "Kriteriona" (1969) kao specijalizovanog izdavača dela na jezicima narodnosti, izdavača koji će se prilagoditi dinamici književnog razvoja srpske književnosti pa će smanjiti preštampavanje dela klasika i objavljivanja prevoda na račun promocije originalnih dela savremenih pisaca. Dodamo li k tome i temišvarsku "Faklu" koja je povremeno objavljivala i po koju knjigu manjinskih pisaca naše gore stiče se utisak da nije dogmatizma i terora (i nad većinskim stanovništvom rumunskim kao i nad manjinskim) koji nalažu maksimalnu kontrolu, usmerenost i uniformnost celokupnog duhovnog života uslovi bi bili zadovoljavajući i sasvim prihvatljivi. Trebalo je vremena, knjiga i intelektualne odvažnosti i strpljenja pojedinim piscima da se otrgnu od sivila i jednoobraznosti socrealističkog modela kao i to da se mnoge literarne, jezičke, zanatske i druge neveštine prevladaju, da književnu viziju usložne i modernizuju... Mora se pri tom imati u vidu da su srpski pisci u Rumuniji imali pored "uzora na daljinu" (matična književnost) i uprkos znatnim i brojnim nedaćama vrlo živu scenu rumunske književnosti, kako u poeziji tako i u prozi, što im je svakako bilo još jedan podsticaj i oslonac da od 1980-te [13] godine uhvate korak sa književnom savremenošću kako u pogledu modernizacije izražajnih sredstava, složenosti umetničke vizije tako i u estetsko vrednosnom pogledu (najznačajnija pesnička, prozna i naročito romansijerska dela pojavila su se u ovom periodu (Rajkov, Bugarski, Milenović, Miomir Todorov, Vesnićevi romani...).

Brojnost književnih imena u posleratnom periodu je znatna, a autorska izrazitost veća. Na književnoj sceni je nekoliko generacija koje deluju simultano u raznim sferama književne delatnosti (ponajmanje i gotovo zanemarljivo u oblasti dramskog stvaralaštva i esejistike). Čest je slučaj da se autori ogledaju u nekoliko različitih oblasti književnog rada (Vesnić, Ilić, Ž. Popović, Munćan, Milenović,... N. Popović, S. Marković, Čolaković,... Gvozdenović...). Izuzetak u tom smislu čini Svetomir Rajkov (1921) koji je gotovo pola veka predan isključivo prozi, u širokom rasponu od crtice i humoreske do novele i romana.

U poeziji pečat su dali Čokov (javio se još pred rat) i tragično preminuli Čolaković, zatim Munćan i Milenović, braća Mirjanići,... Vlada Barzin i, naročito Gvozdenović koji i u matičnoj zemlji uživa zavidnu poetsku reputaciju... Od utemeljivača proznog izraza izdvajaju se Rajkov i Vesnić, a od mlađih i novijih Milenović, Bugarski i Miomir Todorov... U književno istorijskim studijama bez premca je Mirko Živković, u monografskom radu Bugarski i Ljubomir Stepanov, u književno kritičkim viđenjima Vojislava Stojanović i Nebojša Popović, potom Milin i Svetozar Markov, u književnosti za decu N. Popović, Munćan, Župunski...

3.

Književnost Srba u Rumuniji uopšte uzev može se jedino u posleratnom periodu uzeti i tretirati kao relevantna estetska činjenica koja ima svoj kontinuitet, obim i relativno visoku raznorodnost ponuđenog gradiva. To dopušta i uočavanje određenih zajedničkih crta na stilsko-izražajnom, na tematsko-motivskom, jezičkom, kompozicionom i kojem drugom nivou umetničkog oblikovanja teksta. Evo nekoliko najkarakterističnijih svojstvenosti koje ovde uglavnom nećemo šire obrazlagati budući da u analizovanju pojedinačnih autorskih ličnosti i njihovih romansijerskih dela mnoge od ovde navedenih kao i brojne druge crte sličnosti i razlika posebno podvlače i naglašavaju.

- atipičnost razvoja tako karakteristična za književnost etničke periferije, na šta smo već ukazali;

- oslon u klasičnoj realističkoj književnosti i njenim nešto osavremenjenim istorijskim modifikacijama (od seoskog romana i seoske pripovetke, tradicionalne romantičarske lirike na zavičajne teme do socijalne književnosti, "novog realizma", socijalističkog realizma i "stvarnosne proze"...);

- sociološko kao balast naročito izraženo u potrebi pripovedača i romansijera da se "najdirektnije bave temama velikog društvenog značenja kao što su industrijalizacija, socijalistički preobražaj sela" (Vojislava Stojanović) kao i u neskrivenoj nameri pisaca da "što šire zahvate stvarnost" (angažovani i društveni roman, angažovana poezija, "u duhu vremena i direktiva" i sl.);

- prenaglašenost opštih i prigušenost individualnih perspektiva i vokacija karakteristično za književnost koja se "isuviše bavila problemima, manje ljudima" (Nebojša Popović) ;

- nevelik tematsko-motivski repertoar (u poeziji i romanu naročitoj);

- naivna vera u angažovanost i prigodna tematika prisutna kao pošast u prvoj posleratnoj deceniji;

- sporadičnost modernijih književnih postupaka karakteristična za prvi posleratni period osamdesetih godina se prevladava: "modernizovala se forma, traženi su novi modaliteti kazivanja, radilo se na usavršavanju stila" (Živko Milin);

- nedovoljna kultivisanost izraza (banalnosti, stereotipije, opšta mesta, gramatičko-stilske neravnine i sl.), "nesigurnost i borba sa jezikom i za jezik", kako duhovito primećuje V. Stojanović;

- malobrojnost kritičara i "atomizacija čitanja":

Evo šta o tome kažu najizrazitije ličnosti u ovoj oblasti V. Stojanović, N. Popović i Ž. Milin:

"Što se tiče književne kritike, ona se javljala na stranicama časopisa skoro samo u obliku recenzije ili hronike, prateći dakle tekuću književnu produkciju. Prave književne kritike, u smislu pertinentne, svestrane estetske analize književnog dela, a pogotovu u smislu osporavanja ili odbacivanja neke slabe knjige – a takvih je, dakako, kao i u svim produkcijama, bilo – gotovo da nema, nismo je zabeležili, u svakom slučaju veoma je retka". (V. Stojanović).[14]

"Autor se sticajem okolnosti prihvatio da piše osvrte, recenzije, prikaze o delima naših književnika, te se već niz godina bavi kritikom... Takođe porastao je broj onih koji se isključivo bave kritikom" (N. Popović);[15]

"Bogato je zastupljena takozvana tekuća književna kritika prisutna na stranicama časopisa "Književni život" i nedeljnika "Banatske novine"... Ta kritika ističe glavne vrednosti književnog dela, preporučuje ga čitaocima, otkriva u njemu ideološku orijentaciju, društvenu poruku, eventualna dostignuća autora na putu umetničkog usavršavanja, u obogaćivanju i osvežavanju pesničkog izraza itd." (Ž. Milin);[16]

- nepostojanje pouzdanije književno istorijske perspektive: književno istorijskih i sintetičkih radova koji tretiraju ovu književnost ne samo u "horizontalnom kontinuitetu" već u svoj ukupnosti književne proizvodnje i njenih estetskih učinaka gotovo i da nema. Dosadašnji pokušaji, uvidi i učinci dali bi se na sledeći način sistematizovati:

prvo: pojedinačni tekstovi koji "bacaju izvesno svetlo" na situaciju, kontekst, razvojni put, protagoniste i epizodiste... bez ulaženja u složenu problematiku tumačenja pojedinih književnih pojava, knjiga i pisaca sa neophodnim uključivanjem u kontekst matične književnosti ili u kontekst manjinske književnosti u Rumuniji ili, pak, u okružje savremene rumunske literature i njenih aspekata, mogućeg doticaja, sličnosti, razlika, paralela i sl. Takav je npr. tekst Svetozara Markova "Četiri decenije naše književnosti" ("Književni život", 2/1986, 71-74).

drugo: pojedinačne knjige

a) književno kritičkih tekstova (Nebojša Popović: "Književni osvrti". – Bukurešt 1977 i Živko Milin: "Književni ogledi". – Bukurešt 1984) gde se analizira književna produkcija u određenom periodu – najčešće su to već objavljene recenzije na pojedine knjige i pisce – uz okvirne tekstove koji imaju slične ambicije kao i pomenuti tekst S. Markova;

b) izbor i pregledi iz književnosti (Ova skupina je brojnija jer podrazumeva izbore iz poezije / dva Gvozdenovićeva izbora objavljena 1990. godine u Novom Sadu i 1991. u Sarajevu[17] izbore iz proze (N. Popović, M. Mihaljčić i N. Radlović: "Jabuke sa vrha. Srpska proza u Rumuniji", – Beograd, Kikinda, Temišvar 1991) i izbore iz celokupnog književnog stvaralaštva Soba u Rumuniji (Vojislava Stojanović: "Trajanje". – Valjevo 1986 i izbor Slavomira Gvozdenovića i Ljubinke Perinac objavljen u zrenjaninskom časopisu "Ulaznica" marta 1991. godine).

treće: ne postoji: dakle nijedna studija o književnom radu npr. o poeziji ili prozi ili pojedinačnom autoru ili pojedinačnoj estetski provokativnoj i značajnoj knjizi... što znatno otežava književno istorijski posao na sagledavanju i proučavanju ove književnosti kako u celini tako i pojedinih njenih aspekata.

...Jedino je knjiga "Trajanje" Vojislave Stojanović (pored "Izbora iz književnosti srpskohrvatskog jezika u SR Rumuniji" sadrži i studiju "Razvoj kulture i književnosti na srpsko-hrvatskom jeziku u SR Rumuniji u posleratnom periodu",[18] onaj most, ona kopča, ka budućim istraživanjima ove literature koja moraju biti urađena odgovorno, bez predrasuda, uz adekvatnu istraživačku i naučnu aparaturu i sa zavidnim poznavanjem konteksta i brojnih specifičnosti "zagraničnih literatura".

II

Ovde se želi izbeći načelna rasprava o prirodi književnih vrsta, rodova ili žanrovskih određenja. Međutim, to pitanje je neizbežno i nije samo "tehničke naravi" već ono dobrim delom upućuje i na problem načina karakterizacije pojedinih proznih dela.

Današnja "anarhija ukusa" i "žanrovska pometnja" (Renato Pođoli) dopuštaju da terminološke diferencijacije u okviru naziva i pojma roman budu vrlo široke i vrlo uslovne. Takođe moguće je iz današnje perspektive retroaktivno širenje oznake romana i na ona dela bez obzira na odrednicu koja su imala i kako se nazivala. Ta "otvorena tipologija" i pored mogućnih neslaganja omogućila nam je da roman ovde uzmemo i kao množinu kolebanja između pripovetke i romana (nezaobilazni praktični i teorijski problem realističke književnosti i njenog živog nasleđa) poštujući i današnje gotovo opsesivno opredeljene moderne književnosti za fragment i kraću formu (tzv. "kratki roman", "mini roman", "mikro-roman" i sl.) ovde su se našli i takvi "prozni primeri" jer nam je takva, nešto šira perspektiva omogućila kompleksniju komunikaciju sa različitim tipovima realističke proze i njenih "nečistih oblika" kao primarnih svojstava jednog jedinstvenog književnog sistema u razvoju, kao što je to slučaj sa književnošću srpske narodnosti u Rumuniji.

U knjizi Franca K. Štancla "Tipične forme romana"[19] ima jedno mesto koje na neki način bliže određuje našu poziciju u ovom radu, posebice u odnosu prema oblikovnim mogućnostima realističkog romana i njegovim "vidovima i varijantama". To je momenat kad Štancl ističe da je neophodno proučiti "one fundamentalne suštinske osobine romana kao književnog roda, njegove tradicionalne vidove i varijante, kako bi se shvatila tajna njihovog istorijskog uspeha i plodnosti i u isti mah otkrilo gde njihove oblikovne mogućnosti još nisu u potpunosti ostvarene ili se još nisu do kraja usavršile u svim zamislivim varijacijama", momenta koji je bio jedan od poetičkih ključeva našeg čitanja romaneskne produkcije o kojoj je ovde reč.

1

Analogija sa odocnelim razvojem makedonskog romana (od 1952. godine), uzeta uslovno, čini nam se najprimernijom budući da je najbliža situaciji srpske književnosti u ovim krajevima a naročito inauguraciji najvećeg epskog žanra koji dolazi relativno kasno. (tek 1963. godine: "Svitanje" Svetomira Rajkova) u trenutku koji još uvek nije tako podsticajan za slobodniji pristup savremenim temama i za izrazitiju estetsku promociju. "Socrealistička balast" što počiva na rigoroznoj primeni doktrine socijalističkog realizma na svim nivoima umetničkog teksta (naročito na tematskom i stilsko-izražajnom planu) prisutna je i u makedonskoj književnosti posle drugog svetskog rata posebice u prvim romansijerskim delima (Slavko Janevski "Selo iza sedam jasenova", 1952, Stole Popov "Skrpljeni život", 1953, Đorđa Abadžijev "Haramlijsko gnezdo", 1954...).

"Stvaranje seljačkih radnih zadruga, gledano dobronamernim sociološkim okom, sa klišetiziranim likovima bez iznenađenja sa prejakom toplinom koja te greje i sa deskripcijom koja često ne uzbudi", pisao je Borislav Mihailović o romanu "Selo iza sedam jasenova" (prvi posleratni makedonski roman), a čini se da se ova njegova ocena može aktuelizovati u razmatranju književnosti srpskohrvatskog jezika u Rumuniji, naročito o jednom broju romana koji tretiraju ovu tematsko motivsku konstantu posleratnog socijalističkog života o ovoj zemlji i njegove književnosti (Lazar Ilić "Želja", Rajkov "Ne teče reka kud je tekla", neke stranice iz Vesnića, Žive Popovića, Miodraga Todorova, u prvom redu)...

Naravno da strogi socrealistički ključ koji računa na veću ideološku odanost socijalizmu no istini i životu vrlo brzo gubi prevlast nad romanesknom produkcijom jer "ubrzana estetska evolucija", karakteristična za atipičan razvoj čini svoje. Recidivi socrealizma (naročito gola tendencioznost i prenaglašenost moralnog stava) posustaju pred nastupom novih generacija pisaca koji modernizuju književni tekst oslobađajući ga "rđave beskonačnosti" jeftinog sociologiziranja, usložnjavajući umetničku viziju, priklanjajući se sve više raznovrsnijim i umetnički delotvornijim tehnikama i poetičkim polazištima.

U tridesetogodišnjem razvoju romanesknog žanra pojavio se dvadeset i jedan roman trinaestorice autora, pripadnika nekoliko generacija: Svetislav Marković (1909), Lazar Ilić (1914-1982), Slavko Vesnić (1920), Svetomir Rajkov (1921), Đoka Župunski (1932), Živa Popović (1934), Jovan Čolaković (1935-1980), Stevan Bugarski (1939), Čedomir Milenović (1940), Svetozar Markov (1943), Ivo Munćan (1943), Miodrag Todorov (1944) i Miomir Todorov (1951).

Dinamika pojave romana bila je sledeća.

Period 1960-1970 doneće i povi roman jednog pisca srpske narodnosti u Rumuniji. "Temišvarski Andrić" objaviće "Svitanje" 1963. godine, angažovani roman o radničkom životu. Kao okružje ovoj usamljenoj romanesknoj pojavi javljaju se pripovedačke knjige L. Ilića (1960, 1966 i 1969) i prva knjiga već afirmisanog pesnika Slavka Vesnića "Pripovetke" (1967). Toj skupini treba pridodati i dve pripovedačke knjige Rajkova (1961 i 1966).

U razdoblju 1970-1980 poetička situacija u proznom stvaralaštvu je kompleksnija, književno raznovrsnija i bogatija u odnosu na minuli period. Srpska književnost u Rumuniji se obogaćuje sa pet novih romana. Svetislav Marković objavljuje "Uviđaj" (1970), Rajkov "Ne teče reka kud je tekla" (1972), Slavko Vesnić "Zamagljene obale" (1976), Ivo Munćan "Besanu noć" (1977) a Čedomir Milenović "Zamak bez krova" (1977). Vidljivo je da se već izdvajaju dve generacije romansijera: starija (S. Marković, S. Vesnić i Rajkov) i mlađa (Munćan i Milenović) i da se ta razlika očituje i na planu proznog izraza, tematike i naročito pripovedačkih tehnika. Mlađi pisci započinju preusmeravanje proznog izraza u pravcu modernizacije proznih koncepata, proces koji će u narednoj deceniji biti još izrazitiji u biće izdašno potpomognut i novim romansijerskim glasovima (naročito Bugarski, Župunski i Miomir Todorov).

U deceniji koja je tek minula (1980-1990) pojavila se glavnina romaneskne produkcije (15 romana). Svi romanopisci izuzev najstarijeg S. Markovića oglasiće se. Od novih imena tu su: Živa Popović (objaviće dva romana – 1983 i 1986.) S. Bugarski (1983) Župunski i S. Markov (1987), Miomir Todorov i J. Čolaković (1988) i Miodrag Todorov (1990). Od klasika: Rajkov je objavio svoj najuspeliji roman "Četvorolisna detelina" (1985), Ilić "Želju" (1981), Milenović svoje vrhunsko delo "Niksice" (1982) a Vesnić čak četiri romana (1982, 1984, 1986 i 1988). Ne samo brojčano veći estetski ova decenija je zlatno doba srpskog romana i uopšte srpske literature u Rumuniji, jedna umetnički izvesna i estetski prepoznatljiva i čvrsta spona i korak sa matičnom literaturom a naročito sa jednim tokom praznog stvaralaštva sa tzv. stvarnosnom prozom (termin Svete Lukića koji je šire afirmisao Ljubiša Jeremić u svojim radovima o generaciji pisaca u kojoj su Dragoslav Mihailović, Moma Dimić, Milisav Savić, Vidosav Stevanović, Miroslav Josić Višnjić, Radoslav Bratić, Jovan Radulović i Drugi)...

Sa stanovišta određenih poetičkih pretpostavki radikalnih zaokreta nema, realistički model pripovedanja je uglavnom poetičko i stilsko polazište i dinamički okvir što omogućava dragoceno sretanje sa kazivačkom narodnom umetnošću i postupcima narodnog pripovedača (na toj liniji su ostvarena i najznačajnija romaneskna dela "Trajanje" Bugarskog, "Postajanje", Miomira Todorova, "Četvorolisna detelina" Rajkova, "Niksice" Milenovića) a potom i sa modernijim proznim postupcima karakterističnim za urbanu prozu Vesnića, Munćana, Čolakovića i Milenovića iz "Zamka bez krova". Roman "Snoviđenje" Miodraga Todorova izdvaja se kao potresan ljudski dokument na tabu-temu iz "književne logorologije" (baraganska golgota). Vesnić se neočekivano uspešno iskazao u domenu omladinskog romana ("Ode leto")...

Uopšte uzev neke se tematsko-motivske dominante mogu lasno uočiti u ponuđenom gradivu. Najpre to je "mali seoski univerzum" (svejedno da li je reč o socijalističkom preobražaju ili prosto o raspadu patrijarhalne kulture i sl.) koji okuplja najveći broj autora i pokriva gotovo polovinu celokupne produkcije. U tom su jatu Rajkov ("Ne teče reka kud je tekla" i "Četvorolisna detelina"), Vesnić ("Tragovi po snegu" i "Putevi i daljine" i, delimično, "Zamagljene obale"), Popović ("Zabran sna"), Milenović ("Niksice"), Ilić ("Želja"), Bugarski ("Trajanje") i Miomir Todorov ("Postajanje").

Grad kao stožer pripovedačke vizije javlja se kod Rajkova ("Svitanje") Munćana ("Besana noć"), Milenovića ("Zamak bez krova"), Vesnića ("Ishodni dani" i "Ode leto"), Svetozara Markova ("Peta strana sveta"), Popovića ("Kad lipe procvetaju").

Opozicija selo-grad najizraženija je u "Četvorolisnoj detelini" (Rajkov), u "Razmeđi" (Čolaković), u "Uviđaju" (Svetislav Marković) i u "Zamagljenim obalama" (Vesnić)...

Gledano iz druge perspektive iskrsavaju druga tematsko-motivska čvorišta: klasna borba (najizrazitije u "Svitanju"), rasulo porodice ("Razmeđa", "Zamak bez krova", "Niksice"), raspad patrijarhalne kulture ("Trajanje" i "Postajanje"), politički progoni ("Snoviđenje")...

Nesumnjivo je da su neka od pomenutih dela nezaobilazan prilog matičnoj književnosti i trajan beleg u srpskoj duhovnosti na ovom prostoru i u ovom vremenu, a nije daleko ni čas da se realizam uzme, kako to sve češće i ovde biva, kao epitetna oznaka literarnog konzervativizma a ne kao dominantna znatnog broja književnih dela o kojima će u ovoj studiji ponajviše biti reči.

Napomene:

1. Pitanje tipologije književnosti u dijaspori i rasejanju dugo nepostavljeno tek poslednjih nekoliko godina se aktuelizuje sa intenziviranjem kulturnih i drugih komunikacija i, naročito, sa naglim pogoršavanjem položaja srpskog naroda kako u jugoslovenskim republikama tako i van njih. Naučni skup "Srpska književnost u emigraciji 1941-1991." održan 26. aprila 1991. u SANU ponudio je izvesna polazišta koja se ne mogu prenebreći.

2. Koliko je taj zadatak u sadašnjim uslovima gotovo nemoguć potvrđuju i reči akademika Predraga Palavestre, predsedavajućeg pomenutog skupa koji je i sam punih 25 godina utrošio na proučavanje i istraživanje dela Dimitrija Mitrovića, jednog sjajnog a potpuno anatemisanog intelektualca i književnika.

"Nemamo popisa knjiga i publikacija štampanih na srpskom jeziku; nemamo azbučnika i šifara; nemamo bibliotečkih fondova sa knjigama iz emigracije, čak ni signatura emigrantskih knjiga, koje se još neobrađene nalaze u javnim bibliotekama; nemamo nijednu biblioteku u kojoj bi se mogle naći sve srpske knjige štampane izvan otadžbine (tek od prošle godine, jedino biblioteka SANU" prikuplja emigrantske knjige i obrazuje zaseban fond emigrantske literature); nemamo nijedne veće studije o emigrantskoj književnosti; nijedne parcijalne rasprave ili monografije o srpskom pesništvu, pripovedačkom, memoarskom, naučnom ili političko-publicističkom radu srpske emigracije. Nemamo nijednog popisa knjiga srpskih pisaca koji pišu na stranim jezicima; nijednog priručnika s osnovnim podacima o našim ljudima integrisanim u druge kulture i književnosti. Nemamo nijedne diplomske, magistarske ili doktorske radnje o životu i radu srpskih pisaca u emigraciji, mada su među emigrantima i izbeglicama bili neki od najboljih srpskih pisaca XX veka, kao što su Jovan Dučić, Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Slobodan Jovanović, Nikolaj Velimirović. Onih nekoliko antologija, zbornika, i almanaha srpskih pisaca, priređenih i štampanih u inostranstvu, uglavnom je nepoznato i nedostupno, a ponekad još i nepotpuno krnje i osakaćeno, opterećeno svakojakim predrasudama, raskolništvom i omrazama kojih Srbi nisu pošteđeni ni u zemlji ni izvan domovine.

Kod nas još nema sistematskog organizovanog i nepristrasnog naučnog sakupljanja građe o piscima i književnom radu u emigraciji; nema popisa periodičnih publikacija ni bibliografije književnih priloga u emigrantskoj štampi; nema ni evidentiranih, a nekmoli sređenih, arhiva i ostavština, spiska srpskih dokumenata i rukopisa koji leže po raznim tuđim fondovima i zadužbinama (kao što je, na primer, Huverov Institut u Stenfordu, u Kaliforniji); nema uvida gde se nalaze i u kakvom su stanju mnoge lične arhive srpskih izbeglica, čiji potomci u drugoj ili trećoj generaciji već nemaju interesa za takvu građu, mada u tim papirima nesumnjivo leži jedan deo srpske istorije, mnogobrojna sećanja na političke ljude i događaje, na ratna zbivanja viđenja s druge strane i iz drugog ugla, uspomene na strašne izbegličke muke, poniženja i potucanja raseljenih lica, kao i dragocena prepiska, prepuna važnih istorijskih podataka za poznavanje srpskog izgnaništva" ("Književnost", 9-10/1991, str. 1291-1292).

3. Skup "Srpska književnost u emigraciji 1941-1991" održana je u SANU u Beogradu 26. aprila 1991. a okrugli sto na temu "Srpska knjiga u svetu" održan je u Narodnoj biblioteci Srbije 1991. godine.

4. Akademik Miroslav Pantić na otvaranju pomenutog naučnog skupa u SANU.

5. Posle objavljivanja "Apela SANU o srpskoj knjizi van otadžbine" (krajem 1989.) Biblioteka SANU je u vrlo kratkom roku dobila 221 knjigu. Formirana je posebna biblioteka "Srpska knjiga u emigraciji". Biblioteka ima 216 naslova sa 328 svezaka (višetomna dela i duplikati). Pored knjiga u Biblioteci SANU, na isti način popisane su i 324 knjiga iz fonda Narodne biblioteke. U toku je izrada "Bibliografije srpske književnosti u emigraciji 1941-1991".

6. Predrag Palavestra: politička emigracija, ratne izbeglice. i raseljena lica, novi ekonomski iseljenici, naturalizovani strani državljani na privremenom radu ili stalnom boravku izvan domovine, lica bez državljanstva, kao i obični građani sveta kulturni kosmopoliti koji žive tamo gde im je najbolje i osećaju se više kao građani sveta nego kao pripadnici bilo koje nacije (socijalna tipologija novije srpske emigracije); Boško Petrović je govorio o istorijatu pojave i sudbine emigrantske književnosti (zabeležena kod Rusa, Čeha, Nemaca) posebno ukazavši na specifičnost rumunskih emigrantskih pisaca (Cara i Jonesko koji po pravilu postaju pisci drugog jezika i druge književnosti i našeg odnosa prema piscima zagranične literature. Sveta Lukić: unutrašnja i spoljna emigracija, ratni i poratni emigranti, posebno izdvojivši korpus književnosti nacionalnih manjina (navodi primer i poređenje položaja rumunske manjine u Srbiji i srpske u Rumuniji). Ljubiša Rajić: književnost političke emigracije (emigrantska književnost), književnost trajne ekonomske emigracije (iseljenička književnost), književnost privremene ekonomske emigracije useljenička ili književnost stranih radnika).

7. “Zadatak Redakcije bio je izdavanje preko potrebnih školskih udžbenika za decu pripadnika srpske narodnosti u Banatu, prevođenje na srpskohrvatski jezik zlatnog fonda klasične i savremene rumunske književnosti, štampanje najboljih stranica klasika srpske i hrvatske književnosti: (Navod prema Ž. Milin: Književni ogledi. – Bukurešt 1984, str. 221). Kao što se vidi kulturni i književni ideolozi nisu ni računali na originalnu književnost "u prvo vreme"!

8. Borislav Krstić Velimirov "Ima li nam spasa" u: "Ulaznica" mart 1991, str. 6.

9. Ova se studija ima smatrati začetkom našeg rada na projektu istorije književnosti Srba u Rumuniji.

10. Dositej Obradović u kontekstu rumunsko-srpskih odnosa – Bukurešt 1972; Svedočanstva o srpsko (jugoslovensko) – rumunskim kulturnim i književnim odnosima. – Bukurešt 1976; Nama u amanet. – Bukurešt 1991.

11. Mirko Živković "Svedočanstva", str. 241.

12. Jovan Deretić: Srpski roman 1800-1950, str. 342.

13. Anton Kosma u knjizi "Savremeni rumunski roman" (1989) kao tri glavna momenta u razvoju, u periodu 1945-1985., izdvaja: "Momenat dogme 1950", "Momenat istine 1965" i "Momenat romana 1980". Poslednji "momenat" očito je vezao za činjenicu da je te godine objavljeno oko stotinu novih romana među kojima je bilo i vrlo značajnih estetskih dometa.

14. Vojislava Stojanović "Trajanje", str. 257.

15. Nebojša Popović "Književni osvrti", str. 5.

16. Živko Milin "Književni ogledi", str. 22.

17. Slavomir Gvozdenović: U plavom krugu zvezda. Srpska poezija u Rumuniji. 1945-1990. – Novi Sad 1990. Petar Milošević, Andi Novosel i Slavomir Gvozdenović: Naša poezija u dijaspori. Savremena poezija Srba i Hrvata u Mađarskoj, Rumuniji i Austriji – Sarajevo 1991.

18. Studija sadrži devet poglavlja (školstvo, kulturno-umetnička društva, masovni mediji, književne publikacije, izdavačka delatnost, književni kružoci, jezik, književnost) koja prikazuju ukupnost duhovnog života i rada Srba na ovom prostoru u posleratnom vremenu.

19. Franc K. Štancl: Tipične forme romana (prevod Drinka Gojković). – Novi Sad 1987.

Pregled sadržaja

Svetislav Marković: Sukob "velikog vremena" i "male egzistencije".

Najstariji živi srpski romanopisac u Rumuniji – Političko disidenstvo i (ne)uobičajeno književnokritičko ćutanje – Pisanje pod pseudonimima – Lirika u "duhu vremena i direktiva" – "Uviđaj" prvi i jedini roman u 61. godini života – "Roman tajne" ili kriminalistički romansa zagonetkom – "Pronađeni rukopis" i "okvirne beleške" – Kako i zašto se izneverava model "romana tajne" – Stari Beograd i autentični dah velikovaroškog života – Iza "ose događajnosti" porodične hronike Ristićevih – Maleš kao centralni lik – Način "rasipanja" glavne priče – "Bočni" likovi i "bočne" priče – Sukob "velikog vremena" (ratna i svetska zbivanja) i "male egzistencije"- (porodična i pojedinačne sudbine) – Tipologija istorijskih evokacija – Zašto Marković ne idealizuje već ideologizuje – Ženski likovi u drugom planu – Vreme priče i stvarno vreme – Načini razrešavanja zagonetke ili zagonetka ostaje – Piščeva sugestija koju nismo prihvatili -

Lazar Ilić: Seoski pripovedač staroga kova

Ilić kao jedan od začetnika posleratne srpske književnosti u Rumuniji – Baštinik tradicije realističke književnosti – Pripovedač banatskog sela – Antejska vezanost za zemlju i seoski život – Književni likovi u "crno-belom ključu" – Negativni likovi ("crnci") beže ispred piščevog skalpela – Kako se prikazuje "rukovodeći i stručni kadar" – Kad Ilić uspeva i koliko -

Slavko Vesnić; Tradicionalno i moderno

- Najplodniji pisac književnosti srpskohrvatskog jezika u Rumuniji – Realistički model pripovedanja kao polazni obrazac – u realističkom ključu ("Tragovi po snegu, “Ishodni dani", “Putevi i daljine") – Moderniji pripovedni modeli ("Zamagljene obale" i "Ode leto") – Zajedničke crte u celokupnom romansijerskom opusu Vesnića (specifičan jezik, izuzetno velik broj upečatljivih epizodnih i ženskih likova, komentatorski diskurs, sveznajući pripovedač i dr.) – "Tragovi...": porodična hronika izvedena tehnikom paralelne priče – "Povest o Slavišinima" i teškoće na motivacijskom planu – Vulgarna sociologizacija i mehanicizam i pojednostavljenosti – Kolektivizacija kao golema nevolja: otklon od idealizovane (čitaj ideologizovane) slike karakteristične za jedan broj romanopisaca (L. Ilić, Ž. Popović) – "Ishodni dani": piščeva vizija uglavnom potčinjena unapred zadatoj realnosti – Višenacionalno selo sa dosta Nemaca u trenutku sloma fašizma u Rumuniji – "Unutrašnji ideološki diktat" – Lik esesovca Hansa Jugerta i njegova motivisanost – “Putevi i daljine" ili povratak već isprobanom obrascu "povesti o porodici" – Vremenska i prostorna dimenzija posebno izražena – "Bočne" priče (deda Ilija, Perići, Marlena, Gotlib...) – Najmanji otklon od tradicionalnog realističkog uzor obrasca – "Ode leto": modernizacija prozne strukture i znatna novost u romansijerskom opusu i postupku – Omladinski roman kao ponajmanje korišćen prozni model – Najbliži senzibilitetu i životnim problemima mladih u gradskim sredinama (radnja se odvija u Temišvaru, Bukureštu, Konstanci) – Ženski likovi i "ženske priče" u prvom planu pripovedanja – Olivija kao tip moderne emancipovane i erotski i moralno oslobođene mlade žene – Milica kao tip lakoverne i naivne šiparice na ulasku u "tajanstva čulnosti" – Zanimljiv kompozicioni sklop romana – Lučijan kao vinovnik ljubavnih drama i njegova "ispovest" – Nedovoljno motivisana Lučijanova potreba za pisanjem – Predug istorijat porodične lekarske tradicije – Neizdiferenciranost kazivanja u odnosu na sveznajućeg naratora – Vesnić kao pisac brojnih vrlina i trenutnih mana -

Svetomir Rajkov: Od socijalno angažovanog romana do jezičke čarolije.

Skoro pola veka Rajkov je na književnoj sceni isključivo veran prozi i svim njenim žanrovskim mogućnostima (od crtice i kratke priče do novele i romana) – Rajkov kao centralna figura ove književnosti – Utemeljivač i rodonačelnik proznog izraza u posleratnoj književnosti Srba i Rumuniji – Novela "Kad kiše počnu" kao približavanje većim i obuhvatnijim proznim formama – Kraće prozne forme prethode dužim, po nekoliko proznih knjiga kao okružje svakom novom romanu – Saputnici u prozi Jova Beljac ("Dve radosti", 1957) i Lazar Ilić ("Pripovetke"", 1960) – "Svitanje" (1963) prvi originalni roman književnosti Srba u Rumuniji – Nekoliko krupnih novina u domenu autorskog rada i u širem kontekstu proznog stvaralaštva srpske narodnosti – Grad i radnička sredina po prvi put u romanu: otklon od sitnorealističkog pisanja o selu – Negativni likovi dati su vrlo plastično i ubedljivo – Pojedinačni negativni likovi (vlasnik štamparije Albert, poručnik nemačkog Vermahta Ludvig Kraus, Marjan i siguranca, provokator Todor i dr.) – Kolektivni negativni junaci (vlasnici štamparija, Albertova porodica, zloglasna siguranca...) – Bahanalije u Albertovoj vili kao najuspelija scena u "Svitanju" – "Ne teče reka kud je tekla" povratak seoskoj tematici uz bogatiji jezik i koloritnije pripovedanje – Socijalistički preobražaj sela – Moralna drama intimnog čovekovog bića i ogrešenje o komunistički moral – Pojedinačne sudbine i kolektivni život sela ostvaruju prirodno jedinstvo – Danak tendencioznosti i prevelikoj otvorenosti stava i poruke – "Motori progresa" (komunisti) – Paralela sa Lazarom Ilićem (tretman sela i problem kolektivizacije) – Kontrasni paralelizam ženskih likova (preljubnica Mara i agronom Adrijana) – Mara kao klasičan tip putene žene koja se odaziva svojoj prirodi – od statičnog lika do dinamičkog – Adrijana kao novi tim moderne žene ambiciozne, uspešne u svom poslu, samosvesne... – Bezkonfliktni završeci većine Rajkovljevih priča – Nekoliko osobenijih epizodnih likova u pozadini zbivanja (Gavra, deda Marko, Baba Stana i baba Veta, Milan Stanić i dr.) – Pojedinačne priče, slike ili čitave epizode iz kraćih proza u romanesknom kontekstu (primeri i funkcije) -

“Četvorolisna detelina" kao kruna autorskog rada i jedno od najznačajnijih umetničkih postignuća ove literature – Novosti: u modernosti književnog postupka, u složenosti i čvrstini kompozicionog sklopa, u brojnosti kompleksnih i upečatljivih likova iz prvog plana (neurotični Milan Prelić, raskošni kazivač Dragomir Grujić, mladi doseljenički par Janina-Mitru,... po širini i raznolikosti banatskog podneblja i života u ravnici, po lepoti i izvornosti kazivanja... – Sličnosti i razlike sa prethodnim romanom "Ne teče reka kud je tekla" – Metafora naslova kao centralna tema (traganje za ljudskom srećom) – Prateći motivi (doseljeništvo i neprilagođenost) – Na koji način se postiže otklon ka modernosti (višeslojnost književnog postupka, posebnost vremenske perspektive, "pomerena geografija" Dragomira Grujića, i sl. – Saglasje retrospektivne i sinhrone tačke gledišta (Boris A. Uspenski) – Još jednom o neponovljivosti kazivanja D. Grujića – Neponovljive karakterističnosti socijalističkog dekora i komunističkog scenarija – Komentatorsko uplitanje u priču kao čest pripovedački manir – Kako Rajkov u priči "interveniše" i koje posledice to ima na koherentnost i estetsku dimenziju dela – Primeri i tipologija komentatorskih "intervenisanja" u priči – Brojnost i umetnička ostvarenost epizodnih naročito ženskih likova (Silvija, Lenočka...) – Rajkov kao centralna figura književnosti Srba u Rumuniji -

Đoka Župunski: Rugalica vlasti i gluposti

Kolebanje između novele i romana – Defabulacija teksta kao pripovedački postupak – "Dimenzija jezika" i "dimenzija priče" – Težište romana na humornim i parodijskim efektima – Zašto je osnovna oblikovanja konvencija "rasuta priča" – Rugalica vlasti i gluposti – "Neumrle seoske priče" – Ko su nosioci vedre "humorne politike" – Lik Gospodara – Duh gogoljevsko-domanovićevske humorno-satirične vizije – Ko bi mogao biti Gospodar i zašto – Gospođa i Gospodar kao uspeli prototip poslednjeg bračnog lara rumunskih diktatora – Analogija sa Kočićevim "Jazavcem pred sudom": satira prema humoru – Gospodar kao sredstvo za zabavu" -

Živa Popović: Komunistička utopija

Popović kao utopistički pisac – Karakteristične pojavnosti utopijskog modela – Socrealizam kao "plodno tlo" – Drvo kao simbol porodične sreće i trajanja – Idilična patrijarhalnost – Hronika porodice Perin ("Kad procvetaju lipe") – Idealizacija u službi ideologizacije – Katalogiziranje svetlih strana života – Stereotipi, klišei, opšta mesta – Lik Zorana Savića Lončara i baraganska tema – Komunisti kao supermeni – Zašto Popoviću ne polazi za perom da napiše uspeo društveni roman -

Jovan Čolaković: Priča o parovima

Čolakovićeva "glad za objavljivanjem" i "službenici književnosti" – Šta pokazuje autorova prepiska sa izdavačima i urednicima – Cenzura kao višeslojan mehanizam književne pogubnosti – Položaj manjinskih književnosti u Čaušeskuovo doba – "Strah od rukopisa" kao književna zaostavština – Šta je, kako i koliko uradio priređivač Stevan Bugarski – "Razmeđa" kao bračna drama – Tretman ove teme u književnosti Srba u Rumuniji – Problem različitosti i neusklađenosti karaktera bračnih drugova – Prenaglašenost moralnog stava (lik Milana Markovića) – Emocionalni ton kazivanja – Kontrasni paralelizam ženskih likova (Marija i Milica) – Neusaglašenost bračnog para Petrović – Koristoljublje kao pozadina bračnog neverstva – Hronotip porodične sreće – Priča o parovima kao priča o trouglu – Prenaglašavanje pojedinosti sociokulturnog reda – Tip novog savremenog muškarca (Emil Petrović) – Vojislava Stojanović o Čolakoviću kao umetniku -

Stevan Bugarski: "Narodu međutim, hoće se priče..."

Estetski ukrštaj "duha vremena" i "duha naroda" kod Bugarskog – Prefinjeni glorifikator narodnog života i čuvarkuća jezika – Poređenje sa Nastasijevićem – Birana leksika i jezička patnja – Međusobni uticaji različitih jezičkih sistema – Osobenosti narativnog mehanizma romana “Trajanje" (autor, pripovedač, kazivači – "ljudi-priče") – "Priča-jezgro"; lik Kneza – Specifičnosti kompozicione forme romana – Vremenska perspektiva pripovedanja – Model "sećanja u sećanju" ili "priče u priči" – Tema pečalbarski život u kontekstu srpskog romana -Promišljanje ljudske sudbine – Živi osećaj za prošlost -

Čedomir Milenović: U znaku lirskog

Lirika i lirizacija kao primarne svojstvenosti Milenovićeva teksta – Od nefabularne psihološke proze ("Zamak bez krova") do lirskog romana ("Niksice") – Razlike između ova dva prozna štiva (u jeziku, u stepenu lirizacije i metaforizacije iskaza, u tematici, u različitosti pripovedačeve perspektive, u sentencioznosti, u sklonosti ka filozofiranju i poetskom uopštavanju) – Sličnosti (jako naglašena etička usmerenost piščevog stava, intenzivnost lirskih i refleksivnih vibracija, "sentimentalna nosivost" i narušena "emotivna neutralnost", ponavljanje motiva, slika, misaonih uvida i sentenci, digresivnost) – Centralni likovi (Milanka i Panta) – Najkompleksniji ženski lik u razdoblju romana (1963-1992) – Uključenost teme sudbine proste seljanke od njene udaje do smrti u kontekstu matične srpske književnosti (od Janka Veselinovića do Dragoslava Mihailovića) – Živopisnost kazivanja i model oslobođenog jezika – Osetljivost za modernija rešenja i narativne postupke -

Svetozar Markov: Omladinski roman, ali...

Napomena o spornom autorstvu ili o želji da se izbegne (još) veći nesporazum -

Ivo Munćan: Sneg i mnogo genitivnih metafora

"Besana noć" kao lirski ili novelistički roman – Tema (majčinska ljubav i emocionalna vezanost sina za majku) kao Munćanov prvi znak raspoznavanja – Lirska prenaglašenost osnovnog tona – Sentimentalnost i razneženost i njihova nefunkcionalnost – Model "sećanja u sećanju" – Majčina motivacija kao psihološki valjano obrazložena – Motiv čekanja muža koji je nestao u ratnom vihoru sa malim detetom kod Milenovića kao centralni motiv – Šta još vezuje ovu dvojicu liričara u romanesknom ruhu (srodna jezička ponesenost, prenaglašena želja za modernošću, opsesivne metafore, sklonost ka filozofiranju c poetskom uopštavanju...) – Potreba da se realističkom pripovedanju ponude moderniji prozni oblici kao protivteža – Genitivne metafore kao surogat metaforičnosti i opterećenje već dovoljno naznačenom lirskom intenzitetu teksta – Postupci karakteristični za poeziju u proznom štivu Munćana – Isprazno fraziranje o tzv. velikim životnim istinama – Studentski život iz drugog plana u prepoznatljivoj socijalističkoj scenografiji.- Karakteristike koje Munćana približavaju modernijim proznim rešenjima – Koja je osnovna vokacija ovog autora i kad on uspeva i koliko -

Miodrag Todorov: Socijalistički pakao

Tema iz "književne logorologije" – Komunistički raj i socijalistički pakao (Baragan... – Političke i ideološke manipulacije – Tabu-tema – Tragično iskustvo kao osobiti doživljajni kvalitet – Narativni objektivizam i sukcesivnost biografski zasnovane priče – Živojin kao kompleksni književni lik – Trodelna struktura romana – Tri nivoa pripovedanja (lična, porodična i društvena hronika)- Središna priča ili narativno jezgro – Protagonisti i antagonisti – "Opozicija" kao protivteža komunistima i kolektivistima – Živojin kao žrtva lokalnog ideološkog obračuna – Kontrasni paralelizam ženskih likova – Patrijarhalno-etički tip (Jelena i Ivanka) i erotski tip (Katica i Jelica) – Delimični paralelizam porodičnih priča – Značaj i mesto romana -

Miomir Todorov: "Narodu međutim, hoće se priče"

Žanrovska kolebanja oko "Postajanja" – Jezik i priča kao glavni junaci romana – Jezik "od pripovetke stvoren" – Lik Tome Klupčeta i srodni likovi u srpskih romansijera (Panta iz "Niksica", Dragomir Grujić iz "Četvorolisne deteline") – Patrijarhalna kultura na zalasku – Kolektiva i kooperativa kao nezaobilazne teme tzv. seoskog romana – Etnološko i etnografsko kao poštapalice piščevoj viziji – Muzej kao katalog bivših života i sudbina – Princip "nema zavičaja bez običaja" i njegova aktuelizacija -Dosledno izvedena linija narodnog života i njegove raskošne običajnosti – Jezik kao "nacionalna svetinja" – Uvek između blagog humora i gorke melanholije – Na čemu se zasniva "stav pripovedanja" kod Todorova – Dvostruka vremenska perspektiva u "Postajanju" – Poetska delotvornost realizma – Prelaz sa lika na lirizaciju – Malo pozorje tipova – Tragičnost ženskih sudbina kao još jedna spona Todorova sa matičnom srpskom literaturom i tradicijom (Kočić, Stanković... Dragoslav Mihajlović) – Kako se postiže iskonsko pripovedaće i koja su osnovna obeležja piščevog postupka – Po čemu se Todorov potvrđuje kao jedan od vodećih književnika srpskohrvatskog jezika u Rumuniji -

Pisci i knjige

Sukob "Velikog vremena" i "Male egzistencije"

Svetislav Marković (1909) Lazar Ilić (1914-1982) Slavko Vesnić (1920) Svetomir Rajkov (1921) Đoka Župunski (1932) Živa Popović (1934-1992) Jovan Čolaković (1935-1980) Stevan Bugarski (1939) Čedomir Milenović (1940) Svetozar Markov (1943) Ivo Munćan (1943) Miodrag Todorov (1944) Miomir Todorov (1951)

SVETISLAV MARKOVIĆ (1909) danas je najstariji živi pisac književnosti srpskohrvatskog jezika u Rumuniji. Iz zadate nam perspektive, ovaj je autor nesvakidašnje ljudske i književne sudbine (politički emigrant i dr., v. belešku o autoru) što je ponajviše uslovilo da njegov književni rad (poezija, kratka proza i roman) ostane izvan uobičajene književno kritičke pažnje. Njega nema u "Trajanju" Vojislave Stojanović najkompletnijem pregledu iz ove književnosti, o njemu nisu pisali u "Književnim osvrtima" i "Kritičkim ogledima" Nebojša Popović i Živko Milin... Srećom ima ga bar u "Hronologijama objavljenih knjiga na srpskohrvatskom jeziku u SR Rumuniji". Naravno ima ga pod raznim pseudonimima (poeziju je potpisivao sa Gorčilo Mitrović, prozu kao Svetislav Marković a prevode sa S. Nikolić) još od daleke i tragične 1948. godine (politički najpodmuklije u kontekstu međunarodnog socijalističkog pokreta) kada je debitovao sa angažovanom lirikom "u duhu vremena i direktiva".

Svoj prvi i jedini roman "Uviđaj" objavio je 1970. godine u 61. godini života i to je ujedno jedan od prvih romana na srpskohrvatskom jeziku u Rumuniji. (Pre njega pojavilo se 1963. godine jedino "Svitanje" Svetomira Rajkova).

Već i sam naslov ("Uviđaj") netipičan je u kontekstu literature o kojoj govorimo. U pitanju je pojam iz pravnih nauka (tačnije termin iz krivično-procesnog prava) koji bi se mogao definisati kao."istražna radnja koja se preduzima kada je za utvrđivanje ili razjašnjenje kakve važne činjenice potrebno neposredno opažanje... Predmet uviđaja mogu biti mesta, predmeti i lica..." ("Priručnik za polaganje pravosudnog ispita", Beograd 1987. str. 1470.) Ovo zadržavanje na naslovu i na njegovom pravnom aspektu nije bez osnova jer se u formalno-kompozicionom smislu ovaj roman može tretirati kao tzv. "roman tajne". "Uviđaj" shodno tome počinje kao kriminalistički roman – zagonetkom. Ko je ubijen i ko je ubica – treba odgonetnuti. Ta, polazna propozicija "romana tajne" je ispoštovana. Roman se otvara pronalaskom leša na levoj obali Dunava i uviđajem nadležnih lica. Odmah se nameću pojedinosti koje traže odgovor ("Zašto je leš svučen? Da li je u pitanju samoubistvo ili je telo bačeno u reku da se otklone tragovi i sumnja? Ako je posredi zločin, zašto se ne primećuju nikakvi znaci nasilja ili borbe na lešu ? Da li je zločin izvršen na suvu, ili je smrt nastupila u reci ?" /5/: čitava "šuma nagađanja" odmah na početku.

U uvodnoj belešci koja nije grafički naglašena u odnosu na tekst što sledi saznajemo još i to da je ubijeni čovek "svlačen mrtav" ali razlog ostaje nepoznat. Tu je i magla koja ometa uviđaj a pojačava zagonetnost. Još jedna konvencija ovakvog tipa proze...

Od malobrojnih pronađenih stvari izdvaja se jedan "rukopis od dve stotine sedamdeset strana". Čitanja se prihvatio islednik...

Na kraju knjige nalazi se zapis koji je očigledan nastavak uvodne beleške gde saznajemo da je islednik za dva dana pročitao rukopis od "dve stotine sedamdeset devet stranica", a da "nije saznao ni jotu više o stvarima koje su bile značajne po istragu" (281). Sledi piščev zaključak kao izvesno opravdanje isledniku za uloženi trud i izgubljeno vreme: "ali se zato pred njim, kao na filmskoj traci, odvio čitav jedan život. I ne samo jedan..." (281).

Marković se ovde očito koristi tehnikom "pronađenog rukopisa". Međutim, pronađeni rukopis ne razrešava zagonetku sa početka. Naprotiv, još je više uvećava...

Uobičajeno je takođe (u romanima ovoga tipa) nakon uvodne beleške i postavljanja zagonetke da se u načinu njenog rešavanja podrazumeva dvostruko kretanje radnje, dve vremenske perspektive: ka prošlosti (evokacija i rekonstrukcija) u kojoj se dogodio zagonetni čin i ka budućnosti (projekcija) koja treba da donese razrešenje zagonetke. Kod Markovića radnja se odvija samo na relaciji prošlost-budućnost (samo jedna perspektiva), odnosno od jedne vremenske tačke (majski prevrat 1903. u Srbiji) pa do vremena udesa (negde po oslobođenju, po okončanju drugog svetskog rata – bez bližeg određenja).

To, u izvesnom smislu, nepoklapanje, direktno ne korespondiranje zadate zagonetke sa onim što u pronađenom rukopisu saznajemo znači izvesno izneveravanje obrasca "romana tajne" ispada da je taj "kriminalistički okvir" dobrim delom izlišan jer, vidimo, ne funkcioniše u skladu sa zahtevom ovog romanesknog tipa.

Pokazuje se kao netipično i Markovićevo tretiranje prostora. Naime, u većine ovdašnjih romanopisaca radnja se odvija na teritoriji današnje Rumunije, a samo izuzetno retko i šire, u drugim državama i krajevima. Kod Vesnića npr. u romanu "Putevi i daljine" ima nekih epizoda (sa početka romana uglavnom) koje se odvijaju u našim krajevima, kod Rajkova u "Četvorolisnoj detelini" junak Dragomir Grujić priča o svom zarobljeništvu u Rusiji i pečalbi u Americi, kod Bugarskog u "Trajanju" imamo nekoliko uzbudljivih sekvenci iz "amerikanskog života" i to je skoro sve... U "Uviđaju" se znatan deo hronike porodice Ristić odvija u Srbiji (Beograd, Zemun, Pančevo, pogranična sela...).

Stari Beograd, onaj koji nam je znan još sa starih reprodukcija, sa retkih požutelih fotografija, iz prašnjavih knjiga, u poglavlju "Sazrevanje" (prvi od četiri dela "pronađenog rukopisa") osetnim je prisutan, sa prepoznatljivim i živopisnim dahom velikovaroškog života (trgovi, pijace, periferija, kafane). Evo jednog odlomka koji počinje uspelim dočaravanjem ambijenta što se neosetno "stapa" sa oživljavanjem jednog autentičnog socijalno-političkog miljea (misli se na majski prevrat 1903. godine i pad Obrenovića).

"... Kalemegdan sav oživeo. Ozeleneo svaki grm i čisto zadivljao od nabujalosti. Procvale divljake. Ceo Beograd beše izašao, besposlen, paradan i bučan, sav u suncu. Toplo je, pa se mogu zbaciti odela i haljine, kafanskog vonja. Vedro, da ti duša peva. Ševa se ustremila na tvrđavu, pa kao kuršum sleće na savezki kej da tamo pročeprka, nađe zrno zobi i uzleti sa njim.

Krivudave putanje šetališta pune su prolaznika. Ne mogu klupe da prime sve šetače. Posedali po stolicama uniformisani ljudi. Blješte im sablje i čizme razbacano po stazi. Osilili se oficiri, mnogo se o tome govori. Pišu anonimna pisma gospodaru. Prete mu. Zna se i ko je skovao zaveru. Samo se u nju nije ozbiljno poverovalo. Bar do sada ne". (18-19).

(U belešci koju je autor dao za potrebe rada na "Leksikonu srpskih pisaca u Rumuniji" ukazuje se na autobiografski karakter dela, kao i na brojna poklapanja sa piščevom životnom putanjom.)

"Pronađeni rukopis" ima četiri dela "Sazrevanje", "Promene", "Maleš" i "Bura". Uočljivo je da je jedan dao naslovljen imenom junaka (Maleš) čime se najmlađi Ristićev sin izvlači u prvi plan"i postavlja kao centralni lik. Malešev život se prati od rođenja i to detaljno, sa mnoštvom često neselektivno odabranih momenata i situacija, a kao lik on se u romanu javlja gotovo na samom početku (od 30-te stranice) i prisutan je manje ili više u "osi događajnosti" porodične hronike do završnih redova "Uviđaja". I on je, kao i sve muške glave porodice Ristić (otac Milan Ristić, sinovi Nedeljko i Maleš), simpatizer, učesnik i pomagač naprednih društvenih snaga, ali njega nešto drugo kao lik izdvaja – izvesna umetnička crta, nešto što će mu izmeniti sudbinu. Od sluge i šegrta do studija u Tekelijanumu dug i krivudav put. Maleš je morao da reši dilemu: ili da se posveti umetnosti ili da ostane fizički radnik i svaštar celog veka. Prva odlika seli ga u Budimpeštu gde nam pisac brojnim i često neobičnim likovima (najizrazitiji je Magač) znatno proširuje i onako brojnu (oko stotinu) galeriju likova.

Kada je već reč o brojnosti likova očigledno je prisutna piščeva namera da u saglasju sa velikim i budnim "sociološkim okom" što potpunije da socijalno-društvenu pozadinu pa mu je najzahvalnije i najjednostavnije da mnoštvom likom takav utisak proizvede. Vrlo često i najsitniji povod je dovoljan da se odmah životna priča "raspreda". Npr. epizoda i učitelju Starežu, pa o njegovom učeniku Lazaru Nedoučinu i sl. Mogao bi se piščev postupak izdašnog "rasipanja" glavne priče svesti na sledeće: uvedeni lik je "alibi" za novu priču. Recimo uvodi se "bočni" lik (Mladen Pomorišac) i njegova se storija iznosi uz obilje pojedinosti. Sledi "upad" još jednog lika "po rođačkoj" tj. "krvnoj liniji" na nivou karakterizacije (portreta), a potom se porodična priča "zahuktava" "pridošlicama" (Mladenov otac Kosta, pa stric Toša...). Naravno da je kontinuiranost priče (ovakvim i sličnim) "bočnim" pričama i likovima ugrožena. Srećom autor ne preteruje (uzgrednosti ga ipak ne odvlače) jer temporalna ravan romana (obuhvat veći od pola veka) nalaže dinamičniji fabulativni tok.

Imajući u vidu vremensku dimenziju Markovićevog dela moglo bi se zaključiti da roman varira temu sukoba "velikog vremena" (ratovi i svetska zbivanja) i "male egzistencije" (porodična i pojedinačne sudbine). Istorijski događaji koji su u pozadini počesto direktno utiču na sudbine junaka. Tako, npr. majski prevrat 1903. godine određuje dalji životni put Milana Ristića, glave porodice (bekstvo i prinudni odlazak), drugi svetski rat isuviše se spleo sa sudbinama Ristićevih sinova i njihovih porodica... U tom smislu navodimo dva vida istorijske evokacije, jedan gotovo anegdotičan i drugi neuobičajen u svojoj realističnosti.

Prvi: "Mi možemo pojesti Srbiju za ručak? – govorio je sused još na početku rata. Međutim nije tako ispalo. Dve godine se Srbija opirala carevini. Sa susedom je Ristić drukčije razgovarao negoli sa svojim prijateljem Tošom rudarom.

- Znaš li ti, komšija, kako izgleda grgeč ? To je mala riba – govorio je Ristić ozbiljno. -S bodljama na leđima.

- Znam – reče sused.

- E vidiš, Srbija ima onakve iste bodlje, kao grgeč. Ko počne da je guta, udaviće se." (84-85).

I drugi vid istorijske evokacije: "To su bile jedinice nabujale od kostolačkih rudara, požarevačkih robijaša koji su izdržavali političke kazne, beogradskih studenata, homoljskih čobana i kladovskih ložača. Bilo je i devojaka u pantalonama. Njima je teško bilo odrediti zanimanje, Možda su bile učiteljice. Ko to zna." (235).

Primetno je kod Markovića da pri uopštavanju ne idealizuje već efektno i vrlo "ubojito" ideologizuje. Naravno, nastojeći da ideologizacijom previše ne optereti tekst i priču. Pisac se zato uglavnom povukao iz naracije pretvarajući se u priređivača "rukopisa" i to implicitnog. Autor više uspeva kad je (kao u nekoliko navedenih primera) ironični opservator koji komentariše i činjenice a manje kad isuviše blagonaklono drži liniju svojih junaka.

Što se tiče ženskih likova, oni su kod Svetislava Markovića ipak u drugom planu i dati su uglavnom uobičajeno, bez posebnog individualiziranja i psihološkog podcrtavanja. Donekle "odskaču" Irina, Maleševa ljubav koja neočekivano umire i, naročito, posve epizodan lik baba Draginje, Mladenove majke koja se nakon besmislene pogibije svog sina prkosno okreće bezumlju vojne sile "tražeći pravdu" ili bar razumevanje za svoj materinski neprebol...

A sad pogledajmo još jednom kraj romana koji je dosta osoben a ključno je mesto knjige jer se direktno bavi osnovnom / polaznom "kriminalističkom" zagonetkom. Odmah pada u oči znatno vremensko ubrzanje. Gotovo da nema priče, samo nizanje činjenica i svođenje na one podatke koji su u funkciji zaokruženja priče priča. Dolazi do susreta braće.

"Što mi nisi zadržao sina kad je polazio od tebe?" (280).

Malešu je bilo teško i mučno da se pravda i objašnjava pred Nedeljkom pa je nepotrebno primio na sebe krivicu idući dotle da krajnje rezignirano izjavljuje da mu se jedino može zameriti što je ostao živ... Brat mu pogođen, zbunjen i poražen ostaje bez reči...

Pronađeni leš može biti (ima naznačenu psihološku motivaciju) ne samo Malešev već i Nedeljkov. Možda je posredi i obračun, bratoubilaštvo, kao i toliko puta u srpskoj i rumunskoj istoriji...

(Imajući širi uvid u autobiografske podatke koje su Oktavija Nedeljku i Mile Tomić prikupili za "Leksikon srpskih pisaca u Rumuniji" pronašli smo podatak da Marković svoj tekst "Devičanske oči" (I i III) iz objavljene knjige "Na planini i ispod planine" (Bukurešt 1985) smatra "miniromanom". Međutim, nije bilo realnih osnova za ovakvu piščevu opasku tako da nismo pomenuti korpus tekstova mogli uključiti u ovo razmatranje.)

Seoski pripovedač starog kova

U prvom talasu pisaca koje smatramo začetnicima književnosti na srpskohrvatskom jeziku u Rumuniji, u kontinuitetu koji traje i dana danas, uz LAZARA ILIĆA (1914-1982) prisutni su još i Vladimir Čokov, Svetomir Rajkov, Slavko Vesnić, Jova Beljac, Slavoljub Lalić, Ljuba Bački, Božidar Kerpenišan (pominjemo samo najistaknutije).

Nakon angažovane lirike u prvim posleratnim godinama i nekoliko objavljenih zbirki ("Izabrane pesme", 1955 i "Putem oktobra", 1957). Ilić 1960. godine započinje pripovedački rad (od crtica i kratke proze do razuđenih pripovedaka i novela tipa "Burna noć"), da bi se na završetku životnog puta ogledao i u najrazvijenijoj epskoj formi – romanu.

Kada je reč o celokupnom proznom stvaralaštvu ovoga pisca koje obuhvata jedan roman ("Želja", 1981) i nekoliko knjiga pripovedaka i kratke proze, lako je uočljiva prisna vezanost za banatsko selo i njegove aktuelne društvene probleme (kolektivizacija i socijalistički preobražaj sela, u prvom redu i u prvom planu), kao i to da je autor "Želje" nesumnjivi baštinik dobro nam znanog tradicionalnog realističkog pripovedanja koje karakteriše gotovo antejska privrženost zemlji i seoskom životu, etnografska faktografija i ličnosti uglavnom jednodimenzionalne, bez dublje psihološke iznijansiranosti i čvršće motivacije; prenaglašenost socijalne pozadine na račun individualizacije likova m sl. Nije takođe teško ne videti da je roman pisan sa jasnom namerom (pisac je i kritičar i sudija) da se da neprikrivena podrška novim društvenim merama i da se kritički prikaže otpor kolektivizaciji, pa se ovaj društveni roman približava tzv. tendencioznom ili romanu sa tezom, jer je upliv publicističko-reportažnog toliki i takav da preti da sasvim potisne umetničko ili da ga bar marginalizuje u odnosu na totalitet dela.

"Moglo bi se reći da je roman preideologiziran, sa crno-belim tretmanom likova. Sa jedne strane (u gro planu) glavni likovi su čelni ljudi, najviđeniji pojedinci, najčešće "rukovodeći i stručni kadar" Partije i kooperative (Stojan, inženjer agronomije i potpredsednik kooperative, Mihaj Oanča, partijski čelnik, Kostika, predsednik kooperative te najbliži saradnici Moraru i Jonaška...), a sa druge oni koji ne idu "kooperativnim putem", kao direktni oponentni "nosiocima ideološke nepogrešivosti". Naravno da su ovi drugi zakleti neprijatelji "kooperativne demokratije" zaseban svet: udružuju se, okupljuju, rovare... piju, piju... Međutim, likovi su se oteli ispod piščevog skalpela te se i pored obilja tamnih i crnih tonova doimaju umetnički najuspeliji. U tom smislu netipičan je životni put Uglješe Jekića. Kad je osetio da će biti zadruga, rasprodao je zemlju, deci kupio stanove u varoši, našao siromaška da mu jeftino baštovani i, naravno, ostao je po strani od kooperative i čini sve da spreči prokopavanje kanala i odvod vode sa svog placa. Angažuje Voštinarua (još neobičniji lik), uzda se u kuma, alkoholičara Obrada Perića... Razume se, kanal je prokopan, deca su krajnje nezahvalna i ne primaju u svoj komfor oca i majku: kao da je i ovde autor jednosmerno (i pristrasnoj zatamnio do kraja!

Ilićev odnos prema negativnim likovima možemo ilustrovati i primerom znatnijeg narušavanja osnovnog fabulativnog toka. Nemotivisano se prekida ozbiljan dijalog oko perspektive kooperative upadicom o sudbini Jekića, Obrada Perića i Voštinarua ("crnci" su kompletni!" mada smo već ranije čuli da se upokojio (Bog da mu alkohol prosti!), a o Jekiću se već toliko nagomilalo da je njegova priča već uveliko bila "potrošena"; slično je bilo i sa Voštinaruom...

Ovaj poslednji (Voštinaru) modernije je koncipiran lik, tip što očito ne pripada seoskoj sredini, večiti student i protuva, srcelomac i skitnica, koliko koristoljubiv toliko osvetoljubiv... Njegov udeo u dinamici osnovnog fabulativnog toka je znatan i dragocen...

Uočena karakteristika – da i pored prenaglašenosti negativnih svojstava negativni likovi deluju ubedljivije, realističnije od onih što su "piščev adut" i čiju "stranu" pisac neprestano (manje ili više prikrivenoj drži. Ta osobina prisutna je i kod drugih pisaca. Drastičan primer u tom pogledu imali smo u prvom romanu srpske književnosti u Rumuniji "Svitanje" Svetomira Rajkova gde je umetnički najsugestivniji lik ozloglašenog vlasnika štamparije Alberta...

Pogledajmo sad kako Ilić prikazuje "rukovodeći i stručni kadar". Pisac uglavnom nastoji da odmah da ponajviše onih crta i podataka što direktno određuju ličnosti. Nema dalje razvojnosti lika i po tome su oni statični a ne dinamični likovi što ide na uštrb zahteva realističke književnosti koja se ponajviše oslanja na razvijenu fabulu i dinamične likove.

Određenje prema "rukovodećemu kadru" duhovito se pokazuje u jednoj opasci seoskog kneza Save Popovića koga ne treba brkati sa jednim drugim "partijskim čovekom" Savom Popovićem.

"A ti, druže Stojane, danas slaviš zbog kiše?

Nego, da se vi ove godine niste odviše zagnjurili u krupne poslove, pa da u njima potonete ?" (169).

Ili: "Zgrada za stručnjake raste brzinom puža" (162).

I kada je reč o Stojanu Nikoliću (glavni junak romana) moguć je prigovor da je lik nedovoljno individualiziran. Kao da ga je pisac, kao i svakog došljaka (i Morarua, takođe), osudio da strpljivo i predano danonoćno radi, da se radom dokazuje, da intimni život potpuno podređuje kooperativi, da stiče simpatije meštana, da živi za zadrugom i da tu, u selu, ostane zasnivajući porodicu... Uopšte uzev, tema porodičnog života jedna je od najčešćih Ilićevih proznih preokupacija (od crtica do ovog romana) što pokazuje i Nebojša Popović u "Književnim osvrtima" povodom pripovedačkih knjiga ovog pisca ("kult porodice je neprikosnoven" /35/; "On se bavi porodicom, mladim supružnicima koji stupaju u brak. Slikajući porodicu u nastajanju, pisac je težio da iznese konfliktna stanja..."/34/). Stojan je na putu da se oženi (Konstantina) ali iskrsava "stranputica" (Sofija). Naravno da se tu motiv porodičnog života kombinuje sa motivom ljubavi. Moglo bi se čak reći da je motiv ljubavi gotovo opsesivna tema "Želje". Prisutno je nekoliko ljubavnih priča i nekoliko ljubavnih parova. Konstantina – Stojan, Stojan – Sofija, Sofija – Voštinaru, Sofija – Jonašku, Sofija – Moraru... Sa izuzetkom nešto izrazitijih nagoveštaja čulnosti i erotike u paru Sofija – Voštinaru svi ostali ljubavni odnosi dati su krajnje uzdržano i kruto i samim tim dosta bledo i neubedljivo...

U "Želji" čak i rukovodioci znaju za "ljudske slabosti". Tako je Stojan neko vreme "slab" prema Sofiji, devojci vrele krvi koja voli pomalo da "šara" i čijem šarmu i ženstvenosti podležu i Voštinaru, i Jonašku, i Moraru... Ovaj poslednji (Moraru) "slab" je i na "kritiku": pocrveni i drhti kao kakva šiparica koja ne vodi dovoljno računa o telacima već maše maramicom po putu, takođe čitamo kod Ilića i ne čini nam se naročito realistično. Naprotiv...

A sad čujmo kako partijski sekretar reaguje kad se "kod nekih dobrih mlekuša smanjuje udoj mleka" :

"Moraru ćuti. Zna da na Mihajevo pitanje mora odgovoriti direktno. Pa reče: – Zbog žurbe, ne rukuje se propisno aparatima za električnu mužu pa se iz vimena ne izmuzuje sve mleko. To nepomuženo mleko posle se prosipa po prostirci. – Uh, boga im njinog! – uzviknu Mihaj kroza zube. Dakle, to je razlog. Pa pouči ih, ali i pripreti da će đavo odneti sve one zbog kojih gubimo mleko. Vi stručnjaci morate se još više brinuti da se dobro i savesno radi, a to se najbolje postiže stalnom i strogom kontrolom. Partijski biro će takođe preduzeti mere protiv onih članova Partije koji se nedovoljno zalažu. Čuješ li me, druže Kračune? Da, da... ako ove reči nisi upamtio, unesi ih u brigadirsku beležnicu. I ne samo ti... Svi redom, bez obzira ko je." (159). Pisac zaključuje da je u "oštrom i kritičkom tonu nastavljen ovaj koristan razgovor". (160).

A sad pogledajmo jednog običnog kooperatora (Aleksandar Popović) da bismo Ilića pokazali u pravom svetlu.

"Trom čovek, nabrana lica i blagih sivih očiju, je na skupovima obično ćutao". (142).

Ovde Ilić karakterizaciju lika ostvaruju ukrštanjem dva nivoa opservacije: spoljašnji ("na skupovima je obično ćutao") sa unutrašnjim portretisanjem. Međutim, vrlo brzo (izostaje prava motivacija) spoljašnja karakterizacija se bitno menja: Popović sve češće na skupovima govori, inicijator je, pitalac, podnosilac predloga...

Od čelnih ljudi najzanimljivije je postavljen lik Kostakea, predsednika kooperative. Mimo realističke navike većina ovdašnjih romanopisaca da odmah po uvođenju lika zaustavljaju (ili prekidaju) fabulativni tok da bi naširoko i nadugačko predstavili novi lik često temporalnom vertikalom silazeći u njegovu genealogiju (princip "od dede do unuka" – npr. kod Vesnića, Rajkova, Markovića...). Lazar Ilić neočekivano ovako važnog nosioca najprogresivnijih ideja slika i karakteriše usput. Od spoljašnjeg lika znamo ponešto (kašljuca, bolešljiv, telesno slab) a sve ostalo otkriva se od situacije do situacije, od prilike do prilike, korak po korak ali tako nenametljivo i diskretno da je ipak (srećom) uspeo da odoli da nam Kostikinu "životnu priču" ne ispriča do kraja.

Ilić je uspešan kao opisivač prirodnih pojava što je još jedna vrlina baštinjena iz realističke tradicije gde je to gotovo jedna od nepisanih proznih konvencija pa je Ilić kao "sledbenik starih" u nekoliko navrata svoju kolorističku sklonost dostojno potvrdio

"Iskidan zubima vazdušnih struja, oblak se razbi u oblačiće koji su lutali po plavom nebu, a po mokroj se zemlji uskomešaše njihove senke." (168).

Još je izrazitija modernizacija opisa u sledećem primeru :

"Čak ni munje nisu palile svoje žmigavce. Nije se čula ni grmljavina, kao da je oblak jalov i nem." (174).

Ostaje utisak da je ovaj romanopisac kao poštovalac i sledbenik velike tradicije realističke književnosti nedovoljno iskoristio svoje optimalne mogućnosti (npr. munjevitu karakterizaciju lika u svega nekoliko poteza ili, pak, svoj dar za deskripciju) pa je sa ispoljenim sklonostima i ostvarenim dometima ostao na pola puta. Ako se izuzmu "vanestetski uplivi" (iracionalni strah od "diktatorske čizme" i nedaća socijalističke diktature) kojima su znatan danak dali bezmalo svi pisci srpske narodnosti u Rumuniji ovaj je "pripovedač u duši" ostao beskrajno odan svojoj ljubavi za seljački svet i prirodno opštenje sa zavičajnim banatskim podnebljem.

Tradicionalno i moderno

SLAVKO VESNIĆ (1920) je najplodniji pisac književnosti srpskohrvatskog jezika u Rumuniji.[1] U osnovi njegovog pripovedanja leži realistički model pripovedanja koji se "remeti", usložnjava i obogaćuje iskustvima moderne proze. Pripovedački vidokrug Vesnićev je nesumnjivo najširi a u tematsko-motivskom pogledu najraznovrsniji. Uočljivo je da "Zamagljene obale" (1976) i "Ode leto" (1988) afirmišu ovog romansijera kao zagovornika modernijih proznih rešenja i senzibilnog pripovedača osetljivog na probleme i aspekte savremenog života, dok je u "Tragovima po snegu" (1982), u "Ishodnim danima" (1984) i u "Putevima i daljinama" (1986) baštinik tradicije realističke proze, pisac koji ide za "dobrim starim uzorima".

Od modela koje Vesnić koristi najprisutnija je hronika ili "povest o porodici" ("Tragovi po snegu" i " Putevi i daljine"), zatim se pisac služi strategijom pronađenog rukopisa, tehnikom koja je kao nagoveštaj postmodernističkih poetičkih nastojanja vrlo česta u matičnoj srpskoj književnosti (Pekić, Kiš, Selimović, Kovač, Pavić...) o čemu znalački piše Aleksandar Jerkov u studiji "Od modernizma do postmoderne";[2] tehnikom kojom je izveden roman "Zamagljene obale". U "ode leto" pisac ubedljivo pokazuje mogućnosti omladinskog romana.

Uprkos raznolikosti pripovedačkih postupaka i razlika u "stavu pripovedanja" neke se zajedničke crte mogu uočiti u celokupnom romansijerskom opusu Slavka Vesnića.

Prvo, specifičan jezik

I sam osećajući posebnost svoje jezičke politike autor je u većini svojih romana ponudio rečnik stranih c manje poznatih reči i izraza odakle je vrlo očigledno da je u pitanju "raznobojna jezička čarolija" (mešavina dijalekatskih i lokalnih govora sa jezičkim blagom rumunskog, nemačkog i mađarskog jezika)! Višenacionalnost karakteristična za Banat kod Vesnića ima svoj izrazit i prepoznatljiv jezički imenitelj. U tom smislu treba razumeti govor ovog pisca opterećen tuđicama, fonetskim odstupanjima i drugim promenama u jezičkoj i gramatičkoj sferi. Ponekad se sve to pojačava i šatrovačkim govorom.

Drugo, izuzetno velik broj upečatljivih epizodnih i ženskih likova.

Atipičnost sporednih i naročito ženskih likova za razliku od tipično realističkih likova koji su kao glavni nosioci radnje i glavni junaci (najčešće) izvučeni u prvi plan. To ide uz činjenicu da je Vesnić pripovedač epske vokacije i širokog zahvata, kao što su npr. Rajkov ili, u nešto manje izraženom stepenu i Svetislav Marković u "Uviđaju" ili Lazar Ilić u "Želji"..., za razliku od Munćana, Čolakovića, Milenovića, Bugarskog kod kojih je lik kao jedan od tri osnovna strukturna elementa svake epske forme[3] kamernije koncipiran pa je brojnost likova kontrolisana i svedena na nužni minimum. U tretmanu ženskih likova ovdašnji romansijeri (i ovaj takođe) pribegavaju ponajpre realističkoj tipizaciji i karakterologiji i za njih je, kao po nepisanom pravilu, "rezervisana" pozadina zbivanja ili "rep događajnosti". Častan i umetnički posve relevantan izuzetak predstavljaju romani "Niksice" Č. Milenovića i "Ode leto", poslednji objavljeni roman S. Vesnića gde su junakinje i njihove emocionalnosti i sudbine u fokusu pripovedačeve pažnje. U "Ode leto" autor daje dosad najkompleksniji lik moderne emancipovane i erotski i moralno oslobođene mlade žene (Olivija) vezane za gradsku sredinu kao i lik šiparice Milice koji je i pored preispoljene naivnosti usamljena pripovedačka figura u romanesknom svetu srpskih pisaca u Rumuniji. Na svojstvenosti epizodnih i ženskih likova još ćemo ukazivati pri govoru o pojedinačnim delima ovog autora.

Treće, komentatorski diskurs

Pisac se povremeno umeša u priču i obaveštava nas o daljem toku događaja ili o ishodu ili posledici nekih postupaka i sl. Međutim, komentatorski diskurs kod Vesnića ne dostiže poetičku težinu jer "upadi" u priču počesto ukidaju čitalački užitak, naročito kad ih prati jednolinijska fabula. Kao simptom pripovedač svog sveznanja tumačenje unapred (Vorausdeutung) ne mora biti samo po sebi mana. Volfgang Kajzer u prilog ove stilske crte ili tehnike daje i odgovarajući teorijsku argumentaciju.[4]

Četvrto, sveznajući pripovedač

U vezi i sprezi sa komentatorskim diskursom je i pozicija sveznajućeg pripovedača. Imajući u vidu da je Vesnićev pripovedač gotovo redovno autorski pripovedač koji saopštava čitavu priču romana upućujemo na "Ode leto" gde je ova vrsta pripovedača još u ekspoziciji romana posebno naglašena. Sveznajući pripovedač je najčešća vrsta subjekta pripovedanja kod ovog pisca. Pojavljujući se još i dva tipa pripovedača i to nepouzdani i dramatizovani. (...)

Romanu "Zamagljene obale" (1976) prethodile su "Pripovetke" (1967) kao prozna objava već afirmisanog pesnika,[5] gde je u nekoliko dužih i razvijenijih proznih tekstova ("Jubilej", "Pop Sredoje", "Osveta", "Buđenje".) Vesnić ispoljio tipično realističke crte koje će ostati neprolazno svojstvo njegovog proznog pisma u većoj ili manjoj meri. Međutim, "Zamagljene obale" su donele jedan moderniji koncept. Paralelne priče i tehnika pronađenog rukopisa (dnevnici, zapisi magnetofonske trake i sl.) dovele su do najdaljih pomeranja u odnosu na tradicionalni roman, kako ispravno primećuje Nebojša Popović,[6] jedan od najrevnosnijih tumača proze.

Vesnić uvodi lik pisca (Bora) kao tip neshvaćenog intelektualca koji ne nalazi zajednički jezik sa ambicioznom suprugom pokušavajući da prelaskom u selo pronađe inspiraciju i prevaziđe porodičnu krizu. Netipičan je i lik Mije koji ima dosledno ocrtan psihološki profil. Možemo ga pratiti (lik) na dva plana. Iz beležnice (dnevnički zapisi) i postupaka. U prvom je slučaju intelektualnija i osobenija dok su joj postupci i reakcije tipično ženske. Nakon pokušaja da muža odvrati od pijančenja, pada i preljubništva (studentkinja Zora) ona, povređene sujete iz osvete završava u zagrljaju drugog muškarca (doktor Dobresku).... Inače, bračne i porodične krize su jedna od najčešćih tema ovdašnjih romansijera koja se, pored Vesnića, očituje izrazitije i u romanima Rajkova ("Ne teče reka kud je tekla" i "Četvorolisna detelina"), Milenovića ("Zamak bez krova") Čolakovića ("Razmeđa") i Miodraga Todorova ("Snoviđenje").

"Tragovi po snegu" (1982) su porodična hronika izvedena tehnikom paralelne priče. Jedna koja se tek odvija i jedna što nam se, u vremenskim sažimanjima, pripoveda. Autor je čak i grafički naznačio drugačijim tipom slova, mada su one više no očigledno po mnogo čemu različite i različito popričane. Nekoliko nedelja spram pola veka (posmatramo li vremenski plan), jasno je da to nalaže dva načina izlaganja.

Za razliku od prvog romana gde je seoski život dat u pozadini emotivnih potresa i nesporazuma glavnih likova i njihove gladi za ljubavlju ovde je seoski život banatski u prvom planu. Uspon i pad jedne porodice – tema literarno gotovo potrošena.

Jezik ovovremen. Narator je očito obrazovan ali je dobar poznavalac života, vremena i prilika o kojima govori. To se vidi u živim pojedinostima, u opisima poslova, u leksici (gdegde i po koja reč iz prohujalih vremena zazvuči posve autentičnoj.

"Povest o Slavišinima" (podnaslov romana) saznajemo iz Danilovog pričanja Nevenki. Međutim, njena priča je na nekoliko stranica a njegova na tri stotine! Krajnje je nemotivisano da Danilo umesto priče o ocu pripoveda povest cele porodice. I to samo da bi se rešio more(?!) što je premalo za motivacijsku pozadinu priče...

Komentatorsko ponegde čitamo kao upliv jeftinog sociologiziranja što opterećuje tekst i predstavlja mali iskorak iz proznog tkiva. Istini za volju takva mesta su dosta retka ali je nesumnjivo da su na uštrb estetskog učinka teksta i njegove književne uverljivosti. Evo jednog odlomka koji potvrđuje kako Vesnić kao rasan pripovedač ipak ponegde podleže "dečjim bolestima" realističkog modela vulgarnoj sociologizaciji i izvesnom mehanicizmu i pojednostavljenostima na motivacijskom planu na što smo već ukazali).

"Tu je nešto pogrešio stari Moric, ili je pak otac njegov nauk preinačio po svome. Nije ga naučio onom dubljem poimanju zlata kao novca, kao vrednosti; nije ga naučio da novac, izdvojeno od njegove obične, da ne kažemo banalne funkcije, jeste novac samo ako donosi novac. Ne treba zaboraviti da se radi o periodu između dva rata, o opštim postulatima kretanja ondašnjeg društva, što on sa Moric tokom svog ne baš kratkog života, nikada nije zaboravljao" (65). Očigledno da ovakva i slična uopštavanja odudaraju od leksike knjige znatno više no tuđice i žargonizmi kojih u ovoj knjizi ima poprilično. Međutim, te i slične neravnine nisu prepreka kretanju priče / priča.

U slici posleratnog sela (prva decenija nakon drugog svetskog rata) roman iznenađuje uspelim prikazom kooperative i kolektivizacije kao jedne goleme nevolje, prikazom datim oštrijim, reskim tonovima. Time je autor (uz Milenovića u "Zamku...") napravio najveći otklon od dosta idealizovane (čitaj ideologizovane) slike karakteristične za jedan broj romanopisaca, u prvom redu za Lazara Ilića i Živu Popovića.

Na planu likova najzanimljiviji su epizodni likovi Morica, prevejanog jevrejskog trgovca i Ciganke Mirande. Lik Ozrena koji je u prvom planu u ekspoziciji i prvom delu romana dosta je pojednostavljen i neubedljiv. Tek od poslednjeg poroka (piće) on postaje plastičniji, puniji i gotovo da dostiže punu tragičnost i ljudski sjaj.

Razrešenje romana je dosta karakteristično za Vesnićev postupak: neizvesnost ili prekid u priči. U "Tragovima..." dovršava se samo priča o Ozrenu. Danilo i Nevenka ostaju kao nova ili tek nagoveštena priča...

"Ishodni dani" (1984) pokazuju da je piščeva vizija uglavnom potčinjena unapred zadatoj realnosti, počesto ideološki prenaglašenoj. To je najuočljivije u nekoliko određujućih momenata piščevog izbora.

Prvo, 1944. godina, kraj rata i oslobođenje od nemačke fašističke čizme (Bukurešt i banatsko selo).

Drugo, lik Hansa Jugerta, (poručnik S. D. trupa sa specijalnom namenom) i, na drugom polu, Alimpija Marganovića (počeo kao "racko pašče", kao "slušče za sve i svašta" da bi se razvio u "zdrafo pistrog slugu"... do rehabilitovanog podnarednika avijacije) i Mihaja Poenarua (rumunskog zemljaka i kolege Alimpijevog).

Treće, višenacionalno selo sa poviše Nemaca u trenutku sloma fašizma u Rumuniji, po njih, "istorijski nezahvalnom času".

U ovako naznačenom kontekstu pisac je pribegao iznuđenom "unutrašnjem ideološkom diktatu" tako da je lik esesovca neprestano slikao sve tamnijim nijansama nastojeći da za njegovu atavističku slepu mržnju prema Srbima (Alimpije je jedan od njih) nađe i dodatnu motivaciju (boravak na ratištu u Jugoslaviji). Motivacija lika je inače dvostruka: rasna mržnja (1) i zavist i rivalstvo oko devojke (2). Na kraju neminovno dolazi do (ideološkog) obračuna i prave poplave krvi. I ovde se roman završava neizvesnošću o daljoj sudbini glavnog junaka. Ostavljamo ga u komi. Takođe, kao i u "Tragovima..." pisac nam nagoveštava dalji tok radnje i ishod. U jednom dramski intenziviranom momentu kaže se da će Mihaj Alimpiju spasiti život čime se čitalačka draž neizvesnosti priče znatno umanjuje.

"Putevi i daljine" (1986) su Vesnićev povratak već isprobanom obrascu "povesti o porodici" (imali smo ga u "Tragovima...") s tim što je ovde prostorna i vremenska dimenzija još šira i izrazitija. Roman se otvara periodom Turske na zalasku (osamdesete godine prošlog veka) a okončava nadomak naših dana. Zanimljivo je da se ekspozicija romana zbiva van granica Rumunije (u ovdašnjih romansijera to nije tako čest slučaj) u jugoslovenskim krajevima, u dunavskom priobalju.

Osnovna "povest" je donekle proširena i "bočnim" pričama npr. o deda Iliji, Perićima, Diteru, Marleni, Gotlibu... I, naravno, uvek gde se životni put nekog od Vesnićevih junaka ukršta sa novim likovima tu je čvor, tu je prekid osnovnog fabulativnog toka, tu se ugnezdi nova priča koja pojašnjava osnovni tok ili logičko-motivacijsku mrežu čvršće zasniva.

U kompozicionom pogledu pisac je ponudio novost da se svako od šesnaest poglavlja naslovljuje (najčešće imenom nekog od likova: Jakim, Deda Ilija, Matej, Lera, Marilena... i s.) čime je hteo da ukaže na izvesnu zaokruženost, samodovoljnost epizoda, da se bar donekle približi strukturi karakterističnoj za pripovetku... Zalud, i pored toga od tipično realističkog modela najmanji je otklon učinio. I suviše je ostao veran tradicionalnom realističkom uzor-obrascu ne nastojeći da ga usložni, modernizuje, naruši, dovede u pitanje...

Poslednji objavljeni roman Slavka Vesnića "Ode leto" (1988) opet je pokušaj modernizacije prozne strukture i znatna novost u romansijerskom opusu i postupku ovog autora.

Vesnić se priklonio tzv. omladinskom romanu koji je ponajmanje korišćen model u prozi srpske narodnosti u Rumuniji. Nesrećno i nevešto mu je prišao jedino Svetozar Markov u romanu "Peta strana sveta" (1987).[7] Inače, u matičnoj srpskoj književnosti tradicija ovog tipa romana nije tako velika, na šta ukazuje i Jovan Deretić u inspirativnoj studiji "Srpski roman 1800-1950" (Beograd 1981). Rodonačelnikom se može smatrati roman Branimira Ćosića "Vrzino kolo" (1925) gde je, kao i kod Vesnića, prisutna tema letovanja (tamo mladi Beograđani letuju u Dubrovniku, a ovde Bukureštani u Konstanci).

Vrlina ovog romana je i ta da je on najbliži senzibilitetu i životnim problemima mladih u gradskim sredinama (radnja se uglavnom odigrava u Temišvaru, Bukureštu, Konstanci) i da vremenski seže do osamdesetih godina gotovo se primičući vremenu pisanja!

Značaj ovog dela je i u tome što na scenu izvodi ženske likove i "ženske priče", ono što je u ovdašnjih romansijera (i kod samog Vesnića) bilo uzgrednost, sporednost, "začin", pozadina, fon... Ovde se galerija upečatljivih ženskih likova (Ciganka Miranda iz "Tragova..." Marlena iz "Puteva...") upotpunjuje likovima Olivije i Milice, od kojih ovaj prvi daje putenu ženu i njene bračne (manje) i vanbračne (više) avanture i hirove, a drugi (lik Milice) donosi tip lakoverne emotivne šiparice na ulasku u "tajanstva čulnosti".

Značajna je novost ostvarena i na kompozicionom planu. Roman ima tri "ispovesti" (Olivija", "Ode leto" i "Okasnela ispovest") od kojih prve dve donose "ženske priče" a treću kazuje Lučijan, akter i jedne i druge ljubavne storije. Prve dve celine uglavnom teku kao nezavisne priče, do pred sam kraj drugog dela kad se otkriva da Miličin izabranik i prva ljubav Lučijan iz prve "ispovesti" ima svoju Ofi... Sasvim opravdano pisac treću "ispovest" posvećuje Lučijanu kao vinovniku ljubavnih drama. Opet je priča kazana u prvom licu čime se ovaj roman može tretirati kao roman u prvom licu jednine.[ 8] Završno poglavlje romana je najmanje uspela celina jer nas pisac bezrazložno zatrpava nepotrebnim pričama iz istorijata Lučijanove porodice gde je lekarska tradicija jedina zanimljivost u realističkoj priči. I sam autor osetivši "opiranje građe", kao i to da mu priča izmiče, pribegava jednom pomalo neočekivanim rešenju da obesni mladić počinje da piše (zašto ostaje nedovoljno motivisano!) nešto poput porodične hronike. Kako grafički nije naglašeno niti izdvojeno iznošenje aktuelnih događaja od minulih, niti je jezički izdiferencirano u odnosu na sveznajućeg naratora ne postiže onaj efekat koji je postupak podrazumevao.

Trenutak je da se kaže nešto i o poziciji naratora u ovom romanu budući da je ona naglašenija no u drugim piščevim delima o kojima je ovde bilo reči. Priču započinje neimenovani narator koji o sebi iznosi brojne činjenice koje nemaju nikakvog uticaja na radnju, a potom se postepeno sasvim "izgubio" / "istopio" u priči. Saznajemo najpre da je "sin siromašnog železničkog skretničara na jednoj sporednoj liniji južnog Baragana" (str. 5) a potom, kao uzgred, pominje "svoj lični slučaj[9] da bi se više posvetio" iznošenju "slučaja jedne osobe iz mog sela, koji se bitno razlikuje od moga" (6). O pripovedačevom "slučaju" ni slovo više, izuzev činjenice da je kod oca glavne junakinje radio kao dečačić na " pomoćnim poslovima" pri podizanju kuće (opet posve nevažno i bez ikakve veze sa pričom i uticaja na nju!). Takođe, tu su i "obaveštenja o daljem toku" koja su najčešće u funkciji "ubrzanja priče" ili njenog "svođenja" na najnužnije činjenice i događaje...

Roman se okončava i ovoga puta sa "Neke manje poznate i strane reči i izrazi" koje su još jedna ilustracija piščeve jezičke strategije, njegove jezičke "raznobojnosti" i primerene upotrebe žargona i žive govorne fraze.

U zaključku ovog teksta treba se još jednom prisetiti širine i obuhvatnosti romanesknog vidokruga Slavka Vesnića, raznovrsnosti pripovedačkih tehnika, brojnih vrlina i trenutnih mana...

Napomene:

1. Vidi belešku o autoru.

2. Aleksandar Jerkov: Od modernizma do postmoderne. Pripovedač i poetika, priča i smrt. – Priština, Gornji Milanovac 1991. Naročito poglavlja: "Medijska obnova", "Više od pripovedanja" i "Nagoveštaji postmoderne".

3. O tome više kod Volfganga Kajzera u studiji "Jezičko umetničko delo" (preveo Zoran Konstantinović), Beograd 1974.

4. Volfgang Kajzer o tome kaže: "U umetnosti pripovedanja, međutim, napetosti nisu toliko opipljivo-materijalne prirode da bi trpele zbog toga što sumarno znamo za ishod. Tačnije ispitivanje tehnike nagoveštavanja onoga što će se dogoditi pokazuje da se veo koji skriva tajnu u većini slučajeva samo malo pomera, i to samo u jednu stranu. Rezultat je da se napetost u pogledu modaliteta izvršenja i u pogledu razvojnih tokova upravo povećava... Pored toga, potrebno je obratiti pažnju na to da li se ovakvi nagoveštaji odnose na tok radnje ili na nešto što je sadržano, odnosno što je povezano sa štimungom. Nisu retki slučajevi kada pripovedač stvara samo duševne dispozicije za ono što će nastupiti. Najvažnija funkcija, međutim, takvih tumačenja unapred jeste u tome što daju živo osećanje za jedinstvo i kompaktnost pesničkog sveta". (244-245). I: "Nagoveštavanje ovoga što će se dogoditi u književnosti daje čitaocu punu izvesnost da svet datog dela nije amorfan niti difuzan, i da mu se isplati da u punom opsegu duševno učestvuje u likovima i u njihovim doživljajima. Jedna od sporednih funkcija takvog tumačenja unapred jeste konačno u tome što i ono, sa svoje strane, doprinosi da ono što se pripoveda postane verodostojno". (V. Kajzer: "Jezičko umetničko delo", str. 245).

5. Do knjige "Pripovetke" (1967) Vesnić je objavio već knjige poezije: "Zemlji rođenoj", 1951, "Plamenom srca", 1960, "Varničenje", 1961, "Pesme pionirke", 1965.

6. Nebojša Popović "Spoj tradicionalnog i modernog" u: Književni osvrti. – Pregled srpskohrvatske književnosti u Rumuniji. – Bukurešt 1977, str. 116.

7. Vidi "Napomenu" uz tekst "Omladinski roman, ali...".

8. Iscrpnija obaveštenja i tipologija romana u prvom licu jednine mogu se naći u knjizi Boška Tomaševića "Kartezijanski roman. Studija o oblicima i strukturi romana u prvom licu jednine". – Beograd 1989.

9. Česti su primeri gramatičko pravopisnih nesigurnosti; "magija nepismenosti" počesto se upliće u tekst i sa što je prisutno kod većine romanopisaca. Ni Vesnić nije imun. I kod njega se mogu naći primeri stilski-pravopisnih rogobatnosti i neravnina. Npr. jedna se rečenica završava "i sve što je svojom maštom izmislio i produbio". I još očiglednije."... putovao je o svom ličnom trošku i na svoj lični rizik". Srećom takvih pleonastičkih nebudnosti nema previše...

Od socijalno angažovanog romana do jezičke čarolije

SVETOMIR RAJKOV (1921) jedan je od retkih pisaca srpske narodnosti u Rumuniji koji je skoro pola veka na književnoj sceni a ostao je veran isključivo prozi i svim njenim žanrovskim mogućnostima (od crtice i kratke priče do novele i romana). Ne samo što je njegovo prozno delo najobuhvatnije i najobimnije (petnaestak knjiga crtica, kratke proze, pripovedaka i novela i tri romana[1]) već je ovaj autor nesumnjivo jedna od centralnih figura ove književnosti. Rajkov je najpre značajan kao utemeljivač i rodonačelnik proznog izraza u posleratnoj književnosti Srba u Rumuniji budući da je u periodu 1950-1960 najprisutniji prozaista. Ima ga u zajedničkoj zbirci proze "Počeci" (1952) sa Đurom Bačkim i Slavoljubom Lalićem, zatim i kao autora nekoliko samostalnih knjiga crtica i kraćih proznih tekstova ("Burni dani", 1952, "Svetli put", 1953, "Zlatno more", 1954 i "Na raskršću života", 1956). Taj period zaključuje novelom "Kad kiše počnu" (1959) gde je započeo približavanje većim i obuhvatnijim proznim formama. Moglo bi se reći da kod Rajkova, kao po pravilu, kraće prozne forme prethode dužim, tako se po nekoliko proznih knjiga javlja kao okružje svakom novom romanu. U naznačenom vremenskom odsečku pored Rajkova knjige proze objavili su još samo Jova Beljac ("Dve radosti", 1957) i Lazar Ilić "Pripovetke", 1960.

I pored toga što su neki oblici književnog života i rada postojali u međuratnom periodu izostao je roman. Tek u posleratnom periodu stekli su se izvesniji uslovi za kontinuiran književni rad na maternjem jeziku. Ovde se u prvom redu misli na medijske mogućnosti lista "Pravde" / "Banatske novine", časopisa "Kulturni upitnik", “Narodna kultura", "Novi život" / "Književni život" i, naročito, na osnivanje Srpske redakcije Državnog izdavačkog preduzeća u Bukureštu. Pored književnih kružoka pisci se okupljaju oko svog izdavača kao jedne optimalne mogućnosti za afirmaciju svog rada i svojih književnih dostignuća. Tako se dogodilo da je Rajkov nakon pomenutih proznih knjiga objavio i prvi originalni roman na srpskohrvatskom jeziku u Rumuniji "Svitanje" 1963. godine. Do 1970-te, do pojave "Uviđaja" Svetislava Markovića drugih romana nema tako da je i ova decenija, kada je reč o prozi, u znaku Rajkova koji je pored romanesknog prvenca objavio još i "Pripovetke" (1961) i "Isečke iz života" (1966).

"Svitanje" pored nesumnjivog književno-istorijskog značaja donosi i nekoliko novina kako u domenu autorskog rada tako i u širem kontekstu proznog stvaralaštva srpske narodnosti.

Prvo, Rajkov je u roman uveo grad i radničku sredinu

Prve prozne crtice i skice ovog prozaista bile su iz radničke sredine (manji broj) ili sa seoskom tematikom češće. Međutim, "ličnosti nisu individualizirane, zapleti se lako rešavaju, psihološki zahvati su nepotpuni"... pisac sledi "zahteve jedne stroge angažovane literature" dijagnosticira Nebojša Popović.[2] Rajkov je napisavši jedan socijalno angažovan roman mnoge od ovih primedbi prevladao, situirajući priču u gradsku radničku sredinu (Temišvar, život štamparskih radnika) on se izdvojio iz stereotipija sitnorealističkog pisanja o selu koje je obeležilo proznu produkciju od prvih posleratnih početaka do pojave "Svitanja" (1963). Zanimljivo je da se "temišvarski Andrić" i pored nekoliko upečatljivih likova i relativno širokog zahvata u "kompleks radničkog pitanja" i socijalnu sferu ovom tematsko-motivskom okviru i ambijentu nije vraćao. U njegovom pripovedačkom fokusu, u domenu romana, iznova je selo taj "mali pripovedački univerzum" oko koga se opliću i raspliću ljubavne zgode i nezgode, sudbine i priče...

Drugo, negativni likovi dati su vrlo plastično i ubedljivo

I pored nedvosmislenog autorskog stava da "društvene negativce" kako pojedince (vlasnik štamparije Albert, poručnik nemačkog Vermahta Ludvig Kraus, Marjan iz sigurance, provokator Todor i dr.) tako i kolektivne negativne junake (vlasnici štamparija, Albertova porodica, zloglasna siguranca...) prikaže što tamnijim nijansama, Rajkov iz oštre polarizacije pozitivnih i negativnih likova postiže suprotan efekat. Albert je npr. kao pandan glavnom liku Stojanu Simiću, mali čovek sa malim idealima koji se postepeno uz "velike ideale radničke klase" ideološki uzdiže do komuniste, kao vlasnik štamparije perfidan, lukav, vrlo prilagodljiv i, kao takav, znatno realističniji i izrazitiji, sa jasno ocrtanim socijalnim profilom i specifičnom logikom i psihologijom. Takođe, ubedljivo je data i "interesna spona" između "štamparskih vlastodržaca", sigurance, administracije i crkve u "odbrani interesa" i klasnoj borbi protiv komunista i radnika. Od negativnih kolektivnih likova izuzetno je dobro "pogođena" Albertova porodica (pored glave porodice narečenog Alberta tu su gospođa "nemačke krvi" Marlena, kći Aida i nesuđeni zet Kraus). Daleko najuspelija scena u "Svitanju" je scena bahanalija u Albertovoj vili gde svi orgijaju (pijani nemački oficiri sa ženom mu i ćerkom, Albert sa služavkom) bez ikakvih moralnih i ljudskih obzira.

Daleko su brojnije i znatnije ispoljene slabosti ovog romanesknog štiva. One se kreću od jednostavne kompozicije (od "krizne priče" – gubitak posla i demonstracije do "životne istorije" – ideološki preobražaj štamparskog radnika) preko stilskih neravnina, neubedljivog glavnog junaka pa do omaški tipa kako se zove otac glavnog junaka[3] i prenaglašenosti klasnih i socijalnih razlika...

"Ne teče reka kud je tekla" (1972) krupan je vrednosti otklon od početnih romanesknih nesigurnosti i neveštine i povratak seoskoj tematici uz bogatiji jezik i koloritnije pripovedanje. I pored činjenice. da je pisac, kao i većina njegovih kolega, posegao za temom velikog društvenog značenja (socijalističkih preobražaj sela) u prvi plan se izvlači jedna lična moralna drama o sukobljenosti intimnog čovekovog bića (ljubav sa ženom kolege) i ogrešenja o komunistički moral. Seoski život je evidentno onaj optimalni makro kosmos u kome se Rajkov pouzdano kreće. Pojedinačne sudbine i kolektivni život sela ostvaruju jedno prirodno jedinstvo. Međutim, glorifikacija i idealizacija seoskog i zadružnog života (opšte mesto kao i danak tendencioznosti i prevelikoj otvorenosti stava i poruke ume da zasmeta i da naruši umetničku celovitost dela. "Motori progresa" (komunisti) ovde, za razliku od "Svitanja", deluju zemaljskije. Oni se kreću u rasponu od Pavla (glavni junak i predsednik kooperative) kao "prirodnog komunističkog vernika" preko Kristijana koji je kao sekretar partijske organizacije stalno na zadatku nastojeći da bude dovoljno budan jer bi mu se moglo zameriti... pa do Rusua koji je kao sekretar opštinskog komiteta ipak "sitna riba" prema "onima iz Temišvara"!

I u romanu Lazara Ilića "Želja" (1980) isti je društveni zadatak u pitanju, u prvom su planu takođe čelni ljudi kooperative i Partije ali... razlike su znatne. Pre svega što je Rajkov moderniji pripovedač, u jeziku bogatiji i razuđeniji, što je Pavle u odnosu na Stojana lik koji, ako nema neku posebnu razvojnost lika ono ima bar znatniju unutrašnju dinamiku, u pristupu čulnosti i putenosti junaka Ilić je uzdržaniji, staromodniji i škrtiji i po mnogo čemu bliži starim dobrim srpskim realistima...

U koncipiranju glavnih ženskih likova (preljubnica Mara i Adrijana možda buduća Pavlova životna saputnica) pisac koristi kontrasni paralelizam likova. Mara je klasičan tip žene vrele krvi koja se odaziva svojoj prirodi i do pred sam kraj romana data je uglavnom kao tipiziran i statičan lik. Smrću muža za čiju se smrt u izvesnom smislu oseća krivom ona se menja i čini jedan "unutarnji zaokret" koji je psihološki diskretno a pouzdano zasnovan: okreće se crkvi nastojeći da tamo nađe iskupljenje za svoje grehe i muževljevu smrt. Adrijana je sušta suprotnost Mari. Ona je nov tip moderne žene koja je odrasla u gradu, školovana, sa razvijenim kulturnim navikama i potrebama, sposobna, ambiciozna i uspešna u svom poslu (agronom). Pojavljuje se posle promene u Marinom ponašanju prema Pavlu kao prava prilika za glavnog junaka koji je uz to još i neoženjen! Vidimo je u kratkom završnom poglavlju kako zadovoljna ide uz Pavla i kraj se lako može naslutiti! Ono što je nama važno to je činjenica da Rajkov pribegava srećnim završecima izbegavajući da, poput Vesnića ishodišnu situaciju učini krajnje konfliktnom i dramatičnom. Kod Rajkova "sve legne na svoje mesto" i neko se po junake prihvatljivo rešenje uvek nađe.

U pozadini zbivanja pojavljuju se i nekoliko osobenijih epizodnih likova. Izdvajamo lik Gavre koji je sa teškom traumom izašao i iz rata da bi uz Pavlovu pomoć malo po malo bio vraćen u normalan život. Posebnu poziciju u romanu zauzima jedna grupa likova u kojoj su deda Marko, baba Stana, baba Veta koja komentariše zbivanja i velike životne promene. Ideja iz naslova u kontekstu njihovih "opažanja" se podcrtava. Posve epizodni lik Milana Stanića koji je tragično primio zadrugu pa se u snu i na javi "obračunava" sa kruškom...

U nekoliko navrata Rajkov koristi pojedine slike ili epizode iz kraćih proznih tekstova u svojim romanima dajući im u novom kontekstu drugu težinu i značaj. Tako je završna slika u "Svitanju" sa matiranim kraljem (direktna i jedina moguća politička aluzija!), slika čiju simboličnost (?!) posebno ističu i Popović i Milin preuzeta iz priče "Na straži". Jedna od najčistijih lirskih digresija u "Ne teče reka kud je tekla" je priča o zloj sudbini Ciganina Todija Čolaka koja je u celosti preuzeta priča "Smirena krv". Ima i drugih primera ali su ova dva najizrazitija jer u novom "pronađenom" kontekstu drugačije funkcionišu...

Jedna od najslabijih tačaka ovog romana je lik Sime koji je u suštini jedini "zakleti neprijatelj novog" i on strada u požaru koji je u nastupu ludila izazvao. Iako je od Rajkova – mnogo je?

Visoko mesto koje je kao pripovedač obezbedio, na šta ukazuju i najugledniji pratioci i tumači ove književnosti (N. Popović, Ž. Milin, V. Stojanović, Č. Čonka Klisurac i drugi) Rajkov je romanom "Četvorolisna detelina" (1985) izdašno i na najlepši način potvrdio. U pitanju je kruna autorskog rada i delo koje svakako spada među najznačajnija umetnička dostignuća književnosti Srba u Rumuniji kako u pogledu modernosti književnog postupka, složenosti i čvrstini kompozicionog sklopa, brojnosti kompleksnih i upečatljivih likova iz prvog plana[4] (neurotični Milan Prelić, raskošni kazivač Dragomir Grujić, ljudski topli mladi bračni par dođoša – Janina i Mitru) tako i po širini i raznolikosti banatskog podneblja i života u ravnici a nadasve po lepoti kazivanja, izvornosti jezika i jedne posve neuobičajene mirnoće kazivanja...

Samo na prvi pogled mogu se uočiti izvesna poklapanja između ovog i prethodnog Rajkovljevog romana jer je svaka sličnost ovde nebitna budući da je uglavnom data potpunije, slojevitije, impresivnije... Tako ne smeta što je ista krucijalna društvena problematika (kolektivizacija), što u prvi plan nastoji da izbije erotska uznemirenost prema udatoj ženi, što je opet jedan od glavnih junaka (Milan Prelić) knez i sekretar Opštinskog komiteta Partije... i što je mnogo toga saglasno sa konvencijama realističke proze.

Metaforika naslova (detelina kao simbol sreće) ovoga puta je sa opšteg plana prebačena na intimni / ljudski – pojedinačni plan. Gotovo svako od junaka (negde su dati i u paru kao Janina i Mitru) traga za srećom. Taj motiv udružen sa još jednim (doseljeništvo i neprilagođenost) sa pojedinačnih sudbina potragu za srećom situira i kao jedan širi sociokulturološki problem naročito aktuelizovan na relaciji selo grad ili, još izrazitije: ravničarsko selo npr. Gornje Livade i selo Krik negde u brdima.

Otklon ka modernosti Rajkov postiže višeslojnošću narativnog postupka. Naime, pisac je u prvi plan izvukao istovremenost nekoliko priča (I – Milan Prelić i njegova bezrazložna i neurotična uznemirenost ženom ciganske krvi Daškom, II – Janina i Mitru, mladi par doseljenika koji nastoji da nađe "svoj deo ravnice", III – Dragomir Grujić i njegova kazivanja) prema kojima je usmeravao i pripovedačevu poziciju (objektivni narator koji se ispomaže 3. licem jednine za priču o Preliću i Janini i Mitruu a kazivanje u prvom licu koje je i jezički izdiferenciran dijalekatski govor za lik Dragomira Grujića. Ovakva narativna strategija zahtevala je i naročitu / primerenu vremensku perspektivu. Najpre opsesivna evokacija jednim trenutkom (kafa kod Daške i njene "ženske čari") i neurotična opsednutost njime koja se projektuje u želju i maštariju, zatim isprepletanost prošlosti i budućnosti u vremenu sadašnjem – eliotovski pojam vremena (Janina i Mitru koji se sećaju lepota života u zavičaju a istovremeno žele da ih što pre "stigne" sreća u novom domu) da bi se, naposletku, maksimalno koristio evokacijom i retrospekcijom ogromnog vremenskog kontinuuma od čitavih pola veka na svetskom i individualnom planu događajnosti. Ova poslednja vremenska dimenzija koja se, naravno, vezuje za lik Grujića udružena je i sa "pomerenom geografijom" (od Sibira i oktobarske revolucije do pečalbarenja i nadničenja u Americi). Takođe logika vremena i prostora u izuzetnoj meri zaokuplja i pripovedača koji je istovremeno i protagonist. To doprinosi da se pripovedanje raspada na niz scena, a svaka je od njih data u saglasju retrospektivne i sinhrone tačke gledišta (B. A. Uspenski). Treba reći i to da se u kazivanjima Dragomira Grujića (književno najupečatljivije stranice u romanesknom opusu Rajkova) "događa sama jezička aktivnost, pustolovina jezičke aktivnosti" (Rolan Bart), u književnosti Srba u Rumuniji to je dosegnuto još samo (i to delimičnoj kod Bugarskog (nekoliko njegovih kazivača iz "Trajanja") kod Miomira Todorova (u kazivanjima Tome Klupčeta) i Milenovića (u liku Pante koji poseduje iskonsku životnu mudrost).

U vrline ide i činjenica da je Rajkov u ovom romanu izrazitije i umetnički uspešnije dao jednu malu panoramu karakterističnih detalja socijalističke ikonografije. I pored činjenice da je radnja romana smeštena u jedno sasvim određeno vreme ("od proleća do jeseni pedeset i neke") imponuje opažanje neponovljive karakterističnosti socijalističkog dekora ("crne dačije komiteta", "gostinska kuća poljoprivredne kooperative" i sl.) i komunističkog scenarija ("zasedanja županijskog komiteta", pozivanje na "komunistički moral", jednoglasnost "izdanaka radničke klase" i drugoj.

Kao i kod Vesnića i kod ovog romansijera (naravno mnogo manje izraženije) javlja se potreba za komentatorskim uplitanjem u priču. To je daleko od strategije modernog romansijera da se u svakom času poigrava sa pričom i čitaocem i da priču zaustavlja, preinačuje joj kontekst, problematizuje priču ili je pak ukida. Naši romansijeri su bliži svojim neprolaznim realističkim uzorima pa se ovaj tip komentatorskog diskursa kada nema čvrsto poetičko uporište doima kao karakteristika koja neosporno povlači i negativni predznak. Pogledajmo sad gde Rajkov u priči "interveniše". Najpre u jednom času da "ispravi" verodostojnost u činjenicama Grujićeve priče. "Napomena autora : U svom pričanju Dragomir Grujić kaže da je vojsku služio u 10. pešadijskom puku, u Velikom Bečkereku, što međutim, ne može da bude tačno. Zna se da je taj puk bio stacioniran u Petrovaradinu, dok se u Bečkereku nalazio 29. pešadijski puk..." (66-67) i tako dalje sve u tom stilu šta odgovara odnosno šta ne odgovara istorijskoj istini. Još se Crnjanski čudio kome je još do istorije u romanu, pogotovo i danas kad se i istorije romaneskno pišu... Srećom da je pisac bar drugim tipom slova i grafički naznačio svoj nepotrebni upad u priču. Slične je prirode i "napomena autora" sa 106-te stranice gde pisac ovoga puta ispravlja ne kazivača već likove iz njegovih kazivanja sa jednom možda jedino funkcionalnom napomenom da D. Grujić priču o svom povratku iz Rusije "nije nikad ispričao". Naposletku ukazujemo na još jednu upotrebu "piščeve napomene" koja se više ne tiče "ispravljanja" kazivačevih sećanja i njegovih likova već piščevog odnosa prema "građi".

"Napomena autora: U periodu 1919-1933. u Americi je bio na snazi zakon o prohibiciji, odnosno o zabrani točenja alkoholnih pića, pa verovatno da su viski i pivo, koje Dragomir Grujić pominje u svom kazivanju, nabavljani tajnim kanalima" (158)...

Utisak životne punoće i istine autor postiže ne ovakvim "napomenama" već brojnošću epizodnih likova i naročito u predstavljanju sudbine doseljenika. I pored modela za koji je uzet par Mitru-Janina (na šta ukazuje i Vojislava Stojanović[5]) pisac uzima još jedan "bočni" par u priči Silvija-Joakim gde je izuzetno uspešno ispričana životna putanja jedne mlade devojke (Silvija) sa mnogo gorkih i mučnih "životnih iskliznuća". Naravno, pisac je na scenu pripovedanja izveo junakinju i pustio je da priča čime je postigao autentičnost kazivanja i sudbine koje ga prati.

Diskretno i umetnički na najvišem nivou i lik Dragomira Grujića kazuje "doseljeničku nevolju i tugu", gotovo iz svake priče, bez obzira gde se ona odvijala. Takođe, i jedan broj ženskih likova iz njegovih kazivanja poznaju taj "doseljenički sindrom" (naročito lik Ruskinje Lenočke koju je revolucionarni vihor oterao preko okeana).

(...)

Rajkov Svetomir je i kao romansijer dokazao visoke vrednosti svog spisateljskog umeća (naročito u poslednjem romanu) i da s pravom jeste centralna figura ove književnosti, njen pouzdan znak raspoznavanja.

Napomene:

1. "Svitanje", 1963, "Ne teče reka kud je tekla", 1972 i "Četvorolisna detelina", 1985.

2. Nebojša Popović "Od sela do grada" u: "Književni osvrti", Bukurešt 1977, str. 28.

3. Zanimljivo je da pisac u drugoj glavi (15-20) daje obilje pojedinosti o životu Stojana Simića i njegovih roditelja Anke i Andrije. U desetoj glavi junak se ponovo vraća u selo gde ga, između ostalog, dočekuju "ostarela Anka" i otac Radivoj! Junak se još jednom pojavljuje u selu (glava dvadeset i treća) i, uočava mnoge promene koje je novo vreme donelo – a mi još jednu: otac se opet zove Andrija!

4. Kod Lazara Ilića i Žive Popovića (naročito) i nešto manje kod Miodraga Todorova (lik Živojina Petrovića u prvom delu romana je dosta statičan i nedovoljno individualiziran) i u tradicionalnijim Vesnićevim romanima likovi iz prvog plana često deluju prenaglašeno, papirnato, književno neprepoznatljivo...

5. Vojislava Stojanović "Moderan romansijerski postupak", "Književni život", 1, 1986, str. 66.

Rugalica vlasti i gluposti

ĐOKA ŽUPUNSKI (1932) jedan je od senmartonskih književnika[1] srednje generacije, pesnik, pripovedač i, pokazaćemo to, romanopisac. Knjiga "Glasovi rastenja" (Bukurešt 1987) ima podnaslov "novele" i sadrži samo dva teksta ("Zbeg" i "Isečci") od kojih je ovaj drugi pet puta duži od prvog. Ako pođemo od toga da se "novela mora od idealno zamišljenih širokih mogućnosti književnog oblikovanja ograničiti samo na najuži izbor: jedan događaj, jedan doživljaj, nekoliko karakternih crta umjesto opisa karaktera, situacija umjesto zbivanja, utisak umjesto opisa itd, onda je realno da se “Isečci" tretiraju kao roman po zaokruženosti, širini, obuhvatnosti i celovitosti vizije.

Defabulacija teksta kao pripovedački postupak prisutna je kod Munćana ("Besana noć"), prigušenije u romanima Čedomira Milenovića i Slavka Vesnića (npr. "Zamagljene obale"), a kao prozna strategija dominantna je kod Župunskog. Težnja ka defabulaciji u "Isečcima" je toliko izražena da postoji pričanje kao takvo i pričanje kao krajnji cilj. "Dimenzija jezika" na taj način nadvladava "dimenziju priče" ili je pomera u drugi plan. Tehnika neprestanog udaljivanja od priče, asocijativnih digresija kod Župunskog čini da priča svoje uporište nalazi na klizavoj ivici koja deli dramsko od proznog izlaganja. Narativno pripovedanje ustupa pred scenskim kazivanjem tako da se pojedini pasusi pretvaraju u scenski dijalog sa umecima narativnog teksta koji gotovo da podseća na pozorišne didaskalije. Do te mere je minimalizovano vezivno narativno tkivo.

Pisac se zanima za "krhotine", "ostatke", "fragmente" jedne obuhvatnije slike sveta aktuelizovane u sociopolitički prepoznatljivom prostoru i vremenu. Osnovna oblikovna konvencija nije priča tj. fabula (kao što je to uobičajeno u prozi realističkog prosedea) već je to fragmentizovani fabulativni niz – "rasuta priča". To je izraženo u toj meri da težište romana pomera od fabule ka likovima, a potom od likova ka kazivanju koje ima izrazitije humorne i parodijske efekte. Prenaglašenost kazivačkog dovodi do komičkih efekata pa je očito da "hipertrofija stila" nije sredstvo već svrha sama sebi.

Ova rugalica vlasti i gluposti situirana je u selu koje živi od punih usta i nezaustavljivih priča, gde je svemoćni nadrealni Gospodar kao obrazac bezgranične vlasti povod za "neumrle seoske priče" i, naravno – smeh. Selo kao poklopac svake priče i najsitnije tajnovitosti javlja se i kod drugih romansijera u čijem je fokusu seoska sredina (izrazitije kod Lazara Ilića u "Želji", kod Rajkova u "Ne teče reka kud je tekla", kod Milenovića u "Niksicama" i Todorova u "Postajanju").

Humorni efekti kao primarno svojstvo u "Isečcima" ostvaruju se na više načina, često se preplićući sa drugim elementima, a naročito udruženi sa parodijskim.

Tu su najpre bećari koji se neprestano šale i sprdaju sa svim i svačim a naročito sa Gospodarom. Oni su nesumnjivo i glavni nosioci jedne vedre "humorne politike". Brojni su primeri n čest je slučaj da se pisma javlja sa delotvornim učinkom u romanesknom tkivu kod pisaca srpske narodnosti u Rumuniji. Ta pojava u srpskoj proznoj tradiciji od romantizma na ovamo čest je slučaj i evidentna poetička činjenica. U našem kontekstu najprisutnija je kod Miomira Todorova ("Postajanje") i u romanima Žive Popovića. No, vratimo se Župunskom i njegovim bećarima.

"Ko ne ukeči kleči!" (86),

"Ume Pavle da povuče
još kad se usuče" (111),

"Skokni / pa lokni! (106)
"Ne treba mi žene besne,
koje nose suknje tesne,
niti ono što već posti,
da natišti moje kosti!" (62)...

Pošalica, kalambur i (naravnoj bećarac kao još živa pesma u Banatu[3] prevashodna su sredstva humornog senčenja na kome pisac insistira. Smeh kao glavni stilogeni element ove proze očituje se već u liku Gospodara (obavezno sa žilom u rukama) neprestano se pozivajući na čizmu. Međutim, ne samo u spoljašnjem portretisanju "Pocrveni kao rakov tur" /44/) već je i njegov način razmišljanja, njegov Weltschaung određen "širokim kompetencijama". Op je izvan tj. iznad državne vlasti ("Bog na nebu i gospodar na zemlji"/32/).

"Ja se ne bojim njegove žile!

Ja imam svoju kancelariju kao predstavnik državne vlasti" (31), u navodno delikatnoj situaciji razmišlja beležnik.

Njega ne poznaju mladi novi vojnici te ga zajedno sa slugom "šalju u blato". Nailazi narednik koji ga, razume se, prepoznaje i otklanja "nesporazum".

"Mirno! – naredi Gospodar. Moja čizma je general. A ti naredniče ako nisi za taj posao, a ti u pastire! (77).

Gospodar neminovno u svakoj situaciji, bez razlike, preti i naređuje :

"Uteraću sve slepčine u red!" (77).

"Oblači bele dušeke, svlači mladalačke šlingeraje da nakvasim gladilo, kose da naoštrim, zlobe da pokosim u kamare da sadenem, dušmane da otrujem." (86).

U poslednjem primeru se pokazuje kako se "pretnja" "rasipa" i pretvara u nešto drugo: u prazan verbalni udar koji simuliranjem poetskog tona ostvaruje nesumnjiv parodijsko-humorni efekat.

Očito je da je Gospodarev lik u duhu gogoljevsko domanovićevske humorno-satirične tradicije a kao obrazac ovovekovne vlasti ("diktator" naravno pominje "boljševike", "komunizme" i slične tekovine poznatog nam socio-političkog miljea) i Srbima i Rumunima dobro je znan.

Očigledno je i to da pisac nije mogao da odoli a da ovakvom Gospodaru ne nađe dostojnu "saputnicu". Gospođa živi od otvorenog preljubništva i sitnih intriga. Ali, vratimo se još jednom centralnom liku Nj. V., Njegovoj Vrhovnosti bez koje niko čestito ne može ni da živi a kamoli da mre. Primeri su brojni a mi ćemo se zadržati na jednom koji nije tako karakterističan ali je podsticajan za neka druga uočavanja.

Narod u Njemu vidi "dobrotvora", "spasioca" i izveštava ga o svemu i svačemu :

"Gospodaru! – ču se glas s polja.

- Odsekli kučki rep! Posreće od bola i pada od ružnoće..." (88). Naravno, milostivi Gospodar insistira da se Žućka (narečena kučka) kao "fakt" povede na sud. Razume se, Žućka izgleda "strašno":

"Iz ranjenog repa virile su joj sukrvice istine, popraćene sečenjem bola i drpanjem besa i nemira." (89).

Ovde analogija sa Kočićevim "Jazavcem pred sudom" nije bez osnova, s tom razlikom što je David Štrbac usamljen u svom "ludilu" izrugivanja vlasti dat kao pozitivan junak a ovde je Gospodar čelni (i jedini ?!) "negativac" dok svi (bezrezervno svi) nastoje da ga izvrgnu podsmehu. Zatim, evidentno je da je satirična oštrica znatno obilnija i izdašnija kod Kočića jer je tamo i drugi naglašenije socio-politički kontekst pa se, prirodno, "Jazavac..." tretira kao tipično uzor-delo satirične književnosti što, kad je reč o ovoj prozi Župunskog, očigledno ne stoji. U "Isečcima" delotvorniji od satire je humor koji je blag i vedar pa se gotovo stiče utisak da je Gospodar mnogo manje "sredstvo za zastrašivanje" a znatno više "sredstvo za zabavu". U pojedinim trenucima izgleda da je Gospodar nasušni hleb izlaska iz monotone seoske svakodnevnosti i razbibrige. Župunski koristi bogat repertoar humorističkih sredstava i nijansi: od lakog i diskretnog podsmeha do tananog, prefinjenog ironičnog senčenja.

Iščitavajući povodom romana najširi primarni prozni kontekst vezan za trinaestoricu romansijera našli smo na izvesne sličnosti i podudarnosti između lika Gospodara i jednog lika iz kratke proze "Crne oči" Jovana Čolakovića. Na saradnički odnos između Župunskog i ovog tragično preminulog pisca ukazuje i S. Bugarski u tekstu "Munjom opaljen grm ili reč o Jovanu Čolakoviću", u knjizi "Strah od rukopisa,[4] Pomenutu kratku prozu, kako obaveštava na istom mestu Bugarski, Čolaković je sa drugim proznim tekstovima (npr. "Krvna veza") uključilo u širu proznu celinu -roman koji je ostao u rukopisu.[5]

U prvom redu bezgranični vlastodržac u "Crnim očima" koji se u dva tri navrata naziva gospodarem ispoljava veliki broj navika i postupaka kao i narečeni lik iz "Isečaka". I ovaj pokazuje seksualne apetite prema mladoj devojci na očigled roditelja, i on "viče grdi, tuče, pravi reda, igra, gozbe pravi, švalera se" ("Isečci", 40). Kod Župunskog karuce su zamena za "ford", ide se u isti restoran ("Kasina"); identična je i sklonost ka piću, gozbama i pucanju. Naravno ovaj naš utisak može da bude i varljiv jer je kod Čolakovića u pitanju samo jedna prozna skica zasnovana na jednoj ne odveć razvijenoj epizodi (gozba i pijanka sa pucanjem i žrtvom) spram stotinu stranica kad Župunskog, spram izuzetno razigranog jezika i suptilne humorno-ironijske igre...

Kako su iz naše perspektive klizavu granicu između romana i kraćih proznih obilka "Isečci" posve izvesno prekoračili jedan drugi prozni projekat Župunskog ("Kovači" iz knjige "Ključevi trajnosti") se samo primiče romanu i pored toga što se prozna materija zasniva na jedinstvenom junaku (Šećerko), na kovačkom zanatu kao lajtmotivu... Međutim, epizodičnost je prenaglašena, priče su osamostaljene i svaka ima svoj naslov i ne postoji jedinstvena "osa događajnosti", niti kontinuitet praćenja lika u nekoj od vremenskih perspektiva, što je uslovilo da pomenuti korpus tekstova ne uđe u krug našeg tumačenja.

Napomene:

1. U knjizi Stevana Bugarskog "Kroz Senmarton i vreme" u poglavlju "Književna delatnost" ovaj istraživač navodi i prikazuje rad trinaestorice književnika koji su objavili jednu ili više knjiga. To su: Jovan Čolaković, Stevan Bugarski, Draga i Đoka Mirjanić, Đoka Župunski, Živa, Srboljub i Dušan Mišković i drugi.

2. Milivoj Solar: "Prolegomena teorije novele" u: Eseji o fragmentima. – Beograd 1985, str. 109.

3. Stevan Bugarski, Svetozar Markov: Bećarac (pogovor Dušan Simić), Bukurešt 1982. Kad je reč o bećarcu neizostavno treba pomenuti vrsnu knjigu Mladena Leskovca koji je i ovoj dvojci istraživača bila solidan putokaz.

4. Jovan Čolaković: Strah od rukopisa (priredio Stevan Bugarski). – Bukurešt 1988.

5. Bugarski navodi nekoliko varijanti tog rukopisa ("Ostrvo!", "Obećana zemlja", "Luda ideja") kojim je još od 1963. godine bio Čolaković zaokupljen, rukopis koji je ostao za života neobjavljen. (346-347 str. nav. Delo).

6. Ključevi trajnosti. – Bukurešt 1985.

Komunistička utopija

Kao romanopisac ŽIVA POPOVIĆ (1934-1992) ide u red utopijskih pisaca prvenstveno stoga što je njegova globalna prozna vizija idealistička. Iako je socijalizam, po Popoviću, drugo ime za ovozemaljski raj onda se neminovno socrealistički pristup nameće kao prevashodno prozno sredstvo ovog utopijskog modela. Evo kako se taj model očituje na primeru romana "Zabran sna" (1983) i "Kad procvetaju lipe" (1986).

Prvo, naslovi

- "Zabran sna" -: selo-pristanište u Klisuri i, negde pri kraju romana, metaforički ključ: "Tu sam odrastao i proveo detinjstvo, tu se divio plavetnilu neba. Tu je bio moj zabran sna, kada sam snevao snove mladosti" (205);

- "Kad procvetaju lipe" -: "Ispred kuće stražare tri lipe krošnate" (5), "S ljubavlju je gledao svoju decu i upoređivao ih sa procvetalim lipama ispred kuće. I oni će uskoro procvetati i roditi plodom" (24), "Ispred kuće Perinih procvetale su krošnate lipe. Zamirisao je čitav sokak! Snažan miris osećao se u dvorištu i bašti" (208), "Kad se ova lepo rascvetaju, pa još kad se čitava naša porodica okupi na tremu, ja se osećam presrećan čovek. Stare su ove naše lipe, još je moj pokojni ded posadio" (208)...

Očigledno je da su lipe simbol ukorenjenosti, trajanja u vremenu, simbol porodične sreće i blagostanja. Otuda one imaju privilegovano mesto u romanu – na početku i na kraju. Zanimljivo je da je Popović još u svom prvom romanu pripremao ovaj simbol. Najpre je to neimenovano drvo koje se proredi sa čovekom i njegovom sudbinom: "Šta ti je čovek... Nikne, raste, raširi grane, cveta i rodi, a potom postepeno, opada, suši se, i nestane... Lome ga vetrovi, spiraju kiše..." ("Zabran sna", str. 31). Drugom prilikom autor to drvo konkretizuje ali je polazno poređenje ostalo: "Takav je i čovek kao ova šljiva – raste, okiti se plodovima, a potom ostari i polako se suši. Takvi smo i ja i moja Ružica, već smo davno počeli da se sušimo, još malo pa ćemo nestati. To ti je život..." (140-141).

Drvo kao simbol porodične sreće i trajanja u vremenu prisutno je još u srednjovekovnoj književnosti i naročito u naših romantičara (Radičević, Jakšić...) i realista. U kontekstu književnosti srpskohrvatskog jezika i romana kao proznog oblika identičnu upotrebu ovog simbola nalazimo kod Svetomira Rajkova u romanu "Ne teče reka kud je tekla" (1972). Pored čestih poređenja života i reke što je već davno prevaziđeni stereotip (ima toga i kod Popovića koji je opčinjen Dunavom) Rajkov daje jednu razvijenu epizodu o deda Markovom dudu.

"Dudov život je deda Marko upoređivao sa svojim. I on je na početku bio nejak, savitljiv. I njemu je, kao i dudovoj mladici, trebao privezak, da bi opstao" (15)... "Poput svoga duda, i on je rastao pravo, u nebo. Nije se povijao na vetru, nije mu okretao leđa..." (15)... Rastao je njegov dud, rasla je njegova porodica" "Čudno", govorio je u sebi "kako se naša dva života prepliću" (15).

Drugo, idilična patrijarhalnost

U oba Popovićeva romana prisutna je porodica kao obrazac društvenog odnosa. Među članovima porodice odnosi su krajnje harmonični, beskonfliktni, čisti i ničim ugrozivi. Sasvim u duhu tradicije rustične patrijarhalne civilizacije gde je izvršena stroga hijerarhizacija ljudskih, strukovnih i drugih odnosa. To je naročito naglašeno u romanu "Kad procvetaju lipe" gde se daje hronika porodice Perin (tri generacije) u vrlo idiličnom svetlu. Seoski vidovi života se mešaju sa poluurbanizovanim i urbanizovanim ali ništa ne ugrožava potpomaže) porodičnu harmoniju. Simbolom lipe i porodičnog okupljanja to je još podcrtano.

Treće, idealizacija u službi ideologizacije

Pogrešno bi bilo pomisliti da je ovaj romanopisac, kao uostalom i većina ovdašnjih romanopisaca, običan glorifikator seoskog života i njegovih prirodnih manifestacija. Kod Popovića je idealizacija toliko i neprikriveno ideološki jasno određena da se doima kao karikatura. Učinak te nametljive tendencioznosti (naročito u "Kad procvetaju lipe") je poguban i gotovo da nedostaje korak da se sa plana idiličnog pređe na karikaturalni odakle se otvaraju brojna modernija rešenja na liniji ironijsko-humorno-satiričnih i sl. zahvata. Autor se jednostavno zadovoljava nezasitim primećivanjem (gotovo katalogiziranjem) svetlih životnih strana, nesvakidašnjim optimizmom i verom u komunističku sadašnjost i budućnost. Stereotipi, klišei, opšta mesta...

Tako je Aca Perin našao u štali na svom tavanu čika Svetu i tako se povezao sa komunističkim pokretom da bi odmah nakon toga na pijaci prodavao lubenice i delio letke a nakon rata kao glavni aktivista "za pet godina izveo selo na video" (22). I sva trojica njegovih sinova su najistaknutiji u svojim oblastima:

Živorad u rudarstvu, Mladen u poljoprivredi a Vitomir u ribarstvu. Ilustracije radi zanimljiv je uspon Živorada koji je krenuo kao rudar-početnik i za nekoliko godina, sam radeći kupio "dačiju", kompletne dve sobe za novi stan, stigao na more, išao na izlete, postao član Partije, položio vozački kao od šale, stigao da kopa pneumatičnom bušilicom... Pridodajmo tome jedan odlomak sa početka četvrte glave kako bi se i na mikroplanu pokazali elementi površne idealizacije koja ima ideološku pozadinu.

"Jutro je i ljudi su prionuli poslu, jutro je i počinje jedan novi radni dan, jutro je i rađaju se maštanja. Jutro je i Poljana umiva svoje lice u nove nade, kuju se novi planovi, množe se brojna iznenađenja u svežim i nemirnim talasima Dunava, u kapima kristalne rose. Jutro je i oglasila se gugutka, zacvrkutala je lasta, odzvanjaju udarci čekića i čuje se zvižduk kose...

Još jedan korak, još jedan pokret i sunce se izdiglo visoko iznad polja i visova, a snažne ljudske ruke neumorno stvaraju nova dobra i lepote.

Jutro je i promiče trenutak za trenutkom, sliva se talas za talasom, odjekuje pesma za pesmom. Jutro je i vreme se sliva, teče i pretvara se u hrpe blaga i zadovoljstva. Jutro je i Živorad, zajedno sa stotinama rudara, već su na radnom mestu i latili su se posla. Odjekuju pneumatske bušilice, bruje mašine, otpočeo je rad, plemeniti rad, ta svakodnevna delatnost koja bodri i podmlađuje..." (62).

Ugljenokop, pristanište (zviždući električnih lokomotiva i brodova), kooperativna polja (brujanje traktora i kombajna) – jutro novo je pre užas i kazna i, naravno, teško da se u toj muzici sadašnjosti i budućnosti mogu čuti lasta, gugutka... a ponajmanje da mukotrpni svakodnevni rad "bodri i podmlađuje"?!

Četvrto, ideologizacija kao propaganda i parolaštvo

"- Živorade, da li da uključim mašinu, da krene svom snagom? – upita Mitru Vasile, rukovodilac mašine za kopanje uglja.

- Uključi, danas treba da prebacimo normu – brzo odgovori Perin i odlučno mahnu rukom.

- Kod nas je svo u redu, iskopaćemo više uglja nego što je planom predviđeno – javi se rudar Petku.

- Takve vas volim, momci. I danas ćemo nadmašiti Sikojinu ekipu... – vikao je Živorad, nastojeći da nadjača buku mašine.

- Sila si ti, Živorade! Stalno nas bodriš... Pun si optimizma... S tobom čovek može i more da prepliva – reče kroz smeh mašinista Mitru, vidno raspoložen.

- U pravu si, Živorade... Danas je rudnik naš, drugim rečima, mi smo vlasnici i proizvođači, pa smo na taj način direktno zainteresovani za ispunjenje plana – umeša se u razgovor majstor Sabau.

- Drukčije živi danas rudar. Pre rata rudari su jedva sastavljali kraj s krajem. Danas je rudar gospodar svoje sudbine; danas je rudar čovek među ljudima – objašnjavao je Silvestru Nikušor mladim rudarima..." (62-63).

Peto, komunisti kao supermeni

Tvorci utopije o socijalizmu kao raju jednakih, nosioci "ideološke nepogrešivosti", predodređeni za vođstvo, najsvesniji, najmudriji... gotovo da podsećaju na strip-junake iz dečjeg vilajeta a ne na žive protagoniste jednog burnog vremena. Potvrda ima na svakom koraku: gotovo da su sasvim usamljeni primeri da u romanu nema bar jedan prijem u partiju (uvek sa velikim p) i da se njihov rad ne "oseća na terenu" (svejedno bila teorija ili praksa). Uglavnom je lik komuniste, partijskog sekretara tipiziran i klišetiziran. Najteži i najčešći njihov "prestup" je kad uskoče u tuđu postelju pa se to raščuje i, naravno – nađe se "na tapetu". Tad krenu i "grozne" moralne dileme i nekog čak stigne i "ukor" da zakači.. Izuzetak čini lik Živojina Miodraga Todorova ("Snoviđenje", 1990 objavljen a pisan, sudeći po autorskoj belešci na kraju romana. 1982-1986 godine od kada je čekao na objavljivanje) koji obrađuje "srpski Gulag" (Baragan), kao i lik Zorana Savića Lončara iz romana Žive Popovića "Zabran sna" (objavljen 1983).

Razume se da Popovićevi likovi sasvim podređeni jednoj utopističkoj viziji i pored velike brojnosti ne poseduju neku naročitu izrazitost te ne zaslužuju poseban osvrt. Tom utisku se otima glavni junak "Zabran sna" već pomenuti inženjer, direktor fabrike teških mašina Zoran Savić Lončar koji se sam, u jednoj monološkoj deonici s početka romana, ovako predstavlja: "Godine su me odvojile od rodnog tla, a život me odveo daleko odavde. U Zabranu se zna da sam inženjer i da rukovodim jednom fabrikom. Neki govore da sam dobar stručnjak, dok me drugi sažaljevaju šta sam bio u zatvoru" (15). Kasnije saznajemo njegovu životnu priču (od seljačeta koje je pobeglo na brod do bravarskog šegrta koji privatno polaže gimnaziju, od inženjera do imperijalističkog agenta) koja krajnje neuobičajeno i neočekivano tretira jednu tabu temu – političke progone krajem četrdesetih i tokom pedesetih godina koji su zadesili i srpski živalj u Rumuniji. Evo tog crnog i dugo u književnosti prećutkivanog iskustva o stradanju nedužnih ljudi dato u jednom ispovednom otvaranju glavnog junaka svom ocu:

" – Objasnio sam im, oco... Ali sve je bilo uzalud. Okomili su se na mene kao na belu vranu. Ja kapitalistički agent i neprijatelj komunizma... Uveravao sam ih da nešto blesavije od toga ne može da se i zamisli. Blesavo, neblesavo, ali sam odsedeo dve godine i šest meseci u zatvoru, da bi mi posle toga saopštili da nisam kriv i da se prema meni pogrešno postupilo. Sve je to dobro, no kako izbrisati iz srca i duše dane i noći provedene u samoći, među studenim i odbijajućim zidovima, svestan da nisam kriv... Mnogo štošta se može izbrisati iz čovekovog pamćenja, no rane, ma i izlečene, ostavljaju duboke tragove. Težak je život, oco!" (147).

Popović ne bi ostao dosledan svojoj potrebi za idealizacijom da nije odmah požurio da rehabilitovanog inženjera odmah "unapredi" u direktora i opet na uštrb umetničke uverljivosti.

Kompozicije oba romana su labave, znatan deo epizoda izvan je glavnog toka radnje (npr. u "Kad procvetaju lipe" u sredini romana, najednom se prekida povest Perinih pa se naširoko i nadugačko pripoveda o predsedniku kooperative, njegovom ocu, sinu, ratu... i na to otpada četiri glave).

Očigledno je da Popovićeva ambicija da napiše društveni roman (u tradiciji srpskog romana kontinuitet ide od Jakova Ignjatovića) koji bi bio "freska nekoliko generacija" (Milin o "Zabranu sna") nije bila najdelotvornija jer je pisao isuviše podlegao idealizaciji, socrealizmu i drugim neprimerenim proznim postupcima. Kao da je pisac našao teme, imao hrabrosti ali ne i dovoljno prozne umešnosti pa je, tako, ostao ispod svojih ambicija a, čini se, i mogućnosti.

Priča o parovima

Činjenica da autor za petnaest godina književnog rada predloži raznim izdavačkim kućama za objavljivanje 19 obimnijih rukopisa a "prođu" samo tri nevelike knjige poezije otvara mogućnost da se nešto više sazna o prepletu ličnih / sudbinskih i književnih / društvenih prilika. Slučaj JOVANA ČOLAKOVIĆA (1935-1980) nesumnjivo je podsticajan za problem koji želimo da predočimo u optimalnoj širini koja zahvata pojedinačni slučaj jednog pisca u svoj ukupnosti književnog života kojem pripada, sa neizbežnim uzajamnostima, ukrštajima, uslovljenostima i posledicama...

Sa jedne strane imamo poziciju autora i njegovu prirodnu "glad za objavljivanjem" a sa druge "službenike književnosti" (izdavače i urednike) koji štite instituciju književnosti od estetske i umetničke neznatnosti, osrednjosti, šunda... Na prvi pogled ništa neuobičajeno, sem što je znatan raskorak između autorskih želja i izdavačkih potreba i interesa. Moguće je ovaj raskorak sagledati na relaciji nekvalitetna autorska ponuda (književna zaostavština samo delimično ide tome u prilog; raznovrsnost književnih priloga i kvalitet koji ne zaostaje za u to vreme štampanim delima) i strogost (visoki estetski zahtevi uređivačke politike čemu objavljene knjige baš ne idu na ruku). Postavlja se pitanje gde je ta nepremostivost između Čolakovića i izdavača i urednika. Nagađanja daljih se lišavamo kad se sretnemo sa dva odlomka iz Čolakovićeve obimne prepiske sa urednicima.

Prvi: "Sad ću tu istu pripovetku (S obe strane) prevesti na rumunski jezik i štampaću je u jednom centralnom književnom listu, i moliću drugove da mi objasne gde je u njoj "nastrana sadržina"... mračna atmosfera i drugo" (J. Čolaković: Strah od rukopisa, str. 354).

I drugi: "Ako budete nastojavali da me ubeđujete da. nisam sposoban da napišem roman, ako mi budete sekli sve ono što je najbolje u njemu, moraću vremenom (za nekoliko godina) da počnem da pišem na rumunskom jeziku, kad već nemam sreće..." (354).

Priređivač književne ostavštine Čolakovića književnik i istraživač Stevan Bugarski smatra da je kod ovog pisca književna delatnost na rumunskom jeziku bila pre protest izdavačkim krugovima od kojih se osećao zapostavljen i inat nego potreba za dokazivanjem na drugom jezičkom području. Nas zanima nešto drugo: "nastrana sadržina", "sečenje onoga što je najbolje", "mračna atmosfera" odnosno ono što najdirektnije upućuje na cenzuru kao višeslojni mehanizam književne pogubnosti, kao složeni sistem kočenja i kontrole koji je u zemljama socijalističkog lagera bio više nego podrazumevan. Naravno da je u vreme strahovladu Čaušeskua književnost srpskohrvatskog jezika kao jedna manjinska književnost (zajedno sa literaturom na nemačkom, mađarskom, ukrajinskom, slovačkom...) bila pred prebudnim četvorim očima. Sve što je mirisalo na ideološku neprihvatljivost moralo je da potraži ili duplo dno fioke ili blagoslov pomračine. Isto tako taj strah od cenzure pojačavao je autocenzuru što je takođe uzimalo danak autentičnosti umetničkog doživljaja n nezavisnosti književnih iskustva i stavova.

No vratimo se polaznoj činjenici o brojnosti rukopisa koja upućuje na to da je ostavština znatna. Nezahvalni i veliki priređivački posao obavljen je sa dužnom naučnom i prijateljskom pažnjom. Bugarski je kao priređivač vrlo korektan: promene nekih naslova, osavremenjivanje pravopisa, ispravljanje rečeničkih i gramatičkih oblika i sl.,... izostavljeni delovi, nezavisno od dužine, zamenjeni su redom tačaka a "svako krupnije odstupanje od izloženih prihvaćenih pravila posebno je naznačeno u tekstu pogovora". (369). Tako smo dobili "prava i celoviti pregled književnoga rada Jovana Čolakovića" koji ne sadrži građu iz objavljenih knjiga.

U ovom se izboru, pod naslovom "Razmeđa", nalazi i neobjavljeni Čolakovićev roman što ovog autora uvršćuje u red srpskih romanopisaca a samim tim i u kontekst i okvir našeg tumačenja.

I u "Razmeđi" Čolaković je na svom terenu: Banat, škola, porodične prilike (više neprilike), bračne nevolje. Bračna drama izazvana neverstvom kao epizoda u romanima razvijene fabule često se javlja kod nekoličine autora i to gotovo redovno iz muške perspektive. Izuzetak čini nekoliko Vesnićevih likova (ženska ispovednost u "Ode leto" npr.) i, naročito, monolog Milenovićeve junakinje u romanu "Niksice".

Kada je reč o tretmanu teme bračne drame razlike su između Milenovića i Čolakovića znatne.

Prvo, Milenovićeva perspektiva u "Zamku bez krova" podrazumeva tragični rasplet i kazuje se iz perspektive oca, majke i sina, svih aktera drame od kojih je dete, naravno žrtva bračnog nesporazuma. Kod Čolakovića nema dece u prvom planu pa su supružnici dati direktnije sučeljeni, čime se "sudar ličnosti" pojačava.

U "Razmeđi" je problem različitosti i neusklađenosti karakternih crta bračnih drugova dvostruko podcrtan još jednim bračnim parom. Postoji dakle dvostruka prozna eksplikacija ovog nesumnjivo jednog od gorućih problema porodičnog života danas što daje dodatnu aktuelnost Čolakovićevom delu.

I ovde, kao kod Apdajka, ima nešto od bračne netrpeljivosti sa kojom se živi. Postavljanje paralelnog odnosa bračnih parova nije samo u funkciji ukazivanja na različitosti (često se ide do krajnjih suprotnosti – naročito među damama) već i na očiglednoj autorskoj težnji da temu dubinski dokuči i usložni, napor koji se potvrđuje činjenicom da Čolaković moralne stavove koji prate priču retko ili gotovo uopšte ne relativizuje što ide na uštrb ubedljivost a gde dopušta i pad u naivnost i banalnost. Prenaglašavanje moralnog stava naročito je prisutno u liku Milana Markovića koji je centralni lik i čija je dilema dvostruka: bračno neverstvo – da ili ne, "usluga" Petrovićima – da se razmaženko, neradnik i neznalica njihov sin Andrej propusti u viši razred. Ovaj Čolakovićev junak koji nosi dosta autobiografskog svoje moralne dvoumice doživljava kao svojevrsnu presiju, kao atak na ličnost što ostavlja prostor za psihološka nijansiranja do kojih pisac ipak nije stigao pa je ova mogućnost više ostala samo kao nagoveštaj. To psihološko u ovom romanu najčešće se izražavalo emocionalnim tonom kazivanja koji je uspeliji u munjevitim monološkim deonicama a umetnički efemerniji u širim monološkim partijama gde je u funkciji psihološkog rasterećenja junaka a posebice Milana.

Lik Milana koji ima dosta poklapanja sa autentičnim piščevim životom (rad u školi, pisanje romana i sl.) predstavlja tip savremenog intelektualca, umetnika odanog svojoj strasti (pisanje romana) i svom pozivu (profesora engleskog u gimnaziji) koga krasi neuobičajeno moralno čistunstvo i ljudska čestitost.

Njegova supruga Marija je površna, prostodušna, sklona prebrzom i bezrazložnom oduševljenju materijalnim što se likom "rasipnice" Milice Petrović još više potencira. Ona se ne miri sa skromnošću učiteljskog života i doma. Pred kraj romana saznajemo da je bez dece i da je sklona da na bračne svađe i nesporazume reaguje "bekstvom" kod tetke a ne pravim argumentovanim dijaloškim sučeljavanjem. Tom se oprobanom metodom služila i ranije pa i u poslednjem nesporazumu sa Milanom...

Markovići su očito nedovoljno usaglašen par: ona je sva u znaku materijalno-potrošačkog (kola, putovanja, garderoba i sl.) a on je sanjar, idealista, umetnička duša.

Neusaglašenost bračnog para Petrović još je izrazitija ali je drugačije zasnovana. Milica (kao uostalom i Marija) bez posla je i obaveza, nemirna priroda, sva u nepristajanju na mirnu bračnu svakodnevicu. Luksuz i provod su smisao njenog života. Pisac je našao i dodatnu motivaciju (zauzimanje za sina) kako bi bar donekle ublažio njenu raspusnost i sklonost vezama i provodima. Još jedan tip mlade žene vrele krvi, obesne i hirovite, koja iz dosade "prekoračuje" bračne slobode ne želeći da napusti svog muža uglednog inženjera direktora Emila Petrovića, od koga je sve odvaja (i godine i fizički izgled i odnos prema obavezama i sl.), sve sem sklonosti ka provodima, piću i luksuzu. Konačno on je izvor bogatstva pa je kao takav gospođi naravno neophodan! Kod Milice nema griže savesti (Milan je zapao u konflikt sa samim sobom) nakon preljube pa je, kad je videla da je izostao pravi efekat, ponudila koverat sa plavim novčanicama. Međutim, loše je procenila profesora engleskog. Pisac ovde pojednostavljuje da ne kažemo preteruje kad profesor povređene sujete sa kovertom u ruci prolazi kroz grad sav van sebe žureći da gospođi Petrović vrati novac. Neubedljivo i gotovo komično!

Pisac je nedovoljno ubedljiv i kada prenaglašava pojedinosti sociokulturnog reda (statusna obeležja Petrovića: od škotskog viskija do crnog "Mercedesa"..., bahato ponašanje, neodmereno trošenje i rasipništvo samo da bi se potencirala razlika u socijalnom statusu junaka (Milica i Marija).

Takođe i dvojni odnosi (muž-žena) nedovoljno su prikazani ali ima elemenata koji ih bliže definišu. Naklonost pojedinim junacima (npr. Milanu) doprinosi neujednačenom uglu posmatranja...

Priča u osnovi ima dramski čvor-zaplet (preljubnička noć), preokret (Milanovo otrežnjenje) i rasplet (profesor ostaje moralno čist – odbija novac i vezu). Čolaković je u ovom romanu pošao od remećenja para kao prauzora svakog ljudskog odnosa. Hronotip porodične sreće podrazumeva zatvoren porodični život. I kod autora "Razmeđe" oseća se da je porodica jako društveno jezgro pa ne iznenađuje što su u prvom planu porodični i moralni obziri. Međutim, pisac je postigao da se roman čita koliko kao priča o parovima toliko i kao priča o trouglu. Međutim, nađena je mera između prestupništva (strast i čula na trenutak pobeđuju) i razboritosti (moralni obziri i kult porodičnog života uzimaju primat), tako da se ne izneverava osnovni piščev stav o modelu porodičnog i bračnog života čiji je nesumnjivi zagovornik.

Ostaje da kažemo ponešto i o liku Emila Petrovića kako bi se četvorougao zatvorio i kako bi priča dobila jedan novi intenzitet jer je reč o netipičnom i kompleksnom liku. Evo kako nam je predstavljen: "kad radi – radi, kad pije – pije, a kad je srdit – ćuti" (216). Ili: "danju na njivama, a noću u svom radnom kabinetu" (308). Ali Čolaković ne može a da ne pojača neku karakternu crtu ili osobinu pa nepotrebno i nedovoljno motivisano ističe Petrovićevu vezanost za posao. Kaže se za njega da je "sav utonuo u posao" da bi to potvrdio sa nekoliko primera požrtvovanog odnosa prema poslu i kolektivu. Reč je o novom tipu modernog porodičnog muškarca koji je u izvesnom smislu žrtva obesne žene, o dobričini kod kojeg sem što nešto između njega i žene ne štima sve drugo je potaman i on izgleda kao "čovek na svom mestu". Ovakvi likovi kompleksnije građeni imaju jedan jak psihološki naboj i njihove mogućnosti su velike, razume se, ako ih pisac oseti i pravilno usmeri...

"Kao da je nosio devet života u sebi: Jovan Čolaković – pesnik, slikar, profesor, sanjalica koji je afirmisao stvaralački čin kao stalnu sadržinu svoga života", piše poneseno Vojislava Stojanović na koricama "Straha od rukopisa" toplu preporuku čitaocu kao zalog za jednu neobičnu ljudsku i književnu sudbinu.

Napomena:

1. Naslov "Razmeđa" potiče od priređivača dok je autor tragajući za konačnijom verzijom koristio naslove "Vikend" i "Poseta". O tome u pogovoru knjige "Strah od rukopisa" detaljnije iznosi priređivač.

"Narodu međutim hoće se priče"

Usamljeni su primeri tolikog prožimanja, preplitanja i sretanja naučno-istraživačkog posla sa književnim radom i delom kao što je to slučaj sa STEVANOM BUGARSKIM (1939), jednim od najistrajnijih i najpredanijih sakupljača etnografske građe i istraživača kulturnog nasleđa Srba u Rumuniji i njegovom proznom zbirkom "Ono što se pamti" ("Kriterion", Bukurešt 1983). Monografski rad[1] i književno delo ostvaruju uzajamnost u domenu najšireg interesovanja za narodni život i običaje, za "estetski ukrštaj" (Laza Kostić) "duha vremena" ("Zritgeist") i "duha naroda" ("Volksgrist").

Zavidna piščeva kultura se ogleda ponajpre u biranoj leksici i prefinjenom odnosu prema jeziku. Reči koje su se izobičajile, one što su gotovo izbledele u narodnom pamćenju ovde isijavaju diskretno i nenametljivo i daju jednu posebnu jezičku patinu i sjaj. Primerice Bugarski koristi sveštilo mesto svetlo, svetlost i sl.; ustrani za odstrani, izdvoji; manjiva namesto greši, gubi; potom, pisac upotrebljava stara i danas sve ređe imena kao što su Ravosija, Avksentije, Prokopije i njihov arhaični govor sa dosta lokalnih crta u leksici i sintaksičko-morfološkim oblicima (kav, baca, jerbo, gledidu, kažedu, momkovi, sutridan...). U jeziku je prisutan i međusobni uticaj različitih jezičkih sistema[2] (mešanje naših dijalektalnih govora sa rumunskim osetnije i mađarskim i nemačkim jezikom / nešto manje /) što se očituje naročito u leksici, topici i terminologiji (opcigovati, švindlovati, furt, išpan, foršpan, sigurno i sl.). Čini se da Bugarskom, kao autoru proze "Ono što se pamti" a naročito kraćeg romana "Trajanje",[3] pristaju ponesene reči Stanislava Vinavera upućene Nastasijevićevom književnom umeću, gde nad gramatičar o tvorcu maternje melodije ovako progovara: "Nastasijević se neumorno trudio da se ponovo vrati u folklor, u narodnu stihiju, (...) u tradiciju toga naroda u kojoj zauzimaju prva mesta u pogledu izobličavanja dva pravca prikazivanja. Ti pravci izgledaju oprečni. Jedan u nečemu svesno zanatskom, u preteranom i prefinjenom sitnom zanatu: kod duboresca, kod draguljara, kod prelja i tkalja i vezilja. (...) Taj minijaturni posao čiste tehnike, fantastičnog zamaha, beskrajnog ređanja u beskrajnom nizu mističnih trenutaka oseća se kod nas u zapletenog veza i laganog i strpljivog čekanja božjeg nadahnuća, "naitija": A s druge strane, tradicija freske, koja daje u nekoliko poteza, u nekoliko grčevitih boja i zamaha, celu jednu ličnost, celo jedno vreme, ceo jedan polet ka nebesima i ceo jedan pad k paklu, slutnje i patnje".[4]

Međutim, Bugarski nije samo prefinjeni glorifikator narodnog života i čuvarkuća jezika već moderan pisac koji svoju viziju izvodi vrlo osobenim narativnim mehanizmom, netipičnim kompozicionim konceptom, osobenom karakterologijom likova...

Narativni mehanizam "Trajanja" bi se mogao raslojiti na nepersonalizovanog autora (ne treba ga brkati sa piscem kao što ni književni lik ne treba izjednačavati sa vanknjiževnom ličnošću)[5] koji znatnijim uključivanjem u priču postaje lik tj. pripovedač. Potom se u "pripovednom lancu" javlja nekoliko kazivača – običnih pričaoca folklorno stilizovanih – čime se podcrtava činjenica da se govornik obraća sagovorniku, sve mereći prema njemu... Za pripovedača ili bezličnog autora karakteristično je pripovedanje u prvom licu (Ich Form) – ređe ili u neutralnom trećem gramatičkom licu (Er Form ) – češće. Za kazivače (forma pripovedanja kazivanje ili skaz[6]) karakteristična je individualizacija preko jezika i priče ali oni – kazivači – gotovo da i nisu pravi likovi već bi se mogli uzeti kao tzv. "ljudi-priče" (les hommes-recitis), poslužimo se jednim terminom Cvetana Todorova. U tom statusu i u toj pripovednoj funkciji su kazivači Ravosija, Avksentije, Prokopije i njegova žena. Pravi likovi su Knez i njegova žena, dok se kao epizodni, sasvim iz pozadine i drugog plana, pojavljuju učitelj, sluge i sluškinje.

Centralna priča ili "priča-jezgro" jeste velom zagonetnosti obavijen lik Kneza. Od osamnaest poglavlja o njemu se direktno ili indirektno govori u deset. Međutim, njegov život se ne izlaže ni hronološki ni retrospektivno već se od onog što se o njemu uzgred sazna od meštana sastavlja, uspostavlja i oblikuje priča koja je od početka u znaku neobičnosti. Ne zna se ni kad je ni gde rođen. Zagonetnost se pojačava nestankom koji se izjednačava sa smrću. Zagonetan život, zagonetna smrt. Naposletku ne zna se pouzdano ni da li je umro, ali je očigledno da je prešao u pamćenje, u trajanje, u priču... Karakterologija lika je vrlo razvijena. Spoljašnji portret se takođe daje usput za razliku od navika većine ovdašnjih romansijera da se u duhu realističke književnosti tradicionalnog tipa po pojavi lika odmah daju portret i genealogija ("od dede do unuka"). Ovde unutrašnju dimenziju lika otkrivamo iz naracije (autor) i iz kazivanja ("ljudi-priče"), postupno. U nekoliko završnih poglavlja (16, 17, 18) neimenovani autor je sve prisutniji pa se transformiše u lik koji ispoljava emotivni odnos prema Knezu i uspomeni na njega, da bi u završnoj sceni prevladao nelagodan osećaj vezan za mogućnost da je Knez još uvek živ i da nadgleda potragu za vlastitim životom i likom... Zaključna rečenica "Iz nekih daljina ili blizina to se u mene zavlači Ravosija! (107) neobičnost preobražaja pripovedača kulminira tim što se on gotovo identifikuje sa narečenim Ravosijom za koga smo već saznali da je seoska luda i čudak...

Kompoziciona forma romana je takođe netipična. Gotovo da četvrtina romana (od prve do pete glave) otpada na lik neimenovane devojke koja spas od neželjene udaje (čest motiv narodne poezije i proze) nalazi na kneževom imanju, kao sluškinja, gde se, nakon, ispoljene sklonosti ka knjizi i čitanju malo-pomalo približava Knezu i postaje njegova žena. Dakle, lik buduće kneževe žene koji otvara roman najpre je postavljen u prvi plan da bi kasnije otišao u Kneževu senku i odatle diskretno bio prisutan.

Uz to i vremenska perspektiva pripovedanja je skokovita, sa ubrzanjima i usporavanjima što je vidljivo i na kompozicionom planu. Uvođenje kazivača u manjoj ili većoj meri dovodi do znatnijih kompozicionih promena. Prisutan je i model "sećanja u sećanju" ili "priče u priči". Najpre je "umetnuta priča" o Kneževom sinu koja je više priča o njegovoj neobičnoj smrti no o životu. Pričalac je jezički razbokoreni kazivač Avksentije (glava deseta). Kazivač Prokopije detaljno izlaže svoju pečalbarsku storiju u "Jameriki" odnosno u Kanadi (od sredine dvanaeste glave do kraja četrnaeste jedva dvared se pominju Knez i njegova žena). U ovoj je "umetnutoj priči" Bugarski pored retkog dara za lokalni govorni kolorit izvanredan opservator. Ponekad su mu dovoljne reč-dve ili jedno poređenje da zapazi karakteristično i da definiše uočeni problem. Tako bi definicija pečalbarskog života u Kanadi mogla da glasi "vagonet i slamarica", a ujakova kuća u belom svetu je velika kao opština... Inače tema mukotrpnog pečalbarenja nije tako prisutna u ovdašnjih romansijera. Imamo je razvijeniju još kod Rajkova u najuzbudljivijim stranicama iz njegove proze, u kazivanju Dragomira Grujića ("Četvorolisna detelina"), nešto manje kod Miodraga Todorova ("Snoviđenje") i Svetislava Markovića ("Uviđaj"), te kod Vesnića u romanu "Tragovi po snegu"... Od pripovedača naročito je izražena kod Borislava Krstića...

Prepoznatljivost i vrsnost proznog pisma Bugarskog najlepšu potvrdu nalazi u liku Kneza koji je ujedno i uporišna tačka piščevih aktuelizacija promišljanja ljudske sudbine u vremenu i prostoru, sa autentičnim mentalitetom i miljeom. Očito je da pisac pri tom nastoji da književno uobliči i ideju o prolaznosti i pustoj ljudskoj želji da se "obezbedi trajanje u vremenu". Takođe, osetno je da u pozadini zbivanja, kroz ceo roman provejava jedan živi osećaj za prošlost koja ovog pisca čini autentičnim, a ocenu Vojislave Stojanović da je "Trajanje" označilo "najveći umetnički domet postignut u ovom žanru",[7] ne čini preteranom. Naprotiv.

Napomene:

1. Kroz Senmarton i vreme. – Bukurešt 1982, Bećarac (sa S. Markovim). – Bukurešt 1982, Svatovac (sa S. Markovim). – Bukurešt 1983, Kad Moriš kroz pero poteče (sa Lj. Stepanovim). – Bukurešt. 1991.

2. O govorima u Banatu i o korpusu pitanja iz lingvističke sfere pisali su, između ostalih, Mirko Živković, Dorin Gamulesku, Viktor Veoku, Vojislava Stojanović i drugi, a naročito ovdašnji lingvista Mile Tomić.

3. Tek je Vojislava Stojanović u knjizi "Trajanje" (1986) ukazala na mogućnost da se ovaj tekst iz knjige proze "Ono što se pamti" (1983) može smatrati romanom. Naravno uz čvrstu i pouzdanu argumentaciju. (vidi str. 305 i 306).

4. Stanislav Vinaver: Nadgramatika. – Beograd 1963, str. 252- 253.

5. Pojavu autora u pripovednom tekstu, ne kao piščevu ličnost, ovako je objasnio Mihail Bahtin u studiji "Autor i junak u estetskoj delatnosti": "Autor ne samo što vidi i zna sve ono što vidi i zna svaki junak ponaosob i svi oni zajedno nego i više od njih, pri čemu on vidi i zna šta je njima u načelu nedostupno, pa se u tome vazda izvesnome i postojanom suvišku viđenja i znanja autorovog u odnosu na bilo kog junaka i nalaze svi oni momenti kojima se dovrhunjuje celina – to kako celina samih junaka tako i celina zbivanja njihovoga zajedničkoga života, to jest, celina dela". Ovaj je glasoviti teoretičar pisao i u drugim knjigama i esejima a naročito u sledećim: "Ep i roman (Savremenik, 8-9. 1970), "Problem autora" (Književnost, 6, 1978), "Problemi poetike Dostojevskog", Beograd 1967... U istu svrhu korisno je navesti i odlomak iz studije Volfganga Kajzera "Tko pripovjeda roman ?" koja je najpre objavljena u Jugoslaviji, na našem jeziku, a potom i na nemačkom. "Pripovjedač romana – to nije autor, ali to nije ni izmišljeni lik, koji nam se često čini tako poznatim. Iza te mase stoji roman, koji se pripovjeda sam, stoji duh toga romana, duh toga svijeta, koji sve zna, svuda je prisutan i svuda stvara. Nov jedinstven svijet nastaje tako, da se on zaodjeva likom i počinje govoriti da ga on sam diže iz ništavila svojom stvaralačkom riječi. On ga stvara sam i u njemu može sve znati i biti svagđe prisutan. Pripovjedač romana, ako bismo to htjeli objasniti analogijom, mitski je tvorac svijeta". (“Umjetnost riječi", 4, 1957).

6. "Pod kazivanjem ja razumem takvu formu pripovedne proze koja svojom leksikom, sintaksom i zborom intonacija otkriva orijentaciju na pripovedačev usmeni govor" (V. Ejhenbaum: "Literatura" /1927/. Navod prema: Novica Petković "O tipovima pripovedanja kao zasebnom predmetu proučavanja" u: "Poetika srpske književnosti 2" Beograd 1989, str. 14).

7. Vojislava Stojanović, nav. delo, str. 305.

U znaku lirskog

Dosadašnji opus ČEDOMIRA MILENOVIĆA (1940), bez obzira da li je reč o poeziji, prozi ili romanu, potvrđuje da su lirsko i lirizacija primarne svojstvenosti Milenovićeva teksta, njegovo prevashodno sredstvo, znak njegove književne raspoznatljivosti. Lirski je način doživljavanja sveta, intonacija rečenice je lirska, jezik je poetski intenziviran...

Milenović je u modernizaciji svog proznog pisma krenuo od nefabularne psihološke proze ("Zamak bez krova", "Kriterion", Bukurešt 1977) da bi stigao do lirskog romana ("Niksice", "Kriterion", Bukurešt 1982). Preusmeravanje proznog iskaza od psihološke proze zaokupljene "uznemirenim stanjima ličnosti" (N. Popović) ka lirskom romanu vrši se sažimanjem iskaza, izrazitom težnjom ka kratkoj, eliptičnoj rečenici, promenom intonacije, rečeničnog ritma, leksičkom semantizacijom, intenziviranjem jezičkog potencijala lokalnog govora za razliku od neindividualiziranog urbanog u prvom romanu. Na toj liniji se dalje mogu pratiti znatne razlike između ova dva romaneskna štiva, razlike koje se očituju u sledećem :

- u jeziku: Lokalni klisurski govor sa dosta arhaizama i gramatičkih atavizama očito je Milenovićevoj proznoj viziji i imaginaciji pogodniji. Primetno je da je kod ovog pisca jezik "sveodređujuća osnova" pripovedne proze pa se "Niksice" mogu smatrati onim tipom romana gde je prozna strategija "jezički pogled na svet";

- u stepenu lirizacije i metaforizacije iskaza: U "Zamku..." pisac nastoji ne da prati dramsku liniju događaja već da uhvati dramatičnost kao posledicu dogođenog, dotle u lirskom romanu ne sledi dramsku os već poetsku. Moglo bi se reći da je "poetski stav u ukupnosti činilaca pripovedačkog postupka".[1]

Najprimernije polazište pri određenju tipa metaforizacije i metafore u "Niksicama" bila bi sledeća definicija Pola Rikera: "Metafora u službi poetske funkcije jest ona strategija diskursa pomoću koje jezična dijelatnost stresa sa sebe svoju funkciju izravnog opisivanja da bi se popela na mitsku razinu gdje će se osloboditi njezina funkcija otkrivanja".[2] Jasno je da pri tome "sam jezik, pomoću prijelaza koje vrši iz jednog značenja u drugo, evocira nešto od metaforičkog karaktera samog svijeta",[3] kao i to da metafora obavlja razmenu između pripovedača i sveta, razmenu koja se potvrđuje kao "izvorno samoiskustvo". Većina se stavova u ovom romanu formuliše sa tačke gledišta glavnog / glavnih junaka (Milanke i Pante) s tim što se kod Pante "univerzalni iskazi",[4] razmišljanja o životu i svetu, o sopstvenoj sudbini daju iz perspektive životnog "iskustva" i svojevrsne životne filozofije...;

- u tematici: I pored toga što je u oba romanu dat porodični život ne podudaraju se aspekti i tretmani ovog značenjskog okvira. U "Zamku..." se porodična drama prelama na detetu (podcrtava se tako i sociološki aspekt) koje ima punu svest o svom nezavidnom / bezizglednom položaju, dok je u "Niksicama" tzv. motiv Penelope i vernog čekanja kombinovan sa propadanjem porodice (muž nestao, umire svekrva, dete nesrećnim slučajem strada,... Milanka nakon preljube i razočarenja napušta dom).;

- u različitosti pripovedačeve perspektive: Bezlični pripovedač "pokreće naraciju likova" u prvom Milenovićevom romanu a u drugom se dopunjuju i ukrštaju tzv. sinhrona pripovedačeva pozicija (Boris A. Uspenski) i retrospektivna, pa se često dešava da junak istovremeno priča i doživljava.;

- sentencioznosti: Simptomatično je da se ova ispoljena karakteristika više naglašena u drugom romanu no u prvom, u "Zamku..." oseća kao znatnije remećenje prozne strukture i pripovedanja. Gomilanje sentenci, njihovo kruženje i upad u svaku situaciju u "Niksicama" su u funkciji proznog postupka tačnije u ispoljavanju prenaglašenosti poetskog. ;

- u sklonosti ka filozofiranju i poetskom uopštavanju: Moglo bi se reći da je "Zamak..." u znaku prenaglašenosti potrebe za filozofiranjem, za dešifrovanjem i definisanjem emocionalnih stanja junaka, a lirski je roman sav uronjen u poetska uopštavanja koja nastoje da određenim proznim iskazima daju univerzalniji karakter i povlašćenije mesto u strukturi romana ne oduzimajući ništa od složenosti i koherentnosti kao bitnih kvaliteta umetničke vrednosti teksta.[5] Međutim, ishodišni efekti ova dva postupka su različiti. "Filozofičnost" i "misaone sadržine" su onaj višak koji često nije instrument "senčenja" i "zastiranja" poruke (o čemu piše Nikola Milošević tumačeći Crnjanskog)[6] već opterećenja prozne materije na uštrb umetničke uverljivosti lika i njegovih stavova, kao što je to slučaj na pročelju "Zamka...", mesto koje je zbog svog privilegovanog položaja vrlo osetljivo i traži izvesnu meru koju je, po našem čitalačkom utisku, Milenović i ovde prekoračio. "Sve što ostavljam za sobom to su delovi mene. Moja buđenja i nade, jadikovke i radosti". Boreći se da postanemo celina, mi se sve više komadamo i time smo veća celina što nas je više. Mada naizgled protivurečno, odgovara realnosti. Teorija postaje snaga tek kad zahvati veliki broj ljudi". (5).

Taj "višak" ili to "prekoračenje mere" se topi i gubi već od sledeće rečenice koja ima onaj potrebni inicijalni zamah otvaranja jedne priče. "U poslednje vreme sve se više pitam da li opravdavam mesto koje mi je svet morao rezervisati, jer postojim". (5). Dvostrukost ekspozicije se u nastavku gubi, ali se, kao poštapalica koja ne dostiže poetičko važenje i poetsku težinu, često javlja kao prirepak već kazanom, kao zaključak o nečemu što je već pričanim / ispričanim posve razaznatljivo i uglavnom lako uhvatljivo, – itd. ovim se uočavanje razlika ne iscrpljuje već se samo ukazuje na njihov smer i karakter, na posebnosti koje izdašno potvrđuju veće umetničke mogućnosti i kvalitete "Niksica" i znatnije korišćenje lirskog kao primarnog autorskog potencijala. Kako ovaj i ovakav sud traži brojnije potvrde daćemo i širu eksplikaciju nakon ukazivanja na sličnosti ova dva Milenovićeva štiva, na momente i elemente koji otkrivaju "istu ruku".

Prva i najkrupnija, jako naglašena etička usmerenost piščevog stava

Moral je onaj optimalni prostor potvrđivanja ili propadanja ličnosti. Zato pisac "lovi" tzv. granične situacije i bira krizne i konfliktne momente. Otuda je, naročito u "Niksicama" prisutna poslovička poruka ili poslovička spoznaja svejedno bila ona preuzeta iz bogatog narodnog repertoara ili, pak, bila oponašana. Ona je prirodno zasnovana na etičkoj poruci pa nije ni čudo što joj autor pribegava.

Druga, intenzivne lirske i refleksivne vibracije

Visok emotivni naboj prati dramsku tenziju porodičnog rasula, psihološko nijansiranje neprestano rabi "etički paravan", zaokupljenost osnovnim moralnim problemima smeštena u prvom planu... sve to pogoduje meditativnosti i lirskoj usmerenosti iskaza.

Treća, "sentimentalna nosivost" i narušena "emotivna neutralnost".

Ponekad u sadejstvu "remete priču" i, naravno, umanjuju estetski učinak. Tim pre što je "afektivni teret teksta" znatan.

Četvrta, ponavljanje motiva, slika misaonih uvida i sentenci.

Čest je slučaj da je pisac isuviše zaokupljen određenim stanjima što za posledicu ima česta ponavljanja koja mogu biti unutar jedne knjige ili se, pak, prenose iz jedne u drugu. U ovom potonjem slučaju primetno je i to da se ponovljeno mesto ne prenosi mehanički već se obogaćuje, nadgrađuje i da mu se iznalazi primereniji kontekst. Primerice radi navodimo poređenje majke sa panjom i bukvom koje ponovljeno u "Niksicama" deluje još uverljivije jer je povezano za lik (Panta) koji ima naglašenu potrebu za uopštavanjem i redak dar da svaku prirodnu pojavnost približi ljudskoj sudbini često iznalažeći vrlo suptilna opažanja i iskustva. Takođe i ptice kao simbol česte su i u jednoj i u drugoj prozi, ali ipak prisutnije u lirskom romanu, tim pre što se javljaju i u finalnoj sekvenci kao oznaka i pokazatelj života nasuprot pustošnom miru oko Pante ("I tice nikako da zapojidu. Da barem one počnedu da pevadu". /191./).

Kad je reč o ponavljanju i variranju jednog simbola, jednog motiva, jedne slike daleko je najuspešnija i meditativno i poetski najrazuđenija ona iz "Niksica" što polazi od poređenja poznatog nam iz poslovičkog repertoara ("Čovek je tvrđi od kamena..." /23/) da bi već u sledećoj rečenici poređenje dobilo kvalitet autorskog opažanja ("Od kamena možeš da odbiješ komad, a od čoveka ne" /23/). Kamen kao simbol već u sledećoj pojavnosti dobija nova metaforičko senčenje ("Đe da se kotrlja ovo naše kamenje. Jače je ono od neba, od crni barjaka" /34/). Međutim, Milenović se drži bogatog poslovičkog nasleđa, što potvrđuje naredni navod: "Šta ćeš: čovek je tvrđi od kamena i mekši od svile" (43), ali to ga ne sprečava da značenjski metaforički krug upotrebe jednog od svojih opsesivnih simbola[7] stalno proširuje (v. stranice 55, 65), da bi naposletku u jednoj razvijenijoj monološkoj partiji, u gustom metaforičnom tkanju, dobio svoje simboličko zaokruženje. Evo tog odlomka koji može poslužiti i kao ilustracija osnovnih kvaliteta Milenovićeve pripovedne moći ispoljene u "Niksicama".

"... Život je idenje. -Nema da se stane i žali. Se plače i ide. Oro, kad ne može više da leti, stane na najvisočiju stenu i baci se dole. Još malko da živi 'oće oro, još jedared da se naduva slobode. I ja sam se prepo na najvisočiju stenu kad mi se tvoj otac rodio. Kad ni se više vrno, ondak sam skočio. Ti i tvoja mati me držite da ne padnem na dno. A 'će da oti'nete jedared. Život je veći od Dunava. Veći i od mora. Najveća je on reka. Samelje te, a ti si opet ceo. Preklopi te, da te udavi, a ti isplivaš. Frlji na tebe najveće kamenje (podvukao M. V.), a ono se razbije kada te udari. Čovek je, Boro, najtvrđi kamen. Razbiješ okrugao kamen i on se više ne kotrljne..." (69). Očito je da smo ovde mogli i da pratimo postupak "regresivne simbolizacije", postupak kojim kasniji elementi pojačavaju saglasne / odgovarajuće sa početka... Naznačićemo i digresivnost kao jednu od vitalnih zajedničkih svojstava. U "Zamku bez krova" koriste se naslovljene epizode kao kompozicione jedinice čime se želi ukazati na izvesnu osamostaljenost, zaokruženost pripovednih jedinica. Međutim, dva poglavlja ("Spas ideala" i "Sećanja u čaši") napuštaju osnovni fabulativni tok labavo se vezujući za lik koji se pojavio u prethodnom poglavlju. I pored očiglednog narušavanja kompozicione celine i presecanja fabulativne niti izvesno opravdanje se nalazi u tekstu koji nas posve neočekivano zatrpa obiljem preslobodnih političkih stavova na liniji kritike sistema i ideologije, suočavajući nas, na primeru socijalističkog preobražaja sela i kolektivizacije, sa bedom i jadom komunističke ideologije i sa pogubnim mehanizmima vlasti "crvene diktature". Ironični ton sa nagoveštajima karikaturalnosti primeren je obilnoj piščevoj kritičkoj oštrici a sasvim neprimeren i neuobičajen za kontekst književnosti sh. jezika u Rumuniji do tog doba (1977.) pa čak i danas kad je antikomunizam i u Rumuniji vrlo konjukturan kao evropski trend i istočnoevropska (iznuđena) moda...

Dotle digresivnost u "Niksicima" nije u funkciji politizovanja i izvesnog zaoštravanja stava prema onima koji su "prikovani za ideju", mada ima, u nekoliko navrata, pominjanje ratnih prilika sa one strane Dunava (misli se na SFRJ) i jedna kraća digresija o nekakvom političkom streljanju u selu... Digresivnost je u ovom štivu tu da podcrta pozadinu priče (seoski život i seljaka – glave XII i XIII), digresivnost data iz jednog ugla koji je najbliži etnografskom (npr. kao u nekim kraćim prozama Bugarskog iz zbirke "Ono što se pamti" /1983/ ili kod Župunskog u "ključevima trajnosti" (1985) – u pričama o senmartonskim kovačima). Druga je funkcija digresija u Milenovićevom lirskom romanu isključivo lirska. To najbolje potvrđuju glave XIV i XVII koje predstavljaju krajnje radikalnu poetsku sublimaciju i mogu se čitati kao samostalni pesnički tekstovi.

XIV

"Polje. Odlaze laste i za sobom ostavljaju
jedno godišnje doba.
Bregovi. Dolaze laste i donose i novo
godišnje doba."

XVII

"Negde je kazano mnogo reči, ali
voda nije stala.
Negde je kazana samo jedna reč i voda
je stala."

Naposletku evo još nekoliko elemenata koji ovu knjigu Milenovića izdvajaju i posebno beleže ne samo unutar konteksta autorovog rada (brojne pesničke i prozne knjige te dva romana) već i iz perspektive celokupne romaneskne produkcije Srba u Rumuniji. Ponajpre to su likovi Milanke i Pante koji su uz nekoliko Vesnićevih likova, lik Dragomira Grujića iz Rajkovljeve "Četvorolisne deteline", uz kazivača Todorovljevog iz "Postajanja", te uz likove Kneza iz "Trajanja" Bugarskog i lik Gospodara Župunskog... svakako iz reda umetnički najostvarenijih. Ujedno lik Milanke je najpotpuniji i najkompleksniji ženski lik u ovom razdoblju romana (1963-1992), lik koji se uključuje u tradiciju matičnog srpskog romana gde je tema sudbina proste seljanke od njene udaje pa do smrti prisutna kao romaneskna činjenica još od Janka Veselinovića i njegovog romana "Seljanka" (o čemu piše Jovan Deretić u studiji "Srpski roman 1800-1950", Beograd 1981) pa sve do Dragoslava Mihailovića i "Petrijinog venca", kao reprezentativnih i okvirnih primera.

Po živopisnosti kazivanja i modelu oslobođenog jezika[8] ovaj Milenovićev roman stoji uz Bugarskog, Miomira Todorova, npr., uključujući se u onaj romaneskni tok koji je najsnažnije povezan sa narodnim predanjem i pričom a izdašno potpomognut razvijenom osetljivošću za modernija rešenja i narativne postupke.

Napomene:

1. Ljubiša Jeremić u tekstu "Kod Hiperborejaca – putopis, uspomene, pamflet, ili roman?". U: "Književno delo Miloša Crnjanskog". – Zornik radova, Institut za književnost i umetnost, Posebna izdanja, knjiga IV, Beograd 1972, str. 267.

2. Pol Riker Živa metafora (prevod Nada Vajs). – Zagreb 1981, str. 279.

3. P. Riker nav. delo, str. 283.

4. O problemu tzv. "univerzalnih iskaza" pisali su u prvom redu Nikola Milošević, Kasim Prohić, Dragan Stojanović, Novica Petković i drugi.

5. Čini se da u prikladnom kontekstu filozofija, ideološka sadržina uvećava umetničku vrednost zato što potkrepljuje, značajne umetničke vrednosti – složenost i koherenciju" Rene Velek i Ostin Voren: Teorija književnosti (Preveli Aleksandar I. Spasić i Slobodan Đorđević – Beograd 1966, str. 145).

6. Nikola Milošević: Roman Miloša Crnjanskog. Problem univerzalnog iskaza. – Beograd 1970.

7. Upotreba opsesivnih simbola i metafora jedna je od brojnih pesničkih poštapalica Milenovićeve proze. Naročito u "Niksicama" se mogu naći nekoliki primeri: kamen, stena, ptica, orao, breg, prag...

8. Na funkcionalnost ovog modela ukazuje Marko Nedić u informativnom eseju "Stilska preplitanja u srpskoj prozi druge polovine XIX i prve polovine XX veka". U: Poetika srpske književnosti 2 (uredio Novica Petković). – Beograd 1989.

Omladinski roman, ali...

NAPOMENA:

Dosadašnji rad SVETOZARA MARKOVA (1943) bio je prevashodno u znaku poezije ("Višebojni mostovi", kolektivna zbirka) i priređivačko-sakupljačkog karaktera ("Bećarac" i "Svatovac" – sa Stevanom Bugarskim, "Mala scena", zbornik dramskih tekstova, monografija sela Dinjaš).

Njegov prvi veći samostalni beletristički "iskorak" bio je roman "Peta strana sveta" (1987). Međutim, kako je u pitanju knjiga spornog autorstva a namere, kompetencije i ambicije našega rada nisu takve da možemo ulaziti u minuciozne tekstualne i filološke analize finesa "prepisivačkog postupka" (ili "lošeg uticaja") tako se ovaj "mikro-roman" S. Markova izuzima iz daljeg razmatranja.

Sneg i mnogo genitivnih metafora

Pesnik i pripovedač IVO MUNĆAN (1943) imao je jednu dosta neobičnu i neizvesnu avanturu u sferi romana ("Besana noć", 1977). U pitanju je kraći roman zamišljen kao jednonoćno komešanje i intimna drama mladog čoveka pred krupnom životnom promenom (odlazak u vojsku), kao "bdenje i nemir" prožeto intenzivnim sećanjem na majku i nevelik broj pojedinosti iz đačkog i studentskog života.

Po stepenu lirizacije i metaforizacije "Besana noć" bi se mogla smatrati lirskim romanom a po svedenosti fabulativnih i sižejnih jedinica (reč je o samo jednom događaju – odlazak u vojsku) bliska je modernom novelističkom romanu. Naravno da ima i drugih elemenata koji se mogu akcentovati u određenju prirode romanesknog štiva ali su, po našem čitanju, pomenute dve vrste romana najsrodnije i najprimernije prirodi Munćanovog proznog pisma.

Tema majčinske ljubavi i, naročito, emocionalne vezanosti sina za majku, najsvojstvenija narodnoj poeziji, u romanesknom kontekstu koji je i okvir našeg hermeneutičkog kruga posve je usamljena i netipična. Ona je prvi Munćanov znak raspoznavanja. Ali...

Munćan je pomenute emotivne porodične relacije lirski prenaglasio pa je osnovni ton suviše sentimentalan i raznežen (do bolećivosti) što je neprimereno situaciji – odlazak na odsluženje vojne obaveze (na šest meseci!) u mirnodopsko doba! Majčin strah od samoće takođe je prenaglašen tim pre što se sin već dokazao kao privržen majci, često je posećujući za vreme studija, naročito je radujući visokim ocenama i solidnim uspehom. Isto tako normalno je da se sin nakon vojske ženi i dobija posao i da se ne može potpuno posvetiti majci. Jednostavno životni putevi ga odvode dalje! To nikako ne znači da će majka biti zaboravljena i sama...

Priča se ostvaruje kao mladićevo sećanje (Ich Form), kao njegovo sećanje na majku (Er Form) i majčino sećanje (Ich Form). U nekoliko navrata koristi se i model "sećanja u sećanju" posebno prisutan u sferi majčine doživljajnosti. Odlazak sina u vojsku kod nje spontano pokreće lavinu mahom neprijatnih uspomena, počev od nestanka muža u ratnom vihoru pa do brojnih situacija i pojedinosti vezanih za sina (školska priredba, bežanje sa krojačkog zanata u temišvarsku gimnaziju, dolasci i odlasci sina...). Majčina motivacija je jača i psihološki valjanije obrazložena i zasnovana. Majka je "sentimentalni album" a njen je život "ogroman ćilim iščekivanja" (15). Zanimljivo je da je motiv čekanja muža koji je nestao u ratnom haosu sa malim detetom, motiv ovde jasno ocrtan kod Milenovića (u "Niksicama") centralni motiv. I ne samo to, ovu dvojicu liričara u romansijerskom ruhu vezuje takođe i srodna jezička ponesenost, prenaglašena želja za modernošću, opsesivne metafore (npr. bregovi), sklonost ka filozofiranju u poetskom uopštavanju... Podsećamo da se te i druge srodnosti mogu vezati i za generacijsku blizinu i istovremeni romansijerski nastup (1977); kao nesumnjivo generacijsko obeležje je i njihova potreba da se realističkom kazivanju ponude moderniji prozni oblici kao protivteža...

Senzibilni poetski nerv i poetsko su i ovde osnovna Munćanova vokacija. Međutim, obilje genitivnih metafora bespotrebno opterećuje već dovoljno naznačen lirski intenzitet teksta. "Lukave zamke jezika" (Valeri) prevelike su i teško premostive za Munćana tako da on podleže tzv. genitivnim metaforama koje su više surogat metaforičnosti no čista nepatvorena izvorna lirska iskaznost.

Fragmenti sa početka i na kraju se sa minimalnim odstupanjem ponavljaju što je još jedno obeležje postupka karakterističnog za poeziju, postupka koji, potpomognut fragmentarnošću i sentencioznošću iskaza, ovaj lirski roman približava dužim pesničkim formama (npr. poemi) koje bi činile mešavinu i sadejstvo poetskog i proznog iskaza (srodno Dedinčevoj "Javnoj ptici", Davičovoj "Anatomiji" i sl. tekstovima iz međuratne srpske književnosti). Tom modelu najbliži je "Orao duše" Đoke Župunskog.

Inače, metaforičnost ("čudesan tepih svakojakih sanjarenja" /45/) vrlo često nastoji da prikrije povremeni iznenadni "udar" nesuvislih i banalnih tzv. velikih istina o životu, mladosti, prolaznosti... To su fraze tipa: "Pošto se životom naziva obično dugotrajno koračanje stazama bitisanja, putem ispunjenim otkrićima (manjim ili većim" (67). Ili: "Premostili smo sva moguća iskušenja i učvrstili naša ubeđenja" (64). Daleko je uspešniji kad je poetsko uopštavanje sažetije, direktnije, ponekad i poetski utemeljeno: "Momačke su staze nepoznate" (17), "žene su na selu tvrde duše" (19), "zureći u neizvesnost tame i tražeći oslonac duši uskovitlanoj od radosti." (42) sl.

Sasvim iz drugog plana u ovom Munćanovom štivu u nekoliko navrata pomalja se studentski život što je jedna dosta retka tema u književnosti Srba u Rumuniji. Đačko i studentsko doba kao fon zbivanja prisutno je još kod Slavka Vesnića U romanu "Ode leto" (1988). Ovde se, u "Besanoj noći", prepoznaje i autentičan socijalistički milje sa neponovljivostima i obrascima tipa "desetkaš" (najbolji student) + "radna brigada" = Crno more!

Sudeći po ovom romanu vidljivo je da je autor vrlo blizu modernijih proznih rešenja. Spolja gledano ona su gotovu tu: subjektivizovano pripovedanje ("detinjasti subjektivizam"), košmarnost u osećanjima i sećanjima i taj ritam sačuvan u iskaznoj sferi (rečenica kratka, zagrcnuta, eliptična), metaforičnost i lirizacija iskaza, odsustvo događajnosti i priče tipično za nefabularnu prozu i dr.

Iz naše čitalačke perspektive: i pored ispoljenih vrlina i kvaliteta Munćan ipak nije dostigao solidnost svog poetskog rada jer je očigledno da je kraća prozna forma uz puno sadejstvo lirskog primerenija osnovnoj autorskoj vokaciji. To nikako ne znači da je pisac u "Besanoj noći" u romanesknoj formi pokazao svo svoje umeće i svoju nesumnjivu književnu senzibilnost za moderno pripovedanje.

Socijalistički pakao

Jedna od tekovina XX veka su logori i progoni; i to naročito u zemljama sa najpravednijim poretkom u svetu. Socijalizam kao veliki san proletarijata i sirotinje da će se u komunizmu steći jednakost svih, da će socijalne nepravde otići nepovratno u prošlost... izneverio je očekivanja te ga je progutala isuviše velika provalija između sna i jave. Umesto u komunistički raj stiglo se u socijalistički pakao – Sibir, Goli Otok, Baragan...

Smutnoe vreme, političke i ideološke manipulacije, sukob pojedinaca sa društvom, ideološko slepilo i sankcije koje se u ime društva i vladajuće ideologije primenjuju okvir su jedne literature (prvenstveno memoarske i romansijerske) koja poslednjih nekoliko decenija nastaje mahom u socijalističkim zemljama. Korpus književnih dela u jugoslovenskim literaturama (naročito u srpskoj) već je vrlo znatan. Od savremenih pisaca tu su Antonije Isaković i Dobrica Ćosić, Branko Hofman i Vitomil Zupan, Dragoslav Mihailović i Miroslav Popović, Gojko Nikoliš i Žarko Komanin...

Romansijerska produkcija na srpskohrvatskom jeziku u Rumuniji gotovo da je ostala po strani od jedne tako krupne i donedavno (negde još uvek) tabu teme. Tek sa knjigom "Snoviđenje" MIODRAGA TODOROVA (1944) koja je objavljena odmah nakon sloma Čaušeskuovog režima (1990) ova tema je dobila adekvatnu književnu potvrdu. Istini za volju Živa Popović je u "Zabranu sna" (1983) sa dosta neveštine i sebi svojstvene idealizacije prišao ovoj temi ali bez kontekstualizacije i konkretizacije, uglavnom na nivou pomena, kao uzgrednu epizodu na životnom putu glavnog junaka.

I sam Todorov je još 1985. godine u knjizi "Pripovetke" ("Kriterion", Bukurešt), u poglavlju "Snoviđenje" (građa za roman) dao nekoliko nagoveštaja ove teme što imamo još samo u prozi Čedomira Milenovića gde se vreme Baragana daje samo kao šire eksplicitno obaveštenje, bez dubljeg utemeljenja u proznom tkivu (npr. lik, epizoda i sl.).

Roman "Snoviđenje" poseduje jedno tragičko iskustvo kao osobit doživljajni kvalitet koji ostvaruje unutar realističkog proznog modela sa osetnim kolebanjem između realističkog pripovedanja i modernijih proznih postupaka. Dramatični i tragični događaji aktuelizuju osnovna pitanja opstanka (život i smrt) a, indirektno, imajući u vidu socio-politički kontekst, pokreću pitanja nacionalnih netrpeljivosti i socijalnih suprotnosti, odnosa jakih i slabih, vlasti i pojedinaca... Todorov uspeva da "totalitetu jednog shvatanja sveta i života" (Hegel) da punu literarnu posebnost i da progovori o vremenu koje je još "lancem živih uspomena" povezano za našim vremenom. Složenu celinu događaja i doživljaja uglavnom daje kroz prizmu Samo jednog lika (Živojin Petrović) potvrđujući još jednom stanovište Osipa Mendeljštama iz 1928. godine da je "kompoziciona mera romana – ljudska biografija". Narativni objektivizam (sveznajući pripovedač) i sukcesivnost biografski zasnovane priče o sudbini glavnog junaka (i njegove porodice) učvršćuju "Snoviđenje" u domenu realističke proze a razvojnošću junaka od tipa do kompleksnog psihološki izgrađenog lika kao i putevima te transformacije bliži se modernijim proznim rešenjima.

Kompoziciono roman sledi epsko-sukcesivni model naracije gde fabula zahvata dobar deo sižea i poklapa se sa njim pa je moguće u romanu uočiti tri celine na jednoj određenoj liniji razvoja.

Prva i vremenski najšira: negde od odlaska Todora Petrovića u Ameriku (1932.) pa do odlaska porodice Živojina Petrovića (njegovog sina), u Baragan (1951), druga: izgnanstvo i život u Baraganu (1951- 1955) i treća celina koja obuhvata period od povratka porodice Petrović u Novo Selo i Živojinovog rada na gradilištu do njegove smrti i razrešenja priče.

Kako je kraj romana izdvojen kao zasebna celina ("Epilog") moguće je u kompozicionom sklopu priču o odlasku i boravku Todora u Americi smatrati prologom.

Takođe, prema načinu organizacije pripovedanja moguće je uspostaviti tri nivoa pripovedanja: lična hroniku (Živojin u fokusu), porodičnu (Petrovići) i društvenu hroniku (Novoseljani u jednom dramatičnom i tragičnom istorijskom trenutku). Naravno da su svi nivoi najčešće dati u sadejstvu tako da ne remete jedinstvenu narativnu svrhu i jedinstvo stila i jezika.

U "središnoj priči", u narativnom jezgru je lik Živojina koji je svakako jedan od najizrazitijih likova u srpskom romanu u Rumuniji (uz neke Vesnićeve likove i lik Dragomira Grujića iz "Četvorolisne deteline" Svetomira Rajkova). Živojin je najpre dat kao tip borbenog "ubeđenog" komuniste (sve do odlaska u Baragan) da bi potom, doživevši slom ideala i razočarenje, stigao do kompleksnog lika u rasponu od pobunjenika (ne želi da vrati partijsku knjižicu i ne može da otrpi nikakvu nepravdu) i čudaka (udara u tamburu dok zemunica pod naletom kiše tone... ili: posve porodičan čovek on se priklanja radu na gradilištu) do suvišnog čoveka (ne nalazi mesto u životu novoselskom i "beži" na gradilište) osuđenog na unutarnji izgon i tuđenje od porodice i svoje sredine.

Postojanje "pomoćnih priča" (o Ivanki, Milivoju, Perinima) može se tretirati ne kao značajnije proširivanje tematike i motivike već više kao ilustracija, sredstvo podcrtavanja osobina glavnog junaka (svesrdno pomaganje, dobročinstvo, druželjubivost, zauzimanje, razumevanje, solidarnost i sl.). Dakle, nešto kao dopunska motivacija a ne širi pripovedni zahvat ("paralelna priča", "lična priča", "priča u priči" ili "tampon-priča" i dr.) kojim bi se izbegla pripovedač ka monotonija i monohromija.

Na sličan je i realistički čest i uobičajen način postavljen i lik Živojina kao protagoniste u odnosu na opoziciju tj. antagoniste. Opozicija je i ovde i ranije – u saglasju sa jednim već izgrađenim stereotipom što je zacrtan još u prvom romanu Rajkova ("Svitanje" 1963). Sklonost ka piću i okupljanju je najočiglednija. Piju, sastanče, odustaju, mrze, tragično i ružno završavaju a svet ne menjaju... Čest je slučaj da se među njima i mimo piščeve namere javljaju i najizrazitiji i najkompleksniji likova. Najrečitiji primer su lik Alberta (iz "Svitanja") i Ilićevi "negativci". Kod Todorova opozicija je jača no inače, oseća se da je prava protivteža komunistima i kolektivistima, znatno je brojnija. Čak ima iz njenih redova i onih koji su se infiltrirali u vladajuće strukture i "rovare" (npr. Obrad je predsednik opštine). U izvesnom smislu i Živojin je koliko žrtva sistema i vlasti toliko i žrtva "lokalnog" ideološkog obračuna. Iz žučne rasprave između Đorđeskua (partijski "faktor" iz Temišvara) i predsednika opštine narečenog Obrada vidi se da je lokalna komisija imala "duge prste" u krojenju liste konačnih "putnika" za Baragan. Normalno je da je Živojin kao trn u oku opoziciji, kao komunista od 1945. godine "zalutao" na jedan takav spisak. Naravno opozicija je samo "produžena ruka" vlasti i sistema u ovom slučaju, slepi izvršitelj koji svesno pravi previd...

Kontrasni paralelizam likova prisutan je i u tretmanu ženskih likova. Sa jedne strane imamo likove Jelene, supruge Živojinove i Ivanke, mlade žene iz komšiluka kojoj je Živojin mnogo pomogao (primio je u kuću, učinio da je prime roditelji njenog nesuđenog muža kad je bila u poodmakloj trudnoći, zaposlio je na pošti...) i sa druge dva epizodna lika (Jelica i Kata) koja su tip razbludnih žena slobodnijeg ponašanja, neka vrsta inteligentnih prostitutki koje u ljubavno-erotsku vezu stupaju isključivo sa jasnom računicom o čistoj dobiti. Kontrastiraju se u osnovi dva tipa žena: patrijarhalno-etički koji oličava ženu i majku odanu kući i mužu i koja žrtvom i patnjom održava stabilnost porodičnog ognjišta (Jelena i Ivanka) i erotski tip predstavljen u ženama bez obaveza koje pokreće ne moral već interes. Pored ova dva osnovna tipa u romansijerskom kontekstu koji razmatramo prisutan je počesto i treći tip žena koji je nastao u neposrednoj vezi sa socijalizmom i borbom za emancipaciju žene (lik snažne, energične žene), tip koji je još Pera Slijepčević uočio u eseju "Žena u najnovijoj književnosti" (1911).

Jedini ženski lik u romanu koji poseduje razvojnost i dinamiku je lik Jelene, Živojinove životne saputnice. Do pred sam kraj priče ovaj lik ostaje u okvirima standardizovane tipičnosti (patrijarhalno-etički tip) da bi se, povećanjem unutarnje napetosti koja je adekvatno psihološki motivisana (Živojinov ponovni odlazak na gradilište i odvajanje od porodice u času obnove porodičnog ognjišta), stiglo do katarzičnog poentiranja u "Epilogu" i oproštaja. Evo tog mesta gde junakinja, nakon sloma svojih životnih nadanja i potpunog razlaza sa bračnim drugom (kulminaciona tačka i momenat najdublje promene lika), pronalazi snage i plemenitosti da mužu da posmrtni oprost.

"Oh, Živojine! Celoga sam te života čekala. Umro si daleko od kuće, možda i bez sveće nad glavom. Nisi nikada saznao koliko sam te volela... Sad je sve svršeno. I moj život zalazi... Praštam ti sve; osećam da ni ja neću još dugo... Tamo ćemo najzad biti zajedno". (326).

Ovo prozno štivo dopušta i uočavanje delimičnog paralelizma porodičnih priča (Petrovići i Perini) s tom razlikom što su Petrovići (posebno Živojin) prisutniji na "osi događajnosti" potpunije predstavljeni budući da im je strukturno mesto u priči privilegovano, istureno u prvi plan. I pored toga što su Perini dati iz senke (iz drugog plana) oni su zahvalniji za prikazivanje i praćenje sudbine i fragmentarizovanih životnih priča nekoliko generacije (od Arona do Milanka, odnosno po već poznatom realističkom principu "od dede do unuka").

Naposletku još jednom treba podvući da je Miodrag Todorov, pisac mlađe generacije na jednu tabu-temu ponudio jedno realistički ubedljivo štivo i da na tretmanu teme iz korpusa tzv. "književne logorologije" potvrđuje stanovište o "crvenoj diktaturi" i njenoj ideologiji kao otuđenoj (i otuđujućoj) sili društvene prinude i nasilja, o sili koja guši i onemogućava izvorno iskustvo ljudske slobode, stanovište o koje problematizuju brojni marksistički teoretičari i estetičari (Đerđ Lukač, Mikel Difren, Moris Merlo Ponti, Galvano dela Volpe, Karel Kosik, Hoze Himenes, Sveta Lukić...). Takođe, ova se knjiga ima primiti i kao raskid sa dojučerašnjim ideološkim blokadama i kao početak književnog svedočenja o surovim istinama i zlopaćenju, golgoti koja je tek minula...

1. Poglavlje :"Snoviđenje (građa za roman)" sadrži petnaest naslovljenih odlomaka koji pokazuju već formiranu strukturu budućeg romana. Nas u ovom slučaju ne zanimaju izvesne promene u imenima u odnosu na roman kao i brojna i česta nijansiranja i doterivanja, koja je autor srećom ugradio u konačnu verziju i sl. već dva analogna mesta iz "Pripovedaka" (1985) i romana (1990) koja su simptom i pokazatelj "socijalističkih prilika" i ilustracija autorskog napora da se i to "prevlada".

"Krajem jula pedeset i šeste godine vratili su se i Pejinovi iz Uragana. Pre polaska bili su na deda-Aronovom grobu u Buljigi. Tada se Arsa zarekao da će povremeno obilaziti dedin grob bez obzira na razdaljinu". (Početak fragmenta "Povratak" iz "Pripovetki"). Glava 34 u romanu "Snoviđenje", "na razdaljini od pet godina", ovako počinje: "Godinu dana kasnije vratiše se i Pejini... Pre polaska bili su na deda-Aronovom grobu u Buljigi. Tada se Arsa zarekao da će nakon sedam godina doći da iskopa kosti i prenese ih u Novo selo". (str. 238).

Uočljivo je da u konačnoj verziji nije bilo preko potrebno pomenuti Baragan. U odlomku iz 1985. godine bilo je važno po svaku cenu "provući" to "Baragan". Najjednostavnije je bilo metaforično ga označiti / prikriti ali toliko da ipak dovoljno upućuje. "Uragan" je kao zamena za Baragan srećno nađeno metaforično pojačanje koje se "poklapalo sa realnošću". Da je reč o Baraganu (Naravno da mesto Uragan ne postoji inače u Rumuniji ni kao najneznatniji toponim!) doprinosi i vremensko datiranje (krajem jula pedeset i šeste) što se sasvim poklapa sa "pedagoškom praksom" komunističke vlasti.

"Narodu međutim, hoće se priče"

"Narodu međutim, hoće se priče, pa nagađa
i kiti svak po svojoj, ali niko ne zna
do u koren..."
Momčilo Nastasijević:
Reč o zlom udesu Marte devojke i momka Đenadija

Podnaslovna oznaka "proza" u knjizi "Postajanje" MIOMIRA TODOROVA (1951) ukazuje na autorovo opredeljenje za najširu oznaku dok se bliže određenje karaktera knjige prepušta čitaocu i tumaču. Nebojša Popović, jedan od privilegovanih čitaoca kaže sledeće: "Na razmeđi romana i šire pripovetke",[1] a potom: "veoma je teško odrediti njen žanr".[2] Iz naše čitalačke perspektive ovo prozno štivo po svim elementima kazivanja, tehnike izlaganja, po "jedinstvenom materijalu priče" kao i po brojnim drugim stilski određujućim elementima može smatrati romanom i to romanom likova (Figurenroman).[3]

Jezik i priča su glavni junaci ovog romana. Onaj jezik koji je neodvojiv od ognjišta, jezik koji pamti sve, ovde je metaforično i gnomski intenziviran. Pisac ne mudruje, to sam jezik mudro progovara. Autorsko oko bdi nad pričom koja nas je održala, nad jezikom koji je "od pripovetke stvoren".

"Pripovetka" ne slučajno počinje da se "odmotava" od Tome Klupčeta. On je gotovo mudrac kao i Panta iz "Niksica" Č. Milenovića ili kao Dragomir Grujić iz Rajkovljeve "Četvorolisne deteline". Govor je vrcav, anegdotski živ. "Tako govore kao da im nikad nije dosta Banata", pa nije ni čudo što im je "srce sišlo u pesmu" (200).

I pored toga što svako ima svoju priču ("ljudi-priče") i što govor u tom smislu nije jezički izdiferenciran (izuzev učitelja Jaše koji je dođoš) govor je iznutra označen / ozračen ličnom pričom o svetu koji zauvek i bezutešno odlazi. Patrijarhalna kultura na zalasku, u prepletu sa tekovinama modernih vremena. Tu je i kolektiva (jedna od gotovo nezaobilaznih tema tzv. seoskog romana) kao rečit razlog raslojavanje i indikator iščeznuća narodnih običaja.

Ukazivanje na etnološko i etnografsko je saglasno sa činjenicom da je i u romanesknom štivu prisutno pozivanje na muzej kao ishodište / katalog bivšeg života i sudbina. Tek u dodiru sa nekim od takvih muzejskih eksponata kreće se na određeni lik, na nečiju priču koja se oko tog sada već odbačenog "potrošenog" predmeta ispreda. Od minulog je ostala samo "pripovetka" kojom se premošćuje vreme. Takođe, Todorov zna da "zavičaja nema bez običaja" tako da po potrebi i sa tog aspekta aktuelizuje. Moglo bi se reći da je u knjizi od početka do kraja izvedena jedna linija narodnog života i njegove raskošne običajnosti. Bećarac (i pesma). Naravno tu je i narodni govor kao nezadrživa evokacija romantičarskog kulta o narodnom jeziku kao evokacije romantičarskog kulta o narodnom jeziku kao blagu i "nacionalnoj svetinji". Razume se gdegde ima i obilja koje se otima prečestoj poetskoj artikulaciji i stilizaciji. Pripovedač je ovde prisutan kao tihi i nenametljivi sabesednik koji kao i lula (starija od svake priče) pospešuje "pripovetke" i munjevito, oštrim i pravovremenim rezovima, "pripovetke" i iskustva uopštava intonacijom koja je uvek između blagog humora i gorke melanholije.

"Stav pripovedanja" (Erzahltung) kod Todorova zasniva se na tzv. "prasituaciji pripovedanja"[4] Volfgang Kajzer ili na "govornoj situaciji".[5] Forma pripovedne proze kazivanje najprimernija je sveprisutnoj intenciji autora ka pojačanju "orijentacije na pripovedačev usmeni govor". Očigledno je da "grupna forma" priče kao nasleđe iz predanja i usmene tradicije objedinjenja glasom pripovedača i atmosferom kazivanja na okupu ovde daje znatan estetski učinak. Te okolnosti uslovljavaju i posebnu vremensku optiku. "Postajanja". Vreme je dato, a) kao realni okvir kazivanja i priča (od 1906. pa sve do na domak naših dana , vreme velikih i burnih promena i (iznuđenog) kolektivnog zanosa... i b) kao okvir priča (sažeto, skraćeno, na preskok). Putovanje u vreme i niz vreme ka nedorečenostima i neizrecivostima dato je vremenskim sažimanjem koje je i u funkciji ukidanja sitnorealističke deskripcije, a ritmičku liniju čini skokovitom ali nikad preoštrom. Realizam koji je i ovde prevashodno sredstvo dostigao je poetsku delotvornost, ponekad svojom tenzijom izazivajući prelaz sa lika na lirizaciju. Malo pozorje tipova gde je najpre u prvom planu "muški svet" (Toma Klupče, Obren Laf, Zdravko Repetan, Milan Švaba, Laza Klica, Toza Dugmetara) a potom, posve diskretno, preko Velinke, čitav arsenal ženskih likova. Po tragičnosti ženskih sudbina Todorov je na liniji Kočićevih i Stankovićevih ili, još bliže, likova Dragoslava Mihailovića. Držanje do običajnosti (od birta do narodnih veselja) i zavičajnosti ovaj autor čvrst oslon nalazi u tradiciji matične srpske književnosti koja seže od Ignjatovićevih i Veselinovićevih romana sa tematikom iz seoskog života.

"Primarni folklorni sloj" uz "leksički ton" (Tinjanov) i iskonsko pripovedanje osnovna su obeležja postupka i proznog modela vrlo uspešno demonstriranog u "Postajanju". Dodamo li tome da široko osećanje (i poznavanje) narodnog života u rasponu od običajnosti i živog folklornog nasleđa, evidentno još samo kod Bugarskog kod koga Vojislava Stojanović uočava da je "najpotpunije ostvarena slika sela u prošlosti, sa svim njegovim karakterističnim elementima"[6] Todorova potvrđuje kao čelnog autora mlađe generacije (dosad najmlađi romansijer) i kao jednog od vodećih književnika srpskohrvatskog jezika u Rumuniji.

Napomene:

1. Nebojša Popović u predgovoru knjizi "Jabuke sa vrha" Srpska proza u Rumuniji" (priredili N. Popović, M. Mihaljčić i N. Radlović). – Beograd, Kikinda, Temišvar 1991, str. 12.

2. N. Popović nav. delo, str. 12.

3. Termin "roman likova" javlja se u tipologijama romana V. Kajzera (roman radnje, roman likova i roman prostora) i E. Mjuira (roman likova, dramski roman i hronika), tipologijama koje prikazuje i šire obrazlaže Štancl. (Videti Franc K. Štancl. Tipične forme romana (prevod Drinka Gojković). – Novi Sad 1987).

4. "Prasituaciju pripovedanja" ovako obrazlaže Kajzer: "Tehnika veštine pripovedanja izvodi se iz prasituacije pripovedanja : postoji nešto prolazno što se pripoveda, postoji publika kojoj se pripoveda n postoji pripovedač, koji u izvesnom smislu posreduje između ove dve strane." (V. Kajzer: jezičko umetničko delo. – Beograd. 1973, str. 238).

5. Ovaj netipični termin iz gramatičke sfere u teoriju pripovedanja vraća Novica Petković u tekstu "O tipovima pripovedanja kao zasebnom predmetu proučavanja" ("Poetika srpske književnosti 2", Beograd 1989, str. 15-16).

6. Vojislava Stojanović nav. delo, str. 305.

Prilozi

I – Bibliografija romana
(hronologija objavljenih dela)

Svoju teorijsku poziciju po pitanju karakterologije i žanrovskog određenja romana autor ove studije dao je u uvodnom poglavlju. Ukazujemo na to da se rade roman sagledava iz perspektive moderne književnosti i aktuelne književnoteorijske terminologije, iz perspektive tretmana romana kao dinamične otvorene forme, u rasponu od "mikroromana" ili kraćih romana koji se često javljaju u okviru širih proznih celina (u savremenoj srpskoj književnosti primer. Milorada Pavića u knjizi "Duše se kupaju poslednji put"); od ivice žanrovske neodredljivosti (kolebanje između pripovetke i romana ili između novele i romana i sl.) pa do tradicionalnog klasičnog romana u uobičajenom smislu reči.

Uz naslov knjige, pored imena izdavača, mesta i godine objavljivanja stavljamo i odrednicu koja stoji kao podnaslov (npr. roman, mikro roman, proza, pripovetke, novele...) kako bi se video i piščev stav prema sopstvenom delu; ponekad čak i izvestan poetički ugao zasnovan na određenju prirode i karaktera dela.

Takođe, posebno je naznačeno i kada se naslov romana ne poklopa sa naslovom knjige i / ili kada je roman samo deo šire prozne celine u jednoj knjizi (npr. Č. Milenović: Zamak bez krova u Zamak bez krova (roman i pet pripovedaka) i sl...

Notirana su samo prva izdanja. Ponovljena i ostala izdanja kao i prevodi nisu navođeni.

  • Svetomir Rajkov: Svitanje (roman). – Izdavačko preduzeće za književnost, Bukurešt 1963;
  • Svetislav Marković: Uviđaj (roman). – "Kriterion", Bukurešt 1970;
  • Svetomir Rajkov: Ne teče reka kud je tekla (roman). – "Kriterion", Bukurešt 1972 ;
  • Slavko Vesnić: Zamagljene obale (roman). – "Kriterion", Bukurešt 1976;
  • Čedomir Milenović: Zamak bez krova u: Zamak bez krova (roman); sadrži pripovetke: "Krug", "Učiteljica", "Vuci", "Bregova pod snegom" i "Ukus vode". – "Kriterion", Bukurešt 1977;
  • Ivo Munćan: Besana noć u: Besana noć (bez odrednice; sadrži još: "Kroz noć", "Deda", "Oglas sa prve strane"," "Knez", "Na razmeđi života", "Poslednji pacijent", "Četiri čaše na stolu" i "Mogući odgovor"). – "Kriterion", Bukurešt 1977;
  • Lazar Ilić: Želja (roman). – "Kriterion", Bukurešt 1981:
  • Slavko Vesnić: Tragovi po snegu (- povest o Slavišinima – roman). – "Kriterion", Bukurešt 1982;
  • Čedomir Milenović: Niksice u: Niksice .(roman; sadrži još: "Više od tice"). – "Kriterion", Bukurešt 1982;
  • Stevan Bugarski: Trajanje u: Ono što se pamti (bez odrednice ; sadrži još "Bekeš", "Gajde", "Zubača", "Znano i neznano o trećem kolenu", "Crveni petao", "Doboš", "Po letopisu", "Vidikovac", "Majstori" i "Divan"). – "Kriterion", Bukurešt 1983;
  • Živa Popović: Zabran sna (roman). – "Kriterion", Bukurešt 1983;
  • Slavko Vesnić: Ishodni dani u: Ishodni dani (mikroroman i dve novele). – "Kriterion", Bukurešt 1984;
  • Svetomir Rajkov: Četvorolisna detelina (roman). – "Kriterion", Bukurešt 1985;
  • Slavko Vesnić: Putevi i daljine (roman). – "Kriterion", Bukurešt 1986;
  • Živa Popović: Kad procvetaju lipe (roman).. – "Kriterion", Bukurešt 1986;
  • Đoka Župunski: Isečci u: Glasovi rastenja (novele). – "Kriterion", Bukurešt 1987;
  • Svetozar Markov: Peta strana sveta (mikroroman). – "Kriterion", Bukurešt 1987;
  • Slavko Vesnić: Ode leto (roman). – "Kriterion", Bukurešt 1988;
  • Miomir Todorov: Postajanje (proza). – "Kriterion", Bukurešt 1988;
  • Jovan Čolaković: Razmeđa u; Strah od rukopisa – "Kriterion", Bukurešt 1988;
  • Miodrag Todorov: Snoviđenje (roman). – "Kriterion", Bukurešt 1990.

II – Bio-bibliografski podaci o autorima

Nepostojanje leksikona srpskih pisaca u Rumuniji uslovilo je znatne poteškoće pri prikupljanju podataka biobibliografske naravi za ovu knjigu tim pre što su književna dela pisana srpske narodnosti uglavnom objavljivana bez najosnovnijih podataka o autorima i njihovom radu. Ponekad i bez ikakvih biobibliografskih jedinica i naznaka. Bilo je i slučajeva da nekih knjiga čas ima čas nema u biografijama pojedinih pisaca!

Glavni izvori podataka za "Približavanja" bili su sledeći:

1. Nebojša Popović: Književni osvrti. Pregled srpskohrvatske književnosti u Rumuniji. – Bukurešt 1977;

2. Živko Milin: Kritički ogledi. – Bukurešt 1984;

3. Vojislava Stojanović: Trajanje. Izbor iz književnosti na srpskohrvatskom jeziku u SR Rumuniji. – Valjevo 1986;

4. Nebojša Popović, Milenko Mihaljčić i Nedeljko Radlović: Jabuke s vrha. Srpska proza u Rumuniji. – Beograd, Kikinda, Temišvar 1991;

5. Slavomir Gvozdenović: U plavom krugu zvezda. Srpska poezija u Rumuniji 1945-1990. – Novi Sad 1990;

6. Pojedinačna autorska izdanja i

7. Autorska saradnja (samo u slučaju Svetislava Markovića gde mi je bila dostupna "preširoka autobiografija" i Miodraga Todorova radi provere i kompletiranja podataka).

BUGARSKI, Stevan, rođen je 25. septembra 1939. u Srpskom Senmartonu.

Kao student filologije u Bukureštu, optužen je za "rovarenje protiv državnog uređenja" i utamničen 1958. godine. Po izlasku iz zatvora, 1962. radio je u nastavi, potom kao nekvalifikovani radnik, kvalifikovani bravar... Po završetku večernjeg tečaja Mašinskog fakulteta u Temišvaru 1971. godine zaposlio se kao inženjer. Bavi se predano sakupljanjem etnografske građe i monografskim istraživanjima rodnog kraja i kulturnog nasleđa Srba u Rumuniji.

Objavljene knjige:

  • Po Senmartonu kroz prostor i vreme (monografija), 1982;
  • Bećarac (antologija, sa S. Markovim), 1982;
  • Svatovac (antologija, sa S. Markovim), 1983;
  • Ono što se pamti (proza), 1983;
  • Najava (izbor poezije i proze), 1984;
  • Čolaković, Jovan: Strah od rukopisa (priredio), 1988;
  • Kad Moriš poteče kroz pero (monografija, sa Lj. Stepanovim), 1991;
  • Tekelija, Sava: Dnevnik (priredio), (1992).

O njegovom književnom, priređivačkom i monografskom umeću pisali su Vojislava Stojanović, Miomir Todorov, Viktor Vesku, Čedomir Milenović, Ivo Munćan, Nebojša Popović, Višeslava Ćirić i drugi.

Jelena Šaulić, Miodrag Maticki i Milenko Mihaljčić (u Jugoslaviji).

Za monografiju "Po Senmartonu kroz prostor i vreme" dobio je nagradu Saveza književnika Rumunije.

VESNIĆ, Slavko (literarni pseudonim Milorada Feliksa; ostali pseudonimi: Cane Lalić, D. Nikšić, V. Žarković, M. Slavković), rođen je 26. decembra 1920. u Kumanovu (Jugoslavija). Osnovnu školu i gimnaziju učio je u Kumanovu, Kraljevu, Skoplju. Na Pravnom fakultetu u Beogradu diplomirao 1947. godine.

Radio kao advokatski pisar i daktilograf. 1942. kao skojevac uhapšen i zatvaran u logorima na Banjici i Smederevskoj Palanci. Posle rata bio je aktivista na frontovsko-propagandnom radu u Beogradu i Velikoj Plani, a zatim šef Sekretarijata Društva za kulturnu saradnju Jugoslavije i SSSR-a. Oktobra 1949. emigrirao u Rumuniju. Radio najpre kao novinar u Radio-Bukureštu i u listu "Pod zastavom internacionalizma". Od 1954. do 1980. redaktor je, lektor ili urednik u bukureštanskim izdavačkim preduzećima za književnost na sh. jeziku. Književnim radom se bavi od 1949. godine. Autor je brojnih zbirki pesama, pripovedaka, romana, udžbenika jezika i književnosti, raznih predgovora i pogovora, antologičar i književni prevodilac sa rumunskog i ruskog jezika.

Objavljene knjige :

  • Zemlji rođenoj (pesme), 1951;
  • Plamenom srca (pesme), 1960;
  • Teorija književnosti – osnovni pojmovi, 1960;
  • Varničenje (pesme), 1961;
  • Širine naše (pesme), 1963;
  • Pesme pionirke (pesme za decu), 1965;
  • Pripovetke, 1967 ;
  • Večiti nomad (pesme), 1969;
  • Krilati snovi (pesme), 1972;
  • Sunčane kiše (pesme), 1974;
  • Zamagljene obale (roman), 1976;
  • Beli karanfil (proza), 1978;
  • Jesenje kaskade (pesme), 1980;
  • Tragovi po snegu (roman), 1982;
  • Ishodni dani (roman), 1984;
  • Putevi i daljine (roman), 1986;
  • Ode leto (roman), 1988;
  • Čestice sunca na krilima sna (pesme), 1990.

Poezija mu je prevođena na rumunski kao i roman "Zamagljene obale". Za knjigu "Beli karanfil" dobio je nagradu Saveza književnika Rumunije. O njegovim književnim delima ponajčešće su glasali Živko Milin i Nebojša Popović, potom i brojni drugi kritičari i književnici (Slobodan Glumac, Milivoj Georgijević, Čedomir Milenović, Marijan Popa, Miomir Todorov, Jon Cuguj, Oktavija Nedelku, Lazar Čurčić, Slavomir Gvozdenović, Milenko Mihaljčić...).

ŽUPUNSKI, Đoka, rođen je 21. aprila 1932. u Srpskom Senmartonu. Završio je Srpsku pedagošku školu u Temišvaru. Po zanimanju je učitelj. Počeo je da piše za decu 1962. godine. Objavljene knjige :

  • Od rimica deci pesmarica (pesme za decu.), 1977;
  • Odjeci vremena (pesme), 1982;
  • Ključevi trajnosti (proza), 1985;
  • Glasovi rastenja (proza), 1987.

Autor je nekoliko školskih udžbenika na srpskohrvatskom jeziku. Istaknuti je kulturno-prosvetni radnik. O njegovoj poeziji i prozi pisali su Nebojša Popović, Živko Milin, Vojislava Stojanović, Slavko Vesnić, Milenko Mihaljčić i drugi.

ILIĆ, Lazar (1914-1982), rođen je u Varjašu, a živeo je u Temišvaru gde je dugi niz godina radio kao novinar u "Pravdi" / "Banatskim novinama". Književni rad je započeo angažovanom poezijom u prvim posleratnim godinama. Pisao je poeziju, kratku prozu, pripovetke za decu i roman. Objavljene knjige:

  • Izabrane pesme 1955;
  • Putem Oktobra (pesme), 1957;
  • Pripovetke, 1960;
  • Srećni dani (pesme), 1964 ;
  • Crvene iskre (proza); 1966;
  • Seoskim vijugama (proza); 1969;
  • Burne noći (proza); 1972;
  • Kad mlade vode zažubore (pripovetke za decu), 1973;
  • Dolinom Moriša (proza), 1975;
  • Dugi putevi (proza), 1979;
  • Želja (roman), 1981.

O njegovim knjigama su pisali Nebojša Popović, Živko Milin, Vojislava Stojanović i drugi.

MARKOV, Svetozar, rođen je 20. juna 1943. u Dinjašu. Na Fakultetu stranih jezika i književnosti u Bukureštu diplomirao 1966. godine. Radi kao profesor u Filološko-istorijskoj gimnaziji u Temišvaru. Počeo je da piše još kao student i da objavljuje recenzije, književne osvrte, prigodne članke u "Banatskim novinama" i "Novom životu", počev od 1963. godine.

Objavljene knjige :

  • Bećarac (antologija, sa S. Bugarskim), 1982;
  • Svatovac (antologija, sa S. Bugarskim), 1983;
  • Mala scena (izbor dramskih tekstova), 1983;
  • Iz sela u selo (monografija grupe autora; napisao monografiju sela Dinjaš), 1985;
  • Višebojni mostovi (pesme; sa grupom autora), 1986;
  • Neočekivani kraj (izbor proze za decu), 1986;
  • Peta strana sveta (roman), 1987.

Osvrte na njegov književni rad pisali su Živko Milin, Slavko Vesnić, Višeslava Ćirić, Vojislava Stojanović... i Miodrag Maticki (u Jugoslaviji).

MARKOVIĆ, Svetislav (liter. pseudonimi: Gorčilo Mitrović – za poeziju, S. Nikolić – za prevode), rođen je 21. novembra 1909. u Vrbasu (Jugoslavija), gde je završio osnovnu i srednju školu. Započeo je prava pa tehniku (u Beogradu), a završio je lepe umetnosti na Tekelijanumu (u Budimpešti, 1939). Emigrirao je u Rumuniju 1948. godine iz političkih razloga.

U Bukureštu je uređivao emigrantski list "Pod zastavom internacionalizma". 1966. proteran je iz Bukurešta u provinciju na 23 godine. Vratio se sa Revolucijom...

Bio je livac obojenih metala, felajzjer, korektor, karikaturista, novinar, predavač u školi jezika "Berlic" u Budimpešti, profesor slikanja, prekvalifikovani profesor istorije, redaktor, literarni prevodilac, prevodilac dokumentacije za parne kotlove i inžinjera Gogu, prevodilac dokumentarnih filmova, naučni dokumentator u Generalnoj direkciji gasa metana, pesnik, prozaista, romansijer... emigrant i disident; penzioner.

Književni rad započeo 1948. pesmama "u duhu vremena i direktiva".

Objavljene knjige :

  • Pesme (pod pseudonimom Gorčilo Mitrović), 1949;
  • Uviđaj (roman), 1970;
  • Na planini i ispod planine (proza), 1983.

Prevodio sa ruskog, mađarskog i rumunskog pesme, političke brošure i poučitelne filmove, socrealiste... Izlagao slike i karikature.

O književnom radu S. Markovića ili ti Gorčila Mitrovića pisali su Miomir Todorov (Rumunija) i Radovan Popović (Jugoslavija); ostali tekstopisci su iz redova političkih istomišljenika (napisi u emigrantskoj štampi u Parizu, Torontu, Buenos Airesu, Trstu, Bukureštu...).

MILENOVIĆ, Čedomir, rođen je 25. decembra 1940. u Belobreški. Gimnaziju učio u Temišvaru, a filologiju u Bukureštu.

Bavio se novinarstvom. Prvo objavljeni tekstovi su mu bili književni osvrti i recenzije novih knjiga, 1967. godine. Piše pesme, novele, pripovetke i romane.

Objavljene knjige:

  • Berači visina (stihovi i proza), 1970;
  • Šapat lišća (pesme), 1973;
  • Zeleni snopovi (proza), 1974;
  • Kapi nežnosti (pesme), 1975;
  • Zamak bez krova (roman), 1977;
  • U zenici vidik (pesme), 1978 ;
  • Na ivici neba (proza), 1980;
  • Načete rose (pesme), 1981 ;
  • Niksice (roman), 1982;
  • Nebo puno ptica (proza), 1985 ;
  • Rascvetana polja (pesme), 1986;
  • Vrtlozi (proza), 1988;
  • Vidarice (pesme), 1988;
  • Plug za duboko oranje (roman), (u pripremi).

Za knjigu "Kapi nežnosti" dobio je nagradu Saveza književnika Rumunije. Veći broj tekstova prevedeni su mu i objavljeni na rumunskom, nemačkom i mađarskom jeziku. O njegovoj knjigama su pisali Nebojša Popović, Živko Milin, Vojislava Stojanović, Miomir Todorov, Čedomir Čonka, Ivo Munćan, Teodor Trpča, Višeslava Ćirić, Milenko Mihaljčić i drugi u publikacijama na srpskohrvatskom i rumunskom jeziku. Dobitnik je nagrade "Vladimir Čokov".

MUNĆAN, Ivo, rođen je 10. avgusta 1943. u Varjašu. Diplomirao na Filološkom fakultetu u Bukureštu. Po zanimanju je novinar. Od 1985. bio je glavni i odgovorni urednik "Banatskih novina" a sad je urednik u nedeljniku "Naša reč". Piše poeziju, kratku prozu, roman, pesme za decu, književne osvrte – na srpskohrvatskom i rumunskom jeziku.

Objavljene knjige :

  • Vidici mašte (pesme), 1966;
  • Ispovesti (pesme), 1971 ;
  • Lepeza radosti (pesme), 1973;
  • Klepsidra (proza), 1973;
  • Kapija želje (pesme), 1975;
  • Besana noć (roman), 1977;
  • Žeteoci duge (pesme), 1978;
  • Lepeza osmeha (pesme, na rumunskom), 1978;
  • Čemu se danas radujemo (pesme), 1981, Odmor vetra (pesme, na rumunskom), 1982;
  • Vidokrug (proza), 1984;
  • Doba radovanja (pesme, na rumunskom), 1984;
  • Sunce na dlanu (pesme, na rumunskom), 1985;
  • Sunčane merdevine (pesme), 1987;
  • Jedan dan života (proza), 1987;
  • Pronađene harmonije (pesme, na rumunskom jeziku), 1988;
  • Rimovane priče (pesme), 1989;
  • Nedorečje (pesme), 1991.

Dobio je nagradu Saveza pisaca Rumunije za zbirku "Čemu se danas radujemo" i nagradu Udruženja književnika u Temišvaru za zbirku proze "Vidokrug".

POPOVIĆ, Živa, (1934-1992) rođen je u Ljupkovi. Gimnaziju završio u Oršavi i Rešici, a Filološki fakultet u Temišvaru, 1969, 1969. Po zanimanju novinar, radio najpre kratko vreme u Rešici, a potom u "Pravdi" / "Banatskim novinama", do penzionisanja. Počeo da piše pesme i crtice kao gimnazijalac. Prvi objavljeni tekst crtica "Rudarka" u "Narodnoj kulturi", 1955 godine. Objavljene knjige :

  • Kroz vreme (pesme), 1967;
  • Cestama i prugama (reportaže), 1968 ;
  • Zlatna spirala (pesme), 1971;
  • Nemilosrdna ogledala (pesme u prozi), 1973;
  • Igra postojanja (pesme), 1976;
  • Soneti (pesme), 1979;
  • U žiži leta (pesme), 1980;
  • Zabran sna (roman), 1983;
  • Svetionik ljubavi (pesme), 1985;
  • Kad procvetaju lipe (roman), 1986.

O njegovim knjigama pisali su Čedomir Čonka, Nebojša Popović, Živko Milin, Čedomir Milenović, Miomir Todorov, Vojislava Stojanović...

RAJKOV, Svetomir, rođen je 17. januara 1921. u Dinjašu. 1939. godine zaposlio se kao štamparski radnik u Temišvaru. U posleratnom periodu radio je kao novinar u "Pravdi" / "Banatskim novinama" i urednik u "Književnom životu", do 1981. kada se penzionisao. Počeo je da piše kratku prozu krajem tridesetih godina.

Objavljene knjige :

  • Burni dani (proza), 1952;
  • Svetli put. (proza), 1953;
  • Zlatno more (proza), 1954;
  • Na raskršću života (proza), 1956;
  • Kad kiše počnu (novela), 1959;
  • Pripovetke, 1961;
  • Svitanje (roman), 1963;
  • Isečci iz života (proza), 1966;
  • Ne teče reka kud je tekla (roman), 1972;
  • Koraci (proza), 1974;
  • Idu dani (humoreske), 1976;
  • Uramljivač slika (proza), 1979;
  • Ljubav duga od jutra do večeri (proza);
  • Četvorolisna detelina (roman), 1985.

U prevodu na rumunski jezik objavljene su mu dve zbirke proze i roman "Četvorolisna detelina", za koji je dobio nagradu Saveza književnika Rumunije.

O njegovom proznom stvaralaštvu pisali su redovno u periodici na srpskohrvatskom jeziku kao i temišvarskim publikacijama na rumunskom, nemačkom i mađarskom jeziku. Pripovetke su mu objavljivane i u Mađarskoj ("Narodne novine") i Jugoslaviji ("Ulaznica", "Libertatea" i dr.).

TODOROV, Miodrag, rođen je 14. marta 1944. u Varjašu. Završio gimnaziju i višu ekonomsku u Temišvaru i Filološki fakultet u Bukureštu. Pre objavljivanja knjiga nije se javljao u periodici. Obavljao niz poslova u privredi (od zastupništva i računovodstva do programiranja i komercijale). Objavljene knjige :

  • Zalog ljubavi (pesme), 1984;
  • Pripovetke, 1985;
  • Snoviđenje (roman), 1990.

O njegovoj poeziji pisao je Čedomir Milenović a o prozi Ivo Munćan.

TODOROV, Miomir, rođen je 6. aprila 1951. u Dinjašu. Završio je Filološki fakultet u Bukureštu. Radio je kao korektor u časopisu "Književni život", a sada je novinar u Radio Temišvaru. Piše prozu, književne osvrte i recenzije, književnost za decu i publicistiku.

Objavio je :

  • "Postajanje (proza), 1988.

Dobitnik je nagrade "Vladimir Čokov".

O njegovom književnom radu pisali su Vojislava Stojanović, Đoka Mirjanić, Višeslava Ćirić, Nebojša Popović, Milenko Mihaljčić i drugi.

ČOLAKOVIĆ, Jovan, (1935-1980) rođen je u Srpskom Senmartonu, u porodici među čijim precima je bilo ikonopisaca, slikara i književnika. Završio je Srpsku pedagošku školu u Temišvaru 1953. godine i Fakultet likovnih umetnosti na Pedagoškom institutu u Temišvaru. Radio je kao učitelj i profesor u S. Senmartonu i obližnjim selima. Bavio se slikarstvom i književnošću. Najstariji sačuvani rukopisi su mu iz 1950. godine a prvi objavljeni tekst je proza "Kornelija" 1963. godine.

Objavljene knjige :

  • Zakletva ravnici (pesme), 1972;
  • Razglednice iz Banata (pesme), 1978;
  • U zrelom žitu zvezda sjaji (pesme), 1979;
  • Strah od rukopisa (posmrtno izdanje uredio Stevan Bugarski), 1988.

O književnim delima J. Čolakovića pisali su Čedomir Čonka, Aleksandru Žebeljanu, Vojislav Ćirić, Nebojša Popović, Živko Milin, Vojislava Stojanović, Živa Popović, Stevan Bugarski, Draga Mirjanić, Čedomir Milenović, Ivo Munćan, Slavomir Gvozdenović.

Literatura

Ovaj je rad u pogledu svog predmeta bio upućen na gotovo nesagledivo polje teorije i kritike romana, s jedne strane, kao i na znatno uže područje koje je direktno povezano sa ponuđenim gradivom – srpski roman u Rumuniji, sa druge strane. Navedeni naslovi u ovoj bibliografiji dobrim delom čine upravo presek, svakako ne potpun, ova dva bibliografska skupa. Bibliografiju smo podelili na dva dela :

I. Opšta i II. posebna

I. Opšta

Istorije i pregledi književnosti, zbornici teorijskih tekstova i pojedinačne studije o romanu i savremenoj prozi (uglavnom matične srpske književnosti) koje su našle odjeka i / ili referenci u našem radu.

  • Aristotel: O pesničkoj umetnosti. Preveo Miloš N. Đurić. - Beograd 1955.
  • Aćin, Jovica: Paukova politika. – Za kritiku književne metafizike. – Beograd 1978.
  • Bandić, Miloš: Vreme romana: 1950-1955. – Beograd 1958. Bahtin, Mihail: Problemi poetske Dostojevskog. Prevela Milica Nikolić. – Beograd 1967.
  • Beker, Miroslav: Povijest književnih teorija. (od antike do kraja devetnaestog stoljeća). – Zagreb 1979.
  • Velek, Rene i Ostin; Voren: Teorija književnosti. Preveli Aleksandar I. Spasić i Slobodan Đorđević. – Beograd 1965.
  • Vučenov, Dimitrije: O srpskim realistima i njihovim prethodnicima. – Beograd 1970.
  • Vučković, Radovan: Moderna srpska proza. – Beograd 1990.
  • Deretić, Jovan: Srpski roman 1800-1950. – Beograd 1981.
  • Deretić, Jovan: Istorija srpske književnosti. – Beograd 1983.
  • Živković, Dragiša: Evropski okviri srpske književnosti. - Beograd 1970.
  • Ignjatović, Srba: Proza promene. Srpska proza 1950-1979. – Beograd 1981.
  • Jeremić, Ljubiša: Proza novog stila. – Beograd 1978.
  • Jerkov, Aleksandar: Od modernizma do postmodernizma. - Pripovedač i poetika, priča i smrt. – Priština, Gornji Milanovac 1991.
  • Kajzer, Volfang: Tko pripovjeda roman ? – "Umjetnost riječi", 4, 1957.
  • Kajzer, Volfgang: Jezičko umetničko delo. Preveo Zoran Konstantinović. – Beograd 1973.
  • Konstantinović, Zoran: Uvod u uporedno proučavanje književnosti. – Beograd 1984.
  • Lasić, Stanko: Problemi narativne strukture. – Zagreb 1977.
  • Lukač Đerđ: Teorija romana. Preveo Kasim Prohić. – Sarajevo 1968.
  • Marković, Slobodan Ž.: Književni pokreti i tokovi između dva svetska rata. – Beograd 1970.
  • Marković, Slobodan Ž.: Književne pojave između dva svetska rata. – Valjevo 1982.
  • Milosavljević, Petar: Metodologija proučavala književnosti. – Novi Sad 1985.
  • Milošević, Nikola: Roman Miloša Crnjanskog. – Beograd 1970. Moderna teorija romana. – Priredio Milivoj Solar. – Beograd 1979.
  • Nedić, Marko: Stara i nova proza. Ogledi o srpskim prozaistima. – Beograd 1988.
  • O realizmu. – Izbor, predgovor i priređivanje Aleksandar Ilić. – Beograd 1984.
  • Palavestra, Predrag: Posleratna srpska književnost 1945-1970. – Beograd 1972.
  • Palavestra, Predrag: Istorija moderne srpske književnosti (Zlatno doba 1892-1918). – Beograd 1986.
  • Petković Novica: Dva srpska romana. Studije o Nečistoj krvi i Seobama. – Beograd 1988.
  • Poetika ruskog formalizma. Priredio Aleksandar Petrov, preveo Andrej Tarasjev. – Beograd 1970.
  • Poetika. srpske književnosti 2. – Tipovi pripovedanja u romanu i pripoveci. Priredio Novica Petković. – Beograd 1989.
  • Riker, Pol: Živa metafora. Prevela Nada Vajs. – Zagreb 1981.
  • Roman. – Beograd 1975. Savremena proza (priredio M. I. Bandić), U: Srpska književnost u književnoj kritici, knjiga 10. – Beograd 1973.
  • Skerlić, Jovan: Istorija nove srpske književnosti. – Beograd 1953.
  • Solar, Milivoj: Ideja i priča. – Aspekti teorije proze. – Zagreb 1980.
  • Srpska književnost. Roman. – Beograd 1981, 1982. Strukturalni prilaz književnosti (priredio Milan Bunjevac). – Beograd 1978.
  • Todorov, Cvetan: Poetika. Preveli Branko Jelić i Miloš Konstantinović – Beograd 1986.
  • Uspenski, Boris: Poetika kompozicije. – Semiotika ikone. Novica Petrović. – Beograd 1979.
  • Flaker, Aleksandar: Stilske formacije. – Zagreb 1976.
  • Hamburger, Kete: Logika književnosti. Preveo Slobodan Grubačić. – Beograd 1976.
  • Džadžić, Petar: Posleratna srpska pripovetka. – Beograd 1960.
  • Štancl Franc K.: Tipične forme romana. Prevod Drinka Gojković. – Novi Sad 1987.

II. Posebna

Studije, monografije, antologije, zbornici i drugi radovi (na nivou posebnih knjiga) a čiji su autori Srbi iz Rumunije; dela koja su primarni kontekst za iščitavanje u tumačenje savremene prozne umetnosti (posebice romaneskne) koja se stvara na matičnom srpskom jeziku u Rumuniji.

  • Bugarski, Stevan: Po Semartonu kroz prostor i vreme. – Bukurešt 1982.
  • Bugarski, Stevan, Markov, Svetozar: Bećarac (antologija). – Bukurešt 1982.
  • Bugarski, Stevan, Markov, Svetozar: Svatovac (antologija). Bukurešt 1983.
  • Bugarski, Stevan, Stepanov, Ljubomir: Kad Moriš poteče kroz pero. – Bukurešt 1991.
  • Gvozdenović, Slavomir, Perinac, Ljubinka: Izbor iz posleratne književnosti Srba u Rumuniji. – Zrenjanin 1991.
  • Živković, Mirko: Dositej Obradović. u kontekstu srpsko-rumunskih odnosa. – Bukurešt 1972.
  • Živković, Mirko: Svedočanstva o srpsko (jugoslovensko)-rumunskim kulturnim i književnim vezama. – Bukurešt. 1976.
  • Živković, Mirko: Nama u amanet. – Bukurešt 1991.
  • Za srećnu budućnost (antologija proze). – Bukurešt 1951.
  • Ilić, Sava: Doba velikog priznanja, monografija o kulturno-umetničkoj delatnosti Srba u Banatu (1944-1979). – Bukurešt 1982.
  • Krstić, Borislav Đ.: Kod belog breška i oko njega. – Bukurešt 1987.
  • Milin, Živko: Književni ogledi. – Bukurešt 1984.
  • Najava, antologija poezije i proze, priredio Stevan Bugarski..- Bukurešt 1984.
  • Neočekivani kraj (izbor iz proze za decu). Priredio Svetozar Markov. - Bukurešt 1986.
  • Popović, Nebojša: Književni osvrti. – Pregled srpskohrvatske književnosti u Rumuniji. – Bukurešt 1977.
  • Popović, Nebojša, Mihaljčić, Milenko i Radlović, Nedeljko; Jabuke sa vrha. – Srpska proza u Rumuniji. – Beograd, Kikinda, Temišvar 1991.
  • Počeci (zbornik proze). – Bukurešt 1952.
  • Putevi, slave (antologija poezije i proze). Priredio Slavko Vesnić. – Bukurešt 1961.
  • Svetionik decenija (antologija poezije i proze). Priredili Milorad Feliks i Slobodan Glumac. – Bukurešt 1971.
  • Stojanović, Vojislava: Trajanje. – Izbor iz književnosti na srpskohrvatskom jeziku u SR Rumuniji. – Valjevo 1986.
  • Tomić, Mile: Po dunavskoj klisuri. – Bukurešt 1989.
    •    
 


 All contents copyright © 1999-2001. All rights reserved